Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Мартирије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 51 results

  1. Богословија Светог Саве - најстарија школа у Београду Наредне године школа је угашена због пропасти Првог српског устанка, али је поново оживела 1836. године залагањем и трудом Митрополита Петра Јовановића. Ректор Богословије Светог Саве, прота Драган Протић за Радио Слово љубве говори о почетку школске године, богослужбеном животу у школи, наставном кадру, условима учења, али и о традицији и значају ове школске установе. Извештај Радија Слово љубве Извор
  2. Guest

    Благословена песница

    Свештенство РПЦ нема јединствен став према професионалном спорту. Једни кажу да је то „извор греха“, а други благосиљају излазак на ринг. Међутим, на аматерском нивоу православни свештеници су на добром путу да помраче славу руског монаха-ратника Пересвета и ратоборних становника храма Шаолин. Црни појас и карактер Архимандрит Силвестар Лукашенко, настојатељ храма светог мученика Андреја Стратилата у селу Сулост у Јарославској области, на протеклој Олимпијади у Лондону био је духовник читаве руске репрезентације. Овај свештеник је дебитовао на њиви спортског „капеланства“ две године раније, на Светском такмичењу у борилачким вештинама у Пекингу. То је потпуно логично, јер отац Силвестар има црни појас (пети дан) у једној верзији теквондоа и потпредседник је регионалног одељења Савеза борилачких вештина Русије. „У младости сам се озбиљно бавио атлетиком, али већ тада су ми изнад кревета биле окачене боксерске рукавице“, прича он за „Московске новости“. „Отац је имао жарку жељу да ја будем способан да се одбраним у свакодневном животу и зато ме је учио основама бокса. Теквондоом сам почео да се бавим недавно, када сам већ обукао мантију. Не видим у томе ништа неприродно.“ Свештеник тврди да професионални спорт и борилачке вештине нису у супротности са основним постулатима његове вере. „Сваки спорт правилно изграђује човеков карактер. Данас је то и иначе један од основних начина да се наша омладина сачува од погубних саблазни. Успеси професионалних спортиста су стимуланс за масовно бављење спортом. Уверен сам да то мишљење дели и наш патријарх, иначе тешко да бих добио благослов за одлазак у Лондон“, каже отац Силвестар. Борба као метафора Мишљење оца Силвестра дели и настојатељ московског храма Светог Николе у Тројекурову, отац Александар (Немченко). Међу својим колегама по мантији он, по свему судећи, има највишу спортску титулу: крајем 1980-их је постао мајстор рвања слободним стилом. И дан-данас се он свакодневно труди да остане не само у духовној, него и у спортској форми. „Вежбам на справама, бавим се јогом, понекад спарингујем“, каже он. „Када сам постао свештеник рвање је за мене својеврсна метафора, као неки непрекидни двобој са својим људским страстима.“ Од 2000. године при храму ради Центар за рехабилитацију бивших затвореника и помоћ адолесцентима и наркоманима. Кажу да је то можда први такав центар у нашој земљи. Ту увек има педесетак људи којима је потребан опоравак, и отац Александар сматра да је бављење спортом један од начина да се они врате у нормалан живот. Бокс по благослову Засада се само један православни свештеник професионално бави борилачким вештинама. То је отац Сергије Акимов. Он служи у Нелидовској парохији при храму Баликинске иконе Пресвете Богородице у Тверској области. У мају ове године је отац Сергије први пут изашао на професионални ринг. Изгубио је меч, и могуће је да ће то бити његов једини професионални наступ. „Ипак ја имам већ 34 године“, прича отац Сергије за „Московске новости“. „А и жена је против тога, каже да се много брине за мене. У своје време сам био доста успешан у аматерском боксу, доспео сам до звања мајстора спорта, а био сам близу звања мајстора међународне класе. Да будем искрен, изашао сам на професионални ринг због новца. Наша парохија је сиромашна.“ У септембру је отац Сергије поново отворио дечију секцију бокса за парохијане. Пре тренинга се сви прекрсте и направе метанију. У секцију се примају деца независно од вероисповести. „За све то ја имам благослов, иначе не бих наставио да боксујем“, прича свештеник-боксер. Витезови – то смо ми Има и друкчијих мишљења. Јеромонах Теоктист Петров, творац система борилачких вештина „Светоруско витештво“, каже да је професионални спорт „извор греха“. По његовим речима, витештво је систем руковања свим врстама оружја и вештина борбе без оружја, као и борбе без оружја против наоружаног противника. Отац Теоктист тврди да сви називи захвата и техника имају староруски корен. Све се то учи у центру „Витешка слобода“ који се налази у Самарској области. „У нашем случају је циљ учења борилачких вештина искључиво одбрана вере и православне отаџбине“, каже отац Теоктист за „Московске новости“. „То је свето и богоугодно дело. Ми не желимо да имамо никакве везе са спортом, поготово професионалним. Чим се неко издвоји као најбољи, он одмах почиње да испољава гордост и грубост, а то су пороци. Због тога је такмичарски дух избачен из нашег система борилачких вештина. Није грех применити силу у име виших циљева, али је грех ако се то ради из забаве.“ Извор: Росијска газета Радио Светигора
  3. Иначе, за вашу информацију додајем да он није могао обећати трампу „аутокефалност расколничкој Цркви за слободу архиепископу Јовану”, како је то, изгледа, схваћено – или бар представљено – у македонским медијима. За ово тврђење имам много разлога, а навешћу само оне које сматрам најважнијима: - председник Николић, као искусан политичар, деценијама активан у јавном животу Србије, а још више као верник Српске Православне Цркве, одлично зна ко је надлежан за решавање канонских питања, па и проблема вишедеценијског црквеног раскола у Македонији; - он исто тако одлично зна да би оваква „трампа” била неприхватљива за обе стране: за Српску Православну Цркву стога што би то заправо била награда гонитељима архиепископа Јована и Охридске Архиепископије, без икаквог реалног уступка са њихове стране осим одустајања од ионако вапијућег безакоња и државно-полицијског терора, чији стварни инспиратори и наручиоци јесу управо расколнички епископи, који то не само што не крију него се тиме и хвале; за такозвану МПЦ, опет, то би, психолошки, био њихов пораз пред човеком који је њој већи трн у оку него читава јерархија Српске Православне Цркве јер је он неућутни живи деманти свих расколничких пропагандних лажи и бесмислица, попут оне о опасности од „посрбљавања” или, у другој варијанти, од „погрчавања” у случају прихватања нормалног канонског решења, а пре свега – непорециви доказ истине да бити у јединству са Црквом значи живот, а бити у расколу са њом значи духовну смрт. Због свега тога, изјаву Председника Србије треба схватити као добронамерну понуду стварања амбијента за договор заинтересованих страна, без интервенцијâ споља (као што је било уплитање македонске државе и политике после потписивања Нишког споразума), али и као недвосмислену поруку да Србија убудуће неће ћутати нити бити пасивна пред чињеницом бруталног угрожавања слободе и људских права епископата, свештенства, монаштва и верникâ Охридске Архиепископије као аутономне Цркве у канонском окриљу Српске Патријаршије. Нема, нити може бити, разговора и договора без престанка незаслуженог страдања архиепископа Јована, без одустајања од сталних претњи осталим епископима, монасима и монахињама (подсећам на догађаје када је полиција храбро била упала у женски манастир и малтретирала монахиње, док истовремено није имала храбрости ни да уђе у насеља под контролом познатих терористичких група) и без признавања грађанима Македоније права да – у складу са међународним конвенцијама, обавезним и за Македонију (као, уосталом, и за Србију и за све земље потписнице) – сами слободно бирају којој и каквој Цркви ће припадати. Није требало чекати изјаве председника Србије да би се размишљало о свему овоме. Месецима раније став о овој мучној проблематици изнео је јасно, гласно, часно, а изнад свега крајње добронамерно, митрополит Амфилохије усред Скопља, пред вођама црквеног раскола и пред представницима „седме силе”. А ни то није требало чекати. Минимум црквене свести и савести и елементарно осећање одговорности пред стварним големим изазовима данашњице треба да буде увек присутно у нама и међу нама да бисмо могли узрастати до зреле свести, чисте савести и истинске одговорности. Нови Сад, 24.10.2012 - Информативна служба Епархије бачке
