Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'živi'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. „Ja sam kompletan čovjek“! U toj rečenici stalo je bogato životno i profesionalno iskustvo Nikšićanina Pavla Maksimovića, koji je zagazio u desetu deceniju, i koji skromno nosi titulu najstarijeg živog pilota u Crnoj Gori. I još važnije, osnivača Avio - helikopterske jedinice Crne Gore. Da nema, pak mjesta skromnosti govori i sljedeći podatak – iza Pavla Maksimovića je 40 godina aktivnog letjenja, odnosno 60 godina radnog staža, na preko 20 različtih tipova letjelica i ko zna koliko hiljada sati letjenja. No, protiv ljudske prirode se ne može. Ali, može se odati zahvalnost za sve zasluge ovom čovjeku, makar i pričom, jer Pavle Maksimović je vrijedan svakog slova. Mnogi bi rekli da nije najvažnije koliko život traje, već koliko je ispunjen? Pavle Maksimović, međutim, može se pohvaliti i jednim i drugim. Kako je teklo školovanje u Rusiji, koliko je bilo teško osnovati Avio-helikoptersku jedinicu, od kojih situacija mu se “ledila” krv u žilama, budući da je zanimanje pilota jedno od najstresnijih, kako je uspio da „katapultira“ stres iz svoje životne kabine sve te godine… DIVIO SE VAZDUHOPLOVSTVU, KASNIJE I NJEMU SVI Pavle Maksimović rođen je prije 96 godina u Gornjem Polju, u mjestu Brod. „Živjeli smo u to vrijeme dobro, sve dok se nije zaratilo - 1942, kada su nam Italijani zapalili kuću, prvu u Gornjem Polju. Moj otac Rako je, inače, bio veliki radnik i napravio je 1928. veliko imanje od 80 rala u Gornjem Polju, sa hidroelektranom i sistemom za navodnjavanje imanja u dužini od skoro dva kilometra. Imali smo struju, veliku trgovinu... Prije nego što je moj otac umro, dobio je odlikovanje od Jugoslavije, Zlatni krst Svetog Save, kao uzoran domaćin, poljoprivrednik. Razbolio se, međutim, rano i umro“, crtica je to samo iz Maksimovićevog života u kome je ljubav prema letjelicama još u ranoj mladosti zauzimala posebno mjesto. „Sjećam se kada je bila kapitulacija stare Jugoslavije, kada je kralj Petar II Karađorđević pobjegao sa Kapinog Polja, tu je bilo aviona, i ja sam kao klinac trčao da vidim avione, divio sam se vazduhoplovstvu.” I sam je postao neko kome su se divili, o čijim vještinama i majstorstvu ispod oblaka i danas sa velikim poštovanjem govore kolege sa prostora bivše Jugoslavije. Baš onako kako su mu se divili drugovi - pitomci kada je izveo prvi let u Rusiji. Bili su, sjeća se i tog momenta, svi u čudu kako sve to uspijeva, na šta im je Maksimović u šali odgovorio: „Da ste kao i ja vozili zaprežna kola kao niz Šipačnu stijenu i vi biste isto“! ŠKOLOVANJE Na pilotskoj akademiji, u gradu Čkalov - Orenburg na Uralu proveo je tri godine, do 1948. Ruski jezik, kaže nije znao, ali to mu nije smetalo da „kao od šale“ savlada ono zbog što je i došao iz Gornjeg Polja. Savršeno je, ipak razumio ono što su mu instruktori tokom obuke često govorili: „Maksimovič, harašo“! Priznaje i da nije bio tako dobar đak kao njegov brat Dragiša i sestra Milena, ali kada je došao u Rusiju, druge kaže nije bilo, no sjedi i uči. Tako i bi. „Moj uspjeh je bio izvanredan tokom školovanja u Rusiji. Ono što sam i najviše želio i uspio sam – savladao sam tu avijaciju, išlo mi je to nekako od ruke. Obučavao se na školskim avionima tipa UT-2 i na borbenim avionima tipa IL-2 zvani Štormovik, koji su Njemci zvali “ Vazdušni tenk”, tako da sam komotno mogao da ratujem sa tim čuvenim avionima koji su bili fantastično naoružani“. BOGATA PILOTSKA KARIJERA Nakon završene pilotske akademije januara 1948. Maksimović dolazi u Jugoslaviju u borbene jedinice, tačnije u 422. vazduhoplovno borbeni jurišni puk lociran na aerodromu Pleso u Zagrebu. „Cijelu '48 vozili smo avione koji su imali rusku tehniku. Godinu kasnije nastupa promjena, Infobiro kada smo počeli da dobijamo zapadne avione - Tanderbolte, fine, lovci- bombarderi, nakon čega je uslijedila kompleta preobuka“. Po završetku obuke Maksimović se vraća u vazduhoplovnu bazu Brežice, Slovenija gdje je na dužnosti komadira eskadrile ostao do kraja 1959. Nakon toga, zajedno sa još pet pilota, nastavnika letjenje stiže u vazduhoplovni puk vazduhoplovne baze Golubovci u Podgorici gdje je postavljen za komandira škole rezervnih oficira. Počinje da obučava pilote na školskim avionima tipa Aero3 i školsko borbenim avionima tipa 522. jugoslovenske proizvodnje. “Bez ijednog udesa mog ili mojih pilota, izveo sam osam klasa rezervnih oficira, od kojih su mnogi nastavili u JAT i drugim aviokompanijama”. Tu se zadržava godinu do prebaziranja eskadrile na aerodrom Zemunik u Zadru. 