Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Свети Максим'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај - јун/2011 Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику (II) Шта је онтологија а шта етика? Школски речено, онтологија се занима бићем, постојањем као таквим. Трага за одговором на питање: шта јесте? Етика се, пак, бави питањем исправног деловања, питањем добра и зла. Етика трага за одговором на питање: шта чинити? Онтологија и етика – питање постојања и питање добра, имају ли додирних тачака или су, пак, у сукобу? Има ли смисла бити добар, без одговора на питање о оном „бити“? Не нуду ли управо тај одговор о „бити“ и одговор на питање о добру? Није ли истинско добро управо постојање, оно „бити“? Може ли, дакле, једна права онтологија дати одговор и на питање које поставља етика? За нас хришћане не само да може, већ онтологија једино може да расветли и етику – одговор на питање шта јесте, даје одговор и на питање шта чинити. Погледајмо. На питању шта јесте никла је античка философија. Онтологија је, заправо, прва фислософија. Свет који је у сталном покрету и променама изнедрио је из човека питање: шта стварно јесте иза свих ових промена? Нешто мора постојати што увек јесте, што се не мења, не нестаје, иначе не бисмо могли говорити о знању, о тврдњи, о истини. Не бисмо могли тврдити да нешто јесте, ако то нешто има почетак, трајање и крај. Постојање мора имати утемељење, неко константно јесте које му гарантује истинитост. За древне пресократовце, оно што јесте била је сама материја. За Талеса вода, за Анаксимена ваздух, за Анаксимандра, пак, нека недоређена материја из које све потиче и све јој се враћа – apeiron. Питагора је суштину свега постојећег видео у бројевима, Платон у иделаним формама или идејама а Аристотел у врстама. По Платону је, на пример, било могуће говорити да човек јесте, иако људи умиру, зато што постоји вечна идеја човека. Човек на земљи је само слика те вечне идеје. Као такав, човек на земљи нема истинито постојање, није он тај који јесте већ је то идеја човека, која остаје и после његове смрти. Аристотел је истину постојања видео у врстама. Тако, иако појединачни људи умиру, ипак опстаје људска врста. Захваљујући тој врсти која опстаје, могуће је тврдити да човек јесте. Како код Платона, тако и код Аристотела, појединачна бића су занемарена у корист општости, била та општост вечна трансцедентна идеја или, пак, апстрахована врста. То опште, које је непролазно, је оно што стварно јесте, истина постојања, а не појединачна бића која настају, трају и нестају. Чини се да савремени човек истину постојања схвата слично Аристотелу. Савремени човек се помирио са чињеницом да појединачни људи, конкретне личности морају умирати, па је све своје снаге уложио у очување „човечанства“. Конкретни људи, личности, имају задатак да својим кратким постојањем хране ту општост која се зове „човечанство“. „За добробит човечанства!“ постао је поклич који гони на прегалаштво. Човек, личност у савременој онтологији, вреднован је таман колико и цепаница дрвета чији је задатак да храни вечни пламен – док не изгори и док је не замени друга цепаница, а њен пепео не развеје ветар. Очито, да када се интересује за питање истине бића, за истинско јесте, да се пред онтологију поставља проблем смрти. Од Платона до савременог човечанства, тај проблем је „решен“ бегом у општост а занемаривањем појединачног, конкретног. Општост не умире. Умире само појединачно. Умиру Петар, Јован и Марко, али опстаје човечанство. Зато је општост истина бића, а појединачно је само феномен, појава – цепаница која храни пламен општости. Онда није за чуђење што је данашњи човек презрео онтологију и што је све своје снаге усмерио на уређење те бесмртне општости, како би је учинио што бољом. Из онтологије која је истину бића нашла у општости никла је и етика која претендује на општост, претварајући се у скуп општих начела које човечанство треба да учине морално бољим. Своје интелектуалне напоре човек је усмерио ка проналажењу тих општих начела добра. Авај!, човек у томе није успео. Кроз историју су ницале многе етике и људи су се сукобљавали, а и данас се сукобљавају, намећући једни другима своја начела добра. Руководили су се људи, стварајући етику, нечелом праведности. Авај!, ни око појма праведности људи се нису могли сложити. Тако, многе су „правде“ удариле једна на другу, сејући смрт за собом. Из овог безнађа човечанство је прибегло страху и награди као начину наметања етике. Том логиком су настајале религије и државе. У првом случају, начела добра су пројектована на Бога. Заправо људи су направили богове од својих начела добра. Страх од божије казне и нада на добру плату постали су пут наметања етичких норми. У другом случају државни закони и страх од репресивног државног апарата постали су мотив за поштовање етичких норми, преточених и имплементираних у саме државне законе. Свет је постао свет робова и најамника. Имајући „божанску“ или „световну“ етику као гарант заштите једних од других, људи су наставили да буду само индивидуалне цепанице које хране ватру човечанства. На овај или онај начин људи су дресирани да буду добри и тако добре смрт их је претварала у гориво властите врсте. Врста је опстала! Кога је још брига што су Петар, Јован и Марко мртви? Њихова је дужност била да буду добри, да раде за добробит човечанства! Они су постојали због човечанства, а не човечанство због њих! Имајући потпуно другачије поимање онтологије, хришћанство се не може помирити са овом и оваквом етиком. Питање шта чинити, када је хришћанство у питању, неодвојиво од питања шта јесте. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије. Хришћански етос се не може свести на скуп начела, заснованих на људској логици, логици „овога света“. „Царство моје није од овога света“, каже Господ (Јн 18, 36). Љубити непријатеља заиста је непојмљиво са етичког становишта. Питање добра појмљиво је само ако правилно схватимо истину постојања – ако схватимо онтологију. За хришћанство проблем смрти није решив постојањем трансцедентних идеја или опстанком врсте, већ васкрсењем мртвих. Проблем смрти није решив ни бесмртношћу људске душе, јер душа није човек већ део човека. Хришћанство интересују Петар, Марко и Јован, а не апстрактно човечанство, онострани свет Платонових „идеалних реланости“ или свет бесмртних душа. Бити жив, постојати, у хришћанској онтологији, сасвим је нешто друго у односу на напред наведено. Бити жив, постојати значи бити личност. То значи, бити конкретан и непоновљив идентитет који извире из односа са другим личностима. Постојати значи волети и бити вољен. Тај сплет чини личност постојећом, чини да неко конкретан јесте: Петар, Марко или Јован. Волим и вољен сам, дакле постојим. То је хришћанска личносна онтологија, онтологија која истину бића не види у безличној општости, већ у постојању конкретног и непоновљивог – у Петру, Марку и Јовану. Постојање је дар (=вољен сам) и даровање (=волим). Идентитет (=постојање) извире из односа, из заједнице. Све ван тога је смрт, илузија и апстракција. Ипак, иако људи постоје као личности, дајући једни другима идентитет у заједништву, нису у стању да превладају проблем смрти конкретног и непоновљивог човека. Ближњи као други којима дарујемо љубав и ближњи као други који нама дарују љубав, чине нас личностима али, авај!, не и истинитим личностима, не личностима са оним истинским јесте. Смрт нас нужно кида из тих односа и разара оно јесте које је извирало из наших односа са ближњима. Авај!, наше личности су само феномени које смрт гаси и утапа их опет и опет у општост која нас надживљава. То говори да хришћанска личносна онтологија није само „хоризонтална“, него истовремено и „вертикална“. Хришћанска онтологија је, дакле, крстолика. Није довољно да само волимо ближње и да нас они заволе. Ваља нам да нас заволи Бог и да ми заволимо Њега. Ваља нам изграђивати свој идентитет не само са другима (=ближњима) него и са Другим (=Богом). Управо тај Други дарује нам идентитет који не пролази, идентитет који заиста јесте. Личност без тог Другог представља првородни грех. Адамов грех не представља никакав морални преступ већ једну погрешну онтологију, промашај постојања. На тај грех опомиње и Господ у једном свом, некима веома чудном казивању: „Ако неко долази мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). И опет говори: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“ (Мт 12, 38-39). Како то да нас Господ учи „мржњи“ према ближњима, ако је рекао да су две највеће Заповести љубити Бога и љубити ближњега свога? (Мк 12, 30-31) И не само ближње, него и непријатеље нам је Господ заповедио да љубимо (Мт 5, 44). Не, никако ове речи господње нису контрадикторне. Господ је љубав према Богу учино неодвојовом од љубави према ближњем. Он говори против љубави према ближњем и према животу, без љубави према Богу. Зашто? Зато што таква љубав, таква личност не може победити смрт. О ту се замку саплео праотац Адам. То је заправо човеков пад, та крња, непотпуна личност људска која се темељи само на заједници са другима (=са ближњима и створеним светом), без заједнице са Другим (=Богом). Човек није спознао истинито добро. А шта је истинито добро? То је управо истинито постојање, како то објашњава Свети Атанасије Велики: „Оно што постоји јесу добра, а оно што не постоји јесу зла.“ Дакле, добро није неко пуко моралисање већ је добро исто што и бити, заиста бити, вечно бити. Човек је, како даље Свети Атанасије каже, „злоупотребио и само име добра“, што значи да је човек погрешно схватио постојање, зато је и помислио да „уживање представља истинско добро“. Уживање као идентитет који извире из односа са створеним светом – љубав према другима, без љубави према Другом, јалови егзистенцијализам. Таква личност не може надвладати границе своје створености, јер „све што има почетак мора имати и крај“, закључује Свети Атанасије. Пут да човек заиста постоји јесте да узме „крст свој“, односно да неодвојиво љуби Бога и ближње своје. Човек је призван да све своје односе са створеним светом, са другима, унесе у однос са Богом, са Другим. Ту истину сведочи Света Литургија: сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо (=Тајна Христова, о којој смо говорили у прошлом броју Православног Мисионара). То је крстолики идентитет, оно заиста бити. Људима ваља познати ову Истину која ослобађа (Јн 8, 32). То је познање добра: познати истинско, вечно постојање. То је и једини пут победе над злом, које је, заправо, непостојање. Етика је зато немоћна у борби против зла, јер корен зла лежи у страху од смрти, у погрешном постојању (=у онтологији). Сва зла и морална изопачења која човек чини, чини у покушају да се оствари, да се идентификује, да постоји. Свет неће постати боље место за живљење тако што ће му се наметати морална начела, већ тако што ће му се помоћи да реши проблем смрти, проблем хоризонталне, крње људске личности. Никакав морални елитизам неће нам помоћи да победимо смрт. Јер, смрт није Божија казна због моралног прступа, па да сада треба да „добрим владањем“ умилостивимо разгневљеног Бога, како би преиначио своју пресуду. Смрт је наша природа и не можемо је превладати јер смо у праоцу Адаму одбацили Другога (=Бога). Свети Атанасије то јасно каже, у вези Адамовог промашаја: „Па шта је онда Бог требало да постане или да учини у вези са тим? Да захтева од људи да се покају због свог преступа?...