Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Зоран Ђуровић'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. Дјечји Црквени хор Златица из Подгорице постоји скоро 10 година. Осим што дјеца колико је могуће редовно активно учествују на Литургији, покушавамо да мало обогатимо избор духовних пјесмица сопственим стваралаштвом. Подједнако су ту активни и дјеца и прота. п.с. Сад кад сам провалио како да качим наше пјесмице има да ве удавим...:) VID_20181125_100636.mp4
  2. Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај? Да ли се са смрћу све завршава? Шта бива са човековом личношћу, да ли он има неку своју индивидуалну бесмртност по смрти тела? Као уводик у ову компликовану и тешку тему, на коју нико нема одговор, али зато не значи да се не треба и бавити њоме, узећу осму химну о Рају, преподобног Јефрема Сиријца. Прочитајмо је: 1. Дубоко ми у слух сашла реч која ме раздрагава, што се у Писму пита у причи о разбојнику на крсту, и утеху донела ми, огрезлом ми у гресима. Онај који помилова разбојника одвешће ме у врт, чије име, чим га чујем, чудесно ме усхићује. Дух мој, узе раскинувши, похрли у созерцање њега. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 2. Ту видех обиталиште и Скинију од светлости и глас чух што говораше: Благо разбојнику што по милости Божјој кључеве од раја доби! Поверовах сместа – ту је, ал, помислих потом одмах како није кадра душа Рај чувенствено да осећа без сапутника свога, оруђа свога, харфе своје. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 3. И у земљи радовања обузе ме скорб тескобна – бескорисно изгледаше да тајанства испитујем; мисао о Разбојнику наведе ме на питање: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? Ако може и без тела да живи зашто онда преко њега спознаје смрт? Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 4. А да без тела душа не може ишта да види, доказује тело само. Када се тело вида лиши, тад и душа бива слепа и с њим ходи пипајући. Ето како једно друго потребују и сведоче – ко што телу треба душа да би оно могло живети, тако је исто и души тело нужно да би чула и видела. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 5. Постане ли тело немо, с њиме и душа бива нема; кад је болно, у бунилу, и душа такође бунца. Све кад би могла душа одвојено да постоји, без сапутника свога, просто не би постојала. Душа тако стварно личи на заметак у утроби материној, што у себи има живот, ал' је лишен говора и моћи ума. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 6. Ако, дакле, притиснута у телу, ипак, заметку је налик душа, то не може да спознаје, ни себе ни сапутника свога, колико је немоћнија кад од њега далако оде?! Она тада више нема ни на себи ни у себи чула да у њеној служби бивала би ко оруђе, јер чулима само сапутника свога може да се пројављује и видљивом да постаје. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 7. Недостатак ни у чему боравиште то благословено нема, земља ова пуноте је савршена баш у свему. Душа, дакле, не би могла овамо да уђе сама, пошто у ње такве не би баш низашто било тада чувствених и умних сила. У дан васкрсења тело и његова сва ће чула у Едем да уђу тако у свом пуном савршенству. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 8. Рука Самог Створитеља, месећ тело из земље, назначи му да га као Творца свога песмом слави. Али, као харфи немој, глас му још недостајаше све до оног крајњег трена, кад Створитељ удахну му душу кадру да Господу пој узноси; Струне тако звук добише, а душа кроз њих премудрости говор прими. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 9. Кад доврши пак Адама, пошто га већ целог сазда, узевши га, Господ га у Рај настани. Ни по себи ни због себе сама ту да уђе душа није могла. Ал' душа и тело скупа уђоше унутра чисти, савршени у земљу савршенства, те заједно из ње изиђоше, окаљавши се. То је доказ да у њу о васкрсењу заједно ће да се врате. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 10. Нехајан је раја чувар Адам био, јер крадљивац у њ му уђе, лукави да опљачка га. Но, плодове заменарив којима свак би други похитао, он похара домаћина самог врта. Потом, Господ у потрагу за њим пође, сиђе, у Ш'ол сађе, ту га нађе, избави га и одатле поново у рај узведе. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 11. У зазиданим становима, уз ограду саму раја пребивају душе верних и праведних, ту се стане ишчекујући тела своја, пријатеље, е – да, кад се двери врта најзад буду отвориле – и тела и душе клину између осана силних: Благословен онај који је из Ш'ола Адама ван извео и у рај опет са синовима увео! Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! Разумевање проблема пред који нас ставља Доктор Цркве (тако у католика), Јефрем који зететички покушава да одговори на ову апорију која је скоро већ историјска, јер је тумачење ове епизоде о Разбојнику довело до оштрог сукоба између традиционалних цркава са једне стране и, са друге, Јеховиних сведока (ЈС) и Адвентиста (АД). Наиме „традиционалан“ став католика и православаца је да душа надживљава смрт тела и да благује у вантелесном ишчекивању Другог и славног доласка, док ове две нове секте се држе старозаветног уверења да душа умире са телом и да ће само са Васкрсењем поново доћи до одушевљења тела па ће тако човек живети вечно. Традиционалисти ће у овом стиху (Лк 23, 43) видети доказ да душа иде у Рај, ове секте да умире. Све се претвара у проблем интерпукције, где се ставља зарез. Традиционалисти реконструишу: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају. ЈС и АД: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у Рају. Нема судије који би засигурно могао рећи где у грчком тексту иде зарез, али немамо ниједног јединог гркофоног црквеног писца који је читао овај текст у кључу ЈС и АД. И један Сиријац, као што је Јефрем, у чијој школи је доминирао семитски менталитет, поштедео би себе свих ових питања, ставивши зарез иза „данас“ да је тако могао да се прочита овај текст. Напротив, он не покушава овако детињасто да избегне проблем. Његова идеја Раја је материјалистичка. Бог је направио један ограђени врт, како би урадио сваки баштован, и у њега настанио људе од крви и меса, Адама и Еву (dе paradiso, 8, 2). Рај је чувствен, и само чулима може да се осећа, а чула пак постоје само у телу (ib.). Стога се одмах пита: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? То је идеја која је распредана надугачко у неоплатоничара, али и код хришћанских мислилаца. Који је мотив да душа уђе у тело? Тако Плотин набраја многобројне изразе за овај мистериозни спој: сејање душа; силазак ради усавршавања универзума; казна; пећина; нужност и слобода; обитавање у злом телу; скитња, лутање; одмор од бежања; добровољан и недобровољан силазак, мада Плотин све то нивелише у једном коначном повратку ка Првом принципу (enneades, 4, 8, 5). Јефрем пак не би видео ниједан позитиван разлог. Да душа не може да функционише без тела Јефрем нас убеђује упечатљивим примерима који су у то доба, али и данас, били импресивни: душа без тела не види, слепа је; као што телу треба душа да би живело, тако је и души тело нужно да би чула и видела (de parad. 8, 4). Ако је тело немо, онда је и душа нема; ако је тело у бунилу, онда и душа бунца (de parad. 8, 5). Душе нема без тела, и без њега нити говори, нити мисли, закључује Јефрем у овом параграфу. Она се пројављује само кроз тело (de parad. 8, 6). У савршени Рај може да уђе само савршен, комплетан човек, сачињен од тела и душе и то ће се десити само у дан васкрсења (de parad. 8, 7). И тело без душе је немо и немислеће, и само кроз удахњивање душе у извајано од глине тело, оно може Господу пој да узноси (de parad. 8, 8). Савршени Адам је тако посађен у Рај, у који сама душа није могла да постоји. Заједно су душа и тело ушли унутра чисти, заједно због греха изишли, што је по Јефрему доказ да ће по Васкрсењу заједно и да се врате (de parad. 8, 9). Господ је одбеглог Адама нашао само сишавши у Ш'ол, одатле избавио и поново у Рај узвео (de parad. 