Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'što'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 36 results

  1. Vučić: Platićemo sve što treba za SPC u Crnoj Gori Beograd -- Srbija će, ako treba, pomoći SPC u Crnoj Gori, da nam ne bi oduzimali svetinje, izjavio je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Foto: Depositphotos/Ryhor Na pitanje da prokomentariše to što je direktor Poreske uprave Crne Gore saopštio da je ta institucija pokrenula kontrolu zbog duga koji, kako tvrdi, ima Mitropolija crnogorsko-primorska i upozorio da će naplata, ako Mitroplija ne plati dug dobrovoljno, naplata biti prinudna, Vučić je rekao da će Srbija platiti sve što treba za SPC u Crnoj Gori. "Ne znam šta da kažem, nemam nikakav problem sa tim. Ako treba da pomognemo SPC i Mitropoliiji crnogorsko-primorskoj ili bilo kojoj eparhiji u Crnoj Gori po tom pitanju da nam ne bi uduzimali svetinje, pomoći ćemo, platićemo sve što treba da platimo", poručio je Vučić gostujući na Prvoj TV. https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=02&dd=23&nav_id=1658135
  2. Knjaz Danilo Petrović 1858. godine u gotovo isto vrijeme uvodi dvije zastave sa grbom - crvenu i trobojnu. „Bješe knjaz Danilo naredio da se načine barjaci od garde s bijelijem dvoglavijem orlom na sredini, na crvenom polju“, svjedoči Rade Plamenac. Emil Čakra iste godine bilježi da je crnogorska “velika zemaljska zastava na crveno-plavo-bijelom polju”. Zastave Knjaževine i Kraljevine Crne Gore Trobojnu zastavu knjaz Danilo uvodi kao francuski đak, iz modernizatorskih pobuda, inspirisan revolucionarnim veksilološkim (veksilologija - naučno proučavanje zastava) rješenjima i taj proces nema nikakve veze sa uvođenjem trobojke u Srbiji (1835). Trobojna zastava sa grbom je bila zastava Knjaževine Crne Gore, za vrijeme Danilove vladavine, nakon čega knjaz Nikola uvodi crvenu zastavu za državnu (na unutrašnjem planu). Trobojka sa grbom će biti obnovljena kao državna zastava Kraljevine Crne Gore u egzilu. Crnogorske zastave u međunarodnim katalozima (1882, 1899) Trobojka sa inicijalima vladara je najprije bila pomorsko-trgovačka zastava (1880), a onda postaje državna zastava na spoljašnjem planu. „Čista“ trobojka se daje na upotrebu narodu krajem 19. vijeka i koristi se prilikom raznih svečanosti, na svadbama i slično. Trobojka na Cetinju U Ustavu Kraljevine Crne Gore iz 1905. se navode kao narodne boje - crvena, plavetna i bijela. Ovo je prvi poznati pravni akt u kom je definisan izgled neke crnogorske zastave, u ovom slučaju narodne zastave. U istom Ustavu piše da je i pravoslavna crkva u Crnoj Gori autokefalna. Ustav iz 1905. Alaj-barjak crnogorske vojske je do Balkanskih ratova bio crvene boje, međutim tokom Prvog balkanskog rata, trobojka sa vladarskim grbom je proglašena za alaj barjak cijele crnogorske vojske (o čemu je pisao Milan Jovićević). Zato se trobojka do tada nije vijorila na čuvenim bitkama koje je vodila Crna Gora. Trobojka je bila i zastava crnogorskih komita - zelenaša, što se vidi i u lovoru medalje-spomenice Božićnog ustanka, ali i na neo-zelenaškoj zastavi, nastaloj devedesetih godina. Spomenica za Božićni ustanak / Sjedište crnogorske vlade u egzilu (Bordo, Francuska, 1919.) Crnogorski partizani su nosili trobojku sa petokrakom, što je kasnije postala zastava Narodne Republike/Socijalističke Republike Crne Gore. Trobojka je bila i u crnogorskom grbu (amblemu), od 1945. do 1992., čiji je autor bio čuveni crnogorski slikar Milo Milunović. U vrijeme Drugog svjetskog rata su je nosili i krilaši Krsta Zrnova Popovića, a bila je “prisutna” i na Petrovdanskom saboru. Grbovi (amblemi) socijalističke Crne Gore, od 1945. do 1992. Svijetla nijansa plave se zvanično uvodi 1992. godine, jednim dijelom zbog pogrešnog tumačenja termina “plavetna’”, ali i iz praktičnih razloga: da bi se razlikovala od zastave druge članice tadašnje federacije - Republike Srbije. Ova zastava, neobičnog razmjera, bila je zvanična zastava Republike Crne Gore od 1992. do 2004. godine. Plavetna je u stvari tek arhaizam za plavu boju i nije označavala svijetlu nijansu plave. U 19. i početkom 20. vijeka se nije vodilo računa o nijansama plave, a na nekim starim crnogorskim trobojkama koje se čuvaju u muzejima, usljed specifičnog materijala i kvaliteta boje, plava je izblijedila. Đukanović sa trobojkom 2003.(Foto: Arhiva Vijesti) U periodu od 2001. do 2004. godine bilo je izvjesno da će nova zastava Crne Gore biti trobojka, sa bijelim grbom Petrovića, međutim nakon insistiranja SDP-a, vlast se odlučila za crvenu verziju sa zlatnim grbom. Trobojka se posljednji put pominje tokom mandata Igora Lukšića, tokom pregovora oko izmjena ustava 2012. godine, kada je kabinet vlade ponudio da trobojka sa državnim grbom i obrubom bude predsjednička zastava. Planirani izgled zastave Nova i PzP su tada odbili ovo rješenje, insistirajući da trobojka bez ikakvih aplikacija bude narodna zastava, pozivajući se na tradiciju ustava iz 1905. Potpredsjednik Vlade je tada bio Duško Marković. Ministarstvo odbrane Crne Gore je u decembru prošle godine predstavilo novi, veliki znak Vojske Crne Gore, koji je stidljivo ukrašen i jednom trobojkom. Veliki znak Vojske Crne Gore Kako zakoni tretiraju trobojku Član 28 Zakona o državnim simbolima Crne Gore kaže: Državni i vojni simboli Knjaževine Crne Gore i Kraljevine Crne Gore, simboli Narodne Republike Crne Gore i Socijalisitičke Republike Crne Gore i simboli Republike Crne Gore utvrđeni Zakonom o grbu i zastavi Republike Crne Gore (“Službeni list RCG”, broj 56/93) uživaju zaštitu, kao i državni simboli utvrđeni ovim zakonom. Dakle, Zakon o državnim simbolima jasno propisuje da je trobojka istorijski simbol Crne Gore. Zanimljivo je da je trobojka bez aplikacija prepoznata i kao narodna zastava u Srbiji, ali je u praksi obesmišljena jer se u narodu koristi državna zastava sa grbom (svadbe, svečanosti). Skup u okviru kampanje "Budućnost Srbije"(Foto: BETAPHOTO) Zato, svjestan bio toga ili ne, onaj koji ocrtava trobojku u Crnoj Gori u ovom obliku ocrtava narodnu zastavu Crne Gore uvedenu krajem 19. vijeka. Da docrta grb, to bi bila trobojka knjaza Danila, koja ima tradiciju u Crnoj Gori, dužu od 150 godina. U svakom slučaju, bez dileme ocrtava crnogorski simbol. Trobojka u Maslinama(Foto: Boris Pejović) Kada je u pitanju zaštita javnih površina, velikoj većini građana je zasigurno poznato da se na zajedničkim površinama ne smije crtati bez dozvole nadležnih organa ili većine etažnih vlasnika ako je u pitanju zgrada... Ukratko - bojadisanje izvan za to određenih površina trebalo bi da podliježe komunalnim, a ne ideološkim kaznama. Koje su to onda okolnosti, mimo protivljenja Zakonu o slobodi vjeroispovijesti, koje su dovele do eksplozije crtanja trobojki i promptnih reakcija komunalnih i policijskih službi da se sa time obračunava. Šta je trebalo uraditi Crna Gora je definisana kao građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana na vladavini prava i to su ideali koji su ugrađeni u simbole države. Ti simboli su, kao što je poznato, usvojeni bez naročitog konsenzusa i odlučeno je da to po uzoru na jednu od zastava koje je uveo knjaz Danilo bude crvena zastava sa modifikacijom da umjesto bijelog dvoglavog orla, to bude zlatni. Dodata je i bordura što je iz veksiološko-heraldičkog ugla problematično - ponajprije jer ne postoji objašnjenje šta ona simbolizuje na crnogorskoj državnoj zastavi. No, u ovom kontekstu je to drugorazredna tema - problem je koliko se država ostvarila u odnosu na ideale koje promoviše pod simbolima. Ako su simboli bili način da se napravi distanca od Jugoslavije ili Srbije – onda su građani očekivali da će ta razlika nastati stvaranjem efikasnije javne uprave, stabilnošću finansija, slobodom medija, beskompromisnom borbom protiv korupcije, nepotizma i organizovanog kriminala i uspostavljanjem vladavine prava kao osnovnog načela. Šta je stvarno urađeno Vjerovatno bi se lako prebolio način usvajanja simbola da nisu druge „dnevne“ poruke bile tako razarajuće po crnogorsko društvo. Vladajuća partija i njeni sateliti već duže od deceniju u izbornoj kampanji podsjećaju sopstvene građane da su „glasali protiv Crne Gore“, iako je to ponuđeno bilo kao demokratsko pravo izbora državnog uređenja. Afere se nižu i gomilaju bez ikakvih posljedica i preuzimanja