Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Исусова молитва'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. 1 Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Амин!
  2. Време је поста и желео бих да испробам ово да видим да ли ми одговара. Занима ме на који начин, које методе користити у исихазму? Чуо сам да су то монаси са Свете Горе који већину живота проводе усамљени у ћутању и молитви. Да ли то може да се ради и код куће рецимо, сат времена издвајања на неко мирно место у молитви и тишини? Такође, користе се созерцањем, па бих овом приликом питао на који начин се то ради. Да ли има неке сличности са медитацијом где се мора ускладити нормално дисање у овом случају током молитве? Како је пост, чини ми се да ме некако ђаво више куша, јер сам постао од јуче нервозан, кад год ме неко нешто пита знам да загаламим, посвађао сам се већ, у свима видим лоше особине, поготово код девојке, чак размишљам о раскиду јер ми ''не одговара'' како ми каже глас у глави, па не знам ко је ко, да ли сам ја, ђаво или Бог. Унео сам немир у себе, па бих на овај начин хтео да смирим своју душу, разазнам шта је шта, ко је ко и одбраним се од кушања. Хвала.
  3. Dragi pravoslavni narode, interesuje me da saznam nešto više o brojanicama. Znam da one služe za molitvu a da se ne nose kao amajlija, ali me pre neki dan "uzdrmala" moja sestričina i rekla da se brojanice ne kupuju sebi nego drugima na 0102_laugh. 0102_laugh Pošto sam ja samoj sebi kupila brojanicu, poklonila sam joj i sada čekam da mi neko drugi pokloni novu 0104_cheesy Da li to ko je kupio brojanicu u crkvi ima veze s mozgom? (da ponovim, ja sam ih uvek samoj sebi kupovala...)
  4. Треба бити веома опрезан са посебним техникама бављења молитвом јер та искуства могу пренети само они који су истински овладали овим духовним умећем и који су задобили делатно смирење. Интензивно бављење Исусовом молитвом у стању гордости или прелести крајње је опасно и може да доведе до веома тешких менталних оболења. Св. Игњатије Брјанчанинов такође је оставио много дивних записа о молитви, посебно о Исусовој молитви. Истина је да он предлаже да се молитва полако чита и да се највише пажње усмери на везивање ума за речи молитве. Међутим, пракса учесталог понављања речи молитве, посебно краће форме (Господе Исусе Христе помилуј ме) такође је веома распрострањена. И једна и друга пракса имају за циљ да се успостави контрола над кретањем нашег ума и да се пажња веже за Исусово име. Као аскетска пракса ово није нешто ново јер и у неким нехришћанским системима постоје сличне методе (понављање мантри уз посебну методу дисања и сл). Међутим, за нас хришћане Исусова молитва је неодвојива од контекста евхаристијског живота и почива на принципима хришћанске атропологије и сотириологије, а те традиције су дијаметрално супротне оним далекоисточним. Духовни учитељи саветују да се у почетку практикује (полу)гласно понављање молитве (наравно када смо сами или заједно са другима по посебном благослову). То је због тога што ум који још није извежбан у молитви лако одлута и изгуби пажњу, а овако се задржава на звуку речи које понављамо. С временом ум постаје сабранији и може да прати речи молитве "у себи". Духовни учитељи нас уче да је највећи степен молитве молитва без речи у којој молитва постаје непрестано пребивање у живом осећају присуства Божијег. У таквом стању молитвеник може да разговара, пише, ради али да истовремено дубоко пребива у молитви. Само понављање молитве не може механички да усели благодат Божију у наше срце, али може да посетепено одвоји наш ум и срце од расејаних мисли, посебно лоших мисли које омогућавају дејство страсти. Молитвеним бдењем над нашим умом сасецамо страсти у њиховом корену и не дозвољавамо да нас одвајају од Господа и да нас уведу у стање духовне обмане и болести. Такође, учесталим понављањем Исусовог имена стално се враћамо сећању на Бога и задржавамо се у духовном стању у коме можемо много здравије да расуђујемо и поимамо свет око нас. У Добротољубљу посебно можемо да научимо да зло не постоји само по себи, већ је последица духовног промашаја, греха који настаје управо када се природне енергије човекове усмеравају у погрешном правцу. Грех најпре настаје у уму и прихватањем лоших мисли удаљавамо се од аутентичног духовног начина постојања и улазимо у сферу деловања страсти и греха. Зато Исусова молитва представља једно од главних оружија за борбу против греха и ђавола и њоме би требало да се баве сви хришћани, а не само монаси, који на монашењу добијају поуку да никада не испуштају из свог ума речи ове чудесне молитве. Најсигурније је Исусову молитву, било у опширнијој форми или у краћој, понављати умереним темпом, дишући полагано и сабрано пратећи умом слогове речи које изговарамо, не дозвољавајући машти да нас одвуче од речи молитве и врати у размишљање о физичком свету који нас окружује. Духовно сабран ум постаје пријемчивији за деловања Божијих нетварних енергија и враћа се у свој природни, богомдани, начин функционисања. Он више не лута по спољним предметима, већ се враћа у само духовно средиште наше душе - у срце. Умна молитва тако постаје умно-срдачна. Таква молитва језик је будућег века и кроз њу и друге свете тајне и врлине човек све дубље узраста у дубини познања и љубави Божије. О тој чудесној духовној делатности говоре сви највећи оци и учитељи наше Цркве. Линк за књигу Вече у пустињи Свете Горе, Јеротеја Влахоса http://bit.ly/1fdEJt0 ИЗВОР
  5. О. Др Андреј Лут Византијски исихазам Сведочанство о невероватном искуству монаха Горе Атонске, полуострва на северу Грчке које је од X века центар православног монаштва, постало је питање расправе у XIV веку, чији су одјеци о том спору и данас присутни у православним теолошким круговима. Константинопољски Синод потврдио је исихастичко учење по ком је могуће видети нетварну Божанску светлост, подржавши теолошко образложење од стране Св. Григорија Паламе са његовим разликовањем између суштине и Божанских енергија, по ком је Бог несазнајан у Својој суштини али истински сазнајан у Својим енергијама кроз које Бог открива Себе, а не само нешто о Себи. Првенство у овим Божанским енрегијама има нетварна светлост, светлост у коју се Христос преобразио пред својим ученицима на Гори Тавору, по чему је нетварна светлост названа светлост Тавора, или ''Таворска светлост''. Целокупна Византијска традиција исихастичког разумевања поново је потврђена у новијем времену кроз утицајан образац у Добротољубљу (Филокалији) састављену од стране Св. Никодима Хагиорите и Св. Макрија Коринтског, објављеној у Венецији 1782. године. Убрзо је Добротољубље преведено на словенски, а затим и на руски језик, оставивши огроман утицај на савремено православље: практично на све велике православне теологе XX века – Лоског, Флоровског, Мајендорфа, грке као што су Нелас и Манзаридис, чак и на Јанараса, румуна Станилоа као и на највеће представнике монаштва, теологе као што су архимандрит Софроније Есески и епископ Јеротеј Влахос – могу се уважавати као они који држе филокалиско или неопалмитско наслеђе. Ово наслеђе ''Византијског мистицизма'' јесте живо наслеђе, па је према томе још теже му приступити на критички, научни начин. Већина научних радова о Византијском мистицизму који су начињени у протеклих стотињак година, укључујући и публикацију текстова, урађено је у духу овог наслеђа, са исходом по ком је поглед који представља Добротољубље у потпуности прихваћен. Само мали број њих је покушао да остане изван ове традиције – од радова ученог језуите оријенталисте Иринеја Хаушера до најновијих радова о Симеону Новом Богослову од стране православног свештеника Џона Мекгакина – који су престављени као ''непријатељски настројени'' према овом наслеђу од стране оних који га следују . Само се Добротољубље може сматрати путоказом исихастичког (или Византијског) мистичног наслеђа које започиње са Св. Антонијем Великим (мада текст који се приписује Св. Антонију је лажан) преко монашких писаца IV и V века као што су Еваргије, Марко Посник и Дијадох (Макарије и ''Макаријеве беседе'', али само у краткој епитоми Симеона Метафраста), затим каснији монашки аутори који су били под утицајем Синајем, као што су Исихије и Филотеј, Св. Максим Исповедник (коме је највећи део посвећен), тајaнствени Петар Дамаскин (писац опширних епитома о монашком животу), Симеон Нови Богослов и његов ученик Никита Ститат (Никита често заступљен, Симеон изненађујуће мало) и Св. Григорије Палама (коме је после Св. Максима Исповедника посвећен највећи део) као и други који су узели учешћа у исихастичкој полемици, као што су Теолипт Филаделфијски, Григорије Синаит, Калист и Игнатије Ксантопул. Кажем ''путоказом'' зато што списак аутора обухваћених у Добротољубљу није, нити је прихваћен као коначан. И руска и румунска верзија Добротољубља допунила је Никодимово и Макаријево оргинално дело са монашким писцима као што су монаси из Газе, Варсануфије, Јован и Доротеј, затим Јован Лествичник и Исак Сирин. Шта Доротољубље чини по питању канонизације наслеђа исихастичке духовности протежући се од исихастичке полемике до IV века; све оно што је претходило у стварању оваквог канона није баш јасно, поготову пошто је сасвим извесно да су делови сакупљани током много година, тј. векова од настанка монаштва; то су управо они текстови који су били препоручени монасима да читају од стране њихових духовника, посебно у светогорској традицији (ни на тренутак не предлажем да је стварање исихастичког наслеђа из Добротољубља на било који начин, мање или више, паралелно са савременим измишљеним килтовима шкотских кланова и горштака, као што то наводи Хју Тревор-Ропер) . Али, када се једном прихвати као део традиције, радови се читају са претпоставком да могу бити страни духу у којем су првобитно били написани. Ако неко пита шта је то карактеристично за исихастичко наслеђе, могло би се све сакупити и рећи да је то наслеђе (првобитно монашке) молитве утемељене на сталном понављању Исусове молитве (Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног), под руковођењем духовника, што доводи до свесног осећаја присуства Божијег, јављајући се у облику светлосног виђења. Када неко чита Добротољубље у духу оваквог наслеђа, све ово се подразумева. Али, један детаљ, можда најупечатљивији и препознатљив, изгледа као нешто што је дошло доста касније овом наслеђу, као страно одступање, а то је управо употреба молитве Исусове. Св. Игњатије Брјачанинов, светитељ из XIX века, у својој књизи ''О молитви Исусовој'', прихвата древност и свеопштост практиковања молитве Исусове . Исто је и са оцем Луисом Лев Жилеом (који је писао под псеудонимом ''монах Источне Цркве'') и његовим делом ''О призивању Исусовог Имена'' . Ово ''наслеђе'' је било прилично окрутно третирано од стране Иринеј Хаушер у његовој књизи ''Христова имена и начини молитве'' , док се историјски много прихватљивије објашњење може наћи у често прештампаваном делу диоклијског епископа Калистоса Вера ''Моћ Имена: О молитви Исусовој у православној духовности'' . Другачије речено, важност молитве под руководством духовника је древно и непрекидно (мада није увек уочљиво у текстовима који се налазе у Добротољубљу). Међутим, шта је са важношћу доживљаја, поготову доживљаја виђења божанске светлости? У развитку наслеђа, као што смо видели код исихастичке полемике, Преображење Христово се сматра за неку врсту архитипа исихастичког доживљаја: нетварна светлост Божанства назива се светлошћу Тавора, или ''Таворском светлошћу''. Питање које желим да поставим није оно очигледно о аутентичности таквог искуства, и њеној древности и доследности у Византијској традицији, зато што ми се углавном чини да такво питање повлачи још много других питања на шта ја нисам сигурана како би неко могао да одговара на њих. Ја сам више заинтересован шта се тврди позивањем на такав доживљај, и такође на оно што ћу назвати ''обликовањем'' таквог једног искуства, јер чврсто прихватам да нема доживљаја који је необјашњив, пошто су доживљај и тумачење нераздвојиво везани једно за друго. Несумњиво да је немогуће позабавити се целокупним наслеђем Добротољубља, тако да ћу поједноставити свој задатак огранивчивши своје излагање на три личности: Св. Максима Исповедника, Св. Симеона Новог Богослова и Теофана Никјеског. Али прво реч о убрајању Симеона. Чини се, барем кад је грчка традиција у питању, да је он релатививно скоро придодан овом наслеђу . Св. Григорије Палама је знао за њега, и поштовао га је, али једва да показује било какво познавање његових дела (чини се да је више био упознат са Никитовим животом светитеља). Чак и у Добротољубљу Св. Никодима и Св. Макарија његово присуство је слабо: од три дела која су му приписана једно је неистинито (дело о молитви Исусовој ког је аутентични Симеон био несвестан), док у оргиналној верзији преведеном на савремени грчки, налази се само једно (придодано у закључку). Али, у овом веку опсежан критички осврт његових дела започиње архиепископ Василије Кривошеин, док у потпуности остварују Жан Дарузе и Јохан Кодер, тако да Симеон постаје један од најпопуларнијих исихастичких писаца, и главни извор за оно што ја називам неопалмизам. Сваки од ове тројице писаца износи нешто поприлично другачије: код Св. Максима Исповедника позабавићу се са његовим тумачењем Преображења, јер изгледа да је његов допринос огроман у тумачењу основа исихазма; код Св. Симеона позабавићу се са његовим доживљајем божанске светлости, јер без обзира о његовом оргиналном раду, исихасти су Симеона сматрали за претечу ; код Теофана Никејског погледаћемо његово дело ''Пет расправа о Таворској Светлости'', скору публиковану од стране Харалампија Сотиропула. Превео: ђакон Младен В. Шобот 1. John A. McGuckin, “The Luminous Vision in Eleventh-Century Light, Vision, and Religious Experience in Byzantium , Byzantium: Interpreting the Biblical and Theological Paradigms of St. Symeon the New Theologian,” in Work and Worship at Theotokos Evergetis, ed. Margaret Mullet and Anthony Kirby, Belfast Byzantine Texts and Translations, vol. 6, no. 2 (Belfast, 1997), pp. 90-123 2. Hugh Trevor-Roper, “The Invention of Tradition: The Highland Tradition of Scotland,” in The Invention of Tradition, ed. Eric Hobsbawm and Terence Ranger (Cambridge: Cambridge University Press, 1983), pp. 15-41. 