Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1107 results

  1. Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет View full Странице
  2. У новом мајско-јунском броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, налази се интервју са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора наведеног часописа. Овај надахнути интервју доносимо у целости: -Ваше Преосвештентво, помаже Бог и благословите! Бог помогао и Бог Вас благословио! -Преосвећени Владико, рођени сте у селу Мијачима код Ваљева, а од најмлађег узраста духовно сте стасавали у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, где сте са сваком љубављу примали и усвајали дух ревности за Господа од авве Јустина (преподобног Јустина ћелијског) и осталих духовника који су живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе. Замолио бих Вас да на почетку нашег разговора поделите са читаоцима Православног мисионара Ваша сећања из детињства и духовног узрастања у окриљу две велике светиње? Хвала Вам на том питању! Ово питање ме освежава и увек ће ми остати у сећању тај ход ка манастирима, стрмим стазама кроз дивну природу. Родитељи су ме научили молитвености и човечности, на чему сам им благодаран из дубине душе. У манастирима Пустињи и Ћелијама, срео сам се са духовницима који су ме даље учили вери и молитви у Цркви. Оно што је најважније, био је сусрет са светињом Божијом, што је на мене оставило најважнији утисак и извршило најважнији духовни утицај. То остаје целога живота у човеку. Тај сусрет са фрескама, тај незаборавни умилни пој сестара Пустиње и Ћелија, остаће ми заувек у сећању. Када се сетим тог потресног и надахнутог доживљаја светих служби, тог мира светиње Божије, обиља благослова Божијег, где сам донео најважније одлуке у животу. Увек се враћам са благодарношћу, без обзира на сва искушења и страдања која прате нашу службу. -Почетком осамдесетих година XX века, по неисказаном промислу Божјем, упознали сте Вашег духовног оца архимандрита Лазара (Аџића), кога сте касније наследили на трону игуманâ острошких. Ваше Преосвештенство, шта бисте посебно истакли када говоримо о лику и делу великог оца Лазара који је остао запамћен као човек велике љубави и доброте? На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. -Предајући се вољи Божијој, одлазите у свештену обитељ манастира Острог и крај кивота Светог Василија острошког проводите више деценија као игуман ове велике и пресветле светиње. Драги владико, говорити о великој острошкој светињи није лако, али, замолио бих Вас да нам приближите важније моменте Вашег живота крај кивота Светог Василија чудотворца острошког? Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. -Да ли сте сведок неког исцељења које се догодило пред кивотом Светог Василија Острошког? Питао бих Вас у духу овог питања, да ли смо ми као народ свесни да је Господ благословио нас и васцелу васељену дивним даром, великом острошком светињом и нетљеним моштима Светог Василија острошког који је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок Васкрсења Христовог? Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. -Ваш живот је скопчан и са великом љубављу према богословљу Цркве, а велики и запажени траг оставили сте као професор и васпитач Богословије Светог Петра Цетињског, али и као професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду, где и данас предајете. Преосвећени Владико, богословље Цркве као живи живот, своје темеље налази у богослужбеном искуству Цркве, је ли тако? Да, управу сте. Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха. Ако је свештеник добар молитвеник биће и добар пастир и добар организатор у парохији. Дакле, од нашег односа према богослужењу зависи наш мисионарски живот. -Рекао бих да и вероучитељска служба своје темеље налази у богослужењу Цркве? Слажем се са Вама Браниславе. Потребно је децу научити да се моле Богу, а то је најтеже. Научити их да читају Свето Писмо уз молитвено размишљање, постављајући увод у богословље јер их тако уводимо у живот, било кроз средњу школу или факултет. Да их заинтересујемо, да целога живота воле богословље, а не само да уче за испит. Без богословља нема ни правог монашког живота, то сам се уверио у свом животу, као што нема ни пастирства; нема ни веронауке без увођења у жртву и спремности на жртвовање себе у Цркви. Нема смисла младим богословцима обећавати лагодан живот! Сећам се, било је старих свештеника који су погрешно саветовали младе, да када се уписују у богословску школу, да ће они лагодно живети, то је грешка! Поготово је грешка ако се то упућује монашким лицима и који у духу каријере желе да буду владике. Потребно је младим људима предочити шта их чека у животу, у томе је кључ благословеног успеха. v Поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, у издању манастира Раче и Матице српске у Новом Саду, кроз заједничку сарадњу и благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, изашло је из штампе Ваше запажено дело „Богословље празникаˮ. Повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, у наведеном делу бавите се изучавањем Господњих и Богородичиних празника? Откривење Старог и Новог Завета, химни и иконâ као методу тумачења, има окренуту главу откривења која тајанствено воде ка Царству Божијем, постајући прича о том искуству, као и водич у то исто искуство Цркве. Ризница Светог предања открива нам и осветљава нам тајну Христа и тајну Богородице кроз велики циклус празникâ. Кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих отаца, истовремено можемо видети, слушати и опипати, и учествовати у искуству божанске стварности. Ово је начин уласка у тајну вере, односно, истине вере које су изражене у Символу вере. Главни покретач целе ове приче је молитвеност. Потребна је истрајност у животу. Мене је отац Иринеј (сада Епископ новосадски и бачки), када је дошао из Грчке, учио да сваку ствар радим темељно, не ради испита и оцене, већ ради живота. На томе му хвала! Даривао ме је са једном библиотеком „Теолошких погледа“, поучавајући ме да у животу не прихватам на себе велика дела, него да скромно почнем, а онда ће та тема родити плод након четрдесетогодишњег изучавања. Последњих сто година имали смо једнострано кретање у изучавању поменуте теме, како на истоку, тако и на западу. Ово је био скромни покушај обједињавања свих димензија празникâ. v Запажено је да теми приступате са циљем да верном народу и свим људима који су гладни и жедни истинске речи Божје, представите молитвени однос са Богом, показујући да је богословље не само реч о Богу, већ и разговор са Њим, доживљен управо у литургијском прослављању празникâ. Кроз богослужење се одвија Тајна Христа. Богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у богословљу, све остало је увод и хришћанска мисија. Дакле, молитвено богословље је пар екселанс богословље. У богослужењу можемо трагати за библијским референцама и отачким текстовима који су се уткали у богослужење. Особито треба нагласити значај богослужења за богословље, не само ради цитирања или антологијског навођења. Дубље проучавање ове теме подразумева дубљи аналитички процес истраживања богослужења и то интердисциплинарно. Може то бити хеортолошки оквир празновања неког празника, али исто као и у Светом Писму, можемо остати на корицама, а да не уђемо у суштину и срж поруке Светога Писма. Ми смо разматрали тајну домостроја спасења, а то изучавање подразумева наше учешће и наше учење у словесном богослужењу. У простору Цркве догађа се чудесни преображај истинâ вере у иконе, а ових истих икона у поезију (химнографију). Зато су светоотачке беседе надахнуте богословљем и прелазе у славословље. Сâме по себи су иконичне, као што је иконична и молитва, иконични су кондаци, тропари, канони и целокупно богослужење је иконично. Овде смо применили синтетички метод да би оставили простор за даље истраживање и анализирање многих момената служби празникâ. v Поред химнографије, Ваш озбиљан рад окренут је и ка истраживању догмата сâмих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију. Шта бисте посебно истакли када је реч о овом важном питању? Хвала Вам на том питању. Ви знате, ја сам већ дуго времена у синодској комисији за унапређење просвете, особито у погледу богослужења. На основу педагошког искуства, радећи на уџбеницима из догматике, дошли смо до сазнања да је потребно освежити методске јединице прилогом упоредног богословља и задацима у читању и сажимању Светих отаца и савремених теолога. Такође, домаћи задаци су се састојали у повезивању свих области теологије. Дакле, сваку тему пронети кроз историјски, патролошки, библијски, систематски, етички, пастирски и омилитички аспект. Ни један одељак не сме да буде на штету целине градива, потребно је да се препозна целосност градива и да кроз цело градиво иде једна нит. Развијати способност повезивања исте теме кроз све кључне предмете, био ми је кључни задатак. Што је најважније, како то богословље изразити у беседништву и пастриству? Ако не поставимо такву врсту повезивања нећемо имати успеха јер нећемо умети да повежемо теме и оне неће бити наше искуство, ако не приђемо овим начином. Оно постаје искуствено знање, не теологија као информација, већ да знање постане у потпуности искуствено. Морам рећи и ово. Ништа не значи и написати добар програм и уџбеник, у чему сам имао прилику и част да учествујем, ако то не умеју наставници користити и применити. Потребан је посебан семинар о методици наставе. Ви сте вероучитељ и савршено добро знате о чему говорим. На епархијском нивоу, на помесном нивоу, на нивоу факултета, потребна је већа сарадња и темељније продубљивање, како бисмо дошли до успеха. Дакле, ако немамо добре педагоге, ништа не вреде ни добри уџбеници, нити добар план и програм. Потребно је стално учење и стално усавршавање у преношењу искуственог богословља, а не само заслепљено бубање градива. Богословље је питање живота и смрти, оно је хлеб наш насушни без кога нема живота, ако човек то не схвати, он неће имати успеха у изразу, мисији и педагогији. v Ваше капитално дело „Богословље празникаˮ изнедрило је још једно издање у виду комплета од дванаест књига, штампаних са изводима богослужбених текстова као додацима опису празника. Наведени комплет носи назив „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ. Овај молитвени приказ празника, кроз два издавачка подухвата, посвећен је блаженопочившем патријарху Павлу. Шта можете да нам кажете о овом издању? Сâмо издање говори о себи. Други су говорили, нескромно је да ја говорим. Црквена година у четрнаест Господњих и богородичних празника