Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Монаштво'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре:„Човек пада због тога или због тога", а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад." Ава Доротеј (+620. год.) Пре четири деценије, један упућеник у Православље, Немац, проф. Ернст Бенц, написао је: „За област источно-православног монаштва такође важи да се идеал и стварност често поклапају само делимично или се уопште не поклапају. Идеал је, међутим, и у временима потпуне пропасти источног монаштва увек изнова спасаван. Стога није искључено да, након садашње епохе привидно потпуног пропадања православног монаштва, не уследи раздобље обнове и практичног остваривања овог идеала" (Ернст Бенц, Дух и живот Православне Цркве, Београд 2004, 105). Нестајање (тј. „пропадање") источног монаштва, које је поменути писац приметио, није достигло крајње размере. Многи виде данашње време као период започете „обнове и практичног остваривања" оваквог начина живота. „Идеал" је, изгледа, изнова спасен. ОПШТЕЖИЋЕ Овај „идеал" је кроз различите историјске околности „оствариван" и „обнављан" на различите начине. Међу њима, нас овде занима општежитељни начин монашког живота. Међу многим чиниоцима који утичу на живот монашких заједница, неке препознајемо као спољашње, на које сами монаси не могу битно да утичу, док за неке примећујемо да су унутрашњи, на које сами монаси и те како могу да утичу. РЕМЕЋЕЊЕ СПОЉА Црква увелико рачуна на помоћ мушког монаштва кроз разне службе (свештенослужење, разни облици духовништва, мисионарење, обнова светиња, итд.). Монаси, наравно, одговарају на ове потребе. Њихов одговор потребама епархија, тј. Цркве у целини, обично за собом повлачи учестале изласке монаха из манастира, а неретко и потпуни одлазак монаха из матичне заједнице, ако је ова уопште и заживела. Оваква ситуација доноси одређену корист верном народу и Цркви у целини, али, с друге стране, скупо кошта мушке манастире чије се заједнице изнова осипају и разарају. Потом се поново постављају нови почеци и опет се прижељкује да се дође до какве-такве „устаљености". За кратко време се у манастиру може обновити организован благочестив начин живота, али се исто тако брзо може и прекинути. Овакво стање се тешко може избећи јер су манастири непресушни ресурси за Цркву. Било би незамисливо, и вероватно - саможиво, да мушко монаштво одбија да изиђе у сусрет оваквим захтевима. Чак и сама могућност озбиљнијих промена ремети унутрашње спокојство монаха. Овакав систем изнова даје побожном свету освежавајуће импулсе. Али, он доводи до тога да, и поред обнове и практичног остваривања монашког идеала, скоро да не можемо око себе пронаћи устаљено и истински заживело мушко општежиће. Женски манастири су, у погледу свега овога, у далеко повољнијем положају јер су од сличних обавеза растерећени. Једном устоличена игуманија са сестрама има више времена пред собом и боље услове да негује здрав ауторитет у заједници. Зато су женски манастири бројнији и теже се осипају. Осипање мушких манастира ће многима причинити радост јер ће ићи на корист нечијих духовних потреба. Вероватно се многи монаси не би бавили духовним радом са верницима нити би неки женски манастири добили служашчег и духовника, итд., да није дошло до осипања (да не кажемо - пропадања) монашких братстава. Монах који започне неко корисно служење које је више-мање изван његове сопствене општежитељне средине, врло често може да остане заувек тако „заробљен" и да се никада истински не врати у братство. Ако не би постојале границе оваквим и сличним активностима монаха (и поред тога што су неком од користи), морало би да дође до потпуног укидања монашких братстава. Границе, ипак, донекле могу постављати сами монаси ако имају услове и ако знају шта хоће. Ипак, и поред свести да братства морају себе да чувају, тешко је борити се против овакве уобичајености. Брига за сопствену кућу и заједницу често може бити протумачена као егоизам и суровост према другима, али ако монаси сами не буду чували своје заједнице, нико други неће им се смиловати. Наравно, монаштво може да постоји и без братства. Идеал је изнова спасен. Али, тада они делови положених монашких завета који се односе на заједнички живот остају на нивоу маште и жеља. Имајући жеђ за обожењем, монах и изван братства може на уму имати речи преподобног Силуана Атонског, који је рекао: „Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу". Тужна је судбина мушких општежића. Она некад изгледају као дрвеће коме се редовно поткресују гране, те иако су стабла здрава и имају јак корен, никада на њима не можемо видети олисталу крошњу. МОНАШКИ УСТАВИ? Можда би било боље када би се и саме монашке заједнице бориле за минимум властите самосвојности. Наравно, нико ни не помишља да употреби одређена поглавља средњовековних владарских типика у смислу да треба ограничавати надлежност епископа. Ипак, минимално држање до достојанства сопствене заједнице треба да претходи томе да други толеришу напредак општежића. У свему овоме, монахољубивост самих епископа мора да буде одоздо пропраћена здравом еклисиологијом која долази из самих манастира. Без јемства да ће у њима бити здрава црквена свест (и поштовање црквене јерархије), ни постојање самих манастира не може да донесе корист Цркви, већ напротив, само проблеме. Идеја да манастири поседују типике, који одређују и штите устаљени начин живота заједнице, потпуно је у духу изворног монаштва. Чак и летимичан историјски преглед показује да без јасног устава не може ни постојати општежиће које би било стабилно, стабилно у том смислу да је уставом омогућено трајање устројене заједнице. Монашки успех Свете Горе се не крије само у неприступачности полуострва, него управо у Уставу, тачније речено - у толерисању Устава од стране Цркве. Сваком средњовековном манастиру се после изградње давала писмена заштита, која је, наравно, претходила доласку монаха. Међутим, појава монаштва које има криво и изопачено схватање духовништва и Цркве (тј. појава нездравог зилотизма), у новије време, компромитује изворну идеју заштићеног монашког општежића. Бежање из заједнице оваквог типа није грех већ нужност. Незрело монаштво присиљава Цркву да одбаци помисао о порасту ауторитета самих братстава у целини, јер - шта ће нам нездрава (и за Цркву опасна) заједница која би била дуготрајна? УНУТРАШЊИ ЧИНИЛАЦ - ВЕРОВАЊЕ СОПСТВЕНОМ СРЦУ Али, поред спољашњих чинилаца који утичу на манастир, постоји лични однос самог монаха према сопственом братству. Квалитет овог односа је у многоме у његовој власти. Пажњу, конкретно, скрећемо на индивидуализам који може бити уведен у хармонију, тј. оплемењен и култивисан, а може да буде и неукроћен. Ава Доротеј, у поукама које се непосредно односе на живот у заједници, говори како непријатељ („враг") „воли оне који се ослањају на себе". Он објашњава и зашто: „Зато што му (врагу) они помажу и сами себи плету замке". Потом каже: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре: ‘Човек пада због тога или због тога', а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад. Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на самог себе. Нема ништа теже и погубније од тога." (Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар 1965, 55) Из ових речи је јасно зашто Студенички типик каже: „...притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души" (глава 16). И заиста, ко ће самоме себи да укаже на грешке? Ко ће самога себе да изобличи? Треба знати: другачије на овај проблем гледају побожни људи, другачије Црква у целини, а другачије гледају они који послушно живе у општежићу. Може бити да једино ови последњи, који ствари сагледавају изнутра (онаквима какве оне заиста јесу), имају целокупан увид у овај проблем и не сагледавају га периферно. Сопствене недостатке нам изобличава монашка заједница, која се у чину монашења назива, ни мање ни више, света дружина. „ИСКУСТВО ПРОМЕНА" И БУНТ ПРЕМА АУТОРИТЕТУ Ко је живео у манастиру када су се дешавале озбиљне промене у општежићу (нпр. одлазак неке братије из манастира, прелазак братије из других манастира у њихов, промена игумана...), можда никада неће моћи да се стави у положај онога ко тако нешто никада није гледао, онога ко је од почетка свог монашког пута живео у стабилној заједници и имао од првог дана пред собом јасно постављен ауторитет. „Искуство промена" у заједници усађује се у свест монаха и онде борави као неки скривен вирус који чека прилику да се активира. За разлику од овога, монах који је тога бивао поштеђен, по природи ствари, бива искренији и оданији послушник јер у своме искуству нема стечене склоности за борбу против ауторитета. Суштина проблема са којима се суочава монах који се налазио у братствима која су преживљавала трансформације (чак и најнеминовније, као што је природна смена генерација) јесте у томе да њему треба више унутрашњег напора да прихвати ауторитет. Такав монах, ако се у срцу дигне против игумана, истог трена у своме уму има већ спремне изговоре и оправдања која побуну подстичу. Ако се не одупре таквим помислима, ови „изговори" и ова „оправдања" (која ће тада да испливају из подрума његовог искуства) биће му довољни да га учине неспособним и за најмање послушање. У таквом случају, заливено прљавом водом из ових подрума, зрно самовоље почеће да клија, са циљем да се биљка појави на светло дана - мржња према ауторитету добиће антропоморфни облик. „Искуство промена" је велики и тешко превладив хендикеп. Онога ко је овим натоварен не можемо много ни кривити за неке поступке који безазленом послушнику ни у ум не могу да дођу. Дух бунта увек изнова све „расуђује" и све „проверава", али нажалост - наопако. ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ИНДИВИДУАЛИЗМА Без обзира на све горе речено, одбијамо да непослушност прихватимо као нешто неминовно. Сматрамо да је могуће превазићи оваква искушења, а за такво нешто постоје и успешни примери. Наравно, од борбе за заједницу се увек може одустати, што ће се вероватно често и дешавати. Постојеће стање се брзо може „легализовати" и „узнапредити" изналажењем нових обавеза за монаха, на пример обновом нових манастира, што многи сматрају као пожељно и добро за Цркву. Веровање сопственом срцу, будући да често постаје правило живота, тада се сагледава другачије. Ми се, из наше манастирске и ограђене средине, нећемо упуштати у ову проблематику јер је она поверена онима који ствари сагледавају далеко шире и који се брину о Цркви. Циљ овог текста је указивање на чиниоце који изнутра утичу на начин постојања монашких братстава. Унутрашња идеја општежића, ма колико ми покушавали да је избегнемо, јесте кристално јасна. Ову идеју Ава Доротеј појашњава речима: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу". ЗАКЉУЧАК Монаси приликом пострига полажу одређене завете. Ови завети се директно односе на живот у заједници. Ако пажљивије погледамо, у нашој Цркви, и поред заиста живог мушког монаштва, изузетно ретко можемо наћи пример заједнице монахâ која се озбиљније усталила. Узимајући у обзир многе чињенице, усудићемо се да закључимо: 1) Начин живота мушког монаштва је код нас поприлично индивидуализован и неретко се скоро потпуно састоји од самосталног расуђивања монаха. Оваква уобичајеност, тј. постојеће стање, није исте духовне суштине са духовношћу монашког општежића и поред тога што се наши монаси редовно заветују управо на општежитељни начин живота. Ако бисмо ово постојеће стање подвргли строгој критици, морали бисмо да кажемо да је неопштежитељни и индивидуализовани монашки живот „легализован", „амнестиран" и накнадно (понекад изнуђено и невољно) признат од стране побожног црквеног тела. Овакав начин монашког живота се лако утапа у духовне, како црквене тако и народне, потребе и тиме стиче (само)оправдање. Али узалуд се тешимо - ово „утапање" неће моћи да изглади недоследности (тј. суштинске недостатке). Ови недостаци су некада плод неизбежних околности, а некада нису. Понекад потичу од непослушности и духа бунта. Овај дух често не називамо правим именом, већ се истина свесно прећуткује јер нам је његов виновник користан као трудољубив ван своје бивше заједнице. Не укидамо ли овим ћутањем некоме шансу да почне са преиспитивањем сопствених поступака и да започне покајање. На овакав начин сопствена воља монаха добија амнестију и уздиже се на виши ниво. Самовоља се представља као нешто добро, а не погубно. Тиме се несвесно, далеко било, доводи на ниво норме. Оваква „толеранција" отвара теоретску могућност за изопачење које би (у најекстремнијем виду) могло да се дефинише овако: ко се дигне на Оца, уместо казне примиће почасти и пројавиће се као користан и даровит. Али, пошто постоје и многи објективни и историјски разлози који су више-мање утицали на осипање општежића, не можемо бити оштри критичари, него кажемо другачије: 2) Наше мушко монаштво нема довољно аутономије, тј. нема услова да несметано унапреди животе својих заједница да би подсећали на оно што се обично замишља када се помене појам манастирског општежића. Сама могућност честе промене игумана унапред чини монашко братство униженим и изиграним. И оно што се постигне на пољу општежића, неретко је кратког века јер зависи од самилости спољних фактора. Али, иако монашко братство гледа на овај проблем дубоко изнутра, морамо рећи да је цела Црква шира од општежића монаха, и њена брига за свет надилази и превазилази бригу братства за сопствени мир и спасење. Цела Црква, као и увек, сагледава даље од издвојене заједнице, ма колико ова била оријентисана ка преподобном начину живота. Треба увек имати у виду да еклисиологија и духовност - Црква и монаштво у њој - морају имати исту духовну основу и потку. Дакле, и поред чињенице да се „идеал и стварност" монаха „често поклапају само делимично или се уопште не поклапају", идеал општежића је данас „изнова спасаван" и спасен. Постоји мноштво детаља који најнепосредније указују на пораст свести о општежићу, те стога није искључено да ћемо убудуће напредовати у обнови и практичнијем остваривању овог идеала. ЈЕДАН УМ И ЈЕДНО СРЦЕ „...да бисмо једно били сви, исто мудрујући, исто помишљајући, које један исти пастир напаса и води, и као неки златни ланац једни за друге везани, један другога држите се, и у једно саудите се тело (Еф. 4, 16), под једном главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (Еф. 2, 20-22)." (Студенички типик, глава 17, О поуци игумана братији и о исповедању) Архимандрит др Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице Извор: Српска Православна Црква