Али, покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења. Наиме, када би постојало само прегрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно.“ Да ли ово значи да нам не требају покајање, добра дела, врлине, подвиг? Боже сачувај! Ово значи да човек има првенствено проблем праотачког промашаја, проблем смрти, која је генератор свих наших потоњих изопачења. То даље значи да је хришћански етос неизводив из било каквих начела, макар их назвали божанским или људским. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије, из познања истине нашег постојања (=Тајна Христа). Такав етос „није од овога света“, зато је многима чудан, чак и многим хришћанима. И човек неће престати да се чуди и да се буни против таквог етоса све док га буде мерио логиком „овога света“, логиком крње личности која није познала оно истинско бити (=Тајна Христа). Све док не познају ту Истину, људи ће наставити да се копрцају у свом моралном елитизму, наставиће да намећу етику једни другима и тако „добри“ наставиће да умиру. (наставиће се) Александар Милојков
  2. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ март-април/2011 Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику „Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27) „Јер нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6) Човек је круна Божијег стварања. Не само што је једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“ крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света. Какве нам истине говори „Савет Божији“ који претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак, постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје, садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ. Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света. Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде све што је постало“ (Јн 1, 3). Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови, наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању, Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина свога и благодејствовањем Духа Светога. Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека – „по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“. И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте, осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример). Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег. Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима. Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина. Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности. Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу. Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем. Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег, на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност, вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска, сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо Источника бесмртности и да, тако, пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа. Ово је, дакле, значење возглављења свега створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви, на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости. Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“. Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини. Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем, освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да будемо и заједничари воље Његове. Да све и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“ значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“, коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од лицемерног утопизма. (наставиће се) Александар Милојков
  3. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2011 Сада и овде, али још увек не „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, Истина је, пак, стање будућег века“ Свети Максим Исповедник Стрела времена. Такав је облик и смисао историји и људској егзистенцији подарило хришћанство. Историја је лишена античког, цикличног бесмисла и понављања једних и истих догађаја. Хришћанство је људску мисао ослободило судбине и увело је у слободу, у креативност и одговорност. Историја је постала стрела која је одапета и која хита ка свом циљу. Почетак и узрок њеног хитања, као и њен циљ јесте Бог, али је човек онај који јој лет чини правим и могућим. Тако, историја бива рвање човека и Бога, а народ Божији са правом назван Израил (хебр. онај који се рвао са Богом) (Пост 32, 28). То рвање је заправо одговор човекове слободе на божански призив. Бог је сву творевину створио ни из чега, са жељом да она постоји