Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'životu'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Katarina1973

    Samoca u zivotu udvoje

    Ne znam da li je nekome tema zanimljiva ili se nekada osecao ovako ili mu je samo smaranje, jer je ovde na forumu da se opusti. Ja se osecam grozno (u prevodu depresivno, pred samoubistvo), jer moj partner, u fazi bivsi - ja trazim stan, odustao od vestacke oplodnje i sada smatra iako je i sam cekao do 47 godine, da mu je porodica bitnija nego ja, a da sam ja samo jedna negativna osoba koja njemu unistava srecne dane sa drugarima u kladionici. Jedva je docekao da ja predlozim kraj, ali ja ne mogu da se izborim da cinjenicom da cu ponovo biti sama i strah me je da cu zivot provesti sama ili ja to nesto radim pogresno. Izvinite ako smaram, pa onda samo zaboravite ovu temu [emoji4]
  2. Prvi korak je prepoznati ih jer neki se dobro skrivaju iza maske prijateljskog odnosa, a zatim se od takvih osoba treba zaštititi i prekidom veza ako je to moguće (Срђан Печеничић) Imate li i vi nekog neprijatelja ili možda više njih? Iako se najveći broj ljudi trudi da ne stvara neprijatelje, malo je onih koji tokom svog života u tome zaista uspeju. Oni kojima to uspeva, veoma često za to plaćaju visoku cenu. Ljudi u privatnom i poslovnom životu imaju različite interese, zbog kojih ulaze u otvorene ili skrivene konflikte. Nalazeći se na suprotnim stranama, postaju protivnici. Velika je razlika između protivnika i neprijatelja. Međusobni odnos protivnika podrazumeva međusobno uvažavanje i poštovanje, kao što je to u sportskoj utakmici ili u društvenoj igri. Neprijatelj je neko ko ne samo da ne poštuje drugog nego smatra da je bezvredno ili zlo biće. Zavist i ljubomora Iako su neprijatelji i neprijateljski odnosi stvarnost, retko se piše i govori o ovim pojavama. Glavni razlog je moralna i religijska zapovest da ljudi moraju da budu jedni drugima prijatelji, da međusobno gaje prijateljske odnose. Iz toga proizlazi da onaj ko ima neprijatelja ili nije dobar ili je moralno upitan, jer budi sumnju da je na neki način sam kriv što nema dobar odnos sa ljudima. Iako je na prvi pogled reč neprijatelj sama sebe objašnjava, iza nje se kriju dva značenja: kada je neko neprijateljski nastrojen prema nama i kada smo mi neprijateljski nastrojeni prema drugom. Kad imamo neprijatelja tada on priželjkuje da padnemo i slomimo nogu, a kada smo nečiji neprijatelj, tada mi to njemu želimo. Kako neprijatelj smatra da je drugi bezvredan ili zao, njegova osećanja su prezir i mržnja, koji često izviru iz zavisti i ljubomore. Kada neko kaže da nikoga ne mrzi i ne prezire, on kaže da nikome nije neprijatelj. Ali to što on nije nekome neprijatelj nikako ne znači da neko neće biti njegov neprijatelj. Mi jesmo odgovorni za svoj stav prema drugima, ali nismo odgovorni za stav drugih prema nama. Iako nisu neprijatelji drugima, ljudi imaju neprijatelje. To je mnogima čudno jer veruju da ako su oni prijateljski prema drugima, da će i drugi biti prijateljski prema njima. Istina je da ako je neko dobar prema drugima da će velika većina drugih to uzvratiti prijateljskim odnosom, ali da će biti i onih koji će uzvratiti neprijateljstvom. Nekada će neko postati vaš neprijatelj jer ste ga ugrozili nekim postupkom, nekada iako mu ništa niste učinili, a nekada uprkos tome što ste mu učinili neko dobro. Zato to što neko ima neprijatelja ništa loše ne govori o toj osobi. Nije sramota imati neprijatelja i ne treba se osećati krivim zbog toga. Postojanje neprijatelja je pojava sa kojom treba živeti i prema kojoj treba imati ispravan odnos. Ljudi se plaše činjenice da postoji neko ko ih mrzi i ko im želi zlo. Dok se jedni plaše mogućeg nasilja i destruktivnih postupaka, drugi se plaše same mržnje jer veruju da ih magijski ugrožava. Iz straha od neprijatelja neki se odlučuju da tako žive da ih nikada ne steknu. Zato uvek ispred svojih stavljaju interese drugih, ugađaju drugima i žrtvuju se za njih, ne ističu se kako ne bi pobudili tuđu zavist ili ljubomoru. Ljudsko društvo doživljavaju kao neprijateljsku teritoriju kroz koju se kreću ponizno i snishodljivo. Nakon što prihvatimo činjenicu da se u svačijem životu pojavljuju neprijatelji često bez stvarnog povoda, možemo se zapitati: Kako