3. Св. Игњатије Брјачанинов, ''О Исусовој молитви''. 4. Father Louis Lev Gillet, On the Invocation of the Name of Jesus (London: Fellowship of St. Alban and St. Sergius; repr., Oxford: SLG Press, 1970). 5. Irenee Hausherr, Noms du Christ et voies d’oraison, Orientalia Christiana Analecta, no. 157 (Rome: Pontificale Institutum Orientalium Studiorum, 1960). 6. Bishop Kallistos (Ware) of Diokleia, The Power of the Name: The Jesus Prayer in Orthodox Spirituality, Fairacres Publication 43, rev. ed. (Oxford: SLG Press, 1977). 7. Он је некако више био популаран у Руској традицији; (види: Иларион Алфејев, Св. Симеон Нови Богослов и Православно наслеђе, Оксфорд, 2000.). 8. Gregory Palamas, Triads in Defence of the Holy Hesychasts 1.2.12, in Gregoire Palamas, Defense des saints hesychastes, ed. J. Meyendorff, Spicilegium Sacrum Lovaniense, Etudes et Documents, no. 30, 2nd ed. (Louvain, 1973), p. 98. Извор: http://www.pravoslavniistocnik.net/index.php?option=com_content&view=article&id=145:vizantijski-isihazam-prvi-deo&catid=47:bogoslovlje&Itemid=65
  6. 1. Молитва и тиховање "Када се молиш", исправно је приметио један православни писац, "мораш бити миран: пусти молитву нека говори". Тиховање је оно најтеже и одлучујуће у уметности молитве. То није само нешто негативно - прекид између речи, прекид у говору већ је оно, правилно схваћено, нешто сасвим позитивно: однос отворености, спремности, будности и, пре свега, ослушкивања. Исихаст је онај ко је достигао "исихиу", одн. тиховање или унутрашњу тишину, тј. онај који слуша. Он ослушкује глас молитве у свом срцу и спознаје да тај глас није његов, већ неког ко говори у њему. Веза између молитве и тиховања биће јаснија ако погледамо четири кратке дефиниције. Прва је из Concise Oxford Dictionar y и описује молитву као узвишени вапај Богу... "Молитва се представља као нешто што се изражава речима, у ствари, као дело којим се молимо Богу да нам искаже ову или ону милост". Овде се налазимо на нивоу спољашње а не унутрашње молитве. Мало се ко од нас може задовољити оваквом дефиницијом. Друга дефиниција потиче од руског Старца из прошлог века и много мање је спољашња. "Основ молитве", каже св. Теофан Затворник, "јесте да се стоји пред Богом са духом у срцу и непрестано, даноноћно, да се стоји пред Њим до краја живота". Овакво означавање молитве не садржи само молбу за стваритаква молитва се може обављати а да се не употреби ни једна једина реч; она није тек тренутна делатност, већ трајно стање. Молити се значи стајати пред Богом, бити у непосредној и личној вези с Њим. У сваком нивоу свог бића тада запажамо (од инстинктивног до интелектуалног, од подсвесног до надсвесног) да смо у Богу и Он у нама. Да би оснажили и продубили блискост с другима, није потребно стално постављати захтеве и користити речи; што се више волимо и познајемо, мање смо приморани да своја осећања изражавамо речима. Тако је и у нашем личном односу са Богом. У обе дефиниције нагласак је на људском деловању а не Божјем. У тајности личне молитве вођство преузима божански саучесник и његово дело представља темељ. Ово ће бити бити јасно у трећој дефиницији св. Григорија Синаита. У једном одломку, трудећи се да прикаже све околности унутрашње молитве, једноставно каже: "Чему толико речи? Молитва, то је Бог који испуњава све у свему. Молитва је Бог; она није нешто што се креће од мене, већ нешто у чему учествујем; не оно шта ја чиним, већ је то Бог који делује у мени. Свети апостол Павле каже: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,2)". Пут унутрашње молитве правилно је приказан у речима св. Јована Крститеља: "Он треба да расте, ја да се смањујем" (Јн. 3,30). У том смислу, молити се значи "бити тих". "Ти мораш бити тих; пусти молитву да говори"- одн., пусти Бога да говори". Истинска унутрашња молитва значи: обуставити своје глагољање и слушати глас речи Божје у свом срцу, одн., да сами од себе нешто чинимо; а то значи: приступити делу Божјем. На почетку литургије, када је све спремно за почетак евхаристичног славља, ђакон прилази свештенику и каже: "Време је да Господ делује" (Пс. 118). Баш то је однос верника не само према литургији, већ и према свакој молитви, било заједничкој било појединачној. Четврта дефиниција, која је опет узета од св. Григорија Синаита, још ближе одређује деловање Божје у нама: "Молитва је откривење крштења". Божје деловање није ограничено само на крштеног; Бог Господ је присутан у свим људима и делује тиме што је свако саздан по Његовом божанском образу и подобију. Та слика је потамнела и замагљена човековим падом у грех, али није сасвим згаснула. Тајном крштења она је обновљена у својој првобитној лепоти; у тој Тајни дошли су Исус Христос и Дух Свети да се настане у најскривенијој келији срца. За већину крштење је нешто што су примили у детињству и чега се не сећају. По крштењу Христос и Дух Свети не престају никада да делују у нама. Многи од нас су само у ретким тренуцима свесни ове унутрашње присутности и деловања. Права молитва значи откривање и показивање крштенске благодати. Молитва је прелаз из стања у којем је благодат у нашим срцима скривена и неопитно присутна до тачке савршене унутрашње спознаје и будног опажања, у којем се опитно и непосредно осећа дејство Духа Светог. По речима св. Калиста и св. Игњатија, циљ хришћанског живота је вратити се до потпуне благодати Светог и Животворног Духа, дате божанским Крштењем. "На почетку стоји мој крај" (Т. С. Елиот). Смисао молитве може се сажети у једној реченици: Постани оно што јеси. Постати свесно и делатно оно што по сили на тајанствен начин већ јесмо, тиме што смо саздани по образу Божјем и поново саздани Крштењем. Постани оно што јеси; односно, врати се самом себи; препознај Оног, који те је већ чуо; чуј Оног, који не престаје да говори у теби; имај Онога, који те већ сада има. То је Божја порука упућена онима који се моле: Не би ме тражио, да си ме већ нашао. Али, како почети? Како да зауставимо свој унутрашњи разговор и почнемо да ослушкујемо? Како да, уместо да се обраћамо Богу, усвојимо ону молитву којом Бог нама говори? Како прећи од усне молитве до тиховања, од молитве "с напором" до "самоделатне" молитве, од "моје" молитве до "Христове молитве у мени"? Сигуран пут којим би човек отпочео путовање је у призивању Имена. 2. "Господе Исусе…” То није, наравно, једини пут. Немогућ је истински однос између особа без обостране слободе и једноставности. Не постоје непроменљива и утврђена правила којих би се држали они који се моле. Исто тако, не постоји механички начин, телесне или духовне природе, који би могао натерати Бога да покаже своју присутност. Његова благодат је дар и не добија се неким поступком или техником. Због тога се сусрет Бога и човека дешава у царству срца на много начина. У Православној Цркви многи духовни Оци о "Исусовој молитви" мало или уопште не говоре. Мада у домену унутрашње молитве "Исусова молитва" нема одређен положај, ипак је за многе источне хришћане постала главна стаза, царски пут. Али не само за источне хришћане. У сусрет Православља и Запада у последњих шездесет година, ни један елеменат православне баштине није изазвао толики интерес као "Исусова молитва", и ни једна књига није наишла на већи ођек од "Казивања једног Боготражитеља". Ово необично, непознато, дело у предреволуционарној Русији постигло је огроман успех и преведено је на велики број језика. Они који су читали Селингера сетиће се какав је утисак та "као грашак зелена у платно увезена књига" оставила на Френи. Питамо се у чему лежи тајна и чудотворност "Исусове молитве?" Вероватно у следећем: прво, у њеној једноставности и разноврсности; друго, у њеној "потпуности"; треће, у сили имена; четврто, у духовној вежби непрестаног казивања. Размотримо их редом. 3. Једноставност и разноврсност Призивање Имена је једноставна молитва доступна сваком хришћанину, која нас уводи у најдубље тајне созерцања. Свако ко жели да дуже у току дана говори "Исусову молитву", а посебно оном ко жели да примењује контролу дисања и друге телесне вежбе, неопходно је потребан Старац, искусан духовни учитељ. У наше време има мало таквих Пастира. Ипак, и они који немају лични додир са Старцем могу се без бојазни бавити овом молитвом, али само у краћим временским одломцима у почетку не дуже од десет-петнаест минута, одн. докле год не покушају пореметити природне телесне ритмове. Нису потребна никаква посебна знања да би се почело са "Исусовом молитвом". Почетнику је довољно рећи: једноставно почни. Да би научио да ходаш мораш направити први корак. Да би научио да пливаш мораш скочити у воду. Исто је и са призивањем имена Божјег. Почни, призивај Га с поштовањем и љубављу. Упорно се држи тога. Понављај је много пута. Не мисли на то како понављаш Његово име; мисли на самог Господа Христа. Моли име Његово споро, кратко и мирноспољашњу формулу ћемо брзо савладати. Она је састављена од речи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме", или "Господе, Исусе" или само "Исусе", иако је овај последњи начин уобичајен. Молитва се може и проширити, ако се дода... "(ме) грешног", што би био вид покајања. Понекад се додаје и спомен на Мајку Божју или светитеље: Молитвама Богородице, или; молитвама св. Николаја... Господе, Исусе Христе... Једини непроменљиви део молитве састоји се у божанском имену "Исусе", које се спаја са другим. Молитвенику се оставља слобода да личном вежбом пронађе начин који је најпогоднији његовим потребама. Формулу можемо с времена на време променити; али то не треба радити често, јер, упозорава св. Григорије Синаит, "оно што се стално премешта не пушта корен". Слична разноврсност постоји и у погледу спољашњих услова у којима се молитва одвија. Постоје два начина на који се она врши: "слободни" и "формални" начин. Под слободним деловањем мисли се на молитву која се одвија током дана док се човек бави уобичајеним пословима. Може се изговарати једном или више пута у одређеним тренуцима током дана, који би иначе остали неиспуњени у духовном смислу: нпр. када радимо неки уобичајени и рутински посао, при облачењу, при прању судова, крпљењу чарапа, при копању у башти; када шетамо или се возимо, док чекамо аутобус, или у саобраћајној гужви; у неком мирном тренутку пре каквог непријатног и тегобног разговора; ако не можемо заспати или пре него што смо се потпуно пробудили. Посебна вредност "Исусове молитве" лежи у томе што се она, у основи једноставна, може обављати у тренуцима растерећености, када су сложеније молитве немогуће. Од посебне је користи у тренуцима страшне напетости и великог притиска. Оваква слободна употреба "Исусове молитве" оспособљава нас да