  4. Овом догађају присуствовао је и Његова Светост Патријарх константинопољски Вартоломеј, који је у свом поздравном слову, између осталог, рекао: „Прије педесет година, на истом овом тргу, снажна и пресудна прослава освојила је срце и ум Римокатоличке цркве, преносећи је кроз вјекове у савремени свијет. Ова преображавајућа прекретница, отварање Другог ватиканског сабора, била је надахнута темељном стварношћу да је Син и оваплоћени Логос тамо гдје су ”два или три сабрана у име” Његово, и да ће нас Дух, Који од Оца исходи, ”увести у сву истину”. Протеклих пет деценија, достигнућа овог сабрања била су разноврсна, што се види у низу значајних и утицајних конституција, декларација и одлука. Разматрали смо обнову духа и „повратак изворима“ кроз литургичка изучавања, библијска истраживања и патристичку науку. Предузели смо напор ка постепеном ослобођењу од ограничења круте схоластике ка отворености екуменског сусрета, који је довео до обостраног одбацивања екскомуникација из 1054, размјене поздрава, повратка моштију, отварања значајних дијалога и посјета у нашим сједиштима. Прослави овог, за Римокатоличку цркву, значајног сабора, присуствовао је и поглавар Англиканске цркве, Архиепископ кентерберијски Роан Вилијамс.“ Извор: Радио Светигора
  5. Фестивалски жири, који су чинили професор Јован К. Радуновић, књижевник и филмски аутор из Сремске Митровице, Миодраг Новаковић, драматург и филмски критичар из Београда, и Срђан Илић, председник Удружења филмских и телевизијских радника Војводине, режисеру Милошу Поповићу и сценаристи Душану Стокановићу доделио је прву награду – повељу „Бдење Јакова Орфелина“. Наредних месеци манифестација „Бдење душе“ гостоваће и награђене филмове приказаће у Чикагу, Вашингтону, Њујорку, Будимпешти, Темишвару, Трнави у Словачкој, као и у неколико градова у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Филм „Деца бесмртности“ говори о једном од најстрашнијих догађаја у новијој српској историји - Шајкашкој и новосадској рацији, коју су спровели мађарски окупатори јануара 1942. године. Благословом Епископа новосадског и бачког др Иринеја, филм су реализовали: организатор Сава Мирић, сниматељ и дизајнер звука Марко Баштић, спикер Душица Мијатовић, камерман Растко Стокановић, сниматељ Милош Поповић, секретарица режије Марина Пирнат, монтажер Александар Лазаревић, сценариста Душан Стокановић и режисер Милош Поповић. Више о фестивалу „Бдење душе“ можете сазнати на сајту: www.bdenjeduse.co.rs/ Извор: СПЦ
  6. Свету литургију служио је преосвећени владика Хризостом, а саслуживали су му високопреподобни игуман клисински Василије Рожић, протојереј—ставрофор Никола Пено, парох медљаски, протојереј Чедомир Арамбашић, парох стројички, протонамјесник Синиша Сердар, парох друге парохије дрварске, те ђакон Никола Перковић. У склопу свете литургије преосвећени владика г. Хризостом рукопложио је у чин ђакона г. Зорана Миловца, професора православне вјеронауке у Средњошколском центру у Дрвару. Након прочитаног светог еванђеља преосвећени владика Хризостом произнио је бесједу (умјетничку омилије) на библијску тему: Богопослушност је изнад поста и молитве!, а везано на текст јеванђеља ''хајде (Петре) на дубину, и баци мреже своје те лови'' (Лк.5,4) Послије свете литургије и послужења у манастирском конаку приређена је трпеза љубави за све присутне. Настојатељ светониколајевске свете обитељи архимандрит Серафим Кужић за вријеме ручка поздравио је преосвећеног владику Хризостома и све поклонике и замолио преосвећеног владику да се још једанпут обрати драгим гостима, а што је он са задовољством учинио захваливши им за њихову љубав, вјеру и доброту, за свједочење Христа у овом и оваквом свијету. Захвалио је братији манастира Рмња на њиховом вјерном служењу Богу, овој светињи и народу божијем који са толиком љубављу и вјером долази у ову светињу. free movies. watch movies. last movies Богољуб-Р. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  7. Његово Преосвештенство Епископ нишки господин Јован служио је у част свог небеског покровитеља и заштитника чије свето име носи празнично бденије и свету Литургију у светојовановској обитељи уз саслужење свештенства и монаштва Епархије нишке и братске Бугарске Православне Цркве, као и верног народа Царског свештенства без ког у Цркви Христовој ништа не бива. Епископ је врло надахнутом беседом поучио своје словесно стадо, како по читању светог Јеванђеља, тако и после освећења и резања Славског колача. У беседама Преосвештеног Архипастира слило се читаво Јеванђеље љубљеног Јована великог апостола Христовог, свако слово пламеном љубављу исписано, једнаким се жаром данас у светојовановској обитељи урезивало у срца верних ватреним речима нашег оца и учитеља Епископа Јована. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован Беседа по прочитаном Јеванђељу Download Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован Беседа по резању славког колача Download Извор и фотографије: Епархија нишка
  8. Село Дежево, како се звало у средњем веку, у историју је увео најпре Архиепископ Данило II описујући догађаје у вези с абдикацијом краља Стефана Драгутина. Пошто је несрећним случајем био повређен у лову недалеко од Јелеча, а у земљи је завладала велика узбуна и страх од напада суседних владара, краљ Драгутин је одлучио да напусти престо. Позвао је к себи млађег брата Милутина и овај је дошао „у место звано Дежево у области жупе рашке“. Ту су се браћа договорила о међусобним односима и ту је краљ Драгутин свечано, на државном сабору, предао власт и престо свом брату Милутину. Архиепископ Данило завршава свој опис речима да јeДрагутин ту своме брату даровао краљевство „в Расе в месте рекомом Дежеве“. То је било 1282. године у светом храму, чији се остаци налазе у Дежеви недалеко од локације за нови храм. Свету литургију на остацима тог старог храма из доба Немањића служио је Његово Преосвештенство Епископ Тимочки Господин Јустин са свештенослужитељима Рашке области и гостом из Архиепископије Београдско-карловачке, протојерејем-ставрофором Бранком Митровићем. Појала је Певница цркве Светог Николе из Новог Пазара. Након Св. литургије је извршено освећење камена темељца за будући храм, а приређен је и културно-уметнички програм у коме су поред локалних извођача учествовали гости из Београда, Лепосавића и Штавља. На почетку програма пригодном и надахнутом беседом се обратио Епископ Тимочки Господин Јустин, а поздравну реч је упутила и директорка Завода за заштиту споменика културе из Краљева, госпођа Гордана Гаврић. За учеснике програма и госте Српска православна црквена општина за Рашку област је припремила ручак и послужење. БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈУСТИНА Помаже Вам Бог, браћо и сестре! Благодарим Епископу Рашко-призренском Господину Теодосију, који ми је понудио да дођем и ја да извршим ово освећење и положимо камен темељац за храм Преноса моштију Светога Саве, Првог Архиепископа Српског. Велика је част бити овде, у постојбини Светога Саве. Овде сам дошао 1980. године у манастир Црна Река. Сопоћани, Дежева, све земље Светога Саве, биле су моја инспирација у животу и монашком подвигу. Већи узор нама Србима од Светога Саве не може бити. Само да држимо оно што је Свети Сава нама Србима поставио, ми не треба ничега да се плашимо и видим светлу будућност, ако се вратимо нашим коренима. Српска држава је била у највећем успону када је Лоза Немањића владала. То је 13, златни 13. век. А зашто је била толико успешна? Зато што су војска, Црква, народ, били једно. Они су се борили за највише идеале. А те идеале поставио је Свети Сава. Прво зато што је примио читавог Господа Бога, подвизавајући се на Светој Гори Атонској у манастиру Хиландару. Ту је он добио све оно што је потребно човеку. Тиме је живео, то је у себе примио, и то је своме народу предао. То је оно што се и данас тражи. Често се питамо да ли ће наш народ опстати. Непријатеља са свих страна, ми се смањујемо и питамо се да ли ћемо опстати. Сигурно ћемо опстати! Сигурно ћемо опстати, зато што Свети Сава упркос томе што види како смо слаби и често пута расрбљени, он је и даље са нама, и даље нам помаже. И ево, ми данас положисмо камен темељац том будућем храму. Па, где друго него ту где је рођен. Ту, где је угледао светлост дана, где се напојио овим ваздухом и овом земљом. Ту, на том месту. И ако Бог да, када буде било освећење тога храма, да ме опет позовете, да дођем. Није лако данас бити Србин, то знате и сами. Треба велики подвиг. Оставимо бриге житељске овога света. Оставимо изговоре да немамо довољно новца, да смо јадни, изгубљени. Свега тога има. Каже Господ: „Иштите најпре Царства небескога и правде његове, и све ће вам се остало дати.