sa neprijateljima u svakodnevnom životu? Prvi korak je prepoznati ko nam je neprijatelj. To nekada nije lako jer postoje prikriveni neprijatelji, dobro skriveni iza maske prijateljskog odnosa. Njih odaju suptilni postupci koji izražavaju njihov pravi odnos i namere. Mnogi su zažalili što na vreme nisu prepoznali neprijatelja. Ulazak u borbu Nakon što smo prepoznali neprijatelja, od njega se treba zaštititi. To u većini slučajeva znači da treba povećati distancu ili prekinuti odnos ako je moguće. Treba ući u borbu sa neprijateljem samo ako je to jedini način da se zaštitimo. Nekada detetu treba reći kada vidimo da ga drugo dete iskorišćava ili zlostavlja: To dete nije tvoj prijatelj! I ti nisi krivo za to. http://www.politika.rs/sr/clanak/402296/Neprijatelji-u-svakodnevnom-zivotu
  3. Jedan golman, koji brani prostor od ulaska lopte „kroz vratnice“, očajan zbog sudijske odluke – koju je procenio kao nepravednu – najavio je svoje razdržavljenje. Vratiće, kaže on, srpski pasoš, jer se takva sudijska slabovidost i pristrasnost ne mogu trpeti, niti se pak može živeti u državi gde su one moguće. A sve zbog toga jer je sudac, kako bi rekao Mladen Delić, „fućkao gol, iako gola bilo nije…“ Izgleda da se golman brzo pokajao zbog svoje apatridne brzopletosti, pa je izvesno da će svoju putovnicu zadržati. Kao, mladost-ludost, vrela krv, sportska strast. Ohladio se momak, pa se izvinio naciji. Neće je napustiti. Nevažno je, međutim, je li u srpskoj oračkoj verziji fudbala jeste ili nije bio gol, kad se mnogo ozbiljnije igre odvijaju u loptačkoj mafiji, koja pod dilerskim opijatskim uzdama drži brojnu stranačku paravojsku. A ona je, uz patriotsko navijanje, zadužena da kliče nekadašnjem huliganu. Taj se uzdigao daleko iznad stvarnog sebe, pretvoren u drvenog boga, sve glasniji, nejasniji i mahnitiji kako vreme prolazi, neopisivo i nepovratno ljut na sve koji ga ne mogu razumeti. A ne može ga razumeti skoro niko od onih koji moraju da ga slušaju. Oni su prepadnuti da nisu možda ogluveli, otupaveli, je li im mentalni sklop pod manom, ili se njihov lider toliko misaono udaljio, uzdigao na viši nivo igre, pa se više nikakvim sredstvima ne može dostići. Konačno je priznao i jedan poraz, i to onaj najteži, kosovski, u boju u koji je uložio sve što je umeo. Dugo je ubeđivao iste one koji ga vole, iako im je sve manje jasan, da je pred njim i pod njegovom rukom pobeda čista kao suza, pa ispada da se poraz ukazao iznenada, u neskladu sa njegovom snagom. Zaslugom drugih, jer njegova Srbija nije ona koja peva i raduje se, nego ona koja plače i žali – tako je rekao, ne objasnivši povode ni za plač ni za radovanje. Golman, koji zbog sumnjivog gola zamalo nije vratio pasoš, bar nije izgubio. Vučiću je stiglo vreme za bilans: šta je uradio a šta nije. Šta god to bilo, i kakav god bio, kraj se primakao. Ako postoji nešto, morali bismo da znamo šta je to. Ako ne, zašto je sve pokušao da upropasti sam. On govori: „Politika koju vodim…“ To znači da je ovlastio samog sebe da radi ono što mu nije posao, posredno priznajući da taj posao ne ume da radi. Ali za njega već davno ne postoji politički cilj, jer on zna da nijedan od njih ne može dostići. Zato jer ovde politički ciljevi inače ne postoje, niti ih je bilo ko postavio. Kako je onda uspeo da prepozna poraz, ako već nije iskusio pobede, i zašto je saznanje o izgubljenom, nasuprot svom stilu, saopštio tako skrušeno, skoro bez otpora? Ako se nekom logikom volje za moć može definisati „njegova politika“, onda je to delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Dakle, postojanje u nečemu što nema smisla ni cilja, i u čemu se porazi uvek mogu opravdati isključivo krivicom onih koji u porazu nisu mogli da učestvuju. Dakle ono što se nije smelo izgubiti – izgubljeno jeste, i sada, kada dolazi kraj valja krenuti od početka: razumeti život sa onim čega nema. Tako se Vučićeva uloga u sopstvenom životu može videti kao razularena, ali strastvena borba za gomilanjem moći, koja je sve nepotrebnija ukoliko je više ima. Šta bi on uopšte mogao da učini sa njom? Da ponovo osvoji Kosovo? Da zavede oblik tiranije koji bi mogao da opstane? Da bude zapamćen kao zadužbinar, koji umesto nakaznih projekata gradi nešto što opstaje a ne ruži? Da bude komandant najsilnije