пређемо понор између времена одређеног за молитву у богослужењу или у својој соби и уобичајених послова. "Молите се непрестано", упозорава св. ап. Павле. Али, како је то могуће ако морамо радити и друге ствари? Епископ Теофан нас наводи на прави пут: "руке послу, дух и срце Богу". "Исусова молитва" сталним понављањем постаје навиком да живимо у Божјој присутности, било где да смо, не само у Цркви или у самоћи, већ и у кухињи, фабрици или канцеларији. Тако ћемо бити као брат Лоренцо "који је за време уобичајених послова био снажније сједињен с Богом него за време монашких правила". "Погрешно је мислити да мора постојати разлика између времена молитве и остатка времена, јер смо назначени да у време рада будемо једно с Богом кроз рад, а при молитви једно с Њим у молитви. Овакво стално понављање "Исусове молитве" утврђује се сталном вежбом. У њој је сва наша пажња усмерена на речи молитве. У исто време одричемо се спољашње активности. Овде не постоје нека строга правила; постоји велика отвореност и многостране могућности. Неважан је став тела. У православној пракси уобичајено је обављати ту молитву седећи, али се може обављати и стојећи или клечећи, а у случају болести или немоћи и лежећи. Обично се моли у потпуној тами или склопљених очију, а не пред иконом пред којом гори кандило или свећа. Када се молио св. Силуан Атонски заустављао је свој зидни сат да не би чуо куца-ње, па би капу навукао преко ушију и очију. Али, у тами се брзо постаје поспан. Ако се седи или клечи, па се уморимо, требало би на трен устати, после сваке молитве осенити се крсним знамењем и начинити метанију, додирујући прстима десне руке тло. Можемо сваки пут учинити и велику метанију и челом додирнути тло. Ако се молимо седећи треба се побринути да столица не буде превише удобна, са наслоном за руке и леђа. Можемо се молити стојећи, руку раширених у виду крста. Обично се у овој молитви користе бројанице, које се обично састоје од сто чворова. Ово се не ради ради бројања, него као упориште пажњи и да би се пронашао уједначен ритам. Није препоручљиво мерити их ни бројаницама ни другачије. Тачно је да Старац у "Казивању једног боготражитеља" придаје важност тачном броју молитава које треба дневно поновити; прво 3000, затим 6000 па 12000. Боготражитељу налаже одређен број молитава, ни више ни мање. Придавање важности количини је небитно. Овде се, вероватно, не иде за количином већ за унутрашњим односом боготражитеља. Старац жели да провери његову послушност и да се увери да ли је боготражитељ спреман да без поговора следи дато му послушање. Карактеристичнији је савет Епископа Теофана: "Не размишљај о томе колико често говориш молитву; једино до чега треба да ти је стало је да молитва из твог срца извире оживљујућом силином, као из извора воде живе. "Изагнај све мисли о задатку из свог ума". Понекад се молитва говори заједнички, у групи, али углавном се молимо сами. Речи се говоре гласно или у себи. У православној пракси, изгледа, да се радије говори него што се пева, ако се гласно моли. То никако не би требало бити насилна или напета молитва. Речи се не би смеле претерано наглашавати и без жара. Треба омогућити да молитва нађе свој ритам и тежиште. Молитва ће на основу властите мелодије временом постати песмом у нама. Старац Партеније из Кијева поредио је ток молитве са мирним протицањем реке. Из овога се може видети да је призивање имена молитва за сваку прилику. Свако је може примењивати: на сваком месту и увек. Погодна је за почетнике као и за оне напредније. Можемо се молити у заједници или сами; ова молитва је на првом месту и у пустињи и у граду, у условима сабраног тиховања и у буци и немиру. Свуда и увек је добродошла. 4. Пуноћа вере У свом богословљу, на које се боготражитељ позива, "Исусова молитва" садржи потпуну истину Јеванђеља; она је сажето Јеванђеље; у кратком облику обухвата обе главне тајне хришћанске вере: Оваплоћење и Тројичност. Прва говори о двема Христовим природама: о Богочовеку и Његовој људској природи коју Он назива "Исус", коју му је дала Његова Пречиста Мати при рођењу у Витлејему, и о Његовом Божанству, по којем се назива, "Господе" и "Сине Божји". На другом месту, ова молитва говори, иако не искључиво, о Светој Тројици. Она је упућена другом Лицу, Исусу Христу, али указује и на Оца, јер Исуса призивамо као Сина Божјег, а и Свети Дух је присутан у молитви, јер нико не може рећи Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12,3). Зато је "Исусова молитва" и христоцентрична и тријадоцентрична. И за практичну побожност "Исусова молитва" није мање благодатна. Обухвата два главна момента хришћанске побожности: моменат надања када дижемо очи к лепоти Божјој и у љубави се крећемо према Њему, као и моменат покајања, свест о нашој недостојности и греху. Молитва има кружни ток, узлет и понирање. У првом делу уздижемо се ка Богу: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји...", а у другом делу у потпуној скрушености улазимо у себе:... помилуј ме грешног!". "Они који су искусили дар Духа Светог", вели св. Макарије у једној омилији, "доживљавају у себи две ствари уједно: радост и утеху, с једне, и стрепњу, страх и осуду, с друге стране". Исто се дешава и у унутрашњој дијалектици "Исусове молитве". Ова два момента, виђење славе Божје и свест о људском греху, сједињена су и помирена у трећем моменту када говоримо "помилуј". Помиловање означава прекорачење понора између Божје праведности и палог саздања. Онај који Богу говори: "помилуј ме", жали се на своју немоћ, али истовремено наговештава нову наду. Он не говори само о греху, већ и о његовом превазилажењу. Он признаје да нас Бог по својој милости прима, мада смо грешни, и ако се променимо, Бог тражи од нас да прихватимо ту чињеницу да смо прихваћени! "Исусова молитва" није само позив на покајање, већ и обећање опроштаја и искупљења. Главни део молитве - име "Исус" - носилац је смисла искупљења: "Наденућеш му име Исус, јер ће он спасти народ од гријеха његових" (Мт. 1,21.). Иако "Исусова молитва" садржи жалост због греха, она није без наде, већ "жалост преокреће у радост", као што вели св. Јован Лествичник. Таква богословска и духовна блага скрива "Исусова молитва". Она не постоји у апстрактном облику, већ је оживљавајућа и делотворна. Посебна вредност "Исусове молитве" јесте у томе да се истине оживотворе, тако да их наше биће може обухватити не само споља и теоријски, већ свом својом пуноћом. Да би схватили због чега је "Исусова молитва" толико благодатна, морамо је разумети и у друга два вида: вид силе Имена и вид непрестаног понављања. 5. Сила имена "Име Сина Божјег је велико и неизмерно; и оно носи читаву васељену", из Пастира св. Јерме. Не можемо тачно оценити значај "Исусове молитве" за духовност православља, а да не осетимо силу и моћ коју крије у себи ово божанско Име. Ако је "Исусова молитва" благодатнија од других, разлог је у томе што садржи име Божје. У Старом Завету и у старим културама постоји склад између човекове душе и његовог имена. Читава личност са свим особеностима присутна је у имену. Знати нечије име значи имати увид у његово биће, па тиме постићи извесну блискост, па чак и моћ поседовања над њим. Из тог разлога се Непознати, који се рве са Јаковом у кланцу, уздржава да каже своје име. Исти однос показује се у анђеловом одговору Маноју: Што питаш за моје име? Сјајно је. (Суд. 13,18). Промена имена представља потпуну промену у човековом животу; нпр., Аврам у Авраам, (Пост. 17,2) или Јаков у Израел (Пост 32,28). Тако и Савле постаје Павле, (Дап. 13,9) а монах заветовањем добија ново име, које не даје он сам, да би се тиме обележило нешто из основа ново чему се он предаје. У јеврејској традицији постоји правна пуномоћ ако неко чини нешто у нечије име, или име нечије призива или се на њега позива. Када се нечије име призове то значи и оприсутњеност његове личности. Име оживљава чим се призове. Име тренутно добија душу онога коме припада; зато се толики значај придаје призивању имена. Ако то важи за имена људи колико то више вреди за име Божје? Сила и лепота Божја присутни су и делатни у Његовом имену. Ово Име значи "божанску присутност", "с нама је Бог", "Емануил". Када сабрано и разложно призивамо име Божје, крећемо се у Његовој присутности, отварамо се сили Његовој и предајемо се као првина и жртвени принос у Његове руке. Код Јевреја осећај за величину имена Божјег био је толико снажан да се тетраграм ЈХВХ у синагоги није изговарао гласно. Име Свевишњег представљало је страшну силу, зато се није смело ни поменути. Ово јеврејско схватање имена преузето је и у Новом Завету. Демони се истерују и људи исцељују именом Господа Христа, јер ово име је сила. Када се да права вредност сили имена, многа позната места добијају смисаону пуноћу и огромну снагу. На пример, речи у Молитви Господњој: "...да се свети име Твоје", или у Христовом обећању на Тајној вечери: "Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам" (Јн. 16,23). Слична је и Његова за-повест апостолима: "идите, дакле, и учите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа!" (Мт. 28, 19), благовест св. ап. Петра да се спасење налази само у имену Исуса Христа (Дап. 4,10-17), као и речи св. ап. Павла: "Да се у име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил. 2, 10); ново и тајно име које је записано на белом камену и које ће нам бити дато у будућем веку" (Отк. 2, 17). Ово библијско страхопоштовање пред именом јесте основа и темељ "Исусове молитве". Име Божје је по суштини повезано са Његовом личношћу. Због тога призивање тог Имена садржи личан карактер; оно служи као делотворан знак Његове невидљиве присутности и деловања. Име Исусово за вернике данас има значај као и у време апостола. И св. Варсенуфије и св. Јован тврде: "Понављање тог божанског Имена уништава зло у корену". Свети Јован Лествичник позива: "Разбиј непријатеље своје именом Исусовим, јер нема јачег оружја ни на небу ни на земљи... нека се име Исусово слије с твојим дисањем и упознаћеш вредност тишине". Име је сила, али се механичким понављањем ништа не постиже. "Исусова молитва" није магијски амулет. Као код свих Тајни човек је позван да својом вером и својим аскетским трудом буде помагач Божји; тако смо позвани да призивамо Његово име у сабраности и будности, да дух укључимо у речи молитве са свешћу о томе ко је Он кога молимо и који у срцима нашим даје одговор. Таква молитва у почетку није лака и Оци је описују као тајно мучеништво. Свети Григорије Синаит стално говори о напору и муци које прихватају сви који следе пут имена. То захтева непрестани труд, "бићете у искушењу да престанете", "због бола који сече, који потиче од унутрашњег призивања Духа", "леђа ће те болети и често ћеш осећати бол у глави", упозорава он, "али настави не колебајућу се и са пламеном чежњом, ти који тражиш Господа у свом срцу". Само стрпљивим пламеном вере открићемо снагу Имена. Ова упорност долази до изражаја у будном и честом понављању. Исус је упозорио своје ученике да се чувају испразних речи (Мт. 6,7), али понављање "Исусове молитве" ако се обавља са искреношћу и пажњом уопште није "испразно". Упорно призивање Исусовог имена има двоструко деловање: води нашу молитву к једноставности и истовремено је поунутрашњује. 