1961. biva upućen na aerodrom Pula, gdje završava obuku visokog stepena rukovođenja operativnim jedinicama. Po završetku obuke vraća se u Zadar gdje nastavlja poslove komandira škole rezervnih oficira sve do 1965. Nakon toga se vraća u Podgoricu i gradi pilotsku karijeru do 1985, kada završava letačku karijeru. I u penziji, znao je sebe da “počasti” po nekim letom, jer godine nijesu umanjile ljubav prema helikopterima, zato u šali Maksimović u desetoj deceniji znao je i da kaže: “Sad garant, samo malo da pogledam instrumente mogao bih da poletim”. OSNOVAO AVIO-HELIKOPTERSKU JEDINICU Maksimović je osnovao dvije jedinice Avio-helikoptersku sa pilotima i Avionsku sa dva aviona: “Pajper“ i Beechcraft, što tada nije bilo nimalo na oduševljenje Armije . Razlog - nije bilo dovoljno pilota. Ipak, pustili su ga, kaže na jedvite jada da dođe i uspješno odradi još jedan zadatak. Preciznije 1972. na zahtjev Izvršnog vijeća Crne Gore Maksimović biva odabran za formiranje Avio - helikopterske jedinice Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova Vlade Crne Gore i ujedno penzionisan sa činom pilota potpukovnika JNA. „Te godine prelazim u Republički SUP. Tada sam nabavio iz Italije mali fini helikopter AB 206. Takođe, iz Milana, u Galarateu sam nabavio veliki helikopter, koji je mogao da nosi do 18 vojnika sa ratnom opremom, imao je dva jaka motora, ako jedan otkaže, drugi je tu, zaista sigurna letjelica. Kasnije smo nabavili Gazelu, AB21…“, priča Pavle koji je uporedo okupljao i obučavao pilote. UVIJEK SPREMAN- U PODNE U PONOĆI „Ono na šta sam posebno ponosan jeste što sam obučio petoro njih na helikopterima, to je velika stvar, a za to nikada ništa nijesam tražio, dobio sam simbolično primanje. Volim sam zaista da letim, ne za pare, već iz meraka i uvijek sam bio spreman, u podne, u ponoći“. U Avio-helikopterskoj jedinici odškolovao je pilote među kojima su: Milija Rovčanin, Dragan Popović, Branislav Stojanović, Vuka Zečević, Savo Drobnjak, Imre Šimon, Dragan Šćepanović, Đoko Masoničić, Radomir Peković. Neki od njih su kasnije otišli u Montenegroairlines, zbog čega Maksimović i smatra da MA potiče iz Avio-helikopterske jedinice Crne Gore, koju je osnovao početkom 70-tih. „Nikada se nije desilo da Avio- helikopterska jedinica nije bila spremna da odgovori na zadatke. Ta jedinica je, zapravo Bogom data za sve - i policiji, poljoprivredi, zdravstvu, i kao takva treba da ima što više pilota, da se modernizuje i ojača“, smatra Maksimović. NESREĆA NA MAGANIKU, POTRAGA ZA KARAVELOM U sjećanju Maksimovića urezan je i 11. septembar 1973, kada je avion „Karavela“ sa linije Skoplja udario u Babin zub. To popodne, kada je obaviješten da se dogodila nesreća, u kojoj je inače poginulo svih 35 putnika i šest članova posade, i dalje je pred očima ovog iskusnog pilota: „Brže bolje, pokupim mehaničara i dođemo do aerodroma. Tada je u potragu bio uključen i pomoćnik Sekretara SUP-a. I krenem maršutom kojom je trebalo "Karavela" da dođe - od Skoplja preko Mojkovca do Podgorice. Taj avion je, međutim, napravio zaokret kod Mojkovca, toliko se bio spustio, što je dosta greška pilota, a i kontrole letjenja koja je to trebalo da zna, tako da je on na kraju sa sjeverne strane od Mojkovca udario u vrh Maganika“, prisjeća se Pavle koji u jednom dahu nastavlja priču: „Maganik je bio u oblacima, a sjeverni vjetar je bio toliko jak da je bacao helikopter kao perušku. I baca nas tako gore, dolje, i ja odlučim da napravim čitav jedan krug. Ne vidim vrh Maganika, ali ne odustajem, i kažem: “Ajde da napravim još jedan krug". Oblaci se pomjeraju, čas ima, čas nema Sunca, i samo u jednom trenutku vidim olupinu na dnu Maganika, nakon čega smo obavijestili toranj o tom strašnom događaju”. I poslije nesreće, Maksimović je išao na Maganik, vozio je pojedine rukovodioce da kupe djelove od aviona. „To je bio dosta težak zadatak, jer zaista bilo je loše vrijeme, toliko je bio jak sjeverni vjetar da sam se borio praktično sa mašinom da je održim u vazduhu“, kaže Maksimović pred kojim je bilo mnogo izazova, ali gotovo nikada ne i prepreka. ZEMLJOTRES 1979. Još jedan prizor je pred očima Maksimovića - zemljotres 1979, tada su učestvovali u spašavanju povrijeđenih, a na raspolaganju su, kaže imali - mali Ben i Gazelu. „Kada je zatreslo bio sam u stanu u Podgorici. Odmah sam pozvao da se pripremi helikopter. Nakon toga, pozvao me je sekretar SUP i saopštio da će i predsjednik Izvršnog vijeća hitno ići u obilazak primorja. Mehaničar i ja „fićom“ krećemo ka Aerodromu. I tada smo Gazelom obišli područje od Ulcinja do Herceg Novog. Nijesmo ulazili u kuću tih dana”, sjeća se Pavle. Vrijedan pomena je i podatak da je za vrijeme zemljotresa, Crna Gora dobila i prvi AB212 sa autopilotom. MNOGE ŽIVOTE SPASIO, RIZIKUJUĆI SVOJ Toliko je bilo situacija, da je nemoguće nabrojati sve u kojima je humanost Maksimovića ostavljala bez riječi. O tome najbolje svjedoči, koliko bi se ljudi na ulici javilo ovom Nikšićaninu u znak zahvalnosti. A ovo su samo neke od tih, u kojima je želja da se pomogne drugom bila mnogo jača od straha za sopstveni život. „U mjestu Sirovac kod Šavnika, jedan čovjek je pao sa kuće, čistio snijeg i oba kuka polomio. Bio je snijeg toliko veliki da nijesam mogao da sletim ispred kuće, ali uspjeli smo nekao umotanog u ponjave da ga ubacimo u helikopter i dopremili do bolnice u Nikšiću“. Takođe, život je spasio jednom dvanestogodišnjaku iz Šavnika, kome je bilo puklo slijepo crijevo. Sjeća se i porodilje Solumiju Dakić, koja se, istina i Maksimovića sjećala do pred smrt. „Tu porodilju iz snijegom osiječene Male Crne Gore po jakom vjetru helikopterom prevezli smo do nikšićke bolnice. Ne znam ni sam kako, ali sam uspio da sletim pred samu kuću. Ali, nijesam smio da pustim komande, otišao sam bez mehaničara. Njenom mužu uspio sam da objasnim kako da uđu u helikopter, zatvore vrata i zavežu se. Žena Boga moli da se ne porodi u helikopteru, i eto, nekim čudom, dovezem ih do bolnice i žena se srećno porodila“, priča