odgovornosti, korupcija, nepotizam i organizovani kriminal cvjetaju. Građansko društvo kao ideal je razoreno, demokratski principi ne postoje, briga o ekologiji je takva da često stranci spasavaju dragocjene lokalitete... A Crna Gora je definisana kao građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana na vladavini prava. Šta su posljedice Posljedice na građanina Crne Gore su potpuni osjećaj otuđenosti od države velikog dijela stanovništva, što je dovelo i do identifikovanja dijela građana sa drugim državama. Zato je odgovor na pitanje - kako neko može da navija „protiv svoje države“ - zato što režim ne čini ništa da je on osjeti svojom, a ne zato što je taj neko „ludo dijete“. Država je toliko postala partija da građani ne misle da je ono što je u vlasništvu građana sinonim za državno vlasništvo. Jedina sigurnost koju građanin Crne Gore sada može da osjeća jeste kada vidi da je državni aparat sile usmjeren na njegovog političkog neistomišljenika, jer tada zna da će biti pošteđen represije, iako i dalje neće biti zadovoljan uslovima života, ali vidi da ima onih kojima je još gore. Ali, to vrijeme je oročeno dok se političke prilike ne promijene, pa se ne identifikuje druga grupa građana kao „narod koji je neprijatelj ove države“, nije se sigurno zaboravilo kome je sve ova vlast crtala mete. Političke manipulacije i izlaz iz njih Neki identiteti u Crnoj Gori su nastali između ostalog i kao otklon od onoga što danas predstavljaju vladajuća partija – odnosno crnogorska vlast – odnosno crnogorski režim jer je država poistovjećena sa partijom. To je recimo slučaj sa nacionalno-političkim identitetom Srba u Crnoj Gori koji mnogo manje vezuju identitet za srpstvo u ideološkom obliku (svi Srbi u jednoj državi, Srbija kao država matica), a više za distancu od režima. Tu dolazimo do tačke kako se tim identitetom potom manipuliše - jer tačno je da je proporcionalno gledano Srba neuporedivo manje na funkcijama u državnom aparatu Crne Gore. Manipulacija je da su primarni motivi za to nacionalni ili etnički. Etnički razlozi ne postoje jer se radi o istoj etničkoj grupaciji koja je u međuvremenu razvila različite političko-nacionalne identitete, a Srbi u vlasti i nisu rijetkost ni u rukovodstvu Demokratske partije socijalista. To znači da je motiv diskriminacije politička podobnost, jer jednako male šanse za zaposlenje i visoku funkciju imaju svi koji su politički oponenti vlasti. Činjenica je da jednostavno više ljudi kroz identitet Srba u Crnoj Gori izlaže to političko neslaganje što zamagljuje činjenicu da ova vlast ne protežira Crnogorce na neki dodatan način, osim na onaj kojim zahtijeva apsolutnu političku lojalnost. Zato isto kao što imate veliki procenata Srba koji odbacuje veze sa Srbijom kao državom, imate i Crnogorce kojima se smučila privatna država, koji ne žele da gledaju kako se plaća gorivo i naređuje dolazak na proslave uspjeha reprezentacije. Na taj doček bi svi došli kada se on ne bi pretvarao u partijski miting. Čak je i veličanstven doček vaterpolista pokvaren skandiranjem pojedinaca (ilustracija)(Foto: Boris Pejović) Svi oni jednako recimo preziru „biznismene“ iz Crne Gore koji se bahate jer smatraju da su zadužili državu, a u stvari su je sa Šefom privatizovali. Ono što dodatno otežava situaciju onih koji se izjašnjavaju kao Srbi su oni koji su se nametnuli kao predstavnici Srba u Crnoj Gori, a zbog svog ličnog političkog interesa su prihvatili projektovanu sliku o njima samima i tako uticali na Srbe u Crnoj Gori da postanu zatvorenici sopstvenog oponiranja, inaćenja, isključivosti, problematične tradicionalističko-konzervativne politike koju su shvatili kao dio nacionalnog identiteta, kao što je primijetio Bojan Baća. Na taj su način i ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi i ljudi koji se izjašnjavaju kao Crnogorci taoci istih politika i ljudi koji ih dijele ne radi njihovih nego svojih interesa. Sa tom razlikom, što jedni od te dvije grupe političara imaju punu političku vlast iza sebe, a drugi “samo” pune političke privilegije. Pa dobro, okle sad trobojka Kako sad tu trobojka ulazi u igru? Iscrtavanje trobojke na javnim površinama crnogorskih gradova je subverzivan akt jer se radi o istorijskom simbolu Crne Gore koji izaziva frustraciju vlasti iako je prepoznat u zakonu. Ostaje subverzivan sve dok ne zađe u ideološku zonu odbrane srpstva, obilježavanja granica srpskog mora, apsolutnog vandalizma i ne prerasta u ogavnu političku zloupotrebu djece (slikanje trobojke na času, pa promocija putem društvenih mreža), te jeftinu promociju i sebičluka političara sa margine, ali i onih uticajnih koji tu takođe vide i prostor za potencijalnu radikalizaciju. Zloupotreba djece u Baru(Foto: Privatna arhiva) Kada pređe u tu zonu, iscrtavanje trobojke predstavlja demonstraciju represije, iste one koju primjenjuje crnogorski režim nad svojim građanima. Isti režim čija je vladajuća poruka uoči lokalnih izbora u Beranama imala bilbord sa zvaničnom zastavom i - trobojkom! Bilbord u Beranama tokom kampanje 2014. godine Poruke na društvenim mrežama ukazuju da trobojka za dio crtača predstavlja, između ostalog, i period kada nije bilo oštre nacional-političke podjele na Srbe i Crnogorce, ali ni njihove “kolorističke” podijeljenosti, koja je produbljena 2004. godine. Svi smo država Zajedničko većini u Crnoj Gori je da ne ne želi da se doček fenomenalnih crnogorskih sportista pretvara u politički miting i obračun sa političkim neistomišljenicima. Sigurno je da većina u Crnoj Gori ne podržava crtanje ocila preko prekrečenog albanskog grba, ne žele da vide ni pokušaje promocije velikosrpskog ideološkog koncepta na litijima - bez obzira da li šetaju na njima ili ne. Male su šanse da većina Crne Gore želi zloupotrebu djece u političke svrhe (a to je DPS patentirao), niti da Radule Novović u pravom fašističkom maniru opominje prosvjetne radnike. Bez dileme je da većina građana želi da je normalno da je aktivni policajac nosio krst na litiji, da nije normalno da se starica hapsi sa dugim cijevima i lisicama, a da „predsjednik svih građana“ orgija na partijskim skupovima. Sigurno je da većina u Crnoj Gori želi solidarnost, što se vidjelo kad god je bila kriza koja nije bila partijski proizvedena (jedinstvo kada treba da se skupi novac za liječenje i druge humanitarne akcije). A trobojka ima smisla kao poruka dok god je ona produžetak onoga što je bila poruka pokreta Odupri se - mi smo država ili modifikacija i onoga što je bila poruka Gojka Perovića - nema nama molitve bez njih, ni njima Crne Gore bez nas. Trobojka može da bude i poruka vlastima da istorija ne završava sa njima i to je sreća jer znači da nisu ovdje zauvijek ukorijenjene tekovine koje su gajili - korupcija, kriminal i nepotizam. To znači da ako su zarobili državu, ne znači da su ubili društvo koje čini ovo zemlju. Društvo je više od države i mnogo više od režima, ono ne može da se otme iznutra. Pa kao što se Fukujami vratila istorija, tako se Milu vratila trobojka. Tri boje - troboljka WWW.VIJESTI.ME Kako je trobojka stigla u Crnu Goru, kako je korišćena i kako se mijenjala, šta znači i šta bi moglo da znači to što se 2020. crta po cijeloj državi