6. Сабраност, созерцање Када се искрено молимо у духу и истини постајемо потпуно свесни своје унутрашње растрзаности, недостатка јединства и потпуности. Упркос труду да смерно стојимо пред лицем Божјим, мисли лете без одмора и циља кроз нашу главу као рој мува (еп. Теофан), или скачу с гране на грану као мајмуни (Рамакришна). Сабраност значи бити ту где јесмо, овде и сада. Примећујемо да нисмо у стању да обуздамо наш дух да не лута бесциљно кроз простор и време. Призивамо прошлост, представљамо будућност, планирамо који би корак следећи начинили; људи и места ступају у нашу свест у бескрајном низу. Немамо снаге да се сажмемо само на једном месту, на којем би морали бити: овде, у Божјој присутности. Неспособни смо да потпуно постојимо у овом тренутку који, у ствари, постоји сада, у самој садашњости. Ова унутрашња узнемиреност је једна од последица греховног пада. Утврђено је да људи који стварно нешто дају, обављају само једну ствар у једно време. То није лако. Ако је ово тешко у неком вештаственом послу, још теже је у делу унутрашње молитве. Како се може препознати "каирос", прави тренутак, благодат тренутка? У овом нам може помоћи "Исусова молитва". Непрестано понављање може нас по благодати Божјој сабрати из растрзаности јединства, из разбијености и многообразности у једно Лице. "Да би зауставио јуриш својих мисли", каже еп. Теофан, "вежи дух једном мишљу или мишљу на Једнога". Аскетски Оци, св. Варсенуфије и св. Јован, разликују два пута у борби против мисли. Први начин је за "јаке или савршене". Они ће "противречити" својим мислима, стати пред њих лицем у лице и победити их у отвореној борби. Али за многе од нас ово је тешко и може довести до тешког поремећаја. Непосредан сукоб, покушај да се мисли насилно искорене и протерају обично послужи да ојача нашу машту. Насилно потиснуте, наше маштарије се са још већом силином враћају. Уместо да се против мисли боримо отворено и да их вољним напором гушимо, паметније је да своју пажњу окренемо нечем другом. Уместо упорног зурења доле у узнемирени свет своје маште и труда како да се одупремо мислима, морамо гледати горе, ка Господу Исусу Христу, и предати себе у Његове руке, призивајући Његово име, благодат Његовог имена, да би савладао све мисли које ми својом снагом не можемо угасити. Наш став у духовној борби мора бити позитиван а не негативан; уместо што покушавамо испразнити свој дух од зла, морамо га испунити мишљу на добро. "Не противречи мислима које ти нашаптавају твоји непријатељи", поучавају св. Варсенуфије и св. Јован, "јер они баш то и очекују, и неће престати да ти стварају тешкоће. Обрати се Господу за помоћ против њих, своју немоћ положи пред Њим, јер Он једини може да их растера и порази". "Исусова молитва" је пут да човек окрене и управи поглед у другом смеру. Представе и мисли нам за време молитве долазе неизбежно. Тај ток не можемо зауставити напором воље. Уопште не вреди себи говорити: "Не мисли"! То би било исто као и рећи: "Немој дисати". "Дух мудар не бива без рода", каже св. Марко Пустињак. Мисли испуњавају дух непрестаним цвркутањем, као јато птица у зору. Не можемо учинити да то цвркутање нагло престане, али га се можемо ослободити ако свој неуморни дух "спутамо" на једну мисао, или на мисао о Једном на име Исусово. Као што св. Дијадох Фотички вели: "Ако смо сећањем на Бога затворили све излазе духа, онда он као цену тражи неки задатак који задовољава његову потребу за делатношћу. Дајмо му као његов једини посао призивање: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног". Сећањем на Исуса Христа, као што вели св. Филотеј Синајски, сабираш свој дух унаоколо расут". Уместо покушаја да својом снагом спречимо ток мисли, уздајмо се у силу која делује кроз Име. Према св. Евагрију Понтијском, "молитва је одбијање мисли". Одбијање није сурова борба, није насилно сузбијање, већ благ али постојан начин ослобађања. Понављањем одлажемо своје површне и искривљене представе, пуштајући их да оду и надомештајући их сећањем на Исуса. Иако машту и дискурзивно мишљење при "Исусовој молитви" не треба насилно сузбијати, ипак их не смемо ни појачавати. "Исусова молитва" није никаква медитација о одређеним догађајима Исусовог живота или о речима из Јеванђеља; још мање пут за разматрање теолошке истине или њихово разматрање смисла речи "усија" у Халкидонском исповедању. У том смислу треба "Исусову молитву" разликовати од дискурзивне медитације, познате на Западу (Лојола, Фрања Асишки итд.). Када призивамо Име, не би требали да у мислима стварамо видљиву слику Спаситељеву. То је један од разлога због чега ову молитву обављамо у тами, уместо отворених очију пред иконом. "Држи свој дух слободним од боја, слика и ликова", препоручује св. Григорије Синаит, "чувај се маштања за време молитве, иначе ћеш открити да ниси постао исихаст већ фантаст". "Да не би подлегао илузији када се молиш унутрашњом молитвом, не смеш ства-рати идеје, слике или представе", каже св. Нил Сорски. "Између твог духа и Господа не држи никакву слику као посредника када обављаш "Исусову молитву", вели св. Теофан. "Важно је пребивати у Богу, а ово пребивање пред Богом значи у својој свести постојано живети с уверењем да је Господ у теби онако као што све испуњава. Живиш у сигурном обећању да Он види твоју унутрашњост и да те познаје боље него што ти сам себе познајеш. Ово виђење Бога, који гледа твоје унутрашње биће, не сме бити праћено представом, него се мора задржати на једноставности опита. Ако на овакав начин призивамо име Христово, не стварајући представе о Спаситељу већ једноставно осећајући Његову свеприсутност, искусићемо уједињавајући силу "Исусове молитве". 7. Пут срца Учестало призивање имена Исусовог јесте помоћ нашој молитви до једног новог јединства. Истовремено је води дубље унутра и чини је смисаоним делом нас самих. Молитва тада није нешто што се чини у одређеном тренутку, већ много више: нешто што ми јесмо; не неко тренутно дело, већ трајно стање. Таква молитва тада постаје молитва целог човека, при чему су речи и смисао молитве у пуном складу са личношћу молитвеника. Ово јасно изражава Павле Евдокимов: "Слика која се у катакомбама најчешће среће јесте икона жене у молитви, лик молитвенице, ОРАНТЕ. Она представља прави став људске душе. Није довољно имати молитву, морамо постати молитва, утеловљена молитва. Није довољно познавати тренутке славослова; цео наш живот, свако дело и сваки покрет, мора постати химна, жртва, молитва. Морамо даровати не оно што имамо, него оно што јесмо". Оно што свету треба нису људи који мањевише редовно говоре молитве, него људи који су постали молитва. Начин молитве који описује Евдокимов може се јасније одредити као "молитва срца". У православљу, као и у неким традицијама, молитва се дели на три ступња, које треба посматрати не као нивое који се међусобно прожимају, него као ступњеве који излазе један из другога; а то су: усмена молитва, молитва духа и молитва срца. Призивање имена почиње, као и свака друга молитва, као усмена молитва у којој се речи обликују језиком свесним напором воље. Управљамо свој дух, свесним напором, на смисао речи које се изговарају. Временом наша молитва ураста, благодаћу Божјом, дубоко унутра. Садејство духа постаје снажније и дешава се спонтано, само од себе. Језиком створени гласови мање важни понекад сасвим изостају, па безгласно призивамо име Исусово, без покрета усана, само у духу. Када се то догоди значи да смо по вољи Божјој прешли са првог на други степен. Призивање не престаје потпуно, постоје тренуци када ће онај који је у молитви далеко узнапредовао пожелити да Господа Христа зове гласно по имену. А ко од нас може тврдити да је узнапредовао? Сви смо ми почетници у духовном животу. Путовање у унутрашњост још није дошло до краја пута. Човек је много више од своје духовне свести. Осим мозга и разумне способности, човекова осећања и естетски осећај повезани су с нагонским слојевима личности. Сви ти нивои морају сарађивати при молитви, јер је цео човек позван да учествује у слављењу Бога. Као што се кап уља шири по тканини и натапа је, тако и молитва мора да се стално продубљује, ширећи се из мозга, средишта свести, напајајући сваки ниво наше личности. Технички речено, то значи да смо позвани да се с другог попнемо на трећи ниво: од духовне молитве до "молитве духа у срцу". Срце овде треба разумети у библијском смислу, а мање у дословном; у ствари, не као реч која означава осећања, већ потпуност људске личности. Срце је главни орган људског бића, најунутрашњији човек, најдубље и истинско јаство, које се досеже жртвовањем, смрћу. По речима Б. Вишеславеца срце је "средиште не само свесног, већ и несвесног; не само душе, већ и духа; не само духа, него и тела; не само разума, већ и неразумљивог; једном речју: апсолутно средиште. Виђено тако, срце је више од телесног органа; телесно срце је више од физичког органа; физичко срце је спољашњи симбол неограничених духовних могућности човека као створења које је саздано по образу и подобију Божјем. Да би дошли до краја пута и да би се истински молили, неопходно је ступити у ово "апсолутно средиште", сићи од духа у срце; односно, морамо сићи не из духа, него сићи духом. Циљ није само "молитва срца, већ молитва духа у срцу", јер наше свесно схватање, укључујући и наш разум, дар је Божји и треба бити употребљен Њему на славу, а не запостављен. Сједињење "духа са срцем" представља обнову пале човекове природе у рају, преврат пада, враћање у стање пре греха, " status ante peccatum .” То значи да је то есхатолошка реалност - предукус будућег века нешто што се у овом садашњем веку никада не остварује у потпуности. Они који се несавршено али у извесној мери моле срцем, почели су с прелазом о којем смо говорили; од молитве "с напором" до "самоделате молитве"; од молитве коју говорим ка молитви која сама себе говори, или тачније: ка молитви којом Христос у мени говори. Срце у духовном животу има двоструко значење: оно је средиште људског бића и сусрет човека и Бога. Срце је место самоспознаје, где човек сагледава себе као храм Свете Тројице, у којем се лицем у лице срећу првобитни Образ и одраз. У "унутрашњој келији" срца човек налази основу свог бића и прелази тајанствену границу између сазданог и несазданог. "Срце је пуно неистраживих дубина", вели се у Омилијама св. Макарија. "Овде је Бог с анђелима, светлост и живот, Царство и апостоли, небески Град и богатство благодати: све је ту". Молитва срца представља стање у којем "моје" деловање, "моја" молитва, постаје једно с непрестаним деловањем неког другог у мени. Она више није упућена Исусу, него је молитва самог Исуса. Овај прелаз од "напорне" до "самоделатне" молитве убедљиво је приказан у "Казивањима једног боготражитеља свом духовном Оцу": "Једном рано изјутра пробудила ме је молитва". До тада је ботражитељ онај "који је говорио молитву", сада је открио да "молитва сама себе говори", чак и када спава, јер је постала једно с молитвом Божјом у њему. Читаоци "Казивања..." могу стећи утисак да је прелаз са усне молитве на молитву у срцу достигнут за неколико недеља. Треба нагласити да је његово искуство, мада не и јединствено, изузетне дубине. Обично самоделатна срчана молитва долази ако уопште и дође, тек на крају животне подвижничке борбе. Она је дар Божји, који Он даје како и када хоће, а не резултат неке одређене технике. Свети Исак Сирин тврди како је тај дар сасвим редак, један од десет хиљада удостојава се дара чисте молитве, и додаје: "Због тајне која лежи скривена у чистој молитви у једној генерацији постоји један човек који се приближио бездану благодати Божје". "Један од десет хиљада из сваке генерације" - мада је ово упозорење отрежњујуће не смемо бити обесхрабрени, јер пут у унутрашње царство остаје отворен свима, сви могу прећи део пута. У данашње време мало доживљамо дубоке тајне срца, али многи на скромном и испрекиданом путу примају прави утисак о смислу духовне молитве. 