Pavle koji je za ovaj gest dobio grudu sira i kablić skorupa. „Često sam nosio ljekove do Šavnika, Žabljaka. Stalno sam, zapravo krstario po Crnoj Gori. Ono što se mogu pohvaliti jeste da ko kog je tražio od Republičkog SUP-a helikoptere za pomoć nikada nikome nijesmo odbili, iako je bilo rizika na pretek". Prisjeća se Pavle još nekih opasnih situacija iz kojih je uspio da se bezbjedno izvuče. „Dešavao se da nestane struja, pokidaju se dalekovodi. Muka živa je to bila, vrlo opasno je to letjenje bilo. Prst pred okom se ne vidi, mećava i po takvom nevremenu tražili smo kvar čitavom trasom od Podgorice do Berana, Bijelog Polja...Kada pronađemo gdje su pokidane žiće, spustimo radnike da otklone kvar. Elektroprivreda je mnogo tražila od nas i mi smo mnogo toga uradili za nju“. No, nijesu to bile jedine drame na nebu, a koje su na sreću imale srećan kraj za Maksimovića. „Nekoliko puta je grom udarao u moje avione i crknu instrumenti na komandnoj tabli, ali srećom ne i motor“. Izbjegao je toliko kritičnih situacija na nebu, jednu pak ispred svoje kuće nije, cijepajući drva ostao je bez prsta. No, ni to mu nije bio problem da nastavi letjenje, još 15 godina pilotirao je bez palca. Uspio je 1988. i da preživi teški saobraćajni udes u Brezoviku. Mnogo toga, zapravo uspio je u životu Pavle Maksimović, dostojanstveno i nadasve skromno kako voli i sam da kaže. I onda kada je život imao ugasitije boje, uz porodične tragedije, ipak zahvaljujući onome za šta ne postoji mjerna jedinica, a to je ljubav i pažnja najbližih, Maksimović ponosno gazi svoje godine i daje, bez lažne skromnosti primjer kako je to biti maestro u svom poslu. Jelena Ćetković
  2. Povod za razgovor sa Jergovićem je njegov novi roman “Selidba”, koji govori o iščezavanju jedne velike porodice nakon veka provedenog u Bosni. Razgovaramo neposredno pred njegov dolazak u Srbiju, gde će mu u Novom Sadu biti uručena Međunarodna nagrada za prozno stvaralaštvo “Milovan Vidaković” na festivalu “Prosefest”. Od pesme “Selidba”, objavljene u prvoj zbirci poezije “Opservatorija Varšava” pre tačno 30 godina, do najnovijeg romana “Selidba” (Fraktura, Zaprešić), Miljenko Jergović (Sarajevo, 1966) objavio je više od 40 knjiga, za koje je nagrađivan pretežno međunarodnim književnim nagradama. Novi roman se otvara pričom o prelasku granica nastalih nakon rata devedesetih, u zemlji koja se raspala. “Iščupani” je jedna od tema romana; na ovim prostorima svaka generacija kreće iz početka jer se svaki rat, kažete, pokaže nedovršenim. Da li su granice “mesta na kojima se zaustavlja život”? Granica je linija iza koje važi druga lična karta, to je linija iza koje za policajca postaješ stranac. Prije granice je i jedan mali kraj svijeta. Što je granica tvrđa i neprelaznija, to je i kraj svijeta upečatljiviji i beznadniji. Između Hrvatske i Srbije jedan je od najevidentnijih krajeva svijeta. A gledano iz Bosne, svijet danas vjerojatno tek počinje kada se čovjek primakne njezinim vanjskim granicama. Bosna je nečista savjest svih koji su je prezreli, dakle sva tri njezina konstitutivna naroda. Da li je, na kraju, u svetu u kojem živimo osnovno pravilo na koje ste ukazivali u “Sarajevskom marlboru”, a koje je Zuko Džumhur izgovorio misleći na Bosnu, da moramo imati dve uvek spakovane torbe u koje moraju stati sve stvari i uspomene, a ostalo je unapred izgubljeno? Mislim da više i nije tako. Otkako je polovinom svijeta zavladao Donald Trump, a drugom polovinom vladaju tipovi kakvi su Putin, Erdogan, Asad i ono korejsko derle, utisak je da uzalud pakujete kofere jer se nema više kamo otići. Posljednji koji još vjeruju da je odlazak moguć i koji očajnički pokušavaju da odu jesu sve one izbjeglice sa Orijenta i iz Afrike što čame na vanjskim granicama Europske unije čekajući priliku da uđu, dok ih sa druge strane dočekuju i mlate bijesne policije profašističkih i fašističkih istočnoeuropskih režima. Oni će, ti nesretnici, biti posljednji ljudi koji još vjeruju u Europu. Kad nestane njihove vjere, ili kad nestane njih, nestat će i Europe. To se ponavlja kao svojevrsna poetska varijacija jer se već jednom dogodilo. Europe je već nestajalo kada je slijedom Hitlerove volje po krematorijumima i masovnim grobnicama koncentracionih logora nestalo europskih Jevreja. Zbrisala ih je s lica zemlje, iz njihovih domova i gradova, velika i svemoćna njemačka mašinerija smrti, kojoj su na usluzi bile bijesne policije tadašnjih profašističkih i fašističkih istočnoeuropskih režima, i to u istim onim istočnoeuropskim zemljama koje se danas s najviše entuzijazma bore protiv izbjeglica. Sretna okolnost je ta što se u Europi, onoj pravoj, zapadnoj, još nije pojavio novi Hitler da istočnoeuropskim fašizmima pruži zamah i snagu. Interesantno je, međutim, što se često zaboravlja, da je i onaj stari Hitler sve to činio s planom europskoga ujedinjenja. Jevreji su, kao i masoni, te azijatske komunističke horde iz Sovjetskog Saveza, u njegovoj viziji predstavljali smetnju ujedinjenju. Nije li danas raspored europskih neprijatelja vrlo sličan? U svemu tome moja “Selidba”, koja govori o konačnom nestanku jedne kuferaške, doseljeničke porodice iz Bosne, nakon stotinjak godina njezina gostovanja u toj zemlji, mali je prilog priči o onome što se događa kao konačna posljedica svih tih