говори нам да живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Савремено богословље треба да уђе у све димензије богатства Светог предања које се чува Духом Светим у Цркви. Овим пројектом Цркве и државе, желимо да заинтересујемо све богослове за дубље изучавање Светог Писма, Светих отаца и живог предања Цркве које је изражено кроз химну, икону, кроз хеортолошки и догматски приступ. Имамо једну отвореност за одређене теме којима нисмо хтели да приђемо са аспекта чисте литургике као науке о богослужењу, остављајући приступ за истраживање на богословском и филолошком Факултету и другим институцијама. Својим учешћем у богослужењу и предагошким и научним радом, дошли смо до сазнања да богослужбено богословље треба да размотримо на језику систематске теологије, што не значи правити идеологију и затворени систем. Пре двадесетак година смо објавили монографију о Богородици. Наиме, реч је само о догматицима Светог Јована Дамаскина и о теми приснодјевства и тајне Богородице, то је мој магистарски рад. Исто то је урађено и у овом издању када је у питању тајна Христа и Богородице. Овде је присутан додатак упоредног богословља, да би се видела разлика између западног богословља и нашег источног, које често може бити терминолошки исто, али у духу није исто. Једно је дијалог у истини и љубави, а друго је опасност да поистовећујемо богословље које је надахнуто Духом Светим, од онога које је интелектуална или философска ствар. Овим пројектом позвали смо, као богослови унутар Цркве, друге научнике на универзитету, а истовремено смо позвали и ствараоце, јер без песничког дара, без дара за појање, немогуће је довршити, или племенито, добро и достојанствено заокружити овај пројекат. Ово је био мој покушај да позовем за исти сто све умне људе, да би откривајући ову тајну кроз средњовековну књижевност дошли до сазнања, да је величинина средњовековне књижевности у богослужењу. v Сведоци смо да у наше време велики број људи прослављање празника своди на некакве обичаје, заобилазећи централни моменат празновања – Свето богослужење које врхуни у Светој Литургији. Према Вашем мишљењу, који су начини решавања овог погрешног поимања празника и празновања? Ово је велика тема. Извор свих празника је личност Богочовека Исуса Христа. Кроз отворени прозор празникâ у наш свакодневни живот улази свежина истинског живота, живота вечног. Црквена година је живи иконостас спасења у Христу и црквени круг празникâ прати на један дубљи начин, сâм космички ритам и пулс света и времена, дајући му духовни смисао. Зато је потребан озбиљнији приступ у методологији богословља. Што се тиче етнологије и антропологије која је заснована на философији, то је посебна тема. Потребно је систематски у мисији и беседништву приступати овом питању, како на парохијском нивоу, тако и на часовима верске наставе. Дакле, решавање овог проблема је препуштено свештенослужитељима и катихетама који су позвани и призвани да реч Божију проповедају без престанка, како својим примером, тако и речима. v Ваше Преосвештенство, на сâмом крају нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима упутите једну пастирску поуку. Упутио бих поуку Вама Браниславе, који сте у уређивачком одбору Православног мисионара, као и свима који се труде у овом богоугодном делу. У овом тренутку се присећам лика великог владике браничевског Хризостома (Војиновића), тихог и образованог човека са књижевним талентом. Сећајте се својих учитеља и претходника када уређујете овај еминентан часопис. Трудите се да прегледате ранију периодику, посебно између два рата. Обнављајте приступ и текстове ранијих уредника, дајући нови квалитет, а то је приметно код Вас. Има младих и даровитих катихета, сарадника Православног мисионара који на посебан начин дају квалитет овом часопису, на томе Вам честитам. Потребно је ићи корак напред у сажимању и преношењу мисионарске поуке која мора бити животна. Тај савет упућујем и себи и Вама. Верни народ и све читаоце Православног мисионара, молим за разумевање и молитвену подршку, како за Вас, тако и за мене. Лако је бити критизер и оспоравати све што се ради. Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у моме животу. Он је Ваш архипастир у Новом Саду, али и председник Вашег часописа. Духовна деца коју је он родио и много за њих урадио, требала би да буду захвалнија, а они који злоупотребљавају доброту оца, одговараће пред Богом за све оно што су чинили себи и другима. И њима бих пожелео покајање и памети и здравијег живота, јер ћемо једино тако бити јаки и истински сведоци Васкрсења. Преосвећени владико, дозволите ми да Вам у име уређивачког одбора Православног мисионара, као и у своје лично име, заблагодарим на хришћанској љубави и на овом надахнутом и надасве поучном разговору, молећи Ваш архипастирски благослов и Ваше свете молитве! Богу хвала и хвала Вама, драги Браниславе! Желим Вам сваки успех и благослов у животу, на многа и блага лета! Са Преосвећеним Владиком разговарао: катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 367. броју „Православног мисиоанараˮ (стр. 4-10) Извор: Православни мисионар
  3. Другог дана 22. Скупштине Српске Православне Цркве у Америци и прославе 800 година аутокефалности Српске Цркве, 15. јула 2019 године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је свету архијерјску Литургију у манастиру Новој Грачаници. Желећи да достојно прославе спомен Полагања ризе Пресвете Богородице, Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници и ђакони из све три епархије Српске Православне Цркве у Америци. Одговарао је многобројни мешовити хор, чији су чланови путовали стотине миља да би учествовали на централној прослави 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве. Радост празника увеличала је и годишњица архијерејске службе владике Иринеја, који је пре тринаест година у Саборном храму у Београду хиротонисан за Епископа аустралијско-новозеландског. Светој чаши приступили су, поред служашчих, многобројни свештеници и ђакони и мноштво верног народа, посебно младих који учествују у раду Скупштине. На крају свете Литургије, владика Иринеј је поздравио све присутне и захвалио им на њиховој љубави и жртви што су учествовали на светој служби. Владика је посебно захвалио многобројним члановима хора на њиховом труду и дивном појању и честитао годишњице службе оцу Радомиру Плавшићу и јеромонаху Нектарију (Тешановићу), који су такође рукоположени на исти празник. Долгоденствуј, драги Владико, на многа и блага лета! Извор: Српска Православна Црква
  4. Празник Сабор Светих дванаест апостола литургијски и молитвено је прослављен у новообновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха српског Павла. Свету архијерејску литургију, уз саслужење осморице свештенослужитеља из више Епархија наше Свете цркве, служио је надлежни епархијски архијереј, Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован. За певницом су појале настојатељица манастира Јасеновац монахиња Серафима, као и монахиња Герасима из манастира Свете Ане. У храму се сабрао велики број верног народа Божијег из више места Славоније, из Батајнице, Београда и Новог Сада. Архипастирском беседом о празнику Светих апостола, по прочитаним одељцима из Светог писма окупљене је поздравио Преосвештени владика Јован. Након причешћа Светим даровима, по свршетку Литургије оци су освештали славски колач и жито, а затим се речима благодарности на овом заједничком молитвеном слављу, Преосвештеном владици, свештенству, гостима и верном народу обратио и надлежни парох протојереј Драган Гаћеша. Он је изразио задовољство што сваке године у Кућанце долази све већи број поклоника који изузетно поштују и цене дело и личност Патријарха Павла. На крају Свете литургије, домаћини овогодишње храмовне славе предали су Преосвећеном владици икону Господа Исуса Христа, дар за новообновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Преосвештени владика Јован је све поздравио и укратко подсетио да славонско село Кућанци „постају општа хришћанска и српска кућа свих Светосаваца“. Владика је најавио и позвао све на дводневни духовни догађај у овом месту 15. и 16. новембра ове године. На годишњицу упокојења Патријарха српског Павла (15.новембра) биће служена Света литургија, а сутрадан храм ће бити освештан уз присуство великог броја архијереја из свих помесних Православних цркава и тако бити предат на литургијску употребу у свом пуном сјају надолазећим генерацијама православних Срба. Наон службе Божије приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе. Све три поуке дају путоказ и меру узрастања јер омогућавају откривање аутентичног човека кроз троједино искуство очараности, реализма и слободе (што су антиподи за три, горе наведена, духовна стања). Када смо ослобођени од оформљених укуса или пуританства, када нам не смета друго и другачије (у било ком виду), када смо y себи на неком музичком наступу рекли „није важно што је промашио ноту“, или кад нас не нервира што је свештеник погрешио возглас; када смо радосни што и себи и другима можемо да опростимо одступање од властитог „начела“, кад не маримо што су нас издали инстинкти, тада смо на прагу другачијег знања и… естетике. Истинско умозрење и право виђење лепоте долази тек када се напусте себични интереси. Естетско прозрење не зна шта га чека на путу стварања. Штефан Цвајг је то лепо осетио док је писао „Тајну уметничког стваралаштва“, па је констатовао да једино што можемо јесте да реконструишемо чин који се одиграо, али и то „само у одређеној мери“. Наравно, не треба се заносити људским достигнућима, славом и тријумфом цивилизације, поготово јер је „остало мало времена… и који овај свет употребљавају нека то чине као да га не употребљавају; јер пролази обличје (τὸ σχῆμα) овога света“ (1Кор 7,29.31). Шта је то што нас спутава да познати бибијски одељак, раније прочитани мудри теолошки или философски текст, или славни музички опус доживимо тако да нас њихови домети доведу до нових и непознатих опита? Да ли је то због огреховљеног ума? Или отупелих чула? Биће да је по среди и једно и друго, а ту треба додати и привезаност за обличје овога света. Спутава нас и властита претензија. Често се служимо разним триковима да покажемо да можемо више но што знамо. Желимо да докажемо да други није у праву па развијамо префињену аргументацију. Толико тежимо да убедимо другог у нашу љубав, да му и она сама дојади. Спремни смо да осудимо чтеца што је изговорио ђаконску јектенију, или свештеника што је, у импровизованом храму каубојског салуна неке америчка савезне државе, немајући где друго, предложење евхаристијских дарова вршио на концертном клавиру. Све су то примери спутаности егоистичном жељом да се други усрећи нашом визијом живота, уместо да из њега извлачимо оно најбоље. Нисмо спремни да код других похвалимо чудесну способност да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње. Завидимо, јер нисмо слободни и не волимо. Иза наше углађене спољашњости не крије се дух апостолске авантуре у Духу Светоме. Међутим, када – не занемарујући труд – одустанемо од императива, тада долази до познања „дара“. Благодатни упад кроз небески процеп у круту овостраност од ње чини да буде твар прозрачна за виђење Творца и Његове љубави. То је моменат када Богу признате да је неумољиво милосрдан. Руски тежàк силнога духа по имену Силуан дуго се молио плачући и сричући „Помилуј ме!