8. Тело у молитви Час је да размотримо једну спорну тачку у учењу византијских исихаста, која се често погрешно тумачи: тело у молитви. Као што смо рекли, срце је главни орган људског бића, тачка сусрета духа и материје. Оно је средиште не само физичких, већ и психичких и духовних слојева. Две ствари су значајне за срце: оно је у исто време видљив и невидљив орган; због тога је молитва срца молитва и тела и душе; јер, само ако укључује цело тело може бити молитва целог човека. Према библијском учењу, човек је психосоматска целина а не душа заточена у телу, из којег жели да побегне; обоје су у савршеном јединству, и душа и тело. Тело није само препрека коју треба прећи, комадић материје који се не сме узети тако озбиљно; напротив, тело у духовном животу мора имати позитивну улогу, оно је опремљено енергијама које се могу усмерити на "рад" молитве. Ако то важи за молитву, онда би имало посебан значај за "Исусову молитву"; овде се ради о призивању оваплоћеног Бога-Слова. Христос је узео не само људски лик и вољу, већ и тело. Тиме је тело начинио неисцрпним извором освећења. Како, онда, тело које је Богочовек учинио носиоцем духа сарађује у призивању Имена у духовној молитви у срцу? Да би помогли такво учествовање, као и помоћ у сабраности, исихасти су развили "физичке поступке". Познали су да свака душевна активност има повратан утицај на физичку и телесну раван; према нашем унутрашњем расположењу постаје нам вруће или хладно, дишемо брже или спорије, убрзава се или успорава ритам срца итд. С друге стране, свака промена телесног расположења делује као сметња или помаже нашу психичку делатност. Ако можемо владати одређеним процесима тела, то би могли искористити за учвршћење наше унутрашње сабраности при молитви. То је основно начело исихастичког "метода". Поједностављен овај "физички поступак" има три дела: а. Спољашње држање Свети Григорије Синаит препоручује седење на ниској клупи од 20 цм. Главу и рамена повити према срцу, али признаје да овај положај убрзо постаје веома неудобан. Неки аутори иду још даље: главу држати између колена, као св. Илија (1. Краљ. 18,42). б. Контрола дисања Дисање мора бити успорено и усклађено с ритмом молитве. Први део: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји... " говори се при удисању, а други... "помилуј ме грешног", при издисању. Изговарање молитве може се ускладити са откуцајима срца. в. Пажња према унутра Онога ко вежба јогу упозоравају да своју свест усмерава на одређене делове тела; тако и исихаста своју свест сабира у центар срца. Док удише кроз нос и уводи дах у своја плућа, свој дух пушта да сиђе доле с дахом и унутра тражи место срца. Прецизнија упутства не дају се писмено да не би била погрешно схваћена; појединости су толико профињене да је потребно вођство духовника. Почетник, који без упутства тражи средиште свог срца, у опасности је да своје мисли неприметно усмери испод срца, у подручје трбуха и доњи део тела. Последице за молитву су поразне, јер је то подручје извор телесних мисли и осећања које онечишћују дух и срце. Из разумљивих разлога налаже се обазривост ако се покуша утицати на телесне процесе као што су дисање или рад срца. Злоупотреба овог физичког поступка може руинирати здравље и нарушити духовну равнотежу. Отуда и толика потреба за поузданим учитељем. Ако немамо Старца најбоље је да ову молитву говоримо искрено, не бринући о ритму дисања и откуцајима срца. Често ће се доживети да речи иду саме од себе, без свесног напора, прилагођујући се покрету даха и откуцајима срца. Ако се то не догоди, не треба се узнемиравати; треба мирно наставити с "радом" духовног призивања. Телесне технике су додатак који је за неке био од помоћи, али који никако није обавезан за свакога. "Исусова молитва" се може вршити а да се не примењу
  7. Византијски монаси су по први пут у Варлааму наишли на противника чије је оружје за напад био један доктринални систем који је минирао саме темеље исихастичке мистике. Исихасти су били принуђени да своје учење јасно изложе и да га бране. Били су заиста стављени на озбиљну пробу, и резултати до којих су при томе дошли показују колико је 14. век био дубоко укорењен у традицији грчких Отаца и у раној Цркви. Уствари, у сваком од својих дела Палама органски уклапа мистичку традицију, почев од оне Евагријеве и Макаријеве, у изворну хришћанску мисао засновану на Библији и на изванредном познавању Светих Отаца. Једна или друга пројава ове традиције, једна или друга пракса, особито Никифров "Метод"" - могле су да доведу до неспоразума. Међутим, Палама им је дао коначно тумачење у својству живљења у Исусу Христу, у самој сржи црквене заједнице. Тако, цела историја исихазма достиже свој пуни органски развој будући тесно повезана са традицијом Цркве. Варлаам је свој став заснивао на двама постулатима: 1. на аристотеловском постулату да све знање, укључујући и знање о Богу, потиче из опажања чула или чулног "искуства"; 2. на неоплатоничарском постулату, заснованом и на хришћанским писцима, особито на делима Псеудо-Дионисија. Према овом постулату Бог је изван домашаја чулног искуства и стога несазнајан. Варлаам је сматрао да све знање о Богу мора бити посредно, увек пролазеће "кроз бића" доступна чулним опажањима. Према томе, и само мистично знање може имати једино "символичну" стварност. Цео спор се усредсредио на ове варламовске постулате, изведене из грчке философије.Палама је придавао извесни значај класичној философији, али само у границама природног. Међутим, он није могао да прихвати натурализам Варлаамове мисли, која је у ствари негирала могућност било каквог непосредног утицаја Свстога Духа у области човековог богопознања. Он јс писао: "Држим да су неки од Божијих дарова природни Они су дати свима без разлике, прв закона, под законом и после закона. Други дарови су натприродни и пуни су тајни. Сматрам да су ови други дарови изнад природних. Исто тако они који су удостојени да приме мудрост Духа, изнад су целог збора хеленских мудраца. Држим да је и философија један од природих Божијих дарова, као што су то и открића људског разума, наука и сл. Сваком од њих ја одајем дужно признање..." [1] Према томе Палама није имао поверење у оно што су класични философи рекли о богопо знању. Он развнја реалистичко учење о натприродном сазнању, независном од чулног искуства. Ово сазнање је даровано у Исусу Христу и то човеку као целини од тела и душе, допуштајући му да већ овде на земљи окуси прве плодове коначног обожења и боговиђења, али не његовим сопственим силама већ благодаћу Божијом. У овом контексту учитељ исихазма оправдава психофизички метод молитве, одбацујући платоновски спиритуализам Варлаамовске антропологије кога он ставља на место библијског појма о човеку. Тело није никако тамница душе. јер и оно прима благодат светих тајни и залог коначног васкрсења. Зашто опда да и тело не учествује у "чистој молитвн". Овде ћемо се ограничити на то да илуструјемо ову кључну Паламину тврдњу са неколико текстова из његових Триада за одбрану светих исихаста, које су тек недавно штампане и по први пут преведене на француски. Григорије увек почиње са критиком хеленске философије у целини: "Неки људи говорe са омаловажавањем о крајњем циљу хришћанског живота, он је наводно, сувише обичан, тј. она неизрецива добра која су нам обећана у будућем свету! Такви стекавши знање на основу чулног искуства, уводе га у Цркву оних који живе Христовом мудрошћу. Људи који су без научног знања, тврдв они, незналице су и несавршени. Сгога сви се морају посветити хеленистичким студијама и напустити учење Еванђеља (јвр ово учење не може да растера таму незнања) и с презиром окренути леђа ономе који каже: "Будите савршени" (I. Кор. 14 : 20, Мт. 5 : 48), "ако је неко у Христу он је савршен" (Фил. 3 : 14, Кол. 1 : 28) и "ми проповедамо савршенима" (I. Кор. 2 : 6). Но није ослобођење од тог незнања оно што сам ја назвао спасоносном чистотом. Јeр ми је познато да постоји беспрекорно незнање и шкодљиво знањe. Не ради се даклe о томе да се ослободиш тe врсте чулног нeзнања, него да растераш незнање о Богу и Божанском учењу. То незнање наши богослови осуђују. Уз то, ако сав твој живот и понашање буду бољи, усаглашени њиховим наредбама постаћеш испуњен Божијом мудрошћу, истински лик и подобијe Божије."[2] Али да ли Паламино резоновање није погрешно? Позивајући се на Св. Апостола Павла, он тврди да благодат има превласт над природом што веома подсећа на великог западног доктора благодати, блаженог Августина Међутим, он истовремено брани психофизички метод мо-литве Никифора Исихасте. Чак и данас овај метод сувише подсећа на неку врсту хришћанске Јоге, њиме као да се аутоматски успоставља контакт са Богом, благодат долази у зависност од технике која је природна, груба и у сваком случају чисто људска. Што се тнче Варлаамове критике исихастичке молитве, она се у ствари заснива па спиритуалистичкој претпоставци (то важи и за многе савремене критичаре) која поистовећује натприродно са нематеријалним. За калабријског философа представљало је неопростиву i срамну чак помисао да људско тело да може буде сасуд Божије благодати. Насупрот томе, за Паламу као и за оне који су прихватили монашку традицију засновану на списима Псеуао-Макарија, то је била неоспорна и јасна чиљеница од оног момента када је сам Син Божији у утроби Маријиној примио тело и када је основао видљиву Цркву на земљи чија светотајинска благодат може и мора да освети целокупног човека, дајући му залог његовог телесног васкрсења у Судњи дан. Цео спор између Варлаама и Паламе углавном се свео на ову тачку: супротност између Светог Писма и хеленизма, Јерусалима и Атине, апостола и философа, религије Ваплоћења Бога телесно и васкрсења мртвих и оне разоваплоћења и бесмртности душе. Овде ћемо навести неке текстове о појму "враћања самоме себи", који је у основи исихастичког метода, како су га тумачили монаси како у телесном тако и у духовиом смислу. "У својој неизмерној љубави за човека, Син Божији није само сјединио своју Божанску ипостас са нашом природом, примивши душевно тело и разумну душу, "и на земљи се јавио и жиивео са нама" него, неизмерног ли и предивног чуда! сједињује се такође са људским ипо стасима, прожимајући собом сваког верног кроз причешће Његовог светог Тела. Тако постаје са нама једно тело (Еф. 3:6), чини нас да будемо храм целог божанства јер у самом телу Христовом "обитава свака пуноћа целог божанства те-лесно". (Кол. 2:9). Како онда да Он не просветли оне који га се достојно причешћују, обасјавши душе њихове божанским зрачењем Његовог у њих усељеног тела, исто онако као некада на Тавору што је обасјао тела апостола? А ово Тело, извор светлости и благодати, у то време још није било сједињено са нашим телом. Оно је спољашње обасјало оне који су били достојни да му се приближе, преносећи светлост на душу преко чула вида. Али сада, пошто је сједињено са нама и обитава у нама, оно унутарње обасјава нашу душу."[3] Овај одељак врло јасно разоткрива антрополошку и теолошку структуру у коју је Палама уклопио исихастичку духовност. Почев од Ваплоћења наша тела су постала "храм Духа Светога који обитава у нама" (I Кор. 6: 69); Тамо, унутар наших тела, морамо тражити Духа Светога, у нашим телима освећеним светим тајнама и преко Евхаристије утканим у Тело Христово. Бога сада можемо наћи у себи, Он више није изван нас. Стога ми унутар самих себе налазимо светлост Горе Таворске. Апостоли су имали само спољашње гледање, јер Христос још није био умро нити васкрсао из мртвих. Али данас смо сви ми у живој стварности чланови Његовог Тела, Цркве Његове. Хришћанско мистично "враћање самоме себи" ("пази на самог себе") има потпуно другачије значење од Сократовог "познај самог себе": "Ако се овога правила (философа) држите до краја, прогутаће вас безбожност. Јер они проповедају метемпсихозу. Пошто верују да познати самог себе је немогуће уколико не упознамо наше претходне инкарнацијв, места у којима је наше тело раније живело, све што је тамо слушало и радило... томе води њихово "познај самог себе" оне који нису довољно способни да увиде превару оних који говоре да се све ово слаже са учењем Отаца!" [4] Као одговор на критику Калабријца, учитељ исихазма поставља ово питање: "Ми у нашим телима носимо као у глиненим судовима, светлост Оца у личности Исуса Христа, на познање славе Светога Духа. Како онда може да будв недостојно за наш дух да обитава у унутрашњем светилишту тела?" [5]Он одговара: "Ако на тело дође духовна радост од ума, она не бива смањeна услед ове везе са телом него преображава тело, и чини га духовним. Оно онда, одбацује све зле телеснe жељe и не вуче више душу надоле, него се заједно са њом уздиже. Тако цео човек по стајe Дух, као што је писано: "Онај који јв рођен од Духа, Дух јe (Јн. 3 : 6, 8)". [6] На овај начин Паламина мисао васпоставља достојанство материје, које је хеленистички спиритуализам увек настојао да негира. Он поново открива право значење новозаветних израза као што су дух (пневма), душа (психи), тело (сома) и месо (саркс), који не супростављају дух материји, него натприродно - створеном. Људски дух је у ствари исто толико радикално различит од Бога колико и тело, а Бог, дајући своју благодат, спасава целог човека - његово тело и његову душу. Палама износи ауторитет Светог Писма против нихилистичког мистицизма који је прихватио Варлаамов хеленизирани ум: "Страственост наше душе треба принети Богу живу и делатну, да би била жртва жива. Као што је Апостол рекао и за нашe тело: "Молим вас, браћо, милости Божије ради да принесете телеса своја на жртву живу, свету, угодну Богу" (Рим. 12 : 1). Како може наше живо тело да буде принето као жртва угодна Богу? Када очи наше гледају кротко ..., када нам привлаче и задобијају милост са висине; када су наше уши па-жљиве према Божанском учењу и то не само спремне да га чују већ "да се сећају Божијих заповести и испуњавају их", као што каже пророк Давид (Пс. 102 : 18) ..., када наш језик, руке и ноге служе Божанској вољи. Какво је ово делање Божанских заповести? Није ли то делање заједничко души и телу? Како онда може да буде истинито да сва дејства, заједничка души и телу, помрачују и ослепљују душу" (као што каже Варлаам)?[7] Овде видимо бездан који дели исихастичку мистику од хиндуистичке нирване.