Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Јован'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 308 results

  1. У новом мајско-јунском броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, налази се интервју са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора наведеног часописа. Овај надахнути интервју доносимо у целости: -Ваше Преосвештентво, помаже Бог и благословите! Бог помогао и Бог Вас благословио! -Преосвећени Владико, рођени сте у селу Мијачима код Ваљева, а од најмлађег узраста духовно сте стасавали у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, где сте са сваком љубављу примали и усвајали дух ревности за Господа од авве Јустина (преподобног Јустина ћелијског) и осталих духовника који су живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе. Замолио бих Вас да на почетку нашег разговора поделите са читаоцима Православног мисионара Ваша сећања из детињства и духовног узрастања у окриљу две велике светиње? Хвала Вам на том питању! Ово питање ме освежава и увек ће ми остати у сећању тај ход ка манастирима, стрмим стазама кроз дивну природу. Родитељи су ме научили молитвености и човечности, на чему сам им благодаран из дубине душе. У манастирима Пустињи и Ћелијама, срео сам се са духовницима који су ме даље учили вери и молитви у Цркви. Оно што је најважније, био је сусрет са светињом Божијом, што је на мене оставило најважнији утисак и извршило најважнији духовни утицај. То остаје целога живота у човеку. Тај сусрет са фрескама, тај незаборавни умилни пој сестара Пустиње и Ћелија, остаће ми заувек у сећању. Када се сетим тог потресног и надахнутог доживљаја светих служби, тог мира светиње Божије, обиља благослова Божијег, где сам донео најважније одлуке у животу. Увек се враћам са благодарношћу, без обзира на сва искушења и страдања која прате нашу службу. -Почетком осамдесетих година XX века, по неисказаном промислу Божјем, упознали сте Вашег духовног оца архимандрита Лазара (Аџића), кога сте касније наследили на трону игуманâ острошких. Ваше Преосвештенство, шта бисте посебно истакли када говоримо о лику и делу великог оца Лазара који је остао запамћен као човек велике љубави и доброте? На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. -Предајући се вољи Божијој, одлазите у свештену обитељ манастира Острог и крај кивота Светог Василија острошког проводите више деценија као игуман ове велике и пресветле светиње. Драги владико, говорити о великој острошкој светињи није лако, али, замолио бих Вас да нам приближите важније моменте Вашег живота крај кивота Светог Василија чудотворца острошког? Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. -Да ли сте сведок неког исцељења које се догодило пред кивотом Светог Василија Острошког? Питао бих Вас у духу овог питања, да ли смо ми као народ свесни да је Господ благословио нас и васцелу васељену дивним даром, великом острошком светињом и нетљеним моштима Светог Василија острошког који је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок Васкрсења Христовог? Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. -Ваш живот је скопчан и са великом љубављу према богословљу Цркве, а велики и запажени траг оставили сте као професор и васпитач Богословије Светог Петра Цетињског, али и као професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду, где и данас предајете. Преосвећени Владико, богословље Цркве као живи живот, своје темеље налази у богослужбеном искуству Цркве, је ли тако? Да, управу сте. Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха. Ако је свештеник добар молитвеник биће и добар пастир и добар организатор у парохији. Дакле, од нашег односа према богослужењу зависи наш мисионарски живот. -Рекао бих да и вероучитељска служба своје темеље налази у богослужењу Цркве? Слажем се са Вама Браниславе. Потребно је децу научити да се моле Богу, а то је најтеже. Научити их да читају Свето Писмо уз молитвено размишљање, постављајући увод у богословље јер их тако уводимо у живот, било кроз средњу школу или факултет. Да их заинтересујемо, да целога живота воле богословље, а не само да уче за испит. Без богословља нема ни правог монашког живота, то сам се уверио у свом животу, као што нема ни пастирства; нема ни веронауке без увођења у жртву и спремности на жртвовање себе у Цркви. Нема смисла младим богословцима обећавати лагодан живот! Сећам се, било је старих свештеника који су погрешно саветовали младе, да када се уписују у богословску школу, да ће они лагодно живети, то је грешка! Поготово је грешка ако се то упућује монашким лицима и који у духу каријере желе да буду владике. Потребно је младим људима предочити шта их чека у животу, у томе је кључ благословеног успеха. v Поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, у издању манастира Раче и Матице српске у Новом Саду, кроз заједничку сарадњу и благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, изашло је из штампе Ваше запажено дело „Богословље празникаˮ. Повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, у наведеном делу бавите се изучавањем Господњих и Богородичиних празника? Откривење Старог и Новог Завета, химни и иконâ као методу тумачења, има окренуту главу откривења која тајанствено воде ка Царству Божијем, постајући прича о том искуству, као и водич у то исто искуство Цркве. Ризница Светог предања открива нам и осветљава нам тајну Христа и тајну Богородице кроз велики циклус празникâ. Кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих отаца, истовремено можемо видети, слушати и опипати, и учествовати у искуству божанске стварности. Ово је начин уласка у тајну вере, односно, истине вере које су изражене у Символу вере. Главни покретач целе ове приче је молитвеност. Потребна је истрајност у животу. Мене је отац Иринеј (сада Епископ новосадски и бачки), када је дошао из Грчке, учио да сваку ствар радим темељно, не ради испита и оцене, већ ради живота. На томе му хвала! Даривао ме је са једном библиотеком „Теолошких погледа“, поучавајући ме да у животу не прихватам на себе велика дела, него да скромно почнем, а онда ће та тема родити плод након четрдесетогодишњег изучавања. Последњих сто година имали смо једнострано кретање у изучавању поменуте теме, како на истоку, тако и на западу. Ово је био скромни покушај обједињавања свих димензија празникâ. v Запажено је да теми приступате са циљем да верном народу и свим људима који су гладни и жедни истинске речи Божје, представите молитвени однос са Богом, показујући да је богословље не само реч о Богу, већ и разговор са Њим, доживљен управо у литургијском прослављању празникâ. Кроз богослужење се одвија Тајна Христа. Богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у богословљу, све остало је увод и хришћанска мисија. Дакле, молитвено богословље је пар екселанс богословље. У богослужењу можемо трагати за библијским референцама и отачким текстовима који су се уткали у богослужење. Особито треба нагласити значај богослужења за богословље, не само ради цитирања или антологијског навођења. Дубље проучавање ове теме подразумева дубљи аналитички процес истраживања богослужења и то интердисциплинарно. Може то бити хеортолошки оквир празновања неког празника, али исто као и у Светом Писму, можемо остати на корицама, а да не уђемо у суштину и срж поруке Светога Писма. Ми смо разматрали тајну домостроја спасења, а то изучавање подразумева наше учешће и наше учење у словесном богослужењу. У простору Цркве догађа се чудесни преображај истинâ вере у иконе, а ових истих икона у поезију (химнографију). Зато су светоотачке беседе надахнуте богословљем и прелазе у славословље. Сâме по себи су иконичне, као што је иконична и молитва, иконични су кондаци, тропари, канони и целокупно богослужење је иконично. Овде смо применили синтетички метод да би оставили простор за даље истраживање и анализирање многих момената служби празникâ. v Поред химнографије, Ваш озбиљан рад окренут је и ка истраживању догмата сâмих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију. Шта бисте посебно истакли када је реч о овом важном питању? Хвала Вам на том питању. Ви знате, ја сам већ дуго времена у синодској комисији за унапређење просвете, особито у погледу богослужења. На основу педагошког искуства, радећи на уџбеницима из догматике, дошли смо до сазнања да је потребно освежити методске јединице прилогом упоредног богословља и задацима у читању и сажимању Светих отаца и савремених теолога. Такође, домаћи задаци су се састојали у повезивању свих области теологије. Дакле, сваку тему пронети кроз историјски, патролошки, библијски, систематски, етички, пастирски и омилитички аспект. Ни један одељак не сме да буде на штету целине градива, потребно је да се препозна целосност градива и да кроз цело градиво иде једна нит. Развијати способност повезивања исте теме кроз све кључне предмете, био ми је кључни задатак. Што је најважније, како то богословље изразити у беседништву и пастриству? Ако не поставимо такву врсту повезивања нећемо имати успеха јер нећемо умети да повежемо теме и оне неће бити наше искуство, ако не приђемо овим начином. Оно постаје искуствено знање, не теологија као информација, већ да знање постане у потпуности искуствено. Морам рећи и ово. Ништа не значи и написати добар програм и уџбеник, у чему сам имао прилику и част да учествујем, ако то не умеју наставници користити и применити. Потребан је посебан семинар о методици наставе. Ви сте вероучитељ и савршено добро знате о чему говорим. На епархијском нивоу, на помесном нивоу, на нивоу факултета, потребна је већа сарадња и темељније продубљивање, како бисмо дошли до успеха. Дакле, ако немамо добре педагоге, ништа не вреде ни добри уџбеници, нити добар план и програм. Потребно је стално учење и стално усавршавање у преношењу искуственог богословља, а не само заслепљено бубање градива. Богословље је питање живота и смрти, оно је хлеб наш насушни без кога нема живота, ако човек то не схвати, он неће имати успеха у изразу, мисији и педагогији. v Ваше капитално дело „Богословље празникаˮ изнедрило је још једно издање у виду комплета од дванаест књига, штампаних са изводима богослужбених текстова као додацима опису празника. Наведени комплет носи назив „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ. Овај молитвени приказ празника, кроз два издавачка подухвата, посвећен је блаженопочившем патријарху Павлу. Шта можете да нам кажете о овом издању? Сâмо издање говори о себи. Други су говорили, нескромно је да ја говорим. Црквена година у четрнаест Господњих и богородичних празника говори нам да живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Савремено богословље треба да уђе у све димензије богатства Светог предања које се чува Духом Светим у Цркви. Овим пројектом Цркве и државе, желимо да заинтересујемо све богослове за дубље изучавање Светог Писма, Светих отаца и живог предања Цркве које је изражено кроз химну, икону, кроз хеортолошки и догматски приступ. Имамо једну отвореност за одређене теме којима нисмо хтели да приђемо са аспекта чисте литургике као науке о богослужењу, остављајући приступ за истраживање на богословском и филолошком Факултету и другим институцијама. Својим учешћем у богослужењу и предагошким и научним радом, дошли смо до сазнања да богослужбено богословље треба да размотримо на језику систематске теологије, што не значи правити идеологију и затворени систем. Пре двадесетак година смо објавили монографију о Богородици. Наиме, реч је само о догматицима Светог Јована Дамаскина и о теми приснодјевства и тајне Богородице, то је мој магистарски рад. Исто то је урађено и у овом издању када је у питању тајна Христа и Богородице. Овде је присутан додатак упоредног богословља, да би се видела разлика између западног богословља и нашег источног, које често може бити терминолошки исто, али у духу није исто. Једно је дијалог у истини и љубави, а друго је опасност да поистовећујемо богословље које је надахнуто Духом Светим, од онога које је интелектуална или философска ствар. Овим пројектом позвали смо, као богослови унутар Цркве, друге научнике на универзитету, а истовремено смо позвали и ствараоце, јер без песничког дара, без дара за појање, немогуће је довршити, или племенито, добро и достојанствено заокружити овај пројекат. Ово је био мој покушај да позовем за исти сто све умне људе, да би откривајући ову тајну кроз средњовековну књижевност дошли до сазнања, да је величинина средњовековне књижевности у богослужењу. v Сведоци смо да у наше време велики број људи прослављање празника своди на некакве обичаје, заобилазећи централни моменат празновања – Свето богослужење које врхуни у Светој Литургији. Према Вашем мишљењу, који су начини решавања овог погрешног поимања празника и празновања? Ово је велика тема. Извор свих празника је личност Богочовека Исуса Христа. Кроз отворени прозор празникâ у наш свакодневни живот улази свежина истинског живота, живота вечног. Црквена година је живи иконостас спасења у Христу и црквени круг празникâ прати на један дубљи начин, сâм космички ритам и пулс света и времена, дајући му духовни смисао. Зато је потребан озбиљнији приступ у методологији богословља. Што се тиче етнологије и антропологије која је заснована на философији, то је посебна тема. Потребно је систематски у мисији и беседништву приступати овом питању, како на парохијском нивоу, тако и на часовима верске наставе. Дакле, решавање овог проблема је препуштено свештенослужитељима и катихетама који су позвани и призвани да реч Божију проповедају без престанка, како својим примером, тако и речима. v Ваше Преосвештенство, на сâмом крају нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима упутите једну пастирску поуку. Упутио бих поуку Вама Браниславе, који сте у уређивачком одбору Православног мисионара, као и свима који се труде у овом богоугодном делу. У овом тренутку се присећам лика великог владике браничевског Хризостома (Војиновића), тихог и образованог човека са књижевним талентом. Сећајте се својих учитеља и претходника када уређујете овај еминентан часопис. Трудите се да прегледате ранију периодику, посебно између два рата. Обнављајте приступ и текстове ранијих уредника, дајући нови квалитет, а то је приметно код Вас. Има младих и даровитих катихета, сарадника Православног мисионара који на посебан начин дају квалитет овом часопису, на томе Вам честитам. Потребно је ићи корак напред у сажимању и преношењу мисионарске поуке која мора бити животна. Тај савет упућујем и себи и Вама. Верни народ и све читаоце Православног мисионара, молим за разумевање и молитвену подршку, како за Вас, тако и за мене. Лако је бити критизер и оспоравати све што се ради. Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у моме животу. Он је Ваш архипастир у Новом Саду, али и председник Вашег часописа. Духовна деца коју је он родио и много за њих урадио, требала би да буду захвалнија, а они који злоупотребљавају доброту оца, одговараће пред Богом за све оно што су чинили себи и другима. И њима бих пожелео покајање и памети и здравијег живота, јер ћемо једино тако бити јаки и истински сведоци Васкрсења. Преосвећени владико, дозволите ми да Вам у име уређивачког одбора Православног мисионара, као и у своје лично име, заблагодарим на хришћанској љубави и на овом надахнутом и надасве поучном разговору, молећи Ваш архипастирски благослов и Ваше свете молитве! Богу хвала и хвала Вама, драги Браниславе! Желим Вам сваки успех и благослов у животу, на многа и блага лета! Са Преосвећеним Владиком разговарао: катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 367. броју „Православног мисиоанараˮ (стр. 4-10) Извор: Православни мисионар