nacionalizmima inspiriranih povijesnih gibanja. U našim književnostima nekoliko je važnih opisa naših drugih života nakon ratova, kada smo prekoračili i tu granicu. Teofil Pančić je pisao o ključevima koji nemaju bravu, Arsenijević je ispisao “Meksiko”, a u vašoj prepisci “Drugi krug” sa Basarom nalazi se jedna od možda najupečatljivijih slika o tome šta nam se desilo. Napisali ste da ste godinama čekali da se život nastavi tamo gde je pre rata stao, a da ste tek kasnije shvatili da neće biti nikakvog nastavka: “Preskočila igla na gramofonu… “ Te granice su u pojedinačnim slučajevima, što znači slučajevima naših malih života, koji su barem zanimljiviji i književno relevantniji od onih drugih slučajeva, načelnih i kolektivnih, ispale dramatično važnije i presudnije od prostornih i geografskih granica. Na prostorima koji su nam dani na raspolaganje još smo se nekako i snalazili, ishodili bismo sve potrebne papire, pasoše i lične karte, našli bismo posao, pa bismo se napokon i skućili i združili sa onima koji su imali sreće da ih ratovi ne porazmještaju, ali iz vremena smo, kao iz jurećeg voza, definitivno ispali da mu se više nikad ne priključimo. To ispadanje iz vremena zbilo se, vjerujem, negdje juna 1991, u vrijeme onoga kratkog rata u Sloveniji, kada sam prvi put pomislio da je život stao i da ću nastaviti s njim kad se sve ovo svrši. To je onaj trenutak kad odustaješ od predebele knjige koju si čitao, ili od nekog kompleksnijeg teksta koji si započeo pisati, ili od svejedno čega, a sve to da bi nastavio u trenutku u kojem se svijet bude vratio u normalno stanje. Međutim, taj trenutak nije nastupio, i ne samo da nije nastupio nego je postajalo sve gore i nenormalnije, a ti umjesto da se pokušaš naviknuti na tu nenormalnost ili umjesto da sam postaneš nenormalan na način epohe, nastavljaš da čekaš. I onda ti to čekanje poždere čitavo desetljeće života, prođu devedesete i zatekneš se u nekoj 2001. i više nisi dvadesetpetogodišnjak kao 1991. nego ti je trideset i pet, a u tih si deset godina propustio neku važnu fazu odrastanja i sazrijevanja, te, što je mnogo važnije, razišao si se s vremenom u kojem si prethodno živio. Možda se nešto slično događa onom tko pri pljački banke ubije čovjeka, pa ga osude na dvadeset godina robije i puste zbog dobrog vladanja nakon deset. Razlika je samo u tome što ja nisam pljačkao banku, mi nismo pljačkali banke i nismo ubili čovjeka. Naša se krivica sastoji u tome što smo se odbili naviknuti na nenormalnost, pa smo zato kažnjeni doživotnim progonstvom iz epohe. U “Selidbi” govorite i o ovoj današnjoj Bosni, o Sarajevu koje ne doživljavate kao svoje. Da li je to samo zato “što su odveć velike ambicije u nacije” ili je promenjen kod u kojem je izgrađen deo vašeg identiteta? Ne radi se tu o sistemu vrijednosti. Ni u onom se sistemu nisam osjećao baš najbolje niti sam se osjećao kao svoj na svom. Svejedno govorimo li o bivšem političkom sistemu ili o moralno-odgojnom i idejno-vaspitnom sistemu koji su nametali roditelji, škola i ulica. Dobro pamtim vlastitu paniku i nesnalaženje iz neke 1983. ili 1988, tako da me danas nitko ne može uvjeriti da je nekad sve bilo dobro, a da su moji problemi započeli kada se Jugoslavija krenula raspadati i kada je Sarajevo nakon rata i opsade počelo postajati neki tuđi i tuđinski grad. Isuviše dobro se sjećam onog prethodnog Sarajeva, sa onim posve nepodnošljivim demonstracijama komunističke lojalnosti i jugoslavenskog patriotizma, koje su se često svodile na to da si morao paziti šta pričaš u vlastitoj kući, s kime se družiš izvan kuće i čitaš li možda Mladinu i Katedru, slušaš li Laibach. U tom Sarajevu sam već u dvadesetim bio na informativnim razgovorima u Službi državne bezbjednosti, i to zbog dešavanja, mahom preuveličanih, a ponešto i izmišljenih, na jednom privatnom rođendanu, iza zaključanih vrata jednoga privatnog građanskog stana. Pazite, u koliko god gadno vrijeme danas živimo i koliko god bili gadni naši profašistički ili otvoreno fašistički vođe, još se nije došlo do toga da vas netko na policiji ispituje i maltretira zbog onog što radite u rođenoj kući. Dakle, nimalo mi nije drag onaj sistem vrijednosti i baš nimalo za njim ne žalim. To je, između ostalog, moj problem i s nekom današnjom lijevom klinčadijom. Za razliku od njih, ja ne mislim da je Jugoslavija bila neko baš jako dobro mjesto, a još manje da je jugoslavensko i komunističko Sarajevo bilo moje Sarajevo. Ono je to, možda, i postalo u nekoj retrospekciji, u arhiviranju i katalogiziranju neke doživljene i nedoživljene prošlosti ili u katarzičnom iskustvu opsade grada. Ali to Sarajevo iz prošlosti i iz sjećanja je fikcija, stanje uma, a ne stvarni grad koji bismo mogli uspoređivati sa ovim današnjim, isto tako stvarnim Sarajevom. S njime pak ja opet imam većih fikcionalnih nego stvarnih problema. Ovih drugih nemam jer nisam stalno tamo. U “Selidbi” se vraćate na epizode iz svog života kada su vas pojedine javne ličnosti prozivale za poreklo, dale sebi za pravo da govore da ste nepoželjni… U današnjem vremenu, kad se ponovo vraća fašizam i kod nas i van, može li tolerancija da se održi među ljudima? Kada je riječ o vrijeđanju, prozivanju, psovanju majke ustaške i sličnim multikulturalnim manifestacijama iz prošlog i današnjeg Sarajeva, one su meni opet