вечно, у заједници са својим Творцем. По тој превечној божанској вољи, ваљало је да се створено сједини са Нествореним, те да тако заиста вечно постоји. Једном речју, свет је требао да буде уздигнут и принет Богу Оцу, али не као нужност и морање већ као уздарје, благодарење и љубав. Зато је Бог створио човека, боголиког, словесног и слободног. Човек је онај чијом вољом је требала да се оствари превечна Тајна Христа: да се Син Божији оваплоти, да постане човек те да тако сву творевину узнесе у божанску заједницу Оца и Сина; да Отац позна творевину као свог љубљеног Сина, те да кроз Сина излије на њу Духа Светога, Духа Животодавца. То је та божанска превечна жеља због које смо и добили биће. То је и циљ нашег постојања – циљ ка коме хита стрела времена: да постанемо богови по благодати, народ Божији, синови Божији, да се свет преобрази у Царство Божије. Но, човек се није сагласио са вољом Божијом. Прародитељи су одлучили да буду богови без Бога – легитимни су циљ покушали да оставре на погрешан начин. Човек је свет, уместо Богу, принео себи. Одвојени од Духа Животодавца, човек и свет окусили су стање необожења своје природе: смрт. Но, добри и премудри Бог није одустао од своје превечне воље. Не нарушавајући људску слободу, Бог је водио човека и свет ка свом циљу. Историја никада није лишена божанског промисла и божанског присуства. Историја је заиста постала рвање човека и Бога и, како Берђајев са правом каже, мешавина Божијег промисла, људске слободе и природне нужности. У том рвању, Бог је човечанству полако и сигурно кристалисао крајњи смисао историје – божански наш циљ због којег смо и створени. Истина света, коначно возглављење свега створеног у Личности Сина Божијег, бивала је присутна у историји најпре као сенка а затим као икона Истине. Сенка те Истине јесте Стари Завет. Кроз овај Завет Бога и човека свет је припреман за долазак Сина Божијег, за јављање самог Смисла и Истине нашег постојања. Закон је имао за циљ да људску слободу ослободи заблуде, те да је уједини са мудрошћу. Из тог је васпитања људска слобода требала да постане оно што стварно јесте слобода – љубав према Богу и љубав према човеку. Закон је требао да приправи људску слободу и срца људска за долазак Онога кога су Пророци најављивали и за савршенији Закон љубави, радосну вест, Јеванђеље које доноси свету – за Сина Божијег, Спаситеља света: „...ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило“ (Ис 7, 14). Име Емануило које наводи Пророк значи „са нама Бог“. Тако се и догодило у витлејемској пећини: Бог се јавио у телу, Онај који је једнак Оцу, постао је једнак и нама. Заиста, Бог беше са нама и међу нама. Као што је од младе жене кренуло обољење људске слободе, тако је од друге младе жене кренуло њено излечење. Дјева Марија је својом слободом омогућила да се историја као сенка Истине почне преображавати у њену икону. Скрушено и послушно али ипак сасвим слободно, Дјева Марија је на божанску вест о зачећу Сина Божијег у њеној утроби одговорила: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!“ (Лк 1, 38). Те су речи промениле ток историје, располутиле су време на двоје: на старо и ново. Гле чуда – људске су речи учиниле извесним Божије речи; људска је воља приправила пут божанској вољи; човековим одобрењем, Бог дела своју замисао. (О, велика и дубока тајно слободе!) До доласка Сина Божијег, Тајна Христа, Истина света као његово приношење и благодарење Богу, постојала је као сенка. Стари Израил је Богу приносио жртве којим је задобијао опроштај грехова и којима је Богу благодарио за сва учињена добра, прошла и будућа. Принос и благодарење, које први људи не принеше и не заблагодарише Богу, беху заиста присутни у историји – сада и овде, али још увек не као пуноћа Истине, већ као сенка њезина. Тој је Истини Бог постепено поучавао човечанство, почев од наших прародитеља и њихових првих потомака, Каина и Авеља, до праоца Авраама и кроз читаву старозаветну историју, све до оног чудесног догађаја у витлејемској пећини, до оног Великог Четвртка у сионској горници, до оног часног и живототворног Крста и до оног великог и славног Васкрсења и на небо Вазнесења. Ти су догађаји располутили на двоје не само завесу Светиње над светињама у јерусалимском храму, већ и саму историју. Тај расцеп означио је не само ново време људске историје, већ и Нови Завет Бога и човека. Син Божији, поставши човек, примио је у своју Личност свецелу људску природу, а кроз њу и свецели створени свет. Тим догађајем је наша природа узнешена у вечни агапијски однос Оца и Сина. Онај који је у вечном загрљају Очевом као Бог, својим оваплоћењем, започео је да то бива и као Човек – један и исти Бог и Човек, Богочовек. Тако се и Дух Свети, који од Оца исходи и који се вечно излива на Сина и пребива уз Њега, излио и на нас људе – јер је Син Божији, Син Очев Јединородни, постао Човек. Тако, кроз Њега и добисмо Духа Мудрости, Животодавца, Утешитеља, Духа Светога који од Оца исходи (Јн 14, 16-17). Гле, тај су величанствени догађај старозаветни Пророци најављивали: „И после ћу излити Дух свој на свако тело...И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Дух свој.