  2. Празник Сабор Светих дванаест апостола литургијски и молитвено је прослављен у новообновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха српског Павла. Свету архијерејску литургију, уз саслужење осморице свештенослужитеља из више Епархија наше Свете цркве, служио је надлежни епархијски архијереј, Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован. За певницом су појале настојатељица манастира Јасеновац монахиња Серафима, као и монахиња Герасима из манастира Свете Ане. У храму се сабрао велики број верног народа Божијег из више места Славоније, из Батајнице, Београда и Новог Сада. Архипастирском беседом о празнику Светих апостола, по прочитаним одељцима из Светог писма окупљене је поздравио Преосвештени владика Јован. Након причешћа Светим даровима, по свршетку Литургије оци су освештали славски колач и жито, а затим се речима благодарности на овом заједничком молитвеном слављу, Преосвештеном владици, свештенству, гостима и верном народу обратио и надлежни парох протојереј Драган Гаћеша. Он је изразио задовољство што сваке године у Кућанце долази све већи број поклоника који изузетно поштују и цене дело и личност Патријарха Павла. На крају Свете литургије, домаћини овогодишње храмовне славе предали су Преосвећеном владици икону Господа Исуса Христа, дар за новообновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Преосвештени владика Јован је све поздравио и укратко подсетио да славонско село Кућанци „постају општа хришћанска и српска кућа свих Светосаваца“. Владика је најавио и позвао све на дводневни духовни догађај у овом месту 15. и 16. новембра ове године. На годишњицу упокојења Патријарха српског Павла (15.новембра) биће служена Света литургија, а сутрадан храм ће бити освештан уз присуство великог броја архијереја из свих помесних Православних цркава и тако бити предат на литургијску употребу у свом пуном сјају надолазећим генерацијама православних Срба. Наон службе Божије приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Шта је то човек, какво је благородство наше природе и за какву је врлину способно ово биће, – више од свих људи показао је на себи Павле. Од оног времена, када је постао апостол, па до сада он громким гласом оправдава Господа насупрот свих, који Га осуђују за такво устројавање нас, подстиче на врлину, затвара бестидна уста хулитеља и показује, да између анђела и људи није велика раздаљина, ако ми само усхтемо да будемо пажљиви према самима себи. Он није добио неку другу природу, није имао другачију душу, није живео у другом свету, него је био васпитан на истој оваквој земљи, под истим оваквим законима и обичајима, и превазишао је све људе, од њиховог постања. А где су они, који говоре, да је врлина тешка, а порок лак? Павле тврди супротно њима: јер наша пролазна мала невоља, каже он, припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2 Кор. 4, 17). А ако су лаке невоље, онда су тим већа – унутрашња задовољства. И не само да је то задивљујуће, што од сувишка ревности он није осећао тежину трудова, предузетих ради врлине, него што и овој последњој није био предан ради награде. Ми и при предстојећим наградама не издржавамо напоре ради врлине; а он ју је и без награда испуњавао и волео, и привидне препреке ка њој побеђивао је са потпуном лакоћом, не изговарајући се ни слабошћу тела, ни величином дела, ни влашћу природе, нити чиме другим. Без обзира на то, што је он био обремењен бригама више од свих војсковођа и царева на земљи, он је ипак сваким даном јачао, и са увећавањем опасности по њега, стицао је нову ревност, као што је сам ово изражавао, када је говорио: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3, 13); и очекујући смрт, призивао је на учествовање у овој радости, говорећи: исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном (Флп. 2, 18); и пред опасностима, увреда и сваке невоље, такође је ликовао, и у посланици Коринћанима је говорио: зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима (2 Кор. 12, 10). Све ово је он називао оруђем правде, изражавајући да је и отуда добијао највећу корист, и са свих страна био неуловљив за непријатеље. Свуда сусрећући ударце, ожалошћивања, грдње, он као да је савршавао свечани ход и подизао по читавој земљи непрекидне трофеје, одушевљавајући се и узносећи благодарност Богу: а хвала Богу, Који нам свагда даје победу у Христу Исусу (2 Кор. 2, 14). Невоље и жалости због проповеди он је тражио више, него ми почасти; смрти, више него ми живот, сиромаштво више него ми богатство; жалости више, него други радости, и молитве за непријатеље више, него ли други молитве против непријатеља. На тај начин он је превраћао поредак ствари, или боље речено – ми смо га превратили, а он га је сачувао онаквим, каквим га је установио Бог. Све прво је природно, а последње супротно. Ко је доказ за ово? Павле, који је био човек, али је тражио више прво, него ли последње. Само је једно било страшно и опасно за њега – увредити Бога, и ништа више; исто за њега није било ништа друго пожељно, него само да угађа Богу; не кажем: ништа од садашњег (није било за њега пожељно), него чак ништа ни и од будућег. Не говори ми о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству и власти, – ово он није сматрао чак ни за паучину, него замисли оно, што је на небесима, и тада ћеш увидети силу његове љубави према Христу. Гајећи ову љубав, он се није дивио ни достојанству анђела, ни арханђела, и ничему другом сличном, зато што је имао у себи оно, што је више од свега – љубав Христову, и са њом је он сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са Господствима, ни са Силама, ни са Властима; са овом љубављу он је више желео да буде међу последњим и кажњеним, него ли без ње међу највишим и онима, који се обасипају почастима; једина казна за њега је била – лишити се ове љубави: ово је била за њега геена, мучење, врхунац зла; исто као што је представљало задовољство – имати је: у томе је био његов живот, мир, анђео, садашњост, будућност, царство, обећање, врх добра. Све што није било у вези са овим, он није сматрао ни тегобним, ни пријатним, него је презирао све видљиво као увелу траву. Властодршци и људи, који су дисали гневом, чинили су му се као комарци, а смрт, казне и безбројна мучења – дечијим играчкама, осим када је он страдао због Христа: тада се и њима он одушевљавао, и оковима се поносио тако, као што се Нерон није поносио, имајући дијадему на глави; и у тамници је живео као на самом небу, и ране и бичевања је прихватао са већим задовољством, од оних који примају награде. Он је волео напоре не мање од награда, сматрајући саме трудове наградом за себе, – због чега их је и називао благодаћу. Погледај: ослободити се живота у телу и бити са Христом било је за њега награда, а остајање у телу – подвиг; ипак он бира последње као претежније од првог, и говори, да је оно потребније за њега. Бити одлучен од Христа било је за њега подвиг и напор, или тачније – више од подвига и труда, а бити са Христом – награда, ипак ради Христа он бира прво, као претежније од последњег. Међутим, можда ће неко рећи, да му је све ово било угодно ради Христа. И ја такође говорим, да је њему достављало велико задовољство оно, што нама причињава жалост. Али зашто ја говорим о опасностима и другим невољама? Он је био непрестано у невољама, – зато је и говорио: ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2 Кор. 11, 29)? Неко ће рећи, да и у жалости има задовољства; на пример, многи, изгубивши децу и имајући слободу да плачу, налазе утеху, а ако им то бране, онда западају у још већу жалост. Тако је и Павле, проливајући сузе ноћ и дан, налазио у њима утеху, зато што нико није тако плакао због сопствених невоља, као он због туђих. Шта ти мислиш, да је он осећао, када је видећи, да се Јудеји не спасавају, молио да он сам буде лишен вишње славе, да би се они спасли (Римљ. 9, 3)? Отуда се види, да је њихово неспасавање било за њега много теже, јер да оно није било теже, он се не би молио и за лишавање небеске славе, које је сматрао лакше и утешније, и не само да га је желео, него је и овако узвикнуо: да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка (Рим. 9, 2). Дакле, онај ко је тако рећи свакодневно плакао због свих који живе у васељени, уопште за све народе и градове, и за све појединачно, такав са чиме се може упоредити? Са каквим гвожђем? Са каквим адамантом? Каквом се може назвати оваква душа? Златном или адамантовом? Она је била тврђа од сваког адаманта, скупоценија од злата и драгоценог камења; прво је он превазилазио својом чврстином, а последње – својом драгоценошћу. Онда са чиме се она може упоредити? Ни са чим постојећим. Но, зашто бих је упоређивао са адамантом и златом? Супростави јој сав свет, и тада ћеш видети да је душа Павлова важнија од њега. У ствари, ако о онима, који су се потуцали у кожусима, по пустињама и малом делу васељене, он каже: да их сав свет не беше достојан (Јевр. 11, 38), онда много више ми можемо рећи о њему самом, да је он по својој вредности био раван свима. Међутим, ако га свет није вредан, онда ко га је вредан? Можда небо? Не, и оно је мало, зато што, ако је он сам небу и ономе што је на небу, претпоставио љубав Господњу, онда га много више Господ, Који га толико надмашује добротом, колико је добро више од зла, претпоставља мноштву небеса. Он нас не воли тако, као ми Њега, него толико више, да се то не може изразити речима. Погледај, чега је Он удостојио Павла још пре будућег васкрсења: уздигао га је у рај, узнео на треће небо, поверио му такве тајне, које се не могу препричати никоме од оних, који имају људску природу; и веома оправдано, зато што је он, још идући по земљи, све чинио тако, као да је живео у друштву анђела, иако свезан смртним телом, показивао је њихову чистоту и будући подвргнут онаквим невољама, старао се да не буде ни мало нижи од вишњих сила. Заиста, он је као птица летео по васељени, и као бестелесни, презирао је напоре и опасности, и као већ достигавши небо, презирао је све земно, и као онај који је у дослуху са бестелесним силама, био је постојан и бодар. Иако су и анђелима често били поверавани различити народи, ипак ниједан од њих није тако устројио поверени му народ, као што је Павле сву васељену. Не говори ми да Павле није био њеним устројитељем, са овим сам сагласан и ја. Међутим, ако и он сам није успевао у овоме, онда се и у таквом случају не може лишити похвале за ово, пошто је себе учинио достојним толике благодати. Михајлу је био поверен јудејски народ, а Павлу – копно и море, насељене и ненасељене земље. Ово не говорим, да бих унижавао анђеле, него да бих показао, да се и као човек, може бити заједно са њима и стајати поред њих. А ради чега ово анђелима није било поверено? Ради тога, да ти не би имао никаквог извињења због свог нерада, и не би се изговарао различитошћу природе у оправдавању своје безбрижности. У ствари, зар није задивљујуће и зачуђујуће, да је реч изговарана трулежним језиком, прогањала смрт, опраштала грехе, исправљала повређену природу и чинила земљу небом? Зато се ја и дивим сили Божијој и ревности Павловој, по којој је он примио толику благодат и тако припремио себе. И вас саветујем да се не само дивите, него и да подржавате овом узору врлине, јер на тај начин можемо постати учесници једнаких венаца са њим. А ако се ти чудиш, слушајући да савршивши исто и ти можеш добити исто, онда послушај како он сам говори: добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који са љубављу очекују долазак Његов (2 Тим. 4, 7 – 8). Видиш ли, како он све призива да учествују у истом? Дакле, ако свима предстоји исто, постарајмо се сви да постанемо достојни обећаних добара; при томе нећемо гледати само на величину дела његовог, него и на силу његове ревности, којом је он себи стекао толику благодат, и на сродност природе, по којој је он имао све исто што и ми. На тај начин ће се и веома тешко за испуњавање показати пријатно и лако за нас, и потрудивши се у ово кратко време, ми ћемо се удостојити ношења непропадљивих и бесмртних венаца, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме нека је слава и власт, сада и увек, и у векове векова. Амин. за Жички благовесник (јул-септембар 2017.) превео са руског Небојша Ћосовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Приступимо с вером, приступимо сви немоћни. Кад су они који су се дотицали одежде Његове привлачиле на себе чудотворну силу, како да не привуку ту силу још у већој мери они који примају у себе целога Христа? Приступити с вером значи не само примити предложено него дотаћи се Њега с чистим срцем, с таквим расположењем као да приступамо самоме Христу. Шта је с тим што ти не чујеш Његовог гласа? Зато ти гледаш Њега у ономе што ти се подноси; или боље рећи: и глас Његов чујеш, јер Он говори кроз јеванђелисте. И тако, верујте, да се и сада свршује Вечера, на којој је Он исти седео. Ова од оне ничим се не разликује. Не може се рећи, да ову свршава човек а ону је свршавао Христос; на против, и ову и ону свршавао је и свршава исти Он. Кад видиш, како свештеник подноси теби Дарове, замишљај, како ово чини не свештеник — него Христос пружа к теби руку. Као што при крштењу не крштава те свештеник, него Бог невидљивом силом држи главу твоју, и ни ангел ни архангел нити други ко сме приступити и коснути се, тако и у причешћу. Ако једини Бог препорађа, то Њему јединоме припада и дар. Зар не видиш, како и у нас кад неко жели некога усиновити, не поверава тај посао слугама, него се сам јавља пред судом? Тако и Бог није поверио дар ангелима, него сам присуствује, заповеда и говори: оцем својим не зовите никога на земљи (Мт. 23,9). Ово не говори зато да ти не би поштовао родитеље, него да би више поштовао Онога који те је створио и у број деце своје примио. А ко је теби дао оно што је веће, тј. понудио самога Себе, тај ће још мање сматрати недостојним Свога величанства да ти пружи и Своје тело. Зато чујмо, јереји и мирјани, чега смо се ми удостојили, чујмо и ужаснимо се! Христос нам је дао Своје тело за храну! Себе самог понудио за жртву: какво ћемо имати оправдање када примајући такву храну ипак грешимо? Једући Јагње, бивамо вуци! Једући Овцу, остајемо грабежни као лавови! Ово таинство захтева, да будемо савршено чисти, не само од грабежи него и од мале вражде. Ово таинство је таинство мира; оно не дозвољава јурњаву за богатством. Кад Господ није поштедио ради нас самога Себе, то шта заслужујемо ми када због богатства не штедимо душе своје, за коју Он није поштедио Себе? За Јудеје Бог је био уредио празнике, како би они сваке године спомињали Његова доброчинства; а теби тако рећи напомиње их Он сваки дан кроз ово таинство. Зато, не стиди се Крста. У њему је закључана наша слава – наше таинство. Овим даром ми себе украшавамо, њиме се хвалимо. Ако ја речем, како је Бог створио небо и земљу, раширио море, послао пророке и ангеле, ја не исказујем у такој мери Његову благост. Врхунац доброчинства Његовог састоји се у томе што Он није поштедео Сина Свога за спасење слугу отуђених од Њега. Зато ни Јуда ни Симон (врачар) не смеју приступати овој трпези, јер су они обојица пропали од среброљубља. Избегавајмо, дакле, ову пропаст. И не сматрајмо довољним за спасење, ако отмемо од удовица и сиротана те принесемо за свету трпезу златан сосуд украшен драгим камењем. Ако желиш да принесеш жртву, принеси душу своју, за коју је принесена жртва; душу своју учини златном. Ако ли је она јевтинија од олова и иловаче, а ти приносиш златни сосуд, каква је корист од тога? Зато побринимо се не само о том, како ћемо принети на дар златне сосуде него о том како ћемо учинити принос од праведних трудова. Такви приноси, добијени тобом без страсти према имању, драгоценији су од сваких златних. Црква није за то, да би се у њој сабирало злато, ковало сребро; она је торжествени сабор ангела. Због тога ми тражимо на дар ваше душе — гле, ради душе Бог прима и остале дарове… Богу требају не златни сасуди но златне душе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Родно место блаженопочившег патријарха Павла, Кућанци, и ове године, на десетогодишњицу од његовог упокојења, биће место окупљања у славу Бога и сећање на вољеног патријарха, и то са још већом радошћу и торжеством због обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла и Парохијског дома, чије ће освећење бити 16. новембра 2019, а чиме ће Епархија пакрачко-славонска обележити велики јубилеј СПЦ, осам векова аутокефалности. То је за Слово љубве потврдио Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) који је позвао верне најпре на традиционално молитвено сабрање у Кућанце на Павловдан (13.07), у септембру о дану рођења патријарха Павла (11.09), затим у Јасеновац на прославу Светих Новомученика (7 - 11.09), док ће велики црквено-народни сабор са освећењем обновљеног Храма у Кућанцима бити 16. новембра, одмах после дана упокојења патријарха Павла. Владика је између осталог рекао: "Београд је дужан сваком од својих патријараха, али посебно патријарху Павлу", и подсетио: "Славонија је учествовала у градњи Пећке Патријаршије тиме што је на њено чело дала патријарха Павла". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  6. Празник Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег – Ивањдан, торжествено је прослављен у острошком скиту Јован Долу код Никшића у недјељу 7.јула 2019. љета Господњег. Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом великом празнику служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г.Амфилохије, а саслуживала су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Атанасије и Роман, протојереј Остоја Кнежевић никшићки парох и јереј Миленко Ралевић из Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке СПЦ. Поводом храмовне славе у острошком скиту сабрало се бројно острошко, али и монаштво из других манастира и велики број вјерника. Извор: Острог ТВ студио
  7. У Цуцком селу Заљут на Бјелилу, у цркви посвећеној рођењу Светог Јована Крститеља, служена је Света литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића и протојереја Немање Кривокапића и ђакона Александра Лекића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Данас се обиљежава и 10 година како је Митрополит Амфилохије осветио ову обновљену древну сеоску цркву. У току Литургије је прочитана јектенија за ктиторе, приложнике, осниваче, обновитеље и свештенослужитеље овога храма, као и за све братственике који почивају на овом гробљу. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју и Луки, бесједио је отац Гојко Перовић. Он је подсјетио да је ове године 10 година од освећења обновљене цркве, 82 годину од освећења претходног обнављања, а 630 откако је по предању изграђена. Указао је на повезаност Цуца са Светим Јованом Претечом и Крститељем. Као што је овдашњи наш народ био сабијен и муком приморан да живи у овој пустињи, тако је и Свети Јован од муке пошао да живи у пустињи. Прије почетка службе, крштен је слуга божији Спасоје, а ово је прво крштење у овој светињи након више деценија. Након службе, братственици скупљени из свих цуцких села, окупили су се се на гумну у хладу великог старог храста. Уз послужење настављен је скуп, уз пригодне разговоре, анегдоте и присећања догађаја из славне историје Цуца и ове светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован посетио је 4. јула 2019. године Националну и универзитетску библиотеку у Загребу, где се од 1992. до 2007. године налазила Библиотека Епископије славонске. Владику Јована и протојереја-ставрофора Ђорђа Теодоровића, пароха пакрачког, том приликом у име директорице Библиотеке примили су руководилац Одељења за заштиту и складиштење др Драгица Крстић, координатор процеса консервације и рестаурације гђа Луција Ашлер, библиотекар г. Ђуро Сингер и саветник за међународну сарадњу гђа Јасенка Зајец. Током састанка разговарано је о Епископској библиотеци у Пакрацу, њеном историјату и будућој сарадњи на плановима рестаурације књига и њиховој каталогизацији. Извор: Српска Православна Црква
  9. Пита их штедећи: Ко је межу нама који га може угасити? Дјело је онога који је и поставио подвиг да на наше молитве пошаље ангеле своје, да као неким ужадима завежу (ιλαμόν) њена срамна и бестидна уста и тако одстране је. Но, Подвигоположник ће то учинити онда, када ми, пошто она буде одстрањена, ка њој више не будемо тежили. Ако их, пак, Онај који је кадар да заповиједа да одступи од нас ова ужасна звијер, а ми, пошто се од ње избавимо и пошто она буде сузбијена у сопствену јазбину, уставши са бројним ранама, овој опет почнемо да тежимо и куцамо њој на врата и упињемо се да је отуд изведемо, онда нам се (Бог) неће више смиловати нити ће нас поштедјети: „Јер ко ће се смиловати, кад се (Писмо), забављају (Сирах, 12,13) која је змија ујела и (свима) онима који приносе (жртве) звјерима?“ Шта дакле? Како да се ослободимо од злог и лукавог демона? Јер ради се заиста о демону који има привлачан изглед. Као кад би неки демон узео на себе лик блуднице, и окитивши се силним златом и обукавши у мекане хаљине, намирисан мноштвом мириса, претворио се у жену сјајне спољашности, прикривши сву претјераност своје љепоте. И када би се потрудио да узме изглед девојке такве доби, која би понајвише мамила душе младића, у самом цвијету младости, опасан златним појасом, а вјешто сплетеним власима на глави, сличним персијској пунђи (κεωβύλφ). И када би на главу ставио дијадему, голе власи уденувши у многе украсе, и сав сијајући од златног накита и драгога камења око врата. И када би, као веома млада блудница, стао у осами испред куће, градећи се да се боји да је ко од пролазника не узме? И као када би послије тога увевши га у дом, одбацио сву ону љепоту, показујући се црним, распаљеним и дивљим, као што је својствено демону, чини избезумљен смртнога кога спопадне докопавши мисао му душе обрвавши оргија бахато. Управо је такав лукави демон сујете. Има ли шта да од њеног изгледа љепше? Или нешто привлачније? Међутим, ако видимо да је у питању маштарија и лицемјерје, нећемо се ухватити у мреже, нити ће нас чадор поклопити. Оно што је речено (у Светом Писму) за блудницу, може се с разлогом рећи и за ову: „Мед капље са усана жене блуднице“ (Приче С. 5,3). Човјек не би погријешио када би то исто рекао и за сујету. Јер какав је плод Содоме, таква је и сујета: и њему је спољашњост сјајна, па онима који гледају одају утисак здравих плодова. Ако пак узмеш у руку крушку или јабуку, спољашња кора се под прстима одмах проваљује те се у прах и пепео претварају. Таква је и некако сујета. Споља гледана чини се велика и дивна, а прихваћена нашим рукама одмах у прашину нашу душу врже. А да је сујета таква, види се са много страна. Елем, хоћеш да прво почнемо са спољашње стране? Пуни се позориште и сав народ сједа пружајући свечани призор од толико састављен лица да се често и сама зграда и горњи спрат покривен тијелима људи, тако да се ни цигле ни камење не могу видјети, него само људска лица и тијела. А када прије свих уђе частољубиви муж који их је окупио, одмах сви устају и као из једних уста пуштају један глас, сложно га називајући покровитељем и предстојником заједничког града и руке испружајући. Потом га са највећом између свих реком сравњују као пуноћу части и поштовања и оно што излива са изобиљем вода Нила упоређујући, и тврде да је он прави Нил дарова. Други опет још више му ласкајући, сматрајући да је овај примјер, примјер Нила ситан, остављају ријеке и мора, и у средиште постављају Океан, тврде да је он управо то – оно што је Нил по водама, овај је по части и поштењу! Једном ријечју ни једну врсту похвале не запостављају. Сјајан је изглед сујете! Али ви ми се сјетите примјера дјевојке са којом смо сравнили демона, окитивши га златом и у узраст жељен га довевши, и видјећете да нема велике разлике са овом сликом. Шта бива после овога? И он се њима поклони, и сам им ода част, па седа слављен од свих присутних, желећи свакоме од њих да постану то што је он, и одмах да умру. И пошто се уложи много злата, сребра, коња, хаљина, робова и уз све то потроши много блага, поново га испраћају са многим похвалама. Но, више их нема толико: када се заврши представа свак хита своме дому. Потом се код куће припремају многоцени ручкови, настаје силно гошћење, мноштво мириса и велика светковина дана. У касно поподне опет исто, и тако два до три дана. Пошто, дакле, све потроши и безбројне златнике, тада се тек покаже ништавност ове славе, пепео и прах. Кад најзад код куће сведе рачуне и схвати да је прекомерно потрошио, тада јауче; Докле год ужива у својим жељама, као од неке медовине опијен сујете, трошиће како му се хоће и не помишљајући ни најмање шта губи. Али када се поврати у своју унутрашњост у којој господари демон сујете види тада да је тренутак прошао, светковина окончана, види да су гледаоци напустили позориште, да нико реч не проговара, да новчани губици нису умишљена ствар већ да је стварно изгубио свој иметак; тада схвата да је све то био само пепео. Ако пак више него што има потроши, осиромаши и сбијен с ногу почне да проси насред трга, тада нико од оних који су га звали заштитником ни руку да му пружи, чак се радују томе што се догодило. Чак и онда кад су му клицали, уједала их је завист и сматрали су као утјеху за своја зла његово (зло): да он који је био постао тако славан, има да постане бједнији од свих. Када се нико не примиче и руку не испружа – има ли шта од тога јадније? Шта више зар није достојно плача? Има ли шта од тога теже? Зар баш никога не знате коме се ово догодило? И то не само да му руке не пруже, него насупрот и да га оптужују они који су га хвалили. Зашто је, кажу, бијесан? Зашто славољубив? Зашто је даривао блудницама и глумцима? Неблагодарни човече, зар му се ниси баш ти дивио? Зар га ниси ти хвалио? Зар га ти ниси до овога довео својим пљескањем и похвалама? Зар га ниси звао Нилом? Океаном? Зар ниси читаве дане проводио у похвалама њему? Откуд да се тако неочекивано промијениш? И кад би требало да се сажалиш, ти га што више нападаш? За оно зашта си му раније пљескао? Јер ако кад видимо некога кажњеног за оно зашта смо га осуђивали, нисмо толико окамењени да се не сажалимо, када видимо некога да је доживео зло због онога због чега смо га хвалили, зар не би много више требали да се сажалимо? Сада осуђујеш? А када ти је приређивао светковине, када си данима остављао своје (послове), зашто то не осуђујеш? Зар не видиш ђавоља посла? Какви су плодови сујете? Ја рекох – прах и пепео. Сад видим – не само прах и пепео него и огањ и дим. Јер се та ствар завршава не само на пуној бескорисности, него и на упадању у зла. Прах и пепео би био у случају губитка много чега а не добијања ничега; но тако не бива код оних који ово доживе о чему сам говорио. Шта дакле? Кажу кад их многи поштују и диве им се због оних примједби, зар је то мали плод? И те како мали. Јер није то велика част о којој управо што је било ријечи: бити блаћен, осуђиван и клеветан. А што се тиче оних којима се указује почаст? Не почаствују њих због пријетњи, него због ишчекивања масе да им опет приређују гозбе. Ако тако чине за оно од раније (претходно) зашто их онда нападају кад немају? Зашто им се чак и не приближавају него их презиру распусницима и биједницима их називајући? Зар не видиш да је сујета заиста нека врста лудила. Но, оставимо ову врсту (сујете), својствене једном или другом, и пређемо на другу. Ако неко каже: а шта са онима који умјерено троше за вријеме градских слава? Реци ми, молим те, каква је (од тога) корист? Јер пролазна је и њихова слава и глас. А да је то тако, кад би им неко дао да бирају између узимања онога новца, макар то била трећина или још мањи дио, или да уопште не чују такву похвалу, мислиш да се не би хиљаду пута опредјелили за ово (прво)? Јер ако су они спремни да учине за један динар толико срамотних и прљавих ствари, шта би тек урадили за толики новац узалуд потрошен? Овдје ћу упутити ријеч нашим вјерницима који гладноме Христу и без потребне хране, неће баш ништа дати. Оно што они чине (дају) блудницама, глумцима и свирачима само да би били на гласу, то ови не дају (чак ни) ради вјечног царства. Но да пређемо на другу врсту таште славе (сујете). Која је то? Она је својствена не једном и другоме но многима: Радујемо се кад нас хвале и због ствари за које смо свјесни да немамо никакве заслуге. И сиромах све чини да би се обукао у лијепо рухо, ни ради чега другога сем да га маса хвали. Често премда је у стању да себе послужи, изнајмљује слугу не ради потреба него да не би изгледао понижен служећи себе. Ради чега, реци ми, у свако доба сопственим рукама послужујући се, сада хоћеш да те служе руке другога? Потом, ако стекне нове златнике и сасуде сребрне купује и раскошну кућу. Па и то без икакве потребе. Кад би то било због потребе већи дио човјечанства био би изгубљен и разорен. Ево шта хоћу да кажем: Постоје нужне ствари без којих нема живота, као што је на примјер родност земље нужна ствар: ако она не доноси род, нема живота; одијело за покривање, кров и зидови и обућа, то је нужно а све друго је сувишно. Ако би пак и оно било нужно, човјек не би могао живјети без слуге, као што се без овога не може живјети, већина људи би пропала, јер већина нема оне који им служе. Ако би било нужно употребљавање сребрног посуђа, и без њих се не би могло живјети, онда би већина људи пропала, јер већина њих нема сребра. Ако пак неко каже онима који имају сребра: шта ће ти то посуђе? Кажи разлог, и за какву је оно употребу? Ништа друго не би могао навести, осим почасти од стране мноштва: „Имам га да би ми се дивили и да ме не би презирали па га опет скривам да ми не завиде или ме угрозе.“ Има ли шта горе од овог безумља? Ако га имаш због похвале од многих, свима га показујеш, а ако се од зависти бојиш, није га добро ни имати! Да наведем још једно безумље? Често неки себе лишавају најнужнијих ствари, пропадајући од глади, али посуђе не занемарују. А ако их упиташ о томе „дужан сам чувати своје достојанство“, одговарају. Какво достојанство, човјече? Није у томе човјеково достојанство! Тада би био понижен великим понижењем праведни Илија и Јелисеј и Јован, јер ништа друго није (Илија) имао сем кожуха и имао је потребу жене удовице, и то сироте, и просјачки живео долазећи на врата те сироте жене и изговарајући ријечи просјака. Јели се и Јелисеј понижавао зато што га је сирота хранила? Да ли се понижавао и Јован зато што није имао ни хаљине ни хљеба? Једно је понижење (срамота) бити богат, и то велика срамота. Јер њиме човјек задобија славу суровости, разблудности, сулудости и надмености, таште славе, животињства. Није достојанство ношење лијепих хаљина, него је достојанство у украшавању (опасавању) добрим дјелима. А многе чујем како се томе диве. Тај и тај је достојанствен: „Кревет му је раскошан, мноштво посуђа од бронзе. То је човјек домаћин! Зашто приговараш нама, говори, који ово поседујемо, треба приговарати онима који имају више од нас.