  2. Guest

    Мирјани и манастирски живот

    Архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице Монаштво и осуђивање Пресађивање монашких идеала где им није место Игуман говори: Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш...“ (Из чина монашења у малу схиму) Као што рекосмо, монаштво, које је започело повлачењем из света, данас је у свету. Монашка литература је распрострањена и доступна. Поред много тога доброг што ово собом носи (интересовање за истински монашки живот), не може а да се не примети нешто што је потпуно страно монашком духу. То је појава изражене (а немонашке) жеље да монах-духовник утиче на живот људи у свету и да у њихов живот и у њихове породице по своме нахођењу уноси и преноси аскетски начин размишљања и понашања својствен манастирском животу. Монах се, примајући постриг, заветује на послушност пред Богом и људима. Држање овог аскетског идеала је потпуно природно за живот у манастиру. Ако монах ово пресади изван манастира, код људи у свету на које има (или жели да има) одређен утицај, створиће некакво параманастирско, аналогно живљење и делање. Ово „пресађивање“ створиће проблем тиме што ће се, са једне стране, поједини мирјани трудити да постану монаси без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и провођења живота у манастиру, кренуће у свет да би „спасавали“ хришћане тако што ће оне који живе у свету учинити монасима. У аскетској литератури, као и у самом чину монашења, говори се само о напуштању света због осећања потребе за властитим спасењем. Нигде нема говора о томе да неко постане монах да би друге спасавао. Mонаха обузима осећање да спасава свет, чиме је већ заменио монашки идеал квазимисионарским духом и ревношћу. Тежња монаха да утиче на живот људи довешће до тога да монах намеће другима сопствене „исцелитељне“ методе живота. Ако притом монах има мало егоизма, то ће му, свакако, у његовом делу „спасавања света“ засметати служитељи Цркве – други монаси, свештеници и епископи. Презир према њима није својствен смиреном монаштву, оном које се труди да води истински монашки живот. Такав духовник, дакле, умислиће да може да извршава суштинско дело Цркве. Од своје духовне деце ствараће властиту заједницу, озбиљно утичући на њих, и, по логици ствари, на епископа ће гледати као на сметњу сопственом ауторитету. Тачније, неће моћи да прихвати, тј. да поднесе било чији ауторитет. Да би оправдао своје поступке, тражиће и истицаће мане епископа и свештенства. Наглашавамо да се ово догађа када се у подвижника усели, у одређеној мери, егоизам. Управо овај егоизам учиниће да монах на стање у свету гледа само негативно, а на себе да гледа као на спаситеља тог огреховљеног света. Давање такве улоге самоме себи потпуна је супротност монашким заветима. Ако је монах притом мало даровит за беседништво, харизматичан, озбиљан у понашању, то ће његова заједница, тј. његова духовна чада, у њега гледати са великим поштовањем и дивљењем. Оваква ситуација даваће таквом духовнику лажну слику о самоме себи и подржаваће га у заблуди да је он изабрани спаситељ хришћана у свету. Политика пропагирања последњих времена Ако подлегне искушењу да себе доживи као духовну елиту, монах мора пронаћи разлог због којег је неопходно да се спасилачки активира у односу на свет. Овај разлог ће бити у томе што ће садашње време препознати као последње време. То ће му дати повода да свуда тражи знаке последњег времена, да открива како је свуда око нас зло и пропаст, како је код скоро свих раслабљена вера, како је све страшно и за ридање. Овим ће себи дати право да некажњено осуђује, како мирјане и политичаре тако и служитеље Цркве – свештенике и епископе. Видећи ово време као време отпадије и видећи друге као раслабљене и отпаднике од вере, себе ће доживети као изабраног, као онога који је неопходан посуновраћеном и огреховљеном свету. Примећено је да духовништво које упорно истиче да живимо у последњем времену отпадије, не преза ни од тога да се код побожних људи у свету меша у све, па чак и да регулише најинтимнија питања брачног живота. Поменуто мешање некако увек иде уз упорно истицање последњих времена. Ово је логично јер су обоје пород истог родитеља – а то је монахова жеља да на живот људи у свету утиче (да не кажемо да руководи њима). Ова, истинском монаштву страна жеља, јесте зли родитељ који у болу незадовољства рађа своју децу – горепоменуто. Иза овако постављеног „мисионарења“ крије се само једно – преношење свог личног проблема на духовна чада, чиме и они – ни криви ни дужни, уместо да имају утеху и смирење у односу са духовником примају његове духовне тегобе и незадовољства на себе. Уместо да их духовник растерети и да им помогне, тако ће их само оптеретити. Тиме се радост побожног живљења изврће у своју супротност, тј. у незадовољство и муку. Опет наглашавамо, све ће ово бити могуће само ако подвижник има у себи егоизма. Говорећи о призивању Имена Божијег, споменули смо светог Варсануфија – затворника из 6. века. Он је живео у време светог цара Јустинијана Великог, који је обновио православно ромејско царство – Византију и подигао велелепну цркву Свету Софију. Ави Варсануфију је један монах који је тек започео безмолвије исповедио своју муку због помисли да је настало последње време. У свом писму (број 36) светитељ га саветује да проводи живот у безмолвију: „Направи себи нову келију и уђи у њу, имајући Бога за путовођу...“ У вези са његовом недоумицом о последњем времену, говори следеће: „О помисли која ти се јавила (знај) да је ништавна и да те води ка таштини. Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Писмо завршава овако: „Уручујем те Богу: од Њега (долази) и помоћ и милост. Амин.“ Дакле, у целом писму он посвећује само две реченице монаховој помисли да је настало последње време, и то саветом да се не смућује, иако каже: „Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Нигде панике код светога, нигде грча, нигде страха, нигде оптужби на рачун других људи, већ монашки мир, спокој, непрестана молитва и непрестани труд. Нигде жеља да се постане историјска личност. И светитељ је сматрао да живи у последњем времену, али то му није било повод за незадовољство другим људима и туђим поступцима. Тога нема у његовим писмима, али зато у њима наилазимо на следеће речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, „Господе Исусе Христе, спаси ме“, „Исусе, помози ми“, итд. Треба да имамо на уму истину, како рече игуман Јефрем Ватопедски, да је појава антихриста истовремено и време његове смрти. Монашко „стајање пред Богом“, молитва и сећање на смрт никада не води у панику и очајање, него у радост и живот. Православна монашка духовност је у време Косовске битке пронашла присуство оног вечног у промењивим токовима времена. Тиме је дала нову снагу и осигурала трајање нашем народу и поред пропасти државе и најезде непријатеља. Али та духовност се није силом наметала мирјанима и није тежила да руководи њиховим животима. А поготову није све сагледавала као безнадежно и црно, већ је имала унутарњу моћ и снагу у самом божанском Имену, молећи се „у Духу у свако доба“ (Еф. 6, 18). То што је есхатолошка свест повученог монаштва помогла да и наш народ боље доживи припадност „Божијем народу“ и да косовску трагедију сагледа као косовски тријумф, била је Божија воља. Није било говора да је монаштво схватано као духовна елита која треба да утиче на живот људи у свету. Чињеница да су поједини исихасти били у блиским односима са племством (преподобни Сисоје Синаит, бивши игуман Хиландара, можда је био и духовник светог кнеза Лазара) не доводи у питање изворне (и данас важеће) монашке идеале. У 14. веку, у времену рушења свих земаљских вредности, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, монаси су били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, са својом здравом есхатологијом, са својим долазећим Царством небеским. Тиме су нам открили дубљи и непролазни смисао историје и свега што се у њој тада збивало и оставили путоказ за будућност. Ако је монаштво било носилац оптимизма, оно то треба да остане и данас. Монаштво не треба да сеје страх пред будућношћу, не треба да ствара лажну слику света - како је свуда око нас све сâмо зло и пропаст. Ако монаси буду паничари, чему треба да се надају мирјани? Да се то не би десило, треба остати доследан суштинским монашким идеалима о којима смо малопре говорили. „Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мт. 6, 23). Ако су монаси дали наду нашем народу у време косовске трагедије, неће ваљда данас, уместо благодарења и молитве, да му понуде очајнички плач и „шкргут зуба“ (Мт. 8, 1;13, 2; 22, 3...), неће ваљда да уче народ да буде хронично незадовољан другима! Монаштво које испољава незадовољство због духовног стања других људи, неће бити корисно нашем народу. Монах има разлог и право само на једно незадовољство – на незадовољство сопственим духовним стањем, због чега се и замонашио, те му ваља умолити Бога да пошаље благодат да би се променио. Таквоме благодат страсне силе душе не умртвљује, већ их у молитвеном опиту преображава и освећује (као што рече Светогорски Томос из 14. века – PG 150, стр. 1233BD). Упозорење Светог Саве Ко се не би радовао када види да се монашки живот развија! Ко се не би радовао када види да оживљавају вековима запустели манастири! Који побожан човек не би желео развој монаштва! У нашој искреној радости, као гром из ведра неба одјекују речи Студеничког (и Хиландарског) типика Светог Саве: „О томе да не волимо да код вас буде велики број...“ (наслов главе 25). Како ове речи треба схватити? Свети Сава пише у студеничком Житију светог Симеона (1207. год.) да је, по упокојењу светог Немање, у Хиландару остао са четрнаест монаха, а потом са утехом и радошћу говори да је у наредним годинама тај број порастао на деведесет. Иако почетак ове главе каже: „Велики број међу вама не волимо да буде“, следећи редови заправо налажу бригу да монаштво буде утемељено на здравим основама, „па макар требало и мало да вас остане“ (иста глава). Два вида монаштва 1 – Истинско монаштво и његови плодови Монаштво је започело повлачењем из света као израза велике жеље монаха за сопственим спасењем. У основи монашког делања је вековна хришћанска пракса честог призивања Имена Божијег, „јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Дап. 4, 12). Овакво монаштво се посебно развија у 14. веку. Последице ове духовности су се дубоко одразиле на српску народну свест, што се нарочито примећује после пораза српске војске на Косову. Та духовност јача код Срба свеправославно осећање припадности „Божијем народу“ и утврђује есхатолошку свест, која је непосредно после косовске трагедије јасно истакла да је погибија светог Кнеза и српске војске идеал – страдање за православну веру. Изворна монашка духовност 14. и 15. века дала је нашем народу наду за истрајавање у тешким историјским приликама. Оно што је карактеристично за ову монашку духовност јесте ненаметљивост својствена монасима. Монаси су одлазили у манастир из велике потребе за сопственим спасењем, и због тога је стална молитва њихов завет. Ако би требало да укратко окарактеришемо ову духовност, то бисмо могли учинити наводећи речи које средином 14. века изриче свети Патријарх цариградски Калист, ученик преподобног Григорија Синаита: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Да не бисмо превише уско схватили монашки призив треба истаћи да је монаштво, кроз векове, на разне начине и директно утицало на живот Цркве изливајући благодети на њене чланове. Из непосредног молитвеног односа према Богу (о коме смо горе говорили) било је и природно да монаси, утврђени како у теоретском тако и у опитном знању, чувају веру са посебним осећањем одговорности, при том се не бојећи прогона или смрти. Ово је уобичајено још од учитеља пустиње – преподобног Антонија великог, што знамо из Житија његовог које је записао свети Атанасије велики. Монаси су често показивали велику осетљивост када је православна вера била у опасности, те су били заштитници не само побожности него и православних догмата. Опште је познато да су многи монаси поред чистоте живота били људи високе културе и често спадали у најобразованије људе свога времена, те су као такви активно бранили Цркву, као што је то био заштитник икона и догматичар свети Јован Дамаскин чије је догматско учење о иконама у потпуности усвојено на седмом Васељенском сабору. Свети Григорије Палама, као исихаста, бранио је духовно искуство Цркве од западног хуманизма и богословским доказима оповргавао филиокве. Све су ово били плодови монашког смирења. Између осталих здравих плодова монаштва је и феномен старчества. Хагиограф Преподобног Серафима Саровског пише да је овај свети у скромној удаљеној пустари и у убогој студеној келијици добио силу Господњу да прозире душе људске, сагледава тајне промисли Божије о свакоме човеку, да болесне исцељује, бездетне разрешава од уза бездетности, одузете покреће, демоне изгони, итд. Иако је дуго водио (врлински и исихастички) живот повучен од света, Бог га је удостојио великог благодатног дара стараштва, тј. духовног руковођења безбројним душама које су му притицале. Дара старчества су удостојени и оптински старци Лав, Макарије, Амвросије и други. Како рече књижевник Розанов, они као да су своје келије управили ка пребивалиштима мирјана и ушли у њихов живот са својим разумним, срдачним, успокојавајућим и благоустројавајућим саветом. Од ових ненаметљивих монаха се ширио видљив, дубок, исцељујући утицај стараца на свет, који је у њега уносио радост и мир. Позната су нам и служења монаха и ван манастира. Старац Порфирије Кавсокаливит је у атинској поликлиници био на дужности пароха и духовника. По његовом казивању, тамо је тридесет три године проживео као један дан, неуморно вршећи духовно дело и олакшавајући бол и болест људима. Преминуо је кончином преподобног на Светој Гори, у колиби своје младости. Краљ Стефан првовенчани (свети Симон Монах) у Житију светог Симеона, њега, смиреног монаха, назива између осталог и апостолом. Овим показује да је смирено монаштво у дубокој унутрашњој вези са Црквом и светом. Али свет ће од њега имати користи само ако оно буде предњачило у смирењу и ненеметљивости насупрот гневу и егоизму. Ако би се егоизам увукао у монаха ствари би кренуле другачије. 