važne kao materijal za književnost, a ne za život. Istina, stvarnost je iz književne perspektive često pretjerana i u svojim manifestacijama toliko nevjerojatna da bismo skoro mogli reći da stvarnost laže. Recimo, kada mi je jedan bošnjački, sekularno orijentirani, što znači i alkoholu skloni pisac nasred ulice u Sarajevu psovao mater ustašku, pa kada sam to onda i napisao, tamošnja se bratija nadigla tvrditi da lažem kada tvrdim da mi je dotični psovao mater ustašku jer da mi je on, u stvari, psovao mater četničku. To me je u prvi mah grdno zadeveralo i zbunilo jer s ovom pameću nekako nisam mogao shvatiti u čemu bi bila prednost psovanje matere četničke pred psovanjem matere ustaške. Onda su mi i to objasnili. Ali samo objašnjenje je u toj mjeri fantastično, mutno i budalasto da je u književne svrhe savršeno neupotrebljivo. Ne samo da piscu takvog teksta nitko ne bi vjerovao da se takvo što dogodilo nego više ni on samom sebi ne bi mogao vjerovati. Pritom, akteri cijelog događaja su tobožnji ljevičari, među njima i neki moji bivši dobri poznanici, da ne kažem prijatelji, ali danas suštinski i stvarni fašisti. Nema u toj priči nikakvih fundamentalista, islamista, deklariranih desničara. Ništa od svega toga. I kada pitaš za povratak fašizma, meni su, i to ne samo u Sarajevu, Zagrebu ili Novom Sadu, mnogo zanimljiviji i znakovitiji ti i takvi organski definirani i određeni, integralni fašisti koji se i dalje ili još deklariraju kao građanski i proeuropski orijentiran svijet, od nekih zadriglih staromodnih tipova s kukastim krstom na rukavu i nekukastim krstom oko vrata. Oni će, ti dekorativni ljevičari i salonski liberali, biti stvarni nositelji neke fašističke budućnosti ako nam bude suđeno da i nju doživimo. Ovi koji danas vladaju Hrvatskom, Srbijom i Balkanom nestat će bez traga, prezreni i odbačeni od te nove momčadi. Da li je “biti domorodac” zaista, kako pišete, nešto što postoji samo u prošlosti, da li je zaista samo prijatna iluzija, optimizam sećanja? Domoroci smo, pretpostavljam, samo u prošlosti. Oni koji su to ikad bili u nekoj svojoj sadašnjosti zauvijek su naučili kako se biva svoj na svome, pa su domoroci i danas. Oni su nacionalisti. Nemoguće je biti domorodac ukoliko nisi nacionalist, kao što je nemoguće biti nacionalist ukoliko nisi domorodac. Istina, naši novi nacionalisti su, kao što su bili i u Hitlerovo vrijeme, redom građani svijeta. Recimo, psovači matere ustaške koja je zapravo mater četnička, o kojima sam maloprije govorio, zalažu se za građansku BiH, ali istovremeno su strašno zabrinuti nad budućnošću Bošnjaka kao, kako kažu, pripadnika ugroženog “muslimanskog kulturnog kruga”. Njega pak kažu ugrožavaju Trump i Putin, ali i islamomrzilačka Europa, te u lokalnom slučaju Srbija i Hrvatska, te bosanskohercegovački Srbi i Hrvati. Ideja o građanskoj državi tako je povezana sa idejom o sudbini svih muslimana svijeta, od burmanskih Rohinja i kineskih muslimana do muslimana koji žive i stradaju u Rusiji i Čečeniji, na Bliskom i Srednjem istoku, u Njemačkoj i Francuskoj, u SAD. Ti ljudi su, dakle, zabrinuti za cijeli muslimanski svijet i vide sebe kao promotere građanske ideje u Bosni i Hercegovini, ali i kao dio tog golemog ugroženog muslimanskog svijeta. I onda biraju od prilike do prilike, ono što im više odgovara u trenutnom iskazivanju identiteta. Fašizam živi i uzdiže se na nedosljednostima. Istu vrstu domorodačkog globalizma naći ćeš kod Srba s njihovom opsjednutošću Rusijom i ruskošću, i kod Hrvata s njihovim falšnim europejstvom, koje tako lako završi na Hitleru. Ali, za razliku od svih naših nacionalista s kraja osamdesetih i početka devedesetih, ovi današnji srpsko-hrvatsko-bošnjački nacionalisti imaju redom globalističke, skoro pa bih rekao kosmopolitske snove i vizije. U priči “Kaktus” zapisali ste da je uvenuo odmah nakon što ste ga preselili u sklonište u Sarajevu i da je “derivat tuge”, upozorenje da se u životu treba čuvati detalja i ničeg drugog. Vi ste te detalje iz života kojih se treba čuvati pretvorili u književnost. Spomenuli ste tugu. Da, uvijek me je u svemu najviše zanimao element tuge. Tako i u “Selidbi”, kojom sam pokušao napisati nesentimentalnu i tužnu knjigu. To se samo naoko čini paradoksalnim: nesentimentalno i tužno. Prava, najdublja tuga rađa se izvan sentimentalnih raspoloženja i atmosfera. To je tuga iščezavanja, tuga tragova svijeta koji je do maločas bio tu, a sad ga više nema, tuga nekog sitnog ožiljka od brijanja na licu mrtvog čovjeka, tuga satova koji nastavljaju kucati u sobama pokojnika… Treba pročitati “Fiziku tuge” Georgija Gospodinova. Veliki roman velikog pisca, ali pisca sasvim iz mog svijeta. Ono što budete tamo pročitali prihvaćam kao svoje, pa autoriziram stranicu za stranicom. Čitatelj je, između ostalog, autor svih knjiga koje je pročitao. Ili koautor. Ja sam autor “Fizike tuge” Georgija Gospodinova. Neki dan sam ga sreo, ali mi se nije dalo to mu reći. Učinilo mi se da bi zvučalo pogrešno sentimentalno. Ili da bi zvučalo kao kompliment. A zbilja nije kompliment. U Novom Sadu ćete iduće sedmice učestvovati na festivalu proznog stvaralaštva “Prosefest”, gde će vam biti uručena međunarodna nagrada “Milovan Vidaković”, koju su primili Pamuk, Ljosa, Grosman, Magris, Konrad, Slobodan Tišma. Idućeg meseca ćete