Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Велики пост'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. Великопосна посланица Његовог Блаженства Саве Митрополита Варшаве и целе Пољске Света Четиридесетница 2019 године Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре! Отвори ми врата покајања, Живодавче… Ове речи о покајању чујемо у нашим храмовима у четири недеље припремајуће нас за Велики Пост, и такође у пет недеља за време поста. На такав начин Света Црква усмерава наше мисли и осећаје према радосној реализацији пута, који води к’ празновању Свете Пасхе – Васкрсења нашег Господа, Исуса Христа. Господ је учинио нас достојнима такође и у 2019 године ступити у благословено време и спасоносне дане Великог Поста – Свете Четиридесетнице. Света Четиридесетница је време духовног пролећа, духовног препорада, истрајне молитве и духовних подвига. Сада се јавило време врлина (…) приђите да постимо, да донесемо сузе, нежност и милост, вапијући: „Згрешили смо више, него има морског песка, али прости свима нама, Спаситељу, да добијемо неуништив венац. (подобен Сиропусне Седмице). „Пост је дело Божије, то је слика живота и врлина” – тако каже св. Симеон Нови Богослов, пошто је већ у Старом Завету имао велики значај. Свети пророк Захарија каже: Нека пост (…) преобрази се за народ Јуде у радост, весеље и пријатан празник (За 8,19). Пост је био обавезан и за појединачног човека, и за целу заједницу. Постио је Исус Христос, постили су апостоли, пророци, праведни. Постила је Мајка Божија, свети мужеви и жене. Постио је сваки верујући човек. Пост се односи на све, пост чисти и лечи. Пост то је напор да се уздржи од јела, непотребних речи и пожуда; служи побожности човека и спасењу његовом. Света Црква зове: „Браћо, нека постимо телесно и духовно, нека развежемо сваку везу неправде… Дајмо хлеб гладнима… Да примимо велику милост од Христа Бога.” Савремени свет не дочекује пост и не разуме га. Неки покашавају, да га ликвидирају. А уз то иде поткоповање користи потичућих из њега. Људи траже друге начине да нађу унутрашњи мир. Човек покушава, да реши своје животне проблем изван Бога, заборављајући, да је Христос источник сваког добра. Ја сам Пут, и Истина, и Живот (Ј 14,6) и познаћете истину, а истина ослободиће вас (Ј 8,32). Православни верник увек треба да покушава да разуме факт, да је покајање дато човеку из натуре (натурално). Покајање веже земљу са небом; то је лествица вазнесења човека на небеса, чисти, избељује сваки грех. Уочи Великог Поста Света Црква позива нас на узајемно опроштење грехова. Тај дан зове се Недељом Праштања. Свето Јеванђеље тог дана каже: Ако праштате људима њихове преступе, то ваш Отац небески ће вама опростити. Ипак ако не праштате људима њихове преступе, то ваш Отац неће опростити ваше преступе. (Мт 6,14-15). У том смислу поучна је молитва св. Григорија Ниског: „Мој Оче Небески, испунио сам то, што си ми препороучио, да учиним. Опростио сам све грехе и увреде, а прибегавајући до Тебе у мојом покајању надам се, да у сагласности са Твоијм обећањем опростићеш мени безбројне грехе“. Блажени Аугустин додаје „Ако те је лоша особа увредила, опрости њој, пошто ако нећеш опростити, онда ће већ бити двоје лоших људи“. То је пут, којим православни верник улази у Свети Велики Пост. Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре! Сагласно са нашом црквеном праксом, уочи Светог Великог Поста 2019 молим све Вас у имену својом, свештенства и монаштва, да опростите наше грехе направљене чином, мислима и свима чулима. Опростите нама, грешним! Господе! Ојачај наше духовне и телесне снаге, и допусти да „у добром рату ратујемо, трку завршимо, веру одржимо” (види 2 Тм 4,7) да постанемо „победници греха и без осуђења поклонимо се светом Христовом Васкрсењу”. Божијом милошћу покоран + Сава Митрополит Варшаве и целе Пољске Извор; превод pouke.org
  2. Рим 14 је закон. Не у интерпретацији, него у слову. Храна нас не ставља ни уклања од Бога. Знамо да је у старој цркви пост био мањи него данас код католика. На шта личи ово иживљавање? Ми смо већи свеци? Не, него се ради о хаосу који је законски нерегулисан у цркви. Због тога, док се црква са собом не договори, ја сам за Павла: Свако по својој савести. - Ок аскетске дисциплине, али оне нису и нужно хришћанске ствари. Само ако избацимо Луку као Јеванђелисту (разбојник на крсту и блудницу), можемо да машемо са овим заставицама. - Аскетизам је добар за несавршене (ово је претеризам, али са сољу), јер нису сви за слободу. Једноставно морају да имају људи границе. - Католички предлог, који се налази и код многих отаца: Одреци се омиљене хране, је опет комотно решење. Опет се храна ставља између тебе и Бога. Заборавимо на храну. То је једино решење. - Наш литургијски пост је уведен само из разлога што су службе биле и увече, односно причешћивали су се касно увече. Али, како су долазили пијани на службу (многи), зато се увело неједење и непијење. Зато су Златоустове беседе за пасху насловљене са "Против пијандура". А ми имамо перверзне проблеме: Оче, да ли могу да попијем лек пре литургије? - Да ли вам је јасно како смо слудели људе? Бог није пост, него љубав. Позива нас на вечеру са патријарсима: Аврамом, Исаком, Јаковом... Какав си лик ако идеш тамо на вечеру и нећеш да једеш а понављаш као суманут литиргијски текст да ћеш да једеш? И не једеш? То је само лудило мозга. Јер ако кажеш на прозбу: "Узмите једите...", "Амин", онда нешто није у реду са тобом. - Ниси спреман? Па то те је зезнула ова поповска прича о храни. Верујеш више поповима него Павлу? Тај ти каже да јело нема никакве везе. - Али, зашто не изађеш после читања Јеванђеља из цркве ако се не причешћујеш? Да ли мислиш да је Бог дебил, па му ти кажеш ок., а после минут радиш супротно? Бог је мачка? Јадан ти је онда Бог! - Јело је само наша ствар. Нигде Исус није рекао да ћемо по томе бити суђени. Укинута су чиста и нечиста јела. Штавише, он вели да си му дао чашу воде и да ћеш због тога бити спашен! А шта је чаша воде? Ништа! - Што се он није подвизавао без те чаше воде? - Кроз ту чашу ти си помогао човеку да се спаси. Преживео је. Мало је? Није мало него си ти инвестирао у особу. Ти си помогао човеку да живи. Тако мало, а тако много. - Због тога ми ове приче о храни делују перверзно. Ништа нема у томе. Исус вели да се не молимо дуго, да не блебећемо... Павле вели да се молимо стално. Није супротно. Јер Бог треба да буде стално присутан, а молитва кратка. Реци Богу шта имаш. А онда да ти буде стално у очима, у мозгу. Имај Бога стално у срцу. Шта онда да размишљаш о храни? О одећи? Ту је Дух и Бог. А за мање напредне, увек прописујем духовне склекове у виду поста.
  3. Кроз Часни пост: Понедељак прве седмице поста 27 понедељак феб 2012 Posted by radiosvetigora in Часни пост ≈ Оставите коментар Отпочнимо људи, непорочни пост који је на спасење душе. Служимо са страхом Господу: намажимо главу јелејем милостиње, умијмо лице водом чистоте; не празнословимо речима у молитви, већ као што научисмо… Оче наш, Који си на небесима, остави нам сагрешења наша, јер си Човекољубац. Јутрење – Чисти понедељак Поуке Светих Отаца: Ево сад је дан спасења, ево сад је време благопријатно (2.Кор. 6,2). Сад је настало време када се примају молитве и мољења. Царство Божије је сада блиско свакоме ко служи Богу и правди, зато што су настали дани часнога поста за онога ко заиста у чистоти пости. Свети Јефрем Сирин Молитва: Господе, на почетку овог светог времена поста, стремећи да Те поново нађемо, помози нам, да молитве нашег срца, мисли нашег ума и речи уста наших буду Теби свагда угодне. Помози нам да пост одржимо, и укрепи нас да окончамо оно ка чему стремимо, у славу Имена Твога. Амин. Читања из Светог Писма: Исаија (Иса.) 1:1-20, Књига Постања (1.Мојс) 1:1-13, Приче Соломунове (Прич.) 1:1-20. Богомислена размишљања: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. (Иса. 1:16-17) Преузето из књиге „Кроз Часни пост – Мисли за сваки дан“, Манастир Подмаине, 2007.
  4. Велики пост, који се састоји из свете Четрдесетнице и Страсне седмице која се на њу надовезује, укупно седам седмица, служи као припрема за највећи хришћански празник - Светло Васкрсење Христово, које се назива Пасхом Господњом, чију је праслику представљала старозаветна јудејска Пасха (сама реч "Пасха" - πασχα, од јеврејског phesach, значи "пролазак поред", "избављење"), када је анђео убијао египатске првенце, пролазећи поред јеврејских кућа (Изл. 12). Овај назив Јевреји употребљавају да би означили свој празник, установљен у спомен на њихов излазак из египатског ропства у обећану земљу хананску. Велики пост представља време које је Црква наменила превасходно за покајање: то је време свеопштег духовног очишћења и освећења. Стога су све богослужбене песме Великог поста и целокупно богослужење усмерени ка томе да у нама пробуде скрушеност због наших грехова. Али покајна осећања и потребно покајно расположение духа не дају се увек свима, нити одмах и лако. Потребно је унапред припремити душу за покајно расположение. Знајући ово, света Црква знатно пре почетка Великог пост почиње да нас припрема за покајни подвиг. Она је за то наменила посебне припремне недеље за Велики пост: 1. Недеља о митару и фарисеју, 2. Недеља о блудном сину, 3. Недеља месопусна, или О страшном суду, и 4. Недеља сиропусна, или Изгнание Адамово, која се уобичајено назива још и "Недељом праштања", или "даном праштања". На тај начин Црква још три седмице унапред почиње да припрема верујуће за Велики пост, и од прве припремне недеље - Недеље о митару и фарисеју - богослужење се обавља према Посном триоду, све до Велике Суботе.