“ Постојећима преко вас још више њих прекоријевам. Јер ако не допуштам оправдање онима који мало имају, утолико прије то важи за оне који много поседују. Достојанство није сјај куће, нити раскош тапета, ни драгоцјене простирке, ни украшени кревет, ни мноштво рогова. Све је то изван нас и нема никакве везе с нама. Оно што се нас тиче јесте умјереност, презир новца, презир славе, исмијевање почасти гомиле, сматрање ни зашта људских ствари, пригрљавање сиромаштва, превазилажење природе врлинским животом. То је благообразност, то слава, то част. А ово је узрок свих зала од самог почетка. превео са грчког митрополит Амфилохије (Радовић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“ За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском Продавац београдских новина кинески владика У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Свети Јован је ову беседу изговорио у Антиохији по рукоположењу у чин презвитера. Рукоположио га је епископ антиохијски Флавијан почетком 386. године по Рождеству Христовом. Насловљсна је као прва, тј. прва у низу свих беседа изговорених са црквене катедре. То је беседа „о себи, и о епископу, и о мноштву народа". Зар је истина оно што се догодило са мном? Зар се одиста испунило то што се испунило и ја се не варам? Зар ово није ноћ и сновиђење, него стварни дан и сви смо ми будни? Ко би поверовао да је дању, када су људи будни и не спавају, смирени и презрени младић узнесен на такву висину власти? Ноћу нимало не би било чудно да се тако нешто догоди. Ноћу су и људи наказног изгледа, који оскудевају чак и у неопходној храни, сањали како су витки и лепи и како се наслађују царском трпезом, али ти прикази су били само сан и обмана сновиђења. Такво је својство снова: они су несвакидашњи и необични, и чудне су њихове забаве. Али дању и у стварности овако нешто се не догађа тако лако. А данас се, као што видите, догодило. Збило се и испунило нешто што је невероватније од сновиђења. И град, толико велик и пун народа, и народ, толико диван и велик устремио се према мојој маленкости као у нади да ће од мене чути нешто велико и важно. Али, ако би моје речи текле као непресушне реке, и ако би у мојим устима били извори речи, и тада, при таквом мноштву окупљених слушалаца, тај би се ток од страха код мене одмах зауставио и воде би се повукле. А ја не само да немам реке и изворе речи, него немам ни довољно оскудних капи. Како онда да се не бојим да и тај мали млаз не пресуши од страха и да не буде оно што обично бива са телима. А шта то бива са телима? Често када држимо у руци много ствари и стежемо их у шаци, ако се уплашимо испустимо све због слабљења наших нерава и телесних снага. Бојим се да се исто то данас не догоди и са мојом душом, те да оно мало оскудних мисли, које сам са великим трудом скупио за вас, од страха не падну у заборав, да не ишчезну и не одлете, а мој ум да остане пуст. Због тога молим све вас, и старешине и подчињене, колико сте ми улили страха својим доласком и слушањем, да улијете у моју душу исто толико смелости усрдношћу у вашим молитвама, те да измолите Онога Који дарује реч свима који благовесте са великом силом (Пс. 67,12) да и мени даде реч кад отворим усша своја (Еф. 6,19). Вама, који сте толико многобројни и толико велики, разуме се, није тешко да опет окрепљујете душу једнога младића, скрхану страхом. И било би праведно када би сте испунили ову моју молбу, јер ради вас ја сам се одлучио да примим овај удео, ради вас и ваше љубави, од које ништа није силније и моћније, која је и мене, не толико искусног у беседништву, убедила да говорим и приморала да ступим на поприште учења, мада никада раније нисам ступао на такво поприште, него сам увек био међу слушаоцима и наслађивао се спокојним ћутањем. Али зар постоји тако суров и недружељубив човек који би могао вашем скупу одговорити ћутањем и на вашу пламену жељу да слушате не би рекао ништа, макар био ћутљивији од свих људи? Дакле, намеравајући да први пут говорим у Цркви, хтео бих прве плодове да посветим Богу Који нам је дао овај језик. Тако је и ред Јер Речи (Логосу) не треба посвећивати само прве плодове са гумна и из бачви, него и прве плодове речи. Штавише, на плодове речи се то односи у далеко већој мери него на плодове који се добијају од снопова. Уз то, овај плод је и нама више својствен, а и Самоме Богу је пријатнији. Гроздове и класје изнедри земља, отхране их потоци и кише, а обраде их руке земљорадника, док свештену песму рађа побожност душе, васпитава је добра савест, а прима је у небеске ризнице Сам Бог. И колико је душа боља од земље, толико је боље и оно што из ње израста. Због тога иједан од пророка, дивни и велики муж, Осија му је име, саветује онима који су увредили Бога и желе да га умилостиве, да не приносе као жртву ни стада волова, ни одређену меру брашна, ни грлицу нити голуба, нити било шта слично. Него шта им саветује да принесу? Узмите, каже, са собом речи (Ос. 14, 3). Зар је реч жртва? - питаће неко. Јесте, љубљени моји, највећа и најдрагоценија, и боља од свих других. И ко то говори? Онај који свакако најбоље то зна: храбри и велики Давид. Приносећи у своје време жртву благодарности за победу у рату, овако је говорио: Славићу име Божије у песми, величаћу га у хвали (Пс. 68, 31). Затим, показујући нам преимућство ове жртве, додаје: То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима (ст. 32). Тако сам и ја данас хтео да принесем ове жртве и окропим духовни жртвеник крвљу овога приноса. Али како то да учиним? Један премудри муж заграђује ми уста и улива ми страх речима: Није пријатна похвала у устима грешника (Сирах. 15,9). Као што у венцу не треба да буде чисто само цвеће, него и руке које га сплићу, тако у свештеним песмама не треба да буду благочестиве само речи, него и душа која их сплиће. А моја душа није чиста, нема смелости и пуна је многих грехова. Али људима попут мене не заграђује уста само овај закон, него и други, старији, којије пре овога установљен. А тај закон је увео Давид, који нам је управо говорио о жртвама. Он је рекао: Хвалите Господа на небесима, хвалите га на висини, а мало затим: хвалите Госиода на земљи (Пс. 148,1,7). Позвавши и једну и другу твар, горњу и доњу, умну и чулну, невидљиву и видљиву, ону што је на небу и ону под небом, и саставивши их у један хор заповеди им да хвале Цара свију, али у тај хор не позива грешника, него и овде затвара пред њим врата. 2 А да би вам моје речи биле јасније, прочитаћу вам најпре сам псалам. Хвалите Госиода на небесима, каже он, хвалите га на висини. Хвалите га сви анђели његови, хвалите га све силе његове (ст. 1-2). Видиш ли анђеле како га хвале? Видиш ли арханђеле? Видиш ли херувиме и серафиме? Видиш ли горње силе? Јер када каже: све силе његове, он мисли на читав лик небеских сила. А видиш ли ту грешника? Како може грешник бити на небу, рећи ћеш? Сиђимо онда на земљу и пређимо у други део хора. Али ни ту га нећеш наћи. Хвалите Госиода на земљи, велике рибе и сви бездани... Звери и сва стока, бубе и птице крилате (ст. 7,10)... Нисам узалуд и без разлога код ових речи заћутао. Смутише се мисли у моме уму и дође ми да горко заплачем и тешко уздахнем. Шта може бити јадније, реци ми? Шкорпиони, змије и гмизавци се позивају да хвале свога Творца, само се грешник искључује из овог свештеног хора. И то је праведно. Грех је зла и свирепа звер која се не устремљује само на творевину, него отров своје злобе бљује и на славу Господњу: Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима (Ис. 52,5; Рим. 2,24). Зато је пророк и изгнао грешника из васељене, као из свештене отаџбине, и отерао га у прогонство. Тако добар музикант са подешеног инструмента кида растегнуту струну да не квари хармонију осталих звукова. Тако умешни лекар одсеца иструлели део руке или ноге да се од њега зараза не би проширила на остале здраве делове тела. Тако је учинио и пророк, одсекавши грешника од целог тела творевине као истегнуту струну и као иструлели орган. А шта ја да чиним? Пошто сам и ја одбачен и одсечен, онда, разуме се, треба да ћутим. Реците ми шта да чиним. Да ћутим? Зар ми нико неће дозволити да хвалим нашега Господара? Зар сам узалуд од вас молио да се помолите за мене? Зар сам узалуд прибегао вашем покровитељству? Не, није узалуд. Нашао сам друкчији начин за хвалоспев, и то по вашим молитвама које усред овог мог недоумевања заблисташе као муње у мраку: хвалићу своје саслужитеље. Могу се хвалити и саслужитељи, а када они буду хваљени, њихово прослављање ће свакако прећи и на Владику. А да се Он и на тај начин прославља, о показује и Сам Христос речима: Тако да се светли свешлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и ирославе Оца вашега којије на небесима (Мт. 5,16). Ето другог начина за хвалоспев који и грешник може применити, а да не наруши закон. 3. Дакле, којега међу саслужитељима да хвалим? А кога другог, ако не заједничког учитеља наше отаџбине (Флавијана, епископа антиохијског), а кроз отаџбину и читаве васељене? Као што је он вас научио да се борите за истину до смрти, тако сте и ви друге људе научили да се радије растану са животом, него са побожношћу. Хоћете ли да му од овога сплетемо венце похвале? Хтео бих то и ја, али видим бескрајну дубину подвига и бојим се да реч, потонувши у ту дубину, неће имати снаге да се врати назад. Требало би набројати старе подвиге: путовања, бдења, старања, савете, борбе, трофеје за трофејима и победама, дела која не превазилазе само мој, него и сваки људски језик, дела која траже апостолску реч, надахнуту Духом Који може све да исприча и свему да научи. Зато ћемо мимоићи ову област и окренути се другој, безбеднијој, која се може препловити и на маленој лађи. Усмерићемо беседу на уздржање и испричати како је он потчинио стомак, како је презрео раскош, какоје одбацио богату трапезу, иако био васпитан у угледној кући. Нимало не чуди када се на такав убоги и сурови живот одлучује неко које живео у сиромаштву. Њему је сама оскудица сапутник и друг који му свакодневно олакшава ово бреме. Али ко је поседовао богатство, њему није лако да се истргне из таквих окова. Његову душу обузима велико мноштво болести, тј. страсти, које попут некаквог густог и тамног облака заклањају ум и не допуштају му да погледа на небо, него га приморавају да обара поглед и гледа у земљу. Заиста, нема ничега што би толико спречавало узлажење на небеса као богатство и све невоље које из њега произилазе. Нису то моје речи, него пресуда којује изрекао Сам Христос: Лакше је камили ироћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19,23-24). Али ево, оно што није лако, а још боље рећи оно што је немогуће, постало је могуће. Оно због чега је Петар био у недоумици пред Господом и што је хтео да сазна, то смо сви ми видели остварено, и чак више од тога. Јер овај муж не само што је сам узишао на небо, него и уводи онамо толики народ. Поред богатства ништа мање препреке нису биле његова младост и превремена смрт родитеља. То још више може омрачити душу свакоме човеку, јер колико је у томе чари, колико отрова! Али он је и ту извојевао победу и устремио се према небесима, прионуо уз тамошњу љубав према мудрости. Није ни помислио на сјај овоземаљског живота, није се обазирао на углед својих предака, боље рећи управо се обазирао, али не на оне који су му преци по телу, него на оне који су му блиски по благочестивом расположењу. Због тога је и постао такав. Обазрео се на патријарха Аврама, на великога Мојсија који је био васпитан у царскоме дому, наслађивао се раскошном трпезом и кретао се усред жамора египатског (а ви знате какви су варвари, каквом су гордошћу и таштином испуњени), али је све то занемарио и добровољно прешао на глину и цреп. Цар и царски син пожелео је да буде један од робова и заробљеника. Због тога се и вратио у много већем сјају од оног којије одбацио. После бекства и служења код таста, после невоља у туђини, вратио се цару као да му је господар, или боље рећи као да му је бог: Ево, говори Господ, поставио сам те да будеш бог фараону (Излазак 7, 1). Био је славнији од цара, мада није имао дијадему и није се облачио у пурпур, нити се возио у златној двоколици, него је презрео сву ту раскош, јер као што каже (Писмо): сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 44,14). Он се вратио са жезлом којим је заповедао и људима и небесима, и земљи, и мору, и природи ваздуха и воде, језерима, изворима и рекама. Јер са стихијама је бивало све што је пожелео Мојсије. У његовим рукама творевина се преображавала и као некаква покорна робиња, видећи да је дошао пријатељ њеног господара, у свему га је слушала и повиновала му се као Самоме Владици. На њега се обазревши и овај муж је постао исти такав, а уз то је још био и млад, ако је уопште икада био млад, у што ја не верујем, јер такав стваралачки ум је имао од самога рођења. Али био је још млад по годинама, па и поред тога је обухватио сву мудрост према љубави и спознао да је наша природа слична пољу зараслом у шипражје, те је лако одсецао душевне болести благочестивим речима као некаквим српом, остављајући земљораднику чисту њиву за сетву, а посејана семена је опет усађивао у дубину да се укорене одоздо и не страдају од сунчевих зрака, и да их не загуши трње. Тако је он обрађивао своју душу, а похоту тела кротио је лековима уздржања. Своје тело, као некаквог непослушног коња, зауздавао је постом и толико га је уздржавао да је и сама уста похоти окрвавио. Додуше, у свему томе се држао неопходне умерености. Није сувише напрезао тело, јер ако се коњ сувише спута, није подесан ни за какву службу. Али није му допуштао ни да се прекомерно ухрани, јер кад се тело угоји, оно устаје на ум и бори се против свога господара. Уместо тога, он се истовремено бринуо и за здравље и за пристојност свога тела. Али није био такав само у својој младости, него и кадаје прошао тај узраст, он није занемарио ово старање. Напротив, чак и сада, када се налази у старости као у тихом пристаништу, наставља да се о свему томе брине као и раније. Заиста је младост, љубљени моји, слична разјареном мору, препуном свирепих таласа и бурних ветрова. А седа старост уводи душу као у некакву тиху луку, дозвољавајућијој да се наслађује безбедношћу овога узраста. Наслађујући се сада њоме и налазећи се, као што већ рекох, у пристаништу, овај муж се и даље брине за оне које витлају буре усред мора. Таквоме страху он се научио од Павла који се узнео на небо, затим прошао друго и достигао чак до трећега неба, али је и после тога говорио: бојим се да проповедајући другима не будем сам одбачен (1 Кор. 9, 27). Због тога и овај муж држи себе у сталноме страху, да би могао непрестано пребивати у безбедном стању и седети крај кормила, али не пазећи на положај звезда нити на подводно камење и гребење, него нападајући демоне, уклањајући ђавоље замке и борећи се против злих помисли. Обилазећи читаву своју војску он се брине за свачију безбедност. Он не само што води рачуна да лађа не потоне, него још предузима и све мере да нико од путника на броду не доживи некакву непријатност. Захваљујући њему и његовој мудрости сви ми пловимо без опасности, пуним једрима. 