vojske na Balkanu? Da dokaže podanicima kako ne ume da laže niti je ikada umeo? Svoju je poziciju apsolutnog vladara apsolvirao potcenjivanjem građana, prezirom i mržnjom prema njima, stvaranjem odreda uterivača dugova i atmosfere slobodnog otimanja dobara, siromašenjem trudnica, pauperizacijom radnika, devastiranjem i biološkim satiranjem penzionera. Tako se moć, akumulirana bez ikakve kontrole, realizuje čak bez elementarnog autoritarnog stila, kao haotični uličarski model. Ništa od toga u velikom građanskom otporu, kad god se on dogodio, ne može biti prećutano niti može biti amnestije. To je poraz, a ne (samo) Kosovo. Kosovo je bilo poprište amaterskog političkog šepurenja nekadašnjih balkanskih delinkvenata, koji svoje poslednje sklonište traže u odanim stranačkim torovima. Ali, kako uopšte stojimo sa tom vrstom vernosti? Kao predsednik SNS-a, Vučić se oseća nesigurnim i uzdrmanim unutar sopstvene političke partije, čijim se neospornim vlasnikom smatra. Male pukotine i veći raskoli nastaju u vučjim borbama za plen. Otimača je sve više a plena sve manje, pa je već uočljiva podela na gazdine miljenike i one koji su definitivno udaljeni od glavne sofre. Zbog toga je njegov govor na Glavnom odboru bio nervozniji i konfuzniji nego ikad, uz brojne rebuse, pletenice i gatanke, ezopovske poruke i ljutite pretnje da sledi velika rekonstrukcija stranke. Svakako je najdirljivija ideja o jačanju smešnog kulta, koji se i među revnosnim ljubiteljima lika ima smatrati uzdrmanim. Vučićeva opsesija da bude voljen i slavljen davno se izjalovila. Ne postoji nijedan razlog za izlive ljubavi, niti dela za slavu; čak su i aplauzi „na stranci“ bili usiljeni i potencirani bukačkim entuzijazmom. Jedan od takvih, izvesni Aleksa Jokić, stari Slobin kadar – u delu sednice zatvorene za javnost – tražio je udarničku agilnost naprednjaka u javnom slavljenju Vučića. Kako bi ga obožavaoci uzdigli na visine gde njihov gospodar nije uspeo da se uzvere sam, svojim velikim pobedama? Tako što će ga hvaliti, kačiti njegove slike gde god se može, govoriti o njemu sa uvežbanim divljenjem. Jer niko od njih, kaže Jokić, ne bi bio tu da nije bilo Vučića, nijednu funkciju naprednjaci ne bi imali bez njega. Jokić je tako otkrio i suštinu Vučićeve moći: njegovi stranački podanici neće govoriti ni o čemu što je on stvorio, kako je preskočio epohe, usrećio narod, uveo nas među civilizacijski krem. Neće, naravno, jer takvo nešto i ne postoji. Oni će veličati Vučića, jer je sve njih doveo tu gde jesu; bez njega ne bi bilo ni njih ni funkcija. To je smisao postojanja stranke, u poduhvatu osvajanja vlasti svi su drugi ciljevi bez smisla. Samo valja sačuvati bar javno saznanje o Vučićevom značaju za njihova živote, i razumeti ono što je skoro neobjašnjivo: ulogu njihovog vođe u sopstvenom. Šta ga je vodilo i dovelo dovde? A odavde se konačno ne može krenuti nigde, vratiti negde niti uteći bilo gde. Peščanik.net, 27.09.2018.
  4. Godine 1956. Beograd dobija prvo avangardno pozorište, Atelje 212. Bilo je potpuno drugačije od svih ostalih pozorišta, ne samo u Beogradu već i u čitavoj istočnoj Evropi. Zbog svog smelog pristupa umetnosti uopšte i zbog neuobičajne organizacije, Atelje 212 su tada nazivali Pozorište utehe, nade i slobode. Baš je taj smeli beogradski teatar uspeo da ostvari veliku ekspanziju avangardena ovim prostorima tih godina. Od te 1956. godine pa do danas Atelje 212izgradio je, oblikovao i sačuvao svoj jedinstven stil igre. Kako je nastao Atelje 212 U prostorijama stare zgrade „Borbe” 12. novembra 1956. godine zaživeo je ovaj avangardni beogradski teatar. Atelje 212 se tog dana predstavio beogradskoj publici premijernim izvođenjem predstave Faust (Johan Volfgang Gete). U maloj sali „Borbe” sa ukupno 212 stolica u gledalištu osvanuo je neki novi stil do tada nepoznat domaćoj pozorišnoj publici. Scena je bila prilično mala. Imala je galerijicu i prilično uske prolaze koji su vodili do same scene. Čitav enterijer sale bio je sirotinjski, bez ikakvih dekora. Bilo je teško scenografski organizovati predstavu na tako malom i neuređenom prostoru ali ceo taj ambijent odisao je avangardnim duhom. Predstava Faust bila je u režiji Mire Trailović, a na scenu su izašli Viktor Starčić, Mata Milošević, Marija Crnobori i