“ То смо ми заборавили, те јуримо и тражимо пролазна задовољства овога света. Зидамо куће, узимамо кредите за аутомобиле, да ми ухватимо корак са Европом. Корак треба да се врати корак назад и Европа да уђе у тај златни период духовности, јер без духовности нема напретка роду људском. Зато што је човек, не само тело, него и душа. Тело тражи своје, али и душа тражи. Душа тражи и напаја се вечном речју Божијом. Нека Господ Бог и Свети Сава благослови све вас: вашу децу, породице ваше. Да живимо сложно, да живимо радосно, да славимо Оца Небескога и Светога Саву, Првог Архиепископа Српског, и да он буде увек са нама у све векове и сву вечност. Амин! ПОЗДРАВНА РЕЧ ДИРЕКТОРКЕ ЗАВОДА ИЗ КРАЉЕВА Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре у Христу, даме и господо, Част ми је што данас са вама, управо овде, у постојбини Светога Саве, могу да поделим радост утемељења новог храма. Избор места, у Дежеви, покрај старе црквеиз 13. века, а у срцу Старог Раса, обавезује. Подићи нови храм на земљи која је симбол нашег отачаства, нашег идентитета и нашег вишевековног трајања, велики је и нимало лак задатак. Истовремено, то је подстицај и понос јер где год да се окренемо угледаћемо међаше наше историје, Петрову цркву у којој се родоначелник светородне лозе Немањића, Стефан Немањaкрстио, у којој је одржао сабор против богумила и у којој је престо предао своме сину Стефану, Ђурђеве ступове као симбол Немањиног избављења из тамнице, Сопоћане, гробну цркву краља Уроша Iкоји је довео мајсторе из престоничких радионица да живопишу цркву, тако да сопоћанско сликарство заузима сам врх европске уметности 13. века. А уз све то, свугде око нас су гробови наших предака, стара гробља и белези у Новом Пазару и сваком селу у околини, као сведоци нашег трајања. Отуда, нови храм у себи сажима духовну енергију наших предака, чувану у сваком камену наших манастира, архитектонска постигнућа старих мајстора, не кроз копију, већ кроз узор и реминисценцију, као и нашу љубав и труд да будемо достојни чувари наслеђеног. Разумевајући заштиту културног наслеђа као племениту делатност која треба да штити и афирмише баштину, кроз све њене аспекте, посебно истичемо да се залажемо да сваки споменик културе уз своја споменичка својства, може бити, када је год то могуће, у својој основној намени. Дакле, циљ савременог приступа у заштити је жив споменик, са својим окружењем које је веома битно за његов статус и даљу егзистенцију. На жалост, када је реч о Старом Расу са Сопоћанима, који се налази на Листи светске културне и природне баштине, упркос свим нашим напорима да спасимо непосредно окружење Петрове цркве, Ступова и Сопоћана, остаје без ваљаних резултата јер дивља градња увелико прети да потпуно уништи окружење. И не само то, дивља градња затире материјалне трагове богате прошлости у овом крају, па је ово можда прилика да се присетимо да је српска држава била најјача, најпоштованија и најугледнија када је у средњем веку постојало јединство између државе и цркве. Уз ово подсећање, прилика је да апелујемо да се и на овој територији спроведе закон и да се дивљој градњи у заштићеним зонама стане на пут. Насупрот овим лошим примерима уништавања културног наслеђа, срећни смо што се овде, у Дежеви, истовремено чува старо и гради ново, а све у складу са принципима заштите и захваљујући дугогодишњој одличној сарадњи између Цркве и Завода. У то име, испред Завода дарујемо идејни пројекат цркве Св. Саве, чији је аутор арх. Мирјана Славковић, а на добробит свих нас. У Дежеви, 07.10.2012. 8] Гордана Гаврић 8] Директор Завода за заштиту споменика културе Краљево Извор: Епархија рашко-призренска
  9. У име Оца и Сина и Светога Духа! Очекујемо те и ноћас у бешавној долами, везеној концем нераскидивим и на трону блаженом да разнето сакупиш. Све оно што су похарали и понели са ђубришта ускрсли глодари и авети и у своје меандре злато заточили да се не види пред људима. A шта би у ноћи блистало пред човеком ако не мошти мржњом неугасиве и державом крштене и руком која вечити. А вечите се они који на одру не умиру и они који трпе туђину да би се вратили у слави. А слава се од Бога не купује нити је има у џаковима светске прелести и панађур је варошки не познаје као податну. Јер се од Бога дарује онима који ангели нису постали ради светих дела међ људима. Очекујемо те и ноћас у достојанству мученика и са ватром коју си добио када си се представио Ономе који нас све очекује у слави или срамоти, до наших је дела, ваистину! А ваистину, над земљом твојом и мојом, Сунце је распалило огњем и мачем, као да Господ заповеда и смрт и живот свима, да би светога познали. Баш као да нам ти долазиш, страдални кнеже! (презвитер Бошко Маринков) И ваистину сванула је зора над земљом нашом рађајући са собом сунце правде и слободе! Нови дан над прастарим поднебљем у коме је истина поново заблистала да би се разнето сакупило и вратило у слави! Добро нам дошао страдални Кнеже! Благочестиви и велики Кнеже српски! Верни Кнеже намесниче! Часни сине дичних јунака и славни потомче Краљевског дома Карађорђевића! Кнегињо Олга, мила кћерко грчког и данског Краљевског дома и великог руског Царског дома Романова, добро дошла поред свог вољеног супруга и нашег Кнеза, да би нас поново озарила благодатношћу своје лепоте! Добро сте нам дошли, заједно са вашим љубљеним сином, Кнежевићем Николом, у вашој и нашој Србији, у напаћеној земљи, која је и сама трпела неправду вашег страховитог изгнанства, те данас и сама васкрсава из мртвога сна, отварајући вама мајчинске груди своје земље да почивате у заслуженом миру са вашим славним прецима, у светлости Онога који је победио смрт! Вашe Преосвештенствo, Ваша Краљевска Височанства, Ваше Превасходствo господине Председниче Србије, Вашe Екселенције даме и господо министри, Високоузвишени чланови Владе Србије, Високоуважени представници дипломатског кора, уважени господине градоначелиниче Тополе, Високопреподобни и Високопречасни оци, поштоване даме и господо, У овој историјској задужбини породице Дома Карађорђевића, у храму Светога Великомученика Георгија окупили смо се данас, да бисмо сахранили изврсног човека слова и словесности, човека лепоте и уметности, човека културе и истинског ренесансног господина, нашег великог државника, Кнеза Павла Карађорђевића. Заједно са нашим архијерејима, свештенослужитељима и верницима наше Свете цркве, заједно са његовом породицом и представницима осталих краљевских породица, зајендо са нашом Владом и представницима осталих Влада, заједно са свима вама који љубите род свој и поштујете успомену на Кнеза Павла! Данас, помолили смо се Господу и Спасу нашем Исусу Христу, који је Живот и Васкрсење, за његову племениту душу и за душу његове супруге Кнегиње Олге и сина им Кнеза Николе. Кнез Павле, праунук славног српског Вожда, био је по свему несвакидашња појава у нашој средини. Рођен од оца Кнеза Арсена Карађорђевића и мајке Кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато у Санкт Петербургу, у царској Русији. Преко ње је водио порекло од славнe племићкe породицe Трубецкој а руски принчеви Трубецкој воде порекло од Рурика, затим од мађарског Краља Беле II Слепог и српског Великог Жупана Уроша Белог из XII. века. Имао је десет година када је први пут видео Србију, а једанаеста му беше када је остао сироче, без мајке. Одгајио га је његов стриц, Краљ Петар I Ослободилац, и гле по правди Божјој поред његвог саркофага беше дочекан у слави, коју је заслужио да почива у миру под сводовима краљевске задужбине. У Београду је млади Кнез завршио гимназију, а затим је, по сопственој жељи, отишао у Енглеску, да на Оксфорду студира историју и литературу. О њему се говорило да је, заиста, био – изнад маштања субјективних идеалиста – савршен, идеалан и узорити Србин, управо аристократа посвећен лепоти. А лепота је оквир и неумитна коб идеалног владара, пошто је жива спона, та наша нит, коју имамо са вечношћу; јер, лепота је садашњост, никад јуче нити сутра. И по речима Исидоре Секулић: “Коб лепоте . . . представља суштински израз бића. . .” А у трагању за изгубљеном лепотом у појмовнику Српства – руковетима, стоји највиши израз лепоте у трагичном. Јер само онај који је искусио лепоту у трагичном, који не издваја из вере њену снагу и страст и не претвара је у просту фасаду, прихватљиву само мудрацима овога света, само он поседује праву племенитост којом спроводи дела истинског ''витеза вере''. Први светски рат га је омео да одмах заврши факултет, пошто је током рата обавио више дипломатских мисија за Краљевину Србију, а већ 1918, после рата, он успешно окончава студије на Оксфорду и стиче диплому Мaster of Аrts. У Лондону упознаје Принцезу Олгу, кћерку Принца Николе од Грчке и Данске и Велике руске Кнегиње Јелене Владимировне Романов. Мати Принцезе Олге је била кћерка Великог Кнеза Владимира, другог сина Императора све Русије, цара-мученика Александра II. А о Принцези Олги се говорило да је била најлепша принцеза Европе! Венчали су се у Београду, октобра 1923. године. Кум му је био Војвода од Јорка, потоњи енглески Краљ Џорџ VI. Кнегиња Олга му је подарила троје деце: два сина – Кнеза Александра (1924.) и Кнеза Николу (1928.