4. Када смо изгубили претходног оца (Св. Мелетија, Флавијановог претходника на епископској катедри у Антиохији), који нам је родио и овога, наш положај је био тежак. Због тога смо и плакали горко, као без наде да ће овај престо добити другога таквог мужа. Али када се појавио овај муж и стао на средину, одагнао је сву нашу потиштеност као облак, распршио жалост и прекинуо плач, и то не постепено, него одједном, као даје његов блажени претходник устао из гроба и опет узашао на овај престо. Али ево, занео сам се подвизима нашега оца и неприметно одужио беседу преко мере, али не преко мере његових подвига, јер о њима нисам ни почео да говорим, него преко мере која приличи мојој младости. Зауставимо беседу ћутањем, као да смо стигли у пристаниште. Она, додуше, неће да се заустави, него са роптањем и негодовањем жели да се у потпуности наслади цвећем (красноречивости), али љубљени моји, то је немогуће. Престанимо стремити ка недостижном. За нашу утеху довољно је и оно што је речено. Тако бива и са драгоценим мирисним уљима. Не само када их неко пролије из посуде, него и када прстом само додирне њихову површину, оне се растварају у ваздуху и на све присутне шире свој дивни мирис. Исто се догодило и сада, али не силом мојих речи, него одважношћу подвига овога мужа. Удаљимо се, удаљимо се и обратимо се молитвама: помолимо се да заједничка наша мати (Црква) остане непоколебљива и чврста, и да овај отац, учитељ, пастир и кормилар поживи много година. Ако ви обраћате некакву пажњу и на мене (не осмељујем се да себе поставим у исти ред са свештеницима, јер недоношче не треба сматрати једнаким са онима који су рођени у своје време), ако дакле и мени удељујете неку пажњу, макар као каквом недоношчету (1 Кор. 15, 8), помолите се да ми се пошаље велика помоћ са висине. Раније, када сам сам за себе живео спокојно, није ми била потребна заштита. Али сада када сам изведен на средину, како год да се то догодило, било људским старањем или Божанском благодаћу (о томе и не говорим са вама да неко не би рекао како говорим неискрено), дакле када сам изведен и пошто сам примио на себе ово велико и тешко бреме, потребно ми је много руку које ће притећи у помоћ, потребне су ми безбројне молитве како бих у онај дан могао у целини вратити Владики залог који мије дао, јер тада ће сви који су добили таланте бити позвани и доведени, и мораће да положе рачун за оно што су добили. Дакле, помолите се да не будем међу онима који су везани и бачени у таму (најкрајњу), него међу онима који ће добити бар мало снисхођење, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава, и моћ, и поклоњење у векове векова. Амин. Преузето из књиге: Свети Јован Златоусти ШЕСТ КЊОГА О СВЕШТЕНСТВУ Друго издање Епархија банатска Вршац 2001. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. О житију Јована Дамаскина (рођен око 670., преставио се после 749.) не постоје никакви оновремени писани извори. Пошто је он већ око 800.г. прослављан као светитељ, то су на арапском и грчком написана житија Јована Дамаскина, пре духовна проза о историји поучних чуда, а мање историјски проверени материјал. Извесно је, пак, да су његови апологетски списи о византијској иконофилији: на сабору у Хијереји (754) који сеизјаснио против поштовања икона, он је био лично осуђен због свог ”погрешног учења”. Након што се иконофилија поново пробила, Други (васељенски) Сабор у Никеји (787.г.) одлуке претходног сабора оповргао је и Јована Дамаскина у потпуности рехабилитовао. Од тога времена важи за последњег великог учитеља Цркве и његово учење представља суму великог патристичког предања, на чијем крају стоји његово богословско дело. Као хришћански чиновник међу муслиманском влашћу Јован Дамаскин потиче из једне хришћанско-арапскепородице. Рођен је под именом Мансур б. Саргун око 670.г. у Дамаску. Његов деда, по коме је назван, био је под византијским царем Маврикијем (582–602) цариник у Дамаску, а под персијском владавином (612–628) био је високи чиновник у финансијској администрацији. Византијски цар Ираклије (610–642) га је, након накнадног освајања града, за ту нелојалност казнио, али је ипак могао да сачува свој службени положај. Чак и када је Дамаск 635.г. пао под муслиманско-арапску империју, он је сачувао свој положај. Његову службу је наследио и његов син Шаргун б.Мансур, који је имао посебно близак однос са калифом ‛Abd al-Malik(ом) који је владао у Дамаску и учинио га 661.г. престоницом династије Омијада. Одлазак у манстир Иако је Мансут б. Саргун (Manṣūr b. Sarǧūn) несумњиво владао арапским и у усменој и писаној форми, говори ипак много што је између 705. и 720. напустио своју службу и под именом Јован ступио у манастирско општежиће у близини Јерусалима. Ту је написао своје опсежно богословско дело, које по његовом личном сведочењу, ништа ново не саопштава, већ само похрањује есенцију онога што је догматски беспрекорно. Његове апологетске омилије о свештеним иконама чине га стручњакомиконофилства, његово тумачење праве, православне вере (орто-доксије) постала су референцијална дела за многа богословска питања која су зрачила и на латинском Западу. Кратка хроника издавања дела Јована Дамаскина на немачком језику Када је патер Бонифације Котер, монах у горње-баварском бенедиктинском манастиру Шајерну (око 50 км северно од Минхена), године 1969. издао прву од пет књига, које је он сам приредио, пројект те едиције је тада већ бројао равних 30 година. Још из 19. века у манастиру Шајерну је смештена ”Прогимназија” (која се окончава после 10. разреда), а која је била 1940. затворена указом националсоцијалстичке власти. Тада су тројица класичних филолога морали да нађу некакву службену алтернативу: Патер Хилдебранд Бек (1910–1999, који је после свог иступања из манастира 1944. постао Ханс-Георг Бек (Hans-Georg Beck), који је постао 1960–1975. редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену), чије је дело ”Путеви византијске књижевности” преведено на српски. Патер Алберт Зигмунд (1908–1979) и Патер Јоханес M. Хек (1902–1995). Управа манастира је донела 1939. одлуку да се у још већој мери посвети студијама Источне Цркве и за ту сврху је основала Византолошки институт манастира Шајерна. Албрехт Ерхард (1862–1940), емеритус црквене историје на универзитету Фридрих-Вилхелм у Бону и изванредни познавалац византијске богословскелитературе саветовао је монасима у Шајерну да се фокусирају на критичку едицију прозног дела Јована Дамаскина. Патер Хилдебранд Бек је преузео изучавања које је Ерхард иницирао о теолошкој литератури Византинаца, која је једним делом објављена као Византијска историја књижевностиКрумбахера. Нешто доцније је он иступио из манастира. И мимо тога,манастир је у годинама после Другог светског рата могао да настави наиздавачом пројекту списа Јована Дамаскина. Мимо п. Јоханес Хека и п. Алберта Зигмунда, могли су и спољни сарадници да буду ангажовани: оријенталист Георг Граф (1875–1955), који се бавио арапским предањем, и историчар и византолог Георг Штатмилер (1909–1985), који се бавио проблемом рецепције Јована Дамаскина. Послератно доба Крај рата је Византолошком институту у манастиру Шајерну на кратко време донео још једног сарадника, Франца Делгера (1891–1968), који је од 1931. био редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену и, игром случаја, п. Јоханеса М. Хека, кога је 1946. због блиског односа са националсоцијализмом државна управа суспендовала, а уточиште му је раширених руку дао овај манастир. Делгер је свесрдно подржавао овај ”Johannes-Damaszenus-Forschung” у Шајерну, покушавајући да на основу статистичког материјала утврди ауторску правоверност списа који су кружили под именом Јована Дамаскина у класичном предању. Резултате својих истраживања Делгер је публиковао 1950. Чланак - Die Johannes-Damaskenos-Ausgabe des Byzantinischen Instituts Scheyern (Byzantion 20 [1950] 303–314). П. Јоханес М. Хек је 1951.је објавио: Grundlagenartikel Stand und Aufgaben der Damaskenos-Forschung (Orientalia Christiana Periodica 17 [1951] 5–60), који се могу сматрати другим стубом овог грандиозног пројекта. Издавачки посао п. Бонифација Котера Године 1951. је избором п. Јоханес М. Хека за игумана бенедиктинске опатије Етал, деловање Византолошког института у Шајерну готово замрло.Манастир Шајерн није располагао другим компетентним, филолошки образованим сарадницима, који би на својим плећима понели део терета који су сада носила само двојица сарадника у овом едиторичком пројекту. П. Бонифацијус Котер (1912–1987) је, скоро као 40 годишњак, почео да студира византологију код Франца Делгера у Минхену, који је после комисијске супервизије о денацификацији, био као ”осредње оптуживан” и био рехабилитован, добивши место на својој катедри на Универзитету у Минхену. Котер је бо промовисан код Делгера једном дисертацијом о рукопису ”Извор сазнања” - „Quelle der Erkenntnis“ (Πηγὴ γνώσεως). Натраг у Шајерну, Котер је још 30 година као активни сарадник капао до своје смрти на списима Јована Дамаскина, који су у првих пет свезака објављени. Године 1961. ”Johannes-Damaszenus-Projekt” је преузет од стране Патристичке комисије западнонемачких Академија наука (Patristischen Kommission der westdeutschen Akademien der Wissenschaften). Прикључење Баварској академији наука Још од 1980. је финасирање кроз програм уније академија у СавезнојРепублици Немачкој био осигуран. Тиме је почев од 1982. основана и институционализована „Arbeitsstelle München der Patristischen Kommission der Akademien der Wissenschaften“, којом је Ернст Фогт (1930–2017), професор грчке филологије на универзитету у Минхену, руководио до 2011.године. Од смрти Котера до данас Послеготово 30 година и публикације првих пет књига списа Јована Дамаскина умро је п. Бонифацијус Котер 1987. Манастир који више није имао научног подмлатка, морао је даљи рад на едицији поверити новомспоном сараднику. Тако је Роберт Фолку пошло за руком да на фундаментима започетих радова Котера, на грчком Варлаам-роману, који је традиран под именом Јована Дамаскина, објави у истој едицији године 2006. и 2009. као том VI/1 и VI/2. године 2013. је следио том VII са Дамскиновим коментаром Св. Ап. Павла, а од тада се објављују грчка житија о Јовану Дамаскину као том X. Комисија за грцистичке и византолошке студије Све до 2008.г. просторије у Византолошком институту у Шајерну биле су доступне као радно место, а онда је цео пројект пресељен у Баварскуакадемију наука, у Минхенску резиденцију. Професор грчке филологије на универзитету у Минхену др Мартин Хозе је руководилац пројектом, који је под патронажом новоосноване Kommission für gräzistische und byzantinistische Studien, а коју је основао још Ернст Фогт. Још исте године се пројекту прикључио и грциста Тобијас Тум, који у сарадњи са Жозе Деклерком из Белгије ради на издавању том VIII списа Јована Дамаскина, који су традирани под именом Sacra. Арабисткиња и теолог Ева Амброс сарађује у овој комисији на арапским житијима Јована Дамаскина која ће бити објављени у тому X. Едиција грчких прозних списа Серија „Die Schriften des Johannes von Damaskos” објављује се као подсерија „Patristische Texte und Studien (PTS)” код Verlag De Gruyter. Band I Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, I: Institutio elementaris, Capita philosophica (Dialectica). Als Anhang die philosophischen Stücke aus cod. Oxon. Bodl. Auc. T.I.6 (PTS 7), Berlin 1969. Band II Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, II:  Ἔκδοσις ἀκριβὴς τῆς ὀρθοδόξου πίστεως / Expositio fidei (PTS 12), Berlin / New York 1973. Band III Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, III: Contra imaginum calumniatores orationes tres (PTS 17), Berlin / New York 1975. Band IV Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, IV: Liber de haeresibus. Opera polemica (PTS 22), Berlin / New York 1981. Band V Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, V: Opera homiletica et hagiographica (PTS 29), Berlin / New York 1988. Band VI/1 Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/1: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria).Einführung (PTS 61), Berlin / New York 2009. Band VI/2 Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/2: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria). Text und zehn Appendices (PTS 60), Berlin / New York 2006. Band VII Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern im Auftrag der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VII: Commentarii in epistulas Pauli (PTS 68), Berlin / Boston 2013. Band VIII/4 Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/4: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Erste Rezension. Erster Halbband. A–E (II11–1000) (PTS 74), Berlin / Boston 2018. Band VIII/5 Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/5: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Erste Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (II11001–2293) (PTS 75), Berlin / Boston 2018. Band VIII/6 Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/6: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Erster Halbband. A–E (*II21–1592) (PTS 76), Berlin / Boston 2018 (iVb). Band VIII/7 Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/7: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (*II21593–2907) (PTS 77), Berlin / Boston 2018 (iVb). Band VIII/8 Declerck, J. und Thum, T. (edd.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/8: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Supplemente, Indices und Appendices (PTS 78), Berlin / Boston 2018 (iVb). Хришћански Оријент: Арапски животопис Светог Јована Дамаскина У часопису „Akademie Aktuell“-Ausgabe 02/2015, који издаје Баварска академија наука у Минхену, објављен је извештај Еве Амброс, сарадницe Института за грцистику и византологију, о припремним радовима на едицији списа Јована Дамаскина у оквиру пројекта текстулно-критичког издања. Арапском житију овог светитеља у напетом луку између Византије и исламске империје у успону придаје се у науци посебан значај. Арапско житије (Vita) Св. Јована Дамаскина Св. Јован Дамаскин је последњи заједнички Отац Источне и Западне Цркве који је за собом оставио опсежно дело написано на грчком језику. Сходно традиционалном датирању, Јован Дамскин је рођен 670.г. у хришћанско-арапској породици, а умро је дубокој старости, у својој 104. години. Његов родни град је био Дамаск, који је почев од 661.г. био резиденција и средиште исламског царства у надирању. На двору је Јован Дамскин заузимао високи положај на пољу финансија, те је представљан и као везир калифа. Најкасније, пак, од године 720. повлачи се Јован Дамаскин у познати манастар Св. Саве Освећеног у близини Витлејема. Ту је ”плетењем словес” сачинио химнографску лирику чаробне лепоте и написао богословске списе који сведоче о аутору као великом записивачу Светог предања. Посебно се Јован Дамаскин истакао својим залагањем за поштовањем икона, којим је засновао противаргументе иконоклазму своје епохе. У књизи „Liber de haeresibus“ описује Јован, међу првима, нову религију ислама, која у његовим очима представља јерес. Не једно, већ више житија Не постоји једно, већ више житија који су стотинама година били традирани. Десет их је било написано на грчком и карактеришу их придодате исплетене легенде и уткани украси, као и двоструки животопис његовог познатог адоптивног брата Козме Мајумског. Најомиљеније Житије, као и велики број списа – преко 70 сачуваних рукописа, потиче из пера некаквог сродника и било је означено као”Арапски оригинал”. За разлику од штедрог предања ове веома значајне грчке Vita, траг арапског узора је задуго важио за изгубљен. Утолико је било веће дивљење научне јавности када је 1912.г. у једној едицији публиковано ”Оригинално житије Јована из Дамаска”. Ово издање је убрзо постало мета оштрих критика. С једне стране, због тога што није одговарало научним стандардима текстуалног издања, али највише због примене предиката ”оригинал”, који је, извесно, настао најмање 100 година доцније но што се то односни на грчку верзију животописа. Благодарећи новијим палеографским испитивањима најстаријих рукописа грчке варијанте, могла се окончати дуга контраверза са предношћу у корист арапске варијанте рукописа житија. Историјски увод У полемици око датирања арапског житија посебну улогу је играо дуги историјски увод који је омогућио да се реконструише датум настанка, у коме аутор, монах Михаил, описује најезду Селџука и освајање Антиохије у децембру 1084.г.,коју је он као сведок-очевидац доживео. Када је освајач султан Сулејман после три дана ослободио све заробљене, ово натприродно чудо монах Михаил је приписао молитвеној помоћи Јована Дамаскина. На срећу, само једну годину после овог догађаја отпочео је да пише светитељево житије. Едиција житија Од објављивања арапског житија у стручним круговима је расправљано о пожељности новог издања тог значајног текста како у филолошком, тако и у књижевном смислу. Та очекивање ће се испунити радом ”Kommission fuеr graеzistische und byzantinistische Studien” (Комисије за грчке и византијске студије) при Баварској академији наука. Напоредо са арапским житијем, већ се отпочело са радом на грчким житијима, чиме се нуди занимљива могућност њиховог компаративног читања. Најпре је, вели у свом извештају Ева Амброс, сабран најважнији материјал. Кроз тај подухват је комисији пошло за руком да арапској варијанти рукописа житија придода и прошири је текстуалним сведочанствима од 13. до 18. века. При свему је важно истаћи и један веома значајан аспект: житије је изванредно сведочанство о преводилачкој делатности хришћана са прелаза из 11. у 12. столеће и процвата духовног живота на хришћанском Оријенту. Извор: Српска Православна Црква