2 – Поремећај Поменути изворни монашки идеали су остали важећи и до данас. Али, поред изворног приступа монаштву, данас многи запажају присуство и једне новине (новотарије) која се често доживљава као монашки идеал, док је, уствари, потпуно немонашка. То је тежња да се монаси крећу унутар света и да на живот људи и њихових породица преносе аскетска схватања и методе живота који се одвија у манастиру. На пример, појам послушања на које се заветује монах приликом пострига, преноси се изван манастира, стварајући некакво параманастирско живљење и понашање. Ово преношење, да кажемо – нездраво пресађивање монашких идеала чини да се поједини „побожнији“ мирјани труде да личе на монахе без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и боравка у манастиру за цео живот, пренебрегавајући то, крећу у свет да би хришћане у свету учинили монасима. Утицај западног искуства мисионарске ревности изазива пометњу. Долази до замене монашког идеала мисионарским духом и осећањем да спасавамо свет. Долазимо до тога да се неко монаши да би друге спасавао. Ово само по себи можда и не би био толики проблем. Прави проблем настаје када се у таквог подвижника увуче егоизам. Тада он не би био у стању да поднесе ауторитет изнад себе. Окупљао би око себе властиту заједницу од своје духовне деце и поштовалаца, и кад-тад би почео да шири презир према служитељима Цркве. Такав ће сигурно доћи у ситуацију да каже: „Ко је он (епископ)? Шта ће нам? (Tачније би било: шта ће ми?) Ја, као духовник, могу да представљам Цркву“. Ова жеља за постављањем себе за ауторитет навешће га да сурово осуђује епископе, свештенике и друге људе. Осуђивање ће бити једини начин да самог себе уздигне као норму у Цркви. Да би имао право да осуђује друге људе, смишљаће (или ће му други смишљати) многе изговоре, као што су: да живимо у последњем времену, да је општа апостасија (отпадија), да не ваљају свештеници, политичари, епископи, да народ живи сав у греху, да свештеници не служе Литургију како треба, итд. На такав начин, од своје заједнице правиће некакав осуђивачки анархосиндикат који ће се развијати противно устројству Цркве. Као што рекосмо, уз сурово осуђивање ближњих увек иде мешање монаха у живот људи у свету, па и у њихов брачни живот. То се збива стога што и једноме и другоме претходи потајна жеља монаха да се наметне као ауторитет свету и да руководи животима људи – жеља потпуно немонашка, тј. страна монаштву и његовим заветима. Понављамо, ово ће се десити само у случају да се у подвижника усели егоизам. Они монаси који заиста раде на исцељењу себе од страсти, на епископа ће гледати са потпуним уважавањем, без икаквог унутарњег проблема. Закључак Монах одлази у манастир из жеље за сопственим спасењем. Једино незадовољство које га тишти јесте незадовољство сопственим духовним стањем. Ова жеља се јасно изражава у чину монашења, којом приликом новодошавшем игуман каже: „Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш...“ Дакле, истинска монашка духовност је ненаметљива. То што је у 14. веку ова духовност утицала на историјску свест српског народа било је Божијом вољом, а не стога што су монаси уместо бриге о сопственим гресима били обузети мисионарском ревношћу или туђим гресима. Жеља да се монах наметне свету као елитни духовник, потпуно је страна монашким идеалима. Она ће бити нарочито опасна ако у подвижнику има егоизма, који му неће дозволити да подноси ичији ауторитет, а поготову да слуша епископа. Такво монаштво неће бити на корист верном народу, него ће га терати да буде незадовољан другим људима и да их осуђује. Ако би се десило да упаднемо у „хероизам“ осуђивања, треба да знамо да тако нешто нема ништа заједничко са истинским монаштвом, а ни са српским Косовским опредељењем. И у корену Косовског опредељења и у дубини монашког делања је извођење самога себе на суд и пред Христа Спаситеља, а никако прозивање и осуђивање других. У таквом опредељењу подвижник преиспитује себе и одлучује се за Царство небеско јер „земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека“. Ако су монаси 14. века били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, данашње монаштво такође треба да одржи тај, код монаха одувек присутни, здрави оптимизам.
  3. САОПШТЕЊЕ С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем: Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу. У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом. Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе. Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње. Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама. Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације. Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn
  4. Епархија Рашко-призренска данас је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија објавила саопштење за јавност поводом активности организације „28. јуни“ која се у јавности представља као безмало најактивнија хуманитарна организација за помоћ Србима на Косову и Метохији и активни борац за права Срба на овим просторима. На основу прикупљених информација постоје више него очигледне индикације о могућим злоупотребама које ова организација врши покривајући нетранспарентно прикупљање средстава за Србе медијском кампањом преко друштвених мрежа, иако никада нису сарађивали са Епархијом Рашко-призренском и раде потпуно без благослова Цркве, за разлику од бројних проверених и искрено ангажованих хуманитарних организација за помоћ нашем народу. Епархија је свештенству и монаштву забранила сваки контакт са овом организацијом и апелује на вернике да буду опрезни на могуће злоупотребе финансијске природе. САОПШТЕЊЕ С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем: Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу. У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом. Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе. Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње. Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама. Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације. Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn View full Странице
  5. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 27. децембар 2018. године Свештенство и монаштво Митрополије Црногорско-Приморске се и ове године, на празник Светих Мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других, сабрало око свога духовног оца и Архијереја Високопреосвећеног Митрополита Црногорско-Приморског г. др Амфилохија на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом Архијерејском Литургијом коју је у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служио Митрополит г. Амфилохије са свештенством. Митрополит г. Амфилохије је у наставку сабрања предочио извјештај о свом архипастирском служењу и мисији Митрополије у протеклој години. И ове године је, као и током претходних, рукоположено нових свештеника и ђакона и замонашено нових монаха и монахиња, по парохијама се повећава број новокрштених и вјенчаних, а настављено је са обновом старијих и изградњом нових храмова, манастира и конака. Изражена је посебна благодарност Господу и Светом Архијерејском Сабору на челу са Његовом Светошћу Патријархом Српским г. Иринејем на избору и хиротонији Његовог Преосвештенства викарног Епископа Диоклијског г. Методија и избору досадашњег викарног Епископа Диоклијског г. Кирила за првог епархијског епископа мисионарске Епархије Буеносајреске и Јужноцентралноамеричке. Од великог значаја за нашу Митрополију је освећење обновљеног Манастира Свете Тројице у Стањевићима и прослава 680. годишњице ове Светиње, која се скоро два вијека налазила у рушевинама. Током протекле године је обиљежено и литургијски прослављено 330 година од страдања Момишићких Новомученика, 300 година Топаљске комунитади и обнова Његошеве школе у Херцег Новом, 140 година од ослобођења Бара од Турака и 100 година од мученичког страдања Светог Цара Николаја II Романова и царске породице. Наша Митрополија је посебно била почаствована историјском, апостолском посјетом Његове Светости Патријарха Антиохијског г. Јована X и Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја. У оквиру братског сабрања, Митрополит г. Амфилохије је одржао предавање о јединству и саборности Цркве Христове. Посебна пажња је посвећена даљој мисији и положају Митрополије и осталих епархија наше Цркве у Црној Гори. И поред бројних нерјешених питања и изазваних проблема, широм Црне Горе се, на сваком кораку, уочава неупитна приврженост вјерног православног народа Божјег својој Цркви, а ту чињеницу већ годинама констатују и релеватне институције које испитују јавно мишљење. У протеклој години су и даље вјештачки изазиване и подстицане подјеле и може се слободно рећи да опасни и опаки дух братоубилаштва и даље постоји у Црној Гори. У том смислу, дужни смо да, и поред постојања бројних данашњих разлика, у ове дане пред прославу Рођења Христовог позовемо све на обнову братске љубави, праштање и помирење уз поштовање свачијег права на слободу мишљења и изражавања. Питање израде и доношења будућег Закона о правном положају Цркве и вјерских заједница је представљало питање којим је манипулисано и током ове године како би се настављала антицрквена кампања која, у мањој или већој мјери, путем појединих медија траје од 1945. године до данас. У том смислу, покретане су чак и иницијативе којим је, противно правном поретку, тражено одузимање имовине Цркве. С друге стране, више забрињава готово прекинута комуникација надлежног Министарства за људска и мањинска права са Митрополијом у погледу неотуђивог права представника Цркве да, као и сваки други субјект, учествује у припреми Нацрта закона. Митрополија и овом приликом указује да је неопходно да Црна Гора добије квалитетан, цивилизован и међународно-правно валидан Закон којим ће се уредити начин остваривања право на слободу вјероисповијести и правни правни положај Цркве и вјерских заједница. И овом приликом јавно исказујемо спремност за успостављање цивилизованог дијалога са Владом Црне Горе ради учешћа у припреми будућег закона. У другој половини ове године, Министарство унутрашњих послова није, као и током претходне двије године, продужило привремени боравак за нешто преко седамдесет свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, па чак и дјеце. Не постоји ни један правно ваљан разлог, нити, пак, ваљано образложење да се наставља са прогоном свештенства и монаштва, па и овом приликом апелујемо на Министарство унутрашњих послова да и даље, у складу са важећим законским прописима, као што је свуда у свијету уредно одобрава привремене боравке свештенству и монаштву. Уочљиво је да се гомилају бројни друштвени, а посебно морални проблеми у нашем народу. Неопходно је да сви одговорни друштвени субјекти, а посебно носиоци државне власти, посебну пажњу посвете моралној обнови савременог човјека, а посебно угрожене омладине и готово разорене породице. Од посебне је важности да државни органи што прије укључе све релевантне друштвене субјекте како би се зауставио демографски и морални суноврат друштва. Овом приликом позивамо све људе добре воље да у домену својих могућности помогну рад Народних кухиња наше Цркве у Подгорици, на Цетињу, у Беранама и Бијелом Пољу. Радујући се благим данима долазећег празника Рођења Вјечног Дјетета – Богомладенца Христа – поздрављамо сав православни вјерни народ и све људе добре воље широм Васељене радосним поздравом: МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У овој епизоди емисије "верске недоумице" одговарамо на најчешћа питања везана за Православно монаштво и то: 1. Како се постаје православни монах? 2. Да ли постоје услови, који треба да се испуне, пре ступања у монаштво? Гост емисије је протосинђел др Клеопа Стефановић настојатељ манастира Ваведење и професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Београдске богословије.