-1954.) и кћер – Кнегињу Јелисавету (1936.), чија неизмерна љубав према свом оцу је задужила историју истином! Будући од ране младости велики љубитељ лепих уметности, посебно сликарства, Кнез Павле је одмах почео да ради на оснивању свог музеја. И почетком 1929. године, поред Патријаршије српске у Београду, у конаку Кнегиње Љубице, почео је са радом Музеј савремене уметности, изузетно дело овог великог заљубљеника у лепоту. Он и његови пријатељи из Европе, даривали су, прву такву институцију у Срба, многим сликама прослављених уметника. Краљ Александар I га је 1933. године именовао за директора свих музеја Краљевине Југославије. Већ почетком 1935. године основао је Музеј који је понео његово име (у данашњој згради Председништва Републике). Тај Музеј, најзначајнија институција ове врсте у новијој културној историји српског народа, одмах је постао светски познат и признат је и данас – иако укинут на суров начин (од комунистичке власти одмах по окончању рата) и тренутно непостојећи. Спретно укрстивши уметност српске цивилизације са најбољим што је пружала европска уметност остао је мит, светла успомена, не само Београђана, већ и свих софистицираних европских народа. Са њим је Кнез Павле оставио о себи спомен, као што су то некада чинили најбољи српски владари – Свети Немањићи – градитеља цркава-задужбина, ремек дела српске цивилизације и културе. Довољно је данас само погледати његову колекцију слика у Белом двору, па одмах разумети каквим је укусом за лепо он био обдарен. Дај Боже да се његов музеј поново отвори и да нам буде извор, који ће нас свеукупно водити од лепоте до истине! На челу државе у коју је Србија уложила све што је имала, у најбурнијем периоду новије европске историје, налазио се принц-мецена лепих уметности, истински племић кога је Јован Дучић упоредио са славним фирентинским ренесансним Медичима. А свакако се може упоредити са достојевскијевим енигматичним христоликим Књазом Мушкином, који као Онај Невини који је страдао за све, те свима нама кроз векове поставља питање младог нихилисте Иполита: “Да ли је истина, књаже, да си једном рекао да ће ‘лепота’ спасти свет? . . . Каква ће лепота спасити свет?” И једина лепота која може да спасе свет је она која се разликује од свега што је површно и у коме једино патња може објаснити уникатности креативног генија. Напрасно се десила она трагична смрт његовог брата од стрица, витешког Краља Александра I у Марсеју, 9. октобра 1934. године. И Кнез Павле постаје први Намесник младоме наследнику престола, Краљу Петру II. Преузимајући ову одговорну дужност, дао је заклетву да ће очувати Краљевину до пунолетства Петровог, а ратни вихори су се муњевито сабирали као црни облаци изнад готово неодрживе државе. И, на његова плећа, одмах се свалила велика одговорност: очување целовите државе, као и мирења свих оних антагонизама који су избили на површину стварањем нове државе. На унутрашњем плану имао се суочити са разнобојном политиком и незадовољствима политичара, а у спољним пословима са све већим слабљењем савезника. Дубоко свестан својих одговорности, све напоре је улагао како би постигао скоро немогућу равнотежу у спољном и унутрашњом животу. Био је вешт и способан дипломата под најкомпликованијим околностима у којим су многи одбацивали политику као уметности, могућег зарад тобожњих узвишених циљева. Зато је и сам у то време записао: “Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари”. У немиру почетних вихора Другог светског рата, на основу чињеница и логичког размишљања, увидео је Кнез намесник да Краљевина Југославија мора сама, без ичије помоћи, да уреди своје односе са претећим светским силама. Кнез Павле је био дубоко свестан да њему лично прети велика опасност. Али знао је да се жртвује за узвишенију ствар. Био је супериорна личност. Сећао се страдања нашег народа у току Првог светског рата и по сваку цену желео је да избегне нове голготе. Расло је његово убеђење да нема обзира преко којих не би требало прећи за спас своје државе и народа да би се избегло још једно, незапамћено страдање. И он, као одани државни поглавар, определио се за мир свом народу и постао је прва жртва неизбежног бремена своје трагичне епохе. По свом хапшењу, присутном војном свештенику Кнез је рекао: “Јадни Срби, шта ће с њима бити?” Авај, Кнеже! Са становништва оног тешког тренутнка у коме си деловао и са дистанце од седам деценија био си у праву! Опрости нам! Јер “страшне године oкупације”, по речима Ловета Едвардса изговорене једну деценију касније у прилог кнежеве политике (BBC радио, 27. марта 1951.), “могле су да испадну другачије, ако их већ није било могуће избећи”. Дато му је четири сата да се спреми за пут. У поноћ, тог судбоносног дана 1941. године, са својом породицом Кнез Павле је напустио престоницу. Изложен скандалозном третману и незаслужним погрдама, у Грчкој је предат и спроведен у Египат. Затим је читава породица депортована у Кенију. Имали су да буду изоловани, усред џунгле, на обали језера Наиваша. Праунук Карађорђев је тако започео своје дугогодишње изгнанство. Поживео је до 14. септембра 1976. године и упокојио се у Господу у Америчкој болници, у Неију крај Париза. Дана 12. априла 1954. Кнежев млађи син Никола, у кога је он полагао велику наду, изгубио је живот у аутомобилској несрећи. Кнегиња Олга је преминула 16. октобра 1997. године. Од њихових изгнаничких гробова у Лозани, где су до недавно почивали, данас након седам деценија испунила се “пуноћа времена” те се велики изгнаник вратио својој Србији. Данас предајемо земне остатке Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе својој земљи где ће бити сахрањени у породичној гробници; да почивају у миру до оконачања века, у коме се остварује мистична нит која ће спојити лепоту са коначним тихим прагом. Преко тог прага сви ћемо бити позвани да пређемо, тамо где нам се кроз векове отварају Двери Лепоте! Амин! Нека је вечан спомен блаженопочившем Кнезу Павлу, Кнегињи Олги и Кнежевићу Николи Карађорђевићу! БОГ ДУШУ ДА ИМ ПРОСТИ! Извор: СПЦ
  10. На светој Литургији руком Преосвећеног Владике Јована у свештенођаконски чин рукоположен је монах Роман сабрат свете обитељи преподобног оца Романа ђунишког чудотворца. По свршетку свете Службе Господин Епископ је произнео пред Спаситеља молитве за блогословену наступајућу академску годину, након чега је уприличен свечани пријем у сали Светосавског дома за све присутне. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован Download Извор: Епархија нишка