Ljubiša Jovanović. Bio je to početak Ateljea 212 koje će se ubuduće sa svojim smelim pristupom izdvajati od ostalih pozorišta širom regiona. Avangarda u istočnoj Evropi Za mnoge tadašnje ljubitelje pozorišta, pravi početak za Atelje 212 bila je predstava Čekajući Godoa (Semjuel Beket). Naime, iste godine kada je i počeo sa radom Atelje 212 publici je predstavio upravo adaptaciju ovog Beketovog dela. Ova predstava je bila zabranjena na ovim prostorima. Upravo je Atelje 212 postao prvo pozorište koje je publici predstavilo Vladimira i Estragona. Prvi rukovodioci bili su Radoš Novaković i Bojan Stupica ali je Mira Trailovićubrzo postala upravnica. Ona je uspostavila profilisanje Ateljea 212 kao pozorišta okrenutog novoj avangardnoj drami. Ta nova avangarda imala je veliki uticaj u čitavoj Evropi u to vreme. Upravo zato je sama pojava Ateljea 212 na pozorišnoj mapi značila mnogo za istočnu Evropu. Kako je predstava Čekajući Godoa prošla veoma uspešno otvorio se prostor za nove ideje. Kroz Sartra, Foknera, Joneska, Kamija, Pintera, Džojsa i mnoge druge avangarda je prosto ušetala u Atelje 212 i zauvek zauzela scenu. Mira Trailović – vladarka Ateljea 212 „A šta je to avangarda?” Mira Trailović je bila spikerka, a kasnije i rediteljka i urednica Radio Beograda. Završila je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pored toga što je osnovala Atelje 212 i BITEF, poznata je po tome što je u pozorište dovodila najavangardnija i najpoznatija dela i predstave. Zapravo se ova Vladarka teatra grozila reči „avangarda”. Jednostavno je nije volela iako se za njeno ime upravo vezuje avangarda Beograda tog vremena. Šarmantna, prodorna i nikada sujetna uvek je bila otvorena za nove ideje u svetu pozorišta. Želela je da svetske trendove teatra predstavi i na ovim prostorima na najbolji mogući način i u tome je uspela. Odlikovana je mnogim nagradama i priznanjima. Deo svog života provela je u Parizu, u Teatru nacija, gde je i odlikovana najvišim priznanjem Francuske. Danas, jedna od dve scene Ateljea 212 nosi naziv: Scena „Mira Trailović”. BITEF Mira Trailović je bila dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Godine 1967. ona je, zajedno sa Jovanom Ćirilovim i saradnicima, osnovala Beogradski internacionalni teatarski festival. BITEF je nastao u Ateljeu 212 i traje preko 40 godina. Na ovu ideju Mira Trailović je došla prateći dešavanja na pozorišnim scenama širom sveta. Na ovom festivalu se, od njegovog postanka do danas, prate svi novi pozorišni trendovi. Prva godina održavanja festivala prošla je veoma uspešno. BITEF je tako postao jedan od najvećih pozorišnih festivala u Evropi spojivši avangardne i klasične forme. Jedinstvena organizacija pozorišta Atelje 212 Sama organizacija ovog, tada malog, beogradskog pozorišta bila je potpuno drugačija u odnosu na ostala pozorišta širom regiona. Cilj prilikom osnivanja Ateljea 212 bio je da ovo pozorište ne bude institucija već mesto na kome će se promovisati nova pozorišna umetnost. Treba napomenuti da je pored nove avangarde ova scena prikazivala i klasične forme. Istina je da je te klasike bilo manje ali dovoljno da napravi novi vid artističkog oblika mešanjem sa avangardom. Kako smo već pomenuli, organizacija pozorišta Atelje 212 bila je jedinstvena u to vreme. Atelje 212 nije imao stalni glumački ansambl već su glumci dolazili iz drugih beogradskih pozorišta. Tako su nastajale predstave u njihovom slobodnom vremenu. Takav vid organizacije posebno se dopao publici koja je iz predstave u predstavu iščekivala nove glumačke ličnosti. Takvom organizacijom pozorišta Atelje 212 omogućena je veća artistička disciplina. Strani pisci kao inspiracija reditelja pozorišta Atelje 212 Posle Fausta i Čekajući Godoa,u narednim godinama, Atelje 212 davao je neke nove predstave koje su oduševljavale publiku. I uvek se tražila karta više. U početku, većinom su to bila dela stranih pisaca. Na primer treba napomenuti delo Edvarda Olbija Ko se boji Virdžinije Vulf u režiji Mire Trailović. Takođe pomenućemo i predstavu Ljubavnik Harolda Pintera, a u režiji Nikole Veselinovića i Aleksandra Đorđevića. Davala su se još i dela Ženea, Žida, Bulgakova… Jedna od kultnih predstava bila je predstava Kralj Ibi (ili Poljaci) Alfreda Žarija, a u režiji Ljubomira