  7. Епископ сремски Василије: -Ово дело је најлепши и најбољи начин да се ода почаст свим монасима и монахињама који су дали своје животе за Цркву. У суботу 1. децембра 2018. године, настављајући обележавање јубилеја 40 година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епсикопа сремског г. Василија, а припремајући се за велики јубилеј осам векова Српске Цркве, одржана је, са почетком у 19 часова, промоција новообјављене монографије - лексикографског приручника „Монаштво Карловачке Митрополије“ у издању Епархије сремске, фрушкогорског манастира Гргетега. Великом броју окупљених верника, богословаца и љубитеља Фрушке горе и манастира на њој, обратили су се г. Бранко Бешлин, потпредседник Матице Српске, архимандрит Доситеј из манастира Гргетега, аутор г. Стеван Бугарски и Преосвећени г. Василије, Епископ сремски. Модератор вечери, протојереј Јован Милановић, подсетио је сабране да је монографија посвећена првом међу монасима Српске Цркве - Светом Сави, а да се промоција одржава уочи празника Светих Варлаама и Јоасафа, светитеља из Индије, који су Светом Сави били узор у монашком и духовном животу уопште: -Уочи тог празника, Свети Сава је служио бденије како у Студеници и Жичи тако и у Хиландару, монашким колевкама наше Цркве. Говорити о монаштву значи говорити о пророчком дару, говорити о жељи да се усрдно служи Богу и своме роду. Иако постоје они који оспоравају аутентичност духовног живота у Карловачкој Митрополији, ипак се наставак традиције Косовског завета овде преточио у „Карловачки завет“, како га је назвао председник Матице српске у једном од својих излагања, чији је циљ са постојаношћу, усрђем, преданошћу и жртвом чувати своје и сведочити га како Богу, тако и пред људима. После уводног излагања, скупу се обратио г. Бешлин који је истакао значај данас блаженопочившег Епископа шумадијског Саве, који је са особитом пажњом и посвећеношћу почео скупљање материјала, што је са сваком умешношћу и наставио и завршио г. Стеван Бугарски. Уследио је говор архимандрита Доситеја, који је истакао да је посебно важно да је књига приказала све оне који су се истински борили за духовност и опстанак српског народа. Он је истакао и чињеницу да је монаштво у Карловачкој Митрополији било чувар Духа и истине: -Му монаси у Карловачкој Митрополији са особитом пажњом спремани су за све службе у Цркви, укључујући и епископску. Скупу се затим обратио и г. Бугарски који је на себи својствен, топао и једноставан начин дочарао присутнима са каквим проблемима се суочавао и како се изборио са свим личностима и регистрима у монографији. На самом сабрања обратио се и Епископ сремски Василије: -Ово дело је најлепши и најбољи начин да се ода почаст свим монасима и монахињама који су дали своје животе за Цркву. Са благословом Његовог Преосвештенства, г. Стевану Бугарском је уручен орден Светог владике Максима за немерљив допринос у изради како ове и многих других књига. Сабрани су на крају отпевали „Вјечнаја памјат“ свима у књизи споменутима и погледали изложбену поставку о знаменитим фрушкогорским манастирима. Извор: Српска Православна Црква
  8. У недељу, 10.јуна 2018. године, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Игор Игњатов, парох ветернички, одржао је предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „Монаштво и брак - два пута ка истом циљу“. View full Странице
  9. Među monasima je sve više intelektualaca, inženjera, novinara, glumaca... Igumanija Efimija, monahinja Jelena i iskušenica Ana završile su beogradsku likovnu akademiju i došle u Gradac da slikarstvo zamene ikonopisanjem младе лепе, паметне, мудре srcee https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,722.msg11510/topicseen.html#msg11510 crvenilo u manastiru se može živeti samo po prizivu Božjem.
  10. Недавно прочитах негде на форуму да је пре око месец дана умро отац Гаврило из Привине Главе. Имао сам прилику поодавно га посетити и поразговарати. Био је необичан свештеник и монах, на граници свега онога што је тврдио да није: http://www.novosti.rs/вести/србија.489.html:702504-NAZIVALI-GA-PROROKOM-Preminuo-iguman-Gavrilo Знао је залутати у свет Старог завета па је тако знао препоручити приношење крвне жртве Богу - курбан, јање по узору на празноверне и не до краја христијанизоване Румуне, помало и врачар, гатар, гледач, али пророк сигурно никакав не. Свети апостол Павле препоручује пророковање, а Гаврило каже да нема пророка после светог Јована Крститеља. Није баш ето добро познавао Свето писмо и каноне, али је био добар "менаџер"... Знам и да је знао тражити и коју стотину евра за услуге ове или оне, али какав да год да је био био је вредан човек и заслужује наше молитве, напротив итекако треба наше молитве. Читао бих псалме из Псалтира за оца Гаврила, али које, може ли ко препоручити које псалме!
  11. Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина. Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак. Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет. У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски. У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи. Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем. 1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић 2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић 3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука 4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин 5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић 6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер 7. Протојереј-ставрофор Александар Илић 8. Јереј Душко Шаровић 9. Јереј Мирослав Ратковић 10. Јереј Милош Ловрић 11. Јереј Драгиша Томић 12. Јереј Вук Милишић 13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић 14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић 15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ 16. Протојереј Небојша Радић 17. Јереј Бранимир Боровчанин 18. Јереј Марко Гојачић 19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић 20. Јереј Данило Боро 21. Јереј Александар Грчић 22. Јереј Александар Шмања 23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић 24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић 25. Јереј Немања Лукета 26. Јереј Младен Чалија 27. Јереј Драго Зубац 28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач 29. Јереј Милан Стањевић 30. Ђакон Јакша Окиљевић 31. Јереј Миодраг Вртикапа 32. Јереј Милан Бужанин 33. Ђакон Крсто Авдаловић 34. Јереј Александар Гајић 35. Јереј Саша Којовић 36. Игуман Сава Мирић 37. Јеромонах Димитрије Рађеновић 38. Јеромонах Порфирије Гргић 39. јерођакон Антоније Глишић 40. Игуман Данило Павловић 41. Архимандрит Лазар Лазаревић 42. Игуман Василије Копитић 43. Јеромонах Марко Прцовић 44. Јерођакон Павле Јанковић 45. Игуман Исаиа Дан 46. Игуманија Текла Даскалаки 47. Игуманија Павла Ћузулан 48. Ђакон Владимир Вукановић 49. Ђакон Павле Ратковић 50. Ђакон Бранислав Рајковић 51. Ђакон Мирослав Бошковић 52. Ђакон Ратко Зубац 53. Ђакон Александар Црногорац Извор: СПЦ
  12. Поводом учесталих напада на Цркву Епархије ЗХиП и њеног предстојатеља Епископа Григорија ми свештеници, игумани и игуманије манастира наше Епархије осјећамо јеванђељску одговорност и пастирску дужност да се вјерницима наше Цркве обратимо овим путем. Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина. Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак. Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет. У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски. У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи. Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем. 1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић 2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић 3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука 4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин 5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић 6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер 7. Протојереј-ставрофор Александар Илић 8. Јереј Душко Шаровић 9. Јереј Мирослав Ратковић 10. Јереј Милош Ловрић 11. Јереј Драгиша Томић 12. Јереј Вук Милишић 13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић 14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић 15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ 16. Протојереј Небојша Радић 17. Јереј Бранимир Боровчанин 18. Јереј Марко Гојачић 19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић 20. Јереј Данило Боро 21. Јереј Александар Грчић 22. Јереј Александар Шмања 23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић 24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић 25. Јереј Немања Лукета 26. Јереј Младен Чалија 27. Јереј Драго Зубац 28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач 29. Јереј Милан Стањевић 30. Ђакон Јакша Окиљевић 31. Јереј Миодраг Вртикапа 32. Јереј Милан Бужанин 33. Ђакон Крсто Авдаловић 34. Јереј Александар Гајић 35. Јереј Саша Којовић 36. Игуман Сава Мирић 37. Јеромонах Димитрије Рађеновић 38. Јеромонах Порфирије Гргић 39. јерођакон Антоније Глишић 40. Игуман Данило Павловић 41. Архимандрит Лазар Лазаревић 42. Игуман Василије Копитић 43. Јеромонах Марко Прцовић 44. Јерођакон Павле Јанковић 45. Игуман Исаиа Дан 46. Игуманија Текла Даскалаки 47. Игуманија Павла Ћузулан 48. Ђакон Владимир Вукановић 49. Ђакон Павле Ратковић 50. Ђакон Бранислав Рајковић 51. Ђакон Мирослав Бошковић 52. Ђакон Ратко Зубац 53. Ђакон Александар Црногорац Извор: СПЦ View full Странице
  13. Монашко сабрање је започето светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Василија из Митрополије едеске, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине и свештенства Епархије врањске. На симпосиону је узело учешћа око 80 монаха и монахиња из више епархија Српске Православне Цркве, као и са Свете Горе, из Грчке и Пољске. Трпезу љубави припремиле су вредне чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија. Иако нам се са свих страна намећу идеје, трендови, ритмови који упорно настоје да се поставе као нове законитости, заглушујући наш телесни, а нарочито духовни слух, ипак, и даље има оних који чују непроменљиви, вечни глас: „Узми крст свој и хајде за мном“ – и одазивају се на њега. И данас се, као и некада, Црква украшава бројним монасима. Иако више нема оних „тврдих“ подвига првих египатских прослављених монаха, Бог је и за данашња покољења оставио „мрвице са царске трпезе“ по речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Као што су се древни пустињаци састајали не би ли разменили искуства или нашли разрешења својих недоумица, тако смо се и ми данас овде сабрали не бисмо ли утврдили своје оријентире, укрепили се, подстакли, охрабрили, надахнули, како бисмо наставили стазом утабаном од светих Отаца. Симпосион Монаштво у Српској Православној Цркви данас у организацији Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски Епархије врањске завршен је 8. октобра 2017. године, на дан Преподобне Ефросиније и Светог Сергија Радоњешког, светом архијерејском Литургијом у Сурдулици, којом је началствовао Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих Архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине, свештенства Епархије врањске, многобројног монаштва и верујућег народа. После завршене Литургије сви присутни посетили су костурницу где су се поклонили моштима Светих мученика сурдуличких . Извор: Епархија врањска http://spc.rs/sr/monashtvo_u_srpskoj_pravoslavnoj_crkvi_danas_0