  11. Премда је најчешће болно и мучно говорити о блиској прошлости чије ране још увијек нису зацијељене, нарочито када је ријеч о догађајима из деведесетих – за разумијевање узрока конфликта, његовог превазилажења и преображавања у помирење и сусрет нужно је бар поменути друштвено-историјски оквир у којем се процес сукоба и сусретања догађао и још увијек се догађа. Поменути контекст је, када је у питању Босна и Херцеговина, веома комплексан и слојевит. Није потребно посебно наглашавати да је на простору бивше Југославије Босна и Херцеговина била једина република у којој су вјерска и национална заступљеност биле специфичне и – за разлику од осталих дијелова земље – без доминације и преваге самог једног националног и вјерског елемента. То ће умногоме допринијети да се, приликом распада државе, највеће посљедице осјете управо овдје. И док се у другим републикама, сем неколико изузетака, ситуација убрзо стабилизовала – овдје се водио рат, у правом значењу те ријечи. Он је post factum у политичким и историјским приручницима проглашен грађанским. Без обзира на његову дефиницију и именовање, чињеница је да се сукоб одвијао између дојучерашњих комшија, пријатеља и, у крајњој линији, сународника. Ако, водећи рачуна о свему реченом, покушамо сагледати узроке минулог рата, или, како је у наслову теме апострофирано – конфликта, врло брзо ћемо уочити да је све оно што се догађало на ширем плану – могуће пренијети и анализирати на нивоу међуљудских односа уопште, а који се прије свега остварују кроз комуникацију двије личности, у којој и ми свакодневно учествујемо. Да би такав један однос – однос двије личности – могао успјешно да функционише, потребно је кренути од три неопходне претпоставке, а то су, како савремени православни теолог Јован Зизјулас истиче: „слобода”, „другост” односно „различитост” и „заједница”. Другим ријечима, да бисмо испоштовали интегритет друге личности, неопходно је да је прихватимо онакву каква она јесте, са квалитетима, али и слабостима које посједује. Уколико тако поступимо, остављамо јој слободу да буде, иако другачија од нас – слободна и непоновљива личност. Тек је на оваквим темељима могуће градити заједницу са другим, прихватајући његову другост/различитост и дозвољавајући му да буде другачији, али ипак прихваћен и вољен. Све ово важи и за однос унутар вјерских и националних заједница, било гдје да се налазе. Наравно, под претпоставком да слободу и различитост схватимо не као празнословље већ као истинску одговорност и позвање сваког од нас понаособ. Тек у таквој констелацији односа – могуће је говорити о заједници, сусрету и помирењу. Директну потврду за такав образац односа имамо у Старом завјету, на примјеру Адама и Еве, а касније и у Новом завјету, у којем Христос свим насљедницима оставља слободу да изаберу пут којим ће ићи, не намећући им, иако би могао по природи ствари и свог „положаја” – сопствену вољу. Мада би то по преимућству и „власти” коју посједује могао, Бог не нарушава слободу личности, чак и ако је јасно да избор, као у случају Адама и Еве – може бити погрешан. Упркос њиховом паду, Бог Адама и Еву није погубио нити их је одбацио већ је тражио начина да их поново уздигне, пружајући им шансу за нови живот и поновно успостављање заједнице са Њим. У таквим оквирима функционишу и међуљудски односи. Ниједан члан заједнице не може рећи другоме: ниси ми потребан, одбацујем те, јер је другост срж заједнице. Личност се остварује тек у заједници и кроз заједничарење, а другост је саставни елемент јединства. Када и ако се то исправно протумачи, онда је могуће закључити да другост или различитост не угрожава јединство већ представља његов услов, његов sine qua non. Стога је постојање личности несхватљиво без односа. Заједница не угрожава личност – она је афирмише, остављајући слободу да се посједују различити квалитети. На тај начин слобода се поистовјећује са љубављу, јер вољети можемо само ако смо способни допустити да други увијек буде други, а да ипак буде у заједници са нама. Уколико бисмо пошли од претпоставке да, иако различит, други може са нама ући у заједницу, не угрожавајући наш интегритет – вјероватно бисмо уклонили један од главних узрока конфликта. Ако већ трагамо за његовим узроцима, чини нам се да је овај „неспоразум” један од оних који су у основи међунационалног и међувјерског сукоба на овим просторима. Када одстранимо националну и вјерску острашћеност и нетрепељивост, свима који су били судионици у протеклом рату и који су обремењени том врстом искуства, итекако је јасно да је рат појава која никоме није донијела добро. Као још увијек млад монах, често сам сахрањивао људе својих или приближно истих година, постављајући себи питање – који је смисао рата и убијања? До одговора нисам дошао. Али, и у тумачењу узрока конфликта постоје претјеривања, као што то је случај са западном перцепцијом претходног рата у Босни, која је најбоље рефлектована у термину „балканистички дискурс“, а који у потпуности носи негативну конотацију. Западно виђење рата у Босни, и уопште сукоба на Балкану, полази од давно увријеженог мишљења да на овим просторима живе примитивни народи који не могу да надиђу међусобну мржњу и потребу за убијањем. О овом проблему и западном доживљају Балкана, као што је познато, писали су Бугарка Марија Тодорова, у књизи Имагинарни Балкан, и Богољуб Шијаковић, у књизи Критика балканистичког дискурса, обоје вјешто демистификујући узроке и поводе за такву перцепцију, а које нећемо овом приликом понављати. Засебно је питање, у које не желимо залазити како се не бисмо превише упуштали у политичкие опсервације – да ли су народи који живе на овим просторима искључиво криви за тај сукоб или су, можда, подстицаји долазили и са стране? Међутим, оно што је за нас тренутно важније од питања да ли je конфликт имао смисла и ко га је изазвао – јесте да ли су, послије свега, могући сусрет и помирење? Наравно, под условом да ријечи „мир” и „помирење” не схватимо олако, као пусто слово на папиру, што такође није риједак случај у наше вријеме. Опет ћу говорити из личног искуства – прије непуне двије године сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар, гдје се и налазило до почетка посљедњег рата. За релативно кратко вријеме успјели смо да изградимо добре и пријатељске односе са својим римокатоличким колегама, али и бошњачким. Као и у сваком односу, има и потешкоћа и проблема које, и с једне и с друге стране, превазилазимо добором вољом и спремношћу на компромис. Прије свега, поштујући другога као самосвојну и другачију личност која својом особеношћу и различитошћу не угрожава наш интегритет већ га обогаћује. На тај начин намјеравамо градити заједницу која, као и свака заједница, захтијева труд и треба да се његује. На основу таквог исуства, усуђујем се рећи да су сусрет и помирење могући, али у околностима и под условима о којима смо већ говорили. Подразумијева се, неопходно је и вријеме које ће помоћи не само да се зацијеле ране из рата него и да се одњегује истинска спремност за живот са другима. И као што је Бог Адама и Еву – у својој милости и доброти – поново уздигао, тако и нама пружа нову шансу да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да почнемо из почетка, на добрим темељима. Да ли је то могуће у Сарајеву – не знам, али знам да треба покушати. Сарајево, 11. септембра 2012. Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије
  12. „Пружа нам се нова шанса да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да поченмо из почетка на добрим темељима“. То је порука коју је Његово преосвештенсво епископ-захумско херцеговачки и приморски господин Григорије упутио свим људима добре воље, учествујући у панел дискусији под називом „Сарајево двадесет година касније – од /између/ конфликта и сусрета. Да ли је тако нешто могуће у Сарајеву- не знам, али знам да треба покушати, рекао је владика Григорије. О томе колико је Сарајево спремно да се преобрази, убрзо се видјело из дискусјије поглавара Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића, који је рекао да се у БиХ „зна ко се коме треба извинити и тек онда могу доћи у БиХ и, ако желе, живјети овдје“. Церић је у свом излагању говорио о свом сну, о БиХ са једним предсједником, са једном владом, о Сарајеву као симболу мултиетничког града и заједнице свих вјера и религија, иако у њему данас живи свега 5 одсто хришћана. „Реис сања и ја ћу сада да га пробудим. Приликом боравка у Вашингтону, на скупу организованом поводом 10. година од потписивања Дејтонског споразума, на којем смо заједно учествовали, чуо сам реиса Церића како Артуру Шнајеру, њујоршком рабину, у једном ресторану, на вечери, говори: Срби имају Србију, Хрвати Хрватску. Зашто нама не дате цјеловиту БиХ-. Након овог открића, реис Церић је викнуо: – Зашто лажете! – Владика Григорије је мирно одговорио да добро памти и наставак разговора из Вашингтона и Церићеву реченицу: – Нема јеврејства без Јевреја, ни ислама без исламске државе - А ја кажем нема Босне без Срба и Хрвата. Она се покушава направити без Срба и Хрвата а то тако не може. Ја сам овдје рођен и кардинал Пуљић је овдје рођен, ми хоћемо да живимо овдје и хоћемо да БиХ буде земља свих“, поручио је владика Григорије. Идеја коју је поглавар ИЗ ширио по свијету и која је откривена у центру Сарајева, које је хтио представити као мултиетничко, изазвала је његову неконтролисану и бурну рекацију, потпуно разоткривши намјере и стремљења унутар Исламске заједнице на чијем је челу. „Бошњаци су незаштићени, немају државе. БиХ је њихова домовина, нема Босне без Бошњака. Питање Босне је питање Бошњака и овдје су сви добродошли“, рекао је Церић. Потом се обратио епископу Григорију и кардиналу Пуљићу рекавши им -Добро нам дошли! Добро нам дошли!- Поглавар Исламске заједнице тиме је недвосмислено поручио Цркавама, које су вијековима присутне у БиХ, ко треба бити домаћин у овој земљи и од кога зависи опстанак других у овој земљи. Од отварања Међународне конференције за мир у Сарајеву, поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић, страним делегацијама и представницима цркава и вјерских заједница из цијелог свијета, режира представу о само једном „домаћину“, како у Сарајеву, тако и цијелој БиХ, додијељујући себи ту улогу. Без обзира на Церићев труд, наступ није наишао на одоборавање присутних. И Јевреји и римокатолици и сви људи добре воље, након дискусије о Сарајеву, која је била најпосјећенији панел током Међународне конференције за мир, били су задовољни што је, коначно, поглавар Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић показао своје право лице. Извор: Митрополија даборбосанскаКанцеларија за односе са јавношћу Фотографије