“, али га Бог није слушао. Његов ученик Софроније Сахаров, познати подвижник, естета и учитељ начела „ипостасне молитве“, у модерном хагиографском делу описује Силуана аскету како је, после много месеци молитве при чему су му се душевне снаге истрошиле, дошао до очајања и ускликнуо: „Ти си неумољив!“ „И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа. Огањ је испунио његово срце и све тело толиком силином да би умро да је виђење још који тренутак потрајало. После тога више никад није могао да заборави неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов, кроз многе године свога живота непрестано сведочећи да је Бог љубав, љубав бескрајна и несхватљива“. Десило се то у храму, током богослужења. У овом опису не сусрећемо типичну „синергију“. Људски напор који тражи Господа не наилази на инстант-одговор који би упућивао на некакав реципроцитет (мало ја, мало ти). Напротив, постоји „инхерентна антиномија у истинској аскези“, како је луцидно приметио о. Георгије Флоровски, будући да зрно пшенице не може плода донети ако не умре (уп. Јн 12,24). Старац Софроније из Есекса, истанчаношћу психолошког чула и уметношћу портретисања равним Јустину Ћелијском, приказује једног сведока божанске љубави – и искуственика адских понора – који у потрази за Богом-личношћу не допушта да безнађе загосподари његовим срцем (можеш мисао да држиш у аду, али ниси богоостављен). Та спасоносна порука је завет нашем и будућим нараштајима. Са таквом свешћу, крајње наивно и патетично изгледа намера појединих да спутају бујање богословских исказа. А наше време је по томе уникатно. Својевремено је млади јеромонах Николај Велимировић заносно веровао у идеје панхуманизма и свечовека и дивио се неким „хиндуистичким идејама“, али није било надлежних „цензора“ да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова). Занимљиво је да тада нико није кратковидо инсистирао на проблематичности ставова тог младог теолога, јер у то време није постојала теолошка цензура: генерална клима је акценат стављала на смисао интенцију (σκοπός) да се други народи и вере приведу у Христов тор крштавањем (охристовљавањем, преображајем) културних образаца. Николајеве смеле исказе и неортодоксне екскурсе су више доживљавали као благу парафонију а не као скретање у јерес. (Николајева παραφωνία је, музички посматрано, била звук који хармонијски није сасвим био усклађен са осталим тоновима, али је ипак доприносила мелодијском јединству). Данас поједини чак и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес. Другу поуку нам даје један Херцеговац који разобличава сентиментализам. Његов људски лик је асиметричан, не само споља гледано, него и изнутра. И поред тога, он осваја нелицемерним односом према свему постојећем. Иза његове неуглађене спољашњости крије се дух слободе и… лепоте! Још од детињства су ме посебно привлачили они озбиљни ликови иза чијег мргудног лица се врло добро заклањала христолика љупкост. Скандинавски писац Фредрик Бакман је европске читаоце заробио сличним ликовима у свом роману „Човек по имену Уве“. Та психолошка асиметричност ме је очаравала, посебно када би се касније, у датом тренутку, на таквом лицу појавио анђелски осмех будућег века. Једанпут у манастиру током рата, радили смо у башти не слутећи да ће она једног дана бити виноград. Старац-епископ, који је са нама копао, поздрављао је долазеће посетиоце са (ако се то тако може назвати) нежном грубошћу, не поклањајући им упадљиву пажњу. Није било ни најмање сладуњаве сентименталности у његовом понашању. То није она љубав која те држи спутана, него која ти каже да можеш слободно да „излазиш и улазиш“ (уп. Јн 10,9). Из привидне одбојности овог човека, напротив, зрачила је топлина љубави. Један од посетилаца је после признао: „Заувек ме је освојио када је на мој ласкави комплимент узвратио одсечним одговором да га нећу придобити јефтином похвалом“. Заиста, када се слободно крећете, задобијате непатвореност која све око вас ставља на своје место. То се надовезује на трећу поуку, коју нам је оставио старац Порфирије Кавсокаливит, а која гласи да се благодат Божија ничим не може присилити. Његове савет да се „не силимо док се молимо“ подсећају нас на Спаситељеве речи: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду“ (Мт. 6,28). Довољно је да иштемо Царство Божије и правду његову (уп. 6,33). Полако јача и степен смирења опозиције у Србији упркос томе што код многих у владајућој елити надменост носи маску моралности. Медијски линч који се у Србији води против опозиције тешко да има пандан у било којој европској политичкој арени. Ипак, јавља се битан отпор нестручности, раскринкава се плагијаторство, подаништво итд. Можда се Србија напослетку ослободи политичара који су спутани френетичним „газдама“ пуним илузија и обмана које шире путем медија. И можда тада „лов на вештице“ не буде свеопшта парадигма српског контекста. У међувремену, нико се не чуди зашто Србију напуштају не само доктори, инжењери и информатичари него и уметници. Карактеришући ту српску политичку сцену, глумац Никола Ђуричко сматра да ако данашњој власти неко дирне у привилегије, моћ и новац, она ће наћи начина да му запали кућу. И закључује, „то није фер утакмица, није утакмица где ти сучељаваш идеје“. Уистину, много је лицемерја иза затворених врата. У провокативној новели (сада већ и филмској серији) Велике мале лажи, писац Лијана Мориарти вешто истражује стварност савременог родитељства и свођење политике на игралиште. Она описује судбине више бивших супружника и разбијених породица и на вешт начин показује нам шта се стварно збива из затворених врата у градским срединама. Наше време није много различито у односу на минуле епохе, што показују и неки примери из X века. Дубљи увид у историју открива како идеал Цркве није био само континуитет (ставова и стандарда), него су за предање од суштинског значаја биле иновативност и реакција. Преподобни Атанасије Атонски је марта месеца 961. године започео градњу Велике општежитијне лавре, на месту где је дотад била његова келија. На то су реаговали многи светогорски подвижници, бојећи се да ће тако бити измењен дотадашњи исхистачки аскетски карактер Свете Горе. Пребацивали су му за „новине“ (читај: новотарски модернизам), као што је „градња скупоцених храмова“, „прављење пристаништа“ (читај: асфалтирање путева), „довођење водених извора“ (читај: увођење струје и интернета), набавку „јармова волова“ (читај: возни парк), и да „Свету Гору претвара у свет“! Међутим, таквом градњом Свети Атанасије је остварио и организовао многољудни манастир, и створио прво општежитељно братство које је Свету Гору начинило монашком републиком. Очигледно, Атанасије Атонски није био у идиличним односима са тадашњим јавним мњењем. Уистину, не може се угодити истовремено и Богу и људима. Писао је Николај Жички, да се „Богу још може и угодити истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином и лажју, ни правдом ни неправдом“. И додао је овај великан у свом Љубостињском стослову да је то због тога што је Бог вечан и непроменљив, док је обличје света пролазно и променљиво. Модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак затворила је врата за горућа питања. А није увек било тако. Године 1920. разговарало се у Српској Цркви о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге. Чињеница да је то питање доспело на Свети Архијерејски Сабор говори много о човекољубивом настројењу тадашњих архијереја. Као наставак исте дискусије те далеке 1920. године, обратимо пажњу да Жички Епископ Николај као изасланик Српске Цркве долази у Константинопољ да умоли Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника (како је писала Црквена истина [Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια] 40, 16. маја 1920). Синод ове Цркве је питање узео у разматрање и касније одлучио да проблем захтева свестранију анализу и, шта више, виши форум одлучивања (неку врсту васељенског сабора). Епилог овог настојања био је 15. децембра 1920. године када је Сабор Српске Цркве званично одлучивао о могућности благослова другог брака удовим свештеницима који су остали сами са децом. Из црквене периодике сазнајемо да по том питању уследило гласање, те да су Патријарх Димитрије, Гаврило Црногорски, Николај Жички и још неки гласали да се икономијски и човекољубиво одобри други брак за поменуте случајеве свештеника. Били су надгласани, и то од благе већине која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“. Mера човекољубља је у његовом безмерју. Када je једном монаху на његовом постригу Херцеговачки владика препоручио Силуана Атонског за узор, верујем да је желео да тај грешни инок никада не заборави „неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов“. И да му сваки пут кад се сети Силуановог „Ти си неумољив!“, крене суза из ока. Извор: Теологија.нет