  14. Свеправославно друштво Преподобни Јустин Ћелијски и ВрањскиЕпархије врањске организовало је 7. октобра 2017. године симпосион међународног карактера Монаштво у Српској Православној Цркви данас . Монашко сабрање је започето светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Василија из Митрополије едеске, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине и свештенства Епархије врањске. На симпосиону је узело учешћа око 80 монаха и монахиња из више епархија Српске Православне Цркве, као и са Свете Горе, из Грчке и Пољске. Трпезу љубави припремиле су вредне чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија. Иако нам се са свих страна намећу идеје, трендови, ритмови који упорно настоје да се поставе као нове законитости, заглушујући наш телесни, а нарочито духовни слух, ипак, и даље има оних који чују непроменљиви, вечни глас: „Узми крст свој и хајде за мном“ – и одазивају се на њега. И данас се, као и некада, Црква украшава бројним монасима. Иако више нема оних „тврдих“ подвига првих египатских прослављених монаха, Бог је и за данашња покољења оставио „мрвице са царске трпезе“ по речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Као што су се древни пустињаци састајали не би ли разменили искуства или нашли разрешења својих недоумица, тако смо се и ми данас овде сабрали не бисмо ли утврдили своје оријентире, укрепили се, подстакли, охрабрили, надахнули, како бисмо наставили стазом утабаном од светих Отаца. Симпосион Монаштво у Српској Православној Цркви данас у организацији Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски Епархије врањске завршен је 8. октобра 2017. године, на дан Преподобне Ефросиније и Светог Сергија Радоњешког, светом архијерејском Литургијом у Сурдулици, којом је началствовао Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих Архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине, свештенства Епархије врањске, многобројног монаштва и верујућег народа. После завршене Литургије сви присутни посетили су костурницу где су се поклонили моштима Светих мученика сурдуличких . Извор: Епархија врањска http://spc.rs/sr/monashtvo_u_srpskoj_pravoslavnoj_crkvi_danas_0 View full Странице
  15. Откако сам дошла на форум прије скоро шест година, , и дан-данаснаилазила сам, на бројне и веома жучне дискусије, са различитим мишљењима, не у смислу разнородности што би било природно на једном великом медију са пуно људи који његује слободу исказивања мишљења, него управо разликовања, одударања од онога што је обични лаик који је рецимо читао владику Николаја и неке старце знао о православљу и сматрао православним. Најизразитији примјер је учење о бесмртности душе, монаштву и уопште клиру, потом расправе о етичким питањима која се дотичу политичке и социолошке категорије људских права, гдје се она понекад коси са хришћанском етиком и аксиологијом. Постоје нека нова, слободоумна мишљења која долазе од појединих теолога и студената теологије са београдског ПБФ-а а која они прилично агресивно намећу, која су често у нескладу па и сукобу с оним што смо ми лаици дотад знали као православље, теологију и црквнено учење. Нпр. да душа није бесмртна, никако, ни по природи ни по Божјој милости, па да се не би упало у јерес смртности душе и вулгарни атеистички материјализам (непостојање душе), мора да се домисли да васкрсење наступа одмах после смрти за сваког појединца, без обзира на проречени судњи дан, општи суд и сл. Монаштво се жестоко критикује, од наводне монахократије у цркви, приписане му воље за моћ као искључивог мотива за монашење (а шта је онда са мотивима жена) до оспоравања његове вриједности и наглашавања да оно није у духу хришћанства и православља. Вјероватно би тачније било рећи да оно није у духу јудаизма, да су и у С.Завјету описани монахујући без институције монаштва, да су највећи светитељи Цркве живјели управо таквим животом (прво сам Господ, потом Јован Крститељ, Богомајка, ап. Павле итд.). Критичко преиспитивање и промишљање истина вјере неријетко се претвори у филозофско доказивање супротних теза, од којих је једна утврђена а њена супротност бесмислена и постаје само ментално гимнастицирање. Ап.Павле је упозорио на 'људско мудровање' и тежњу 'да будемо у својим очима мудри'. Пошто постоје овакви ставови код једне цијеле велике групе људи, они онда нису случајни и потичу од нечијег интелектуалног утицаја, вјероватно они и знају од којег или којих теолошких ауторитета са ПБФ-а. Оно што смета је једна значајка свих који заступају оваква ммишљења, да су веома самоувјерени, увјерени у своју интелектуалну супериорност, и склони да веома агресивно и надмено намећу своја увјерења осталима. За њима се поводе најчешће млади људи, привучени интелектуалистичком амбалажом и привидном прогресивношћу ових мишљења. ЈОш упоредо с оваквим теолошким идејама иду и слободоумнији ставови у погледу хришћанског морала и вриједности. Док православље за своју мисију у модерном свијету мора користити тековине модерних друштвених и хуманистичких наука, постоји једна граница етичког релативизма коју је опасно прећи јер се онда ради о само номиналном православљу. Публика може чути, није битна етика већ онтологија (гдје 99% људи први пут чује за ријеч онтологија и она нема за њих ама баш никаквог значења), као да етика тобож није више важна, битно је постати хришћанин, а то ће се постићи управо магијски, причешћивањем, не морају се испуњавати заповијести и ићи тешким путем одрицања (подвига, 'јер се Царство напором стиче и подвижници га задобијају'). Хришћанске вриједности се обезвређују а гдјекад и изврћу руглу као назадне од стране самих хришћана. Управо се потура идеја да се може ићи широким путем и бити хришћанин. Бркају се политиколошки и социолошки појмови са етиком и теологијом. Хришћански идеал љубави се претвара у плагијат модерне политички коректне толеранције, људских права и слобода, а суштински се ради о једном етичком релативизму и прагматизму који вуче нихилистичком 'превредновању вриједности' који би био дискутабилан и чисто са етичког аспекта и здравог разума, да се не спомиње црквено предање и учење. Примјер су разне слободе и права, абортус, еутаназија, ЛГБТ итд. Неријетко су атеисти и ови либералнији хришћани на истој линији, док су они који се придржавају традиционалног учења супротстављени као ретро, назадни, психолошким законитостима функционисања групе скрајнути и у неповлаштеном положају. На форуму је група која има оваква мишљења или бројнија или гласнија или обоје, а свакако утицајнија. Међутим, ван форума ово су само спорадична мишљења мањине вјерног народа. У сваком моменту ми свједочимо своју вјеру, своје хришћанство. Хришћанство се не може учинити модернијим и привлачнијим тако што ће се разводнити и мимикрисати у модерне друштвене и етичке теорије, утопити у лудило и неморал модерног свијета. Со не може да обљутави и мора да постоји светионик према којем се оријентишемо.
  16. Православни монаси МОНАШТВО (грч. μοναχός), интегрални део постојања и живота хришћанске Цркве и односи се пре свега на начин живота и подвига који је најближи јеванђелском идеалу. Појам монаштво изворно означава усамљенички начин живота побожних Хришћана, живот у самоћи, одвојен од света и породице, у сиромаштву и свакој послушности. Друго, често употребљавано име за монаштво јесте ангелски образ, што значи да се монах практично уподобљава самим анђелима који непрестано хвале и величају Бога. Суштински смисао и циљ монашког начина живота јесте у потпуном и безрезервном испуњавању свих јеванђелских заповести ο људском односу према Богу и према људима. Све животне потребе код монаха своде се на најмању и најнужнију могућу меру, а целокупан живот своди се на молитву, пост, скрушеност и скромност. Од самог почетка, монаштво одликује пре свега безбрачност, одн. девичанство (завет безбрачности), затим сиромаштво (завет сиромаштва и невезаност за овоземаљске ствари и потребе) и послушност (завет послушности) свом духовном оцу. То су углавном и до данас важећа три монашка завета које искушеник, новак, или кандидат за монашки постриг свечано полаже приликом монашења. МОНАХ (грч. μοναχός - калуђер), особа у монаштву, тј. монашком свештенству (у манастиру - манастирско монаштво, или самостално - пустињачко монаштво: анахорети, великосхимници, исихасти); време проводи у молитви посту и уздржавању, одбацивању чулних задовољстава, према монашким прописима. Постоје три монашка степена - расофори, малосхимници, великосхимници. Монашки узори и процват У хришћанској Цркви монаштво постоји од њеног самог почетка, а за идеал има животне примере старозаветних пророка (Илија, Данило, Јеремија) као и Светог Јована Крститеља и Апостола у Новом Завету. По њиховом примеру, многи међу Хришћанима, цео свој живот у потпуности су посвећивали Богу и помоћи својим ближњима. Још пре појаве Хришћанства, код Јевреја су нпр. Есени, одн. Јесеји и Терапевти живели монашки. У новозаветним текстовима често се помињу удовице (Дап 9,36-41; 1 Тим 5,3-16) које су се посветиле молитви и доброчинству. У првим хришћанским вековима код најстаријих Светих Отаца, Црквених писаца, нема изричитих података ο монаштву као организованом и уређеном начину живота у старој Цркви. Било је, додуше, покушаја утицаја на хришћанско монаштво и Хришћанство уопште, од монтанизма и различитих облика дуализма, који су посебно били својствени Гностицизму, али је хришћанско монаштво сачувало своју духовну чистоту и посебност. Када је Црква у Римском царству стекла право грађанства (313), појачан је унутар саме Цркве интерес за монаштво. Са стицањем објективне слободе, у Цркву су ступили многи јер Хршићанство није више било забрањено. Хришћани су масовно постајали и они који се за то нису уопште припремали, дакле без провере и спремности да се доследно хришћански живи. За ревносне Хришћане то је била својеврсна саблазан и такви су почели да напуштају свет и повлаче се на пуста и скровита места где су проводили остатак живота. Управо у IV веку почиње организовање великих монашких насеобина - манастира, најпре у Египту, затим на Синају, у Светој земљи, Сирији, Месопотамији, деловима Мале Азије, а из ових средишта монаштво је касније ширено у све делове хришћанске васељене и на Истоку и на Западу. Монашко предање које је почело веома брзо да се формира зна за велике монашке узоре и осниваче какви су били Св. Антоније Велики (356), Св. Пахомије Велики (346), Св. Иларион Велики, Св. Cава Освећени и многи други. Видови монаштва Монашки живот се манифестовао кроз два посебна вида: отшелништво, тј. пустињаштво (грч. αναχωρητής, ερημίτης) и општежиће (κοινός βίος). Отшелници или анахорети или еремити свој настанак везују за Св. Антонија Великог (251-356) и познате египатске пустиње као што су Тивијска пустиња, Писпир, Нитријска