  13. ПРВИ Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње првога септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље. Извор: Епархија крушевачка Фото: Миљан Милетић
  14. Овом свечаном чину присуствовали су: чланови Светог Архијерејског Синода, више Архијереја, свештенство и монашво наше цркве, новоименовани директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије г. Милета Радојевић, градоначелник града Крагујевца г. Верољуб Стевановић, добротвори, приложници, остале угледне личности, наше Епархијоте и стала браћа и сестре у Христу. Овим поводом, Његово Преосвештенство г. Јован се захвалио Паријарху г. Иринеју што је издвојио времена да на данашњи дан одвети ово Богоугодно дело и да уђе у нову страницу историје Епархије шумадијске и града Крагујевца. Као знак захвалности и мали дар Епархије, Епископ Јован је доделио Захвалнице и Орден Епархије шумадијске свима онима који су допринели овом лепом и Богоугодном делу, као и остале пригодне поклоне. По завршетку освећења Двора за све званице је уприличан свечани ручак. Поуке.орг Фотографије Фотографије
  15. Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, позната као Таксиархон (на грчком) или Басмелеклер (на турском) сматра се трећом најстаријом црквом у свијету. Саградио је 789. године византијски цар Константин Порфирогенит и налази се у Бурси, западној области Турске. Њен бивши власник, фирма Тексен, дала је 2007. године на продају за 400 000 долара. Патријаршија је око древне цркве подигла ограду и капију. „Има три кључа од капије“, казао је Митрополит, „два су код нас, а трећи смо дали селу Кумјака, тако да они који то желе могу да посјете цркву“. Његово Високопреосвештенство је казао да Патријаршија планира да обнови цркву што скорије. „Желимо да обновимо ову историјску грађевину у њену првобитну славу, тако да може заузети мјесто међу другим историјским грађевинама које красе Бурсу“, казао је он. Старешина села Кумјака, Рамиз Батмаз, казао је да то што му је Митрополит предао кључ цркве показује да Патријаршија има повјерења у њих. Извор
  16. У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о страдању светог Јована Крститеља, коме је, по наређењу Ирода Антипе, глава одсјечена и на тањиру донијета пред Иродову пасторку, играчицу Салому. Јован је, по предању, пример чврсте и непоколебљиве вере, поштења, одважности и истинољубивости. Био је то и узрок његовог страдања јер је јавно говорио о неморалу цара Ирода који је живео у гријеху са својом снахом Иродијадом, мајком Саломе. Приликом прославе Иродовог рођендана Салома је одиграла свој плес "Седам велова", после којег јој је Ирод понудио да тражи шта год хоће. Она је, на наговор мајке, затражила главу светог Јована на тањиру. Иродијада је захтијевала да се свецу одруби глава и покопа одвојено од тела, у страху да Свети Јован не васкрсне. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне. Фотографије
  17. Митрополит је овом приликом представио вјерницима новог пароха презвитера Исајла Марковића, који је парох при цркви Св. Архангела Михаила у Венадо Туерту, а у исто вријеме је назначен за парохију Св. Петра Цетињског у Мадариаги. Парох из Буенос Аиреса се до сада духовно старао о овој заједници. У бесједи на Светој Литургији, Митрополит је истакао значај очувања православне вјере, а тиме и духовног и културног идентитета међу исељеницима и њиховим потомством, објаснивши присутним вјерницима да је пуноћа Хришћанства и пуноћа Цркве Божије садржана у вјери и животу Православне Цркве. У току Свете Литургије, Митрополит Амфилохије је крстио једног од младих потомака црногорских исељеника, Блажа Тома Радоњића. Након Свете Литургије, Митрополит је присутнима подјелио иконице Светог Петра Цетињског и крстиће из манастира Острога. Послије Литургије, гостољубиви домаћини, на челу са Василијем Јанковићем, предсједником Друштва, припремили су богату свечану братску трпезу. Митрополит је и овога пута подстакао нашу заједницу да започну припреме за изградњу цркве Светог Петра Цетињског у Мадариаги, обећавши помоћ из Црне Горе за тај подухват. Нашој заједници је нарочито било пријатно чути звуке гусала уз које је пјевао Митрополит, гусала које су се, по казивању старијих, некада чуле у скоро свакој кући, али данас у Мадариаги нема више нико ко зна да пјева уз гусле. На крају недељног сусрета, Митрополит Амфилохије је размијенио пригодне поклоне са предсједником Општине Мадариага Кристијаном Поповићем, такође поријеклом из Црне Горе и Васом Јанковићем, предсједником Друштва, који су у име заједнице пожељели добродошлицу Митрополиту Амфилохију, након чега је све присутне поздравио и презвитер Исајло Марковић. Митрополит је истог дана посјетио породицу Радоњић, а потом и гробље у Мадариаги, гдје Друштво “Његош” гради заједничку гробницу за све оне који су се упокојили без потомства или о чијим земним остацима више нема ко да брине. Посјетио је и оближњи градић Пинамар, једну од најпознатијих љетњих туристичких дестинација у Аргентини на обали Атлантског океана. И.Б. Фотографије
  18. Митрополит Амфилохије је у недељу, 2. септембра служио Свету Литургију у цркви Свете Тројице која је под јурисидикцијом Архиепископије Буенос Аиреса и Јужне Америке Цариградске Патријаршије, уз саслужење тамошњег пароха презвитера Сергија Бенавидеса, иначе Чилеанца и протођакона Игора Балабана. Након Свете Литургије, којој су присуствовали многобројни вјерници, међу којима и наши исељеници, Митрополит је имао први од сусрета са нашом заједницом, а потом и обишао неке од знаменитости Лиме. На Светој Литургији је присуствовао и Амбасадор Републике Грчке у Перуу Димитрис Хацопулос. Црква Свете Тројице је основана од стране руске емиграције, али су у њеној градњи помагали и православни вјерници са простора Српске Патријаршије. У овој цркви је једно вријеме служио и свештеник Србин. Ово је, за сада, једина Православна Црква у Лими. У Перу су, што се тиче нашег народа, највише долазили припадници Југословенске војске у отаџбини и то послије Другог свјетског рата, а веома је присутна и нова емиграција, која се настанила у Перу посљедњих двадесетак година. Највећи број њих су некадашњи и садашњи радници великог београдског грађевинског предузећа Енергопројекта. У току свог боравка у Перуу, Митрополит је посјетио и неколико породица наших исељеника, међу којима и једног од најстаријих – Милутина Бојовића, родом из Васојевића, који је дошао у Перу након Другог свјетског рата. Митрополит Амфилохије је у одвојеном сусрету у цркви Свете Тројице разговарао са Амбасадором Грчке Хацопулосом и том приликом су подјелили своја размишљања о могућностима да се помогне православној заједници у Перуу. Митрополит се такође састао са неколико челних људи Енергопројекта и с њима разговарао на који начин могу помоћи нашу православну заједницу. На иницијативу Митрополита Амфилохија основан је Црквени одбор наше Српске Патријаршије у Лими и разматране су идеје о налажењу мјеста за богослужење и довођења пароха наше Патријаршије у Перу, што је од Митрополита и осталих присутних означено као врло важно за очување, прије свега, вјере православне, а онда и духовног идентитета наших исељеника. И.Б. Фотографије