  3. Danas, više nego ikada, je neophodno podsećati ljude da se izvor zla nalazi u duhovnom svetu nepomjanika. Duhovnost nije samo čistota i dobar moral. U najskrivenijem delu duha nalaze se dve suprotne strane, a to su svetla i mračna. O tome je pisao Ruski Teolog Vasilije Zenkovski (Problemi Prosvete u Svetlu Hrišćanske Antropologije, Pariz 1934, strana 110). Ovaj dualizam kada govorimo o duhu, nije uvek lako prepoznatljiv onima koji nisu u potpunosti upoznati sa duhovnim životom, već još uvek brinu o spoljašnjem plitkom životu. Ali, kako napredujete u duhovnom životu i kako bivate oslobođeni od spoljašnjeg života, to više iskušenja i duhovnih grešaka ima u vama. Sa većim duhovnim visinama, naše dobre namere se mešaju sa lošim namerama. U većini slučajeva to zlo koje se nalazi pri vrhu ispliva na površinu. Sa pobedama nad standardnim telesnim grehovima, bivamo iskušavani da sebe hvalimo i smatramo da smo mnogo postigli. Što više dajemo pohvalu svojim moćima to se više udaljavamo od Boga. Ako je savršenstvo u samokontroli i odbacivanju telesnih grehova onda bi mnogi filozofi, pa čak i ateisti bili spaseni, jer bi to značilo da se spasenje može steći bez Božije pomoći. Čak, iako neko uspe da suzbije strasti, zaštita od duhovnog zla je nemoguća bez Boga, jer bez Boga mi ništa ne možemo. Svetla strana duhovnosti je poniznost pred Bogom, a mračna strana su gordost i odbacivanje Boga. Tako da je savim jasno dok ne prihvatimo Boga i dok ne kleknemo pred Bogom i Njegovim veličanstvom i molimo za Njegovu pomoć, svetla strana u nama ne može da pobedi tamnu stranu. Što više poniznosti pred Bogom to manje gordosti u nama i tada svetla strana duhovnosti izbacuje napolje tamnu. Savršena poniznost znači apsolutno prihvatanje Boga, to je ubeđenje da šta god da postignemo je postignuto uz Božiju pomoć. Takođe znači apsolutno odbacivanje gordosti i ubeđenja da smo bolji od drugih i odbacivanje ubeđenja da nam nije potrebna Božija pomoć i pomoć ljudi da nešto postignemo. Gordost znači odbacivanje Boga i ljudi i potpuna pobeda tamne strane nad svetlom unutar čoveka. Poniznost je najproduktivnija vrlina koja donosi najviše duhovnih plodova svetloj strani duhovnosti i moralnoj lepoti. Poniznošću se stiče ljubav prema Bogu i ljudima, a izbacuju se iz nas veliki neprijatelje ljubavi, gordost i mržnja. Poniznost i osećanja koja ona donosi nas podižu u sferu tajne pokajanja. Tada dolazi do veličanstvene pobede nad našom gordošću. Ali sve to zahteva veliku žrtvu, jer da bi naneli konačni udarac našoj gordosti potrebno je proći kroz bolnu i strašnu “operaciju” nakon koje naše ja više ne postoji i nakon koje je stari mrtvi čovek iz nas izbačen. Bitnost pokajanja je voama velika, jer tada dolazi do promene u našem razmišljanju i duhovnom stanju i jer tada dolazi do smrti gordosti, a do početka života čija je osnova poniznost. Tehnički, sagledavanje spoljašnjih grehova i priznavanje istih nema bitnost samo po sebi, već onda kada dođe do pokajanja i promene u nama koja potresa naše celo biće. Tako da je pokajanje potrebno i onima koji čine spoljašnje grehove, ali i onima koji smatraju sebe duhovnim i koji ne vide svoje pređašnje grehove. Baš u tim ljiudima je gordost progutala poniznost pa je njima potreban još veći potres njihovog bića. Onima koji sebe smatraju intelektualcima je takođe potrebno pokanje kao svakom drugom čoveku, jer je duhovno zlo više unutra u čoveku nego van čoveka. Crkva nam dozvoljava da pristupimo novom dobu sveta, odnosno životu po Vaskrsenju, samo nakon pobede svelte strane duhovnosti. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8586
  4. "TO JE BILA SENZACIJA DA PREDSEDNIK DRŽAVE PO IMENU I PREZIMENU NAVODI STUDENTA KOGA JA ‘MALTRETIRAM NA ČASOVIMA NASTAVE ZBOG IZRAŽENOG SUPROTNOG MIŠLJENJA’. TAKO JE REČENO NA TELEVIZIJI, A TO SUPROTNO MIŠLJENJE JE BILO DA JA PRODAJEM ISPITE. MNOGO KASNIJE, SAZNALA SAM IZ MEDIJA DA SE TAJ MLADIĆ HVALI DA JE BLISKI ROĐAK BRATISLAVA BATE GAŠIĆA I DA IMA JAKO DOBRE VEZE SA VUČIĆEM. A DA IMA JAKO DOBRE VEZE SA VUČIĆEM UPRAVO SE VEĆ TOG DANA POTVRDILO, POŠTO NE ZNAM DA LI PREDSEDNIK SRBIJE ZNA IME JOŠ JEDNOG JEDINOG STUDENTA NA OVOM FAKULTETU. DAKLE, PRIČA SE RAZVIJA POTPUNO NADREALNO" Kampanja koju protiv Danice Popović, redovnog profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, već desetak dana vode prorežimski tabloidi – počeo je Kurir u vlasništvu Igora Žeželja, pa su oberučke prihvatili i ostali – imala je svoj vrhunac u nedelju uveče na TV Pinku. U to vreme, Danica Popović je gostovala u "Utisku nedelje" Olje Bećković, a Pink je u emisiji "Hit tvit", koja je napravljena da bi prekrila emitovanje "Utiska nedelje", uz poslanike Nenada Čanka, Vladimira Đukanovića, te učesnicu rijalitija i pevačicu Kristinu Kiju Kockar, doveo studenta Aleksandra Jakšića koji je, formalno, označio "sezonu lova" na prof. Popović još u prvim mesecima 2019. godine. I dok su Vladimir Beba Popović i Željko Mitrović gledali "Hit tvit" i dobacivali se frizbijem, Jakšić je, u maniru Milenka Jovanova, sve mašući papirima, ponovo teško optužio ne samo Danicu Popović već i druge profesore – Karapandžu, Teodorovića, ali i Šoškića, Arsića, Živkovića između ostalog i rečima "oni su najprljaviji među nama". Jakšić je u isto vreme branio doktorat Siniše Malog, navodeći da naučni doprinos ovog doktorata nije osporen, uz povremeno terciranje poslanika Đukanovića, izjavu Nenada Čanka da su mu svi ti plagijati nešto grozno i zaključak Kije Kockar da ona nije još došla do doktorata i da neke institucije – policija, tužilaštvo – treba da podrže mladog gospodina koji je "veoma hrabar". "Ono što je strašno jeste to što je taj student u toj emisiji sada izneo gomilu laži i, uz mene, okrivio i sve profesore koji su na fakultetu javno stali u moju odbranu! Zar to nije nečuveno? Zar to najbolje ne potvrđuje tezu da je stvar u dizanju buke i zastrašivanju, a ne u otkrivanju bilo kakve istine? Koji će se sledeći profesor oglasiti i braniti istinu, ako zna da će posle treba o sebi na Pinku slušati razne laži i gadosti, a da će mu moralni sudija u toj emisiji biti Nenad Čanak ili Kija Kockar? Dakle, zastrašivanje je sve jače, iz svih oružja napadaju, pa niko više i ne misli o plagijatu Siniše Malog, zbog čega je cela priča i počela. I tu više nije bitno šta je istina, već je bitno da se diže prašina. Ko je pametan, skloniće se u neku zavetrinu", kaže za "Vreme" Danica Popović. No, kako je sve počelo? DANICA POPOVIĆ: Na tribini o akademskoj čestitosti na Ekonomskom fakultetu jedan student se javio i rekao da ja ne zaslužujem da budem uvodničar, pošto, navodno, upisujem ocene u kabinetu, prodajem ispite, šta sve ne… Izazvao je najpre veliku buru smeha tada – i moju, moram da priznam. Ja sam ga pitala, molim vas, dajte neki dokaz – bilo je zaista kao da me je optužio da sam muškarac. On je rekao da niti ima dokaza, niti želi da imenuje svoje svedoke. I to se vrlo brzo završilo, u maju, tako što je disciplinska komisija Ekonomskog fakulteta njemu dala težak ukor. Dakle, on je proglašen klevetnikom. A potom, jedno anonimno pismo je počelo da kruži gradom, došlo je mnogim ljudima na fakultetu, ja sam čula da je ono i rektorki stiglo, a onda je usledila tužba koja je bila identičnog teksta kao i to anonimno pismo, koju je potpisao isti taj student. I ta tužba je bila prilično apsurdna. "VREME": Tu se optužujete da ste za novo izdanje knjige koristili prevod prof. Babića, sa kojim ste zajedno preveli neko ranije izdanje te knjige, čini mi se 2009. godine. Ali ta dva izdanja nisu iste knjige? Pa naravno da ova izdanja nisu ista, tekst nije isti, deset godina deli ta dva izdanja. To je najprodavaniji udžbenik međunarodne ekonomije na svetu. Zamislite da oni drže iz jednog u drugo izdanje isti tekst, zašto bi iko kupio sledeće izdanje? To ja moram svaki put da ponovim, svaki prevodilac to zna, da je vama prethodni prevod praktično neupotrebljiv. Vi ste taj novi prevod radili od nule? Mora od nule. To je jedini način da se stvar pošteno uradi, da se ponovo prevede. Svaki autor u narednom izdanju pravi mnogo izmena – od stilskih do suštinskih! Izbacuje delove rečenica, ubacuje nove zaključke, premešta pasuse, pojačava ili ublažava neke zaključke… A zadatak prevodioca je da prevod bude – tačan. Ja sam kolegu Babića molila da se priključi, on me je par puta kategorički odbio, znajući koliki je to posao, koliko je mukotrpno, i stalno mi je govorio: molim te, nađi nove ljude, treba da predamo taj posao drugima, mi smo se tu već proslavili, neću više to da radim. Nisam uspela, nažalost, da ga ubedim. Prevod je bio završen godinu dana pre nego što je prof. Babić umro, međutim, knjiga nije odmah izašla jer je još bilo starog izdanja u prodaji, a fakultet neće da izda novo izdanje dok staro ne proda. Iz nekih razgovora sa vašim bivšim studentima shvatam da ste jedan od retkih profesora koji ne piše svoje udžbenike, nego prevodi strane. Meni je to bio osnovni cilj, da radim onako kao se u svetu radi! Kad pitate nekog u svetu po kome je učio međunarodnu ekonomiju, on će reći po Salvatoreu, po Krugmanu, ili po Obstfeldu i Rogofu. I sad treba da dođe moj student i da kaže: ja sam učio po Dani Popović; pa kako stranci odmah da zaključe da on potpuno vlada tim predmetom! Druga velika lekcija mi je bila u Londonu, gde sam saznala da profesori uopšte ne koriste svoje udžbenike. Kada sam pitala profesora sa Londonske škole za ekonomiju (London School of Economics) zašto je to tako, on