  14. Завршним испитом одржаним у петак, 21. јуна 2019. године, у просторијама Црквене општине новосадске, окончано је школовање шесте генерације полазника Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Дипломски испит – практични и теоријски део – пред петочланом Комисијом одбранио је господин Владимир Симић из Београда, дипломирани машински инжењер, музички руководилац групе Бело платно, стекавши звање црквеног појца. Кандидат је успешно положио све испите предвиђене програмом Школе и тиме је стекао право да приступи завршном испиту. Чланови Испитне комисије били су: председник – презвитер Велимир Врућинић, управник Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, господин Србољуб Остојић из Београда, учитељ црквене музике, господин Слободан Булатовић, професор Црквеног појања у истуреном одељењу Школе у Суботици, господин Филип Поповић, сарадник у настави, и јерођакон Јеротеј, сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу и професор у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у својству ментора. После одбране дипломског испита, присутнима у дворани Црквене општине новосадске обратио се отац Велимир, изасланик Епископа бачког г. Иринеја, честитавши господину Владимиру и наставним делатницима Школе Свети Јован Дамаскин. Појање, поготово ово које смо ми обновили и почели да се трудимо да изучавамо и да враћамо у наша богослужења такозвано византијско појање, има посебну улогу да обогати и припреми човека за реч Господњу. Ми ћемо наставити да се трудимо јер појање има мисијску улогу у Цркви, казао је управник Школе црквеног појања. Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин основана је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Усавршавање траје пет школских година, а у оквиру наставе је и учествовање на свим црквеним богослужењима, као и хорске пробе у оквиру хора Школе. Извор: Радио Беседа
  15. Господо хришћанска, eво нас у Тајни празника Св. Педесетнице. Ево прилике да уђемо у тајну језика Цркве и да откријемо себи и свету, опет и изнова, сву лепоту празничног доживљаја. Време празника открива нам прво јављањe свештеног времена. Свештено време - то је време Цркве, и за његов извор може се сматрати дан Св. Педесетнице. На тај начин религиозан и побожан човек, за разлику од оног који у потпуности живи световним, секуларним начином живота, он живи у свештеној садашњости, која би се могла упоредити са есхатолошком стварношћу. Нерелигиозном човеку је неприступачно ово тајанствено осећање литургијског времена, па су услед тога за њега неприступачне и више пројаве духовне културе. Појава Педесетнице неоспорно сведочи да је храм место освештања, доживљаја свештенога времена. Зато је Црква Саборна, односно васељенска, а не национална Црква. Од чуда гласолалије започиње Црква, чиме ће се окончати њен ход кроз историју - носећи универзалну поруку и поуку. У земаљском шаренилу и разноликости, сва човечанска историја сведочи о богатству културе. Можемо слободно поновити речи Господње "да Дух дише где хоће", стварајући велика дела културе и уметности. Силазак Светога Духа има свекосмички значај, и светодуховска и хришћанска култура надахнута је тајном Педесетнице. Речи Оца Јустина уводе нас у суштински однос богослужења и иконе, те теме која говори о основи црквене културе. Ево речи оца Јустина: "У богослужењу Цркве сви догмати - све истине Откривења, изражени су у молитви, преображени у молитвена искања - да би добили с Неба благодат за остварење..." И заиста, ове речи о. Јустина, у тајни данашњега празника непрекидне Педесетнице - сведоче "да је све у Св. Тајне и богослужења обучено." Извор богослужбеног надахнућа је у овоме празнику, који траје у току читаве црквене године. У центру свих молитава је Св. Служба - та тајна "Заједнице Светога Духа", док све стихире, тропари, кондаци и целокупно богослужбено правило сведочи о доживљеном, препеваном Јеванђељу, што је у ствари, живи благодатни живот Цркве. Све се преображава молитвом у душе наше, у живот наше Вере. Истинска методика изграђивања духовности и њенe законитости, за сва времена предата је од Апостола и Светих Отаца. Овај опит указује на јединствени Пут који води у Живот Вечни. Празник Педесетнице је празник Св. Тројице и празник Духа Светога, који је говорио кроз пророке и чини изузетна дела Божија. Овај празник нам показује и указује на наше учешће у светотројичној тајни живота, у тајни Јединства - која је утемељена на једномислију и љубави, која је начин Тројичнога постојања. Дан Педесетнице је дан када је рођена Црква - почетак непрекидног силаска Духа Божијега у хришћанској димензији људске историје. Од тога времена па све до данас, силаском и силом Духа Божијег ствара се и преображава свеколика култура... Дух Свети који је учествовао у првобитном стварању, сада актуализује у центру новог стварања, довршавајући тајну Домостроја спасења. Крајњи циљ је спасење и обожење. Овде се ради о васељенском догађају унутарњег преображења све творевине. Празник Педесетнице и његова икона нас позива на унутарње погружавање и сагледавање света у светлости Христовој. Икона Педесетнице из перспективе вечности, позива на превазилажење хоризонтале и свих историјских принципа. Сви они који су уградили себе у вечни план тајне Цркве и њенога постојања, они чине тајну иконе Педесетнице. То су богоносни Апостоли и Оци Цркве као "трубе Духа Светога." Сви они су нам открили и благовестили пуноћу благодатних дарова Духа Светога. Зато икона сведочи свештено смирење и свечано испуњење завршнога тренутка стварања Цркве. То унутарње значење празника ми смо дужни да чувамо, негујемо и откривамо народу Божијем и свету. Снага унутарњег јединства различитих дарова у заједничком облику и ритму црквенога живота не потврђује се у једнообразности, већ напротив, то одсуство унифицираности и њихове различитости одговара унутарњем смислу празника. Зато у нашој Цркви ни један дар не искључује други дар, нити пак поклапа или доминира. Све ово нам указује на тајну повезаности живота и учења. У том смислу желимо нагласити сав значај личног дара у свим даровима које Црква баштини, а који су основа Јединства Цркве. Бити јак у православном Јединству значи да можемо да сведочимо пред светом који жели само економско уједињење. Ово је значајно за мисију Цркве међу народима и свету према коме смо окренути и где увек има изазова и нове јеванђелизације, јер "свет који у злу лежи," тражи спасење и трага невидљиво за Богом. Поготову нисмо далеко од искушења да постанемо "захвални гостопримци" секуларизованом друштву, које аплаудира људима Цркве када се служе аршином ћесара и световним тенденцијама унутар православног света. На крају, хоћу још једанпут да нагласим садржај иконе Педесетнице с једне стране, и с друге стране богослужбених речи, чија је подударност очигледна. То смо видели у овом скромном излагању. И ево тих речи, речи светодуховског молитвеног богословља, којим се надахњујемо у ново-старим околностима наше мисије у новој регионализацији економске заједнице Европе и чувању свога идентитета и православне културе у тим интеграцијама. ..."Све даје Дух Свети: Точи пророштва, производи свештенике, неуке учи мудрости, рибаре преображава у богослове, саставља законску установу Цркве... Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа Небескога, нађосмо веру истиниту... У пророцима си нам објавио пут спасења, и у Апостолима нам засија благодат Духа Твога, Спасе наш. Певамо Пресветога Духа, који просвећује и освећује душе наше. Свети бесмртни Утешитељу Душе, који од Оца исходиш и у Сину обитаваш..." *Беседа изговорена на дан Свете Педесетнице, 2009. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Тема светости дотиче се једног од најзначајнијих проблема нашег времена. Чак и сама реч „Свет" или „светост" упућује на нешто сасвим страно и невезано са нашим временом, нашом културом и трагањима савременог човека. Који од родитеља нашег времена има за амбицију да своју децу учини светим људима? Која од наших школа и образовних установа негује светост и истиче је као визију и циљ образовања? Срећни човек нашега времена, идеал савременог образовања и културе, није више чак ни „добар" човек класичних времена. То је онај ко зарађује новац, живи у комфору и има друштвени положај и углед. То желе родитељи од своје деце, ка томе смерају наши образовни системи, то негују средства информисања, о томе сања већина младих нашег доба. Заиста! У једном друштву које као свој најозбиљнији проблем доживљава незапосленост и којим управља паника како да повећа зараду и капитал, започињање разговора о Свети(тељи)ма и светости сачињава провокацију ако не и позив на подсмех и изругивање. И стварно, светост представља једну заборављену визију. Заборављену, јер је некада постојала. Јер, она је надахнула нашу културу /цивилизацију, тј. цео друштвени живот. Наши људи су некада живели са Светитељима и од њих црпели меру своје културе/цивилизације. Светитељи су били хероји, ти велики шампиони, чувени фудбалери и звезде својих времена. Сада су остала само имена наших Светитеља, па и она осакаћена и преиначена на што туђинскији начин. Јер људи се већ радије опредељују да славе, не успомене својих Светитеља, него своје личне рођендане. У једном таквом времену, шта да каже човек о светитељству. Реч ће пасти у празно. Но са друге стране, како да не говоримо о нечем тако централном и темељном за живот хришћанина? Зато што наша вера без Светитеља престаје да буде вера. Јер, ако заборавимо на светост, од Цркве не остаје ништа. У том случају, њено поистовећење са светом, њена секуларизација, постају више неизбежни. Међутим, светост није само заборављена, у наше дане. Она је, кад се поведе разговор о њој, и погрешно схваћена. На овом месту задобија посебан значај тема нашег предавања. Шта значи светост, ако је погледамо као осликавање Царства Божијег, као доживљај и предокус последњих ствари, есхатона? О погрешно схваћеној светости Уколико неко упита случајне пролазнике на улици: шта сачињава, по њиховом мишљењу, с в е т о с т, одговор који ће, по правилу, добити гласи отприлике овако: Свет је онај човек који не чини грехе, који испуњава закон Божији, који је моралан у сваком погледу; једном речју, онај који не греши. У појединим случајевима, појму светости придодаје се и елемент мистицизма, сходно чему светитељ је онај који има унутарње доживљаје комуникације са Богом, запада у екстазу и види ствари које не виде други људи. Укратко, живи у некаквим натприродним стањима и чини натприродна дела. На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет. И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет. Ово опште и раширено схватање о светости покреће извесна основна питања, кад га ставимо под светлост Јеванђеља, наше вере и предања. Наведимо само неке од њих: 1) Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи? Уобичајавамо да фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је тврдио да је верно испуњавао закон, да је давао десетак свог имања сиромасима и све што год је Господ тражио од њега, као верног Јеврејина, није избегавао да изврши. Као што, такође, није говорио лаж кад је цариника карактерисао као грешника и кад је цариник самог себе тако карактерисао. Јер, заиста, цариник је био неправедан и кршитељ моралних правила. 2) Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет" и „светитељи" од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује. А у Посланици Галатима изгледа да је морално стање тамошњих светих било толико разочаравајуће да је Павле био принуђен да им напише: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите" (Гал. 5, 15; значи: ако, дакле, толико једете један другог, пазите да се на крају не истребите, јер - нећете постојати). Како се то десило да се први хришћани називају „Светима", кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере? Да ли би се усудио дакле неко у наше дане да „Светим" назове неког од ових хришћана? 3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих „харизми". Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима. С тим у вези веома је занимљиво оно што пише Апостол Павле у својој 1. Посланици Коринћанима који су се, као и многи у данашње дане, одушевљавали натприродним стварима. Он пише: „Ако имам веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам" (13, 2). Наредити једној гори да се премести, рекао је Господ, могуће је, ако имаш вере колико зрно горушично. Али није то показатељ светости. То је ништа, „ништа", ако не постоји предуслов љубави, дакле нешто што било који човек без чудотворних способности може да има. Чудотворство и светост се не поистовећују нити неопходно иду заједно. 4) Слична питања искрсавају и из повезаности светости са необичним и душевним-психолошким искуствима. Многи данас прибегавају источњачким религијама да би тамо срели дематеријализоване гуруе, људе изузетне самодисциплине, аскезе и молитве. Наша Црква такве не сматра за свете, колико год да су дубока и натприродна њихова искуства, колико год да је значајна и ако јесте њихова врлина. Тако се на крају поставља питање: постоје ли свети и изван Цркве? Ако реч „свет" значи оно што данашњи свет уопште мисли и што смо описали горе, дакле морални живот, натприродне харизме и натприродна искуства, тада треба да признамо да постоје свети и изван Цркве. Можда чак чешће изван неголи унутар ње. Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства и натприродних сила и искустава. Погледајмо, дакле, како наша Црква схвата светост. Светост кaо црквено искуство Израз "Agios" („Свет") има једну занимљиву историју. Корен речи у грчком језику је ag-, из којег се производи низ термина попут agnos, to agos, итд. Дубље значење овог корена изражава глагол asethai, што значи трепет према једној скривеној и страшној сили (у Есхилу напр.), поштовање према њеном носиоцу (код Хомера) итд. Тако, у древном јелинству, светост је повезана са моћју, са оним што Ото (Рудолф Ото), у својој познатој књизи о појму светог (Das Heillige), назива misterium fascinandum et tremendum (оно што истовремено изазива привлачност и страх). У Старом Завету семитска реч за светост (која је сродна са асирском речју), означава: сечем, раздвајам, разликујем коренито, очишћујем (одакле и веза са чистотом и невиношћу). Свете ствари су оне које неко одваја од осталих - особито у богослужењу - и посвећује их Богу. Тако и Свето Писмо иде даље од психолошког значења које сусрећемо код старих Грка - трепет, страх, поштовање према једној вишој сили - и повезује појам светог са апсолутном другачијошћу, са Апсолутно Другим. То, напослетку, води Свето Писмо ка поистовећењу Светог са самим Богом. У својој апсолутној трансцендентности у односу на космос, Свет је, према томе, само Бог. И само из Њега и из односа са Њим извире свака светост. Да би се ова вера са посебним нагласком исказала у Старом Завету, - посебно код пророка Исаије, који се карактерише као пророк Светости Божије - назива се Бог три пута Свет: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот", што у форми евраизма троструког понављања значи: бесконачно Свет. Знамо да се у евраизмима кад се један број понавља три пута тиме указује на бесконачност тог броја; напр. број 7, који Је број савршенства за Јевреје, кад се понови три пута чини бесконачност савршенства. Као и свима нама познато 666 јесте три пута броја 6, што указује на нешто што жели да стигне до савршенства а не може да стигне. Бесконачно је неспособно да стигне до савршенства. Мисли се на антихриста. Према томе, за Свето Писмо, светост се поистовећује са Богом а не са човеком или са светим стварима, као у старом јелинизму. Постаје на неки начин личност, а још код Светих Отаца Цркве оно троструко „Свет" поистовећује се са Светом Тројицом, са којом Свети Оци поистовећују троструко „Свет" пророка Исаије. Према томе, светост, за хришћанску веру, није антропоцентрична него теоцентрична, и не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом. Због овога разлога се и Богородица назива Пресвета (Υπεραγια), не толико због својих врлина него зато што се више од било кога другог сјединила лично са Светим Богом, дајући тело и крв Сину Божијем. Светост, према томе, није за Цркву индивидуални посед било кога, колико год да је неко свет у свом животу, него тема личног односа са Богом. Бог, по своме слободном хтењу, освећује кога Он хоће, дотле да ово освећење не зависи ни од чега другог сем једино од слободне воље Бога и освећенога. Као што наглашава Свети Максим Исповедник, ми људи не доприносимо ништа друго сем наш слободни избор, без којега Бог не делује. А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности. Ова поистовећеност светости са самим Богом у хришћанској вери води њеном повезивању са самом Славом Божијом. Светост значи већ да се прослави Бог од целог света. Није случајно што као прва молба Господње молитве Оче наш није друга до: „да се свети име Твоје". Ако узмемо у обзир да је ова молитва есхатолошка, да се односи на коначно стање света, онда је јасно да оно што тражимо у Оче нашу јесте да Бог буде прослављен од целога света, да дође транутак када ће сав свет, заједно са Херувимима, рећи оно што је видео и чуо Исаија у визији: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља Славе Твоје. Осана на висинама". Светитељи, према томе, не траже своју славу, него само славу Божију. А Бог прославља свете, не њиховом славом него самом Својом Славом. Свети, дакле, бивају освећени и прослављени не неком светошћу или славом која извире из њих, него Светошћу и Славом самога Бога. Карактеристично је у византијској агиографији (иконографији) да светлост пада на светитеље споља а не одашиља се из њих. (То је анализирао и на томе много инсистирао о. Стаматис Склирис и заиста је врло значајна та његова теолошка опаска). Ово има посебан значај за обожење Светих. Као што се искристалисало током исихастичких спорова 14. века, насупрот западној теологији, која је говорила о створеној благодати, дакле благодати и слави која припада самој природи људи, датој од Бога при стварању. Православно богословље, како га је развио Св. Григорије Палама и други исихасти онога доба, Светлост коју виде светитељи и Славу која их окружује, схвата као нестворене енергије Божије. Односно, као Светлост и Славу самога Бога. Истински светитељ, према томе, јесте онај који ни на који начин не тражи своју славу, него само славу Божију. Када неко тражи своју славу он тада губи светост, јер, у коначној анализи, не постоји други Свет осим Бога. Светост значи учествовање и заједница у Светости Божијој - то уосталом значи и Обожење. Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве. Из ових примедби је јасно да се извор светости налази у Божанској Евхаристији. Проанализирајмо мало ову тезу. Рекли смо да не постоји друга светост до она Божија, и да Светитељи не располажу својом светошћу, него учествују у Светости Божијој. Ово значи да у Цркви немамо других светих до само оних са значењем освећени. Када су у 4. веку настале снажне расправе око Божанства Светог Духа, главни аргумент Светог Атанасија Великог, како би доказао да је Свети Дух Бог а не твар, био је да се Дух Свети не освећује (не бива освећиван), него Он освећује. Кад би се он освећивао био би твар, будући да твар а тиме и људи не освећују него се освећују. У својој Првосвештеничкој молитви, која је сачувана у Јеванђељу по Јовану, (и које прво Јеванђеље од дванаест слушамо на Велики Четвртак), Христос, изговара дубокозначајну реченицу своме Оцу: „За њих (ученике и самим тим људе) ја освећујем себе да и они буду освећени истином" (Јн 17,19). Ове речи су изговорене пре страдања и у вези су с Тајном вечером. Имају следећи садржај: Христос својом жртвом освећује као Бог самог себе као човека, да би се и ми осветили заједничарећи у Његовом телу и крви. Нашим учествовањем у Светој Евхаристији освећујемо се, то јест постајемо свети причешћујући се Јединим Светим - Христом. Можда не постоји тако откривајућа тачка у животу хришћана око тога шта је светост од возгласа свештеника кад подиже часно Тело пре светог Причешћа: „Светиње Светима". Дакле, Тело и Крв Христово су Светиње и нуде се Светима, члановима Цркве као заједнице. Одговор народа на овај возглас је потресан, и управо сажима оно што смо рекли горе. Шта одговара народ: „Један је Свет, један Господ, Исус Христос у славу Бога Оца". Само је један Свет, Христос. Ми смо грешни. А Његова светост, у којој смо позвани да учествујемо ми грешни, не смера ни на што друго до на Славу Божију („у Славу Бога Оца"). У оном часу Црква доживљава Светост у свом врхунцу. Исповедањем: „Један је Свет", свака наша врлина и свака наша вредност поништавају се пред Светошћу Јединог Светог. То не значи да Светом Причешћу треба да приступамо без припреме и борбе за наше достојно приступање. Значи, међутим, да колико год се припремили не постајемо Свети пре но што се причестимо. Светост не претходи евхаристијској Заједници и Причешћу, него следи за њом. Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће. Из ове примедбе излази један низ истина које имају везе са нашом темом. Прва је та што на овај начин разумемо, као што смо навели на почетку нашег излагања, зашто се у Посланицама Апостола Павла сви чланови Цркве називају Свети, упркос томе што их не карактерише морално савршенство. Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети. Истом логиком у језику Цркве, већ од првих векова, и елементи Евхаристије добили су назив „Светиње" (попут израза „Светиње Светима"), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети. Истом овом етиологијом (образложењем) Црква је врло рано, такође, уделила наслов Свети Епископима. Многи се данас саблажњавају када кажемо: Свети те и те епархије. (Један новинар пре више година, који није имао другог посла до да се бави скандалима епископа, имао је навику да се на Епископе Свете (што је стара црквена пракса) позива користећи знаке навода, што је потпуно непознавање значења термина свет). Епископ се на тај начин назива Светим, не због својих врлина, него зато што на Светој Евхаристији осликава (иконизује) Јединог Светог, као икона Христа и као онај који седи на месту и у обличју Божијем, по Св. Игњатију Антиохијском. Место Епископа на Св. Евхаристији јесте оно што оправдава назив Свет. Православни народ, пре но што је дошло до налета пијетизма, није имао никаквих тешкоћа да користи језик иконизма (сликовни језик), и да види самога Христа у лицу онога који Га иконизује на Светој Евхаристији, то јест у Епископу. Тако је Евхаристија по преимућству заједница Светих. Ка њој циља (смера) подвиг преподобних, који није никада циљ него средство ка циљу који је евхаристијска заједница. Ово место се заборавља и превиђа од стране многих теолога, чак и православних, који, посебно у наше дане, имају тенденцију да светост поистовећују са подвижништвом. Међутим, случај Свете Марије Египћанке је речит: читавих четрдесет година она се сурово подвизавала да би се очистила од страсти, али тек кад се причестила пречистим Тајнама од Светог Зосиме, тада је окончала живот будући освећена. Циљ њеног подвига био је управо онај моменат Светог Причешћа. Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан. Међутим, Света Евхаристија је врхунац освећења, не само зато што човеку пружа најсавршеније и најпотпуније јединство, телесно и духовно, са Јединим Светим, него и зато што сачињава најсавршеније осликавање Царства Божијег. То јест, оног стања у којем ће се освећивати и прослављати од целокупне творевине вечно и непрекидно „Свет, Свет, Свет Господ Саваот". Погледајмо ближе ову тему. Светост као осликавање Царства Божијег Господња молитва Оче наш, чији је карактер очевидно есхатолошки, као што смо рекли, изазива утисак отпочетка тиме што после прозбе „да се свети име Твоје", следи: „да дође Царство Твоје". Многи истраживачи сматрају да, у суштини, ове две прозбе значе исту ствар. Освећење и Царство Божије не само да се међусобно тесно повезују, него би се могло рећи да се поистовећују. Оно што од Бога тражимо у молитви „Оче наш", јесте да дође Његово Царство у свет, тако да сви људи и сва творевина могу да прослављају и да препознају као Светог Јединог Светог Бога и да учествују у Светости и Слави Његовој. Светост и Царство Божије, према томе, узајамно се поистовећују и објашњавају. Обожење и није друго до ово учествовање у Слави и Светости Божијој у Царству Његовом. Незамисливо је Обожење без Царства Божијег и освећења преко учествовања у Светости Божијој. Тумачећи из Господње молитве прозбу „нека дође Царство Твоје", Свети Максим Исповедник пише: „Нека дође Царство Твоје, то јест Дух Свети". Долазак Царства повезан је у Светом Писму са наиласком Духа Светога (ДАп. 2, 18). Није случајно што се у светоотачкој мисли Свети Дух увек повезује са освећењем света. Управо зато што доноси Царство Божије у свет, зато и освећује свет. Сада исти Дух повезује се и са нечим другим: „састављањем установе Цркве". Црква пак се у пуноћи саставља само у Светој Евхаристији, као што наглашава Св. Николај Кавасила, верно изражавајући православно Предање. Пише: „Када би неко могао да види Христову Цркву, ништа друго не би видео до ово само Господње Тело". Ако би неко хтео да види Цркву, каже, само у Евхаристији ће је видети. Враћамо се тако на исти круг: Светост - Царство Божије - Дух Свети - Црква - Света Евхаристија. Унутар овога круга треба сместити Обожење Светих. Изван њега не постоји Светост према православном богословљу, богословљу Отаца. Управо зато што се само у овом контексту може замислити Обожење људи и света, Свети Максим, на начин који не оставља места сумњи, види Царство Божије и Обожење Светих као један вечни продужетак Свете Литургије, а Свету Литургију као једну икону (слику) Царства Божијег у времену и простору. Вреди навести неколико одломака из његове „Мистагогије": Символ вере значи „од свих преднајављено тајанствено благодарење (μυστικην ευχαριστιαν) које ћемо приносити у Будућем веку за преславне путеве и начине премудрог Божијег промисла о нама" (ПГ 91:696б). Значи, дакле: евхаристијско исповедање које ће приностити учесници у Царству Божијем, за све што је Бог учинио за њихово спасење. Дакле, у Символу вере преносимо се непосредно у Царство Божије, где се на неки начин вечно исповеда шта је све Бог учинио за наше спасење, што се и описује на том месту. Трисвето славословље, „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот", које пева народ, каже Свети Максим, означава и осликава „наше сједињење и равночасност са бестелесним умним силама, које ће се пројавити у Будућем веку, када ће природа човечија, због истоветности неизменљивог и постојаног кретања око Бога, научити да у пуном сагласју са горњим силама пева и освећује једно Триипостасно Божанство" (ПГ 91:696бц). То значи да ће људи већ научити да се вечно крећу и круже око Светости Његове, Свете Тројице и да вечно освећују Тројичног Бога, односно да га зову Светим у Његовом Царству. А исповедање: „Један је Свет, један Господ" пред Св. Причешће значи и осликава „надумно и надразумно сабирање и сједињење са јединством божанске простоте". Коначно, Свето Причешће значи и осликава и пружа оно суделовање које онима који се достојно причешћују омогућава, пише, „да и њима буде могуће да буду и називају се по благодати богови, пошто их свецели Бог свецело испуни, не оставивши ничег празног у њима без Његовог присуства" (ПГ 91:697а). Другим, речима, Света Евхаристија чини достојне учеснике да буду по благодати богови, због потпуног присуства целога Бога у њима. Реч је, очигледно, о Обожењу Светих, као предокус и осликавање Царства. Свети Максим не би могао да буде јаснији када је реч о обожујућем карактеру Свете Евхаристије и њене везе са Царством Божјим. Светитељи, дакле, пошто достојно учествују у Св. Евхаристији, постају богови по благодати и осликавају Царство Божије. Међутим, шта значи то „осликавање" и како оно то повезује са нашим свакодневним, историјским искуством? Појам иконе (слике) од крајњег је значаја за православно богословље. Не мислим само на икону Христа или светитеља које целивамо у нашим Црквама, него уопште на појам „иконизма" (осликавања). Све је у православној Цркви „иконизам" (осликавање). Осим светих икона, иконизми су и радње, покрети и личности светог богослужења. Свети Максим све то назима „иконе" (слике), као и све оно што се дешавало и дешава у историјском животу Цркве. Све је слика будућих ствари, које ће и сачињавати истину оних иконизованих (ствари) у историји. Истина се, према томе, налази у будућности, у Царству Божијем. У историјском животу Цркве све је слика (икона) будућег. Светитељи, које сликамо на нашим иконама, нису фотографије њиховог историјског изгледа, зато и немамо на иконама светитеље како су изгледали само у њиховом историјском животу, него као што ће, по надахнућу Цркве, бити у будућности, купани у нествореној светлости и Слави Христа на истинит начин. Епископи у Светој Литургији