  19. Бденије уочи Усековања у Матејевачком манастиру По појању славословља, настојатељ свете обитељи високопреподобнипротосинђел Јован привео је искушеника Милутина Преосвећеном Владики који га је постригао и удостојио ангелског лика давши му монашко име Михаило. Фотографије и извор
  20. У руској православној мисији у Пакистану служена прва Литургија Богослужењем је началствовао свештеник Мисије, отац Адријан. Мисија светог Архангела Михаила установљена је у Пакистану по благослову првојерарха Руске заграничне православне цркве, Митрополита Илариона. Од момента формирања Мисије већ 174 Пакистанца су примили православље. Извор
  21. Молебан су служили протојереј-ставрофор Слободан Лалић, в.д. директор Гимназије и ђакон Зоран Радић, професор православне вјеронауке. Митрополит Јован је ученике даривао иконицама Пресвете Богородице Лепавинске, благословио их и рекао им да су тачне оне ријечи великог пјесника Бранка Радичевића од колијевке па до гроба, најљепше је ђачко доба јер младост доноси много лијепих тренутака, али изискује и многе напоре. Овдје ученици морају да савладају предвиђено школско градиво, да имају добре односе са својим пријатељима и коректан однос са професорима. Ми смо заинтересовани за Ваш успјех, а Ви морате показати вољу и жељу да се обогатите знањем. Ученицима и професорима Митрополит Јован је пожелио успјешну нову школску годину.Неко вријеме Митрополит Јован се задржао са професорима у зборници Гимназије, разговарајући прије свега о новим изазовима који стоје пред нама у новој наставној години. извор: сајт Српске православне опште Гимназије К.К. Бранковић
  22. Guest

    Саопштење за јавност

    У акту је укратко наведен историјат и црквено-правни континуитет тих епископија. Митрополитов акт је упућен, како је наведено, ”да би се престало са прогоном из Црне Горе наших свештеника, монаха и вјерских службеника – страних држављана” и да би се на тај начин ”МУП-у помогло да испоштује Уставом Црне Горе загарантована права цркава и вјерских заједница, до недавно у пракси од свих потврђивана и примјењивана”. Министар Брајовић и ресор на чијем је челу до дана данашњег нијесу одговорили на тај допис, који је у протоколу МУП-а заведен под бројем 01-08/12-3538/1 од 8. марта 2012. године. Митрополији црногорско-приморској још увијек није познато да ли је МУП, тим поводом, предузимао било какве правне радње. Имајући у виду да у поступцима за одобрење привремених боравака појединим свештеницима, након што је Управни суд поништио ранија незаконита решења МУП-а, овај орган и даље истрајава искључиво на прогону православних свештеника, може се закључити да по службеном допису Митрополије МУП Црне Горе није предузео ниједну правну радњу. Но, то је питање које ће другом приликом бити размотрено, а у даљем тексту одговорићемо на одређене анти-црквене ставове и тумачења тог дописа, као и отвореног писма Митрополита Амфилохија предсједнику Црне Горе Филипу Фујановићу, који су се појавили у једном дијелу црногорске јавности. У реаговању поводом отвореног писма предсједнику Вујановићу и обавјештења министра Брајовића о постојању Митрополије црногорско-приморске и три епархије СПЦ у Црној Гори постоји само једна констатација вриједна похвале. Наиме, након вишегодишњег инсистирања да су цркве и вјерске заједнице у Црној Гори обавезне да се региструју, коначно је прихваћен на законским прописима утемељен и више пута поновљен став Митрополије да у Црној Гори не постоји појам ”регистрације” цркава и вјерских заједница. Важећи Закон, упркос својим бројним недостацима, искључиво познаје појам ”пријаве” деклараторног карактера и то само вјерских заједница које буду оснивали грађани на основу права на слободу вјероисповијести. У том погледу, на основу члана 2. Закона о правном положају вјерских заједница од 1977. године, не постоји законска обавеза цркава и вјерских заједница, које су постојале прије ступања на снагу тог Закона, да врше било какве пријаве надлежним органима ради уписа у евиденцију. Њихова једина обавеза у том погледу јесте да надлежни орган обавијесте о евентуалном престанку рада и то у року од 15 дана од дана доношења одлуке о престанку рада. Свима је, осим представницима МУП-а Црне Горе, веома добро познато да Митрополију црногорско-приморску и три епархије СПЦ у Црној Гори нијесу основали грађани него су основане вјековима раније и као такве оне имају свој православно-црквени, историјски и правни континуитет. Ваљда је свима познато да Митрополију није оснивао нико од постојећих грађана Црне Горе. Још једном и по ко зна који пут понављамо да ”Црногорску Цркву”, тј. Митрополију црногорско-приморску и Епархију захумско-рашку није укинуо регент Александар Карађорђевић 17. јуна 1920. године и да су обје епископске катедре у Краљевини СХС имале свој црквено-правни и државно-правни субјективитет и имају га до данас. Одлуку о приступању другом обновљењу Пећке Патријаршије, коју су османски освајачи по други пут укинули 1766. године, прво је донијела Црногорска Митрополија 16. децембра 1918. године (у тој одлуци Св. Синода Краљевине Црне Горе именована као „Српско-Православна Св. Црква у Црној Гори“), па тек остале епархије са подручја некадашње канонске јурисдикције Пећке Патријаршије. Митрополија тим чином није изгубила ниједно своје црквено или друго, раније стечено право него је до дана данашњега сачувала свој идентитет, интегритет и континуитет уз апсолутну подршку тадашњег свештенства, монаштва и вјерног народа. Да је то непобитна историјска чињеница свједочи и избор Митрополита Митрофана (Бана) од 26. маја 1919. године за првог предсједника Средишњег Архијерејског Сабора, који је, искључиво на основу канонских прописа, извршио историјски чин другог обновљења канонске јурисдикције Пећке Патријаршије. Улога регента Александра и свјетовних власти тог времена је искључиво била у томе да су, на основу тадашњег правно-политичког система признатих вјероисповијести, цркава и вјерских заједница, који је имплементиран чланом 7. Крфске декларације, признали одлуку надлежних црквених тијела која је донијета на основу православно-црквених канона. Подсјећања ради, у члану 7. Крфске декларације је било прописано да ће се ”све признате вјероисповијести вршити слободно и јавно. Православна, Римокатоличка и Мухамеданска вјероисповијест, које су по броју следбеника најјаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави. На основу ових принципа, законодавац ће се старати да се чува и одржава конфесионални мир, који одговара духу и прошлости цјелокупног нашег народа”. На исти начин су тадашње власти признавале и унутрашње одлуке других цркава и вјерских заједница што се може лако утврдити. Примјетно је да упорни заговорници лажних теза ”о Александровом укидању Црногорске цркве” умјесто чињеница и правних аката из тог времена више воле логицирање. Уколико би се и ми послужили истом методологијом онда би мирне душе могли да тврдимо да је Црна Гора, уласком у Уједињене нације након референдума од 2006. године, укинута и да је изгубила свој субјективитет. Такође, по истој логици би могли да тврдимо да би чин уласка Црне Горе у Европску унију био раван њеном укидању!?! Острашћени племенско-идеолошки критичари Цркве не желе да виде чињеницу да постоји велика правна разлика између пријаве групе грађана или, тачније, активиста Либералног савеза, Социјалдемократске партије и Федералистичког покрета од јануара 2000. године ”о оснивању ЦПЦ” у цетињској полицији која је тада, да се не заборави, била у саставу МУП-а Црне Горе и обавјештења Митрополита Амфилохија министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу о постојању Митрополије Црногорско-Приморске и њеном историјском континуитету не током посљедњих 800, него током посљедњих 1600 година. При томе, треба имати у виду да је, по данашњим прописима у Црној Гори, Управа полиције посебан државни орган, а у вријеме пријаве оснивања тзв. ЦПЦ је била саставни дио МУП-а Црне Горе. Посебно је питање: да ли то значи да Митрополија до прољећа ове године није постојала у Црној Гори, како се истиче у племенско-идеолошком саопштењу? Ако имамо у виду да су Мешихат Исламске заједнице у фебруару 2010. године, Барска надбискупија у мају 2010. године, а Которска бискупија у августу 2011. године (и то након потписивања државно-црквеног Темељног уговора Владе Црне Горе и Свете Столице) МУП Црне Горе обавијестили о свом постојању онда се чудимо зашто се субјективитет и имовинска права Исламске заједнице и двије католичке бискупије у Црној Гори не оспоравају на исти начин као што се то чини једино са Митрополијом? Да ли то значи да је и њих укидао регент Александар Карађорђевић? Да ли то значи да Исламска заједница и Барска надбискупија до 2010. године, а Которска бискупија до 2011. године нијесу постојале у Црној Гори? И да ли то значи да оне немају имовинска права која су признавана законодавствима свих држава кроз историју и која се признају и данас на основу важећих правних прописа у Црној Гори? Поједини острашћени племенско-идеолошки типови у Црној Гори још увијек не знају да цркве и вјерске заједнице, посебно оне које имају вишевјековни историјски континуитет, свој вјерски идентитет не изграђују на потврдама цетињске полиције, што је случај са новоформираном организацијом под називом ”ЦПЦ”, него на сопственом канонском предању, историјском континуитету и устројству. Такође, изгледа да их још није нико обавијестио да су државе – чланице Савјета Европе, а међу њима и Црна Гора, обавезане на апсолутну неутралност у погледу унутрашњих питања свих цркава и вјерских заједница. протосинђел Методије (Остојић), игуман Цетињског Манастира