Draškića (1964). Ovaj pozorišni komad bio je preteča nadrealizma i kao takav se itekako uklapao u repertoar pozorišta Atelje 212. Glumačku ekipu činile su jedne od najvećih legendi domaće pozorišne scene: Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, Petar Kralj… Svi ti pisci koji su oživeli na sceni malog beogradskog teatra uneli su novu atmosferu u pozorišni život ovih prostora. Nešto potpuno novo ušetalo je i u živote beogradske publike a onda se širilo dalje i stvaralo ekspanziju novih pozorišnih trendova. Mjuzikl „Kosa” u Beogradu „Kosa je bila graničnik između sveta pobuni se i sveta uživaj.” Godine 1968. na Brodveju premijerno je prikazan kultni mjuzikl Kosa Džeroma Ragnija i Džejmsa Rada. Samo godinu dana kasnije, prvi put u nekoj socijalističkoj zemlji, na sceni Ateljea 212 premijerno je izvedeno baš ovo remek-delo. To je bila tek četvrta postavka Kose u svetu. Za ovaj kultni događaj u kulturi čitave istočne Evrope zaslužni su Mira Trailović i Zoran Ratković. Njihova vizija donela je novi bunt i provokaciju koja je, kako na kritike naišla i na pohvale i priznanja širom sveta. Džerom Ragni i Džejms Rad su bili među publikom pozorišta Atelje 212. Autori Kose bili su oduševljeni adaptacijom i izvođenjem ovog mjuzikla u Beogradu, pa su zajedno sa glumcima pevali čuveni hit Daj nam Sunca. „Desio se redak trenutak kada je pozorište bilo ispred života.” Glumačku ekipu činili su Dragan Nikolić, Branko Milićević, Seka Sablić, Mira Peić… O Kosi u Ateljeu 212 pisali su mnogi svetski mediji, između ostalog i Njuzvik (Newsweek). Legende Ateljea 212 Teško je nabrojati sve velikane glumišta koje su prošle kroz Atelje 212. Zasigurno, na ovoj sceni stajale su sve glumačke zvezde bivše Jugoslavije. Atelje 212 promovisao je i mnoštvo domaćih pisaca. Na našim prostorima te predstave su i obeležile istorijski rad ovog pozorišta. Kako zbog fantastičnih domaćih dramskih dela, tako i zbog glumačkih legendi na daskama koje život znače. Igrala su se dela Dušana Kovačevića, Branislava Nušića, Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića i mnogih drugih. Pozornicu Ateljea 212 oživljavali su Zoran Radmilović, Bata Stojković, Đuza Stojiljković, Seka Sablić, Mija Aleksić, Ljuba Tadić… Dramaturgiju ovog pozorišta ovekovečili su Jovan Ćirilov, Borilsav Mihajlović Mihiz, Borka Pavićević, Danilo Kiš… Jedno od najpoznatijih dela domaćeg pisca koje se davalo u Ateljeu 212 bila je svakako predstava Radovan treći Dušana Kovačevića, a u režiji Ljubomira Draškića. Predstava je odigrana 299 puta, dok je tristoto izvođenje odigrano posle smrti glavnog glumca Zorana Radmilovića. Avangarda protiv rigoroznog sistema Kritička ispitivanja aktuelnih društvenih pitanja, kao i oštri subverzivni tekstovi često su nailazili na zabrane i cenzuru. Međutim, „Atelje se nije plašio. Atelje je bio provokacija“. Jednostavno, Atelje 212 želeo je sve da kaže iako je to „sve“ bilo zabranjeno. To je bila veština ovog jedinstvenog evropskog pozorišta. Sa Beketom, Sartrom i Geteom najbolje se iskazivao taj bunt umetnosti i nekih novih ideja. Atelje 212 danas Atelje 212 danas ima stalni ansambl sa 34 glumca ali je, kao i pre, otvoren i za glumce drugih pozorišta. Ispred ulaza u Atelje 212 nalazi se spomenik Zoranu Radmiloviću u kostimu Kralja Ibija. Zgrada ovog pozorišta takođe je u avangardnom stilu. Atelje 212 je u 62 godine svoga rada uneo trud, bunt i novu umetnost i opravdao svoj „nadimak“ Pozorišta utehe, nade i slobode. Jelisaveta ANTONIJEVIĆ
  5. Za sve one koji vole statistike, upitnike, brojeve I sl. mozete pogledati detaljnu studiju koju je nacinio Alexei Krindatch, istrazivac, coordinator za ACOBA; ucestvovali su I nasi, SPC za severnu I juznu Ameriku. 2018-01-OrthodoxChurchesIn21CenturyAmericaFinal.pdf
  6. Achtung ! Achtung ! Ova tema je zamišljena da bude svojevrsna apologija koja bi svojom mirisnom aurom zaštitila sve nas koji volimo parfeme...a muškog smo pola i sebe smatramo hrišćanima. Da li hrišćanin može da bude konzument mirisnih supstanci ? Da li je time manje hrišćanin ili ( još gore ) manje muškarac, gay ili metrosexualac ? Otvorićemo svete spise i pogledati šta o mirisima kaže Stari Zavet, šta piše Novi Savet a šta kaže crkveno predanje i savremeni teolozi. Ostanite sa nama. Ima i anketa.