8, 10). Рај је био ограђен врт, тако да сада уз његову ограду пребивају душе верних и праведних, ишчекујући своја тела, пријатеље (sic!), да би са њима тамо ушле. Јефремов текст је бесконачно леп и одише духом раног хришћанства. Вера у доброту Божијег стварања, радовање животу и Тројици, једна експлозија оптимизма. Себастијан Брок ће рећи да Јефрем оставља неразрешеном дилему како је Разбојник могао ући у Рај.[1] Дисоцирао бих се од овог мишљења. Решење бих видео у једном парадоксу који налзимо у овој химни. Јефрем је постулирао да душа не може да уђе у материјални Рај без тела. То не може ни Разбојник, без обзира на Спаситељево обећање. Међутим, Јефрем парадоксално изјављује да је Господ сишао у Ш'ол, и одатле у Рај узнео Адама и његове потомке. Исто важи и за Разбојника. Не говори нам Јефрем о два васкрсења, једно које важи за ове свете, а друго које ће бити на крају времена. Душа без тела не може у Рај. Он за гаранта узима обећање, реч Исусову, али је актуализује. Време ишчезава, иако је његов претходни дискурс и апорија управо историјског, темпоралног карактера. Јефрем жели, како се мени чини, да каже како са Христовим васкрсењем устају сви који ће бити становници Раја, Небеског Јерусалима. Као што нам Јеванђеље по Јовану вели да Исус на крсту васкрсава. Посвађао би Јефрема са логиком неко ко би тврдио да је овај видео Адама у Рају по Исусовом силаску у Ад, јер то Јефрем експлицитно одбија. Он само покушава да нам објасни како се његово васкрсење односи на наше, како ми учествујемо у том васкрсењу. Временски Исус васкрсава пре нас, али је тај догађај ванвременски, тако да може да обухвати све индивидуе од почетка света и до краја. А то може јер је Логос исти јуче, данас и сутра (Јевр 13, 8). Литургијски Исус Христос Наравно да све ово Јефрем није дефинисао, али са друге стране, мислим да је предложено читање кохерентно са изложеним у VIII химни. Међутим, у прилог оваквог читања иде и једна већ консолидована православна литургијска пракса. Такозвана Литургија Св. Јована Златоустог, изражава на више места ово сажимање времена, обједињавања свих светих створења у Оваплоћеном Логосу. Литургија је једна процесија, литија, која почиње са проскомидијом и завршава отпустом. Реч је о процесу, радњи, живој ствари. Вади се агнец и ставља на дискос. Комеморише се његово жртвовање. Када му се симболички узима живот, ваде се друге честице у част и спомен Богородице, Јована Претече, Пророка и других светаца, а онда за живе и мртве. Црква са својом главом, Христом, је спремна. Ђакон кади и као да одговара на Јефремово питање рецитујући: „У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“. Све је лепо и побожно припремљено, окађено, а онда настаје пакао: долазе на сцену јуридичари, устају из гробова фарисеји (да будемо у складу са Јефремовом поезијом). Ми пак ходамо са Господом, молимо се на входу: „Учини да са нашим входом буде вход светих анђела“, не 5-6 анђела, него сви анђели. Са њима смо уједињени у Оваплоћеном Логосу, Небеском Јерусалиму. Читамо Писма. Проповедамо. У Херувимској молитви сећамо се да је Христос свештеник, онај који приноси и који је принесен, онај који прима и који се раздаје. Стављајући дискос на Престо, свештеник понавља: У гробу телесно, и додаје: „Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашег, показа се... као лепши од раја...“. У молитви узнешења, се спомиње како нас је Христос узвео на небо и тако даровао нам Царство своје будуће, и прима службу из руку људи, а не анђела, али и ми са њима кличемо „Свет јеси и пресвет...“. Перспектива је небеска. У анамнези се сећамо свих страдања Христових, васкрсења, вазнесења и „другог и славног доласка“. Ствари се, дакле, гледају из есхатолошке остварености, која бива актуелизована епиклезом: „...молимо Те... ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове“, и Духом нам оприсутни Христа. Онога који је у себи објединио сва створења. Дух Свети нас чини деловима тог прослављеног и мистичког Тела. Онда долазе нови фарисеји који то негирају: Зашто стављате све честице у путир? И неко поједе честицу принету за баба Милеву, и онда се уместо Христом причестио Милевом? Не разумеју да „једу“ Милеву јер је и она део Христовог тела. Једу и сами себе уколико су делови тог тела. Једење означава најприсније сједињење са ближњим. Тако „једемо“ свеце.То не би било могуће ако они нису сједињени са Христом. Ови замишљају Христа као индивидуу, да он има неко своје индивидуално тело које је, наравно, свето по својој природи и нема у себи никакве Милеве. Пошто је „свето“, онда га ретко треба узимати, јер то није супа. Овако смешно расуђивање доводи до апсурдних закључака: ђакон који употребљава на крају дарове, причешћује се мало са Христом, мало са Милевом, Амфилохијем итд. Миш који би украо и појео причешће (сада је већ мало теже да се то деси) постао би свети миш? Како је могуће да се то „свето“ тело у нама распада, па га из себе избацујемо разложено, пишкимо у Христу Христа? Како неко и даље може да брани жени у циклусу да се причести, јер мисли да са њеном крвљу одлази и Христова? Жена која има циклус, онда је суспендована из тела Христовог, па кад јој престане, опет буде део тог тела? Једном речју, мноштво је апсурдних ситуација у које се упада ако се тело Христово посматра као индивидуално. Надилажење времена и простора Идеја да због надилажења времена Христос обухвата сва света створења, и да је због ванвремености она учествују у њему, пројављује се и у другим хришћанским тајнама и предању. Тако нпр. у иконографији видимо Павла представљеног на Вазнесењу, иако он историјски тамо није био присутан. Кроз вазнесење људске природе у Христу вазносе се и сви они који учествују у њој. Без обзира што тамо нису били присутни и што се тек имају родити. Доста година је прошло од када сам написао Лик и Прволик, у Беседа 1-4 (1993) 227-231, где сам поменуо Преображење као par excellence догађај пројављивања Царства небеског на земљи, јер сам Христос у присуству ученика вели да има неких који неће умрети док не виде Сина Човечијег како долази у Царству своме (Мк 9,1, Лк 9, 27-28, Мт 16, 28). Са Исусом су разговарали два човека, „Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк 9, 30-31). На страну уобичајена симболика Мојсија као Закона, Илије као Пророка, тако да Исуса можемо видети као испунење једног и другог, за приметити је да су ово људи, а не душе, иако прослављени (из Царства). Они су од крви и меса. Они су у телу узашли на Небо. Илију су тамо пренеле ватрене кочије, а Мојсија Господ сахрани (Пнз 34, 6), тако да му се не зна гроба, што је дало места веровању израженом у апокрифу, Мојсијево вазнесење, да је он у телу узет о чему магловиту напомену даје Јуда, 9 јер тај одломак на који се он позива није дошао до нас заједно са поменутим и, дакле, мањкавим апокрифом. Интересантно је да је Исус забранио апостолима да говоре о преображењу, све док не буде васкрсења, што сугерише да тек онда оно може да се разуме. Царство небеско се јавља као последица васкрсења, мада овде временски имамо једно тумбање: пре су видели Царство него што се десило васкрсење. Опет, то нам може бити јасно из перспективе оствареног у „очима“ Божијим Царства небеског. Веровато их нема само четворо-петоро „горе“ (Енох, Мојсије, Илија, Исус и Марија), него су сви свети „већ“ „тамо“. Ограничени смо језички, али не мање и могућношћу поимања овог ванвременог феномена. За нас стрела времена иде само у једном правцу, ка будућности, која се поклапа са оном психолошком. Васкрсење тек има да се збуде. Наравно, не и за Бога који надилази категорије створеног (временско-просторни континуум) које итекако важе за нас. Бесмртност душе Бесмртност душе, било по природи, било по благодати је учење небиблијског порекла. У платонизам је ушло преко питагорејско-орфичких спекулација, а одатле и у хришћанство. Наравно да оно није прихваћено од свих Отаца, али јесте од огромне већине. Вели