  6. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је евхаристијским сабрањем 12. јула 2019. године, поводом храмовне славе у храму светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке уз молитвено учешће председника општине Мајданпек г. Драгана Поповића са сарадницима и верног народа Мајданпека. На почетку свете Литургије, владика је обавио чин малог освећења храма након недавног реновирања.Владика је у беседи честитао славу и празник житељима града, чији су заштитници свети апостоли, благодарећи Господу на милости својој, да је овај по много чему јединствен храм напокон обновљен. Владика је подсетио на живот светих апостола Петра и Павла, њихову веру и љубав коју су имали, да су на крају и живот свој дали за Христа. Свети Петар га исповеда као Христа, Сина Божијег и тако одговара на Господње питање – Ко сам ја? Отац небески му открива ту највећу истину и Господ му каже да је он Петар (стена) на којој ће сазидати Цркву своју. На том истом чврстом крајеугаоном камену надограђујемо се сви ми, и никакава искушења нас неће надвладати када је Господ са нама. Зато што Црква има истину и силу у вечности. Сви смо обједињени у тој вечности, и живи овде на земљи ходајући по замаљском шаренилу и они упокојени, сви смо војска Христова, угледајући се на свете апостоле и све свете. Зато је потребно бити у Цркви, јер то је наше животно усмерење, ако иштемо најпре Царство Божије, све остало ће нам се додати. Неће нас по доброти и милости својој дати Господ у руке непријатељима нашим, иако смо са свих страна нападани. – Нека би нас Господ молитвама светих апостола утврдио у вери, нади и љубави, да истрајемо у својим подвизима, следујући светима и тако уђемо у Царство Небеско – рекао је владика. Владика је доделио Архипастирске захвалнице донаторима за реновирање храма и онима који се увек одазивају када треба помоћи. Захвалнице су добили; председник општине Мајданпек г. Драган Поповић, секретар Владе Републике Србије г. Новак Недић и директорка мајданпечког хотела „Голден-Ин“ г-ђа Зорица Марковић. Овогодишњи домаћин славе био је г. Јовица Радовановић а за следећу годину јавила се г-ђа Ангелина Пантић из Мајданпека. Свечана прослава храмовне славе започела је вечерњом службом и литијом улицама Мајданпека уз учешће председника општине, представника општинских институција, полиције, делатника у културном животу града и верног народа. Извор: Епархија тимочка
  7. Данас, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије служио је Божанску Литургију у Манастиру Врачеву, недалеко од Лепосавића. Овај Манастир посвећен је Светим бесребреницима Козми и Дамјану, подигнут је у првој половини 15. века и представља непокретно културно добро као споменик културе. На данашњи празник и у овој древној светињи Епископ рашко-призренски Теодосије је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Милутина Попадића. Ђакон Милутин ће, по благослову Епископа, свој свештенички позив, за који се спремао као богослов а касније и као свршени теолог, отпочети служењем у Храму Светог Николаја у Новом Пазару. Владика Теодосије је током данашње Свете Литургије верни народ подсетио на дела Светих Апостола који су од Господа послати широм васељене да проповедају реч Божију и да крштавају све оне који поверују у реч Господа нашега Исуса Христа. „Много је оних који су Христа ради осиромашили, који су се повукли у пештаре, у пећине, у пустиње и који су жртвовали ово привремено земаљско ради вечнога и небеснога. Међу њима су пустињаци, преподобни, исповедници за веру Христову, који су страдали зато што су заступали истину и правду Божију. А као највећи украс, цвет у Цркви Христовој, јесу свети мученици, они који су презрели овоземаљски живот и који су више желели да страдају и умру за Христа него да служе овом привременом, земаљском и владарима овога света који нису познавали Свевишњега, који нису познавали правога Бога“ – поучио је верни народ Владика Теодосије. „Данас у Цркви Христовој прослављамо свете бесребренике. Прослављамо светога Козму и Дамјана. Браћу која су васпитана у хришћанској вери. Они су од Бога примили власт и силу Божију да могу да иду у народ и да исцељују болесне. Знали су они и лекарску вештину, али се нису толико уздали у њу ни у лекове овога света, колико у силу Божију која је дата Светим Апостолима и ученицима а и њима да могу да лече, исцељују и да ослобађају људе од недуга и болести“ – подсетио је Владика Теодосије на житије Светих Козме у Дамјана. „У њиховом житију каже се да су лечили бесплатно, без новца. Данашњи лекари би требали да прочитају житије Светих Козме и Дамјана. Они којима није довољно што приме плату за оно што чине већ и изнуђују новац од људи да би помогли, не знајући да је и њима Бог дао тај дар да могу да лече и да помажу другима. Свети бесребреници нису хтели да узму ништа као награду за све оно што су чинили. Не само да су лечили људе, већ су лечили и животиње. Изгонили су демоне, зле духове. Они су попут Апостола на тај начин ширили веру у Господа нашега. И не само речима него и делима“ – истакао је Владика Теодосије. Владика је нагласио да људи у овом свету болују и пате највише због греха, јер нас грех удаљује од Бога и јер је грах противан Богу: „Грех није нама својствен и природан. Он се увукао у наш живот, у нашу природу, као некакав уљез и квари све оно што је добро и здраво у нама. И одступивши од Бога, немајући благодат Божију која нас штити и лечи, многи данас страдају од болести. И многи траже земаљске лекаре не тражећи правога лекара, не обраћајући се Господу. Јер земаљски лекари лече тело, привремено нам дају здравље, а небески Лекар, лечећи тело, лечи и душу нашу. Да се обратимо Њему, да поверујемо у њега и да нам то буде на спасење и живот вечни. Грех је тај који нас највише удаљује од Бога и болести су у највећој мери последице греха“ – рекао је Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски. Владика је сликовито објаснио шта је врлина а шта је грех и у чему је разлика када се ми трудимо у Господу и када се препустимо овоземаљском уживању: „Грех је као када ми узмемо нешто попут бомбоне, нешто што је слатко. И желећи то да пробамо, ми ту бомбону ставимо у уста и тренутно, нама је лепо и слатко у устима и привремено уживамо у томе. А онда када прогутамо ту бомбону онда почињу мучнине, болови и патња. И што је најгоре то не пролази. Дакле оно због чега смо у само једном тренутку осетили сласт и сладост, због тога патимо, имамо мучнину. И не само тела већ и савести. И отуђеност од Бога. То је грех, браћо и сестре. Нешто попут оног мамца за рибу који она загризе мислећи да ће нешто да добије а у ствари изгуби и живот свој“ – сликовито је објаснио Владика а потом сликовито објаснио и шта је то врлина: „Врлина је пост, уздржање, бденије, сваки труд у Господу. То је као кад знамо да нам је потребан лек који је горак. И тешко нам је да га ставимо у уста од његове горчине. И онда ми приморамо себе на тако нешто, јер док нам је лек у устима, нама је тешко и напорно и горко, али када прогутамо тај лек онда осетимо сву лакоћу и здравље свога тела и своје душе. Тако кад треба да постимо свима нам је тешко. Нека сила нас просто тера да радимо супротно. Или када желимо да учинимо неко добро дело, да учинимо милосрђе, да будемо на молитви, да будемо на бденију. Свака врлина јесте подвиг. Треба нам додатна снага и решеност и вера да би то учинили. Али када то учинимо: и пост и молитву и учинимо добро дело, онда осетимо сву сладост онога што смо учинили“ – поучио је верни народ Владика Теодосије нагласивши да зато сви треба да се определимо за врлину, за оно што је Господ дао у заповестима својим, да тако живимо да би онда вечно били блажени и били са светима који су знали да је ово земаљско привремено а оно небеско увек и довека. „Нека би нас Господ све научио правој вери, да имамо наду у њега, у његову помоћ и Васкрсење, како би и ми били санаследници светих, оних који су познали Бога, они који су живели за Бога и који су поштовали и живели по заповестима Божијим, а сада су блажени и сада се наслађују небеским добрима које су за векове векова. Нек Господ укрепи ову свету обитељ, оца игумана, братију, и све вас који долазите овде. Ваш принос Богу јесте молитва, жртва, оно што дајемо од себе, а Господ ће нама подарити исцељење душе и тела и живот вечни, да би сви заједно славили Оца и Сина и Светога Духа кроз сва времена и сву вечност“ – рекао је на крају своје Архипастирске беседе Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Извор: Телевизија Храм
  8. У Недјељу четврту по Педесетници, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2019. године са почетком у 8 часова одслужена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Лука који је под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Бранко Вујачић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на дубљи смисао онога што је садржано у прочитаној јеванђелској причи, будући да ова јеванђелска прича свједочи о великој вјери, смирењу и скрушености. Отац Бранко је на самом почетку свог пастирског обраћања подсјетио да се требамо запитати и увијек преиспитивати, каква је на првом мјести наша вјера коју у срцу и души, у бићу нашем носимо: ,,А ова данашња јеванђелске прича се и пред нас поставља. Какву то вјеру ми имамо? И ако знамо за Бога и ако знамо за пост, знамо за молитву, знамо и за причешће, којим се сједињујемо са Господом, Његовим Тијелом и Крвљу. Свакако ми требамо тако да живимо, ово што смо навели треба да буде присутно у нашим животима, али, увијек треба да преиспитујемо нашу вјеру." ,,Треба да преиспитујемо нашу вјеру, а каква је наша вјера то се најбоље види када дође неко искушење , нека болест, нека мука, Е тада је наша вјера на испиту. А вјера се утврђује и уграђује се не само одласком у цркву и молитвом. Него заиста чувањем од свакога гријеха. Чува се и милосрђем, љубећи и служећи и жртвујући се за ближње своје. Тако и у томе наша вјера истински узраста." - нагласио је он. ,,Као што Господ каже у Јеванђељу: ,,По вјери твојој нека ти буде!" Тако и по мјери наше вјере нама бива у животу." - појаснио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања вјерном народу поручио да оно што треба свакако да нас одликује као православне хришћане јесте скрушеност срца и смјерност духа, те да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру, која једина исцјељује од свакога гријеха и пада духовног и слабости: ,,Скрушени срцем и смјерни духом, такви ми треба да будемо. Да каже наша душа, Господе нисам достојан да уђеш под кров душе моје. Али кажи само ријеч и исцјелиће се душа моја од свакога гријеха, пада, слабости. То је поука данашњег Јеванђеља. Да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру." - закључио је отац Бранко. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  9. На празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, у недељу 14. јула 2019. године, Његово Преосвештенсво Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим Светитељима у селу Вини крај Лесковца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Славко Миловановић, протојереј-ставрофор Србољуб Даниловић, протосинђел Мардарије (Kовачевић), протојереј Дејан Станковић, протојереј Братислав Мијалковић, протојереј Слободан Вучковић, јереј Срђан Станојевић, јереј Драган Илић и протођакон Стеван Kричка. После заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачар је био господин Србољуб Стевановић са породицом. Након Свете Евхаристије сабране је поздравио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Извор: Радио Глас