  7. Mnogo je napisano o Bajramovićevoj posebnosti, ali ono što se sažeto i sa sigurnošću mogu navesti kao njena dva glavna uporišta su muzikalnost i autentičnost Kralj, tatko, bapu – legende nastaju na međi istine i mašte. Ono što nije sigurno, ispitano i provjereno, nadopunjuje se maštom. Ne onim što jeste, već kako bi se željelo da bude. Takva je zona daleke prošlosti, udaljenih neistraženih krajeva, mračnih kutaka, a takav je i prostor ciganske mahale. Nisu sve legende o Šabanu Bajramoviću tačne, ali neko je jednom rekao „značajno je i ono što se o nekome da izmisliti“. Kočije koje će obići svijet krenule su iz Niša 1936. godine. Priče sa Golog otoka, koncerti na belom konju, kockanje u zlatan zub – nešto je tačno, nešto pridodano, nešto izmišljeno, ali ono gdje nije trebalo dodavati ništa jesu Šabanove pjesme. Golem je to opus koji se kretao od onih prvih, skoro lajv singlica sa tradicionalnim romskim pjesmama, preko kantautorskog rada i saradnje sa ansamblom Zorana Pejkovića i sastavom Crne mambe, pojavljivanja u kultnim domaćim filmovima, pa do koketiranja sa džez standardima u posljednjoj fazi karijere. Mnogo je napisano o Bajramovićevoj posebnosti, ali ono što se sažeto i sa sigurnošću mogu navesti kao njena dva glavna uporišta su muzikalnost i autentičnost. Prvo je jasno, prirodan dar kakvom nije potrebna muzička naobrazba da bi vokal dao to što treba. Istina, Bajramovićev repertoar je zbog toga bio sužen i on nije mogao pjevati druge žanrove, ali ga to nije ni zanimalo. On je pripadao svijetu pjevača tuge, kakvi su, svaki na svoj način, bili Zaim Imamović, Toma Zdravković, Kvaka... U tome je suština autentičnosti, odsustvo laži: podudarnost onoga što nastaje sa onim iz čega nastaje. Emocija može nastati iz nekog događaja, slike, priče, ali kad nastaje iz doživljaja, dakle iz ličnog, tada je dublja i istinitija. Pravi sok od cjeđenje narandže nastaje cijeđenjem narandže, a ne dodavanjem raznih aroma i emulgatora, lažnih sastojaka koji (mu) kvare suštinu. Tako i ovdje, tužna pjesma ne može doći u raskošnoj vili i novom Mercedesu. Može, ali je lažna. Uz to, Bajramović je pisao i komponovao svoje pjesme, a ko može pjesmu osjetiti bolje od samog autora? Valjda zato Loše vino, Zagrli me, ili Noćas mi srce pati, i pored Ćolićeve i Silvanine uspješnice, zvuče življe i uvjerljivije u izvođenjima Arsena Dedića i Tome Zdravkovića. Nije bilo lako iz tako bogatog opusa izdvojiti svega nekoliko pjesama; svako izdvajanje nužno nosi svoje manjkavosti, ali mislim da će ovi prijevodi poslužiti kao adekvatna ilustracija komentara u prvom dijelu teksta. Jasno da muzičke kompozicije već svojom melodijom i ritmom, izborom instrumenata, bude i pokreću emocije i dojmove, ali se tek dekodiranjem semantičkog sloja postiže potpun ugođaj i doživljaj. * Kamerav Cijelu noć ja ne spavam bijelog hljeba ne kušam Napolje sam izaš'o nebu pogled bacio Gledam kako prolaziš ali mene ne vidiš Umirem, umirem umirem djevojko Sve zbog tebe djevojko tvog sam oca ubio brata nožem ranio sve za tebe djevojko Zato sada ležim ja i o tebi razmišljam U zatvoru ležim ja cijele noći ne spavam Moju majku upitam da mi kaže gdje si ti Moja majka kaže mi da ćeš drugog uzeti Umirem, umirem umirem djevojko * Sajbija Žena mi je bolesna i moje malo dijete lijeka za njih nema vidio sam u svom snu Šta da radi siromah Gdje lijeka da nađem Šta da radi siromah Gdje novac da nađem U snu mi se javila preslatka Sajbija ona mi je rekla da zakoljem ovna da mu zatim glavu pod kuću zakopam Ja ću sina prodati da nabavim novac Čuješ li me sine treba da slavimo Nemoj plakat' sine Kaže ti tvoj otac Godina će proći Ti ćeš kući doći Romska kultura puna je mitskih elemenata. Taj je svijet, gledano iz racionalnog i logocentričnog ugla, neodrživ, ali on funkcioniše izvan tog konteksta. Magije, rituali, gatanje, krvna osveta, vjerovanje u snove i nadprirodna bića duboko su usađeni u romsku tradiciju. Zato možda i njihova glavna zajednička osobina leži u problemu prilagođavanja. Sa jedne strane, malo koja etnička skupina tako brzo i lako usvoji jezik i religiju novog kulturnog prostora u