Хришћанска мистика тражи нови живот у Христу, делатни живот за цело своје биће, и зна да му је преко благодати крштења и Евхаристије тај живот већ дарован; шта више, он га тражи и у унутрашњости свога бића. Збо тога се исихастички покрет 14. века никада није изродио инивидуалистичку и субјективну мистику, него је водио оживљавању црквеног светотајинског живота. Говорећи о крштењу и Евхаристији. Палама каже да се у овим двема светим тајнама налази целокупно наше спасење, јер је у њима пуноћа Бого човекове икономије"[8]. У својим беседама Солуњанима Палама најозбиљније проповеда послушност црквеним заповестима о недељној литургији, јер је човек који занемарује недељну службу далеко од Бога.[9] Он вернима такође саветује да се свакодневно причешћују.[10] Било је неминовно да Палама преко овакве христоцентричне антропологије и мистике постане носилац схватања историје потпуно супротног паганском хеленизму и обновитељ духа Светог Писма. Изгледа да је он био инспирисан чувеним мозаиком из 9. века који је у солунској Саборној Цркви Свете Софије стајао изнад њега док је тамо проповедао: Мозаик представља Христа који се вазнео на небо, а натпис указује на речи анђела упућене ученицима: "Људи Галилејци, зашго овде стојите гледајући у небо? Овај Исус који се од вас узнео доћи ће на исти начин као што сте Га видели да се узноси на небо" (Дела 1 : 11). Христос вазнесења је и Христос Другог доласка. Духовни живот заснован на двема историјским чињеницама: прошлој - Ваплоћењу Речи и будућој - телесном васкрсењу у дан последњег суда, никада не може омаловажавати историју, као што су то чннили Грци. Као што каже О. Кулман, Грци су срећу замишљали "просторно" "дефинишући је оним што је овде доле и оним што је с оне стране". Међутим, она је увек у Библији условљена "садашњошћу" и ,,будућношћу".[11] Чињеница је да хришћанин не тражи да се ослободи тела; он зна крај и значење историје. Он у самом себи има светотајински залог будућег Царства и цео његов живот се састоји управо у највишем могућем остварењу овог залога, да би већ овде на земљи доживео оно блаженство обећано изабранима. Ова есхатолошка перспектива Паламине мисли мора се схватити да би се разумела његова теологија и слике којима се служи да би је изразио. Узмимо, на пример, израз "таворска светлост" којим су исихасти описивали свој доживљај Бога. Наиме, они су идентификовали божанску реалност која се открива светима са светлошћу која се показала ученицима Господњим при Његовом Преображењу на Гори Таворској. Такво поистовећивање је њима изгледало оправдано, не само као символ него као нешто сасвим стварно. Патристичко предање једнодушно тумачи еванђелско приповедање о Преображењу као предукус Христовог Другог доласка. Али овај Други долазак је већ сада за хришћане жива стварност у њиховом светотајинском животу и духовном доживљају: Цаство Божије је "већ у нама" све до потпуне појаве Његове славе у Последњи дан. Није ли ова есхатологија "испуњења" суштинска тема еклиснологије и новозаветне духовности? Рационализму калабријског философа, Палама је супроставио "надразумско знање". "Ово надразумско знање - писао је он - заједничко је свима онима који су поверовали у Христа... Христос ће доћи у слави Оца и... у слави Оца њиховог, Христа, "праведници ће засијати као сунцe" (Мт. 13 : 43). Они ће бити светлост и видеће светлост, тај радосни и свесвети призор који се даје само чистом срцу. Сада ова светлост сија само делимично, као залог дат онима који су бестрашћем оставили све оно што је испразно, а искреном и духовном молитвом све оно шго је чисто; у будућем веку пак она ће обожити откривено "синове васкрсења" (Лк. 20 : 36). Они ће постати савечни и заједно прослављени са Оним (Христом) који је нашој природи подарио Божанску славу и сјај".[12] Као што је Палама писао у одељку који смо управо навели, разлика између апостола који су се са Исусом попели на Гору Тавор и данашњих хришћана јесте у чињеници да су Петар, Јаков и Јован видели светлост "спољашње", као" објект који се натприродно појавио пред њиховим телесним очима, док хришћани сада, светотајински сједињени са Искупитељем после Његове смрти и васкрсења, могу сазерцавати светлост и унутарње у својим срцима. Они могу да развијају могућности овога дара и његов божански карактер све више и више, све док не нађу самога Бога. То је посебни циљ који монаси себи постављају те су они, стога, пророци Новога Завета. Овај пророчки карактер монаштва чини га на јединствен начин одговорним не само за спасење појединца већ за спасење целе Цркве. Не преузимајући на себе и не замењујући јерархијско учитељство, које је чувар предања и светотајинског устројства Цркве, монаси морају да одиграју своју улогу изражавајући откривену истину у мери у којој су истина и светост једно. Овај појам о црквеној функцији монаштва и о његовој пророчкој улози у историји спасења навели су Паламу да напусти своје атонско скровиште и да се баци у догматске распре, узимајући активног учешћа у политичком и социјалном животу свога времена. преузето са: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Isihazam.htm
  8. Господине Ректоре Духовне академије Светога Василија, Високопреосвећени Митрополите и Суседе јужни г. Амфилохије, драги Владико и Брате Григорије, Браћо и Господо, драга Децо. Налазим се у незгоди да треба да закључим овај Симпосијум и неку врсту закључка, резимеа да дам. Иако сам узео и нешто прибележио, но сами знате да је то тешко, јер смо и са временом прилично поодмакли, мада су оба предавача, и Господин Митрополит Амфилохије, који је био први предавач, сасвим добро се држао временаског оквира, а и отац Стаматис још боље. Покушаћу да и ја будем кратак, око двадесетак минута. Господин Митрополит Амфилохије је био први који је предложио да се обележи 650 година Паламитског Сабора, 1351.г., мада је већ 660 година ако узмемо и онај Сабор из 1341. године. Он је такође напоменуо да ове године пада и 1550 година од Светог Халкидонског Сабора (451. године), а ја додајем да је и од Шестог Васељенског Сабора (680-1) 1320 година. Дакле, имамо три велике годишњице: 1550 година од Четвртог Васељенског Сабора (451. године), 1320 година од Шестог Васељенског Сабора (681. године) и 650 година од завршетка десетогодишњег Исихастичког Сабора. У ствари су била три Сабора у току тих десет година (1341,1347. и 1351). у суштини, сви ти Сабори говоре о једном, о оној сржи, о централном и главном, о пемптусији Православља.* Одавно међу православнима постоји свест и осећање да су ови Исихастички Сабори продужетак и развијање претходних Седам Васељенских Сабора. Обично говоримо о Седам Сабора, јер је било седам конкретних Сабора, од Првог до Седмог Васељенског Сабора (325-787.Г.). Фотијев Велики Сабор (у време кад смо ми Срби крштени) 880-881. године сматра се Осмим Васељенским Сабором. Наш знаменити Владика Никодим Милаш је написао читаву студију о њему, да је то Осми Васељенски Сабор. Митрополит Нил Родоски је, почетком 15. века — значи педесетак година после ових Исихастичких Сабора — рекао да су ови Паламитски Сабори од 1341. до 1351. године, који су одржани у три фазе, у ствари Девети Васељенски Сабор Православне Цркве. Дакле, Православље има своје Свете Саборе, није важно да ли их баш редом бројимо, али ово су заиста Васељенски Сабори, посебно ови Паламитски, Исихастички. To је врло важно да се покаже и посведочи живи живот Православља, иако нам наши суседи, западни хришћани, нарочито римокатолици, говоре да смо ми готово учмали, замрли тамо негде са Дамаскином у 8. веку, и да је од тада до данас код нас све мртво! Они и данас пишу против нашег православног исихастичког богословља, а за себе објављују да су имали (после одвајања од Православног Истока) неку ерупцију нове теологије, поричући да се управо са Исихазмом збила права ерупција живе богословске мисли, живог истинског богословља. Слично је, као што је отац Стаматис напоменуо, и са иконописом. Сви говоре о ренесансном иконопису на Западу, али у Византији још пре тога имамо палеолошки ренесанс. To је било већ у тринаестом веку. A још и пре Палеолога било је велико иконописно доба Комнена. Са Палеолозима и Немањићима код нас имамо нашу Милешеву и наше Сопоћане, а све је то још пре Паламитског Исихазма. Имамо, дакле, такав величанствен бљесак славе и лепоте. о наши, мислим на оне у извесним интелектуалним круговима где је снобизам овладао, говоре да су Сопоћани "српска Сикстинска капела"! To је понижење за Сопоћане, јер то двоје не може да се пореди. Ево, слушали смо како је о. Стаматис говорио о православним иконама. Господину Николи Кусовцу из Народног Музеја у Београду служи на част што је пре неко вече говорио у Вишеграду тако сјајно о православној икони. Било је то веома пријатно изненађење слушати га како је дивно говорио о икони. Вредно је бити самокритичан, али је исто тако вредно да не будемо снобови Запада, зато што немамо потребе да имамо ни комплекс супериорности ни комплекс инфериорности, које имају мање више многи када говоре: Хоћемо да будемо Европа! Која то, господо, Европа? Која и каква?Ако ми нисмо Европа пре Европе, ако Балкан као Југоисточна Европа није Европа, и то колевка Европе, онда нам не треба само Северозападна Европа. To јасно изјављујемо, без икаквог комплекса супериорности и инфериорности. Тако је и по питању Ренесансе и Хуманизма. Пол Лемерл, чувени професор са Сорбоне, писао је нашироко о првом хуманизму у Византији у време Светог Фотија (девети век). Постоји не једна књига о томе. ми на Истоку нисмо чекали да дође италијански хуманизам четрнаестог века, или шта ја знам, кватроћенто, како га зову. Ми смо имали свој живот, и имамо свој живот. Изворност јеванђелског Православља на Истоку никада није престала, нити је до данас престајала. Ми и данас имамо препород православног богословља. Ко не зна, нек се постара да то дозна и научи, ал' да не чека да то буду пилуле, све готово и сажвакано па само да прогута, као што је то постала наша цивилизација: све конзервирано, дато готово у конзерви, само да отвориш и прогуташ! Heгo ту треба итекаквог напора. Истина итекако изискује напор и подвиг. Истина није тенк, није томахавк, није америчка инвазија, која ће да нас натера да прихватимо то што је, тј. то што она хоће, што је само њихов интерес, или немачки интерес. Ко није са нама, говорио је Геншер, тај мора да се прилагоди нама! He мора, господине Швабо! Зашто бих ја као Србин постао Геншер, или Кинкел, или не знам ко други из Европео Хоћу да кажем, немамо разлога за комплекс ни супериорности — што није здраво, али ни инфериорности — што такође није здраво. Хтео бих да резимирам, зато да се вратимо исихазму и Светом Палами. Свети Палама у Тријадама и у Синодском Томосу 1351. године цитира Светога Максима, мало скраћеније, јер је код Максима текст мало дужи, али је извукао срж; неке речи је изоставио, али није изоставио главно. Прочитаћу то заједничко им место, како га је Св. Палама изразио на грчком, "Ово је Јеванђеље Божије: послање Божије људима кроз Сина Оваплоћенога, Који награду даје онима који My верују — беспочетно обожење (=вечно обожење)". (Ово на крају је са нагласком: да је и беспочетно, а не само бескрајно обожење). Из овога се види да ништа мање није Јеванђеље него оно што говоре сви ови Свети Сабори: Четврти, Шести и ови Паламитски. To Јеванђеље - Вечна Благовест јесте тајна=догађај Оваплоћења Бога, Очовечења Сина Божијега, и то на вечно, на сву вечност и на све вечности, колико год их има. И чак, по Апостолу Павлу, ако би се претпоставило и неко ново стварање светова (в. Рм. ll ,39), ни оно не би ништа ново ни веће донело, него то: да је Бог постао Човек, и остао на сву вечност Човек, исто толико колико је остао Бог, ни мање ни више, него пуна људска природа, пуна људска воља, пуна људска енергија. Јер управо се зато Свети Максим борио против монофизитства и монотелитизма и моноенергизма. Да похвалим нашег брата Жан-Клода Ларшеа, који нам је говорио на другу тему, и само се дотакао овога питања, али је написао једну сјајну студију која процењује дијалог Православних са Монофизитима са Истока, који не признају Четврти Васељенски Сабор, и зато је, како г. Ларше показује, овај дијалог још увек у повоју и још увек рамље, зато што ми Православни не можемо да се вратимо уназад и пренебрегнемо IV Халкидонски и VI Васељенски (Максимовски) Сабор. Ако је заиста Христос, будући Истинити Бог, постао Истинити Човек у пуноћи, онда не можемо то сада сводити, редуковати