je rekao zbog toga što imaju veoma malo tržište! Objasnio mi je da Amerikanci imaju tim od 300 ljudi, što dizajnera, što asistenata prodaje, marketinga, direktora, pa onda i 20-30 nobelovaca, koji učestvuju kasnije u komentarisanju tekstova knjiga, tako da su ti njihovi udžbenici toliko superiorni da jednostavno nema svrhe to raditi. I pošto su na taj način pokupili tržište, čak ni Englezi na LSE ne pišu sopstvene udžbenike. To je meni bilo naravoučenije da se tako u ozbiljnom svetu radi. Kada je došlo to anonimno pismo i prijava? U aprilu. Zašto baš tada? Šta se tada dešavalo, pa je tada sve to krenulo? Mislim da ste negde rekli da se ovi napadi sada događaju jer 4. novembra treba da se donese odluka o plagijatu Siniše Malog, pa se, eto, pravi veštačka paralela: "a pogledajte šta oni rade". Ali, šta je tada bilo, u martu i aprilu? U to vreme, komentari koje sam ja dobijala bili su "ti si targetirana". Ko god me sreo od kolega, to mi je rekao. Targetirana sam zato što sam potpisivala sve peticije, i "1 od 5 miliona" i protiv plagijata Siniše Malog i protiv svih ostalih plagijata. U sve to ja verujem, i naravno da nikada ne bih povukla taj potpis, ali ne znam da li ste primetili koliko je malo profesora sa mog fakulteta to potpisalo. Koliko? Od jedne do druge peticije, potpisivao ih je prilično mali broj redovnih profesora, i naravno, mnogo više onih koji su u penziji. Jednostavno, strahuju od uticaja moćnih ljudi na ovom fakultetu. Druga stvar, osim davanja potpisa za peticije, jeste što mi njima strašno smetamo, oni nas zovu "glasna manjina". Mislim da je taj student upravo te reči upotrebio. Da. Ali ja sam jednina, meni smeta da neko kaže da sam manjina. No, dobro, nema veze. Poenta je: pošto smo već manjina – kao da smo, recimo, insekti ili bubašvabe – lako ćemo ih srediti. I onda se ide od jedne do druge: za njih smo bubašvabe na kojima koriste ovakav sprej. Ako se dobro sećam, vi ste gostovali na N1 u aprilu ove godine, rekli ste nešto o visini prosečne plate, a Vučić je valjda odmah sutradan izašao i rekao da to nije tačno i da vi tog studenta proganjate i tome slično. To je bila senzacija da predsednik države po imenu i prezimenu navodi studenta koga ja "maltretiram na časovima nastave zbog izraženog suprotnog mišljenja". Tako je rečeno na televiziji, a to suprotno mišljenje je bilo da ja prodajem ispite. Mnogo kasnije, saznala sam iz medija da se taj mladić hvali da je blizak rođak Bratislava Bate Gašića i da ima jako dobre veze sa Vučićem. To – da ima jako dobre veze sa Vučićem – upravo se već tog dana potvrdilo, pošto ne znam da li predsednik Srbije zna ime još jednog jedinog studenta na ovom fakultetu. Dakle, priča se razvija potpuno nadrealno. Mene jedino u svemu tome teši što izgleda niko živ ne veruje u tu njihovu priču. Kome se oni obraćaju? Svom biračkom telu, da im pokažu kakvi su drugi? Da li se obraćaju meni da me zastraše, ili se obraćaju onima koji bi možda pisnuli, da vide kako ja prolazim. To je Udba, to je njihov cilj. Da je njima stalo do plagijata, pa oni bi Sinišu Malog sklonili pre pet godina. I Jorgovanku Tabaković, i ministra unutrašnjih poslova. Dakle, ti ljudi ne bi bili u vlasti da je njima stalo do toga. Ne, u ovom trenutku njima je stalo da mene diskredituju jer sam previše glasna. Kako je fakultet reagovao? Koliko sam shvatio, oni su podigli celu priču na nivo koji nije baš uobičajen? To biste morali njih da pitate, zbog čega su to uradili. Krajnji zaključak će biti donet za tri-četiri meseca, kada komisija da svoje mišljenje o tome da li je taj prevod zloupotreba autorskih prava. A šta je, po vama, trebalo da bude epilog cele te priče, da nije bio upleten ovaj politički deo? Kako bi se rešavao bilo koji drugi slučaj? Tužba bi bila odbačena kao nekompletna i neutemeljena zbog toga što u toj tužbi ne piše ništa. Šta piše? Čovek je poslao 15 strana iz jedne knjige, 15 iz druge i rekao: evo, izvolite pa gledajte. A nije ništa izvučeno, u smislu, evo, ovo je… Ne. I sastav te komisije se menjao? Promenjen je član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje nakon intervencije ministra Šarčevića u parlamentu. To je zaista presedan i skandal da ministar prosvete presuđuje u parlamentu šta će da radi neko univerzitetsko telo na univerzitetu koji je, ili bi barem trebalo da bude, autonoman. To je bilo u septembru, ministar je tada u Skupštini sve lepo okarakterisao: kako je rekao, taj dečko je "jedan od najboljih studenata Ekonomskog fakulteta", "izuzetan momak" i "rodoljub". To je bio narativ, koji su prethodno postavili Rističević, Atlagić i ostali. Ja ne mogu da budem zahvalnija Rističeviću i Atlagiću što su baš oni preuzeli te reči da izgovore, čime sam ja oslobođena istog trenutka pred svakim normalnim čovekom u ovoj zemlji. Međutim, ono što se desilo jeste da je nakon tog izlaganja u parlamentu već izabrani član komisije – zamenjen. Dakle, da posle dva meseca Nacionalni savet zameni kandidata kojeg je isti taj Nacionalni savet odredio! I to na elektronskoj sednici, dakle, bez tačke dnevnog reda, bez diskusije – samo glasanje! Kao ono zvonce u parlamentu kad zazvoni, pa svi glasaju… Ali ni to nije za čuđenje! Po novom Zakonu o visokom obrazovanju, ovo telo je "preuzeo" SNS, pa je ovakav ishod očekivan. Još jednom se taj student žalio, na još jednog člana te etičke komisije Univerziteta. Sada je imao primedbu na to da smo i taj član i ja potpisnici peticije "1 od 5 miliona", te da postoji sukob interesa, ali pošto Veće društveno-humanističkih nauka Univerziteta u Beogradu nije pod uticajem SNS-a, predlog da se taj član smeni jednoglasno je odbijen. Cela priča je potpuno besmislena. To stvarno liči na Jozefa K, mene samo raduje da ipak deluje benignije, pa ću i ja verovatno bolje proći od Jozefa K. Kada se drugima takve stvari dešavaju, onda vam se čini da to nije ništa. Međutim, kada sam u nekoliko prilika ljudima prepričavala šta se dešava, videla sam toliko bolnu grimasu na njihovom licu dok govorim da sam pomislila, auuu, čoveče, kad njima ovako teško ovo pada, koliko li je ova priča u stvari bolesna i mračna? Da pređemo na ekonomske teme. Fiskalni savet je objavio svoje mišljenje o fiskalnoj strategiji za sledeću godinu. Posle toga je MMF izašao sa nešto drugačijim podacima u vezi sa privrednim rastom od FS: Fiskalni savet kaže da ove godine neće biti preko 3 odsto, slično je i za sledeću, a MMF kaže 3,5 odsto rasta ove, a 4 sledeće godine. Razlika između te dve projekcije je u tome kakav će biti uticaj krize u okruženju na Srbiju. Dakle, metodološki se te dve projekcije više po tome razlikuju nego bilo po čemu drugom. Fiskalni savet je dao strožu procenu, kao i Svetska banka. MMF se drži svoje procene, ali to su nijanse. Međutim, više ne govorimo o bitnim stvarima – "zlatno doba" i 4,5 do 5 odsto rasta su zaboravili svi. Toga sigurno neće biti. A i to je minimum za "zlatno doba", tih 5 odsto. Apsolutno, 5 odsto rasta BDP-a je minimum da bismo uopšte mogli da dostižemo ove što nam beže, što bi bio trenutak kada bi naši ljudi prestali tamo da odlaze. Što više mi zaostajemo, sve će više ljudi odavde želeti da ode, jer zaista su ovo teško podnošljive stvari. Ljudi su racionalni, oni gledaju kako drugi žive. Mladi će gledati šta mogu da zarade, i kada vide kako mogu da žive u Austriji ili Italiji, veoma veliki broj tamo i ostane, ne zato što je tamo idealno, nego zato što je milion puta bolje nego ovde. Ima u tom izveštaju Fiskalnog saveta sjajna rečenica, vezana za povećanje plata u javnom sektoru: "Višak u budžetu pripada svim građanima Srbije, a ne samo budžetskim korisnicima, i trebalo bi ga usmeriti tamo gde su potrebe zemlje najveće, a to svakako nije neosnovano povećanje zarada u javnom sektoru." Potpuno tačno. Ako mi ne možemo nijedan auto-put da završimo već 12 godina, ako je ovo zemlja bez kanalizacije, zemlja gde nikada nijedna institucija nije profunkcionisala, onda se zaista svodimo na to da ćemo biti zadovoljni ako nam doda još 10 dinara u novčanik. I to ne svima. Da, ovim svojima. Mada, istini za volju, plate rastu i u drugim zemljama, i u privatnom i u javnom sektoru, a i kod nas je počeo rast plata u privatnom sektoru. Ali manje nego u javnom. Naravno, mnogo manje. Tajna tog rasta je u tome što ljudi odlaze. Što je manja ponuda, veća je cena, to je ekonomska zakonitost. Tako