  10. Манастир Ралетинац прославио је своју славу Петровдан у петак, 12. јула 2019. године. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслуживање свештеника и монаха Епархије шумадијске. Овом светом сабрању присуствовао је велики број верника који је испунио порту манастира. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Током свете Литургије, Епископ Јован се обратио верујућем народу, честитавши празник и истакавши колико је важно да се свако од нас преда Богу: “Срећна слава овог манастира и свима вама браћо и сестре који долазите у ову свету обитељ да се у њој сретнете са Богом и једни са другима. У ову обитељ наш се народ вековима сабирао и тражио утеху. Људи су овде долазили да траже смирење, да осете Бога кроз молитву и да разговарају са Богом кроз молитву, а не да разговарају о нечему што није Црква. Ђаво неће мир и слогу, он хоће саможивост, да саопшти човеку да је он велики и да може да живи без цркве. Али наши људи су се сабирали овде да би кроз слушање речи Божије и уз цвркут птица се осетили да су и они створења Божија. Велика је радост сабирати се у дом Божији. Дом Божији најпре треба да буде наше срце. Велика је радост молити се Богу јер се и светитељи побуђују нашим молитвама да се моле за нас. Наше прво искање у молитви је искање Царства Божијег. Тако смо се и ми данас овде сабрали да прославимо два велика апостола, учитеља васељене. Свети Јустин Ћелијски рекао је да су апостол Петар и апостол Павле два најбогатија сиромаха. Они су живели Богом и ходили Богом, а нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету јер су све оставили ради Христа. Знали су да ако нађу један бисер у пољу, а то је Христос, да ће у Њему све наћи. Од њиховог давања свету, а то је наука Христова, свет живи, онај свет који верује у Христа. Апостоли нису окупљали народ око себе, већ око Христа, јер су знали да само оно што се сабира око Христа јесте вечно”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  11. На дан када молитвено славимо Сабор Светих дванаест апостола - Павловдан, у суботу, 13. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у селу Турековац надомак Лесковца, у храму посвећеном овом великом празнику. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Живојин Ивановић, протосинђел Мардарије Kовачевић, протојереј Дејан Станковић, протојереј Часлав Станковић, протонамесник Звонимир Живковић, протонамесник Срђан Вукић, јереј Иван Јанковић, јереј Саша Станимировић, јереј Милан Додеровић, јереј Ђорђе Љубинковић и протођакон Стеван Kричка. Овогодишњи колачар био је г. Александар Kоцић из Свирца са породицом. После заамвоне молитве уследио је обход око храма и освећење славских дарова, након чега је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније надахнуто беседио о празнику који данас прослављамо - Павловдану. Након Свете Евхаристије Владика нишки Г. Г. Арсеније доделио је архијерејске грамате господи Славиши Цветковићу и Дејану Цекићу из Турековца, као и г. Нинославу Цветановићу из Горње Стопање. Извор: Радио Глас
  12. Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован је у четвртак, 11. јула служио празнично бденије у храму Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу уз саслуживање протојереја Милована Ранковића, протојереја Слободана Раковића, јереја Милоша Митровића и Немање Искића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После одслуженог бденија Епископ Јован је верни народ поучио беседом о значају празника. Пре свега је свима честитао празник и храмовну славу. Епископ је рекао у својој проповеди да онај ко је са Богом тај је увек на страни онога који побеђује. Апостоли су били ученици Господа Исуса Христа, али су, после Христовог Васкрсења, они постали од ученика учитељи, учитељи васељене. Владика посебно истиче чињеницу да су апостоли, када их је Господ позвао да крену са њим, оставили све што су имали и кренули за Христом. Таква одлука не треба да нас чуди из разлога што су они у Христу препознали веру и видели поверење. Апостол Павле је, по речима Светог Писма, а како нам преноси Владика, био веома мудар човек, али је ту мудрост усмерио против Бога, али када је њега осенила светлост Божија, ослепео је и тек тако ослепљен је видео да је његова ученост донела само зло, а потом се окренуо ка добру. Епископ нас је подсетио да када се молимо светитељима, требамо показати своју искрену веру да би се они Богу молили за нас. Ако семе Божије исправно одгајамо, само тада ћемо имати исправан род. Владика се у својој беседи присетио и изградње храма и освећења које било пре петнаест година. “Замолимо Господа да нам подари духовни вид, вид који је обратио апостола Павла правом и истинском Богу”, су речи које је Епископ упутио свима нама и које су још дуго одзвањале у нашим ушима, јер ако је Бог опростио Савлу за његове грешке и Савла преобразио у апостола Павла, онда и ми требамо своје грешке и грехове да исповедимо, јер је Бог милостив и ако се искрено покајемо, опростиће нам. На дан Светих апостола Петра и Павла у храму посвећеном овим Христовим ученицима, свету Литургију је служио Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић уз саслуживање протојереја-ставрофора Ранка Ђураша, протојереја Стефана Франовића, Милована Ранковића и Слободана Раковића, протонамесника Александра Миловановића и Ивана Теодосића, јереја Милоша Митровића и Немање Искића и ђакона Александра Бабића. Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца, под вођством диригента Г-ђе Биљане Павићевић. Након Свете Литургије и свечане литије око храма, пререзан је славски колач, данашњим славарима породици Вулета из Аранђеловца који је за све окупљене вернике и госте са својом породицом припремио славску трпезу у сали парохијског дома. У порти храма су чланови КУД “Електропорцелан” извели сплет игара и тиме улепшали ову прославу. Извор: Епархија шумадијска
  13. У четвртак 11. јула 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја Александра Бороте и јереја Стефана Дамјановића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика је беседећи верном народу назначио да: “…треба да читамо Свето Писмо и да се трудимо да испунимо оно што Јеванђеље говори. То је могуће ако задобијемо дар духа Светога. Тада неће бити те туге ни невоље која ће моћи да помути нашу радост. Радост долази од Духа Светога. Јер сваки добри дар и савршени поклон од Тебе је и од Оца Светлости. Зато нас апостол Павле учи, да ни један савршени дар не вреди, ако немамо љубави у себи. У овај свет не доносимо ништа, већ све добијамо. Живот је највећи дар који је Бог удахнуо у нас. Духовне дарове, Бог даје свакоме понаособ према његовој ревности. Дар Божији је заправо пут од човека ка Богу, пут из смрти у Живот, односно пут од човека ка Човеку. Најслађи дар је онај који се стиче у зноју лица свог. Они нису човеку терет кроз живот, већ су мера његовог духовног узрастања”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  14. Као народ кроз историју су нас сналазила тешка искушења, а најновије искушење, скоро, да је као у турска доба, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије осврћући се на актуелну ситуацију поводом Предлога закона о слободи вјероисповјести, који је, због најављеног отимања храмова и црквене имовине, унио велику узнемиреност и забринутост код вјерног народа у Црној Гори. Бесједећи на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула, у манастиру Црнча, гдје је салужио Свету архијересјку литургију, владика је нагласои да су током своје владавине Турци и рушили наше светиње, али их нијесу преписивали на државу: „А сад наша власт хоће да их препише на државу – да нека власт, неки министар, ко зна ко може бити тај министар, да ли је крштен, да ли има страха Божјег, да ли има поштовања, да ли је православни, да ли је секташ, сјутра он може да располаже са храмовима, са иконама, са светињама, уколико се то догоди. Црква се, са својим вјерним народом и свештенством, навео је владика, супроставила тој великој неправди. Напоменуо је да је, осим неправде, у питању и лаж, јер се, сматра он, никада ни на једну државу званично нијесу водили храмови, него су светиње, увијек, припадале Цркви. „Цркве су припадале Цркви, џамије Исламској заједници, катедрале Католичкој цркви и у то нико није дирао. Нико се није усудио да отима оно што је Божје, што је Богу посвећено. Хоће с тим људи да располажу и то људи који немају вјере, који се хвале да су атеисти, агностици, секташи из нашег народа. Најгори су. Из других народа имају више поштовања, а ми ову грдну непријатност и тешку неправду доживљавамо од људи који су на власти из нашег народа“, констатовао је Епископ Јоаникије. Оцијенио је да власт у Црној Гори, нажалост, ово ради заједно са Хашимом Тачијем и Рамушом Харадинајем, са намјером да се и на Косову и Метохији примијени исти закон како би се отеле тамошње српске светиње. „Имамо доказе за то, а шта ће нам већи доказ, него што су гласали да државолика творевина Косово, која није призната од већине свијета као држава, уђе у УНЕСКО да би тиме стекли легитимитет да се Пећка патријаршија и Високи Дечани препишу на Косово, да се препишу Рамушу Харадинају. Исти закон су припремили и на Косову и Метохији само што се он другачије зове, али је исти параграф. И тамо се предвиђа да Приштина преузме српске светиње да се на њих воде, да одатле изјуре српско монаштво, да их претворе у музеје и погазе нашу историју. Зло се чини, надамо се да зла бити неће, али се зло мисли, зло припрема“, указао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Поручио је да од нас зависи да ли ће се најављено зло десити, јер је људска и морална обавеза сваког човјека супроставити се неправди, на шта нас, поучавао је владика, позива и Свети Јован Крститељ. „Он је изобличавао све оне који су творили неправду, нарочито, оне који су на власти, јер њихова неправда, њихов гријех, јавни гријех доноси највеће зло народу. Ми морамо да се супроставимо“, казао је је владика и позвао на потписивање петиције против отимања светиња сев који су својом душом и срцем против ове неправде. „Уколико неко није, никога тјерати нећемо. Не треба нам никакав фалсификат, треба нам само добра воља. Није добро не изјашњавати се против неправде, прећутати. Ако се прећути она ће да узима све више маха. Ако се народ супростави овој неправди неће је бити, неће се никад остварити. Свакако, шта год било, ми нећемо дати наше светиње, бранићемо их као што су наши преци бранили манастир Острог, Цетињски манастир, тако ћемо и ми бранити наше светиње. Не можемо дати да се оне скрнаве, не можемо их дати неодговорним људима да с њима располажу, да од њих праве музеје, да на њима праве своју причу, да их полатине“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Архимандрит Порфирије, игуман манастира Светог Јована Претече у Верији у Грчкој, и сабрат му јеромонах Пантелејмон, дошли су у посету Епархији ваљевској како би се поклонили моштима Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина Ћелијског. На пут су кренули са благословом Митрополита Верије г. Пантелејмона и архимандрита Јелисеја, игумана светогорског манастира Симонопетре. На Ивањдан, храмовну славу манастира Јовање, са овдашњим свештенством служили су свету Литургију, којом је началствовао Епископ ваљевски г. Милутин. Њихову радост духовни отац верног народа Ваљевске епархије заокружио је пријемом у Епархијском дому. У духу братске љубави, епископ Милутин је разговарао са гостима из Грчке о разним актуелним темама у духовном животу православних хришћана данашњице. Архимандрит Порфирије и јеромонах Пантелејмон заблагодарили су владики Милутину на благослову да се поклоне светињама епархије којом управља и части коју им је указао, уприличивши за њих пријем у својој резиденцији. За оца Јустина архимандрита Порфирија везују рани монашки дани, будући да је управо уз његово дело сазревао као духовник. У Ваљеву се осећа као код своје куће и увек ће радо поново доћи. Извор: Епархија ваљевска