“ (Јоил 2, 28-29). Заиста, испунише се пророчанства Пророка Божијих. „Ти дани“ дођоше и, ево, ту су. Син Божији поста и занавек оста – Човек. Он је, једном и заувек, свет принео Богу Оцу и заблагодарио Богу Оцу. Како је кроз старог човека ушло непослушање, тако је кроз Новог Адама ушло послушање Богу Оцу, послушање до смрти на Крсту. Тако, нема више ничег што већ није принето и нема достојнијег благодарења него што је Његово. Он је Онај који приноси – Првосвештеник рода људског. Но, и оно што приноси, опет је Он, његово човештво и у човештву васцели свет, велико у малом. Гле, последњи међу Пророцима Бога Живога, Јован Крститељ, назвао Га је Јагњетом, провиђајући Његову жртву и себеприношење Богу Оцу: „Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света!“ (Јн 1, 29). Ево истинитог Јагњета које се приноси на жртвеник Богу, чија су сенка били старозаветни жртвени јагањци. Ево истинитог Хлеба за освећење и живот света, чија су сенка били старозаветни хлебови предложења и пустињска небеска мана. Ево истинитог Пића, чија су сенка били старозаветни виноградски приноси. (Јн 6, 48-58). Приневши свет једном и заувек Богу Оцу, Син Божији и Син Човечији, Богочовек, показао је свету Истину самога света: приношење и благодарење Богу Оцу. Та Истина света је Он сам – Господ наш Исус Христос, као Онај Који приноси, Који се приноси и Који благодари. (Мт 26-28; Мк 14, 22-24; Лк 22, 19-20). Након Њега историја више не може показати ништа ново и ништа истинитије. Угледавши Истину у историји, човечанству је остало да у тој Истини учествује, да све што је Христос чинио чине и даље људи у „Његов спомен“ (Лк 22, 19). Приношење света и благодарење Богу Оцу настављено је и након Христовог Вазнесења, али не као ново приношење и ново благодарење, већ као стално светотајинско оприсутњење тог јединственог, непоновљивог и свецелосног Христовог приношења и благодарења. Тим именом благодарења (грч. евхаристија) назива се реалност новозаветног народа Божијег – Цркве. Евхаристија (Света Литургија) чини идентитет, суштину Цркве. Једноставно речено, Света Литургија – то је Црква. У Цркви, на Светој Литургији, оприсутњује се оно једно, непоновљиво и свецелосно приношење света и благодарење Богу Оцу. Оприсутњује се она Истина које је дошла у историју и која ће опет и сасвим доћи на њеном крају. Син Божији је узео свет и човека и принео Богу Оцу. Ипак, тај догађај не искључује и актуализацију појединачне људске слободе. Богочовек не приноси обезличену људску природу, већ живе и конкретне личности. Отуда ваља да историја дође до свог краја, да се људи слободно одреде према Тајни Христа, да сваки човек до краја историје може слободно да каже, ако то хоће: „Не живим више ја, него живи у мени Христос.“ (Гал 2, 20). Тајна Христа је тајна сусрета и синергије две слободе: Божије и људске. Отуда и Заповест Христова Цркви: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ (Мт 28, 19). Зато је и коначно возглављење човека и света у Сину Божијем, свих племена и језика од почетка до краја историје, догађај будућности. Но, као што су људи у Старом Завету предокушали ту будућу Истину као сенку, тако је и новозаветни људи предокушају, али много реалније и много јасније – као икону. И сенка и икона везане су за Истину. Јер, нису људи творци сенке и иконе, већ је то Истина сама себе показивала као сенку и као икону. Истина се јавила на Синају Мојсију и остала након тога присутна у историји кроз Закон и Пророке, као сенка. Истина је постала Човек и била међу људима, показавши и испунивши крајњи смисао и циљ човеков. И након Вазнесења, Истина је остала ту као икона: као Црква, као Света Литургија. Парадоксално, Истина је присутна сада и овде, али још увек не. Она је оно што ће тек доћи, када све буде коначно возглављено у Христу. Али, ми је ипак сада и овде предокушамо на Светој Литургији. Света Литургија, народ и свештенство сабрано око свог владике, јесу жива икона оне будуће Истине, када ће се сви народи, од почетка до краја историје, сабрати око Спаситеља, око свог Владике, Господа Исуса Христа. И на Светој Литургији као икони, светотајински се оприсутњује оно Христово величанствено приношење творевине Богу. „Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свега и за све!“, радосно узвикује Предстојатељ величанственог Сабрања, стојећи на месту Христовом, подижући хлеб и вино ка Оцу небеском. Заиста, Литургија, то је Син Божији који стоји пред својим Оцем и који приноси и који се приноси. Зато је Црква са правом названа Телом Христовим, коме је Он Глава. На принету творевину и на величанствено Сабрање, на Светој Литургији, оприсутњује се оно јединствено и свецелосно изливање Духа Светога које се одиграло у Личности Сина Божијег. „Да дође Дух Твој Свети на нас и на дарове ове“, моли Предстојатељ литургијског Сабрања у име свих сабраних. Отуда све оно што је принето бива усиновљено, постаје сами Христос – Тело и Крв његова. Једући и пијући од Тела и Крви Господње постајемо и ми оно што једемо: Тело Христово, бивајући сваки понаособ уд томе Телу. Сједињени у Телу са Главом, сједињујемо се и међусобно. Тако многи постају једно – Један Свети, Један Господ Исус Христос. Поистоветивши се са Сином, удостојавамо се да Бога назовемо својим Оцем: „Оче наш који си на небесима...“ То је, заправо, познање Бога као Оца – поистовећење са Сином, обожење. А познање Бога Оца јесте живот вечни (Јн 17, 3). То познање је оно Царство које нам је Отац приправио пре постања света (Мт 25, 34). То је та превечна Тајна Христа, коју Пророци најављиваше и старозаветни оци созерцаваше као сенку. То је та Истина будућег века коју сада, ми људи Новога Завета, предокушамо као икону, у Цркви на Светој Литургији. Сада и овде, али још увек не – мудри парадокс који времена и векове, прошлост и будућност уједињује једном Личношћу: Сином Божијим – Господ је дошао, Господ долази, Господ ће доћи. Да, дођи Господе Исусе Христе! (Отк 22, 20). Александар Милојков