или негирати ту пуноћу која се изражава и у Исихазму-Паламизму и у православној икони. Г. Митрополит Амфилохије воли коптске иконе, али коптске иконе су врло сиромашне и скучене, на њима нема оне пуноће Христа Богочовека, као што је нпр. Христос Хиландарски, Цариградски из Манастира Хора, или Панселинов из Протата у Светој Гори, или Синајски још из 6. века. На тим иконама се види да је Он на сву вечност итекако Човек, а не само Бог; види се да је истински Богочовек. Свети Палама и Исихастички Сабори су баш хтели то да кажу: да је Бог у Христу истински спасао и обожио човека, да је Христос истински Спаситељ и обожитељ човека, као потпуни Богочовек, како нам је дивно говорио у Србињу колега и брат Ставрос Јагазоглу. Шта то значи? Сећам се, један мој професор у Богословији из Историје Цркве предавао нам је и говорио о Исихазму, и приказао га углавном на основу историчара са Запада, какав је рецимо Жужи, па и наш Јевсевије Поповић, који је такође поглавље о Исихазму преписао од западних историчара. Испада, по њима, да је Исихазам био некаква безначајна препирка, како се треба молити: наводно молиш се боље гледајући у унутрашњост себе, како веле исихасти, а Варлаам је говорио да је то "гледање у пупак", и да је то нека екстравагантна појава, па су, ето, онда то прогласили за "православну догму"! Тако су то на Западу представљали, тако то још увек карикирано представљају. Зато бих рекао и препоручио, ако су ту присутни господа академици, књижевници па и песници, да погледају саме изворне исихастичке текстове, али да прочитају и православне научнике који пишу о Исихазму, а не само шта каже Жужи, Хаушер или Подскаљски, који изразито мрзе Православље. Нека узму, рецимо, западнога Јарослава Пеликана, који је недавно у Америци постао православан и рекао је Владици Диоклијском Калисту Веру: "Погрешио сам. Пре четрдесет година сам требао постати православан". На то му је Владика Калист одговорио: "Ја сам то већ у младости постао". Тако је и наш драги Ларше млад постао православан, и његов је допринос Православљу на Западу велики, на пример његов рад о Светом Максиму је огроман; сада ради други рад о Светом Палами, а онда ће да пише и о нашим српским духовницима: Владици Николају и Оцу Јустину, а већ пише о новијим Светогорским духовницима. Дакле, о чему се ради у Исихазмуо Је ли наше спасење стварноо Оно спасење које је Христос донео, и које даје и које Светитељи заједничаре, тј. партиципирају, учествују, причешћују се. (Причешће и значи узимање удела, тј. удеоничарство, заједничарење). Свети Палама је управо о томе сведочио и то прво сам доживљујући, како је овде сјајно рекао Митрополит Амфилохије. To заједничарење је и благодатно-подвижничко и светотајинско, евхаристијско. To што ми заједничаримо у Богу, у Христу Оваплоћеном и Очовеченом, благодаћу Духа Светога и водом (=Крштење), благодаћу и Хлебом Причешћа (=Евхаристија), то нас људе афирмише, нас прославља, нас обожује. Није то неки спољашњи дар, као нека "створена благодат" схоластике, који нам Бог спакује у пакетић и пошаље (као рецимо Америка која бомбардује нас и сада Авганистан, па шаље пакете "хуманитарне помоћи". Језива хипокризија! To je за једног православног човека и наш народ несхватљиво. Нек иду с милим Богом, да их Бог сусретне негде макар једним ударцем, јер Бог нас сусреће једне ударцем, а друге миловањем). Вечни живот ће бити наша вечна заједница и заједничарење са Богом, лично животно удеоништво у ономе чиме Бог живи: божанска љубав, благодат, мудрост, радост, светлост, енергија, блаженство, како год да је то називао Свети Палама, то је оно вечно и бесмртно и за нас обожујуће (=боготворно) што је садржај Божанскога Живота. Ми ћемо у тај Живот ући нествореном благодаћу Божијом, и струјаће кроз нас као неки нови крвоток, као трансфузија ( оооооооооо ), и ми ћемо том вечном нествореном Божанском Благодаћу живети на-ше вечно обожење— у Светој Тројици, које нема ни почетак ни крај. Зато је, видели смо, по Св. Палами и Св. Максиму, обожење беспочетно и бескрајно. Улазак у то стање обожења омогућио је Христос као Нови и Последњи Адам, као Богочовек, и у Њему је пуноћа нашег обожења (Кол. 2,9-10). Он је тај Који нам је открио Бога као живу и вечну Личност, а личност је пројава истине да је Бог и по суштини или природи, дакле по своме садржају бића (=по божанској суштини) Бог, али да је Он Бог и по Својим пројавама, делањима, енергијама, и то су те нестворене Божанске Енергије, о којима говори Свети Палама. Ако нема енергије, делатности, онда ни једно биће, ни једна ствар, не постоји. Поготову не постоји личност без делатности својег бића и суштине. Неко је рекао и на руском се то може лепо изразити: Све што је дјејствено, што делује (што је делујуће), оно је и дејствитељно, оно је и стварно. Ако не делује, онда није стварно, нема стварности. Дакле, нема бића без енергије. о Бог је Биће par excellence, и Енергија par excellence. Ми знамо данас да је енергија последња стварност нашег света. Иза те енергије мора постојати нека подлога, а та подлога се пројављује као оно што називамо есенција, суштина. Зато, ако нема пројаве, ако нема енергије, онда нема ни бића, суштине, нема ничега. Мора постојати нека подлога, што кажемо обично материја, или тачније: суштина. По данашњој физици, сва материја се на крају своди на енергију, и та енергија је светлост. Дакле, долазимо и преко данашње физи-ке.до исихастичког става: да виђена од светих исихаста светлост пројављује собом стварност, реалност — и Божију и створенога света. И Бог је почео стварање света стварањем светлости. Паламизам је и ту, дакле, врло модеран, јер је врло истинит. Бог се, дакле, пројављује кроз Своје Енергије. Чули смо о томе опширније у предавању господина Јагазоглуа, и писали смо о томе и ми и остали. Западни научници нас православне критикују говорећи да је тиме Палама, тобоже, опет прибегао некој Божијој суштини, па делио од ње Божију енергију, а заборавио три Божанске Личности, три Ипостаси. (Те три Личности нису Плотинове хипостазе, како поједини наши полуучени учењаци говоре; њима је лакше рећи хипостаза, него нашу, од браће Јелина код Словена одомаћену реч ипостас, која на словенском и српском буквално значи: подстав, тј. састав, Божији или човеков састав, тј. целокупно његово биће, али - за разлику од битија у смислу суштности - лично биће). По Св. Палами, и уопште Светим Оцима, Бог се јавља и делује у свету не по суштини (која је недоступна), него управо као жива Личност, као Ипостас, као Лична егзистенција. Управо као Личност Бог се пројављује кроз те своје Енергије, а енергије су, ако узмемо словенску и српску реч : дејства. Ако нема Дејствујућег, нема ни дејстава. Тај Дејствујући – Бог или човек – дејствује, али дејствује дејсшвима свога бића, енергијама своје суштине. Суштина се пројављује кроз дејства, енергије, али управо благодарећи Личном Делатнику (=активизатору) тих потенцијала, сила, енергија, могућности своје суштине. Човек који не би био делатан, дејствујући, јесте мртав човек. Али не делује сама собом његова суштина, него он покреће, активира своју снагу коју има, енергију, способност, физички капацитет, он је тај који их активира. Активизатор је, дакле, личност. Зато је Христос као Личност — Делатник, активизатор Своје и Божанске и људске суштине или природе, и Он као Личност је кључ свега, и почетак и крај и савршенство и пуноћа свега (како кажу Св. Апостол Павле и Св. Максим). Дакле, оно што су Свети Сабори: Четврти, Шести и ови Паламитски, Исихастички, хтели да кажу то је: Христос је као Личност спојио Бога и човека у Себи, сјединио Божанску и људску природу, и сва њихова својства и енергије, и притом је Он Један, Једна Ипостас. Митрополит Амфилохије је поменуо реч Хирургија, значи операција руком, рад руком, што буквално значи рукорад, српски: рукодјелије. Овде, у случају Христа је самодјеланије, самоделатност (=лично делање делатности самим собом и на самоме себи). Сам Христос је и Делатник, и делатност, и дело. И резултат те делатности је Он као Богочовек. To је смисао тог израза: Његова автургија. Онда у Себи као таквоме Он нам открива Оца. Кроз Њега се воља Оца пројављује: воља Оца је творачка, од Очевог благовољења све је потекло. Ефикасност, жива делатност, или како смо рекли, активитет је од Духа Светога; Он је носилац делатности, заједничке енергије Свете Тројице, Он је завршитељ и Савршитељ свега што Бог Тројица ради, дела, дејствује, енергише=делује. Зато је на нашим храмовима писалокроз векове: "Благовољењем Оца, дејством Сина и савршењем Светога Духа иодиже се овај свеши храм". To je исповедање и призивање Свете Тројице и Њеног Домостроја. У новије време све се више чује и види у написима: "У име Бога". Али, којег Богао Бог, уопштено, је апстракција, и по Св. Палами то је назив само за једну од Његових енергија, Божанску енергију, која све надгледа. Реч Бог долази од речи _на грчком; а на српском долази од речи: богат, богатство, Бог је - богат. Само ту, дакле, једна енергију показује реч Бог. Међутим, кад кажемо: Отац и Син и Дух Свети; Отац који је Извор, Син који се рађа од Њега, Дух који вечно исходи од Њега, та Три свесвета Имена показују Заједницу — Свету Тројицу. He "Свето Тројство", господо српски књижевници, како сте почели да говорите под туђим утицајем на штету свога језика и своје вере, нити као што сте почели да говорите Христ, уместо исконског и једино правилног Христос. To je подвала Српском народу. Никад Херцеговац није говорио "Тројство", то говоре суседи Хрвати, зато што имају отпочетка лош превод - са латинског Trinitas , што је лош превод грчког ооооо . Грчко Тријас је Тројица и нема другога, a trini ­ tas , divinitas итд. т о су изрази за неко својство, као: двојство, тројство; то је, дакле, само нека особина, нису "својство", него је то Хришћански, Откривени, Живи и Истинити Бог: Три Вечна Лица, Три посебне Личности, у вечној Заједници и Јединству Божанског бића и живота, и свега онога што је Бог и Божанство. Врло је важан персонални, лични карактер Православља, боље рећи Триличносни карактер православне теологије, која говори и сведочи о Личности и Заједници Трију Божанских Лица, Личности, то јест: да су Личности Свете Тројице у вечној и нераздељивој Заједници, о чему је отац Владан добро говорио. Ако нема личности, онда нема заједнице, и опет ако нема заједнице, једна сама личност не постоји. Јер: unus christianus - nulus christianus = један хришћанин као ниједан. Евентуална једна личност била би нека индивидуализација, као што је то на Западу, па зато они говоре само формално о "личности", тј. о индивидуи и о индивидуалним правима, а не говоре да истинска права и непроцењиву вредност има људска личност као жива икона Живога и Личнога Бога. Јер права личности су — права на заједницу, а та заједница није само "Европска заједница", него је пре свега моја породица, мој народ, моја Црква, тј. истинска људска и богочовечанска Заједница у Христу. To ce сада замењује сурогатима неке апстрактне "заједнице", као што су комунисти замењивали радника са тзв. радничком класом. Како ми је говорио један наш професор са Новог Београда, да су комунисти "радничком класом" уствари укидали радника. Јер, код Маркса нема ни личности ни радника: радник не може ништа да лично оствари, a "радничка класа" је била велика фикција, Марксова полуга власти, која конкретне људе као личности искључује из реалности, из стварног живота и историјског делања, и претвара у средства. Личност Христова нам је открила Личнога Бога. Христос је то лично автургичко (=самоделатно) Откривење и лично Јеванђеље. Јеванђеље не као књига, јер да је књига могла да реши ствари не би сам Син Божији дошао у свет и пострадао за човека. Послао је Бог исписану Књигу (=таблице Закона) Мојсију, па је Мојсије у љутини разбио те таблице. Кад је видео да Јевреји праве златно теле и око њега играју, он је треснуо таблице, и разбио их, па нека су и Божије! Јер, шта ће ми таблице или књига, свеједно која, ако нема живог и стварног односа са Живим Богомо Бог је онда направио друге таблице. Кажу Оци да је то било провиденцијално, јер је тек други Завет, Христово Јеванђеље, прави Закон Живота (Рм.8,2), а не онај који је даван грмећи са Синаја. Није се могло грмљавином и страхом много постићи. Бог је зато лично дошао кроз љубав и као Љубав (1Јн. 4,8-9); постао је оно што смо ми, пострадао је као ми, али и васкрсао као Лични Бог и Човек. Страшно је и потресно кад читате како је Христос био