се да душе праведника благују у „Аврамовом наручју“ до коначног васкрсења. То учење као свој најозбиљнији проблем има, поред оних које Јефрем наведе, неразумевање зашто је неопходно васкрсење тела: када је већ души лакше без њега и када задржава све своје функције осим оне која се односи на руковођење тела, што би се поново спајала са њим? Прибегава се мало убедљивим разлозима: тело је украс душе (Златоусти, Августин) или праведности: заједно су се трудили па заједно треба и да благују и да буду награђени или пак кажњени. Ни учења о Чистилишту и Митарствима се не срећу са мањим проблемима. Они за заједничку базу имају идеју „средњих“, обичних људи, који нису ни за пакао ни за рај, па им се даје шанса кроз привремено страдање (мало их прекале кроз лед и ватру у неким верзијама – Чистилишне муке, или их траумирају балкански ваздушни цариници, па морају други, који су се обогатили на земљи, да плате за њих). Тако, пошто су задовољили божанску правду, могу да одлете на небо. Ова учења налазе свој извор у људској машти, а не у Писму. Да су плод маште види се по њиховим многобројним различитим варијантама тих мучења или авантура које душа мора да сретне на путу до неба. У лицу Марка Ефеског православни ће у Фиренци одбацити Чистилиште као неприхватљиво учење, али он зато нигде неће поменути Митарства јер би му Латини рекли: Па ово учење личи на наше! Због тога се правио да никад није чуо за Митарства. Мали проблем је што оба ова учења, која су у експликативном делу супротна, имају своју потврду у Предању. Наиме, и једно и друго су основани на Оцима. Неком полемичару, који није обдарен знатном интелигенцијом, па би прихватао једно, а одбацивао друго, привео бих за то, које одбацује, сведочанства Отаца. Најприродније решење је да се и једно и друго учење посматрају као апокрифи, ствар фолклора и да се никоме не намећу као догма. Молитве за умрле и молитве свецима Јасно је да и једне и друге молитве остају и да нису искључене ставом да душе умиру заједно са телима или да „спавају“ до Страшног суда. Ми се молимо за упокојене, за особе, а не за један њихов део. Молимо се да на Небу будемо заједно. Да наша љубав учествује са Божијим сећањем на васкрсењу нама драгих. Не да му ми помогнемо да му се души олакша, него да заједно будемо у Царству. Тако и слабији, „нормални“ хришћани имају користи од духовних атлета. Они за слабе „задужују“ Бога, као што су то урадили и свеци који су постали пријатељи Божији па могу да посредују за грешне. Уверени смо да свеци „тамо негде“ нас чују. Та ванвременост им омогућава да нас чују. На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“. Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не. Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца? Код Августина ћемо наћи промишљање које подржава ову моју и Хопкову тезу, мада је он био поборник тезе о бесмртности душе по Божијем деловању. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“, као што нам квантна физика вели да је могуће за електроне. Опет, имамо доста Отаца који ће здраворазумски тврдити да анђели, будући створења, не могу да буду истовремено на два места. Међутим, здрав резон има мало простора у физици и теологији. Здраворазумски, чувени Пол Дејвис (Paul Davies), види проблем да Бог може да мисли, јер ако је он непроменљив, мора да се мења кроз време које је неопходно за процес размишљања (God and the New Physics, New York 1983). Наравно да је то за нас који се молимо неприхватљиво. Бесмислено би било да се молимо некоме ко не може да нас чује ни разуме. Но, Августин може да нам помогне да се примакнемо овој тајни да размишљамо о временом и а-темпоралном као о два регреса, два субјекта који су одвојени, тј. разнородни. Ванвременско улази у историју. Оно и постоји ван-времена, да се изразим таутолошки. Зато анђели могу да уђу у време и да остану ван њега. Зато је догађај Преображења (актуализовања у времену и простору Царства небеског) био могућ и пре Васкрсења. Како је могао Исус да