Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Израиљ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића на тему: "Стари и нови Израиљ", које је одржао у суботу 20. априла 2019. лета Господњег у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару. Извор: Храм Светог Јована Владимира у Бару
  2. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести." Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  3. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 17. јуна, предавање под називом "Изградња идентитета - како је Јаков постао Израиљ" одржали су ма Јован Благојевић, теолог и Андреа Костић, психолог. Модератор је Стеван Јовановић. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести." Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  4. Објављено у ВИДОСЛОВУ јун/2008 ФЕНОМЕНОЛОГИЈА СТРАДАЊА СТАРОЗАВЕТНИХ ЈЕВРЕЈА И НОВОЗАВЕТНИХ СРБА Осећај страдања је стар колико и сам човек. Бол, патња, невоља, неодвојиви су пратилац свакога човека и представљају оно без чега је незамислива било која егзистенција. Било индивидуално или колективно, страдање је реалност и залог живота, зло без којег је незамисливо добро, неуспех без којег је незамислив успех, а на крају и смрт, као врхунац страдања, без које је незамислив и сам живот. Као такво, страдање од искони производи питање: зашто човек страда? Настојећи да продре у природу страдања, човек је остао немоћан да да адекватан одговор снагом свог ума. Страдање као феномен егзистенције за човека је тако смештен у раван метафизике. Жудња да објасни страдање довешће до тога да се човек и страдање сједине. Човек тако постаје страдалник, а страдање више није његов непријатељ већ сапутник у којем индивидуа постаје личност а група постаје народ. Тако, што је страдање страшније, индивидуа бива већа и достојнија личност, а група већи и племенитији народ. Страдање постаје моменат настанка историје. Јад, мука и смрт постају богатство у генези једног народа, а плач, јадиковање и умирање претварају се у бисере мудрости, епску поезију, философију живота и народни идентитет. То ологошћење страдања немогуће је да човек одмах препозна. Потребно је да протекне извесно временско раздобље па да човек увиди логику и логос страдања свога народа. Тако, књиге Старога Завета настају много касније у односу на догађаје које описују. Са једне одређене временске дистанце старозаветни писци и сакупљачи библијских текстова трудили су се да објасне не само своју дотадашњу историју, већ и мучну садашњост у којој су се тада налазили. Наиме, требало је објаснити страдање у вавилонском ропству. И не само објаснити тадашње страдање, већ сагледавајући своју дотадашњу прошлост, тражити кључ избављења, прст Јахвеов који ће се умешати у историјска збивања. Заправо, поглед на историју са једне извесне временске дистанце, чини да историја и бива историјом. Догађаји нису некаква стихијска смена збивања, већ својеврсна учитељица живота. И у нашем народу постоји једна пословица која изражава исту логику старозаветних писаца. Наш народ каже: Јутро је паметније од вечери. Странице Старога Завета јесу диван пример како се страдање једног народа претвара у историјску епопеју. Страдања старозаветног Божијег народа не само да су елемент њиховог идентитета, већ та страдања дају и одговоре на питања о страдању која човек вековима поставља. Зато читање Старога Завета не може човека да остави равнодушним, поготово не ако је тај човек припадник једног другог страдалног народа, народа који у новозаветној реалности преживљава сличну голготу као и старозаветни Израил. Циљ овог огледа и јесте да изнесе библијске одговоре на питања о страдању, да изнесе феноменологију страдања Израила, али и да их прикаже као одговоре на страдања нашег српског народа . Страдање је у Старом Завету описано као стање борбе две воље: воље Божије и воље човекове. Сукоб ове две воље јесте моменат почетка генезе страдања. Довршивши своју творевину, Бог јој даје највишу оцену: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома.“ (Пост 1, 31) У таквом стању творевине Божије нема места размишљању о било каквој невољи. Страдање, према извештају у књизи Постања, почиње оног тренутка када човек почиње, својом слободном вољом, да размишља супротно вољи Божијој. То је догађај који претходи самом паду у грех, односно преступу Заповести Божије. Слобода дарована човеку није апсолутна, она се своди на право и слободу избора. Божија Заповест: „Једи слободно са свакога дрвета у врту; али са дрвета познања добра и зла, с њега не једи.