пустиња, Скит). Св. Антоније Велики је, по предању, био Копт и неписмен, али су његове духовне поуке записали његови многобројни следбеници у монаштву. За Св. Пахомија (286-346) везује се организовање општежића или киновиje. У општежићу монаси живе заједно, у манастиру, заједно се хране, обављају своја монашка послушања, обављају молитвено правило. На челу манастира је настојатељ или игуман који управља целокупном монашком заједницом и свом имовином. Ο манастирским приходима и расходима стара се иконом тј. економ, по значају прва личност у манастиру после игумана. У манастиру, по потреби, постоје сем игумана и иконома и друга послушања, као нпр. еклисијарх - монах који се стара ο богослужењима у храму, затим дохијар, болничар и други. Средином V века монаси и манастири су потчињени Епископу како би се избегло стихијско оснивање манастира и одржала монашка дисциплина у Цркви. Монашка литература Са настанком и цветањем монаштва, посебно у V и VI веку, настаје и посебна монашко-аскетска литература која бележи живот, подвиге и мудре духовне изреке и савете великих монаха подвижника. Тако се може говорити ο монашким писцима или ο Црквеним оцима који се посебно баве монаштвом. Међу такве свакако спадају Св. Атанасије Велики (373), Св. Василије Велики (379), познати писац монашких правила, затим Св. Сава Освећени (532), писац првог монашког типика, Св. Теодор Студит (826) и др. Богато монашко предање зна за монахе подвижнике столпнике, посебно у Сирији, који су се подвизавали живећи на врховима и литицама високих стена - столповима, затим затворнике, који су веома ретко, скоро никада, напуштали своје монашке келије, затим молчалнике, који су живот проводили у сталном ћутању. Иконоборство У време иконоборства у VIII веку, монаштво је претрпело велике прогоне од стране византијских царева из куће Исавријанаца, јер су монаси били најревноснији заштитници светих икона. Када је прошла иконоборачка опасност, монаштво се још више учврстило на Истоку, посебно у Малој Азији, на Олимпу, у Цариграду, Солуну, а од X века на Светој Гори, затим у византијским деловима јужне Италије. Са ширењем Хришћанства, ширило се и монаштво као недељиви део Црквеног живота. Зато се ο монаштву може посебно говорити код свих хришћанских народа као што су Срби, Бугари, Руси, Румуни, Грузијци и други народи
  17. Наши преподобни Оци, свети монаси свих времена, брижљиво су се чували од познанства са женским полом. У древним манастирима, женама је улаз био забрањен. Taj свети и благотворни обичај се и дан-данас сачувао на васцелом пространству Атонске горе. Они монаси, који су водили посебно трезвеноуман живот, са особитом брижношћу су се чували од упознавања и општења са женским полом. То се види из житија преподобних Арсенија Великог, Сисоја Великог, Јована Молчаника и других Отаца, најузвишенијих по својој светости. Они нису тако поступали само због своје слободне воље него зато, што је на то указивала неопходност, коју су, као у огледалу, сагледали у свом трезвеноумном животу. Неки монаси тврде да, иако се често налазе у женском друштву, не осећају због тога никакву штету. Не би требало веровати тим монасима: они или говоре неистину, скривајући своје душевно расположење, или воде најнемарнији и најлењивији живот и зато не виде своје устројство, или их пак ђаво поткрада, одузимајући им поимање и осећање штете, како би њихов монашки живот учинио неплодним и припремио им вечну пропаст. О том питању изврсно је расуђивао преподобни Исидор Пелусиот у писму епископу Паладију: "Према изреци Писма, зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор 15,33). Tо превасходно чини разговор са женама. Чак и кад би његов предмет био добар, он је довољно снажан да нечистим помислима потајно исквари унутрашњег човека и да се душа оскрнави док, истовремено, тело остаје чисто. Колико год можеш, добри човече, избегавај разговоре са женама. Ако због неке потребе одеш код жена, нека твоје очи буду оборене ка земљи и оне, код којих си дошао, поучавај да гледају целомудрено. Рекавши им неколицину речи које могу да утврде и просветле њихове душе, без оклевања се удаљи, како дуг разговор не би ублажио и ослабио твоју душевну снагу. Ти ћеш рећи: иако често разговарам са женама, не трпим због тога никакву штету. Нека је и тако! Ја, међутим, желим да сви будете чврсто уверени у то да се камење уситњава водом, и да га пробијају капљице кише, кад стално падају на њега. Размисли: шта је тврђе од камена? Шта је мекше од воде, а посебно од водене капљице? Свагдашњим дејством, међутим, побеђује се и сама природа. Ако пак и тако чврста природа страда, бива побеђена и уситњује се од такве ствари, која је у поређењу с њом сасвим ништавна, како да онда и људска воља, која се лако поколеба, не буде побеђена и измењена дугим обичајем?"[1] Монаха, који живи побожним животом и чува целомудреност, Серафим Саровски је уподобио незапаљеној воштаној свећи. Чест боравак тог монаха у женском друштву сличан је тој незапаљеној свећи, постављеној међу многе друге, запаљене свеће. Незапаљена свећа тада почиње да се топи јер на њу дејствује топлота, која потиче од упаљених свећа, постављених око ње. "Срце монаха", говорио је старац, "мора бити изложено слабљењу ако монах допусти себи да често општи (разговара) са женским полом."[2] У његовом постојећем облику, сједињење полова је природно (тј. својствено је палој природи). Девственост је натприродна. Према томе, онај који жели да своје тело сачува у девствености, неминовно га мора држати даље од оног тела, са којим природа тражи да се сједини. У тела мушкарца и жене положена је невидљива сила, која привлачи тело ка телу. Онај, који се приближава жени, неминовно бива изложен утицају те силе. Уколико је чешће зближавање, утолико је убрзанији а самим тим и снажнији утицај. Уколико је снажнији утицај, утолико слабија бива наша слободна воља којом, уз помоћ Божију, намеравамо да победимо природу. Женски ликови, њихови погледи, њихови гласови и њихова нежност веома се снажно утискују у наше душе услед дејствовања природе, а посебно када природи садејствује (помаже) сатана.
  18. Монаштво нипошто није искључиво хришћанска идеја: њено постојање можемо пратити све до њених библијских корена. У позном библијском периоду у Палестини догодио се необичан процват јудејских монашких групација. Једној од таквих групација, највероватније, припадао је и Св. Јован Крститељ. Постоји претпоставка да је он био повезан са есенима — истом оном сектом којој су припадали свици пронађени у пећинама на обалама Мртвог мора. Веза Јована Крститеља са Кумранским заједницама може се оспоравати, па ипак, монашки карактер његове појаве — физичке и духовне — не подлеже сумњи. Он је живео у пустињи у посту и безбрачно; а његов позив на покајање и оглашавање близине Царства Божијег представља типично монашку тему есхатолошког очекивања, коју касније сусрећемо у учењу Исуса Христа. Интересантно је да са појавом хришћанства, монаштво као такво, није одмах прихваћено у крило хришћанске Цркве: оно се појавило тек у четвртом веку, заједно са почетком Константиновог периода. То се може објаснити тиме што су ране хришћанске заједнице ионако биле изоловане од друштва, постојале су ван њега. Али, тек што је хришћанство постало званична религија Империје, само што се Црква освестила након гоњења, устројила, обогатила, изградила раскошне грађевине, монашки покрет се одмах појавио и попримио масован карактер. Монаштво се појавило као пророчки покрет, као позив на будност, као опомена да се Царство Божије приближило, али још увек није у потпуности наступило, да је још увек рано „уживати иа ловорикама". Основну црту монашког покрета чинио је његов фундаментално библијски карактер. Показало се то пре свега у томе што су се монаси удаљили да живе у пустињи. Пустиња — то је место на којем нема воде. На Блисиом истоку, где је монаштво рођено, постојање или непостојање воде било је питање живота или смрти. Због тога је пустиња схватана као место где нема Бога, где царује ђаво (упор. искушења Христа у пустињи, а такође и Јер. 2, 6; Лк. 8, 24; Мх 12, 43). Према житију Св. Антонија Великог које је написао Св. Атанасије Велики, Антоније се, удаљивпш се из света, настанио на гробљу, међу гробницама — то јест опет на месту на којем је господарио Сатана (гробља су у то време била ван градских зидова, па према томе опет у пустињи). Према обичају древних Јевреја на дан Искупљења (Јом Кипур) у пустињу је пуштан јарац крји је на себи носио грехе Израиља. Тај јарац, од којега је. успут да кажемо, настао израз , јарац отпуста", био је предназначен Азазелу, злом демону пустиње (упор. Лев. 16, 6 и даље). У пустињи су Јевреји лутали четрдесет година пре но што су ушли у Земљу Обећану. Једном речју, пустиња је представљала квинтесенцију свега туђег, непријатељског; једино занимање могуће у пустињи било је очекивање кише, припрема заулазак у Земљу Обећану или за Други Долазак. Удаљити се у пустињу био је акт очишћења; то није било бежање од живота, него од свих оних сурогата Царства Божијег које је нудила држава. И управо зато што је држава процветала, што су се градиле цркве и дворови и нагомилавало богатство, монаштво је осећало духовну потребу да претрпи искушења. И што су искушења била тежа, то се сматрало бољим у духовном смислу. Тако је манастир Св. Саве у Израелу био изграђен у пустињи недалеко од Мртвог мора, испод нивоа мора, где не постоји ниигга осим камена и неподносиве јаре, и где чак ни близина воде не доноси олакшање. Може се рећи да, у овом нашем времену процвата материјалних достигнућа, опадање монаштва сведочи о очигледној духовној слабости. Нешто касније монаштво се вратило у град, вндевши да је присуство ђавола изражено и тамо. У самој ствари, ни нама не би био на сметњи манастир на Тајмс скверу ... У четвртом веку монаштво поприма масован карактер и распростире се по читавом Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији. У то време, као што смо већ напоменули, монаштво се строго држи библијског духа, духа древних пророка, неконформиста који су протестовали против општеприхваћеног друштвеног поретка и организације. Монаси су протестовали и против црквене јерархије. Када је неки од ученика запитао једног од египатских стараца чега монах треба да се прибојава више од свега, овај је одговорио: „Жена и епископа". Јер и први и други одвраћају од аскетизма и монашког живота. Страхови монаха од организовне Цркве били су природни: прихваћена од стране света, Црква је убрзо подлегла свим саблазнима овога света, и, пригрливши свет, пригрлила га је са свим његовим несавршенствима и гресима. Због тога је монаштво било потребно Цркви, да је опомиње на њену истинску природу да постоји у свету, али да она није од овога света. Ово су добро разумели Кападокијски Оци, који су упорно инсистирали на неопходности монашког идеала у крилу саме Цркве. У почетку су монаштво чинили у основи прости људи. Св. Антоније Египатски, на пример, није умео да чита ни да пише. Али, убрзо су се међу монасима појавили и представници интелигенције, и тада су почели да се уобличавају проблеми - духовни и интелектуални.