  4. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2008 Излаз из бесмисла Позната је античка јелинска мисао о „враћању свега на почетак“, односно једно циклично схватање историје. Међутим, и у савременој философији, оличеној у мисли Мартина Хајдегера, познат је још већи бесмисао човека, као бића-за-смрт. Са друге стране, хришћанска философија дала је један нови, линеарни, облик историје и један нови смисао човекове егзистенције. Иако Свети Максим ставља једнакост између почела човечанства и његове сврхе, односно циља, те тако подсећа на јелинско наслеђе о „враћању свега на почетак“, ствари ипак не стоје тако и разлика је суштинска. Јелинско наслеђе је несумњиво оставила утицај и на Светог Максима. Међутим, пре би се овде могло рећи да је Свети Максим један херменеутички геније, него што он има намеру да следи јелинску (паганску) мисао због неке њене истинске вредности. Наиме, ради се о једној одличној инкултурацији, којом Свети Максим жели да буде схваћен у коду ондашње интелектуалне елите. Ориген је учио да разумна бића отпадају од првобитне енаде, вечнопостојећег света интелекта, актом своје слободне воље. Због засићености теже ка тражењу супротног, те тако улазе у кретање, мноштво и материју. За Оригена постоји стварање у вечности и то је поменути, са Богом вечнопостојећи свет интелекта, и стварање у времену, које је заправо покрет, грехопад бића у материју. Читаво кретање и напор човеков усмерен је управо ка повратку Богу и сједињењу са Њим у духовном свету интелекта, односно на ослобођење од материје. Дакле, Ориген говори да је кретање и само настајање материјалног бића истоветно са падом. Међутим, Свети Максим окреће ово Оригеново учење и ствари ставља на потпуно друге основе. Кретање, по Светом Максиму, није пад већ улазак тварног бића у радост постојања. Свети Максим полази од аристотеловског поимања кретања као стремљења ка циљу, стремљења потенцијалности ка својој сврси, односно актуализацији. Тиме показује да ниједно тварно биће није у стању да само достигне пуноћу свог постојања, тако што ће се вратити на старо. Јер, управо зато што је тварно биће, оно је од почетка несавршено. Последњи циљ ка коме тварно биће тежи и креће се је неупоредиво савршенији од њеног првобитног стања. Дакле, последњи циљ твари је истоветан не са њеним првобитним стањем, њеним стварањем, већ са њеним првобитним планом Божијим о њој. Управо логоси ствари, Божија замисао о свету и Његова благословена воља да створи свет, који се вечно налазе у Логосу Божијем, јесте и истинско почело, истинска суштина свега створеног. Првобитно стање, односно стварање света, је само почетак остваривања тог неизрецивог плана. Остваривање тог плана одвија се поистовећењем човекове воље и воље Божије. То је моменат довршења стварања човека као личности, пројава његове слободе и заједница љубави са Богом, неисказиво прожимање тварног и Нетварног бића. То је тајна обожења. Тако, по Светом Максиму, есхатологија није никакав повратак и носталгија ка старом. Овде, на неки начин, имамо слом мита о изгубљеном рају. Адам није нешто ка чему човек треба да тежи, јер је Адам несавршенство, потенцијалност која није одговорила, а није ни била кадра да сама својим силама одговори својој актуалности. Створена природа је смртна, управо због тога што је створена, она не може по себи да постоји вечно. Као таква она је потребовала једну нестворену, вечну личност да би постојала вечно. У томе је и тајна Божијег оваплоћења, тајна која, речима Светог Атанасија, осветљава и смисао човека као бића: „Бог је постао човек да би човек могао да постане Бог“, или речима Светог Симеона Новог Богослова: „Христос је прва личност која је пројавила истинско човештво.“ Логику те тајне сведочи и Свети Максим када поставља питање „да Адам није погрешио, да ли би се Христос јавио?“, те богомудро одговара „и да није погрешио опет би се Христос јавио.“ То управо због тога да би кроз своју божанску Личност пројавио и преобразио несавршену и смртну природу у савршенство и бесмртност. Дакле, човеков покрет треба да тежи новом Адаму, Христу, а не неком Адамовом стању пре пада у грех. Тежити Христу значи полет не само ка истинитом Божанству, већ и ка истинитом Човештву. То је полет ка Богочовеку. Међутим, спасење није носталгија ни за будућим догађајима, као ни за прошлим, у неком хронолошком смислу. Спасење, односно обожење, је дати слободни циљ. То је величанствена и неизрецива премудрост и љубав Очева, исказана кроз оваплоћење, страдање, погребење и славно васкрсење Сина и дата човеку у Духу Светоме. Човек је позван да се обожи сада и овде, његова слободна воља треба да одговори на Божију икономију у конкретној егзистенцији. Царство Божије, као Царство Бога и човека, Богочовечанско Царство, јесте есхатолошки догађај, али Царство Божије није место где ће људи тек почети да се обожују. У Царству које је Бог обећао човеку, Богочовек, Логос Божији, ће