u Berlinu primiti nagradu Nemačkog kulturnog foruma za ukupno prozno delo. Koliko vam znače priznanja? Uvek pomislim na Bernharda i njegove “Moje nagrade”… A ne, ja se prema nagradama ne odnosim kao Bernhard, iako Bernharda volim, uključujući i “Moje nagrade”. Ja si dopuštam uživati u nagradama, pogotovu zato što ih dugo već dobivam isključivo izvan i mimo zemlje u kojoj živim. To je jedno, a drugo su, naravno, imena onih u čiji se niz upisuje moje. Drago mi je biti u tom nizu, ali ne iz razloga časti ili megalomanije niti iz potrebe za poređenjem. Književnost se služi poređenjima, ali knjige su, kao i pisci, izvan svakog poređenja. Smisao niza je u tome što niz čini izuzetak od osjećaja općenite usamljenosti koji me svakodnevno mori. Pritom, nadam se da ćete me shvatiti, meni je mnogo važnije biti u nizu sa Slobodanom Tišmom nego s Vargasom Ljosom. Nakon izlaska bibliofilskog izdanja “Observatorija Varšava), čini se, kao da smo tih 30 godina živeli s varvarima koji su nam došli iako ih nismo čekali. Koliko je lako ili teško prizvati sebe iz 80-ih godina koji još ne čeka svoje varvare? Da, to sam ja. Tako mi se čini kad danas čitam pjesme iz knjige “Opservatorija Varšava”, a čitao sam ih, logično, po izlasku bibliofilskog izdanja koje je načinjeno iza mojih leđa kao svojevrsno rođendansko iznenađenje. To je, dakle, knjiga za koju ne samo da nisam znao da izlazi nego je nikad nisam ni zamišljao, sve dok mi se nije našla u rukama. Oni koji su na njoj radili pomalo su i strepili od toga da se ne naljutim, da ne napravim skandal jer objavljuju knjigu bez autorskih prava. Ali naravno da se dogodilo nešto suprotno. I da, te pjesme, to sam ja, šokantno ovaj isti ja, ovaj iz “Selidbe”. Gordana Nonin, NoviMagazin
  3. Neispričana priča o čuvaru groblja Zejtinlik. Najveće mi je priznanje kad stignu potomci, upale sveću, a ja vidim koliko se ponose svojim slavnim precima Đorđe Mihajlović Foto Igor Marinković HODA povijen. Štap je čas u desnoj, čas u levoj ruci. Sustigla starost. Oslabila pluća i srce popušta, kaže nam. A žuri sa istom voljom i istim žarom, kao kada je pre 57 godina preuzeo brigu o Zejtinliku. Čuvao ga, uređivao, dočekivao i ispraćao potomke ratnika. Pokazivao gde počivaju njihovi slavni preci. Živom rečju tumačio istoriju i sudbinu usnulih srpskih, junačkih pukova. Kao nekad, tako i danas, a devedeseta mu je potpisala život, poranio je pre jutra. Pre prvih poseta. Da neko stigne, a da ga on ne dočeka... To je bilo samo kada ga je, pre dve godine, bolest oborila. Priča nam Đorđe Mihailović da su ga našli na stazi, među belim mermernim spomenicima i gotovo beživotnog odvezli u bolnicu. Lekari ga otpisali. Mediji javili - umro je. A on se vratio da bude na Zejtinliku do kraja. Do poslednje trunke života. Govori nam da nikada pre nije bio bolestan, ili to nije želeo da prizna, a onda je sedam meseci bio prikovan za bolničku postelju. - Vratili su me iz bolnice. Kući, da umrem - kaže uz osmeh čiča Đorđe, dok ga pratimo od kapije Zejtinlika prema mauzoleju. - Sve je bilo pripremljeno. Porodična grobnica, ovde na srpskom vojničkom groblju, gde počivaju moji: deda Savo i otac Đuro. Od njih sam preuzeo tradiciju čuvara groblja. Grobnica, u kojoj i ja treba da počivam... Naručeni su venci, sveće, sve. Pa, kad sam se pojavio, bilo je čudo. Došli i Grci da se sa mnom slikaju... Sa ovim koji je otišao, pa se vratio. A Srbi... Oni uključuju telefone, kažu: Đorđe, samo reci, reč. Jednu reč. Ako ti ne čuju glas, neće nam poverovati da si živ. Smeje se, onda, on, čuvar Zejtinlika. Pokušava da se uspravi pod šajkačom, zateže uniformu koju mu je darovala Vojska Srbije. Staje pred spomenik, pred istočnu stranu. Uključuju se telefoni, kamere. Teku odavno savladani stihovi uklesani u kamen koje on i sad, kao nekad, govori, bez zastajkivanja. Svaka reč, nepomućena: "Neznani tuđinče, kad slučajno mineš Pored ovog svetog zajedničkog groba, Znaj, ovde su našli večno utočište Najveći junaci današnjega doba. Roditelj je njihov hrabri srpski narod Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni Koji je sve staze iskušenja prošo I čiji su borci divljenja dostojni." Kaže, kad je završio stihove, da su oni delo Vojislava Ilića mlađeg, rođenog u Petrovcu na Mlavi, kod Požarevca. Mihailović je priznanja dobijao od državnika, patrijarha, vojskovođa... I dok govori, ništa ne promiče njegovom oku. Promiču posetioci. Na spomenike sleću galebovi. Šume njihova bela krila, kao šum čempresa. Neko je zajecao. - Ne plačite, deco, ponosite se i pamtite svoje junačke pradedove... Čudesno je ovo mesto, čudesna je snaga Đorđa Mihailovića. I ništa nije tako saglasno kao ovi okamenjeni pukovi i ovaj živi starac koji o njima svedoči. Čudesno do bola. On, posle, drhtavom rukom otvara teška mesingana vrata Mauzoleja. Štap naslonio na betonski dovratnik. Spušta se u kosturnicu, pali sveću, pa svetlo, pa kasetofon, stari. Čuje se "Marš na Drinu", pa koračnice, pa... samo otkucaji srca potomaka. A on govori istoriju. Živa reč žive istorije. - Sve je više mladih Srba koji dolaze. Nema dana da ne dođu. Popijemo za pokoj duše zavičajnu rakiju. Oni se slikaju. Neki pod ličkim, neki pod crnogorskim kapama, svi uz zastave slavnih divizija. Ličani, Crnogorci, Bosanci...Svi smo mi Srbi - govori Đorđe. - A mnogi me pitaju kako