  19. ИГУМАН СЕРАФИМ ГОВОРИ О МОНАШТВУ У АМЕРИЦИ A+ A- Манастир Светог Крста у Западној Вирджинији постао је један од најбрже растућих монашких обитељи Руске православне заграничне цркве. Дописници за односе са јавношћу провели су седмицу дана живећи међу монасима како би могли боље разумјети монашки живот. Читалац Петар Лукианов састао се са игуманом манастира, о. Серафимом (Воепел), у вези интервјуа о начину приступања у манастир, као и духовном утицају који манастир има на ходочаснике. - Пошто сам седмицу дана провео са монасима у овој светој обитељи, не могу а да не примијетим огромно присуство младих искушеника и монаха. Тешко је повјеровати да се толико младих људи одлучило придружити животу у манастиру у земљи као што је наша, гдје је све у изобиљу и гдје је живот веома удобан. Због чега тако много младића напуша свјетовни живот и бјежи у манастир? У једну руку то што говорите јесте истина. Јако пуно младића се придружује манастиру, мада, са друге стране, погледајте величину Сједињених Америчких Држава. Да је ово заиста хришћанска држава имали бисмо на стотине манастира. Када погледам наше савремено друштво, луксуз и изобиље у ком живимо, изненађен сам да било ко може пронаћи свој пут мимо монашког живота. Наша омладина се одгаја у друштву које је развило потрагу за задовољствима до степена који је нечувен у било ком претходном друштву. Чини ми се да чак ни пагански Рим не може ни свијећу држати за неке ствари које се данас дешавају у нашем друштву. Погледајте само корупцију која путем интернета слободно улази у домове. Погледајте употребу дроге у нашим основним школама и забрињавајући степен промискуитета који налазимо међу средњошколцима и студентима. Погледајте тако висок проценат разведених бракова и тужан утицај који он има на дјецу. Већина наше омладине је заиста у потрази за нечим вишим, нечим што је духовније, али нема ко да их води тако да једноставно слиједе већину. Послије одређеног времена, неки од ових младих људи постају преморени и засићени овом потрагом за задовољствима, док расте њихова глад за нечим дубљим, када се окрећу Богу свим својим срцем, својим сломљеним и потамњеним срцем. А Бог, који је посадио ову жељу у њихова срца, долази по њих као отац по свог блудног сина. Он их прихвата широм раширених руку, Он их прихвата и зацјељује њихове ране тјешећи их својом милошћу. Затим кроз покајање Он их води путем који је Он одабрао за њих, а тај пут често је пут монаштва. - Као духовни отац обитељи, шта гледате код оних који желе да се придуже манастиру? Највише од свега ми тражимо дух искрености, понизности и покајања. Мушкарци улазе у монашки живот зато што изнад свега осталог траже Бога, али на који начин они долазе на ово мјесто током свог духовног путовања највећим дијелом је специфично за сваког човјека. Неки долазе из побожних породица гдје су још као дјеца били учени да се моле и да одлазе на службе у цркву. Одабир монашког живота за ове младиће изгледа сасвим природно. Други долазе из породица гдје ништа нису знали о Богу. Никада нису ишлу на службе у цркву и слиједили су врло свјетован животни стил. Ови људи понекад достижу фазу када схвате да нешто није у реду, да нешто недостаје и они почињу искрено тражити дубље и истинско значење и сврху свог живота. У овом искреном тражењу и покајању ми тражимо кандидате. - Можете ли објаснити на који начин се неко може придружити манастиру Светог Крста? Прије свега треба написати писмо у ком ће навести податке о себи, свом образовању, радном искуству, а посебно о свом духовном развоју. Онда би га ми охрабрили да дође у посјету и остане у манастиру неколико дана, те разговарамо о његовом могућем позиву. Ако овај почетни контакт прође добро, онда тражимо од његовог парохијског свештеника или духовника писмо препоруке. Затим би услиједиле дуже посјете, можда пар седмица или мјесец дана. Ако све прође добро онда му одобравамо да дође у манастир као кандидат. Након неколико мјесеци проведених као кандидат, он би добио благослов да носи црну мантију за вријеме црквених служби и обједа. Након још пар мјесеци, уколико све прође добро, он би се писмено обратио епископу Георгију са молбом да постане искушеник. Уколико епископ да благослов, он се облачи као искушеник са мантијом, појасом и камилавком. Након тога он ће носити своју монашку одежду читав живот. Након три године искушеништва, он се обраћа молбом да постане расофорни монах. Ако његова молба буде прихваћена епископ врши постриг и облачи га у расу и клобук. Након одређеног временског периода (ово може да варира од неколико мјесеци па доживотно), расофорни монах може упутити молбу да положи пуни монашки завјет и да буде постриган у малу схиму. Ако се његова молба прихвати онда у прелијепом обреду у ком он улази у цркву одјевен у бијелу одору крштења даје завјете пред епископом, врши се постриг, добија ново име, и одијева се у пуну монашку одору, мантију, подрасник, парамон и клобук. - Који су то неки од изазова са којима се придошлице суочавају по доласку у манастир? Можда је највећа потешкоћа придошлицама у манастир она врста самопожртвовања која долази од живота у заједници. Ако човјек истински тражи Бога онда ће му ријечи нашег Спаситеља бити изазов: "Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде." Без тог умирања себе, ове понизности, он неће бити у стању да остане у манастиру. - Које су неке од највећих заблуда које људи имају о манастиру Светог Крста и монашком животу уопштено? Многи људи мисле да су монаси живи светитељи, анђели у тијелу, али ово напросто није тачно. Монаси су људи који су позвани од стране Бога да буду као анђели, који изнад свега траже Бога и клањају Му се. Монах се бори да, уз Божију помоћ, буде човјек од молитве и човјек од вјере. Монах је само човјек. Чак иако је позван од Бога да буде као анђео, монах доживљава падове али устаје и поново се враћа на свој пут. Овај процес пада и устајања представља духовну борбу кроз коју монах иде на свом путовању ка јединству са Христом. - Требали бисте бити духовно слијепи када не бисте уочили да се свијет око нас неконтролисано отео контроли. Секуларизам, модернизација и либерализам изједају хришћанске коријене ове велике нације и многи од нас се осјећају безнадежно. Укључите било који канал са вијестима и видјећете да постоји нека врста скривеног прогона Хришћана. Ђаво је паметан у својим нападима на оне који исповиједају Христа, и иако ријетко видимо отворено насиље, борба сасвим сигурно бјесни. Сматрамо да је све теже молити се зато што се проблеми овога свијета сваљују на душе православних Хришћана. Провевши неколико дана на овом светом мјесту, човјек нема жељу да се врати у свијет, зато што душа чезне да буде са Богом, и тешко је одржати однос са Христом у секуларном свијету. Који савјет дајете ходочасницима приликом њиховог одласка у свијет? Да ли је могуће одржати монашки дух живећи у секуларном свијету? Нажалост оно што говорите је тужна истина. Савремени свијет је постао непријатељски расположен према правом хришћанском животу. То осјећамо чак и унутар манастира. Искрени модерни Хришћани морају потражити уточиште у молитви, литургијској и властитој. За ово нема замјене. Ако се свакодневно не молимо из нашег срца, онда ћемо бити поражени. Понекад модерни Хришћани мисле да је духовни живот само још један од програма самопомоћи који могу испробати, што је потпуно нетачно. Православни духовни живот представља везу између Богочовјека Исуса Христа, Створитеља свега. Духовни живот представља улазак у Његово присуство, гдје понизношћу и покајањем тражимо Његову милост и руковођење. Без тога нећемо имати снагу и мудрост да се одупремо снажном заводљивом секуларном свијету око нас. - Понекад као православни Хришћани ми осјећамо као да нисмо од овога свијета и да ту не припадамо. Како би требали реаговати на промјене које се дешавају око нас, посебно на разне и растуће успјешне либералне и напредне покрете, а без да изгубимо себе и наш унутрашњи духовни мир? Разумијем и дијелим вашу бригу, али једини одговор је онај који је дао св. Серафим Саровски: "Тражите мир Божији у свом срцу и хиљаде душа око вас ће се спасити." Ви као индивидуални православни Хришћанин не можете промијенити правац у ком свијет иде, али можете промијенити себе. Али заправо, лакше је размишљати да се промијени свијет него да покушамо промијенити себе. Ако видимо да је свијет око нас све више испуњен мржњом, онда морамо покушати да волимо; ако видимо да свијет трчи за материјалним добрима и задовољством, онда ми морамо покушати да живимо једноставним животом; ако видимо да је свијети постао преокупиран тјелесним стварима, онда ми морамо покушати да будемо чисти и чедни. Унутрашњи мир који нам Христос даје није свјетовни мир. Он не зависи од одговарајућих друштвених услова или еколошких фактора. Рани Хришћани би мирно ушетали у арену појући химне када би их лавови нападали. У житијама раних мученика читамо изнова и изнова како су пролазници, па чак и римски војници, бивали преобраћени у Хришћане видјевши чврсту вјеру и мирну одлучност ових раних мученика. Превод са енглеског Д. П. 27 јануар 2014 год. Извор: хттп://бѕзтеџ.блогспот.цом/2010/09/аббот-серапхим-дисцуссес-монастицисм-ин.хтмл&нбсп; Манастир Лепавина
  20. Рекли сте да је монаштво – у највећој мери “уски пут”. Хтео бих да продискутујем о томе. Ми, који живимо у свету, не бежимо добровољно од тешкоћа. Имамо породице, треба да радимо, да зарадимо хлеб у зноју свога лица, код нас су тешки односи са онима који нас окружују. А монаси су, по моме мишљењу, обезбедили себи у манастирима спокојнији живот, они су заузети самоусавршавањем, којему и ми треба да стремимо. Али издвојити време за читање великих књига, као они, нама је дупло теже јер ми имамо породице, децу, унуке. Они имају за то довољно времена. Не чини ли вам се да је наш пут, ако желимо да будемо добри хришћани, у нечему чак тежи него што је монашки? - Може се рећи. Када сам говорио да је монаштво најрадикалнији израз “уског пута”, нисам имао у виду да је оно нешто претешко. У многим ситуацијама у животу у свету је знатно теже. Монаштво је “уски пут” у смислу одрицања од многих ствари које обичним људима припадају по праву . И монаси се одричу од многих спољних ствари ради унутрашњег богатства . Али не мислим да је монаштво изнад брака, или да оно више омогућава достизање светости него брак. Било који пут, који човек изабере, ако он стреми ка Богу, - то је пут напоран, то су “тесна врата”. Ако човек тежи да живи по Јеванђељу, он ће увек наилазити на препреке и увек ће их морати савладавати. Монашки живот, као и живот у браку, дат је човеку ради тога да би он могао на тај начин максимално остварити свој унутрашњи потенцијал. Он је дат за добијање Царства Божијега којег свако од нас може задобити после смрти, али ми му се можемо приближити опитно још овде на земљи. Из Ви сте со земљи - О Монаштву Иларион Алфејев Извор Манастир Глоговац Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  21. САВЕТИ ПОТЕНЦИЈАЛНИМ МОНАСИМА A+ A- Монах Јосиф (Бандмен) Зашто данас људи одлазе у манастире иако им је живот пун удобности, како пронаћи себи обитељ, које Свете Оце читати, да ли монах треба да користи интернет, зашто младом јеромонаху не треба дати парохију? Митрополит Берлина, Немачке и Велике Британије Марко, одговара на ова питања. -У којој мери људи теже ка монашком животу у поређењу са прошлим временима? -Тешко је рећи. Мислим да је контигент наших верника данас другачији него што је био пре двадесет или тридесет година. Сада има више верника, па и монаха има више. Предпостављам да они људи који су живели у сиромаштву нису били толико наклоњени монашком животу као они који су живели у богатсту. Човек се лакше одриче онога што има, него онога што нема. -Шта људи данас очекују од монашког живота? Шта може да изазове разочарење код њих? -Најтеже од свега - и то не само у нашем времену, већ одувек - јесте послушање, одрицање од своје воље. Људи се више противе, више јер човек живи у потпуним задовољствима, јер у материјаланом свету има све што пожели. Када нема сиромаштва, онда човек мора да се откаже од спољашњег сјаја, и као што сам рекао, то није толико тешко. Али тешко је одрећи се своје воље. То је проблем. -Да ли је могуће учити се монаштву по књигама? -Књиге могу да помогну, могу да дају смернице, али не постоји ништа боље од искуства, баш као и у сваком аспекту живота. -Које књиге бисте препоручили монасима у данашње време? -Пре свега древне оце: Св. Макарија Египатског, Св. Антонија Великог. Ту су, такође, и савременији духовни водичи: Св. Игњатије (Брајчанинов,) који може помоћи у проналажењу правог пута. Али све ово не може да замени лично руковођење. -Како изабрати себи манастир? -Зависи од земље где се живи - у неким земљама има много манастира, у другима ни једног. У Немачкој нисмо имали женску обитељ годинама. Наше кандидаткиње слали смо у суседну Француску, или у Свету Земљу. Међутим, успели смо да оснујемо женско монатво, скупило се неколико жена које нису могле да напусте Немачку. Били су то спољни фактори, који су довели до оснивања манастира. Избор овде није лак као на пример у Русији, Србији или Грчкој. Зато, не постоји опште правило. Много зависи од духовника манастира. Рецимо да је ходочасник дошао у манастир, и да му се тамо допало. Он има могућност да се једноставно привикне у том манастиру, где му се допало, али има могућност да посети и упозна друге манастире, њихов устав, живот, и да коначно међу њима изабере онај који му највише одговара. Ја увек предлажем људима да посете неколико манастира. Један манастир може да има низ правила која не одговарају свакоме, и слава Богу, постоји много различитих устава. Особа треба да изабере онај који му највише