  5. Да ли треба да се клечи када се читају дванаест јеванђеља о страдању Христовом? Ја колико знам у мојој цркви се одувек клечало, тако сам научила од своје бабе, тако је моја баба научила од њене, а тако је и моју ћерку научио њен вероучитељ када је ишла у средњу школу... Мој свештеник каже да не треба да се клечи, он је за то први пут чуо овде код нас и када треба да чита јеванђеље наглашава смерно СТОЈМО...
  6. Страсна Седмица – Велика Недеља 28 недеља апр 2013 Posted by radiosvetigora in Часни пост ≈ Оставите коментар Пролазећи од једног празника ка другом, од палми и гранчица, похитајмо, верни ка узвишеном и спасоносном прослављању Христовог страдања. Гледајмо Његова драговољна страдања која је претрпео нас ради и са благодарношћу запевајмо Му достојну песму: Источниче милосрђа и прибежиште спасења, Господе, слава Теби! Вечерње на Цвети *** Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ће добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања Господњих. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно смањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања. Свети Теофан Затворник Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  7. ПОУКА У СРИЈЕДУ ПРВЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА Браћо и оци! Ови дани светога поста у односу на друге дане могу се упоредити са тихим пристаништем, у које притичу сви, и иноци и мирјани, да би стекли духовну тишину, јер је то вријеме спасоносно за свакога. Расту славословља и појање пјесама, милостиње и молитве, којима се благи наш Бог умилостивљује и приклања ка милосрђу, умирује душе наше и подаје нам опраштање гријеха, само ако се ми искрено обраћамо Њему, ако Му припадамо са страхом и трепетом, обећавајући да ћемо оставити своје лоше навике. Хришћани који живе у свијету имају наставнике, архијереје и пастире, јер као што је ратницима потребан вођа, тако су и онима који посте потребна одобрења и утјехе учитеља. А пошто и ја међу вама, љубљени, заузимам мјесто пастира, и на мени лежи дуг да кажем неколико ријечи о душеспаситељном посту. Браћо! Пост је обновљење душе. Апостол говори: онолико колико тијело изнемаже и вене од посног подвига, толико се душа обнавља, из дана у дан, постаје прекрасна и блиста љепотом коју нам је Бог дао на почетку. А када се душа постом и покајањем очисти и украси, тада ће је и Бог пољубити и живјеће у њој. Јер је Господ рекао: Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14:23). Ако су тако велики достојанство и благодат поста, да од нас он чини станиште Божије, ми га онда морамо дочекати са великом радошћу и весељем, а не се унинијем, због оскудности хране, памтећи да је Господ наш Исус Христос, благословивши у пустињи пет хљебова, нахранио пет хиљада народа хљебом и водом. Он би могао да нареди да се тамо појаве разне посластице, али нам је у примјер дао уздржавање, како бисмо се бринули само о неопходном. Пост испочетка изгледа тежак подвиг, али ако из дана у дан ми надодајемо усрдност и принуду, са помоћу Божијом биће нам све лакше и лакше. Али, да би пост наш био истински и стварно пријатан Богу, ми ћемо се, уздржавајући се од хране, уздржавати и од сваког гријеха душевног и тјелесног, како нас учи и стихира, у којој је речено: пост не ошајаније брашен точију совершим, но всјакија греховнија страсти отчужденије (на стиховни, у уторак прве седмице поста, на вечерњој). Борићемо се против љености и нерада, а више од свега против таштине, завидне љубоморе, против мржње по злоби или непријатељству, пошто су то страсти тајне, које убијају душу; сачуваћемо тиме своје душе од зле нарави и самовоље, јер је ђаволу лако да допре до човјека који не моли за савјет од онога који га може поучити; непријатељ без труда прелашћује самовољног и лови га у своје мреже чак и онда када он мисли да чини добро. Нарочито опрезни морамо да будемо у односу на плотску похот: јер и сада, када постимо, многолика змија, ђаво, бори се против нас лошим помислима. На први поглед наизглед лијеп плод гријеха чини се јако примамљив, али он није такав у стварности. Некад се и јабука чини лијепом, а кад је преполовиш - нађеш је пуну трулежи и црва. Тако похот плотска изгледа, она као да обећава прегршт насладе, а када починиш гријех, испада горча од жучи и као двосјекли мач. То је претрпио праотац наш Адам; њега је преластио ђаво, он је окусио плод непослушања у нади да ће добити живот, али је задобио смрт. Од тог времена о тај камен се спотичу сви они које жељама плотских страсти прелашћује древна змија. Ђаво, будући тама, изгледа некад као анђео свјетлости. Сотона умије и да зло прикаже као добро, и горко као слатко, и тамно као свијетло, и смрт као живот. Тако он обмањује и мучи свијет. Браћо, будимо опрезни, да се онај који нам спрема клопке не би обрадовао, да не бисмо постали попут птица које због хране упадају у клопке и мреже. Својим умом испитујмо лукаве замисли злобе, научимо се да препознајемо зло и склањајмо се од њега. Будимо усрдни у пјевању псалма и служби црквених, пажљиво и са старањем слушајмо Слово Божије. Јер као што тијело, хранећи се хљебом, расте и чврсне, тако се и душа храни Словом Божијим. Свечасно вршимо поклоне, сваки према својој снази и колико му је назначено; занимајмо се и својим рукоделијем, јер онај који не ради ништа, према ријечи Апостола, није чак ни јела достојан (2 Сол. 3:10). Помажимо један другом: јер један је немоћан, а други снажан; не будимо непокорни, него будимо добри, говоримо једни другима пријатне ријечи, будимо мирни, снисходљиви, милосрдни, кротки, покорни, испуњени милости и плодова благих. И мир Божији нека сачува срца наша и ум, и нека нас удостоји Небескога Царства, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=1008:--&catid=56&Itemid=79
  8. ПОЧЕТАК ВЕЛИКОГ ПОСТА – НЕДЕЉА ПРАШТАЊА Доба поста јесте доба очишћења и покајања, а затим и духовног поновног рођења. Богослужења у току поста, беседе и прикладна литература нас позивају да препознамо наша сагрешења и да се опет преобразимо у добре хришћане. Тај позив на покајање је упућен не само нама појединачно, већ и нама као бићу заједнице, као Цркви. Зато, верујемо да је Црква Тело Христово и да је То место без мрље“, али смо уједно и свесни да смо ми, као заједница људских бића, у потпуности грешна заједница. Можда су најочигледнији наши греси ситничавост и подељеност. Било да се посматрају сукоби у неким нашим парохијама, ило да гледамо у тужно надметање јурисдикција, племенског национализма (који неки бране као једини законски критеријум црквене организације), или да гледамо бестидне расправе између највиших званичника неких Патријаршија и своје браће по вери – у јавности. Морамо да признамо да током наступајућег поста морају сви да се покају, макар негде у дубини душе, или чак да се покају целе црквене институције и организације како би се повратила њихова права функција, а то је: служење истинском Јеванђељу Христовом којега су у данашње време и људи и жене свуда гладни и жедни. Јован Мајенддорф (1971) Превео с енглеског Ивица Чаировић Свети Теодор Студит ПОУКА У НЕДЕЉУ СИРОПУСНУ Браћо и оци! Благи наш Бог, Који нам дарује живот, и сада нас је по човјекољубљу Својем удостојио да доживимо до светога поста, у вријеме којег се сваки од подвижника по својој слободној вољи подвизава и труди ради спасења своје душе. Један, држећи се уздржавања, пости по два или три дана, други, у бодрости бдијући, чита или се моли, трећи по сили својој метанише, а пети упражњава други неки подвиг; кад би само неко погледао на велику усрдност у ове дане! А инок који се налази у повиновању и послушању, истински послушник, носи свој подвиг не само у неко тачно одређено вријеме, него сав свој живот. У чему се пак састоји подвиг истинског послушника, какво је велико ипсрављење до којег он доводи, и свијетли његов вијенац, ако не то - да се не узда у свој разум и уопште не слиједи своју вољу. Мученичког вијенца нас удостојава повиновање са послушањем. Одсијецање своје воље и испуњавање воље настојатеља има једнаку цијену пред Богом као проливање крви за Христа. Ипак, свима нама је добро познато, браћо моја, да се у вријеме ових светих дана мијења наша исхрана, умножавају се метаније и поклони, усложњавају појања и службе, према древном предању светих отаца наших. Примимо онда овај дар поста часно и са радошћу; немојмо туговати због страдања и ослабљења нашега тијела, него се радујмо здрављу и спасењу душе наше. Проводимо дакле, испуњени милошћу и плодовима добрим, свете дане у кротости, неозлобљавању, без осуде, без гнијева, без лукавства, без зависти, и у миру, узајамној љубави и благопокорности. Када наступи вријеме тиховања, тихујмо; када се појави потреба да говоримо - одговоримо са смирењем и благоговенијем; избјегавајмо многословље, метеж и нереде, да бисмо, као служитељи Христови, проходили своја послушања мирно и без метежа, јер метеж у општежитију наноси велику штету једнодушју братије. Будимо опрезни, да не раскрилимо врата лошим помислима које скрнаве наше душе, и не дајмо мјеста ђаволу, јер нас Божанствено Писмо учи: ''ако гнијев начелника твојега падне на тебе, ти не остављај у себи мјеста твојега'' (Екл. 10:4), зато што непријатељ наш, ђаво, нема власти да нас принуди, него нам само потура лоше помисли, као риболовац мамац. И када их прихватамо, оне господаре нама, а када их изгонимо молитвом и када призивамо славно име Господа нашега Исуса Христа, непријатељ бјежи од нас посрамљен. Прикупимо све наше снаге да сачувамо душу нашу неоскрнављену и чисту од сваке греховне помисли, склонимо је од стријела непријатељских, као невјесту Христову, и тада ћемо бити удостојени да постанемо боравиште Светога Духа и да зачујемо: ''блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети'' (Мт. 5:8). И, како говори Апостол, ''што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите'' (Флп. 4:8). Ако ову заповијест испоштујемо, Бог ће са нама бити. Браћо, клонимо се преједања и пијанства, од којих се рађају сви гријеси; једимо и пијмо са благоговенијем и страхом Божијим и прослављајмо Бога, Који нас је избавио од прелести и метежа свјетовнога. Будите пажљиви, браћо, живите као чеда Божија. ''Служите Господу са страхом и радујте се Њему с трепетом'' (Пс. 2:11). Зар смо ми, који предстојимо пред Царем неба и земље, ти који ће да плешу? А послушајте и ви, који плешете и метежно пјевате! Писмо каже да се срца оних који ускомешано и без чина пјевају испуњавају бјесовским духом, а срца оних који поју смирено испуњавају се Духом Светим, како и Апостол казује: ''Је ли ко весео? Нека пјева Богу'' (Јак. 5:13) разумно, а не да се опија. Свједочим пред Богом и светим Ангелима, да онај који буде безаконита дјела творио неће бити достојан ни да се причести, нити да нафору прими у сву Четрдесетницу, осим ако духовник његов буде попут њега самог и не опрости му. Због тога будите пажљиви и на опрезу и држите се предања и заповијести светих - једите и пијте умјерено, као дјеца Божија; и подајте онима који немају, да би се и они утјешили у овај свети дан. Ако такви буду наши поступци, удостојићемо са да доживимо до дана Васкрсења Господњег, а у будућем вијеку, у васкрсењу мртвих, добићемо Небеско Царство у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин. Превео с руског Игор Миковић Александар Шмеман НЕДЕЉА ПРАШТАЊА Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива "Недељом праштања". На тај дан у црквама се читају Христове речи: "Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески оиростити вама ваша прегрешења". Увече тог дана, уочи самог почетка Великог поста у црквама се врши обред узајамног праштања и ми - мирећи једни са другима - улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота. Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и проме-ном нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести и јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој "недељи праштања". Зашто? Зашто се у нама - истовремено са буђењем наше савести - јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: "Свако је пред свима крив за све...". Ове речи нам - на први поглед - изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ и као потпуни апсурд. "По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот. Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...". Смири се: а то пре свега значи - спаси се од те своје исконске поробље-ности отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату свих против свих у коме живимо. Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повра-так од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...". И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено... Као што мало дете које нешто скривило својој мајци тугује, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављење срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говорим било било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог огрубелог живота у коме наметнути "колективизам" човеку и доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  9. Синаксар у Свети и Велики понедељак 09 понедељак апр 2012 Posted by radiosvetigora in Часни пост ≈ Оставите коментар Свети Јосиф Прекрасни Стихови о прекрасном Јосифу: Целомудрени Јосиф показао се као праведни властелин и хлебодавац: о, колико он врлина има! Стихови о неплодној смокви: Христос, клетвом осуши смокву, изобличавајући синagогу јеврејску којој су туђи духовни плодови: избегнимо њен удео. У свети и велики понедељак, сећамо се блаженог Јосифа, прекрасног; сећамо се и, од Господа проклете, осушене смокве. Од данашњег дана почињу света страдања Господа нашег Исуса Христа, а пре тога, као Његовог праобраза, сећамо се прекрасног Јосифа. Он је био син патријарха Јакова, којег му је родила Рахиља. Омрзнут од своје браће, због неких сновиђења, он прво бива бачен у дубоку јаму, док деца обмањују оца окрвављеном одећом, као да су га, тобоже, растргле звери. Затим, за тридесет сребрника бива продат Исмаиљћанима, који га поново препродају Петефрију, управнику евнуха, египатског цара – фараона. Када је госпођа безумно насрнула на целомудреност младића, он је, не желећи да учини безакоње, побегао оставивши своју хаљину. Она га је оклеветала пред господаром, и он бива бачен у окове и мрачну тамницу. Потом га, због тумачења снова изводе (из тамнице), представљају га цару, и он постаје господар читаве египатске земље. На крају, приликом продаје пшенице, поново се открива својој браћи, и благочестиво проживевши читав живот умире у Египту, сматран, поред других врлина, великим у целомудрености. Он је праобраз Христа, јер и Христос страда од (Његових) саплеменика Јудеја, и ученик га продаје за тридесет сребреника, и бацају га у тамну и мрачну јаму – у гроб, одакле се, самовласно уставши, зацарио над Египтом, тј. над сваким грехом, и потпуно га победио, и влада читавим светом и по човекољубљу нас искупљује тајанственим давањем пшенице (хлеба), предавши самог Себе за нас и хранећи нас хлебом небеским – Својим живоносним телом. Из тог разлога се сада помиње прекрасни Јосиф. Заједно са тим, сећамо се и осушене смокве, јер божанствени јеванђелисти, управо Матеј и Марко, говоре о томе одмах после казивања о гранчицама. Марко: И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње (Мк 11.11), а други: Ујутру враћајући се у град огладње; и угпедавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. (Мт 21,18,19). Смоква представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши закон у потпуности. Ако би неко упитао: због чега се исушује дрво, које нема душу, зашто се оно, које није ништа сагрешило, подвргава проклетству; нека тај зна да је то зато што су Јудеји, гледајући Христа, који је увек свима чинио добро и никада никоме није учинио ништа лоше, мислили да Он има власт да чини само добро, али не и да кажњава. Али пошто је човекољубив, Владика ни је хтео да покаже на човеку, да може и то; зато, како би уверио незахвални народ да Он има власт и да кажњава, само као Свеблаги неће (то), Он подвргава казни бездушну и неосетљиву природу. Али постоји и једно тајанственије тумачење, које је до нас дошло од премудрих стараца, како каже Исидор Пелусиот – то је било дрво непослушања, чије су листове и употребили за покривање (себе, први) преступници, због чега је оно и овде, по човекољубљу, од стране Христа подвргнуто проклетству, које није примило раније, како никада не би доносило плод који је узроковао грех. А разлог поређења греха са смоквом је очигледан, јер и грех пружа пријатно задовољство – греховна наслада, а затим долази – опорост и горчина савести. Уосталом, оци су овде ставили причу о смокви ради умиљења, као и причу о Јосифу – зато што је праобраз Христа. (Неплодна) смоква је свака душа, којој је стран сваки духовни плод, коју Господ ујутру, тј. после овог живота, не нашавши Себе у њој, исушује клетвом и баца је у огањ вечни – и она постаје као некакав исушени стуб, који застрашује оне који не доносе плодове достојне врлина. Молитвама прекрасног Јосифа, Христе Боже, помилуј нас. Амин.
  10. ДАНИ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ СТРАСНА СЕДМИЦА (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица) Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом. Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања. Сава, епископ шумадијски
  11. Страсна Седмица – Велика Недеља 09 понедељак апр 2012 Posted by radiosvetigora in Часни пост ≈ Оставите коментар Пролазећи од једног празника ка другом, од палми и гранчица, похитајмо, верни ка узвишеном и спасоносном прослављању Христовог страдања. Гледајмо Његова драговољна страдања која је претрпео нас ради и са благодарношћу запевајмо Му достојну песму: Источниче милосрђа и прибежиште спасења, Господе, слава Теби! Вечерње на Цвети *** Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ће добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања Господњих. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно смањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања. Свети Теофан Затворник
  12. Уз Часни пост: хришћански подвиг у предању Цркве Оружје за војевање Број 1079, Рубрика Духовност Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави – даруј мени слузи Своме. O, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Великопосна молитва Св. Јефрема Сирина Видиш ли штету од прождрљивости? Види, пак, какви су успеси поста. Провевши четрдесет дана у посту, велики Мојсије је могао да прими таблице Закона, те, пошто сишавши виде безакоње народа, бацивши разби их (таблице Закона), које се толико трудио да добије, јер сматраше бесмисленим да пијаном и беззаконом народу буде дат Закон Господњи. Зато је овај чудесни пророк требало да пости још четрдесет дана, да би могао однети (народу) свише дароване таблице, разбијене због њиховог безакоња... Тако (тј. постом) су и Ниневљани опозвали одлуку Владичину (= Господњу), уредивши да са људима пости и род бесловесних (= животиње) и тако, одступивши сви од злих дела, побудише на човекољубље Владику свега (Јона 3,7). Али, зашто се опет бавим слугама (јер имамо и многе друге да набројимо, који су се кроз њега (= пост) прославили и у Старом и у Новом (Завету), када треба да дођем ка нама свима заједничком Владици? И сâм Господ наш Исус Христос, постивши четрдесет дана (Мт 14,2), тако ступи у борбу са ђаволом и свима нама даде пример да би се њиме наоружали, и тако задобивши силу, устали у борбу са оним (=ђаволом). Али, овде ће можда неко оштрог и бистрог ума питати: зашто изгледа да Владика пости исто онолико дана колико и слуге, а не превазилази их бројем? То се није десило просто и случајно, већ премудро и по Његовом неизрецивом човекољубљу. Да не мисле да се привидно јавио и да није примио плот и да је био ван људске природе (= да није примио пуну људску природу) – зато је постио исти број дана, не придодавши још дана (поста), да запуши уста оних који бестидно желе да се расправљају. Јер, ако, и када се све то десило, сада ипак постоје неки који се осмељују да то кажу, да није, себи својственим предзнањем, Господ им одузео приговор, шта би тек покушали да кажу? Зато (Господ) не подноси да пости више дана, него онолико колико слуге, да нас тако заиста подучи да бејаше обучен и Он у исту ову плот и да не бејаше ван наше природе (= да је био истински човек). А да је велика снага поста и да произилази многа добит за душу од њега, постало нам је јасно и из (примēра) слугу и из (примера) Владике. Молим зато вашу љубав да, знајући добит од њега, не буде услед нехата лишена користи од њега нити да се жалости због његовог наступања, већ да се радује и весели, према блаженом Павлу: „Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2. Кор. 4,16). Пост је, дакле, храна душе и, као што ова телесна храна дебља тело, тако и пост чини душу јачом, омогућава јој лаки лет, чини је способном да машта о вишњим (добрима), постављена изнад задовољстава и удобности садашњег живота. И, као што лако натоварене лађе брже прелазе пучину, а оне, натоварене тешким теретима, бивају потопљене, тако и пост, чинећи ум лакшим, помаже да се са лакоћом преплива пучина садашњег живота и устреми ка небу и небеским (стварима) и не придаје важност садашњим (добрима), него да се сматрају ништавнијим од сенке и сна. А пијанство и прождрљивост, обремењујући ум и дебљајући плот, чине душу заробљеницом, опкољавајући је одасвуд и не дозвољавајући да ум има јако разуђивање, те је терају да лута по хридима и да чини све против сопственог спасења. Не будимо немарни, љубљени, за устројавање нашег спасења, већ, знајући колика зла се рађају одавде (= из пијанства и прождрљивости), побегнимо од ове штете. Св. Јован Златоусти, Слово подстицајно на пост Ништа нема, што не досади сталном употребом. Док, насупрот, често желимо она јела, која ретко окушамо. Стога нам је и Творац наш измислио разноврсност у нашем животу, тако да би смо осетили пријатност од свих блага Његових. Погледај шта се догађа у природи: Сунце зар није светлије после ноћи? Сан зар није слађи после бдења? Здравље зар није више пожељно после страдања од болести? Тако и трпеза бива пријатнија после поста. Ово дабоме важи за све. И за богате, који имају обиље јела. И за сиромахе, који располажу оскуднијом храном... Пост је оружје за војевање против демона, јер се „овај род ничим не може истерати до молитвом и постом“. Св. Василије Велики, О посту Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста. Св. Николај Велимировић, Охридски пролог