kome se nađe, istovremeno odbijajući svaki vid građanskog integrisanja. Romi običajno pretpostavljaju civilizacijskom i zato je prepreka za prilagođavanje nepremostiva. Magija ciganskog sna i kršenje građanskog zakona čine kontekst kome pripadaju likovi iz Kamerava i Sajbije. Muški kult unutar porodice i tzv. dogovoreni brakovi neodvojivi su iz romske svakodnevnice. Prema tome, u tom svijetu ekstremnih naboja, ustrojenom na principu instikta i emocije, mladić ubija djevojčinog oca i brata, odlazi u zatvor i nastavlja da pati za njom. U drugoj pjesmi junak krši društvenu normu tako što prodaje jednog sina koji će prositi u Italiji, kako bi onda tim novcem kupio bijelog ovna čijim će žrtvovanjem spasiti bolesnu ženu i kćerku – Šaban Bajramović te priče zapisuje i donosi snagom svjedoka, a često i sudionika. Tužna Kamerav prvi put je snimljena 1971. godine u izdanju Diskosa; tada u niškom sa – sa ritmu i skakutavom aranžmanu sa dominantnom dugmetarom, te klarinetom i trubom u prolazima. Ista pjesma pojavljuje se i na albumu Romano raj iz 2006. u usporenom etno-jazz aranžmanu sa klavirom i električnom gitarom Vlatka Stefanovskog. Shodno verzijama i njihovim manirima, respektivno, Bajramović na dva načina daje čežnju, glavnu emociju pjesme. U originalnoj verziji interpetacija je momačka, uzavrela, sa naglašenom afektacijom na ivici plača, i specifičnim, kratkim i uskim, Bajramovićev(sk)im trilerima. Jednu od takvih majstorija, brzi triler naniže, često je čuvao za sam kraj fraze: kada slušalac pomisli da je dobio sve, pjevač iznenadi pa pribode ton koji nastavi da treperi i nakon završetka pjesme. Na obradi iz 2006. pjevanje je ravnije, tonalitet niži, pa samim tim i emocija, koja dolazi iz glasa zrelijeg čovjeka, pretvara bunt u prihvatanje, a zapomoganje u melanholiju. Balada Sajbija, napisana i otpjevana za Paskaljevićev film Anđeo Čuvar, jedna je od najpoznatijih (pa i najljepših) Bajramovićevih pjesama. Priča je to o dječaku Šajinu i nastojanjima novinara (Ljubiša Samardžić) da ga izbavi iz surovog života u cigan ma(ha)li. Izvedena u rubatu, sa nježnim jednoipominutnim introm i promuklim vokalom prepunim ukrasa i derta, Sajbija ne samo da je obilježila kultni film, nego je snagom svoje melodije i interpretacije nadrasla granice medija i trajno se uselila u kolektivno pamćenje. Prema svemu navedenom, opšta crta Bajramovićevog kantautorstva može se sažeti u stilogen lelek bakra: egzotični, potisnuti vapaj jedne marginalne društvene skupine. Taj jedinstveni zvučni biser koristili su producenti i aranžeri sa različitim uspjesima. Diego Maradona jeste bio dio tima i taktike, ali igrač takvog kalibra i dara može jednim potezom igru odvesti u neočekivanom smjeru, a svoju ekipu do pobjede. Tako je i sa vrhunskim solistima kakav je bio Šaban Bajramović. To je dobro znao Zoran Pejković, koji je pravio jednostavne, akustične aranžmane, zaslađene taman koliko treba, i podredio ih pjevačevom temperamentu i spontanom fraziranju. Zato Kamerav (Umirem), I Barval pudela (Kiša pada devojko), Sila kale bal (Crnu kosu ima) i druge sa početka karijere zvuče tako ugodno i pitko, za razliku od nekih obrada sa albuma na kraju karijere gdje su aranžmani bili suviše „pristojni“, anemični, bez safta i prepoznatljivog šabanovskog baroka. Bilo je tu nekog pomodnog i usiljenog vezivanja za džez, pa je sve ispadalo pomalo nategnuto i nakrcano pretencioznim rješenjima. Ipak, mostarski producent Dragi Šestić (i njegov Mostar sevdah reunion) znao je odvojiti žito od kukolja i prepustiti žongleru da vodi šou. Takav je album Gipsy Legend iz 2001. Pjesmu Kari Šabanovi napisao je crnogorski pjesnik Aleksandar Leso Ivanović, a na svom albumu otpjevao Toma Zdravković, pojava po mnogo čemu slična Bajramoviću. Autorski, ali i po neraskidivoj vezi muzike i života. Ako je jedan odjenuo bluz u ciganski ogrtač, drugi je novokomponovanoj muzici navukao odijelo šansone. Sjedili su jedne prilike u beogradskom hotelu Interkontinental i razgovarali, razumije se, uz čašicu. Toma špricer, Šaban viski. Tada se Bajramović našalio na račun prijateljeve (loše) dikcije: „Je li, što ne kažeš lepo reči, ja sam ciganin meni ne zamere“, „I ja sam, samo beli“, odgovorio je Zdravković. Nisu sve priče i anegdote o Šabanu Bajramoviću tačne, ova jeste. Omar BRKAN