“ (Пост 2, 16-17) бива тако прапочетком страдања. Јер Евино промишљање о овој Заповести, те сукоб воље човекове са вољом Божијом и јесте почетак, клица страдања. Овај извештај нам тако даје одговор о пореклу страдања. С једне стране страдање је свесно Божије ограничавање људске слободе, ради човекове користи и његовог крајњег остварења као савршеног створења, односно обожења. Ту је, дакле, страдање пут ка назначењу човековом, психолошко одсецање своје воље и прихватање воље Божије као истинског добра. Са друге стране, преступ Божије Заповести представља почетак страдања као нове реалности човекове природе. Страдање ту поприма облик казне: „А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Па онда рече Адаму...земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека...Са знојем лица свог јешћеш хљеб, док се не вратиш у земљу из које си узет.“ (Пост 2, 16-19) Ова логика схватања страдања као последице греха и одступања од савеза са Богом биће логика којом ће писци старозаветних књига представљати читаву историју старозаветног Израила. Овом логиком говориће и пророци, тумачећи садашња и проричући народу будућа страдања. Из таквог пророчког говора могла би се извући једна карактеристична формула која показује један јуридички однос у борби две воље, Божије и људске. То је формула „јер/што... и стога/зато....“ Ова формула је на много места присутна као језичко-логичка формулација, нпр. „Што се понијеше кћери Сионске и иду опружена врата... Зато ће Господ учинити да оћелави тјеме кћерима Сионским...“(Ис 3, 16-17); пророк Илија је прорекао јудејском цару Охозији смрт због неверства Јахвеу и Његовим пророцима: „Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате Велзевула бога у Акарону? Зато овако вели Господ: нећеш се дигнути са постеље на коју си легао, него ћеш умрети“ (2. Цар 1, 3-4). И у Књизи о Судијама постоји једна интересантна схема која говори да је грех и напуштање Савеза узрок страдању. Међутим, та схема доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мера ради враћања Израила своме Богу. Приче о шест „великих“ судија јасно показују наведену схему: док је народ веран Богу, живи у миру и благостању. Но, онда када одступају и чине „што је зло пред Господом“, Бог их пушта у руке туђих народа, онда наступа страдање. Тада наступа нејинтересантнији детаљ: народ се каје за своје грехе и моли свога Бога за избављење. На крају Бог шаље избавитеља у лику харизматичног вође, судије. Дефиниција страдања тако добија један нов моменат. Страдање није просто Божија одмазда према незахвалном и неверном народу, оно је и благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће и бити логика старозаветних писаца, којом ће приказати Израилову историју као учитељицу живота. Смена догађаја биће тако ологошћена и у њој ће се јасно видети оно што називамо Божијим промислом. Интересантно је да се и у нашем народу одржала ова логика која објашњава смисао историје и страдања. Срби, као индоевропски народ, несумњиво су склони да размишљају онако парменидовски када је у питању појам бића и бивствовања, за разлику од Семита који бивство схватају више као егзистенцију, односно бивствовање као однос бића и бића. Отуда је тешко повући паралеле између онтолошких схватања једног Семита и једног Индоевропљанина. Међутим, када је у питању однос Бога и човека, дакле делатни Бог и делатни човек, схватања су готово идентична. Трагови старозаветне свести су и те како очувани у свести нашега народа. Не личи ли горе поменута схема у Књизи о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“? Не личи ли наш Милош Обилић на судију Аода? Не личи ли пророчка формула „јер/што... и стога/зато...., на говор наших светитеља? Ево шта говори један од највећих међу српским светима, прогањан и тамничен баш као и већина старозаветних пророка, свети Владика Николај: „Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.