to da sam i u ovim danima na Zejtinliku... Kažem im: tako što sve mislim da su ovi junaci živi. Tako im i služim. Tako, kao da su mi najrođeniji rod. Oni su me obavezali žrtvom za slobodu otadžbine. Starina Đorđe nad usnulim junačkim pukovima bdi više od pet i po decenija I PROZOR S POGLEDOM NA HUMKE Đorđe Mihailović, donedavno je sa ženom stanovao u kući od kamena, na ulazu u Zejtinlik. Kuća je podignuta 1928. u kojoj je i rođen, iste godine. Starost i bolest su ga, odnedavno, preselile u neveliki stan, u ulicu iznad groblja. "Novosti" su prve na novoj adresi čika Đorđa, koju je sam odabrao, tako, da mu bude i prozor s pogledom na humke ratnika. - Čim ustane, on odlazi do ovog prozora, stoji i gleda... Gleda u groblje, posle i bez doručka ode dole, pa, kad dođe - govori, dok nam služi slatko od pomorandže, supruga Svetlana (Grkinja kojoj je on dao to srpsko ime). SLOBODA JE U NAŠIM GENIMA Pamtim da je ovako o srpskoj vojsci govorio moj đed Savo Mihailović: Francuzima stiže pomoć brodovima. U brodovima vojnici i vino. Ništa oružje, ništa municija. Francuzi ne mogu da ratuju bez vina. Englezima stiže pivo. A srpski vojnik gura da stigne u otadžbinu. Sloboda mu je jedino za čim žudi. Gladan, bos i bez municije polaže život na oltar zemlje, rođene. Zašto? Zato što je sloboda upisana u srpske gene. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:690844-Sluzim-ih-kao-da-su-zivi
  4. Ne čini li vam se da na Zapadu uglavnom žive kao mi za vreme Tita? Nešto tu i tamo piskaraju i opa, plata par soma. Stoji to da imaju fabrike, nešto zaista stvaraju. A stvaralo se i kod nas za vreme Tita, bilo je takvih fabrika. Mislim da uglavnom žive na foru, da stižu neke uplate sa krajeva sveta, sve na foru, na guranje dolara da hvata kajmak i drugo klepanje po ušiju. Ne znam, nisam merodavan, samo razmišljam i pitam a tako mi se čini.
  5. ...u jednom selu živi jedan seoski pas. Živi u prevrnutom gvozdenom buretu, pored obora za svinje već deset godina. Od kada je kao štene zalutao u to dvorište, a neki nepoznati ljudi ga vezali lancem oko vrata, i u gvozdeno bure ubacili balu slame, ništa značajno se nije desilo. Ništa značajno narednih deset godina. A, da. Jednom je pokidao lanac i rastrčao se po dvorištu. Skoro ceo sat je bio slobodan. Trčao je i trčao presrećan. A onda je došao gazda, vezao ga ponovo i tako izlupao jednim kolcem da je narednih meseci samo noću izlazio iz bureta. Ma, voli on svoga gazdu. Svaki pas voli svoga gazdu. Polomljena rebra su brzo zarasla, posekotine na stomaku i nogama takođe. Jedino ova brazgotina na čelu je baš mnogo pekla i bolela. Ma, voli on svoga gazdu. Kada gazda dođe pijan noću iz sela, pas ga veselo pogleda i tiho zacvili, zna da ne sme da laje jer to iznervira gazdu pa ga on bije i šutira. Samo ga veselo pogleda i tiho zacvili... Dobar je njegov gazda. Svakog jutra mu baci parče suvog hleba i sipa mu vode u prljavi izbušeni aluminijumski lavor. Onda mora brzo da pije jer voda odmah iscuri kroz rupe na lavoru, a do sutra treba izdržati. Zimi i nije strašno, ali leti je baš nezgodno, kada su velike vrućine. A svake godine kada je slava, poneka kost od pečenog praseta stigne i do njega. Kako je to lepo i ukusno. Koji je to doživljaj. Jeste da je jednom godišnje, ali vredi čekati. Nekada je neka devojčica sa roditeljima dolazila kod gazde u goste, ne često, dva, tri puta godišnje. Izašla bi iz kuće, prišla mu i malo ga mazila po glavi. Kako mu je to prijalo. Kako je tada bio srećan. Posle toga bi noćima sanjao devojčicu i njene nežne ruke. Ali zadnjih godina ona više ne dolazi. Verovatno je porasla i otišla u školu... Lanac mu se duboko urezao u vrat, dlaka ućebala. Sve teže je podnosio hladne zime i prevruća leta... Kada bi... Kada bi bar jednom mogao da se rastrči, da skine lanac sa svoga vrata i da trči, trči, trči... Kada bi... Kada bi bar jednom mogao da pojuri mačke koje ga izluđuju prolazeći na samo metar od njega i ne reagujući na njegovo režanje i lajanje... Kada bi mogao da se jednom u životu okupa i uredi, da bude čist i lep... Kada bi bar jednom mogao da pije vode koliko mu volja... Kada bi... Kada bi mogao bar jednom da obiđe komšijske kuje čiji glas godinama sluša ,a nikada ih nije video... Kada bi... Ivan Mijailović https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1537861316266339&set=a.873091576076653.1073741829.100001274579150&type=3&theater
  6. BRAZILAC KOJI ŽIVI U BEOGRADU "Svake godine sam ponovo dete kada padne prvi sneg" - Od uzbuđenja nisam mogao da zaspim jer sam znao da će tokom noći pasti sneg. Probudio sam se u tri ujutru i video da stvarno pada. Otvorio sam prozor i bilo je čarobno, pipao sam pahulje, lizao sneg i prosto nisam mogao da verujem - priča Tiago Fehejra, Brazilac koji već četvrtu godinu živi u Beogradu i svake zime iznova raduje snegu. Tiago je prvi sneg video u Americi pre osam godina. Toliko ga je zanimao taj fenomen da je "natempirao" da ode u Njujork baš tog dana kada će ga zavejati pahulje. - Brzo sam se presvukao i izleteo napolje. Sneg je padao na mene, pravio sam Sneška. Čak sam i za sutradan odložio sve planove i igrao se sam u snegu ceo dan u Central parku – priseća se Tiago. Ipak, u Njujorku se zadržao samo nekoliko dana, a prvu pravu zimu doživeo je tri godine kasnije u Srbiji. Ostao je u zemlji mesec