  8. Novo otkriće o životu u Srbiji pre Nemanjića Nova arheološka istraživanja u zapadnoj Srbiji otkrivaju novu, iznenađujuću sliku prednemanjićke Srbije, kao dobro organizovane i gusto naseljene države sa utvrđenjima koja štite saobraćajnice kojima se transportuju tovari dragocenih ruda, kažu stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Valjevu. "Otkriće da je velika tvrđava na brdu Branig iznad kanjona reke Gradac funkcionisala bar dva veka pre Nemanje kao srpska, uz pronalazak manjih utvrđenja na antičkom pravcu koji je spajao podrinjske rudne oblasti sa dolinom Kolubare, pokazuje da je reč o organizovanoj državnoj teritoriji", kaže arheolog Radivoje Arsić iz valjevskog zavoda. "Rezultati istraživanja ukazuju da se prednemanjićka srpska država prostirala između Save i Drine. Od iskopavanja tek očekujemo iznenađenja, jer su na teritoriji zapadne Srbije i istočne Bosne otkriveni tragovi utvrđenja i naselja ranosrednjovekovne srpske države". Ostatke zidina i kula na strmom brdu u kanjonu reke Gradac, u ataru sela Brangović, na sedam kilometara od Valjeva, narod je nazvao Jerinin grad. Drugo ime za ruševine je Bežane, jer su se među visokim zidinama, na nepristupačnim liticama, i u mnogobrojnim pećinama, skrivali zbegovi od osmanskog zuluma. Arheolozi kažu da još nisu otkrivena pisana svedočanstva o ovom velikom i vešto sazidanom gradu, ali su na osnovu nalaza utvrdili da je utemeljen još u preistoriji, oko 1.600 godina pre Proklete Jerine, žene despota Đurđa Brankovića, koja je u narodnoj mašti bila graditelj tvrđave. "Na početku istraživanja 2004. mislili smo da je reč o vizantijskoj tvrđavi iz 5. veka, iz vremena Justinijanove obnove", kaže Arsić. "Docnijim iskopavanjima smo utvrdili da su je Rimljani koristili u vojne svrhe još od 3. veka, a da su kasnije samo dodati luksuzniji civilni deo i episkopska crkva, versko sedište celog ovog dela Srbije, što svedoči o značaju tajanstvenog grada. Zatim smo došli do najstarijeg sloja koji seže u preistoriju, u gvozdeno doba, kad se na ovom mestu nalazilo naselje utvrđeno kamenim bedemima". Kanjon reke Gradac pored tajanstvenog Jerininog grada čuva i svedočanstva o širenju hrišćanstva u Srbiji. Pored ostataka ranohrišćanskih bogomolja u romejskom naselju, u visokim, surim stenama oko grada nalaze se mnoge pećine, kelije, gde su srednjovekovni monasi isposnici tihovali gledajući s visine na krajolik klisure i okolnih valjevskih planina kao sliku raja na zemlji. Tim isposnicama, smatraju naučnici, svoje ime duguje manastir Ćelije, koji se nalazi u neposrednoj blizini Jerininog grada. Ubrzo su arheolozi shvatili da na prostoru tvrđave i sela Brangović postoji jača tradicija naseljavanja nego što su mogli i da zamisle. Najveće iznenađenje sačekalo ih je u najmlađem arheološkom sloju. "Iako je najviše oštećen erozijom i iskopavanjima divljih arheologa, nalazi su nedvosmisleno ukazivali na to da su Srbi ovde živeli u kontinuitetu od vremena naseljavanja od 7. do 10. veka. Grad je, izgleda, napušten u vreme ratova kneza Časlava sa Ugarima", kaže Arsić. Ostaci višeslojnog utvrđenja su na površini od tri hektara. "U donjem delu grada nalazilo se civilno naselje, a gornji deo, gde je bila velika donžon kula, imao je isključivo vojnu svrhu", kaže Arsić. "Geodetska snimanja i iskopavanja ukazuju da se civilno naselje razvilo pored antičkog puta kroz kanjon reke Gradac, spajajući dolinu Kolubare sa Valjevskim planinama i Podrinjem, koji su obilovali rudnim ležištima srebra, bakra, olova i zlata". Jerinin grad je pravo graditeljsko čudo sa svojim visokim i debelim zidovima koji se strmo spuštaju u dužini od oko 200 metara iznad samog rečnog toka. Graditelji su, gde god su mogli, koristili prirodne bedeme od stena i povezivali ih zidovima koji su iz daljine teško uočljivi. Za potrebe odbrane su u strme stene uklesane stazice i stepenice čiji se tragovi i danas jasno vide. B92
×
×
  • Create New...