“ Несумњиво је наше схватање страдања као казне, али и као позива на молитву и покајање. Евидентно је да је старозаветна логика односа Бога и човека присутна и неизмењена. Али, није склоност ка греху једини узрок страдању о којем нам говори Стари Завет. Наиме, старозаветни списи говоре нам о једном страдању који је нерешива енигма читаве људске философије од самог њеног почетка. То је феномен страдања праведника. То је парадокс на који људски ум није кадар да да ваљани одговор, парадокс пред којим пада свака логика и свако знање. Вера је једина логика којом се може разумети страдање два велика старозаветна праведника: Аврама и Јова. Страдање и једног и другог може се сагледати као страдање у више фаза, са крајњим исходом као циљем страдања, односно Божијим промислом. Тако, Аврамово страдање почиње његовом бездетношћу. Његова жеља за породом и немогућност остварења те жеље јесте борба две воље: његове и Божије, дакле, страдање. Аврам страда и оног тренутка када се његовој муци назире крај. Наиме, он страда и када добија обећање од Бога да ће му се родити наследник, жељени син: „Неће тај бити нашљедник твој, него који изиђе од тебе тај ће ти бити нашљедник“ (Пост 15, 4). Његово страдање је сада у лику беспоговорне вере у ово Божије обећање, иако га његове поодмакле године чине биолошки неспособним да постане родитељ. Његова страдална праведност јесте у покоравању људског разума вери у не баш пријатно искуство Бога. То присуство Бога је „страх и мрак велики“ који обузима уснулог Аврама (Пост 15, 12). Коначно, Аврамово страдање доживљава врхунац онога тренутка када му Бог заповеда: „Узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати (Пост 22, 2). Емотивни набој у речима Божијим „узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака“ и искушење које се намеће Авраму, представља оштрицу која засеца и људски разум и људске емоције. У том слому разума и емоција неминовно се отима једно људско: зашто? Зашто? на које не постоји и људско зато. Аврамова послушност Богу, чак и у страдању које је највеће могуће, показује да је суштина страдања и искушења једна велика тајна за људски разум. Вера је једини кључ разумевања парадокса Аврамове праведности и његовог страдања. Једино се очима вере може видети да је циљ Аврамовог страдања био показивање његове вере, односно његове праведности. Аврамова страдална праведност послужиће у целој историји Израила као парадигма праве вере и моралне савршености. Народу чије је вера лутала од усхићења и љубави према Богу до роптања па чак и одрицања од Бога и тражење спаса у боговима туђим, Аврам и његово страдална праведност биће опомена и ауторитет, безусловни позив на повратак истинском идентитету Израила, односно на Савез са Јахвеом. Кроз своје страдање и искушење Аврам је постао парадигма не само свом народу, већ и целом човечанству, како се људска воља приноси на олтар љубљеном Богу и како се људска патња и страдање преображавају у победничку веру, веру да је страдање заправо пут у победу и спасење. На тој победничкој вери и ничу многи народи и њоме се открива смисао страдања, по речи Господњој: „И благословиће се у сјемену твојем сви народи кад си послушао глас мој.“ (Пост 22, 18) И страдање Јова пружа одговор на једно од највећих философских и теолошких питања свих времена. То питање се налази формулисано и у самој Књизи о Јову: „Зашто безбожници живе? старе? и богате се? Куће су њихове на миру без страха, и прут Божији није над њима.“ (Јов 21, 7-9) Ево још једног парадокса који је стар колико и само човечанство, парадокса којега је сваки човек сведок. Страдање праведника и благостање безбожника је појава која разум окреће наопачке, потпуно га разоружава. Књига о Јову представља једну реалну слику у односу човек – страдање – Бог. Реалност те слике применљива је на било који период човечанства, дакле, вечно је актуелна као савремена философија животних релација између човека и човека и између човека и Бога. Страдање Јова, за кога библијски писац каже да „бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.“ (Јов 1, 1), има један дубљи смисао. Иза страдања једног беспрекорног праведника какав је Јов, стоји порука да је страдање један неодвојиви верски доживљај, суштина вере без које вера и не може постојати. Стадијуми страдања Јова заправо су стадијуми кроз које пролази биће једног верника на путу према савршеној чистоти. Друго, Књига о Јову показује ништавност људског умовања и о самом страдању, као и о Божијој правди и суду. Оптуживање Јова за грешност и позиви на покајање од стране његових пријатеља, оптуживање Бога због неправедне Јовове патње, доживљавају пуноћу свога бесмисла у Божијем одговору на крају Књиге о Јову. Тај одговор Бога могао би послужити и као одговор на најважније философско питање, питање од којег зависе и сви наши одговори, а то је питање: шта могу да знам? Аутархији и аутаркији људског разума Бог изриче суд пред којим нема оправдања: „Гдје си ти био када ја оснивах земљу? кажи ако си разуман. Ко јој је одредио мјере? знаш ли?...