dana i posetio Zlatibor, a kad je prelomio da se preseli u Beograd nema planine na kojoj nije ostavio tragove svojih skija. Neke od njih su Zlatar, Goč, Kamena gora, a na Kopaoniku je naučio da skija. - Za samo jedna dan sam naučio da skijam zao što sam na stazi bio tokom celog radnog vremena ski staze, od 9 do 16 sati, pauzu nisam napravio. Prijatelj i ja nismo jeli ni pili, samo smo skijali ceo dan. Toliko je bilo lepo i toliko sam puta pao da uopšte nije bilo važno – priča Tiago. Tiago je i Novu godinu i Božić proslavio na planinama jer kako kaže, tamo je prava zimska čarolija i idila. - Novu godinu sam dočekao na Tari iako je bilo minus 17 napravili smo roštilj i slavlje na otvorenom i bilo je mnogo lepo. Katolički Božić proveo sam u porodičnom duhu sa Brazilcima koji takođe žive ovde, jer smo svi ipak daleko od svojih porodica. Na Badnji dan sam i palio badnjak i lomio česnicu i sviđa mi se što ovde mogu da proslavim i dve Nove godine i dva Božića – priča ovaj zaljubljenik u Srbiju. Međutim, ovaj pravoslavni Božić ostao mu je u posebnom pamćenju. - Odveo sam grupu Brazilaca na skijanje na Divčibare. Oni dolaze sa juga Brazila koji je najhladniji deo zemlje sa nekih plus 5 stepeni zimi. Pošto su mislili da su naviknuti na veliku hladnoću, poslao sam im vremensku prognozu jer je ovde bilo minus 14 tada. Neki od njih uopšte nisu videli sneg i rekao sam im kad smo krenuli na planinu da obuku sve što imaju. Oni su bili u tankim jaknama i košarkaškim patikama i gurali su se u maloj prodavnici za iznajmljivanje skija, jer nisu mogli da čekaju red napolju od hladnoće. Nije dolazilo u obzir da idemo na vrh staze, skijali su se u dnu nekih 15 minuta. Rekli su da je sneg prelep, ali da je mnogo hladno – priča Tiago kroz smeh. Prvi sneg koji je pre nekoliko dana zabeleo Beograd, Brazilci su tradicionalno dočekali na njihovom omiljenom mestu u gradu – Kalemegdanu. - Grudvali smo se, pravili Sneška, i koliko god godina da smo tu nikada nam nije dosadno jer smo svi odrasli tamo gde nema ovoga i onda smo svi ponovo deca kad padne sneg i tako se okupimo i igramo nekoliko sati kao da smo mali. Neverovatan osećaj - osećaj da smo daleko od kuće, a opet da je lepo i tu gde smo – priča Tiago. Sestra oduševljena snegom i ledom Tiago je promocijom planina i snega i kako kaže svakom Brazilcu je san da vid sneg, a pre dve godine u posetu mu je došla i sestra koja je prvi sneg doživela upravo u Beogradu. - Na ulicama je tada bilo samo malo leda i ona već nije mogla da veruje. Rekla je da je to snežni raj, klizala se i dirala led. Odveo sam je na Zlatar i bilo je čarobno, igrali smo se kao deca, pravili anđele u snegu i po ceo dan bili napolju. U jednom trenutku rekla samo je rekla "Tiago ja te potpuno razumem zašto si ostao u Srbiji i svaka ti čast, ovo je divna zemlja sa divnim ljudima i teško je opisati sa kojom srdašnošću nas tretiraju, goste i pričaju sa nama" – priča Tiago, ne krijući da i sestra razmišlja o selidbi u Beograd. Tiagovi roditelji su u početku bili skeptični zbog njegove odluke da se preseli u Srbiju jer oni nikada nisu videli sneg ali, kako kaže, i njima je uspeo da probudi tu želju i uskoro ih očekuje u prestonici. Gradski, planinski, mokri, suvi... - Sneg je nešto nama napoznato kad dolazimo iz zemlje gde on ne pada, ali sam sa godinama video da ih ovde ima različitih vrsta. Postoji suv sneg koji je skroz mekan, mokar sneg koji je odličan za grudve i Sneška, imaš planinski sneg koji bi samo da pojedeš koliko je čist, a sa druge strane ima i taj gradski sneg koji je užasan, siv i prljav – priča Tijago kroz smeh. U Beogradu debeli minus, u Riju pakao! Kako kaže Tiago u Rio de Žaneiru je pre nekoliko dana bio najtopliji dan u godini sa izmerenih 45 stepeni, a u blizini grada subjektivni osećaj je bio čak plus 63 stepena! - Ljudi se u Brazilu kuvaju i osvežavajuće im je kada pogledaju moje snimke snega i zime. Ja sam izgleda neobičan Brazilac, meni više smeta velika vrućina nego hladnoća, tajna je samo da se dobro obučemo – priča Tiago. Kako dodaje, upravo to što voli u Srbiji jeste što može da uživa u čarima svih godišnjih doba. Parkovi i šume omiljena mesta u Beogradu - Beograd je veliki grad ali u isto vreme ima dosta parkova i šuma i to je nešto što dosta Beograđana ignoriše. Živeo sam na Miljakovcu, a sada živim na Voždovcu i gde god da sam imam gde da prošetam i da se osetim kao da sam na planini. Košutnjak, Banjička šuma, Miljakovačka šuma, Kalemegdan, ili čak Tašmajdanski park ili kej mesta su na kojima se osećam i kao u drugom svetu - kaže Tiago. Ovog mladog Brazilca u Beogradu je najviše privuklo zelenilo i parkovi. Rio u srcu - Ljudi bi pomislili da ja ne volim plaže i sunce, ja volim sve. Ja ću i na plaži maksimalno uživati kao i na planini pod snegom. Volim svoju zemlju i po meni je Rio najlepši grad na svetu. Takav spoj grada, plaža i prirode ne postoji nigde i nisam ja otišao iz Brazila zato što ja mrzim svoju zemlju ili zato što mislim da više para mogu da zarađujem negde drugde nego sam prosto osetio tu ogromnu ljubav prema Srbiji – priča Tiago. Tiago se u Srbiju preselio zbog devojke u koju je bio zaljubljen, ali iako ta veza nije uspela, on se zaljubio u Srbiju i ostao, a kasnije i u drugu devojku. Izvor

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...