да своје тело апостолима пре васкрсења и без силаска Духа? Нема ћирибу-ћириба. Уласци есхатолошких стварности (остварености) су могући, јер темпорални поредак зависи од њих, а не обрнуто. Божији Дух држи све у постојању. Не некаква замишљена непропадљива и једноставна, на делове, дакле, неразложива природа. Бог се појављује у историји али не из ње, тј. из времена, ма ван времена. За њега су сви моменти бића актуелни, за нас теку. Није наша историја Божија. Нема поклапања. Темпоралност је само наша. Непотребност учења о бесмртности душе Occam's razor или lex parsimoniae уводи нужно у теорију о бесмртности душе категорију а-темпоралности. Ево, који су проблеми ако душе постоје у времену. Нпр., неко предање резервише за Арханђела Михајла да убире душе и вага их на кантару. Ако би он то радио у реалном времену, то би значило да мора да извага око 2 душе сваке секунде. Наиме, дан има 86.400 секунди, а дневно умре око 160.000 људи. И ово је само просек; деси се да по 50 умре у секунди. И чекају у реду? Прво, што он не би могао да суди (имаш 2-3 стотинке да те просудим, и где је ту објективни суд?), друго, што би се убио од досаде. Нон-стоп из црева испадају душе... лепота од улоге за коју ме Бог одредио! За промену бих прихватио и Прометејеву судбину, или Сизифов посао. Дакле, не будимо деца. Не замишљајмо како му Петар помало помаже, јер има кључеве од врата. И он би излудео. Друго, требало би да има по 2 кључа, један за пакао, други за рај, а шта ако му се помешају? Настане хаос. Оставимо сумњиве традиције. Узмимо озбиљне. Молим се Богородици, св. Николи, св. Теодори. И то се молим озбиљно. Она ме чује? Како ако се ја молим на српском, а сада 100 калуђерица на тргу св. Петра јој се обраћају на разним језицима? Па јој се моле у Смедеревским црквама, одакле се молитва најбоље чује... Или има секретарице које пропуштају неке молитве њој а неке не? Св. Никола је у таквој гужви по старом календару. По новом мање. Најбоље је да се помолите Теодори, Јустинијановој жени, јер многи који знају њено житије немају намере да јој се помоле, а живог култа нема нигде. Дакле, Теодора у рају, па иако у крају, одмах ће да се обрадује топлом молитвенику и да га заступи пред Богом. Доста са завитлавањем. Порука је јасна. Ко замишља време за душе, неће се наћи у бољој ситуацији од онога који говори да свеци интервенишу не са Неба него из Есхатона. Друго учење је боље зато што објашњава нужност тела, даје несумњиву позитивну оцену целокупној Божијој творевини, и што отклања лажне одбрамбене зидове уплашеног смртног створа који жели да у нечем „опипљивом“ има сигурност свог трајања, своју извесност. Онај ко верује да има бесмртну природу, чак и по благодати, ослања се на то и не отвара се ка Богу који треба да је једини његов темељ. А Бога нико није видео. Зато је лакше веровати у природу коју видимо, него да се поуздајемо у Божију вољу. Августин, када је полемисао са онима који су добре акције видели у слободној вољи човека, чудио се како неко полаже наде у оно што је очигледно слабо, а не у Божију благодат, оно што је јако. Фундаменти нашег бића су у невидљивом. У слободи којом можемо да волимо Бога, али само онда пошто је он прво заволео нас. Парадоксе пак које доноси „презаузетост“ светих треба решавати у Духу Светом који лебди изнад времена и сигурно „распоређује“ небројене молитве. Он је и тај који у нама уздише, Авва, Оче, који и чини чуда кроз есхатолошког Христа. Нико нас није учио да дишемо, да волимо родитеље. Тако се и молимо, мада не знамо како ствари функционишу. Растући, учимо од чега је састављен ваздух, зашто волимо и од чега је мајчино млеко, како треба да се молимо, односно да живимо да би та молитва била чиста. Али, нико неће да престане да дише, да пије млеко, да се моли зато што не зна како то „ради“. Зоран Ђуровић Рим, 9. 8. 2015. [1] [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-86#entry1308878 Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
×
×
  • Create New...