Јеси ли свога вијека заповједио јутру, показао зори мјесто њезино?...Јеси ли долазио до дубина морских? и по дну пропасти јеси ли ходио? Јесу ли ти се отворила врата смртна, и врата сјена смртнога јеси ли видио? Јеси ли сагледао ширину земаљску? кажи ако знаш све то...Знаш ли за ред небески? можеш ли утврђивати владу његову на земљи?...Ко је метнуо човјеку у срце мудрост? или ко је дао души разум?“ (Јов 38). Пред тајнама микро и макро космоса човек остаје нем. Његово знање показује се ништавним, зато је и суд његов ништаван. Пред оваквом божанском епистемологијом Јов пада ничице и одговара: „Гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја. Једном говорих, али нећу одговорити; и другом, али нећу више.“ (Јов 39, 37-38) И Јовово страдање, као и Аврамово, води у спасење и победу. Страдање Јова је парадигма преображаја човека из стања аутархијског и аутаркијског разума у стање човека вере. У таквом стању ствари праведност и моралност исковане су страдањем, те као такве имају своје савршенство, оне постају безусловне у људском животу. Многи су и други примери страдања старозаветног народа Божијег. Страдали су пророци, цареви, обични људи. Оно што је посебно интересантно нагласити јесте феномен настанка мудросне и апокалиптичне књижевности из тог страдалног духа. Поглед на страдалну историју као на вођство Божије изнедрио је предивне мудросне изреке, апокалиптичне и епске приче које су подизале морал напаћеном народу будећи му наду у правду и долазак Месије. Таква свест показаће се као један од темеља на коме је засновано и само хришћанство. Заиста, ако су стари Грци човечанство задужили философијом и дедуктивном методом закључивања, Римљани основом права и политике, онда су и Јевреји дали један немерљив допринос том истом човечанству очувавши веру у Једног и Истинитог Бога. Страдање као искуствени опит Бога постаће парадигма многим народима који ће своју колективну свест тражити у односу са тим истим Богом. Тај емотивни набој из којих су никли бисери Израилове културе, постаће мера вредности у достојанству идентитета једнога народа. То ће довести да јеврејска библија постане свечовечанска, а да Бог Израила буде откривен као Бог свих народа и васцеле творевине. У богочежњивом страдању Израила и ми Срби лако можемо пронаћи своје национално биће и своју историју. Наше колективна свест и наша генеза као народа почиње са упознавањем Једног и Истинитог Бога. Оно што је Израилу био Мојсије и Савез на Синају, нама су света браћа Кирило и Методије и Јеванђеље Христово. Онако како је Израил никао као народ у Савезу са Јахвеом, никли смо и ми у Новом Савезу са Христом и Црквом Његовом. Онако како су старозаветни пророци позивали Израил на чување тог Савеза ради очувања властитог народног идентитета, тако позивају и нас наши свети на очување вере Христове, као нашег народног идентитета. Онако како су Израилци жудели за својом поробљеном домовином жудели смо и ми и жудимо и данас. Онако како богонадахнути псалмопојац уздише у ропству вавилонском: „Ако те заборавим Јерусалиме нека ме заборави десница моја“ (Пс 137, 5), уздисасмо и ми вековима и уздишемо и данас за нашим Косовом. Страдање, као егзистенцијални доживљај и емотивни набој и у нашем народу изродио је величанствену историју на коју смо сви поносни. Страдање је створило и нашу културу, уметност, епске песме и свенародну мудрост оличену у небројаним народним причама и пословицама, баш као и у старом Израилу. Љубав према Богу родила је у нама и љубав према своме роду и својој отаџбини, исто онако као и у старом Израилу. Парадигма Аврама присутна је и код нас као парадигма Светога Саве. Дело и вера Светога Саве светило су над нашим поступцима, баш као и дело и вера Аврамова старом Израилу. Јовово страдање, његово негодовање и роптање, али и покајање, присутно је у свести нашег народа као логика живота. Све ово говори да без обзира на векове и народе, страдање има своје дубоко и тајанствено, али ипак искуствено значење у односу Бога и човека. Страдање показује да падају баријере између онога што данас зовемо индоевропска и семитска логика. Страдање потврђује да су истините речи апостола Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више мушког ни женског, јер сте сви један човјек у Христу Исусу.“ (Гал 3, 28) Читав корпус људског трагизма остаје присутан кроз све векове и за све народе. То говори о заједничкој огреховљеној људској природи и огреховљеној људској вољи која је креатор људске историје. Међутим исти тај трагизам и страдање, доживљен као искуство човека и Бога, говори да је и Бог присутан у историји. На крају, страдање Срба сличи страдању Израила, јер је Један и Исти Бог Срба и Израила, Један и Исти Бога васцелог човечанства. Онај народ који прихвати тог Једног и Истинитог Бога, неминовно прихвата и страдање као пут ка победи, истини и правди, као пут ка Једном и Истинитом Богу. Александар Милојков