понижен, унижен, "испражњен" ( Фил. 2,7). Наравно, неиспражњиво је испражњен, како кажу Св. Оци), тј. добровољно је унижен и испражњен ради нас и нашега спасења. Михаил Булгаков је у књизи Мајстор и Маргарита показао једног носталгичног, слабашног Христа. И многи наши српски интелектуалци мисле да је то само "благи Исус", и да је наша вера сентиментализам, пијетизам. Они заборављају реалност која стоји иза тога што се зове Исус Христос. To је Љубав која је распела Себе за другога, Љубав Бога Оца која је дала Сина Свога на распеће за нас, и Љубав Духа која је тријумфовала Крстом Христовим и донела нама Васкрсење (како је говорио Св. Филарет Московски). Узмимо једну другу слику тога, да боље видимо шта је исихастичко Православље, опет из Паламизма. Говорили су антички мудраци, честити људи као што су били Стојици, Питагорејци, о апатији ( ооооооо ) као очишћењу од свих страсти, тј. тачније по њима као умртвљењу свих страсти, што се сматрало победом духа над телом, победом ума над плотију, разума над телесним страстима. Међутим, по Светом Палами, та и таква апатија је мртвило и умртвљење човека. У том смислу је схваћено и оно што на Западу значи израз аскеза: самомучење себе, шибање себе, чак дотле док се не појаве ране, стигме, као код неких римокатоличких светаца. Ho то, п o Палами, није аскеза, нити је то апатија, стварно бестрашће, јер би то било мртвило, умртвљење човека, а не оживљавање човека у нови живот и за нови, благодатни живот. И у Саборском Томосу из 1351. г. и у другим текстовима Светог Паламе, апатија није умртвљење, него је подвижничко-благодатно очишћење истих сила наше људске природе које дотад беху У служби страстима, тј. оних способности, капацитета човека, оних афеката, инстиката, порива — како је рекао г. Митрополит Амфилохије, и т о је лепа реч — и преокретање њих истих од служења греху и мртвим делима — на живу службу и живу жртву Живоме Богу (Еф.2,15; Јевр.6,1). To је покајањем и благодаћу препорођење и преображење човека у службу Богу Живоме, тако да то буде жртва жива (Рм.12,1), да буде жртва духовна (Петр.2,5), тј. човеково оживотворење Духом Светим, благодаћу Васкрсења, те да служи Богу Живоме, коме човек себе приноси као жртву живу (Рм. 12,1). Парадоксално, али то је тако. Тако се дешава да, нпр., смирење може да буде ватра, огањ, највећа снага. Само се треба отарасити од пијетистичких схватања о "смирењу" или спољној "смерности" (као што неки интелектуалци погрешно схватају ко су то "Блажени сиромашни духом" - Мт.5,3). Или, како је нпр. говорио један западни теолог: зашто је Палама силазио из своје пустиње (изнад Лавре под Атосом), где је доживљавао божанску светлост, те ишао у Солун да се "свађа", па ишао у Цариград и "правио гужву". To je тај европски пијетизам и квијетизам. (Тако су и мени говорили некадашњи комунистички комесари, а један од њих је био и председник државе, да ја "немам монашко смирење". Рекао сам му: Господине, ви доцирате, као што сте некада доцирали као комесар. Ви ћете сада мени рећи шта је "монашко смирење" кад ми народ страда и крвари; ви ћете, дакле, лицемерно читати лекције о монашком смирењу!). Палама, дакле, каже да таква стојичка апатија није православно Предање, није живи Живот. Очишћење и бестрашће није умртвљење, него је истинско препорођење, али кроз крст и смрт, јер треба да стари човек умре да би се родио нови Христов човек (Рм.6,6; Кол.3,9-11; Еф. 4,12-15). To зато што нема директног пута Христу док не умре стари, грешни човек у нама: Јеврејин, Грк, Србин, Француз. Мора да умре стари човек у нама, a када умре нека се не боји, наћи ће себе правога у Христу, себе преображенога, афирмисанога као икона Христова, васкрслога и прослављенога у пуноћи славе Божије, која је вечна Енергија и вечна Светлост Божанска. Као што је Савле био један ревностан Јеврејин, учен и честит, али је почео да гони Христа. To je видео Христос да je y њему добро, али да је погрешно усмерено, и зато му се јавио пред Дамаском лично у светлости. Била је то исихастичка, паламитска, Таворска светлост. Том појавом је Христос Савла "ударио", заслепио, те је Савле пао, и Савле постане Павле: "Све што сам сматрао за добитак, сада сматрам за трице и кучине, само да Христа добијем" (Фил. 3,7-8). Тада је умро Савле, и васкрсао је Павле. Дакле, да закључим: Исихазам спада у саму срж наше Православне вере и живота. Што се он тако зове — Исихазам — то не значи да је он био нека тренутна или пролазна појава. Већ почетком петог века, овде на Балкану, у Фотици, у Епиру, Епископ Свети Дијадох је говорио: "Ми не бисмо могли приступити Богу, ако се Бог не би оваплотио и очовечио, да Га видимо у нашем обличју" (Главе...). Препричано то исто другим речима код Светог Анастасија Синаита, опет једног исихасте из шестог века, гласи овако: требао је Бог да нас узме у Своје најближе наручје, код самога срца Свога, али ми не бисмо издржали тај Божански огањ, спалио би нас, нестали би, ишчезли би. Зато је Син Божији, Који је вечно у наручју Очевом, постао Човек (Јн.1,18.14), и у наручју Сина ми постајемо деца Божија, усиновљени и у-срцени, да тако кажем, у само срце Свете Тројице, у Вечни Живот Свете Тројице. Тај Живот струји и пулсира као "крвоток", и то се зове Божанска Енергија, вечни Божански Живот. Ми се причешћујемо њиме, заједничаримо у њему још овде и сада. Света Евхаристија је врхунац тог заједништва. о то je и вера, Крштење, Миропомазање, покајање, молитва, сваки наш подвиг, свако добро дело, али кад живо уградимо себе у тај Живот, и то не само за себе (због аутономије, која искључује општење и заједништво), него у Цркви као живом Телу живих удова Живога Христа, онда струји кроз нас и функционише вечни Божански Живот, струји = беспочетни и бескрајно обожење — које и јесте вечни Божански Живот. "А ово је вечни Живот: да познају Тебе Јединога Истинитога Бога, и Кога си послао Исуса Христа, и Духа Светог a " (Јн.17,3), који Дух Животворни то и остварује, и реализује, и обзнањује. To , дакле, и јесте Црква, вечна Црква, вечна Заједница Свете Тројице са нама. У њој смо ми у Христу кроз Духа Светога усиновљени Богу Оцу као деца, како је лепо рекао Христос: „Ево Ја и деца коју ми д дe Бог" (Јевр. ,10-13). Овај Симпосијум о Исихазму и Светом Палами и његовим Саборима, покушао је да то изрази, да то пренесе као живо Предање Православља и данас. Колико је успео, није само до предавача и до организатора, него и до нашег учешћа у томе. Нема "лези лебе да те једем" у Православљу, него да се лично и саборно потрудимо и у томе учествујемо. Простонародно речено: једна сељанка позвала је попа: "Имам, вели, мишеве у кући и не могу да их се отарасим! Дођи да ми осветиш водицу у кући!" Он је дошао, осветио водицу, и рекао: "А сад ти, сестро, благо мени, набави метлу и мачку". Једна монахиња је, такође, говорила једном духовнику: "Оче, моли се за мене". Он јој је одговорио: "Добро, сестро, молићу се ја за тебе, али и ти мало мрдни рукама". Учешће наше није да ми сами себе спасавамо, да ми себе искупљујемо. He можемо то сами урадити, а и кад би све урадили, треба да кажемо: „Залудне смо слуге" (Лк.17,10). Али вољнима, хотећима Бог помаже! "Прегаоцу Бог даје махове". Пазите, каква је то дивна српска православна пословица. Бог додаје силе трудбенику, ономе који се труди! Од Њега као Дародавца све и потиче. To бива кад имамо воље и труда; то је кад показујемо подвиг, пројављујемо жељу, једну сузу, уздах! — како је говорио Отац Јустин (Поповић), велики исихаста нашег доба. Ето, овај Симпосијум је покушао да подсети на то све нас, нас и све вас, али остаје и даље да се удубљујемо, подвизавамо, трудимо, да бдијемо и молимо се, како нам вели Христос и Апостоли и Свети Оци. Захваљујем се за ову указану ми част и за стрпљење. Нисам слушао сва предавања, па можда и нисам све добро погодио и правилно оценио. Средњевековна Србија је свим бићем учествовала у томе и таквом Исихазму. Ако оставимо Св. Саву и Доментијана и Св. Петра Коришког, из 13. века, и узмемо, рецимо, исихасту Данила Пећског, с почетка 14. века, који је био игуман Хиландарски на почетку тих исихастичких спорова, и бранио Манастир од Каталана који су они нападали као гусари. После је постао наш Хумски Епископ (зато се тако наша књижара у Требињу зове), онда је отишао у Бањску и градио је, па је после постао Архиепископ Пећски, и подигао ону предивну цркву Богородице у Пећи. Мало после њега, био је исихаста игуман Хиландарски Старац Исаија, огромна духовна појава у 14. веку, онај који је оставио онај чувени запис на крају свога превода Дела Дионисија Ареопагита — познати запис о Маричкој битци. Митрополит Амфилохије је писао о даљим исихастима и исихазму у Србији, он је ту већ поменут. Неко је још поменуо и Светог Ромила Раваничког, Романа Ђуниског, Зосима Туманског, Григорија Млађег Синаита, и низ других "Синаита" после. Срби су били народ који је учествовао у Исихазму и живео на такав православни начин и кроз векове ропства. Проф. Христо Јанарас из Атине требао је да говори о том и таквом православном животном искуству, о животном ставу који даје Исихазам, али није могао да дође, и ја сам га ето некако заменио. Ако је животни идеал ово што нам нуди овог момента Запад, данашња Европа и Америка, такав какав је, онда хвала лепо, ја враћам улазницу у тај и такав свет, као Иван Карамазов код Достојевског. Ако им је то рај, ја нећу у такав њихов рај. He зато што сам прзничав, што сам такав, него што нас та господа много понижавају, много потцењују. Своде нас на мизерију: да се боримо са једним Бин Ладеном, а за Буша или Клинтона! И цео свет се сад замајава тиме. To je тај лажни евроамерички хуманизам, голи хоминизам, како је говорио Отац Јустин. о Исихазам је истински хуманизам. Отац Јустин је говорио да је то зато што je y Православљу сачуван једини истински, Христов хуманизам, Богочовеков теохуманизам. Исихазам нити је био нити јесте само неки покрет, тамо нека борба филозофских мишљења, разних струја, све су то периферне ствари, мада има и тога, јер Исихазам потенцира итекако важну Хришћанску философију. Исихазам Православља јесте философија, али философија по Христу, а не "по стихијама света"(Кол.2,8). Митрополит Амфилохије je y праву када каже да тек долази време Исихазма, јер долази, у ствари, време Православља. Али не Православља као слатког, као романтичног, као тријумфалистичког, него подвижничког и Христоцентричног. To значи прави, стварно живи живош, о коме је говорио Достојевски. Православље је живи живот, макар и са људским слабостима; посртањима, рањавањима, падањима, али и устајањима, покајањима и препородима, стварним духовним и животним ренесансама. Православни Исихазам, што је главно, то је — служење Истинитом Богу и истинитом Човеку. преузето са http://www.verujem.org/teologija/vladika_atanasije_o_isihastickoj_teologiji.htm
  9. Шта је дакле "исихазам"? Је ли он стварно, како су неки хтјели да га прикажу, "болесни мистицизам" прошлости или је нешто сасвим друго? Буквално, она значи: МИР, МИРОВАЊЕ, ТИШИНА. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човјека и свијет у коме живи, то је стални немир и промјенљивост. Отуда човјек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство свједочи да се мирно море не излази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир твари и човјека треба тражити у дубинама човјека и твари, и "с оне стране" тих дубина. ИСИХИА и јесте управо то: тражење тог и таквог унутарњег мира који "превазилази сваки ум". Она није просто спокојство, налажење мирног мјеста за живот и пребивање, него битијно сабирање људског бића и жића у свој центар ("срце"); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски ријечи "ИСИХИЈА" онај који је дао о. Јустин Поповић: МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ. Јер то сабирање може се постићи само кроз вјеру, покајање, пост и молитву. митрополит Амфилохије Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско - приморски Г. Амфилохије говорио је у недјељу 29. августа у манастиру Подмаине о најновијем издању Подмаинског манастира, књизи „Исихазам - освајање унутарњих простора“, коју отвара студија Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија. Шта је исихазам? Ко су исихасти? - на ова питања нам даје одговор ова књига коју отвара студија Митрополита Амфилохија, у којој нам Митрополит даје основне одреднице овог, по његовим ријечима, значајног духовног покрета за историју Православља и за духовни живот уопште. http://svetigora.com/node/7603
×
×
  • Create New...