  16. У уторак, 9. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Јовановић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељи г. Марко Стевановић и г. Никола Ђурица, а чтецирао је г. Владан Степовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Беседећи након прочитаног Јеванђеља, Епиксоп је сабране вернике поучио о значају и неопходности покајања у животу сваког хришћанина. “Данашњи апостол и данашње Јеванђеље које смо управо чули су сродни браћо и сестре јер говоре о истој теми. Христос говори о карактеру јеврејског народа, о њиховој тврдоглавости, јер је из тог народа дошло толико пророка, а они у њихова пророштва нису поверовали. Зато Господ и каже: “Својима дође и своји га не примише”. То је као када некога сматрате својим, а он вас не примећује, ви га волите, а он вас мрзи. По њиховој вољи није био ни Јован ни Христос, они су судили само по себи, не препуштајући суд Богу. За Јована рекоше да је ђаво у њему, а за Христа рекоше: “Види изелице”. Незадовољном човеку не одговара нико, браћо и сестре, а његово незадовољство је усмерено ка његовом личном интересу. Сви Јевреји били су као распуштена деца којој се није могло ничим угодити. Ако је дете распуштено значи да му као родитељ ниси дао пример, ниси улазио у душу тог детета да видиш да ли је душа тог детета задовољна, а душа човека вапије за Богом, а ми је често не хранимо Богом. Бог од нас тражи да имамо меру, да знамо докле треба дати души, а докле треба дати телу. Јевреји су се бунили јер мисија Јована Крститеља и Господа Христа, која је усмерена ка спасењу рода људскога, није у складу са њиховим очекивањима. Јован је био јако строг према себи, а према другима је био благ и милостив. Јован јесте био сурови подвижник, али је од народа тражио само покајање, плач народа, да се покаје што се огрешио о Спаситеља Христа. Свети Јован мисли само једну мисао, како да он изађе пред Месију, а Месија га одредио да му приправи пут. Јевреји га називају ђавоиманим. Пакосни род људски назива Спаситеља изелицом. Деца премудрости су они ретки мудраци који правилно оцењују и личност Јованову и личност Христову. Све у свему браћо и сестре видимо да човек треба да се чува тврдоглавости, саможивости и себичности, да сагледа себе изнутра, да ли у њему има Бога, да ли у њему има покајања. Сви смо ми грешници, али покајањем кроз жртву и велики подвиг можемо да се променимо на боље. Покајње је радовање, нема веће радости од покајања, јер кад се покајеш ти си други човек, ти си Божији човек. Човек не само што тражи изговор, него он осуђује, у таквим људима нема покајања и зато тугује Јован Крститељ, зато тугује и Господ Христос. Све је пусто ако је човек у пустињи своје заблуде, стално је незадовољан. Браћо и сестре, немамо изговора, него да приђемо Христу, јер они који га познаше они се и спасише”, поучио је Епиксоп Јован своју паству. Извор: Епархија шумадијска
  17. (излагање на конференцији „Кршење правâ вјерникâ у Украјини”, Москва, 29. мај 2019.) У поступку који је Цариградска Патријаршија примијенила у Украјини признавањем и спајањем двију група расколникâ (од којих је једна анатемисана) и – додјељујући им аутокефалију коју није признала ниједна друга помјесна Православна Црква – нема ничег што је у складу са светим канонима и уобичајеном црквеном процедуром приликом додјеле аутокефалије. Уколико су у самом старту направљени тешки канонски прекршаји (прије свега упад на канонско подручје Московске Патријаршије и аутономне Украјинске Православне Цркве без њихове сагласности, а затим поништавање важења одлуке цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године којом се Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији, уз упорно одбијање дијалога са Московском Патријаршијом и са другим Православним Црквама које су Цариградској Цркви указивале на речене неправилности), онда су сви даљи поступци били незаконити и неканонски. Руска Православна Црква је благовремено дала озбиљну анализу и оцјену поступака Фанара са становништа канонског права, што је и другим Православним Црквама помогло да заузму правилан став по овом болном питању. Не улазећи подробније у канонску сферу овог питања, указаћемо само на неколико важних детаља у вези са истим. Цариградска Патријаршија је у овом случају показала спремност да вјековне црквеноправне одредбе тумачи само у складу са својим интересима, занемарујући неприкосновена права других и правну логику уопште. У вези са поништавањем одлуке из давне 1686. године о уступању Кијевске митрополије Московској Патријаршији, размишљамо да по истој логици она може поништавати и друга слична документа важна за остале Цркве, укључујући и томосе о аутокефалији које је током прошлих вјекова додјељивала појединим помјесним Црквама. Право примања апелације, које је цариградски престо користио у вријеме Ромејског Царства на подручју своје јурисдикције, он сада жели да прошири на цијелу православну васељену, и то на основу свог тумачења 9. и 17. канона четвртог васељенског сабора. Такво тумачење нема основа у црквеноправној науци нити је прихваћено од стране већине других Цркава, као што није прихваћено ни аналогно тумачење 28. канона истог сабора на основу којег Цариград хоће да својој јурисдикцији потчини цијелу православну дијаспору. Кроз ова и слична тумачења светих канона цариградски идеолози заснивају учење о првенству власти Цариградске Патријаршије. Иако би се назнаке тог учења могле наћи и у давној прошлости Константинопољске Патријаршије, видимо да оно нагло узима маха почетком треће деценије двадесетог вијека, заправо од времена патријарха Мелетија Метаксакиса, па све до времена садашњег патријарха Вартоломеја. Полазећи од првенства части Цариградске Патријаршије међу Православним Црквама, речена идеологија је отишла много даље и стигла до ставова да све Православне Цркве стичу своју каноничност само у заједници са константинопољским престолом, да без тог Патријархата нема Православља и да је цариградски патријарх предстојатељ цијелог Православља, први без једнаких. Када се оваквој новофанарској идеологији о примату власти цариградског престола придружи још једно ново учење, учење о посебним правима Цркве Мајке у односу на Цркве „кћери“ које је она духовно родила, можемо очекивати све веће проблеме. На многим примјерима и у самој Украјини показало се да ова Мајка хоће не само да задржи власт над својим „кћерима“ него и да преузме поједине њихове храмове за своје ставропигије, цијелу њихову дијаспору, да их лиши права освећивања мира и остало. Идеологија – било која, а црквена нарочито – увијек има практичне животне посљедице. Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети: „Глава православног Тијела“ без којег би све помјесне Цркве биле као овце без пастира, „Први без једнаких“ који у крајњој инстанци има право суда над свим православним архијерејима у васељени... Давни претходници данашњег васељенског патријарха који су римском епископу оспоравали власт над Црквом држали су се новозавjетног начела да је Христос Глава Цркве и да је сваки покушај узимања тог поглаварства противан Његовом учењу. Када видимо да се сада одступа од православне еклисиолигије и учења о саборности Цркве, онда није чудо што су на основу овдје назначене идеологије већ настали многи неспоразуми. Данас је то случај у Украјини, а сјутра их можемо очекивати на многим другим мјестима. Из горе реченог је јасно да је интерес Цариградске Патријаршије био јачи од било каквих канонских разлога приликом доношења већег броја њених одлука које су запечаћене додјељивањем неприхватљиве аутокефалије расколницима у Украјини. Изговор је да се то радило због мајчинске бриге и љубави према одијељеној браћи; циљ је био замаглити материјалне и друге интересе Цариградске Патријаршије. Увјерени смо, међутим, да кључни узрок овог проблема није ни у погрешној примјени канона ни у интересима Цариградске Патријаршије него у антируској политици западних земаља. Свакако, за Цркву је најпроблематичније то што је константинопољски патријарх на таласу те политике, под изговором да лијечи, продубио већ постојеће ране на тијелу Цркве у Украјини. У праву су они аналитичари недавних догађаја у Украјини који насилни преврат на Мајдану, изведен под руководством западних сила, уз свесрдну подршку унијатâ и Денисенкових расколника, доводе у директну везу са механичким обједињавањем расколникâ и додјељивањем аутокефалности тој проблематичној структури. Поменути политички преврат није био довољан да затрује односе између Украјине и Русије него је био потребан и религијски преврат с тим да се у њега увуче, уколико то буде могуће, и канонска Украјинска Православна Црква. Ово посљедње, на сву срећу, није успјело. Бивши предсједник Украјине, Петар Порошенко, узео је на себе душегубну улогу лажног месије, уз свесрдну подршку западних служби и патријарха Вартоломеја, у пројекту формирања „Православне Цркве Украјине“. Он је грубо прекршио Устав своје земље и, злоупотребљавајући свој положај, умијешао се у сферу искључиво црквене надлежности. У вријеме његове владавине имали смо прилику да видимо карикатуралну појаву цезаропапизма, и то у једној, по реторици, проевропској и пронатовској секуларној