одговара. -Некада је у породици било много деце, и ако би се младић или девојка одлучили за монашки живот, они би могли лако да оставе родитеље на бригу браћи и сестрама. Данас, родитељи су често препуштени сами себи. Шта чинити у оваквим случајевима? -Постоје породице чији духовни живот тече некако природно, тако да родитељи лако пристају да њихов син или кећрка ступи у манастир. Међутим, постоје породице за које су овакве одлуке просто шок. Тешко им је да такву одлуку прихвате. Немогуће је генерализовати: постоји много различитих ситуација. Пре неки дан чуо сам да је у Србији отац са браћом дошао да «ослободи» сина из манастира. И раније сам знао за овакве случајеве. Ово није ретка појава. С друге стране, постоје породице које потпуно подржавају одлуку своје деце. По мом искуству, нема суштинске разлике између велике и мале породице. -Шта радити ако родитељи остану у свету, а онда остаре и оболе. Испоставља се да је одлука њиховог детета да ступи у манастир темпирана бомба; зар неће он или она да се врате у свет да брину о родитељима? -У данашњем друштву скоро нико није остављен занемарен, без бриге. Најбитније је да постоји духовна веза, али, у исто време, ја не инсистирам да моји монаси или монахиње прекину потпуно везу са својим родитељима и ближњима; у некој мери дозвољавам им да остану у контакту : телефоном, писмима, шта год им је лакште. Постоји наравно и дурги порблем. Бива да се родитељи толико разочарају што им дете иде у манастир, посебно ако је то једино дете, да прекидају сваки контакт са њим. Не разговарају са дететом како би се оно вратило назад, или имају само формалне разговоре: «Здраво. Како си?» Ипак, ми дајемо благослов за посету родитељима. Постоји случајева када се монах или монахиња шаљу кући на неко време, да брину о својим родитељима. Постоје разне варијанте, који зависе од зрелости самог монаха или монахиње. -Како одсутни монах одржава контакт са манастиром? -Све зависи од тога колико дуго одсуствује из манастира. Обично у овим напоменутим случајевима он се с времена на време јавља свом духовном оцу телефоном или мејлом. -Колико монах може да буде активан на интернету? Могу ли се духовни савети давати путем интернета? -Наравно да постоје савети који се могу дати путим интернета, али само као изузетак од правила. У стварности, непоходан је лични контакт. Можемо да користимо савремену технологију, али морамо да водимо рачуна да савремена технологија не преузме сву комуникацију. Интернет није направио главну промену у таквим односима. На пример, када су људи добили приступ масовним медијима, морали су да науче да их искључе. Исто се односи и на телевизор. Монаси користе интернет у мери послушања. Наш манастир има штампарију, и монаси треба да буду у стању да прегледају текстове, а за то им је потребан имејл, да направе корекције, да их провере. Ипак, ја увек инсистирам да они ограниче коришћење интернета, јер и то везује човека, лишава га слободе. -Колико човек мора да буде решен у стремљењу ка монаштву? Колико напора треба уложити, а колико очекивати од Божјег провиђења, или неког знака «одозго»? -Ја лично не покушавам да убедим особу да постане монах,у ствари, напротив, ја обично саветујем да се одлука добро размотри и да особа провери себе. Чекам док човек апсолутно није уверен да без монаштва не може даље да живи. Ако особа и даље има сумње, саветујем да се мало одмори, провери себе, и да се онда врати. Ово је веома важан корак, баш као и брак у ствари. Данас, нажалост, све је другачије. И монаштво и брак се посамтрају као нешто привремено: пробате, не свиђа се, идемо даље. Ја одбацујем овакав став и инсистирам да сваки кандидат озбиљно провери себе. Али, осим тога, ми кандидата дуго држимо као помоћнике и искушенике. Ако кандидат има преко 25 година, он у нашем манастиру Св. Јова Почаевског остаје најмање годину дана као помоћник (добровољно ради у манастиру ), као искушеник 3-4 године, а као прост монах 5-7 година, у зависности од зрелости. -Неки су мишљења да код кандидата, који имају истинско призвање ка монашком животу, нема двоумљења - да ли да прими постриг или ступи у брак. Да ли се слажете са тим? -Све зависи од тога колико је човек духовно зрео за један живот или други. Само духовни отац може да одредри да ли је монашки живот за кандидата или није. Сваки случај је индивидуалан. Код нас су долазили веома млади људи, који су тачно знали чему теже, и они у средњим годинама који нису били сигурни у своју одлуку, које нисмо ни могли да примимимо. -Како човек да се припреми за манастир док још увек живи у свету, пре него што постане помоћник у манастиру? -Ја саветујем добро самоиспитивање: колико је човек спреман за дневну монашку рутуину? Полуноћница, затим повратак на спавање, или читање врло рано ујутро, држање монашког поста чак и пре постирга. Мера нечијег подвига зависи од његових индивидуалних могућности. -Реците нам нешто о вашем постригу? -Примио сам постриг јер сам чезнуо за монаштвом. Спремао сам се за то осам година. И никада нисам очајавао или се двоумио око те одлуке. -Знали сте преп. Јустина (Поповића). Шта је он говорио о савременом монаштву? -Отац Јустин би нас гледао како летимо по целом свету и називао нас джет- сет монасима. Ипак, осећао је да монаштво, чак и поред бројних спољних форми, остаје у суштини неизмењено. -У Русији, посебно 90-их година, подигнуте су многе цркве, и обично, млади монаси, убрзо након пострига, добијали су парохију. Технички говорећи, ово је одговарало: нису имали породице, сво своје време могли су да посвете обнови цркве, могли су да буду постављени на места где би ожењеном свештенику са женом и децом било тешко да живи. Али постоји и друга страна: млада особа, која само што је дала завет нестицања, целомудрености и послушности послата је у свет са свим његовим искушењима. Да ли Немачка има исти проблем? -Ово се заиста дешавало у Русији, наравно из потребе за парохијским свештеником. Ми смо такође имали овај проблем 50-их година, (владика Марко служио је пет година у парохији као јеромонах, а онда архимандрит). Али, ми смо увек видели да то није нормално, да је неприродно и погрешно. Зато сам ја потпуно престао да то чиним. Немам ни једног јеромонаха који опслужује неку парохију у мојој епархији. Ја чак не дозвољавам јеромонаху да живи у манастиру и да одлази у парохију да служи. Богу хвала! Када особа ступи у манастир, он оставља свет за собом и не би требало да му се поново враћа. -Да ли је свештенички чин потребан за обављање администрационе функције у манастиру? -Игуман обично има чин свештенослужитеља, и ово је било уобичајено у руској традицији вековима. Све друге дужности у манастиру може савршено добро обављати и обичан монах. -Руски православни медији скоро су разматрали питање да ли успоставити посебне монашке редове са јасно дефинисаним правцима и задацима. Какво је ваше мишљење о овоме? -Не мислим да ће то донети некакву корист. Увођење чинова је страно ограничавање монашког живота. У Западном монаштву одавно постоје различити чинови. С једне стране они су веома различити, с друге, свакако много боље регулисани него у православном монаштво. Ако одете у један бенедиктански манастир, он је идетничан сваком другом, док наши манастири имају своје особености. Слободу у индивидуалном приступу сваком манастиру ми видимо као плус. -Како манастири да сачувају молитвену атмосферу када морају да обављају велики део социјалног рада? -Најважнија ствар у манастиру јесте служење Богу у форми у којој се то практикује у датом манастиру. Ово може имати више литургијски или више практични карактер. Приступи могу бити различити. Постоје манастири у којима монаси већи део свог живота посвећују спољњем служењу, док други такву службу ограничавају. У нашем манастиру преподобног Јова Почаевског све је засновано на богослужбеном поретку. -Какви су односи између монаштва и владе у Немачкој? -Све у свему рекао бих да су у Немачкој и влада и друштво очували поштовање ка монаштво. Нажалост, оно нестаје, јер скоро да и нема православног монаштва. Врло мало нас има. Замислите, из свих Помесних Православних Цркава, само Руска православна црква има манастире у овој земљи! Католици имају шачицу монаха, који живе у великим, древним манастирима и настоје да их сачувају; они су постали нешто више од домара (у јуну католички манастир из 12-15. века био је стављен на продају). Монаштво се ретко виђа, па самим тим, нема ни поштовања према њему. Деца не разумеју ко су ти необични људи у дугим црним одеждама, који пролазе покрај њих. Биографија владике Марка: Епископ Марко (у свету Михаил Арндт) рођен је 29.јануара 1941. године у Саксонији. Ту је рођен и први руски владика немачког порекла, блаженопочивши митрополит Серафим (Ладе). Када је 1960. године завршио 13-огодишњу школу у Франкфурту на Мајни, будући владика Марко отишао је у армију у Западну Немачку, где је провео годину ипо дана. Напредовао је у чин вишег поручника. Године 1962. уписао је историју и књижевност на Универзитету у Франкфурту, а касније се пребацио на Хејделберг универзитет. Ту је усавршио словенски и енглески језик, студирајући поред руског и српскохрватски, словачки и македонски језик и књижевност. Тема докторске дисертације била му је: «Биографска литература Тверске краљевине у ЏИВ и ЏВ веку.» Изучавање руског језика довело је младог студента до Руске емиграционе заједнице у Франкфурту. Као студент професора Димитрија Чижевског у Хејделбергу, он је одлазио у Руску заграничну цркву, посвећену св. Александру Невском у Манхајму, где је прешао у православље 1964. године, убрзо бива рукопроизведен у чтеца. Путовања на Свету Гору, пријатељство са Каруљским старцима (схимницима Серафимом, Николајем и Никодимом) посете скиту Св. Илије, и манастиру Св.Пантелејмона, где је упознао схимника Авеља (сада архимандрита у манастиру св. Јована Богослова у Разани) одредили су духовни пут овог доктора славистике. Његов будући научни рад био је посвећен Св. Филарету, млитрополиту московском. У јесен 1973. будући владика је започео студије на Богословском факултету у Београду, које је окончао 1979. Његово лично познанство са тада веома цењеним архимандритом манастира Ћелије о. Јустином (Поповићем), који је прослављен као светитељ, довело га је у уски круг ученика, који су се окупили око српског подвижника и теолога: митрополита Амфилохија (сада митрополита црногорско-приморског), епископа Атанасија (Јевтића, умировљени епископ), митрополита Иринеја (сада епископа бачког). Рукоположен за ђакона 1975, будући владика Марко убрзо је прекинуо наставу црквенословенског и староруског језика и књижевности у граду Ерлангену и свој научни рад заменио је монашким постригом лета 1975. године у Лесненском манастиру у Француској. Три дана након пострига, о.Марко је рукоположен за јеромонаха и постављен за заменика настојатеља Руске цркве у Висбадену. Лета 1976, одлуком Архијерејског Синода рукоположен је у чин архимандрита . Монашки постриг и рукоположење извршио је архиепископ Павле (Павлов + 1995.) тада епископ Штутгарски. Архимандрит Марко опслуживао је три парохије - Висбаден, Дармштадт, и Сарбрикен. Посветио се очувању царских храмова у Немачкој, и реноваирању и проширењу руског гробља у Висбадену, где је служио читав круг монастирских богослужења, где је почео да окупља и учи локалну омладину, настављајући да студира теологију у да полаже испите у Београду. Након смрти архиепископа сиднејског и аустралијско - новозеландског Теодосија, Архијерејски Синод именовао је Његово Преосвештенство г.Павла, викара Берлинске и Немачке епархије, да га замени. На његово место с титулом епископа минсхенског и јужно германсог био је постављен архимандрит Марко. Хиротонија је извршена 30. новембра 1980. у Саборној катедрали у Њујорку. У складу са црквеним законом, током именовања, архимандрит Марко је прочитао проповед у којој је изнео своје циљеве у вођењу пастве. Топле речи су изговорене о његовој духовној блискости са српским подвижником и теологом архимандриту Јустином (Поповић +1979.) и његовој љубави према св. Гори. Хиротонију је обавио првојерарх Руске цркве Његово преосвештенство митрополит Филарет (Вознесенски +1985.) уз саслужење архиепископа монтреалског и канадског Виталија (Оустинова +2006), архиепископа санфранцисканског и западноамеричог Антонија (Медведева + 2000.), владике Лауруса (Шкурла +2008.) из Манастира св. Тројице. Епископа Павла и епископа Георгија (Грабе +1995.) Након хиротоније, владика Марко преселио се са малом групом монаха у манастир Св. Јова Почаевског у Минхен. Манастир је прошао обнову и адаптацију. Од 1981, штампали су Весник немачкој епархији на руском и немачком, још су производили свеће и тамјан. Манастир живи по светогорском уставу. У јесен 1982. епископ Марко, због тешке болести архиепископа Теофила (Нарко), примио је титулу епископа берлиснког и немачког, он наставља да живи у манастиру Св. Јова, одакле управља Немачком епархијом. Средином 80-их владика Марко је именован за администратора Великобританске епархије и метоха Св. Александра Невског у Копенхагену. Године 1991. Синод је унапредио владику Марка у чин архиепископа. Године 1997. именован је за надзорника Руске православне мисије у Јерусалиму. Између 1993. -1997. владика Марко водио је дијалог између две Руске православне епархије (Московске патријаршије и Руске заграничне цркве) у новоуједињеној Намачкој. Од 2000. године архиепископ Марко је био председник комисије за јединство Руске цркве, и од 2003. године председник Руске заграничне цркве у дијалогу са Московском патријаршијом. Превод са енглеског проф. Бојана Србљак 13 август 2013 год. Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/63269.htm Манастир Лепавина Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...