da će plate, ako se ovako nastavi, ako svi odu, nama koji ostanemo biti baš velike. To bi onda značilo i da će konkurentnost da opadne, pa se onda ne isplati ljudima da dođu ovde i ulože… E, pa, neće dolaziti. Ono što je potrebno da bi ljudi dolazili jeste privredni ambijent, pravosuđe. To kad ja tužim "Kurir", da tu tužbu dobijem ili izgubim za dva meseca, a ne za sedam godina. Dakle, počev od tih stvari pa do većih, kada čovek uloži novac, pa mu ne bude vraćen i to čeka pet godina – on ne može da ostane privrednik ako su uslovi takvi. A uslovi su i bili i ostali takvi. I kad se pita čovek zašto nisu toliko dolazile strane investicije, zašto je sve zaostalo, pa eto zašto – veliki investitori su dolazili kad ih predsednici dovedu za ruku, daju subvencije, daju privilegije. Takvi su došli, ostali nisu. Pošto je već bilo tako, nije došlo do prelivanja tog rasta, da se neke druge grane naslone na te velike investitore, ništa od toga se nije desilo. Pogledajte Zastavu, odnosno Fijat sada. Ništa od toga. Gasi se, zato što ste napravili takav ambijent. Ali to je nekako neprekinuta nit, od Dinkića naovamo – dovedemo, evo vam subvencije, i to je taj sistem rada skoro 15 godina. Sistem rada je takav da ti ubijaš preduzetničku inicijativu u zemlji i prepuštaš je odabranim investitorima. Dakle, nije to da ovde može bilo ko. Šta se ovde dešavalo? Recimo, firma Henkel, koja je kupila Merimu, bila je prva firma koja je tražila da Srbija podigne carine za uvoz deterdženata, da bi štitili svoju proizvodnju. To je još onda bilo? Da, to je to doba o kome pričamo. Jedna od priča iz tog doba. A mi smo te investitore zvali da dođu da bismo mi bili najkonkurentniji, da bi ova privreda izgledala kako treba, a ne da od Henkela pravimo od vas novu Merimu. Apsolutno nikada nije bilo političke volje ili, bolje rečeno, nije bilo homogene vlade sve do Vučića koja bi mogla da sprovede tu političku volju. Moramo da priznamo da je jedino tada uspela fiskalna konsolidacija. Možemo mi da ne volimo Vučića koliko god hoćemo, ali isti taj Vučić, dok mu je Krkobabić bio u Vladi, nije mogao ni da sanja da smanjuje penzije. A onda je Krkobabića eliminisao, napravio jednopartijsku vladu i državu i sproveo, lege artis, fiskalnu konsolidaciju, kako treba. Šta je kasnije sve pogrešno uradio, to je druga priča. Da bi napravio strašno bitan potez, ti moraš da imaš političku većinu. Od kada je sastavljena zemlja Srbija, nije bilo političke većine, i nikad nisi mogao da zadovoljiš svačije ambicije a da sačuvaš njihov glas u Skupštini. Ali, u mnogim zemljama postoje koalicione vlade, kako druge zemlje uspevaju bilo šta da urade sa takvim vladama, a mi ne možemo ništa? Mislim da je možda jedan od odgovora naš izborni sistem. Mi uopšte i ne biramo ljude kojima verujemo, nego damo glas nekoj partiji, a onda ta partija izabere nekakve ljudske karikature koje normalan čovek nikad ne bi izabrao. I vi to gledate, pa na kraju opet imate zadatak da birate između manjeg zla, i na tome se priča završava. Šta je lek za to? Drugačiji izborni sistem? Mislim da je najpre sloboda medija osnova cele priče. Zato što Srbija ne zna šta se dešava. Sada kada gledam RTS kao režimsku stanicu i N1 kao njihovu suprotnost, ja ću čuti potpuno različite vesti, drugačije zaključke. Znam da RTS gleda cela Srbija, a da N1 gleda možda jedna desetina Srbije. Zaključak je da će svi misliti onako kako su videli na RTS-u. Sloboda medija je osnovna stvar, da ljudi saznaju. Jer, ako čovek treba da bira nekoga, on valjda treba da vidi između koga bira. To je pitanje aktuelno već mesecima – da li su izbori zapravo izbori, ako ti nemaš nikakve informacije o tome koga biraš. Kako vidite celu tu debatu o bojkotu? Ja nisam političar i ne usuđujem se nikada da dajem političke savete, ali ono što je meni očigledno jeste da nema nikakvog smisla izlaziti na ovakve izbore. Prvo, jer su besmisleni, a drugi razlog je taj što se na taj način Vučić dovodi u veoma nezgodnu situaciju. Jer, to što opozicija bojkotuje to je jedna stvar, ali ako građani bojkotuju – to je sasvim drugo. Međutim, Vučić uvek ima način da uz ove nazovi opozicione partije – Čanke, LDP i slične – skupi dvotrećinsku većinu u novom parlamentu, da izglasa i novi Ustav ili predaju Kosova ili šta god bude tražila međunarodna zajednica. Čini mi se da bi taj bojkot imao političkog smisla kada Vučić ne bi dobio toliku većinu, ali od toga neće biti ništa. A međunarodna zajednica će i dalje hvaliti Vučića i njegove reforme i uspehe, kao što rade i MMF i Svetska banka, i svi mi ćemo gledati zgranuto, a priča će se nastavi. Dakle, ne verujem u politički uspeh bojkota, ali zdrav razum mi nalaže da drugog dostojanstvenog izbora nema. Dokle priča može da se nastavi, ekonomski gledano? Ekonomski gledano nijedna zemlja nikada nije propala. Nije ni Rimsko carstvo, ono se politički razgradilo, kao što se i SFRJ politički razgradila. Ekonomije nikad ne propadaju. Smanjuje se nacionalno bogatstvo u jednoj fazi, u drugoj se povećava, ništa se bitno neće desiti. Moj najveći problem jeste što ja sve više vidim da u Srbiji nikad neće biti dobro ili odlično. A moglo je da bude. Kad je moglo? Moglo je da bude, možda, da Đinđić nije ubijen. Nisam sigurna, ali dve su stvari bile bitne odrednice tog vremena. Jedno je što su na vlast došli ljudi koji su prva petorka tadašnje srpske ekonomije. Kakva je, takva je, ne kažem da je to bilo najbolje na svetu, ali je bilo najbolje što je Srbija u tom trenutku imala. I druga stvar je bila važna – iako to pravosuđe nije funkcionisalo, DS i DSS su se toliko zamrzele, da su one bile kontrolori jedna drugoj za neku veliku korupciju ili velike skandale, tako da smo uz takvu neku nazovizaštitu pravnog sistema zaista mogli mnogo stvari da uradimo, i mnogo stvari da se pogura. A urađeno je dosta. Prva faza stabilizacije je prošla odlično, privredni rast je krenuo vrlo brzo, lični dohoci su rasli munjevitom brzinom. Mi smo videli da ovo postaje nekakva druga zemlja, i onda u jednom trenutku, kada je trebalo praviti velike rezove, odlučiti se o velikim privatizacijama, da od danas sve firme treba da plaćaju vodu i struju, ili neke takve banalne stvari, onda je sve to prekinuto. Onda je Đinđić ubijen, došao je sledeći premijer, kome ništa od toga nije bilo bitno. On je mislio o tome kako da zaštiti Kosovo i da promeni Ustav i stavi tu preambulu, što ne mogu da kažem da je nebitna stvar i nebitan prioritet, ali na ekonomiju ti ljudi jednostavno nisu ni pomislili. Zanimljivo, tada je bio najveći rast. Jeste, upravo zbog svega onoga što je bilo urađeno za Đinđićevog života. Oni su tačno seli u treću godinu, da je Đinđić ostao živ, on bi ovacije dobijao za to koliko privreda raste zbog stvari koje je uradio u prve dve godine. Kako je on poginuo, sve lovorike su nezasluženo pripale Koštunici. To je i doba najvećih privatizacija, ali i najvećih mahinacija u privatizaciji, a da sa dobijenim parama ništa nije urađeno. Tu postoje dve priče. Jedna je o tome da je svaka zemlja koja je pravila privatizaciju imala velikih problema sa nelegalnim poslovanjem, sa prevarama, sa svim tim stvarima. Rešavali su ih tako kao što ih mi rešavamo – nešto se uhvati, za nešto se sazna, za nešto se ne sazna. Međutim, osnovni cilj privatizacije jeste da se počisti ambijent, da na toj teritoriji više nema gubitaša. A kod nas država drži skoro pola privrede. Upravo o tome pričamo. Ove zemlje su oslobodile svoj privatni sektor, pustile ga da raste i tamo bi bila mnogo smešna priča o nekom PKB kompleksu. Možda je u Češkoj i postojala neka takva firma i bila velika pre 35 godina, a posle toga je ona, ostajući ista, relativno bivala sve manje i manje značajna. Kod nas – ne, kod nas se ništa ne menja, sve ostaje kao što je bilo. Dakle, ta prva Koštuničina vlada je bila period propuštene prilike? Apsolutno propuštene prilike. Ono što se desilo za vreme Vojislava Koštunice jeste da je munjevito rastao broj članova DSS-a – nije baš imao članstvo kao danas SNS, ali je to toliko brzo raslo da je to odmah bio signal da je reč o partokratiji. Ljudi su racionalni – što bih ja morala da se deklarišem za koga sam, ako ne očekujem neku veću korist. To je tada počelo, Dinkić je nastavio i ojačao partokratiju, doveo ju je dotle da je na kraju sam na TV-u rekao da i čistačica mora da bude u partiji da bi dobila