држави. Све оно што је у западним демократским земљама забрањено и незамисливо у Украјини је било одобрено и логистички подржано од стране Запада, првенствено Америке. Највеће неправде су у вријеме тог несрећног предсједника нанесене канонској Украјинској Православној Цркви, њеном Предстојатељу Блажењејшем Онуфрију, архијерејима, свештенству и народу. Против канонске Цркве употребљена су средства земаљске силе и принуде, отимање храмова, привођење на информативне разговоре, медијски и полицијски притисци и томе слично, са циљем да се она преведе на терен дневне политике и укључи у горе поменути пројекат. Хвала Богу, Украјинска Православна Црква је одољела свим притисцима и провокацијама и остала чврсто на канонским позицијама, чувајући вјеру и своје светиње, његујући и јачајући у најтежим временима јединство свог народа који јој је од Бога повјерен, остајући распета на својој Голготи, кријепећи се Крстом и Васкрсењем Христовим. Нажалост, добила је неколико својих Јуда у лицу двојице архијереја издајника и извјесног броја свештених лица. Колико год је то болно и жалосно, ипак Црква том издајом није ослабила него се прочистила. У анализи црквеног питања у Украјини посебно треба обратити пажњу на етнофилетизам. Уопштено гледано, тај феномен карактерише нетрпељивост или чак мржња према неком другом народу. С друге стране, сви етнофилетисти фанатично наглашавају своје посебности, и националне и вјерске. Етнофилетизам у једном народу подређује вјерско осјећање националном, те се у том облику вјера, макар се формално називала православном, претвара у националистичку и племенску секту. Васељенска Патријаршија била је склона да јерес етнофилетизма припише првенствено словенским православним народима. Остављајући на страну питање да ли је она била у праву и у којој је мјери и сама одољела том искушењу, обратићемо пажњу на то како се одредила према етнофилетизму у Украјини. Типичан примјер етнофилетизма види се у дјеловању раколничких група, Денисенкове и Малетичеве, на подручју данашње Украјине. Ове групе одликује мржња према Русији: то је дио њиховог идентитета јер су и настајале као антируске творевине. У том погледу највише су сродне са гркокатолицима (унијатима) у Западној Украјини. Етнофилетистички настројене расколничке групе искористиле су западне земље приликом преврата на Мајдану 2014. и ојачале га у каснијем несрећном грађанском рату који још траје. Занимљиво је да тај наказни етнофилетизам расколничких група у Украјини није засметао Цариградској Патријаршији када је доносила неканонско рјешење о њиховој рехабилитацији, а додатно га је утврдила додјелом аутокефалије тим вјештачки обједињеним структурама. Усклађеност дјеловања између западних земаља и Цариградске Патријаршије приликом двоструког преврата у Украјини, политичког и црквеног, више је него очигледна. У оба преврата прихваћен је и коришћен украјински псеудоцрквени етнофилетизам као погонско гориво којим се стиже до циља: направити, једном за свагда, политички и духовно антируску Украјину. Послије горе реченог ваља се запитати шта је резултат дјеловања Цариградске Патријаршије у Украјини. Као што се могло претпоставити: ништа осим што је ојачан украјински раскол и што је изазвана опасност од даљих раскола на васељенском плану. У Украјини, уз мање изузетке, свако је остао на свом мјесту гдје је и раније био. Међутим, цијело Православље зна и осјећа да би посљедице неканонског дјеловања Цариградске Патријаршије могле бити кобне. Оне су већ настале свуда, а нарочито су видљиве у дијаспори, гдје се више не организују свеправославна литургијска сабрања. Негативне посљедице речених потеза су већ настале и на Светој Гори, за коју су духовно везани сви православни без изузетка. Уколико украјински расколници, уз подршку Васељенске Патријаршије, наставе да служе на Светој Гори, можемо очекивати опасне расколе међу Светогорцима и продубљивање већ постојећих рана на Тијелу Христовом. Због неканонски изведеног, политичким и земаљским интересом мотивисаног упада Цариградске Патријаршије у Украјину њен углед је веома опао у Православљу. Кривца за то може наћи само у себи и у својој новој еклисиологији, у само њој својственом тумачењу канонâ и у одлукама штетним по цијело Православље. Ниједна од Православних Цркава није жељела да угрози њен углед, нити да јој оспори првенство части, нити да њеном поглавару одузме позицију првог међу једнакима и остале повластице које из тога происходе, али се не могу ширити у недоглед. Данас је положај Украјинске Православне Цркве тежак као што је био и положај некадашње Кијевске митрополије у 16. и 17. вијеку прије њеног припајања Московској Патријаршији 1686. године. У нечему је можда и тежи јер је тадашња Митрополија трпјела притисак од унијатâ и од пољско-литванских власти, а данас против Украјинске Православне Цркве војују подједнако унијати, расколници и дио украјинске власти, а Цариградска Патријаршија је склона да проблематизује њен положај, име и канонски статус. Власт Украјине је такође покушала да насилно промијени њено име, али, хвала Богу, није успјела. Недавне одлуке Цариградске Патријаршије до и послије проглашења такозване Православне Цркве Украјине мотивисале су расколничке групе да уз подршку власти отимају храмове и из њих протјерују канонско свештенство и вјерни народ. Поједини свештеници, поводећи се за одлукама и позивима Цариградске Патријаршије, напустили су Украјинску Православну Цркву и придружили се расколницима. Међутим, вјерност канонском поретку, молитвеност и преданост вољи Божијој су Украјинску Православну Цркву изнутра објединиле, ојачале и оспособиле да неустрашиво одоли притисцима са различитих страна. Благочестиви украјински народ сада има прилику да види гдје је истинска вјера и трпљење светих (Откр. 14, 12). Украјински архијереји, на чијем је челу њихов поглавар Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, одани су пастири свим православно вјерујућим душама, без обзира на страначку припадност и национално изјашњавање. Чувајући вриједности древне Русије (Рус), Кијева као „Мајке руских градова“, православне Малорусије, ова Црква његује коријене, чиме показује да не жели мијењати своју историју током које је стварала блиставу културу, његовала писменост и духовност, изградила прекрасне светиње и родила многе светитеље, исповједнике и мученике. Његујући литургијско и канонско јединство са Московском Патријаршијом као њен аутономни дио, она истовремено изражава посебне одлике украјинског народа. Чувајући свој идентитет, она је истовремено неотуђиви конститутивни судионик „руског свијета“ (руски мир). Она је превазишла сваки вид етнофилетизма. У њој се спасавају Украјинци и Руси и огроман број оних који имају слојевити руско-украјински идентитет, као и припадници других народа који желе да остану у канонској Цркви и у јединству са свима православнима. Она прихвата као своју љубљену дјецу и проруске и прозападне чиниоце друштва на пространој украјинској земљи, градећи духовно јединство свих у Дому Божијем, гдје нема Грка ни Јеврејина, Украјинца ни Руса, Пољака ни Литванца, него су сви заједно Народ Божији, Нови Израиљ, искупљен пречистом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Извор: Српска Православна Црква
  18. Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служио је на дан прослављања св. Петра и Февроније 08. јула 2019. године, свету Литургију у храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју Руске Православне Цркве у Београду. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Како бележи Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ, Преосвећеном Епископу саслуживали су старешина Подворја протојереј Виталије Тарасјев, протојереј-ставрофор Сретен Младеновић из цркве св. Марка на Ташмајдану, јереј Иван Делић из Епархије банатске, о. Михајло Рапајић из Покровске цркве на Звездари, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакон Владимир Руменић уз појање хора Руске цркве у Београду и бројни верни народ. После свете Литургије, беседу је произнео старешина храма, прота Виталије Тарасјев, који је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и викарном Епископу г. Стефану на љубави и благослову. У спомен на данашњи дан, прота је Епископу Стефану поклонио посебну бројаницу коју је од камена са Урала израдила једна благочестива жена из околине Троице-Сергејеве Лавре. Преосвећени Епископ Стефан је у беседи заблагодарио домаћину и истакао значај породичног празника који је установила Руска Православна Црква у славу Господа а у част св. Петра и Февроније, рекавши да није добро бити сам и да би човек требао да води свој живот у правцу Јеванђељских заповести. У човековом животу је најважнија молитва, али и молитва једних за друге. Данашњем литургијско сабрању присуствовао је и отправник послова Амбасаде Руске Федерације у Србији г. Денис Кузнедељев и заменик директора Руског дома у Београду, г. Јевгеније Дјомин. Извор: Радио Слово љубве
  19. Празник Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан свечано је прослављен и ове 2019. годинe Господње у манастиру Милешеви. На бденију у навечерје Празника, 6. јула, милешевско сестринство је постало богатије за једну сатрудницу и сапутницу на путу спасења. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије замонашио је искушеницу Добринку, давши јој монашко име Параскева. Као Пастир добри словесног стада Христовог, Епископ Атанасије је монахињи Параскеви упутио речи охрабрења и наде на њеном избору: – Монашки пут значи настојање да се у потпуности испуни, оствари у свом животу, Јеванђеље Христово. Дати монашка обећања значи свесно се супротставити грешним стихијама овога света, свесно ступити у борбу против грешних стремљења у себи самоме и у свету у којем живимо a који, као што је речено у Светом Писму, у злу лежи. У таквом свету монах настоји да потпуно испуни Јеванђеље Христово живећи по другим принципима у однoсу на овај свет и у односу на грех, по принципима љубави, доброте, правде и свих у Богу врлина, настојећи да врлину држи као закон свога живота. Знајући да је Господ Христос увек са нама на путу спасења и да помаже свима који тим путем ходе ми смело полажемо такве завете које си ти вечерас дала. – Богољубље је та сигурна врлина која нам помаже да остваримо све оно што Господ од нас тражи. Ако ставимо себи у задатак да остваримо љубав према Богу ми добијамо снагу да пребродимо свако искушење, да испунимо сваку Божију заповест. А да би нам било лакше да све то остваримо потребно је што чешћe читати Јеванђеље, читати Свето Писмо, оно што су апостоли записали о Господу Христу, о Његовом животу и састрадавању са свима, о Његовој љубави према нама. Јер кад приметимо колико Он нас воли биће нам много лакше да ми Њему узвратимо на Његову љубав, поучио је Епископ Атанасије. На сам дан празника, 7. јула 2019. године, традиционални Ивањдански сабор почео је молитвено, како и приличи, Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у храму Вазнесења Господњег милешевске обитељи. Саслуживали су духовник манастира Милешева архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. За певницом је својим складним појањем одговарало милешевско сестринство, увећано за једну нову сестру. Спасова црква је била испуњена верујућим народом пријепољског краја, а многи су били и причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Да би употпунио радост празника и да би упутио правим путем сабране, Епископ Атанасије је у беседи појаснио на који начин и зашто је потребно да прослављамо свете угоднике Божје: – Треба да се увек трудимо да упознамо оне личности које празнујемо. Празновати, пре свега, значи упознати се, дружити се и зближити се са оним кога прослављамо. Празник је ту да би нас обогатио духовно, да постанемо јачи и мудрији тога дана, да бисмо након тога могли живети за вечност, да би могли живети успешно и часно на земљи као људи. – Шта нама доноси познанство, упознавање са неким личностима? То зависи од онога кога упознајемо. Одређене личности могу нас заробити и упутити странпутицом за цео живот и унесрећити. А има људи са којима се срести значи изаћи на прави пут, упознати се са Истином. За то се на дане празника упознајемо са правим личностима које славимо да нас не би ветрови овога живота могли лако носити десно и лево. Владика је укратко изложио шта је у Јеванђељу Свети апостол Лука написао о Светом Јовану и његовом животу: – Свети Јован рођен је са једним циљем, да објављује Господа Христа, да упућује на Њега својом руком, да о Њему говори, зато што је Христос Спаситељ света. И да на такав начин људе усрећује тако што ће их упознати са Господом Христом. – Свети Јован је био тако близак Богу да је назван пријатељем Божјим. Какав је наш однос према Богу? Јесмо ли ми пријатељи Божји? То је лако препознати. Пријатељ је спреман, ако затреба, и свој живот дати за пријатеља. Сам Свети Јован нам је указао како да и ми постанемо пријатељи Божји. Покајте се, јер се приближило Царство Божје, саветује нам он. А то покајте се значи преусмерите се, преусмерите ток свога живота. Окренимо се од греха и кренимо путем врлина, постанимо онакви каквим Бог жели да нас види, јер је срећа управо у нашој блискости са Богом који може учинити да живимо за вечност и који то чини, поучио је присутне Епископ Атанасије. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито које су припремиле милешевске сестре у славу Божју и част Његовог угодника Светог Јована Претече. Потом су сви присутни са својим Епископом пошли у манастирску гостопримницу где је приређено послужење и дружење како и приличи оваквом саборовању код наших светиња и прослављању дивних светитеља Божјих. Извор: Епархија милешевска
  20. Рођење Светог Јована Претече, храмовна слава манастира Јовања, и ове године протекло је у знаку велике молитвене свечаности. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља Епархија ваљевске и шабачке, Митрополије аустралијско – новозеландске и Грчке Православне Цркве. По Литургији, преломљен је славски колач и начињен литијски опход око храма. Добри јовањски домаћини архимандрит Михаило (Биковић) и сабрат му Арсеније приредили су славску трпезу, коју су песмом улепшали козаци из Русије. Међу учесницима сабрања био је и популарни глумац Милош Биковић, који већ неколико година успешно ради у Русији и Србији. “Свети Јован је гледао кроз Стари завет и видео грех и смрт. Позивао је на покајање, јер је видео долазак Христа Господа, Који ће узети све грехе света, приковати их са Собом на крст и васкрснути”, рекао је Владика Милутин. Извор: Радио Источник
  21. На Видовдан у вечерњим часовима, Његово Преосвестенство Епископ банатски г. Никанор стигао је у Митрополију Клужа. У Саборном храму високог госта дочекао је Високопреосвећени Митрополит г. Андреј. У пратњи владике Никанора налазили су се протосинђел др Клеопа Стефановић, протођакон Игор Станковић и свршени богослов Трајан Бундра. Сутрадан, када је Румунска Православна Црква прослављала празник Светих апостола Петра и Павла, архијереји Андреј и Никанор су служили свету Литургију у манастиру Ребра Парва, који прославља свете апостоле као манастирску славу. На Литургији је узео учешће велики број свештенства, монаштва и верног народа. У својој беседи епископ Никанор је истакао братску повезаност српског и румунског народа поменувши да у Епархији банатској живи тридесет хиљада Румуна и да су односи са Румунском Православном Црквом јако значајни. Приликом повратка у Клуж архијереји су осветили гробљанску капелу у селу Кашеју, а затим су посетили Православни богословски факултет Ницолае Иван. Епископ Никанор је, са пратњом, наставио пут до Орадије, где га је у храму Светог апостола Андеја дочекао протојереј-ставрофор Василије Бота. У недељу другу по Педесетници, епископ Никанор је служио, са благословом надлежног епископа Софронија, свету Литургију у храму Светог апостола Андреја уз саслужење чланова пратње и братства храма. Извор: Епархија банатска
  22. У трећу недељу по Духовима, на Празник Рођења Светога Јована Претече и Крститеља Господњег, 24. јуна/7. јула 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, јеромонаха Поликарпа (Трајковића), сабрата манастира Свете Тројице у Љубовији, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: У данашњем дану прослављамо два Празника у једном, двоједини празник, недељу, Васкрс у малом, и Празник рођења Светог Јована Крститеља. Наш народ тај празник назива Ивањдан. Спаситељ нас учи да не бринемо шта ћемо јести и у шта ћемо се оденути. Животни идеал који нам изгледа неостварљив и скоро утопијски, испунио се у животу светих Божјих угодника, а посебно у животу Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Спаситељ света Га назива ,,највећим рођеним од жене", а његова Личност управо јесте слика долазећег Спаситеља света. Он није сам себи циљ, он је непрекидно најављивање доласка Господа Исуса Христа. Свети Јован Крститељ то потврђује када говори: ,, Ја нисам Христос, него глас вапијућег у пустињи, и нисам достојан одрешити ни ремена на обући Његовој." Живећи најскромније у пустињи, хранећи се дивљим медом и биљкама, доказао је да је итекако могуће, и преко потребно да човек најпре тражи Царство Божје и правду његову, а да му се све остало Љубављу Божјом, придодаје... Извор: Епархија бачка
  23. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Свете мученице Агрипине, 6. јула, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, крај моштију Светог Нектарија Егинског, које су од 4. јула биле изложене на поклоњење вјерном народу. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Током Литургије вјерници су приступали да се поклоне и цјеливају честицу моштију великог светитеља и исцјелитеља Нектарија Егинског. Помазивао их је освећеним уљем из Манастира Светог Нектарија са Егине протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, чијим трудом и љубављу се, уз помоћ бројних приложника и добротвора, у Никшићу подиже Црквено-омладински центар са параклисом Светог Нектарија. Архипастирском бесједом обратио се владика будимљанско-никшићки, који је казао да су сви свети исти по Божјој благодати и милости којом су се надахнули и која их је укријепила, послије њиховог упокојења учинила мошти чудотворним. „Божја благодат која дјелује преко моштију Светих угодника Божјих је иста, али сви свети се по нечему разликују, сваки појединачно. Када читамо житије Светог Нектарија Егинског оно је слично житију Светог Василија Острошког, али и много различито и нарочито. Свети Василије Острошки трпио је притиске, углавном, од иновјерних, исламске и римокатоличке вјере, а Свети Нектарије трпио је, понајвише, биједе и клевете од својих“, навео је владика Јоаникије. Овај Божји угодник, по владичиним ријечима, оклеветан је за многе гријехе, али је све то претрпио христолико. „Зато што је његово име толико било блаћено за вријеме живота, а посебно зато што је трпио на правди Бога, што је све подносио са благодарношћу, славећи име Божје и молећи се за своје непријатеље, Бог га је прославио великом светошћу и великим чудесима. Он се показао у нашем времену као љекар од најтежих болести, душевних и тјелесних, нарочито од рака“, бесједио је Његово преосвештенство. Поред моштију Светог Нектарија Егинског исцијелили су се многи, а они који се нијесу исцијелили добили су, нагласио је владика, духовну снагу да носе тешку болест са благодарношћу. „Свети Нектарије Чудотоворац Егински даје утјеху и снагу, он кријепи вјеру у душама људи, а та вјера привлачи Божју милост, као што каже Господ када исцјељује оне који му приступају: Вјера твоја поможе ти“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Зато је велики благослов и радост за Црквену општину Никшић долазак моштију Светог Нектарија Егинског, које Саборни храм походе трећу годину за редом. Њему у част у Никшићу се подиже Црквено-омладински духовни центар. „Тиме свједочимо да смо у Цркви сви једно и да нам је Свети Нектарије близак, иако није од нашег рода, него од јелинског. Светитељ и угодник Божји коме ријеке поклоника долазе са свих страна, сви православни су поред његовог ћивота заједно, и сви су браћа и сестре у Христу. Обједињује нас Дух Свети Који нас препорађа, просвјетљује, уздиже, прави од нас Цркву Божју једног народа Божјег, новог Израиља“, рекао је владика, закључујући да је Бог многе дарове дао Светом Нектарију Егинском због његове вјере и молитвености. „Био је велики богослов, велики духовник и пјесник. Колико само у пјесми Агни Партене, коју је испјевао Пресветој Богородици, има вјере, умиљења, колико је био смјеран пред ликом Пресвете Богородице и пред Њеним заступништвом. Како је Њу прослављао, славећи оваплоћење Христово, а преко њега, славећи Бога Живога, Пресвету Тројицу. Бог му је дао велике и неисказане дарове због његовог трпљења и његове вјере, силу Духа која је побиједила све замке људске и демонске на овом свијету“, закључио је владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Мошти Светог Нектарија Егинског на поклоњење вјернима биле су изложене од 4. јула, а из никшићке Саборне цркве испраћене су данас око 12 часова. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
×
×
  • Create New...