  23. Прослављена храмовна слава у Мисисаги Свету литургију су служили протојереј-ставрофор Првослав Пурић, протојереј-ставрофор Љубомир Рајић, пароси при храму у Мисисаги и Протонамесник Милош Пурић, парох при храму Светог Саве у Торонту. У свечаној литургији су учествовали ђакони Дамјан Радојичић, од недавно, ђакон при овом дивном храму и ђакон Стефан Икономовски. Певао је црквени хор Свети Сава, а иза певнице се чуо дивни глас Драгане Стошић, редовног појца у Мисисаги. Апостол је читала Александра Папић. На овај дан, по традицији, вршен је и призив Светога Духа за почетак ђачког учења, с обзиром да је почетак школске године. Обављена је славска литија у којој је учествовао велики број присутних верника. На крају је пресечен славски колач са овогодишњим кумом, Сретом Петрићем. За кума идуће године, јавио се Стефан Ђуковић, млади момак од само двадесетак година, који је донедавно помагао свештеницима у олтару, а сада, Богу хвала, одрастао, завршио школу, и ето, постао домаћин. Коло српских сестара је припремило ручак, а чланови фолклорне групе Опленац су спретно послужили око двесто гостију у сали Српског центра. Кум Срето је издашно даривао цркву, частио госте са вином и ракијом, а на крају се захвалио присутним гостима и позвао све да дарују своју цркву прилогом, напоменувши да „црква живи од наше доброте, а да нама Бог узвраћа својом добротом“. Прота Љубомир Рајић Извор и фотогалерија
  24. Патријарх српски Иринеј служио Свету архијерејску Литургију у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, обраћајући се вјерницима, поручио је да нема мира код оних који немају мир са Богом а који је услов за мир са другима. „Живимо у времену када је мир поремећен међу људима. Треба да носимо семе мира, пре свега, у себи, и да то семе Божије, семе љубави сејемо свугде где се налазимо. Врхунац свега што је Господ створио јесте човек, који није створен да живи кратко време него вечно у Царству Божијем. Сваки човек је слика и икона Божија и зато смо дужни да поштујемо сваког човека, јер је он дело руку Божијих намењено за вечност и бесмртност“, поручио је многобројним вјерницима Патријарх српски. Светој архијерејској Литургији у Саборном храмну у Сарајеву присуствовали су кардинали и бискупи Католичке и Протестанске цркве. На позив Патријарха српског окупљенима се обратио надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић, који је све Цркве и вјерске заједнице позвао на међусобно разумијевање и уважавање. За све цијењене госте, представнике дипломатског кора, међународне заједнице, политичког и јавног живота у БиХ и Републици Српској домаћини су приредили пријем у Митрополији дабробосанској у Сарајеву. Извор: Митрополија даборбосанска Фотографије Фотографије
  25. Патријарх српски г. Иринеј стигао у Сарајево 9. Септембар 2012 - 12:14 Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја, у порти сарајевског храма Рођења Пресвете Богородице, дочекали су Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Василије, Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Сава, Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки, замјеник Митрополита дабробосанскога, Г. Григорије, са свештенством и многобројним вјерницима. У храму су доксологију служили архимандрит Данило (Павловић) и ђакони Митар Танасић и Владислав Ковач. Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки у својству замјеника Митрополита дабробосанскога Г. Григорије упутио је поздравну бесједу у којој је рекао да су некада, када је Патријарх српски долазио у Сарајево његове улице биле препуне православног народа. „Данас нас је мање, али није мања наша вјера. У овој нашој Цркви, молимо се и тражимо Ваш благослов да опет из онога свјетла које је остало изникне пшеница нова и да они који желе да се врате и живе у Сарајеву, живе мирно, као што смо увијек живјели са нашим комшијама, римокатолицима и муслиманима. Нека је Благословен онај који долази у име Господње. Нека је благословен овај дан, који је велика радост за ову нашу паству у Сарајеву“, казао је Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије. Затим се пригодном бесједом обратио Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. „Благодарим Господу што ми се дала прилика да посетим град Сарајево, да посетим народ, наше православне Србе. Драго ми је што сам у православном храму, који је градили исти мајстори који су градили и цркву у Нишу, у којој сам био 35 година, тако да су се ове Цркве, на један начин, сродиле међу собом. Још ми је драже што ми се дала прилика да посетим наш православни народ у граду Сарајеву, који су се увек поносили, дичили и били познати као народ вере и љубави према Господу. Ми данас нисмо у толиком броју, али тешимо се и радујемо што је вера остала снажна и моћна, као што је била вера оних који су у већем броју живели овде. Радујем се што ћу добити прилике да се сусретнем и поразговарам са представницима других цркава и верских заједница, браће католика, муслимана и верујем малог броја оних који припадају јеврејској вери. Биће то прилика и, ја се молим Господу да буде што више таквих прилика, да поразговарамо о ономе што је свима нама драгоцено, а то је мир. Да разговарамо о оном миру који Господ даје онима који су са Господом, о миру који је услов живота свакога народа и сваког појединца у сваком времену. То је највећи и најдрагоценији дар Господа своме народу. Тај мир нам је данас неопходан. Проживели смо страшну трагедију у прошлости, нема оних који нису страдали и нема оних којих не носе на души својој последице тога страдања. Верујем да ће то дуго бити и трајати у свести, у осећању свих оних који су живели на овим просторима. Господ нас је послао и призвао да лечимо ране. То је мисија Цркве, то је мисија Цркве православне, то је мисија Римоктаоличке цркве, а то је сигурно и мисија Исламске верске заједнице, јер је то оно што Господ жели, што Господ даје и што Господ очекује од свих нас. Нека би дао Господ да оно што се десило страшно буде заувек иза нас, да се никада и нигде не понови, не само код нас, него у читавоме свету. На жалост, тога је и данас много присутно у нашем времену. Ми осећамо и добро разумемо те народе који пате, страдају, јер смо и ми, на жалост, пребогати тим страшним догађајима. Зато се и молимо свакодневно Господу нашем за мир у свету и мир међу светим Црквама његовим. Нека ми дао Господ да то тако и буде. Све вас који сте присутни, у овом предивном Храму Рођења Пресвете Богородице, поздрављам и нека би дао Господ да се у њему увек и свагда окупљамо. Ако се будемо овде окупљали и сабирали, онда ћемо наслеђивати и носити оно што нам Господ кроз своје храмове нуди. То је мир, благослов и благодат који осмишљава и улепшава наш живот. Нека је благословен свако ко далази у овај свети храм и који прима и разноси милост и благослов Божији“, рекао је у свом обраћању народу у Сарајеву, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј ће током посјете Митрополији дабробосанској, као што је већ најављено, учествовати у раду Међународне конференције за мир под називом „Наша је будућност живјети заједно – Религије и културе у дијалогу“, у организацији Заједнице светог Егидија из Италије, која се од 9. до 11. септембра одржава у Сарајеву. Извор: Митрополија даборбосанска Фотогалерија Фотогалерија
×
×
  • Create New...