  5. Објављено у ЛОГОСУ 2010/1 Библија и друштво Они који желе да дискутују о човеку, били они теолози, философи, социолози, сложиће се око једног: човек је биће заједнице. Заједница, пак, подразумева сплет односа између појединаца. У том сплету појединац одређује себе као личност, као потпуног човека или, боље речено, труди се да то учини. Труд му, међутим, не гарантује успех. Отуда на историју развоја људског друштва можемо да гледамо као на једну линеарну линију развоја људске свести. Питања која се пред нас постављају јесу: како изгледа та линија? Да ли је људско друштво данас, а самим тим и појединац у њему, на вишем нивоу свести него раније? То није једноставно питање и не треба бити брзоплет са одговорима. Чини се да је човек покушавао да уреди своју заједницу аналогно својој психологији. Психологија готово да је неодвојива од тзв. теорија друштва, од социологије. Од античких времена, од Платонове „Државе“, до модерне „Универзалне декларације о људским правима“, можемо сагледавати одређења људске заједнице и односа у њој, као једног комплексног сплета у који је човек осликавао управо себе, своју свест. Оно што је био камен спотицања људској срећи и задовољству кроз читаву историју, јесте један дубоки расцеп између теорије друштва и самог друштва, конкретног живота. Над папирним теоријама увек је лебдела авет утопије. Папирни императив правде и једнакости, у пракси се претвара у живу неправду и неједнакост. Много је тога што човека детерминише, што га ипак условљава и одређује његов курс у мору општих и декларативно признатих права и вредности. Зато, реалност света није општа правда и једнакост. У најбољем случају, то је утилитаризам. И на Библију можемо погледати као на једну ризницу развоја идеала људског друштва. Наиме, оно што је приметно у библијској теологији, било да се ради о Старом или Новом Савезу, јесте схватање човека управо као бића заједнице. То схватање Библију приближава савременим схватањима човека, те је дијалог сигурно могућ и са једном „Универзалном декларацијом о људским правима“. Шта је оно што повезује Библијску теологију и Декларацију УН? То је схватање људске слободе као темеља самог људског бића. Човек је човек зато што је слободан и о човеку можемо говорити само као о слободном. Једино слободан човек може себе остваривати као личност, градити заједницу и бити вреднован и одговоран. Но, да ли је човек заиста слободан? Ако јесте да ли је данас слободнији више него раније? Ствари су сувише озбиљне и дубоке и траже један деликатан приступ проблему. Библија нам говори да је Бог човеку и свету подарио постојање и живот, али га није приморао да следује Божијем науму. Човеку је остављено да слободно одговори на тај Божији призив, на понуђену заједницу са Богом. Бог је човеку подарио моћ слободе, а на човеку је да ту слободу осмисли, да одлучи. У Књизи Поновљених Закона налазимо сажетак те поруке која прожима читаву Библију: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје.“ (Понз 30, 19). Међутим, не треба идеализовати библијску слику поимања људске слободе и достојанства, баш управо као што не треба идеализовати ни развој друштва и друштвене свести у секуларном смислу. Библија јасно сведочи, коликогод биле идеализоване слике библијских писаца, да је људска свест прошла једну развојну фазу. Оно што је интересантно закључити јесте чињеница да је та линеарна библијска линија узлазна, пење се ка позитивнијим вредностима. Пођимо од правде и људских права са првих страница Библије. У Ламеховој песми (Пост 4 23-24) се каже: „Чујте глас мој, о жене Ламехове, послушајте речи моје; убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута Ламех ће седамдесет седам пута.“ Несумњиво, реч је о крвној освети и то вишеструко наплаћеној. Међутим, већ у Књизи Изласка (21, 24-25) читамо: „Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу. Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ Пошавши од Ламехове правде, ово је ипак известан напредак – мноштво модрица за једну модрицу, ипак је заменила једна модрица за једну модрицу. У Старом Савезу људска свест дошла је до поимања правде као реципроцитета. Но, оно што вреди истаћи јесте то да је Закон имао за циљ управо да очува постојање заједнице и сваког појединца унутар ње. Закон није просто писани принцип који тек треба да заживи у пракси. Не, библијски текстови следе живе догађаје и жива искуства. Један снажан онтолошки моменат прожимао је старосавезно законодавство. Коликогод то законодавство изгледало на моменте сурово, оно је ипак на један ефектан начин осигуравало људску слободу и егзистенцију. Оно је успело да направи разлику између слободе и анархије, коју можда данашњи свет све теже уочава. Данас се човек све више индивидуализује, те самим тим и слобода се схвата као лични посед, као самодовољност. У Библији се слобода мери увек оним другим, човеком, ближњим који стоји наспрам човека, наспрам свог ближњег. Закон је, тако, чувар постојања сваког појединца у оквиру заједнице. И не само да је чувар његовог биолошког постојања, већ је творац и чувар његовог личног идентитета. Заправо, за једну семитску логику немогуће је било замислити некакво билошко постојање, постојање по себи. То је мисао једне друге логике, наиме, античке грчке и опште индоевропске логике. За једног Семиту постојање је значило постојање у односу на нешто, ствари и бића постоје само у релацији, у односу, у сврси. То се најбоље да видети у Декалогу. Однос према Богу и однос према ближњем, то је основ Декалога. На томе се темељи читаво друштво старог Израила. На том темељу ниче сваки појединац, сваки род, свако племе и на крају цела Израилова нација. Тај сплет односа је чувар бића и чувар идентитета сваког појединца. Појединац и заједница, њихова онтологија, су тако испреплетани да се често њихов идентитет замењује, односно изједначава. Тај феномен срећемо на много места у старосавезним текстовима. Гледано из угла данашњице, могли бисмо много тога да приговоримо старосавезној заједници и стању људских слобода и достојанства личности унутар ње. Но, потребно је јасно нагласити, само из угла данашњице, никако из угла тог времена. Напротив, стари Израил је делио опште друштвене вредности античког доба, чак их позитивно и превазилазио. На удару савремене критике наћи ће се најпре патријахални односи у Старом Савезу, затим односи и права мушких и женских чланова заједнице и друго. Но, то је познати вечни бој тзв. конзерватизма и либерализма. Основна теза којом почиње Декларација УН, јесте констатација да је људско достојанство урођено, једнако као и једнака права свим члановима људске породице. Достојанство сваког човека и једнака права чине темељ слободе, правде и мира у свету. Чини се да ова поставка стоји у свим озбиљним теоријама друштва, чак и у Платоновој Држави, па и у Библији. Оно што се кроз историју мењало јесте свест шта значи људско достојанство и шта је то правда и слобода. За Платона је правда била да свако ради свој посао и да се не меша у посао другог. Правда је правилно функционисање три врлине, отеловљене у три слоја друштва. Правда у Израилу је била Божија правда, смернице које је Бог дао и које је требало следити. Тиме се изражавала како послушност Богу, тако и послушност заједници. Како код Платона, тако и код Израилаца, знало се ко је ко. Такав сплет односа значио је конкретан живот и егзистенцијално остварење за сваког појединца у заједници. Оно што је био непремостив проблем, кроз сву историју развоја људских односа, јесте тај урођени детерминизам. Лако ћемо данас критиковати античко друштво, права жена у њима, постојање класа и слично. Међутим, требало би се запитати да ли се заиста данас отишло даље? Није ли постојање једнаког достојанства и једнаких права остала само флоскула на папиру? Коликогод правили праведне законе, у стварном животу никада нећемо моћи да превазиђемо тај неки природни детерминизам. Људи се једноставно рађају са одређеним склоностима, са талентима. Рађају се у одређеним социјалним, килтуролошким и историјским условима на које нису могли да утичу. Све то ће битно утицати на њихово положај у друштву. Хтели или не, достојанство и права се ипак мере и признају аналогно усађеним моћима у свакоме од нас. Можда су