posao. I onda, zar nas čudi kada dođe SNS sa mnogo manje obrazovanim kadrom… A uz to su "gladni"... Tako je, i oni su onda dali gas i doveli Srbiju do besmisla. Vi sad gledate da ljudi zaista ne smeju da pisnu, da je zaista reč o romanu 1984. Strašno. Možete li da povučete paralelu između Đinđića i Vučića, na kojoj ponekad vlast insistira? Vučić ima jako dobre medijske savetnike, i očigledno je da sve to što u medijima radi, kada gledamo koji je njegov cilj, a to je da vlada što duže. Ja ne umem da napravim takvu paralelu, meni stalno padne na pamet sledeće: da je meni neko 5. oktobra 2000. rekao da će 5. oktobra 2019. godine na vlasti biti Aleksandar Vučić (već sedam godina), da će zavesti jednopartijski sistem, i da će me optužiti za potpuno nebulozne stvari, da će o meni pisati "Kurir", ja bih stvarno mislila da je ta osoba koja mi to kaže luda, a bogami se vidi da sam ja luda. Nešto ste rekli, da li u "Utisku nedelje", da li u nedavnoj tribini na Filozofskom fakultetu, nešto u smislu "ja neću novog Vučića iz opozicije". Na šta ste mislili? Ja nikako neću osobu koja će da nastavi partokratiju. Koja neće da uvede reformu pravosuđa, koja hoće sama da postavlja šefove i predsednike sudova, kao što su svi do sada radili. Ja takve neću, odmah vidim zašto to rade, da bi prljave ruke svoje i svojih saradnika prali čistom vodom iz našeg lavora! Ko god mi ne garantuje potpunu reformu pravosuđu, ali lege artis, iskrenu, istinsku, a ne da sudovi nastave da rade onako kako se na televiziji naloži, ja to neću. Imali smo u Cvetkovićevoj vladi reformu pravosuđa, koja je napravila stvari još gorima. Kasnije će se ispostaviti i da je ta vlada trošila preko mere, pa se došlo u predbankrotno stanje. Napravili su ogromnu štetu sa tom reformom pravosuđa. Zašto su uradili tu besramnu stvar? Osnovna stvar u svim uspešnim reformama jeste što je na čelu reformi bio čovek koji je imao ogroman kredibilitet, što su ljudi toj osobi verovali. Vi ovde to niste imali. Premijer Cvetković nije nijednom pokazao nijedno svoje mišljenje. On je radio to što mu se kaže, ali ja zaista ne mislim da je to posao premijera, nego nekog iz pomoćnih službi, kao što ga je crtao Marko Somborac. A kako je došlo do predbankrotnog stanja? Plate i penzije su rasle brže od produktivnosti rada, brže su rasle nego što je privreda rasla. To znači da ja svom detetu dajem 150 odsto svoje plate svakog meseca. Koliko meseci možeš to da daješ a da ne dođeš u predbankrotno stanje? To sada, nakon najave povećanja plata u javnom sektoru, ponovo govori i Fiskalni savet. Kažu, evo, počinje ista priča. Privredni rast je "zakucan" negde na 3 odsto i ne može više osim ako ne bude jednokratnih efekata – poput usporavanja 2017, pa posledičnog rasta 2018. Sa druge strane, najavljene su javne investicije prvo od 5, pa od 10 milijardi, a Fiskalni savet je sve to skupio na gomilu i došao do iznosa od 15–20 milijardi, kojih nema. Da li to može da poveća rast, i odakle će da dolaze te pare? To je bila toliko nedorečena rečenica o tim investicijama da je izgleda napravljeno baš tako da svako od nas dopuni onim što želi. Nažalost, to je nemoguće, tih para nema. Na sadašnjih milijardu i po ili dve može da se doda recimo pola milijarde, ali strašno zavisi u šta ćete ulagati. Fiskalni savet kaže da postoji rizik da te "investicije" budu zapravo novi stadioni i kupovina nove vojne i policijske opreme. To je sve totalno neproduktivno, kao što je neproduktivan i "Beograd na vodi". On ništa ne proizvodi, ništa ne izvozi. Mi smo živeli u vreme kada je Novi Beograd počeo da cveta i videli smo toliko solitera u životu, da ja ne znam kako može sad da nas impresioniraju još četiri solitera, bilo kakva, da to neko podigne i da kaže da je to budućnost Beograda. Kažu, turisti će da dolaze da vide to čudo. Jedna farsa za drugom. Ali ono što je osnova privrednog rasta jeste pravosuđe. Ako vi to oslobodite, onda ćete osloboditi ljude koji su pošteni a imaju averziju prema riziku. Kada oni postanu sigurniji da je ovaj ambijent valjan, onda stvari kreću nabolje. Dok su ljudi uplašeni, dok samo jedan čovek u ovoj u zemlji donosi odluke, toga neće biti. A BDP će da raste toliko koliko raste. On raste i zbog ove izgradnje Beograda, svih ovih rekonstrukcija što sada rade. Koliko para tu ulože za toliko će da poraste BDP. Ako budu osam puta razbijali Trg republike i plaćali, sve više će rasti BDP. Pa tako nešto je Ana Brnabić htela da uradi tamo 2017. Kad je postalo očito da će rast BDP-a da bude veoma nizak, rekla je, e sad ćemo da donesemo mere za jednokratni rast BDP-a, pa ćemo da čistimo kanale i da poljoprivrednicima kupimo traktore. Veštački da se podigne, bez suštine, nego, eto, da se kaže. To je zato što nemate ljude sa preduzetničkim instinktom da pokrenu posao. Takvi ljudi su otišli, i radije će da odu u Bugarsku nego da ostanu ovde. Zar tamo nije sličan nivo korupcije? Jeste, ali nije toliko jaka partijska država, ipak tamo važe zakoni Evropske unije. Iako je korupcija velika i tamo i ovde, vi možete da dođete u Bugarsku i napravite posao, a Bugari da dođu ovde i naprave posao pored SNS-a, e to ne može. To je razlika, ključ je u pravosuđu i medijima. To je stalno ona priča – a zašto ti ne uđeš u Vučićevu vladu i ne popraviš stvari. Pa ne radi se o tome, radi se o partokratiji, slobodi medija, da se Srbija oslobodi, da ljudi oslobode da počnu da misle gde će da rade. Vama kao premijeru je zadatak da mislite o privrednom rastu. To je najvažnija stvar, kako će privreda da raste i to da već u vašem mandatu počne da se pokazuje, kao što je počelo u Đinđićevom. Jer vi onda radite i za onu većinu koja će da glasa za vas, a i dajete ljudima nadu da mogu da ostanu u zemlji. Kad bi svako od nas video da će biti bolje iduće godine, malo bolje, ali ipak bolje, onda bismo drugačije gledali celu tu stvar. Ali njima je osnovni zadatak "Beograd na vodi", Evroazijska unija… a bogami i to da ućutkaju svakoga ko se ovde usudi da drugačije misli. Radmilo MARKOVIĆ
  5. Nakon prošlogodišnjeg upečatljivog završetka svog „Beogradskog petoknjižja“ romanom „Tuđine“ (koje čine još romani „24 zida“, „Parter“ i „Prave Beograđanke“, i zbirka priča „Beograđanke“), Igor Marojević odlučio je da od alkohola kao motiva svih svojih proza, i beogradskih i etnofikcionalnih (romani „Žega“, „Šnit“ i „Majčina ruka“) napravi krupnu temu, sugerisanu naslovom njegove nove knjige objavljene u „Laguni“, čije će prvo potpisivanje autor obavljati na sajamskom štandu Lagune u nedelju 27. 10. od 12 do 12.30. Prvo što, već na koricama novog autorovog dela, privlači pažnju jesu krajnje pohvalna mišljenja njegovih kolega o „Romanu o pijanstvima“. „Ovom knjigom Igor Marojević je prošao opasnu granicu do koje je svojim dosadašnjim pisanjem stizao, i nije stradao“, piše, između ostalog, Vladan Matijević. * Kako vidite preporuku svog kolege Matijevića? – Verovatno je roman napisan beskompromisnije od dosadašnjih, dinamičnije i sa manje okolišanja i obzira prema tabuu govora iz prvog lica o osetljivoj temi. Inače ne bi imalo smisla tretirati je. * Kako vidite razliku između svojih proza u kojima sporedno tretirate alkohol i „Romana o pijanstvima“? – U kontekstu tog pitanja, moja dosadašnja proza mi deluje nekako suvo, a „Roman o pijanstvima“ vlažno, ili bar podmazujuće. Možda je plural u naslovu ove knjige znakovit: osnovni osećaj je sličan, ali pijanstva su razna, i nepregledna… * O tome govori i činjenica da se radnja ne odvija samo u Beogradu, nego i u Gvadalahari, LJubljani, i malim mestima u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj gde čašica ume da povede međunacionalnim prepirkama? – Umeju u njih ljudi na Balkanu komotno da uđu i trezni. E sad, da se glavni junak nije našikao u Gvadalahari, ne bi imao konflikt sa meksičkom mafijom, niti bi u LJubljani izveo performans poniženja kako bi došao do novca za hotel. Prebogata je, i maštovita baština priča uzrokovanih alkoholom, a „Roman o pijanstvima“ pokušaj je ambiciozne panorame takvih priča u određenim mestima na planeti u poslednjih desetak godina 21. veka. Naravno, sve je to povezano s glavnim junakom, inače bi prvi pojam iz naslova morao biti promenjen ili maknut. * I Barselona čini jednu od geografskih poluga ove vaše proze, mada u naglašeno političkom ambijentu koji zahvata dane posle referenduma za