  13. СУБОТЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА Свети Оци често упоређују Велики пост са путовањем изабраног народа чстрдесет година кроз пустињу. Знамо из Библије да је, за време овога путовања, Бог чинио чуда, да би свој народ сачувао од очаја и да би му открио свој крајњи план. По аналогији, свети Оци дају исти тип објашњења и за четрдесет дана Великог поста. Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални „застој" - очекивање тог циља. То су два „евхаристична" дана - субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста. Почнимо са суботама. Њихов специјални статус у нашој традицији, њихово искључивање из посног типа богослужења, захтева извесно објашњење. С тачке гледишта „правила", које смо раније објаснили, субота није дан поста већ дан празновања, јер ју је сам Бог установио као празник: „и благослови Бог седми дан и освети га јер се тога дана одморио од дела која учини и створи Бог". Не може нико развргнути или укинути оно што је Бог наредио. Истина је да многи хришћани мисле да је божанска установа суботе просто пренета на недељу, која је тада постала хришћански дан одмора или sabbath. Ничим не може бити поткрепљено ово веровање - нити из Светог Писма нити из Светог Предања. Баш напротив, „бројање" недеље од стране св. Отаца као првог или осмог дана подвлачи њену разлику од седмог дана, дана освећеног и благословеног од Бога. То је дан када је признато да је све што је створено - „врло добро", и такво је његово значењe у Старом Завету, које је задржао и сам Христос и Црква. То значи, да је и поред греха и пада, свет остао добра Божија творевина; он је одржао ону суштинску доброту, којој се Бог радовао: „И виде Бог све што јс створио и, гле, бејаше врло добро". Одржавати sabbath (субота) као што је од почетка замишљено, значи да живот може имати смисла, може бити срећан и стваралачки. Он може да буде оно зашто га је Бог створио. А субота, дан одмора, када се радујемо плодовима нашег рада и наше делатности, остаје за увек благослов који је Бог даровао свету и његовом животу. Овај континуитет хришћанског разумевања суботе у односу на Стари Завет не само да не искључује него логички подржава дисконтинуитет. Јер у Христу ништа не остаје исто, јер је све испуњсно, превазиђено и свему је дато ново значење. Ако је субота, у својој крајњој реалности, присутност Божијег „врло доброг" у самој структури овог света, онда је „овај свет" откривен у Христу у новој свстлости. Христос је од њега направио нешто ново. Христос је човеку даровао Царство Божије које „није од овога света". И у овоме је врхунски „прелом" који за хришћане чини „све ствари новим". Доброта света и свега у њему, сада се подразумева у њиховом коначном опредељењу и завршетку у Богу, у Царству Божијем, које ће доћи, и појавити се у свој својој слави тек пошто се оконча овај свет. Штавише, овај свет, са одбацивањем Христа, показао је да је у власти „кнеза овога света" и да у „злу лежи". За њега пут спасења није у еволуцији, побољшавању или „прогресу" већ у крсту, смрти и васкрсењу. Он „неће оживети ако не умре". На тај начин хришћанин живи двоструки живот" - не тако што овај „световни" живот ставља поред својих „религијских" активности, већ у том смислу што овај живот у својој целовитости чини да буде „предукус" и припрема за Царство Божије, чинећи да свака његова делатност буде потврда и очекивање онога што „треба да дође". Такво је значење и еванђелске привидне контрадикције: Царство Божије је „међу нама" и Царство Божије „треба да дође". Уколико га човек не открије у средишту свога живота не може у њему да види предмет оне љубави, очекивања и жудње, на које нас Еванђеље призива. Човек може и да верује у казну или награду после смрти, па да ипак не разуме радост и јачину хршћанске молитве: „нека дођe Царство Твоје"! - „Дођи, Господе Исусе"! Христос јe дошао да бисмо могли да Га чекамо. Он је ушао у живот у времену да би живот и време постали пролаз, пасха у Царство Божије. Субота, дан стварања, дан „овог света" постао је - у Христу - дан очекивања, дан пред даном Господњим. Преображај суботе се десио оне велике и свете Суботе у којој је Христос, пошто је „обавио све своје послове", лежао у гробу. Следећег дана „првог после суботе", Живот је засијао из животодавног гроба, мироносицама је речено: „Радујте се!"; ученици не повероваше од радости и чуђаху се, и почео је први дан новог стварања. У томе Новом дану Црква учествује, у њега она улази у недељу. Међутим, још увек она живи и путује у времену „овога света" који је у својој тајанственој дубини постао субота, јер према апостолу Павлу „ви сте умрли и ваш живот је са Христом сакривен у Богу. Када се јави Христос, Који је наш живот, онда ћете се и ви са њим јавити у слави". Све ово објашњава јединствено место суботе - седмог дана - у литургичкој традицији: њен двоструки карактер као дана празника и дана смрти. Она је празник зато што јe у овом свету и у овом времену Христос победио смрт и прогласио Своје Царство, јер су Његово оваплоћење, смрт и васкрсењe испуњењe стварања коме се Бог радовао у почетку. Она јe дан смрти јер је у Христовој смрти умро и свет, и његово спасење, испуњење и преображење су с оне стране гроба, у „веку који треба да дође". Све недеље у литургичкој години имају своје значење од две одлучујуће суботе: оне Лазаревог васкрeсња, које се десило у овом свету и представља објаву и сигурност свеопштег васкрсења, и оне вслике и свете суботе Пасхе, када је и сама смрт преображeна и постала „празник" - Пасха у нови живот новог стварања. Ово значење суботе добија посебну јачину за време Великог поста, јер је сврха Великог поста баш у томе да поново открије хришћанско значење времена као припреме и ходочашћа и статус хришћанина као „туђина" и „изгнаника" у овоме свету. Ове суботе повезују посне напоре са будућим испуњењем, и дају посту посебан ритам. С једне стране, субота у Великом посту је „евхаристични" дан обележен служењем божанске Литургије св. Јована Златоуста, а Евхаристија је увек празник. Специфичан карактер овог празника је ипак да се он односи на Велики пост као путовање, стрпљење и напор, те тако постаје „станка" чија сврха је да размислимо о крајњем циљу тога путовања. Ово је посебно подвучено у одељку из Посланице Јеврејима који се чита сваке суботе Великог поста. Централна мисао се односи на типологију историје спасења, поклонички пут, обећањс и веру у ствари којс ће доћи. Прве суботе, слушамо величанствсни предговор Посланици (Јевр. 1,1-12) са свечаним сведочењем о Стварању, искупљењу и вечном Божијем Царству: „Бог који је од давнина много пута и на много начина говорио нашим очевима преко пророка, у ове последње дане проговорио нам је преко Сина, кога је поставио за свога наследника, чијим посредством је и свет створио ... А ти си увек исти и твојих година неће нестати..." Ми живимо у овим „последњим данима" - данима крајњег напора. Ми смо још увек у „данас", али приближава се крај. У другу суботу ми слушамо: „Гледајте, браћо, да како не буде у коме од вас зло срце које нe верује, па да отпаднe од живога Бога. Него бодрите један другога сваки дан, док год се каже данас... Постали смо, наиме, Христови саучесници само ако почетак поуздања до краја чврсто држимо..." Борба је тeшка. Страдање и искушења су цена коју плаћамо за „боље и трајно имање", Из овог разлога, штиво треће суботе бодри нас: „Не одбацујте, дакле, своје поуздање, које има вслику награду. Вама је, наиме, потребна истрајност да извршитс вољу Божију и примите обећање. Јер још мало, врло мало, па ће доћи, онај који треба да дође и неће одоцнити..." Вера, љубав и нада су оружје ове борбе, потврђује нам читањe четврте суботе. Време се скраћује, очекивање постаје све жељније, уверење све радосније. Такав је тон Посланице која се чита пете суботе: „... Христос ће се, пошто је једном примет на жртву да понесе грехе многих, други пут јавити не због греха него да спасе оне који Га чекају". Ово је последње читање из Посланице, све до Лазареве суботе, када са времена очекивања, почињсмо да „прелазимо" у време испуњења очекивања. За Лазареву суботу су одабрани одељци из Еванђеља св. Марка. Кључ његовог значења је дат прве суботе: Христос одбацује фарисејски табу јеврејске суботе, објављујући: „субота је створена ради човека, а није човек ради суботе. Стога је Син човечији господар и суботе..." Настаје нова eсра. Почело је поновно стварање човека. Друге суботе слушамо како губавац говори Христу: „Ако хоћеш, можеш ме очистити ... и Христос му одговори, хоћу, буди чист..." Треће недеље видимо како Христос кида све табуе: „... једући са цариницима и грешницима". Четврте недеље на оно „врло добро" из Постања Еванђеље одговара са радосним ускликом: „... све је добро учинио, и глуве чини да чују и неме да говоре..." Најзад, пете недеље све ово достиже врхунац у одлучном Петровом исповедању: „...Ти си Христос..." Тимe човек прихвата тајну Христа, тајну новог стварања. Великопосне суботе, као што смо рекли, имају и другу тему или димензију: то јe смрт. Са изузетком прве суботе, која је традиционално посвећена св. Теодору Тирону, а пета - субота акатиста - остале три суботе су дани општег сећања на оне који су уснули у Господу „у нади на васкрссње и на живот вечни". Ово сећање, како смо већ напоменули, припрема и објављује субота Лазаревог васкрсења и Велика и Света Субота Страсне недеље. Не ради се само о делу љубави и „добром делу". Ствар је у том да „овај свет" суштински откривамо као свет који умире и као смрт. У овом свету смо осуђени на смрт, као што је на смрт осуђсн и сам свет. Али у Христу је смрт уништена изнутра, као што апостол Павле каже, изгубила је „жаоку", сама је постала улазак у пунији живот. За сваког од нас овај улазак у пунији живот је почео са Крштењсм, које је наша крсна смрт и чини мртвим оне, који су живи („ви сте сви мртви") и живим оне који су мртви: јер „смрти нема више". Због велике искривљености уобичајене свакодневне побожности у односу на право значење хришћанске вере, смрт се поново вратила. Ово символизује на многим местима употреба црних одежди при сахранама и опелима. Ипак треба да знамо да је за хришћане боја смрти бела. Молитве за мртве нису туговање и то није нигде боље показано него у вези између општег помињања мртвих, са суботом уопште и посним суботама, посебно. Због греха и преступа, радосни дан Стварања је постао даном смрти. И сама творевина Божија „потчињавајући се ништавности" постала је смрт. Али Христова смрт је васпоставила седми дан чинећи га даном поновног стварања, превазилажењсм и уништењем онога што је овај свет учинило триумфом смрти. И крајњи циљ Великог поста је да се у нама пробуди „жељна жудња за откривањсм синова Божијих", што је садржина хришћанске вере, љубави и наде. Овим даном смо спашени. Нада, коју сада видимо, није нада. Јер ко се нада оном што види? Али ако се надамо оном што не видимо, то очекујемо са стрпљењем... Светлост Лазареве суботе и радосни мир Велике и Свете Суботе дају значење и значај хришћанској смрти и нашим молитвама за умрле. Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана
  14. У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!". Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи "попут свих осталих'', а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести. Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да "перемо руке" у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: "Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да •неутралишемо" неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?". Поред Пилата и римских војни-ка, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: "Осана, осана!'' Исти ти људи су сада урлали: "Распни Га, распни Га!". Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ''објаснили'' да је тај Човек - преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону - увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! - мора да умре... Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, "у праву", те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ''никаквог зла није учинио''. Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи. Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који "никаквога зла нису учинили", муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то "по закону", све по послушности и дисциплини, све "у име поретка" и "за добро свих". И колико је и дан-данас " Пилата" који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету. На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас. Александар Шмеман, Тајне празника СПЦ
  15. Лазарева субота - библијски и литургијски смисао празника ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многе породице славе Лазареву суботу као своју Крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око каквог извора. Пратећи елементи овог празника, имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице - данашње врбове њихова су замена. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама. На Врбицу, тј. у Суботу Лазареву после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године уз славску икону. О библијском и литургијском смислу празника говори Епископ бачки Г. др Иринеј. сајт СПЦ
  16. Многа чудеса која су везана за Господа нашег Исуса Христа, уверила су народ да је баш Он тај који је дошао да спасе свет. Приликом Његовог доласка у Јерусалим, дочекала Га је огромна већина народа која је клицала и махала са одушевљењем у знак поздрава. Пут пред Њим био је затрпан цвећем. Долазак Његов са нестрпљењем су очекивала деца и када Га угледаше почеше клицати: "Благословен који долази у име Господње. Осана Сину Давидовом". Међутим, беше ту и оних који осетише завист и уплашише се овог Сина Божијег, и пожелеше да Га убију. Сковаше заверу свештеници јеврејски и чекаше погодан тренутак за то. Ушавши у град, Јерусалим, излечи све хроме, болесне, убоге и слепе. Тај дан када Христос уђе у Јерусалим назива се Цвети и празнује се у недељу пре Васкрса. За њега је везан обичај да свештеник освећује врбове гранчице, које народ односи својим кућама и ставља их поред славске иконе.
  17. Велики пост у нашем животу УЗМИМО ОЗБИЉНО... Морамо поставити једно питање: Како ми Христово учење о Великом посту примјењујемо у нашем животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живјели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живјело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свијету. Ритам човјековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убјеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свијет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако «уочљив» као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално: како ми можемо увођењем једне или двије «символике» - промјене у наш свакодневни живот - одржавати Велики пост? Очигледно је, на примјер, да за већину вјерника не долази у обзир присуствовање свакодневним посним богослужењима. Они и даље цркву посјећују недјељом, а као што већ знамо, недјељом за вријеме Великог поста литургија, бар по спољашњем облику, не одражава Велики пост. На тај начин човјек једва да и осјети посни тип богослужења, главно средство којим нам се саопштава дух Великог поста. А пошто се Велики пост ни у ком погледу не огледа у култури којој ми припадамо, никакво чудо да, данас углавном, преовладава негативно поимање Великог поста - као времена у коме су забрањене разне ствари као што су месо и масноће, игра и разонода. Популарно питање - «чега ћеш се одрећи за вријеме поста?» је резиме општег негативног приступа. У «позитивном» смислу, Велики пост се посматра као вријеме у коме морамо извршити своју годишњу «обавезу» да се исповједимо и причестимо (... и најкасније до Цвјетне недјеље» како сам прочитао у билтену једне парохије). Пошто је ова обавеза извршена, остатак поста као да губи свако позитивно значење. Очигледно је стога да се образовала велика непопуларност између духа или «теорије» Великог поста, коју смо покушали да изложимо на бази посних богослужења и, с друге стране, његовог општег и популарног разумјевања које поред лаика веома често дијеле и подржавају и сами свештеници. Увијек је лакше свести духовно на нешто формално, неголи тражити духовно иза формалног. Без претјеривања можемо да кажемо да је Велики пост, иако га «одржавамо», изгубио од свог утицаја на наш живот и престао да буде бања покајања и обнове оно што би требало да буде сагласно литургичком и духовном учењу Цркве. У таквој ситуацији, можемо ли га ми поново оживјети, учинити да поново буде духовна снага у свакодневној реалности нашег живота? Одговор на ово питање првенствено зависи, рекао бих скоро искључиво, од тога да ли ми пост узимамо озбиљно или не. Ма колико да су услови у којима ми данас живимо нови и различити, препреке, саздане нашим модерним временом, стварне и тешке, ниједна од њих не представља апсолутну препреку, ниједна од њих не чини да пост буде «немогућ». Стварни корјени што Велики пост прогресивно губи утицај на наш живот далеко су дубљи. Они се своде на наше свјесно или несвјесно свођење религије на површни номинализам и символизам који представљају пут за заобилажење и бјежање од озбиљности религијских затјева у нашем животу, захтјева за обавезу и напор. Морамо додати да је ово свођење специфично за Православље. Западни хришћани - римокатолици и протестанти - суочени са нечим што сматрају да је «немогуће», прије ће мијењати саму религију, «прилагодити је новим условима» и тако је учинити «примамљивом». На примјер, недавно смо видјели како је Римска црква свела пост на занемарљиви минимум, па онда га практично сасвим одстранила. Са оправданим згражањем ми такво «прилагођавање» осуђујемо као издају хришћанске традиције и као минимазирање хришћанске вјере. И, заиста, истина и слава Православља је у томе да се оно не «прилагођава» и не прави компромис са нижим захтјевима, да би хришћанство учинило «лаким». То је слава Православља, али не и слава православаца. Не данас, чак не ни јуче, него давно прије, ми смо нашли начина да апсолутне захтјеве Цркве измиримо са нашим људским слабостима, и то без стида. Пронашли смо и разлоге да у властитим очима изгледамо праведни и да имамо мирну савјест. Метод се састоји у симболичком испуњавању ових захтјева, те симболични номинализам прожима цјелокупан религијски живот. Тако, на примјер, не би нам чак ни напамет пало да вршимо ревизију нашег богослужења и његових монашких прописа - сачувај Боже! - просто ми ћемо службу која траје један сат назвати «свеноћно бденије», и гордо објаснити да се ради о истој служби коју су служили монаси у лаври Светог Саве у IX вијеку. Што се тиче Великог поста, умјесто да постављамо фундаментална питања «шта је пост» или «шта је Велики пост», ми се задовољавамо великопосним симболизмом. У црквеним часописима и новинама се појављују рецепти за «деликатесна посна јела» и парохија чак може да прикупи додатна средства на основу добро рекламираног «укусно припремљеног посног ручка». У нашим црквама објашњава се толико много симболичних, интересантних, живописних и занимљивих обичаја и традиција, које нас повезују не толико са Богом, него са прошлошћу и обичајима наших предака, тако да је постало веома тешко уздићи се изнад овог религијског фолклора и сагледати крајњу озбиљност религије. Наглашавам да у самим обичајима нема нечег рђавог. Када су се појавили нису били средство и израз одређеног друштва да се религија схвати озбиљно. То нису били симболи; био је то сам живот. Али, како се живот мијењао и све мање и мање био формиран од стране религије у својој свеобухватности, десило се да су неки обичаји преживјели као симболи о начину живота, који више није постојао. А оно што је преживјело било је, с једне стране, најживописније, а с друге, најмање тешко. Духовна опасност при томе била је да се, мало по мало, сама религија почела радије разумјевати као систем симбола и обичаја, умјесто да се симболи и обичаји схвате као изазов за обнову и напор. Више се труда и напора уложи у припрему посних или ускрсних јела неголи у пост и учествовање у духовној реалности Ускрса. Ово значи да ће Црква остати одвојена од живота и да неће имати никакву моћ над животом све дотле док обичаји и традиција не буду поново повезани са потпуним религијским погледом на свијет, из кога су и потекли, а симболи не буду схваћени озбиљно. Умјесто симболизирања нашег «богатог» насљеђа» морамо почети са његовим укључивањем у наш реални живот. Озбиљно схватити Велики пост значи, прије свега, да га посматрамо у основи - као духовни изазов, који тражи одговор, план, непрестани подвиг. Ово је, као што знамо, и био разлог да је Црква установила недјеље припреме за Велики пост. То је вријеме за одговор, за одлуку и план. Најбољи и најлакши пут је слиједимо упуту Цркве - било само да размишљамо о пет јеванђелских тема које нам се нуде у пет недјеља пред постом: о жељи (Закхеј), о понизности (митар и фарисеј), о повратку из изгнанства (блудни син), о суду (посљедњи суд) и о праштању (недјеља праштања). Ови одјељци из Јеванђеља нису зато да буду у цркви само слушани. Суштина је да се «понесу кући» и да се о њима размишља у терминима мога живота, моје породичне ситуације, мојих службених обавеза, моје бриге за материјалне ствари, мојих односа према конкретним људским бићима, са којима живимо. Ако се овим размишљањима додају молитве: «Отвори ми врата покајања, Животодавче...» и псалам 137 «На ријекама вавилонским», које се пјевају прије почетка поста, човјек почиње да размишља шта то значи «осјећати са Црквом» како литургичко вријеме даје печат свакодневном животу. То је вријеме да се прочита и религиозна књига. Није циљ овог читања да се повећа наше знање о религији. Оно је, углавном, зато да се очисти наш ум од свега оног што га испуњава. Невјероватно је колико је наш ум оптерећен са свим врстама брига, интереса, стрепњи и утисака и колико мало контроле имамо над свим тим. Читање религиозне књиге, концентрација наше пажње на нето сасвим другачије од обичног садржаја нашег мишљења, само по себи ствара другу менталну и духовну атмосферу. Нису то «рецепт» - могу да постоје и други начини да се човјек припреми за Велики пост. Веома