антички људи били храбрији и реалнији од нас па су ту чињеницу признали и покушали да уреде друштво како је најбоље могло. Данас се та чињеница увија у флоскуле. Ризикујете да вас прогласе лудим ако то приметите и питате: зашто две особе, различито обдарене, рођене у другачијим социо-културолошким условима, обе дале максимум својих моћи, зашто их једнако не наградите? То је лудо и нелогично питање. Јесте, али онда не треба причати о једнакости, једнаком достојанству и правима. Та детерминисаност је трагедија палог света и не треба гајити илузије да је могуће створити једно друштво правде и једнакости. Зато члан 1. Декларације, „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“, само лепо звучи. Свет, коме једина мера вредности постаје профит, све се више изругује оваквој тврдњи. То је заиста велико питање: како будући детерминисано неједнаки да будемо једнако прихваћени и једнако награђени? Зна се како су се такви покушаји завршавали у историји. Осврнимо се на Марксову философију и на друштва и државе које су настајале на темељу ње: свакоме према потребама а свакоме према раду. То је неуспели фалсификат једне идеје којој ћемо се вратити када будемо говорили о хришћанском поимању друштва и заједнице. Друга невоља у коју је упала савремена теорија друштва и људских права јесу поремећени референцијални оквири. Данас се све више прича о правима жена, актуелни су разни феминистички покрети. Међутим, свет као да се не бори да жена буде жена. Свесно или несвесно, жена се полако претвара у мушкарца, под плаштом једнаких права. Уместо да се устреми на поделе које владају између права мушкараца и жена, привидна борба за равноправност је ударила на разлику између њих. Полако и сигурно, таква философија доводи до нестанка идентитета. Парадоксално, борци за људска права све више гуше и убијају идентитет својих „штићеника“. Чини се да је члан 3. Декларације, „Свако има право на живот, слободу и безбедност личности“, више био поштован у старом Израилу него у време постмодерне. Чак је Тора била убедљивија. Она није причала о правима на живот, већ је била експлицитна и наређивала: „Не убиј“. Библијском човеку је његова заједница заиста уливала и давала сигурност, како егзистенцијалну тако и сваку другу. Бивање у заједници заиста је значило бити жив, још од времена када су Израилци били номади. Човеку постмодерне је олакшан и осавремењен живот, у односу на његове античке претке. Заједница је изнедрила нову технологију, нове корисне производе, све у циљу да олакша и улепша живот. Да ли? Савремена технологија је више за свој циљ имала профит, него живе људе. Она није само „олакшавала“ живот, она је и узимала радна места. У таквој једној заједници оно што карактерише основну егзистенцијалну црту породице, „основне ћелије друштва“, како је Декларација назива, јесте несигурност, страх од нестанка. Таква је технологија и визија друштва понудила јефтину нездраву храну, али и скупо квалитетно лечење. Право на живот? Наравно, уколико сте спремни да добро платите. Управо супротно од онога што је тачком 3. декларисано. Не заваравајмо се, античко ропство, замењено је постмодерним ропством. Опијен хедонистичким вредностима, човек постмодерне је постао дужнички роб. Његово ропство је много дуже него ропство старог Израилца. Први је могао робовати највише шест година, а човек постмодерне робује деценијама, чак цео живот. Њему ваља да отплати стан, да отплати ауто, летовање, зимовање, гардеробу. Израилцу робу је његов газда био готово као родитељ, чак је могао и наслеђе да добије. Често је роб Израилац одбијао да оде од свог господара када је добијао слободу. Човек постмодерне је роб коме је забрањено рећи да је роб. То му је једина утеха. Међутим, његов господар је много немилосрднији од оног античког. Под привидом да му даје, он му узима све што има. Ти односи не познају човекољубље и милост. Једина мера вредности која регулише комуникацију јесте профит. Док стичете профит у игри сте, када то нисте у моћи ризикујете да постанете колатерална штета општег напретка безличног човечанства. Можемо критиковати и свирепо извршавање појединих законских казни у старом Израилу. Каменовање до смрти, на пример. Члан 5. Декларације осуђује и забрањује такав поступак: „Нико се не сме подвргнути мучењу или свирепом, нечовечном или понижавајућем поступку или кажњавању.