препознати и окупити све оне које познаје кроз вечне логосе, благословена хтења кроз која васцелу творевину и призва из небића, дарујући јој битије и вечнобитије. Они који су актом своје слободне воље довршили себе и уподобили се своме Творцу задобивши доброту (добробитије) и мудрост, Логос ће препознати као своје царско свештенство и народ изабрани. Дакле, Царство Божије је непокретност као есхатолошки циљ који се испуњује обожењем. Ово учење Светог Максима је заправо, на најлепши могући начин, представљање Христовог учења, философије par excellence, философије која руши бесмисао људске егзистенције свих времена. Та философија је излаз из тамнице где је „плач и шкргут зуба“, из егзистенцијалног трагизма било да се он огледа у античком цикличном бесциљу и бесмислу или у савременом, хајдегеровском бесмислу: бићу-за-смрт. Умишљени полет који је започео са просветитељством разбио се о хридине светског зла и хаоса. Идеја да човек напредује кроз своје просвећивање знањем, позитивистички осећај да наука само што није дала одговор на сва наша питања, доживео је највеће могуће разочарење. Пуноћу зла тог „просвећеног“ и „узнапредовалог“ човечанства, у лику национал-социјализма осетио је и Карл Јасперс, философ кога поменусмо у овим нашим писањима, на својој кожи и кожи своје породице. То га је и довело пред један океан нихилизима, у једно стање отрежњења где он размишља о „скоку из страве у спокојство“. Управо каљен патњом и страдањем, на рушевинама разумног безумља којем је можда и сам веровао, Јасперс трага за смислом. А смисао је у односу са трансцеденцијом: „Онај ко излази на крај без одношења на егзистенцију и транцседенцију и разметљиво полаже право на чисту иманенцију, не уздиже стварност садашњега. Будући да дубину тубивства не налази у поменутом односу са трансцеденцијом него у пуком овде и сада, он чак допушта да тубивство постане плитко...“ Јасперс још додаје да његова философија није „успокојена философија“, жалећи тиме да покаже да не жели да лажно успокојава човечанство. Заиста, савременој философији недостаје храброст коју је имао Јасперс и то га чини јединственим у савременој философији. Иако није успео да досегне спокојство, егзистенцију до краја, због већ поменуте искључивости разума и вере, спекулације и откривења, Јасперс ипак показује да човек мора да победи своју уображеност и гордост и да призна властити неуспех. Тај корак је почетак хода ка успеху. Хришћански речено, то је једно својеврсно покајање. Човек мора напустити философију која га лажно успокојава. Он мора да се покаже храбрим да се суочи са нихилизмом који следи. То је нада да се нађе пут из бесмисла у којем се налази човек. Једна истинска философија егзистенције је потребнија него икад. Али, то је философија храбрих. Александар Милојков
  5. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2008 Императив обожења и расцеп субјекта и објекта Обожење је био својеврсни императив понуђен од Бога човеку, да сједињен са Богом, кроз то своје сједињење приведе и целокупан свет Богу, да на крају Бог буде све у свему. Наравно, човек је најпре морао у себи да превазиђе многострукости и деобе. Те његове деобе управо одсликавају деобе света, односно макрокосмос у микрокосмосу. Човек, односно философија као пројава човековог духа, просто тежи свеобухватном знању, интердисциплинарности. Философија и почиње питањем „шта јесте?“ Но, како један немачки философ XX века, Карл Јасперс, примећује, „постоји много онога што долази и онога што одлази“, свет који опажамо представља мноштво појава у сталном кретању и промени. Прво питање и први проблем философије, тако, јесте онтолошки проблем: једног и мноштва. Несумњиво је, позивајући се на учење Св. Максима, да су деобе, прво у самом човеку а потом и у целој творевини, последица човековог неодговора на Божији призив. Тај призив јесте намера Божија о обожењу читаве твари кроз сједињење свега са Богом. Падом у грех, односно отуђењем од свог Творца, а самим тим и од циља свог постојања, човек није направио само деобу између себе и Бога, већ и деобу васцеле творевине. Уместо јединственог склада, човек испред себе има природну стихију и мноштвеност у којој питање „шта јесте?“ тешко да има ваљани одговор и смисао. Како то Јасперс каже, „оно што мислимо, оно о чему говоримо, увек је нешто друго него ми сами...према чему смо управљени ми, субјекти, као према ономе што стоји наспрам нас, то јест, као према објекту...Тај основни налаз нашег мисаоног постојања називамо расцепом субјекта и објекта.“ Знати нешто значи знати га као објекат различит од себе, одвојен од себе као субјекта, као не-Ја биће. О расцепу или деобама у свету говори и Свети Максим. Прва од њих је деоба између створене и нестворене природе која је примила биће стварањем. Друга је она по којој се сва створена природа дели на духовну (умну) и чулну. Затим, трећа, по којој се чулна природа дели на небо и земљу; четврта, по којој се земља дели на рај и васељену и пета, по којој се човек дели на мушко и женско. Превазилажење свих ових подела, заправо, јесте једна истинска философија. Једном истинском, делатном философијом, односно вером и аскетизмом, човек треба да доврши себе као личност и оствари смисао свог постојања: обожење. А обожење и јесте стање када „ћемо сазнати и суштину постојања (свих) бића, то јест шта су, којим начином постоје и ради којег циља постоје и нећемо више желети да се крећемо ка ничему“, каже Свети Максим. Ето одговора на питање „шта јесте?