је важно да за вријеме ове предпосне сезоне, на Велики пост гледамо са растојања, као на нешто што нам долази од Бога или чак можда нешто што нам сам Бог шаље, као прилику за опомену, за обнову, за продубљивање. Ту прилику која нам предстоји треба да узмемо озбиљно, тако да кад у недјељу праштања кренемо на вечерње богослужење, можемо да будемо спремни да ријечи великог прокимена, којим се објављујеВелики пост доживимо као своје властите ријечи: «Не окрени лице своје од слуге свога, јер сам тужан...» УЧЕСТВОВАЊЕ У ПОСНИМ БОГОСЛУЖЕЊИМА Као што смо већ рекли, нико не може да присуствује цјелокупном кругу посних богослужења. Свако може да буде присутан на некима од њих. Просто не постоји извињење за то да Велики пост, прије свега, не буге вријеме повећаног присуствовања и учествовања у литургији Цркве. При овоме, лични услови, индивидуалне могућности и немогућности - могу да варирају и да као резултат буду различите одлуке, али одлука мора да постоји, мора да постоји напор и мора да постоји истрајност. С литургичке тачке гледишта, могли би сугерисати сљедећи «минимум» чији циљ није усмјерен на самоуништавајући смисао испуњења обавезе, него на то да се прими бар основно из литургичког духа Великог поста. На првом мјесту треба да се учини посебан напор на нивоу парохије да се прописно одслужи вечерње у недјељу праштања. Заиста је трагедија да се ова служба у многим црквама или уопште не служи или јој се не поклања посебна брига и пажња. То треба да буде «велики догађај» у парохији, који се дешава једном у години, те стога треба да буде добро припремљен. Припрема треба да се састоји у увјежбавању хора, објашњењу службе кроз проповједи и преко парохијског билтена. Планирање службе треба да буде онда када највећи број парохијана може да буде присутан. Укратко, то треба да буде истинити духовни догађај. Јер, још једном да се нагласи, ништа боље не може да покаже значај Великог поста као кризе покајања, помирења и кретања на заједнички пут, него ова служба. После тога «предност» треба да се да првој недјељи Великог поста. Посебан труд треба да се уложи да би се бар два или три пута учествовало на Великом канону Св. Андреја Критског. Литургичка функција ових првих дана се састоји у стварању великопосног духовног «настројења», које смо описали као «радосна туга». Затим, императив је да за вријеме цијелог поста, бар једном присуствујемо Литургији претходно освећених Дарова, са духовним доживљајем, који из ње происходи, - тоталног поста и преображајем бар једног дана у животу стварног очекивања суда и радости. Не прихвата се при овом позивање на услове живота, недостатак времена и сл., јер ако учинимо само оно што се лако «уклапа» у услове нашег живота, тада основни смисао великопосног напора постаје апсолутно бесмислен. Не само у XX вијеку, него уствари од Адама и Еве, «овај свијет» је увијек био препрека за испуњавање Божијих заповјести. Према томе, ништа ново или посебно у нашем модерном «начину живота»! Дефинитивно, све зависи од тога да ли своју религију узимамо озбиљно или не узимамо. Ако узимамо, онда осам или десет додатних вечерњи у цркви, заиста представља минимум. Лишени тих вечерњи, лишавамо се не само љепоте и дубине посних богослужења, не само неопходног духовног надахнућа и помоћи, већ свега оног што пост осмишља и чини дјелотворним. О томе у сљедећем поглављу. «...ОСИМ МОЛИТВОМ И ПОСТОМ» Нема Великог поста без пошћења. Изгледа, ипак, да многи људи данас пост не узимају озбиљно, или, ако то и чине, погрешно разумију његов стварни духовни циљ. За неке се људе пост састоји у «престајању» са нечим. За друге је то скрупулозно придржавање одређених правила дијете. И у једном и у другом случају, ријетко се пост повезује са комплетним подвигом који захтијева Велики пост. У ово, као и у другим случајевима, морамо најприје покушати да разумијемо учење Цркве о посту, па онда да се запитамо: како можемо ово учење да примјенимо на властити живот? Пошћење или уздржавање од хране не представља искључиво хришћанску праксу. Он је постојао и још увијек постоји у другим религијама па чак и изван религије, на примјер у неким специфичним терапијама. Дана сљуди посте (уздржавају се) из многобројних разлога, укључујући чак и политичке. Због тога је важно да сагледамо једино хришћанску садржину поста. Прије свега, он нам је откривен у међузависности између два догађаја које налазимо у Библији: Један у почетку Старог Завјета, а други на почетку Новог Завјета. Први је догађај Адамов о «прекидању поста» у рају. Он је јео од забрањеног воћа. Тако нам је откривен првородни гријех. Христос - Нови Адам - а ово је други догађај, - почиње са постом. Адам је био кушан и подлегао је искушењу. Христос је био кушан и одупро се томе искушењу. Резултат Адамове грешке је изгнанство из раја у смрт. Плод Христове побједе је уништење смрти и наш повратак у рај. Нећемо се упуштати у детаљно објашњење значења овог паралелизма. Јасно је да нам је у овој перспективи пост откривен као нешто одлучујуће, ултимативно по својој важности. Није он проста «обавеза», обичај. Он је повезан са мистеријом живота и смрти, спасења и осуде. По православном учењу, гријех није само преступање неког правила, због чега неко мора да буде кажњен. Он увијек представља сакаћење живота, који нам је Бог дао. Из овог разлога, прича о првородном гријеху нам је презентирана као акт једења. Јер храна је средство за живот; она је та која нас одржава живим. Но у овоме и лежи цијело питање: Шта то значи бити жив, а шта значи «живот»? За нас данас ови термини имају првенствено биолошко значење: живот је тачно оно што потпуно зависи о храни, а више уопштено, што зависи од физичког свијета. Али по Светом Писму и хришћанском Предању, овај живот «само од хљеба» идентификован је са смрћу, зато што је то смртни живот. Зато што је смрт принцип, који у њему непрестано дјелује. Речено нам је, Бог «није створио смрт». Он је Дародавац живота. Како је онда живот постао смртан? Зашто је смрт, и само смрт - једини апсолутни услов онога што постоји? Црква одговара: Зато што је човјек одбио живот онакав какав му је понудио и дао Бог, и више је волио живот који није зависио само од Бога него «само од хљеба». Није он само постао непослушан према Богу, и зато био кажњен. Он је измјенио однос између себе и свијета. Истина је да му је Бог дао свијет за «храну» - као средство за живот; међутим, тај живот је био предвиђен да буде заједничарство са Богом. У Њему је он имао не само свој крај него своју пуну садржину. «У Њему бијаше живот и Живот бјеше свијетлост човјекова». Свијет и храна су били створени као средство заједничарења са Богом, и само аку су били примани Богу ради, могли су дати живот. Сама по себи храна није живот и не може дати живот. Само Бог има живот и јесте Живот. Принцип живота у самој храни био је Бог, а не калорије. То је било једна те иста ствар - јести, бити жив, познавати Бога и бити с Њим у заједничарству. Адмова фатална трагедија је што је он јео ради јела. Штавише, јео је «мимо» Бога да би био независтан од Њега. Иако је то чинио, то је због тога што је вјеровао да је у храни Живот и да, учествујући у тој храни, може да буде као Бог, тј. да има Живот у себи. Упроштено речено, он је вјеровао у храну, док је једини предмет вјере, вјеровања и зависности - Бог и само Бог. Свијет, храна, постадоше његови богови, извори и принципи његовог живота. Он је постао њихов роб. Адам - на јеврејском - значи «човјек». То је моје име, наше заједничко име. Човјек је још увијек Адам, још увијек роб «хране». Он може да тврди да вјерује у Бога, али Бог није његов живот. Његова храна, свеобухватна садржина његовог постојања. Он може да тврди да прима свој живот од Бога, али он не живи за Бога и у Богу. Његово знање, искуство, самосвијест су изграђени на том истом принципу: «само од хљеба». Ми једемо да бисмо били живи, али ми нисмо живи у Богу. Ово је гријех свих гријехова. Ово је осуда смрти изречена над нашим животом. Христос је нови Адам. Он долази да надокнади губитак, који је Адам нанио животу, да поврати човјека истинском животу, и Он такође почне са постом. «Пошто је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи, Он најзад огладни» (Мт 4, 2). Глад је стање у коме постајемо свјесни наше зависности од нечег другог - када хитно и неодложно имамо потребу за храном - показујући тако да немамо живот у себи. То је граница иза које или умиремо од глади, или, пошто сам задовољио своје тијело, имам опет утисак да сам жив. То је, другим ријечима, вријеме кад смо суочени са коначним питањем: од чега зависи мој живот? Пошто питање није академско, него га осјећам у цјелокупном тијелу, то је такође и вријеме искушења. Сатана је дошао Адаму у рај; он је дошао Христу у пустињу, Он је дошао двојици гладних људи и рекао: једите, јер ваша глад је доказ да потпуно зависите од хране, да је ваш живот у храни. И Адам је повјеровао и јео је, али Христос је одбио ово искушење и рекао: Човјек неће живјети само од хљеба, него од Бога. Он је одбио да прихвати ову космичку лаж, коју је сатана наметнуо свијету, учинивши ту лаж очигледном истином о којој се више не расправља, основом цјелокупног погледа на свијет, науку, медицину, па можда чак и на религију. Учинивши тако, Христос је успоставио однос између хране, живота и Бога, који је Адам прекинуо и који и ми још увијек кршимо сваки дан. Према томе, шта је онда пост за хришћане? То је наш улазак у учешће у оном доживљају самог Христа, којим нас Он ослобађа потпуне зависности од хране, материје и свијета. Наше ослобођење ни у ком случају није потпуно. Живећи још увијек у палом свијету, у свијету Старог Адама, и будући његовим дјелом, још увијек смо зависни од хране. Али исто као што наша смрт - кроз коју још увијек морамо да прођемо - постаје, силом Христове смрти, пролаз у живот, тако и храна коју једемо и живот који та храна одржава, може да буде живот у Богу и за Бога. Дио наше хране је већ постао «храна бесмртности» - Тијело и Крв самога Христа. Но и свакодневни хљеб, који примамо од Бога, може да буде, у овом животу и у овом свијету, оно што учвршћује наше заједничарство са Богом, а не оно што нас од Бога одваја. Овај преображај може да учини једино пост, дајући нам битни доказ да наша зависност од хране и материје није тотална, није апсолутна. Такав пост удружен са молитвом и благодаћу постаје духован. Све ово, дубоко схваћено, значи да је пост једино средство којим се васпоставља човјекова истинита духовна природа. То није теоретски него практични изазов великом Лажову који је успио да нас убједи да ми зависимо једино о хљебу, и да цјелокупно људско знање, наука и егзистенција буду сазидани на тој лажи. Пост је оповргавање те лажи такође доказ да је то лаж. Веома је значајно да је Сатана сусрео Христа када је Христос постио. Сам Христос је рекао да Сатана може бити савладан једино «постом и молитвом». Пост је стварна борба против ђавола, јер је то изазов оном свеобухватном закону који је од њега направио «Кнеза овога свијета». Стога, ако је неко гладан и установи да стварно може да буде независан од глади, да је може преобразити у извор духовне силе и побједе, тада ништа не остаје од оне