osamostaljivanje Katalonije. S obzirom na prikazane međunacionalne konflikte na Balkanu i u Barseloni, čini se da iako prividno govori o hedonizmu, ovaj roman ima prilično društveno-kritičku notu? – Mislim da srazmerno mali broj ljudi često poseže za čašicom iz pukog meraka, mnogi ne umeju da izdrže raskoš negativne stvarnosti pa kroz piće beže od mogućnosti sopstvenog uma. Ali kad ono postane lična navika, možda ima smisla neizgovoreno pitanje: da li je ljubav jača od ljubavi prema alkoholu? * Ne može se izbeći paralela između odvajanja Katalonije i raspada SFRJ, naročito što se i to, unutar barselonskih poglavlja, pominje u romanu? – Osnovna razlika je u „Ustavu“. Dok je onaj naš iz 1974. bio odveć fleksibilan, ali smo na to reagovali prekasno, što je jedan od odlučujućih momenata prilikom krvavog odvajanja ostalih republika, španski „Ustav“ definiše domicilnu državu kao nesporno teritorijalno nedeljivu, ali sa jakim autonomijama. Zanimljivo da su te autonomije definisane fleksibilno, što državi omogućuje da sa svakom autonomnom jedinicom postigne različit dogovor. Tako je taj „Ustav“ u isti mah liberalkapitalistički, jer podstiče na pregovore o ceni. Katalonija je nezadovoljna količinom autonomije i zato bi se pola njenih žitelja odvojilo, nek čitalac sam zaključuje koliko to ima veze sa raspadom SFRJ. * Šta je ono što „Roman o pijanstvima“ čini drugačijim u odnosu na prozu natopljenu alkoholom kakvu su pisali Bukovski ili Henri Miler? – Za razliku od ogromne većine proznih knjiga o alkoholizmu, „Roman o pijanstvima“ govori o liku koji i pored sklonosti kapljici završava sve svoje obaveze na vreme, a siže se odvija u digitalizovanom ambijentu i eri gde su i žene jednako sklone piću kao muškarci. Moj glavni junak nije postao alkoholičar u formativnom razdoblju za to, dakle između svoje dvadeset pete i trideset pete godine, već kasnije, jer mu se čini da će kao sveži povratnik sa Zapada lakše podneti šok kulture uz pomoć promiskuiteta i alkohola. Što se drugog tiče, u pojedinim fazama on ipak nastoji da se vrati trezvenjaštvu, a žene ne pomažu baš uvek i u svemu: posle dvogodišnje pauze on se vraća piću nakon ljubljenja sa glumicom koja je prethodno pila vino. * Koliko je bezbedna udaljenost sa koje čitalac posmatra svet sačinjen od alkoholnih isparenja, dima, vajfaja i razvrata? – Ne mislim da moj pripovedač eksplicitno propagira alkohol, kao ni da je ovo moralističko antialkoholičarska knjiga. Mada ne bih imao ništa protiv da pojedini čitaoci iz „Romana o pijanstvima“ izrone sa žudnjom da i sami što pre posegnu za čašicom, a pojedini sa žudnjom da to nikad više ne učine. * Filip David govori o impresivnoj jednostavnosti i autoironičnosti u „Romanu o pijanstvima“ i iznenađujućoj promeni vašeg stila? – Tema je dovoljno složena i teška a događaji se relativno brzo nižu. S obzirom na to, nije bilo potrebno stilski naročito komplikovati. Roman je pisan utrobno pri čemu su reči sprovodnik dinamike i višesmislenosti kako teme tako, nadam se, i postupka. * Koliko su vam za građu poslužila lična iskustva? – Nekom ko piše je najbolje za temu uzeti ono što dobro poznaje a prema čemu može i da ima distancu. Ako sam se i laćao alkohola, bilo je to nadasve za potrebe teme, koju promišljam već godinama, da bi se kasnije desilo spontano zapisivanje. A sigurno mogu da imam distancu prema dotičnoj temi. * Šta je najgore a šta najbolje u konzumaciji alkohola? – Možda je najgora neumerenost, kao i griža savesti uz mamurluk, koji pak ume i da bude saznajno plodan, samo ako je čovek u stanju da ga opiše tj. zapiše. Uz to, alkoholizam bez mamurluka je što i satira bez gorčine, bio bi to jednodimenzionalan i netačan doživljaj sveta. Konačno, čak i hronični alkoholičar svoje životne dileme može efikasno da rešava jedino trezan, pa makar i mamuran. Vid JERAJ
  6. Plenković je ovaj tjedan morao izbaciti Penavu iz HDZ-a. Ovako će snositi dio krivnje za posljedice Krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u "Hrvatsku pravoslavnu crkvu" Vukovarski gradonačelnik Ivan Penava imao je sreće. Naime, da se njegov nedavni antisrpski ispad nije dogodio usred skandala s ratnim avionima, dobio bi znatno veći publicitet. Pa bi se Andrej Plenković morao puno čvršće postaviti, i možda Penavu pokušati izbaciti iz stranke, pod cijenu trajnijeg gubitka vlasti u Vukovaru. Penavin napad na Srbe sastojao se, podsjetimo, od dva elementa. Prvog, izrazito etički ružnog, i drugog, s katastrofalnim dugoročnim političkim posljedicama, ako se samo vodstvo HDZ-a najodlučnije ne suprotstavi Penavinim stavovima. Gospodin Penava napao je srpsku djecu u Vukovaru, zato što ne ustaju kad se izvodi hrvatska državna himna. Sada bismo mogli potrošiti tisuće i tisuće riječi na kompleksna pitanja o odnosu pojedinca ili određene društvene skupine prema državnim simbolima u razvijenim demokracijama. TO VIŠE NIJE GOVOR MRŽNJE, NEGO GOVOR BIJEDE Dovoljno je sjetiti se kako je spaljivanje državne zastave u Sjedinjenim Državama sudski opravdano Prvim amandmanom, ili, u najnovijem vremenu, kako dio profesionalnih američkih sportaša ne sjedi, nego kleči u vrijeme izvođenja himne, prosvjedujući tako protiv rastućeg rasizma u Americi. No, ovdje se, zapravo, ne radi o himni, nego o djeci. Koristiti djecu kao metu za političke napade doista je nevjerojatno nisko, čak i za domaće političke standarde. To više nije govor mržnje, nego govor bijede, koji može izravno potaknuti fizičke međunacionalne incidente u Hrvatskoj. Drugo, gore čak i od toga, vukovarski je gradonačelnik izjavio kako je njegov grad epicentar kontinuirane puzajuće velikosrpske agresije. Kad gradonačelnik kaže takvo što o vlastitom gradu, to, zapravo, znači da je gradonačelnik optužio sve Srbe u tom gradu da su potencijalni agresori. Što, opet, znači da Srbi ne bi trebali živjeti u tom gradu, jer je, dakle, riječ o neprijateljima, a kako trpjeti neprijatelje kraj sebe. Što bi, opet, bio gadljiv, ali izolirani incident, da gospodin Penava nije član vladajuće stranke. ZA SRBE IMA MJESTA SAMO POD ODREĐENIM UVJETIMA Budući da gospodin Penava jest član vladajuće stranke, svatko ima pravo pomisliti kako dio vladajuće stranke misli da se, eto, upravo odvija puzajuća velikosrpska agresija, kojoj je središte baš u Vukovaru, gradu opterećenom toliko prebolnih emocija. A ako dio vladajuće stranke misli da su hrvatski Srbi opet krenuli u agresiju na Hrvatsku, to znači da se taj dio vladajuće stranke s agresorom svakako želi obračunati. Ukratko, krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u “Hrvatsku pravoslavnu crkvu”. PLENKOVIĆ JOŠ UVIJEK NE ŽELI RISKIRATI S PENAVOM Krajnja konotacija Penavine izjave jest da nam Srbi, ovi sadašnji, u Hrvatskoj uopće ne trebaju. A ta vrsta protusrpske ideologije, koju dio HDZ-a nesumnjivo podržava, podjednako je nepodnošljiva za funkcioniranje Hrvatske kao normalne, demokratske države, kao i za međunarodni status naše zemlje. Andrej Plenković sve to naravno razumije. Kao što zna da je početkom tjedna, odmah poslije ovog strahovito opasnog ispada Ivana Penave, morao pokrenuti postupak za Penavino isključivanje iz Hrvatske demokratske zajednice, jer u suprotnom sam Plenković preuzima dio krivnje za posljedice antisrpske politike vukovarskog gradonačelnika njegovih HDZ-ovih sumišljenika. No, Plenković ne želi riskirati s Penavom, dok god na to baš ne bude prisiljen, kao što ne može smijeniti Krstičevića, jer bi tako ugrozio svoj položaj u stranci koja iznutra i dalje funkcionira kao Komunistička partija u komunističkom sustavu, što znači da se sastoji od niza frakcija, koje predstavljaju različite skupine birača. A ona frakcija koju reprezentira Ivan Penava (ili Milijan Brkić), jedna je od najsnažnijih još od osnutka HDZ-a. Stoga će svaka HDZ-ova politika stalno u sebi nositi više ili manje vidljive elemente uvjerene, tvrde protusrpske ideologije. https://www.telegram.hr/price/ovo-sto-penava-radi-vise-nije-ni-govor-mrznje-nego-govor-bijede/