икона су Цара Христа као што ће доћи у Царству Своме, те зато и носе светле одежде и седе на престолу и имају власт. Само они који су изгубили језик и логику иконизма - што се, на жалост, и десило у наше дане свуда у православљу - саблажњавају се тим стварима. Сви символизми и покрети Литургије икона су последњих ствари, попут малог и великог Входа, и свега онога што тумачи на тај начин Свети Максим. У православном богослужењу немамо символизме боја и образаца и покрета који упућују на наше историјско или физичко (природно) искуство, него само на есхатолошку стварност Царства. То што су све стварности у Цркви иконе, не значи да нису стварне, тј. да је реч о фантазији или умишљању. У читавом периоду иконоборства бранитељи светих икона ослањали су се на аргумент да, пошто се Син Божји оваплотио и постао историјска личност, од тада све што се дешава око Његове личности, иконизује, осликава коначно, есхатолошко присуство Њега, на један начин стварни, не умишљени. Тако, иако ће се Светост Христова и Божија открити у Царству Његовом, већ сами иконизам њен у садашњем животу учествује онтолошки; не упућује семиолошки или метафорички на истину будућега. Због тога разлога и иконе Светих преносе и одашиљају благодат од оних Последњих ствари (есхата) кад год их побожно целивамо, као и њихове свете мошти, а такође и Епископи и свештеници кад год целивамо њихову десну руку, или кад благосиљају, итд. Све то, као икона Царства, учествује у стварности и истини његовој. Међутим, кад је то тако, шта је то што икону чини различитом од истине Царства? Одговор је изражен у изреци Апостола Павла: „ово благо имамо у земљаним судовима" (2Кор. 4, 7), као и једна друга његова изрека: „сада гледамо у огледалу и загонетци; а онда (у Царству) лицем у лице (προσωπον προς προσωπον)" 2Кор. 13, 2). Исто има на уму и Јован Богослов кад пише да у Царству Божијем „видећемо Га (Бога) као што јесте (καθως εστιν)" (1 Јов. 3, 2). Другим речима, све што је Свето, било да је ствар било да је личност, у садашњем стању Цркве јесте ломљиво као земљани суд због силе зла које још делује у историји. Оно је „енигматично", подложно погрешном схватању, сумњи или и одбацивању; нешто попут огледала или као енигма, и живи са ишчекивањем коначног откровења „као што јесте" (καθως εστιν). Светитељи, дакле, у садашњем животу живе са снажним ишчекивањем Царства Божијег. Немају мира у садашњем стању. Под ударом су зла, боре се више од других са демонима, подносе и доживљавају више од сваког другог умртвљење и смрт која још увек пробада творевину. И што је важније, заједно са Св. Антонијем Великим, верују да ће сви други отићи у рај осим њих самих. Речима једног нама савременог Светитеља, Силуана Атонског, „држе ум свој у Аду и не очајавају". Што више постају свесни да су иконе будућих ствари, то више премештају и пребацују своју светост изван себе самих. Остављају је да „узлази на праобраз" (διαβαινει επι το πρωτοτυπον), по речима Светог Василија Великог, развијајући и доживљавајући једну врсту смирења које није психолошко него онтолошко, које се заснива не на њиховој емоцији него на истини да је - ваистину - њихова Светост икона која учествује у стварности и упућује на праобраз (πρωτοτυπον), на Јединог Светог. Попут Епископа који улази у Свету Литургију као икона Христова, бива праћен поклонима народа у песми: „Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу", само да би успео да дода: „спаси нас, Сине Божији", преносећи тако поклоњење на праобраз. Слично је и са сваким клириком који, кад му верни љубе руку, тим више бива свестан своје недостојности и он као свете види оне који њега гледају као светог. То је та велика тајна иконизма. То је анафоричност, референтност нашега битија. Без овог квалитета, светост у историји постаје демонска. Врата ка Царству су уска; она неминовно воде кроз Крст. То значи иконизам у свом егзистенцијалном значењу и то знају Светитељи. Због тога Светост свагда пролази кроз мартиријум (мучеништво и сведочење) и кроз искрено признање наше ништваности. Оставља место за Јединог Светог и за Његово Царство. Не заснива се на нашој моралности или достојности, и гледа и друге као будуће насељенике Царства Божијег. Као свете. У сваком грешнику светитељ види једног светитеља. И, ко зна, може и овај, попут разбојника на крсту, да се нађе у Царству Божијем. Доживљавајући иконизам Царства, светитељ доживљава љубав. Дакле, оно што ће, по Апостолу Павлу, једино преживети. Закључак Обожење Светих као осликавање Царства тема је мог предавања које приводим крају. Можда сте очекивали да вам говорим о чудесима и знамењима, о необичним и спектакуларним искуствима светитеља, виђењима Бога и томе сличном, попут оног што кружи у наше дане. Уместо тога, изабрао сам да говорим о искуствима општијим и блискијим свима нама, о неким истинама наше вере које, упркос њиховој величини, близу су да буду предане забораву. Тако, укратко, хтео сам да вашој љубави напоменем следеће: а) Светост се не поистовећује са достигнућима морала и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену. б) Светост је својство по природи само Бога и светитељи не располажу својом светошћу него учествују у Божијој светости, по мери у којој само Он благоизволи и хоће. в) Светост се даје од Бога као учествовање у самом Његовом животу; то се дешава са Христом Који освећује себе ради нас, а та трансфузија светости се пружа по преимућству и и највишем степену у Светој Евхаристији. г) Светост нам се „убризгава" преко Духа Светог, Који је Дух освећења, а то се одвија, због посебне улоге Светога Духа у икономији нашега спасења, када се Црква конституише у Тело и осликава Царство Божије које Дух доноси у историју. д) Светост се изражава као иконизам Царства; Светитељи су иконе (слике) а не прототипи Светости Јединог Светог. И што су аутентичније свети то више упућују на прототип, негирајући у себи Славу која припада само Богу. Са овим и једино са овим предусловима Светитељи бивају обожени, учествују у Слави Божијој, и прослављају се од Бога Који их прославља. Ова Слава често блиста и открива нам се у виду знамења и чуда. Све су то енергије Божије и бивају кад Бог то зажели. Али постоје и Светитељи који су нам непознати. Можда многи од њих нису боравили и не бораве међу нама, одбијајући да истакну своју светост. Не ограничавајмо светост и светитеље на оне које нам је открио Бог прослављајући их јавно. Наша Црква је мудро установила празник Свих Светих, познатих и непознатих. Једино ће долазак Царства Божијег у потпуности нам открити заједницу Светих. Све ово значи да светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од самосигурности и самослављења - што није лако с обзиром да је корен свих страсти самољубље, видљиво или не - тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога. Све ово није лако, али оно што је људима немогуће Богу је могуће. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина негује у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет. *Предавање у установи Гуландри-Хорн, у организацији издавачке куће „Акритас", поводом 20-годишњице њеног деловања, 2. децембра 1998.године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. На данашњи дан 1904. године је умро Ј.Ј. Змај, који је иначе уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји. Пишимо о Змају, о његовим песмама, нека живи, живи... Извор слике: http://slavkojovicicslavuj.blogspot.com/2015/12/blog-post_5.html
  18. Празник свете Тројице- Духови свечано је прослављен на планини Румији изнад Бара, у црквици која је посвећена управо овом празнику. Празничну литургију служио је парох барски, протојереј Јован Пламенац уз молитвено учешће великог броја вјерника. Звучни запис беседе Већ традиционално, као и сваке године, организована је литија са крстом светог Јована Владимира која је у молитвеном ходу кренула од манастира светог Сергеја Радоњешког у два часа послије поноћи. Литија је дошла на врх Румије у 5:30 да би у 6:00 почела служба Божија. На крају свете службе отац Јован је заблагодарио свим присутним вјерницима који су својим присуством увеличали ово славље и који чувају традицију својих предака да на овај дан излазе на врху планине Румије како би се помолили светој Тројици. “Ову цркву је изградила љубав, нада и вјера наших предака који су још од давнина, вјековима доносили камења на овом врху, како би се некад порушена црква опет обновила. То је била њихова нада и љубав и ми смо у ово наше вријеме доживјели да се та њихова нада и љубав оваплоти у обнови ове цркве. Она је узрасла на жртви Ловћенске капеле а на тој жртви је узрасла и цијела наша Црква а нашом личном жртвом ми ћемо ову цркву и сачувати, јер је то она црвка за коју је Господ рекао да је: ни врата пакла неће савладати” -истакао је отац Јован. Послије литургије на превоју испод врха Румије организоване су традиционалне игре у витешким вјештинама а након тога приређена је и трпеза љубави у манастиру светог Сергеја Радњешког. Извор: Радио Светигора
  19. У суботу по вазнесењу, 8. јуна 2019. године на празник Светих апостола Карпа и Алфеја Свету архијерејску Литургију у манастиру Јасеновац служио је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован уз саслужење протојереја-ставрофора Луке Босанца и протођакона Милана Томашевића. Литургији су, у организацији Доброчинства, присуствовали и поклоници из Београда. Након Литургије у манастирској порти сестринство манастира је приредило трпезу љубави. Извор: Епархија пакрачко-славонска
  20. Свештенство Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву служило је Свету Литургију у недељу 9. јуна. Беседио је ђакон Јован Новитовић, саслужитељ у поменутом Храму и вероучитељ у Основној школи „Нада Пурић“ у Ваљеву. Ђакон је указао на то да је Христос имао много присталица, али и огроман број противника, од којих су га неки распели на Крст. „Међу присталицама су неуки рибари, грешни цариници, жене Мироноснице и сви они који јавно и гласно исповедају Христа као свог заштитника и учитеља“, рекао је ђакон Јован који је подсетио да и данас има много оних који су против Христа. „Данас се сећамо 318 Отаца који су у време цара Константина у Никеји који су у борби против Аријеве јересе себе уградили у вечност“, рекао је ђакон Јован. Извор: Радио Источник
  21. Утиске и предивне слике са последњег поклоничког путовања у Грузију, са нашим слушаоцима и овога пута дели свештеник Јован Бабић, парох храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду. Чућемо топлу породичну причу о чудесном сусрету са прецима и откривању породичне историје, коју ће о. Јован памтити док је жив. Затим разгледницу из Богословске школе и огледању свеправослвног јединства за које је тако мало потребно. На крају и слику са врхова Кавказа, подсећање на дивни брачни пар Џишкаријани и једну ексклузивну информацију на самом крају емисије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  22. У барском саборном храму јутрос је, у оквиру „Дана Светог Јована Владимира“ литургијски прослављен празник овог светитеља, небеског покровитеља и заштитника града под Румијом. Богослужили су: Архиепископ верејски РПЦ Амвросије, ректор Московске духовне академије и господа Епископи рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован и буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, уз саслужење многобројног свештенства Српске православне цркве и молитвено учешће вјерног народа. Након читања Јеванђеља, бесједио је Владика пакрачко-славонски Јован и узмеђу осталог рекао да свети апостол Петар дуго није могао да схвати шта је то Христос донио међу људе. „Јер је био чврст Јеврејин, поштовао је законе јеврејске. А по тим законима се тачно знало шта то човјек може да једе, шта не може да једе, како може да хода и колико може да хода у дан шабатни – хиљаду корака до синагоге и назад… И због тога што је Христос показао да је Бог изнад таквога закона, да је љубав изнад таквога закона био је распет“, казао је Епископ пакрачко-славонски. Додао је да се и ми хришћани данас често понашамо као Јевреји о којима је ријеч. „Па јесам ли прочитао све молитве, па јесу ли све те молитве прочитане како треба, па јесам ли стајао у цркви како треба, је ли ова икона добра, је ли овај храм добар… Показујемо да смо исти као Петар прије него што м уи је Господ дао визију и научио нас да није Бог у закону. Него је у слободи, него је у томе да је сбвакоме човјеку живоме дошао Христос као васкрситељ и ослободитељ, али исто тако да је тај Христос рекао: Омрзнуће вас свијет и опомињите се ријечи коју вам рекох да није слуга већи од господара својега, ако мене гонише и вас ће гонити“, поручио је Владика Јован. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Теодосије, који је началствовао овом Светом службом, је на крају сабранима честитао празник и славу храма. „Благодат Светога Духа нас је данас сабрала да у овом храму и овом граду прославимо Светога мученика Јоавана Владимира. Он је живео пре Светога Саве и он је један од светих који су владали овом земљом. Нас као народ је определио за Христа и за Царство небеско ревнујући за истину и правду Христову, вјерујући у силу Часнога Крста“, казао је Епископ кодсовско-метохијски. Додао је да се Свети Јован Владимир није бојао смрти. „Већје много пре Светога кнеза Лазара исповедио да је земаљско за малена царство, а да је оно Христово увек и довека. На тај начин Свети Јован Владимир је определио нас, а потом и Стеван Немања и Свети Сава, и свети Немањићи и Свети кнез Лазар, и сви свети владари и архиепископи и патријарси у роду српском. Определили су нас као народ за Христа и за непролазно царство Његово“, казао је он. Он је нагласио да је живот на земљи, какав год да је, пролазан. „Колико год да стекнемо материјалног блага, колико год да смо срећни и богати и колико год да све имамо овде на земљи, то ће једног дана да прође. Исто тако, они који пате, који су сиромашни, који су болесни, који су у затворима, у тамницама, и то њихово ће да прође. Али нас Господ наш учи да то није крај, да после овог пролазног земаљског живота наступа онај прави, вечни и лепши живот у царству Христовом небеском. Зато у светом Јеванђељу Господ нас учи Царству небеском, а то су потврдили многи свети, нарочито мученици. Међу њима је био и Свети краљ Јован Владимир“, подсјетио је Владика Теодосије. Казао је да данас, када смо као православни хришћани сви у опасности и у Црној Гори и на Косову и Метохији, и свуда по свијету, треба да ходимо путем Христовим. „Треба да ходимо путем крста, јер тим путем, колико год био узак, тесан и тежак за нас, не ходимо сами, већ је Господ са нама, јер је рекао да ће бити са нама у све дане нашег живота“, закључио је Владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије. У име свештенства барског саборног храма, Црквене општине барске и вјернога народа Бара свима сабране је поздравио и архијерејима и многобројном свештенсту заблагодарио на учешћу у данашњем сабрању старјешина храма протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Са званичне интернет странице радија Светигоре доносимо предавање умировљеног епископа ЗХиП Г. Атанасија (Јевтића), на тему: „Свети Јован Владимир, Пречиста крајинска и раскол“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА
  24. У недељу, 26. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, протопрезвитер Јован Милановић одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Кирило и Методије - словенска писменост. Извор: Радио Беседа
×
×
  • Create New...