велике лажи у којој још од Адама живимо. Колико смо далеко од обичног разумјевања поста ко чисте исхране, као нечег што је дозвољено и забрањено, од цјелокупног оног површног фарисејства! Дефинитивно - постити значи једну једину ствар: бити гладан, или ићи до границе људских могућности које су у потпуности зависне од хране, и будући гладни, да откривамо да ова зависност није потпуна истина о човјеку, да је сама глад, прије свега духовно стање, и да је она у својој крајњој реалности глад за Богом. У раној Цркви пост је увијек подразумјевао потпуно уздржање, стање глади које је доводило тијело до крајњих граница. Овдје ми, међутим, откривамо де је пост као физички напор потпуно бесмислен без своје духовне основе: «... постом и молитвом». Ово значи да без одговарајућег духовног напора, без нашег храњења Божанском реалношћу, без поимања наше потпуне зависности само од Бога, физички пост би био заиста самоубиство. Ако је сам Христос био кушан док је постио, ни ми немамо никакве шансе да избјегнемо искушење. Физички пост, ма колико важан, не само да је бесмислен, него је чак и опасан ако се одвоји од духовног напора - од молитве и усредсређења на Бога. Пост је вјештина којом су у потпуности овладали светитељи; за нас би он био опасан ако бисмо почели да ту вјештину упражњавамо без пажње и опрезности. Цјелокупно посно богослужење представља непрестани подсјетник на потешкоће, препреке и искушења која очекују оне који мисле да се могу поуздати само на моћ своје воље, а не на Бога. Из овог разлога нама је првенствено потребна духовна припрема за посни подвиг. Она се састоји у томе да се молимо Богу за помоћ да наш пост учинимо богоцентричним. Ми треба да постимо Бога ради. Треба да своје тијело учинимо храмом Божије присутности. Морамо поново да успоставимо - оживимо религијско поштовање за тијело, за храну, за сам ритам живота. Све ово мора да буде учињено прије него почне пост, да бисмо, када почнемо да постимо, били снабдјевени духовним оружјем, визијом, духом борбе и побједе. Затим долази сам пост. У вези онога што смо већ рекли, он треба да се упражњава на два начина - прво, као аскетски пост и друго, као тотални пост. Аскетски се састоји у драстичном смањењу хране, тако да живјећи у перманентном стању глади, живимо у сјећању на Бога, у сталном напору да наш ум буде на Њега усмјерен. Свако ко је практиковао ову врсту поста - бар за кратко вријеме - зна да нас аскетски пост не чини слабим већ лаганим, концентрисаним, трезвеним, радосним и чистим. Човјек прима храну као стварни дар Божији. Човјек је непрестано усредсређен на унутарњи свијет који, на необјашњив начин, постаје једна врста хране. Овдје не треба да расправљамо о количини хране коју ћемо узимати у вријеме аскетског поста, њеном ритму и квалитету. То зависи од индивидуалних особина, спољашњих услова под којима живимо. Али принцип је јасан: то је стање полуглади, чију «негативну» природу молитва, сјећање, пажња и концентрација трансформишу у позитивну силу и моћ. Што се тиче тоталног поста, неопходно је да он буде ограничен у трајању и усаглашен са Евхаристијом. У нашим данашњим условима живота, најбоље је да то буде један дан прије служења вечерње службе - Литургије претходно освећених Дарова, без обзира да ли тога дана постимо од раног јутра или од подне, најважније је да доживимо тај дан као дан очекивања, наде, глади за Богом. То је духовна концентрација на оно што долази, на дар који ћемо примити и ради кога одустајемо од свих других дарова. Послије свега што је речено, морамо ипак имати на уму да ће наш пост, ма како био кратак, ако је прави, водити искушењу, слабости, сумњи и раздражености. Другим ријечима, он ће бити права борба и, вјероватно ћемо, много пута постати малодушни. Међутим, основни смисао поста је да нам покаже да је хришћански живот борба и напор. Вјера која не превазилази сумње и искушења, ријетко је права вјера. У хришћанском животу нема, нажалост, напретка без горког искуства - неуспјеха. Многи отпочну пост са одушевљењем, прекину га послије првог неуспјеха. Рекао бих да смо са овим првим неуспјехом стављени на стварну пробу. Ако смо, послије неуспјеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успјели, наш ће пост, раније или касније, донијети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина - стрпљење - стрпљење, прије свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цијену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом - свега нешто мало изнад наших природних могућности - и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу. Укратко: од симболичног и номиналног поста, као обавезе и обичаја - морамо се вратити стварном посту. Нека он буде и ограничен и незнатан, али досљедан и озбиљан. Искрено сагледајмо своје духовне и физичке могућности и према њима се равнајмо. Али увијек имајмо на уму да нема поста без изазова тих могућности, без увођења у наш живот божанског доказа да ствари које су самом човјеку немогуће са Богом постају могуће. ПОСНИ «СТИЛ ЖИВОТА» Не исцрпљује се подвиг поста ни посјећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било дјелотворно и осмишљено мора бити подржано цјелокупним животом. Нужан је «стил живота», који неће противрјечити појединим подвизима поста и водити «раздвојености» људске природе. У прошлости, у православним земљама само друштво, са комплексом обичаја, спољашњим утицајима, законодавством, јавном и приватном праксом што је најбоље изражено у руској ријечи «быт», а дјелимично ријечју култура, подстицало је и давало потпору таквом стилу живота. За вријеме Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсјећала поједине чланове друштва да је вријеме поста. На примјер у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју дјелатност. Све ове спољашњости нису могле да човјека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извјесну атмосферу - неку врсту посне климе - у којој је човјеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разумије се, увијек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и умјесто да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста. Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замјењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумију, онда ови обичаји сачињавају ону «везу» која повезује духовни напор са свеукупношћу живота. Ми не живимо у православном друштву ис тога не постоји могућност да се створи посна «клима» на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свијет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмјењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби религијске везе између «спољашњег» и «унутрашњег». Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну религијску «схизофренију» - расцијепљеност нашег живота на два дијела: религиозни и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо промјенили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће. По православном схватању, кућа и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примјену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то кућа, стил и дух породичног живота, - кућа, а не школа, чак не ни Црква - која формира наш основни поглед на свијет, која у нама ствара ону основну опредјељеност, које, можда, нисмо ни свјесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У дјелу Достојевског старац Зосима у Браћа Карамазови каже: «Човјек који може да се сјети свих добрих ствари из дјетињства, спасао се за цијели живот». Карактеристично је да он прави ову примједбупошто се сјетио како га је мајка водила на Литургију претходно освећених Дарова, љепоту ове службе, и сјетио се јединствене мелодије поста «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју». Дивни напор који се данас чини у религијском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио коријен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за вријеме Великог поста? Пошто је немогуће да овдје обрадимо све стране породичног живота, концентрисаћемо се на неке од њих. Без сумње ће свако сложити да су радио и телевизија радикално измјенили цјелокупан стил породичног живота. Средства «масовног информисања» данас прожимају цијели наш живот. Није потребно да се «оде» па да би човјек «негдје био». Цијели свијет је непрестано овдје, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег свијета, у дивоти «унутрашње усредсређености». Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала «звучна илустрација» за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човјека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мјери живјели у свијету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за вријеме поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између «радосне туге» Великог поста и «посљедњег шоуа» на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но ипак је веома вјероватно, да ће «посљедњи шоу» имати већу шансу него «радосна туга», уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе «обичај» драстичног смањења радија и телевизије за вријеме Великог поста. Не усуђујемо се овдје да се понадамо на «потпуни» пост већ само на «аскетски», који, као што знамо, значи прије свега промјену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на примјер, вијести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За вријеме поста треба престати са «оданошћу» телевизији која човјека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дијете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за вријеме прве, четврте и седме недјеље Великог поста. Овога се сјећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за вријеме Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сјећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати на дјечију душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вјечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао. Тишина створена одсуством свјетске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човјеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугерирамо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дјела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакуум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унаријед да састављамо листу књига које треба да прочитамо за вријеме поста? Није неопходно да све оне буду религиозне; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много «теологије» је укључено у извјесна литерарна дјела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вриједности. Четврта и пета недјеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: св. Јовану Љествичнику и св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за вријеме поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свијет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свијет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човјека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свијет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумјевања Великог поста као путовања у дубину наше човјечности, пост губи свој утицај. Друга је ствар какав може бити значај поста за вријеме дугих часова које проводимо ван куће - путујући на посао, сједећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан «рецепт» ни овдје као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом мјесту, Велики пост је погодно вријеме да измјеримо невјероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповјести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мјешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим ријечма, буди дио свијета који стално употребљава ријечи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човјек оно што једе! Велики пост је вријеме тражења смисла: смисла властитог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; сисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде «трансформисан», али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вриједности. Овдје је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свијет. Ако наша вјера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промјене долазе само споља, од револуција и промјене спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра - из вјере и из живота сагласног са вјером. Када се Црква укључила у грчко-римски свијет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вјера, њена нова визија човјека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих - а овдје се под светим подразумјева човјек који своју вјеру увијек озбиљно узима - учиниће више за промјену свијета него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свијету је - човјек светог живота. И на крају још једна примједба: Велики пост је вријеме за контролу нашег говора. Наш свијет је невјероватно рјечит и ми смо непрестано...... Протојереј Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ У НАШЕМ ЖИВОТУ сајт СПЦ