“ и остварења жеље философа свих времена. Заиста, самим тим што философира човек показује икону Божију у себи. Философија је слутња Бога. Она тежи своме циљу, апсолуту, био човек тога свестан или не. Његова природна воља чезне за својим Творцем, али она друга, гномичка, слободна воља, како учи Свети Максим, вуче га у бесмисао, расцеп и многострукост. Ту слутњу Бога осећа у себи и Карл Јасперс: „Очигледно да биће као целина не може бити ни објекат ни субјекат, него да мора бити оно свеобухватно, које се пројављује у том расцепу.“ Иако не може да помири философију и откривење, Јасперс увиђа да се „као егзистенција односимо према Богу, трансценденцији, и то посредством језика ствари, које језик претвара у шифре и симболе. Ни наш разум ни наша животна чулност не схватају стварност овог бића шифри.“ Осећа се јасан признак за потребом мистичног искуства у којем би човек био „кадар да прекорачи расцеп субјекта и објекта и доспе до потпуног сједињавања субјекта са објектом.“ Међутим, то тражи одређену жртву, извесни аскетизам. Превазилажење расцепа субјекта и објекта, достизање свеобухватног, могуће је „под условом да ишчезне сва предметност и да се угаси наше Ја“, каже Јасперс. Управо то Ја јесте та изопачена воља човекова, злоупотреба његове слободе. Та злоупотреба води човека у незнање, односно у прикованост за објекте, коју Јасперс назива „празноверјем“, „док се вера заснива на свеобухватном.“ „Разум познаје двоструко знање“, учи и свети Максим. „Једно релативно, које су само у речи и појмовима и по дејству онога што познајемо кроз искуство,...и друго: заиста истинско, које у самом искуству по енергији, без посредства разума и појмова, даје свецело осећање Познаванога по благодати заједничарења, кроз које у будућем животу примамо натприродно обожење...“ Дакле, питање „шта јесте?“ јесте питање чији се одговор налази у коначном одређењу и коначном циљу човека, а кроз њега и целе творевине, у обожењу. Сазнање мора превазићи наивну форму полицијског, категоријалног, сазнања које од сазнаванога нужно прави објекат. О том нашем стању мишљења које је расцеп субјекта и објекта, Свети Максим каже: „Свако је мишљење састављено од мислећег и од мишљеног, а Бог није ни мислеће нити мишљено, већ оба превазилази...Тако нити је Бог појмљив као да је мишљење, ни као да је мишљено, пошто је изнад мишљења и мишљеног.“ Значи, истинско сазнање, оно, како Јасперс каже, свеобухватно, се мора препустити доживљају личности, „без посредства разума и појмова“. Обожење не само да је крајња сврха и смисао човековог постојања, истинско остварење човека као личности, већ је оно и истинско познање, „свецело осећање Познаванога по благодати заједничарења.“ Вољом човека, и свет и човек лишавају се благодати заједничарења. И свет и човек су једно схизофрено мноштво, подељени на индивидуе које се боре за свој природни опстанак, за своје остварење унутар граница рађања и смрти. Свет је тамница у којој влада нужност: нужност разума и нужност природе. Човек је окренут наопачке. Нужност природе гута личност и слободу, уместо да личност и слобода превазиђу природу и одреде човека као егзистенцију, као слободу. Парадоксално, човек је роб у свиленим ланцима властитог разума и воље а да тога није ни свестан. Божију трансцеденцију, то шта Бог јесте, човек нити било ко осим самог Бога, није кадар да спозна. Човек зна Бога онолико колико му се Бог открива. Пуноћа Божијег откривања човеку јесте Његово оваплоћење. У пуноћи Божијег откривења, у оваплоћењу и јављању Логоса Божијег као самог смисла човековог бивствовања, налази се и тајна одговора на питање „шта јесте?“ Коначно, у Њему, односно у Телу Његовом, у Цркви, налази се и одговор на питање једног и мноштва. Тајна Христа, израз светог Максима, јесте и Тајна човека. Тајна Христа, Христос као врхунац Божијег откривања човеку, је темељ на којем је назидана комплетна мисаона делатност Светог Максима Исповедника. Тај темељ показује се као неопходан да би се превазишао један од највећих расцепа у самом човеку, а то је расцеп између разума и вере, разума људског и срца људског. На том темељу треба да стоји истински човек као јединствено и целовито биће које у себи сједињује свој разум, веру, срце и емоције. Такав човек је и истински философ, мудар човек и љубитељ мудрости. Тајна Христа је својеврсна синтеза протологије и есхатологије[1]. Христос је почетак свега створеног као Логос који у себи садржи све логосе (платонистички речено, идеје), извесна Божија хтења и замисли свега што је створено. Но, тај Божији замисао свега створеног у Логосу, Христу, јесте и идеал човековог постојања, призив који му је упућен, својеврсни смисао и крај свега створеног: „да Бог буде све у свему“ (1.Кор 15, 28). Христос, Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, јесте, дакле, Пут ка превазилажењу сваког расцепа, поделе и мноштва; Истина која даје одговор на питање: шта јесте? и Живот који доноси човеку смисао постојања: обожење и обогочовечење. Александар Милојков <hr align="left" size="1" width="33%" /> [1] Протологија и есхатологија: учења о почетку и свршетку, односно о стврању света и човека и свршетку времена и Суду Христовом
×
×
  • Create New...