“ Ипак, кажњавање није укинуто, оно је постало само префињеније: камен је заменила електрична столица. Са друге стране, копље, лук и стрелу замениле су савремен бомбе високе разорне моћи. Убијање је осавремењено, постало је ефектније и забавније. Данас је могуће убијати без бојазни да свој живот ставите у опасност. Човек антике, ипак, није имао такву лагодност. Он је морао да се учи витештву. Не, ово није наш жал за антиком и презир постмодерне. Ово говори да човек није успео да превазиђе ограничења своје палости. Разлика је у томе што је човек антике увиђао те чињенице и тако покушавао да створи здраво друштво. Са друге стране постмодерна затвара очи и живот своди на апстракцију. Зато однос Закона (Декларације) и праксе у Старом Савезу изгледа здрав и реалан, а у постмодерни је тај однос флоскула и лицемерје. Један од ретких мислилаца који је реално приметио ово стање пале природе и отворено, без длаке на језику, реално дефинисао људско друштво, државу, био је Томас Хобс. Можемо да га критикујемо, да нам се не свиђа његова теорија, али он говори о суровој реалности. Он примећује да је човечанство у природном стању рата, у ком је појединац препуштен самом себи. То је страшно стање, у ком човек никако не може испунити своје природне пориве. Стога, људи морају да се организују у друштво, тј. државу. Иако су ове мисли изречене у XVII веку, њима дише логика постмодерне вођена једином важећом нормом: профитом. Таквом друштву је потребна држава са својим законодавним и принудним апаратом, у противном људи би се међусобно поубијали. То је страшна и језива истина. Када су Библија и теологија у питању, револуцију у људским мерама вредности донело је хришћанство. Нове мере вредности у односим између људи Христос најављује следећим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон и Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Мт 5, 17). Он постојеће законске норме узводи до савршенства: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду…“ (Мт, 5, 21-22). Старосавезна идеја градње властитог идентитета у односу са другим, доживљава свој врхунац у Новом Савезу. То иде толико далеко да се заповеда љубав према непријатељима, окретање другог образа ономе ко шамара, давање кошуље ономе ко отима хаљину. Правда и награда померени су ван граница историје, предате су вери у обећање будућег века. Сукоб хришћанског императива са „здравом логиком“ само говори да свест човека није далеко одмакла. Хришћанство је „лудост“, како некада тако и сада, у развијеном и модерном свету. Хришћанство је „лудост“ јер је први пут човеку показало и објаснило слободу у „оригиналу“, заиста слободу, не привид слободе. Човек је позван да све одлуке доноси зато што хоће а не зато што мора. Мотивација за однос са ближњим више нису обавезне законске норме, већ чисто и неусловљено хтење, љубав. Безусловна и ничим споља оправдана љубав. Не треба се заваравати да је хришћанство већ створило овакво друштво на земљи. Христос је поставио један императив пред сваког човека. Људима је остављено да се у том императиву огледају. Да покушају да своје поступке и своје животе ослободе хипотетичког и да делају вођени категоричким императивом, што би рекао Кант. Међутим, и тај кантовски категорички императив треба извући из онога „морам јер морам“ и преобратити га у „хоћу јер хоћу“. Таква заједница, заснована на слободи, на ослобођеној слободи, једино може да прихвати сваког појединца једнако, без обзира на његове таленте и друге детерминисаности. Зашто? Зато што таква заједница себе посматра као једно тело у којој је мноштвеност и различитост управо нужност за постојање једног. Апостол Павле то наглашава следећим речима: „Јер и тијело није један уд него многи...Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све био слух, гдје је мирисање?...А ако би сви били један уд, гдје је тијело?...А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част.“ (1 Кор, 12, 14-23). Достојанство и једнакост, једнака важност и уважавање, налазе се у овим речима апостола Павла. То су управо оне вредности које се негују као темељне у Декларацији о људским правима. Хришћанска теологија такву заједницу људи види као крајњи смисао и циљ постојања човечанства. Но, потребно је да пали свет устане и да заживи као једно. Да као једно превазиђе поделе, не укидајући разлике, те да своје јединство гради на мноштвености. Свет ће то успети када заиста буде слободан, када се „морам јер морам“ преобрази у „хоћу јер хоћу“. Александар Милојков
×
×
  • Create New...