  18. За време Великог поста служи се из посебне литургичке књиге - Посног Триода. Он је састављен од химни и библијских читања за сваки дан поста, почевши од Недеље о митару и фарисеју, па закључно са вечерњем на Велику суботу. Химне Триода највећим делом су састављене после настанка катихумената (тј. крштења одраслих и неопходне припреме каидидата за крштење). Стога њихов главни акценат није на крштењу, него на покајању. Нажалост, данас веома мали број људи зна и разуме јединствену лепоту и дубину ове великопосне химнографије. Непознавање Триода је основни узрок споре трансформације самог разумевања Великог поста, његове сврхе и значења - преображаја који је постепено настајао у хришћанском менталитету и сводио Велики пост на јуридичку „обавезу" и низ дијетских прописа. Стварна инспирација и изазов Великог поста су данас сасвим изгубљени. Једини пут и начин да се он обнови јесте у пажљивом слушању и разумевању химни Триода. Значајно је, на пример, како често ове химне опомињу баш против „формалног", па према томе и фарисејског поимања поста. Већ у среду Месопусне недеље слушамо: „Узалуд се, душо, радујеш нејелу, уздржаваш се од хране а ниси се очистила од страсти. Ако немаш жељу да се поправиш, бићеш презрена као лаж пред очима Божијим, бићеш упоређена са злим дусима, који никада неједу! Ако устрајеш у греху, пост ти је без користи. Стога остани у сталној будности, као да стојиш пред Распетим Спаситељем, као да си сама распета са Оним који је распет тебе ради". И још једном, у среду Четврте недељс слушамо: „Они који су жедни духовних благослова врше своја дела у тајности, не износе их бучно на тргу, већ се без престанка моле у дубини срца. Јер Онај који види све што се ради тајно наградиће нас за нашу уздржаност. Постимо без туге на лицу, непрестано ссе молимо у дубини срца: Оче наш који си на небесима не дозволи да будемо уведени у напаст него нас ослободи од зла". Током целог поста у химнама се подвлачи супротност између понизног митара и надменог и хвалисавог фарисеја, и оптужује се фарисејство. Па, шта је, заправо, прави пост? Триод одговара: То је, пре свега, унутарње очишћење. Верни, хајде да се уздржавамо од покварених замки, од штетних страсти да бисмо задобили живот божанског крста и вратили се са блудним сином, нашем правом дому... Пост је, исто тако, враћање љубави, борба против „сломљеног живота", против мржње, неправде и зависти: „Браћо, док физички постимо хајде да постимо и духовно! Развежимо сваки узао неправде, поцепајмо све неправедне обвезнице, разделимо хлеб гладнима, примимо у свој дом оне који немају кров над главом да бисмо примили велику хвалу од Христа нашег Господа. Ходите, верни, да дело Божије обавимо у светлости ходајмо часно по дану, ослободимо се неправедних оптужби против својих ближњих, и не подмећимо препреке на њиховом путу. Одстранимо радости тела да би повећали благодат душе. Дајмо хлеба онима којима треба. У покајању приближимо се Христу и рецимо Боже наш, смилуј нам се..." Када ово слушамо, колико смо далеко од ситног фарисејског поимања Великог поста, које и данас преовладава, и своди га искључиво на негативне термине, на неку врсту „незгоде" која ће нам, акоје добровољно прихватимо, аутоматски донети „награде" и „добар углед" пред лицем Божијим. Многи су прихватили идеју да је Велики пост време када је нешто, што је иначе само по себи добро, забрањено. Као да Богу чини задовољствода нас са нечим мучи! Међутим, за писце великопосних стихира, пост је нешто сасвим супротно од тога: то је враћањс „нормалном" животу, оној „честитости" коју су Адам и Ева прекршили и тиме у свет унели страдање и смрт. Велики пост је слављен као духовно пролеће, као време радости и светлости: „Дође нам посно пролеће, цвет покајања... Примимо објаву поста с радошћу! Да је наш праотац Адам постио до краја не бисмо ми били лишени раја... Време поста је време радости. Испуњени чистотом која сија и љубављу чистом молитвом и делима добрим запевајмо са радошћу..." Једино они који се „радују у Господу" и за које су Христос и Његово Царство крајња жеља и радост целог њиховог бића, могу радосно прихватити борбу против зла и греха и учествовати у коначној победи. Такви су били хришћански Мученици. Стога се од свих категорија светих, једино Мученицима обраћамо сваког дана Великог поста и прослављамо их посебним химнама. Јер Мученици су они који су Христа ставили испред свега другог у овом свету укључујући и свој живот. Они су се у Христу толико радовали да су могли да кажу, као св. Игњатије Антиохијски кад је умирао: „Тек сада почињем да живим..." Они су сведоци Царства Божијег; само они су га видели и окушали и били су у стању да му се бескрајно предају. Они су наши сапутници, наша инспирација за времс Поста, који представља нашу борбу и победу у нама божанског, небеског и вечног: "Дишући једном надом, и једном душом ви, страдалници мученици, изабрасте да вам смрт буде пут у живот обучени у оружје вере наоружани знаком крста били сте војници достојни пред Богом, мушки сте се одупрли мучитељима раздирући замке ђавоље. Били сте победници, и заслужили венце. молите Христа да спасе наше душе." Четрдесет дана, из дана у дан, Крст Христов, Његово Васкрсење и светла радост Пасхе сачињавају уобичајену тематику посних стихира, подсећајући нас непрестано да пут, мада узан и тежак, на крају води Христовој трпези у Његовом Царству. „Желећи се привезати са божанском Пасхом, извојевавши постом победу над ђаволом, учествоваћемо у божанској Пасхи Христовој." Триод - непозната и занемарена књига! У њој можемо поново пронаћи не само смисао Великог поста, него и дух православља, његову „пасхалну" визију живота, смрти и вечности. Из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана сајт СПЦ
  19. Недеља четврта поста - средопосна И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина свога у коме је дух неми. И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше. А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени. И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас. А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју! А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде. И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом. И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна, Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће а, и када га убију, трећег дана васкрснуће. (Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31) БЕСЕДА Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха. При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље. У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше. Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања. Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас. Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато И Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста. Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен. А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом. Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења. И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан. Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан. Текст преузет из књиге: Архимандрит Фирмилијан, ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА -СА БЕСЕДАМА- , СПЦО Линц, Линц - Аустрија, 2003 ЗААМВОНА МОЛИТВА У ЧЕТВРТУ НЕДЕЉУ ПОСТА Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Возглас : Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Народ : Амин . Извор: Епархија бачка http://www.spc.rs/sr/nedelja_cetvrta_posta_sredoposna
  20. део из овог текста Текст је написан 2007. године. Размишљања о Великом посту у савременом свету Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша. Свети Григорије Палама Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему- пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“(13) . Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви...“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања - једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин "припремање" (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних , који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра "исправним" ако се 350 дана не приближва светој Чаши због "недостојности", а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао "достојан". Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај "проблем", налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално- бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се... Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми свештеници не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“...Ето почетка поста. Његово деловање је: „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста: „Узмите бреме моје на себе“, а његова психологија: „и научићете се од Мене“... Намена Великог поста је: „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста: „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. Сила Божија, мир и радост и страдална љубав Христова нека буде са нама у ове дане Великог Васкршњег поста. Амин.
  21. Нисам знала где да поставим па преместите ако сам погрешила :smiley: Можда не успем вечерас да се јавим,па рекох,да се сада јавим, Браћо и сестре,праштајте Христа ради на свему,ако сам некога увредила,намерно и ненамерно,или било чиме изазвала тугу. Нека вам је свима сретан и благословен почетак Часнога Поста,у радости да дочекате Пасху :smiley: Христос Воскресе!!!! :smiley:
  22. Дакле, можемо наставити са материјалом...
×
×
  • Create New...