  7. Milica Matić, rođena Počuča iz Divosela zapisala je potresnu, istinitu priču, kazivanje svoje majke Marije Počuča, Vujkanove koja je sa 75 svojih komšija Divoseljana bačena u Jarčju jamu na sjevernom dijelu Velebita 06.08.1941. godine u vrijeme pokolja srpskog naroda u Divoselu. Jarčja jama je jedna od brojnih kraških pojava iznad zaseoka Alanak /Alanak – toponim Olanak/ u zaseoku Veliki kraj – Divoselo. Jama je dosta duboka, a izdubile su je nadzemne i podzemne vode, kojima je ovaj kraj obilovao od riječnih bujica do otapanja snijega sa Velebita. Hrvatske ustaše /u službi politike NDH/, znale su za ovu jamu posredstvom Hrvata koji su živjeli na Alanku, a i sami su bili iz obližnjih hrvatskih sela, pa im je Velebit bio dobro poznat. U „pročešljavanju“ Velebita u vrijeme pokolja u Divoselu 05. augusta 1941. godine, ustaše su skupili oko stotinjak Divoseljana /ostatak nezaklanog naroda koji je pronađen sakriven po šumarcima i vododerinama, uglavnom žena i djece i poveli ih na „put spasa“ na Alanak. Jeziva sjećanja iz ovoga pakla, ispričali su desetorica preživjelih, koji su se uspjeli izvući iz Jarčje jame i preživjeti ovaj zločin, kako bi živima i istoriji prenijeli istinu o paklu Jarčje jame i pokolja u Kruškovačama, u Divoselu. U Jarčju jamu na Alanku, bačeno je 75 Divoseljana, 45 starijih žena i muškaraca i 30 djece. Samo jedanaestoro Divoseljana uspjelo se izvući iz Jarčje jame i preživjeti ovaj zločin, kako bi živima i istoriji ispričali istinu o paklu, koji se dogodio Divoseljanima u Jarčjoj jami na Alanku a to su: Marija Počuča /supruga Miloša Vujkanova/, Marija Počuča /Mara Stakina, supruga Miće Počuče, Jandrina/, Jela Stanić /supruga Janka Stanića, Luckova, Sava Jerković /Dušanova/, Jovo Ribar, /10 godina, sin Nikole Ribara/, Mile Potkonjak – Đoko, Pera Cvijanović /Pera Cvijina/, Mileva Cvijanović, Dmitar Cvijanović – Cvijo, Mara Vujnović, Janja Vujnović – Janjeta /Kujičina/. Kada se Dmitar Cvijanović – Cvijo, sav izboden bajonetama, izvukao iz jame i pokušao vidjeti gdje se nalaze, da se orijentiše, upao je u ustašku zasjedu i odmah pogubljen, tako da je samo desetoro preživjelih iz ovog mučilišta. Pred ispovijestima i potresnim pričama ovih nesrećnih ljudi, što su se uspjeli izvući iz mučilišta Jarčje jame, mukama što su preživjeli i vidjeli, blijede slike Danteovog pakla. Majka Marija je davno umrla /1997. godine u Srpskim Moravicama kod ćerke Milice/, ostala su tužna sjećanja, ostalo je pusto Divoselo bez naroda, ostala je tužna ispovijest i sjećanje jedne hrabre žene, jednog velikog čovjeka, sjećanje na jedno vrijeme koje je bilo i prošlo i koje nažalost, još uvijek traje… Nažalost, danas kada čovjek dođe u Divoselo, ima osjećaj da je došao u prostor u kome je vrijeme već odavno stalo… Ništa više nije kao što je bilo nekada. Nema više kolijevke ni dječjeg plača, ne čuje se kalača na bunaru, kućni pragovi zarasli u travu, mjesec putujući na zgarišta sja… Vjetrovi i „oluje“ brisali su tragove života, ostadoše ugašena ognjišta. Ostale su slike zločina, koje nikada ne blijede… Samo slobodarski orlovi jetko zaklikću iznad Divosela, i vinu se visoko u nebo, u visine… Kazivanje Marije Počuče, Vujkanove, koja je bila bačena u Jarčju jamu, izvukla se iz nje i uspjela preživjeti, donosimo autentično, upravo onako kako je u svojoj ispovijesti u poznim godinama iznijela u svojim sjećanjima. Njeno kazivanje zapisala je ćerka Milica Počuča, /udata Matić/, i ostavila istoriji istine iz Divosela. U svojoj ispovijesti Marija je govorila: „Bog me je spasio da svijetu pričam gdje sam bila i što sam vidjela“. Uvodni tekst napisao Mile Rajčević, prof. Da se ne zaboravi… U spomen mojim ispaćenim roditeljima Milošu i Mariji U spomen mojim dragim ispaćenim Divoseljanima U spomen selu Divoselu Vječni mir u Jarčju jamu bačenim mojoj baki Milki, mojim sestricama Milki i Dušanki i bratu Branku. Milica Matić, rođena Počuča. Fotografije su snimili italijanski vojnici kada su došli u Kruškovače u Divoselo poslije pokolja 05. i 06.augusta 1941. godine. „Ušla sam u bajtu (tako se kod nas zvala ljetna kuhinja) i zatekla majku vrlo zamišljenu. Sjedila je na krevetu ne mareći za nered oko sebe, a bore na čelu duboko su joj se urezale u staračko lice. Prišla sam joj oprezno, kako sam to uvijek činila i upitala je već uobičajeno: „Mama, da li Te što boli ?“. Odgovorila mi je: „Što bi me bolilo“, a iste one bore ostale su na čelu i dalje. „Mama, nešto Ti jest, rekla sam, nježno joj stavivši ruku preko uskih, mršavih ramena. „Nije mi ništa“, odgovorila je i dalje zabrinuta, „ali mi se ne dopada što se taj narod počeo dijeliti“. Htjela sam da joj odagnam te teške misli, i stupila sam s njom u dijalog. „Mama, sve će to biti dobro“, rekla sam joj. Narod se više ne može podijeliti. Srbi i Hrvati već toliko godina žive zajedno, zajedno rade, druže se, pomažu jedni drugima. Zajedno svetkuju i svatuju, udaju se i žene. Djecu rađaju. Nemoguće je, rekla sam joj, da se više ikada ponovi 1941.godina. „Ali, nastavila je ona dalje, meni se ovaj Kuzman ne dopada“. „Koji mama, Kuzman, ili možda misliš na Tuđmana ?“. „Ma ne dopada mi se onaj što maše ustaškim barjacima i dijeli narod. Jesi li vidjela ono u Splitu ?. Koliki se narod okupio oko njega i plješće mu. A, Boga mi, ne divani on dobro. Zaluđuje taj jadni narod i zlo će se dogoditi. Bojim se, djeco, za vas. Ne daj Bože, da se ikada više dogodi ono klanje i ubijanje kakvo je bilo `41. A, bogami, bojim se, ponoviće se. Moja kćerce, ne vodi to dobrome. Taj vražji HDZ i Kuzman zaludili su svijet i veliko je zlo pred vratima svima nama“. „Nemoj, mama, sve crno gledati. Biće to sve dobro“. Duboko sam razmišljala i shvatila sam da moja majka misli na Tuđmana i HDZ. Mama je oštro reagovala. Shvatila sam što to znači kada je moja majka govorila: „kriv je onaj ko dijeli narod i unosi mržnju među ljude, vi to ne možete shvatiti, koji niste to zlo doživjeli. Ne daj Ti Bože, ni sanjati, a kamo li proći mojim stopama. Ne daj Bože, ni najvećem dušmaninu da vidi kako se kolju ljudi i djeca, a ne da i sam budeš klan i u jame bacan“. Zastala je , očiju navlaženih suzama i dodala: „Djeco moja, ako vidite da ćete pasti ustašama u ruke, sami sebi sudite, na bilo koji način“. Tu joj je zadrhtao starački glas. Pogledale smo se bez riječi, razumjele smo se bez teksta. Iako nisam vjerovala mojoj majci da je moguće da se desi 41. godina, desila se. Desilo se da je Divoselo ponovo spaljeno, porušeno i uništeno, da su Divoseljani, mirni i dobroćudni ljudi ponovo doživjeli 1941. godinu. Klanje, ubijanje, jauk i lelek dostigao je svakog onog ko je ostao na svom kućnom pragu čekati sudbinu sudnjega dana. Divoselo je sravnjeno sa zemljom. Velebit čuva tajne svojih bezdanih jama, dok njegove grane šume gorke priče, gorke sudbine sela Divosela. Šume li možda i onu već poznatu iz 1941. godine o majci Mariji Počuči, Mariji Vujkanovoj, koja je „vaskrsla“ iz Jarčje jame na Alanku. Godine 41. i 91. približile su se po svom zlu, a majka Marija, danas protjerana sa svoga spaljenog ognjišta, batrga svijetom i pod tuđim krovovima traži toplinu svoga toplog ognjišta. Misli joj se motaju oko zgarišta u Velikom kraju u Divoselu, u kojem se utrnuo njen osamdeset petogodišnji vijek. U krajičku oka okamenjena suza, usne u grču bez osmjeha, lice smežurano i bore na čelu skrivaju ispaćenu, staričinu dušu. Ispričaću priču moje majke Marije, istinitu, do najsitnijeg detalja, jer, govorila je: „Bog me je spasio da svijetu pričam gdje sam bila, što sam vidjela i što sam doživjela“. Njena priča nije bila dovoljno glasna. Bila je godinama zatomljavana u njenim grudima, i o zlu nije rado pričala. Zato se valjda i ponovila. Pa neka priča počne. * Divoselo. Proljeće 1941.godine. U selo su upale ustaše. Zauzele su školu i narod iz sela prisiljavali da im donose hranu. Zatečeni i izbezumljeni narod trpao je pune košare hrane i nosio ustašama u školu. Za uzvrat ustaše su jače terorizirale po selu i naređivale neka se ljudi odmah jave u školu. Neiskusan narod, nenaviknut na takve laži i prevare i ne znajući što ga čeke pod velom neizvjesnosti, meo se po selu, ne znajući kud bi sa sobom. Mnogi uvjereni u svoju nevinost odlučiše se i krenuše put do divoselske škole. Oni, koji su otišli, nisu se više vratili. Progutala ih je njihova naivnost, poubijani su uz najzvjerskija mučenja. Ustaše su i dalje uz prijetnje poručivali neka dođu i oni drugi, jer je i njima bila namijenjena ista sudbina. U školi su krvarili mirni, dobrodušni, naivni Divoseljani, dok su pored školske zgrade šumili crni i bijeli dudovi po kojima su se ovi ljudi kao djeca penjali, sladeći se njihovim plodovima. Teror je bivao sve teži, sve jači. Narod je bježao po šumama, skrivao se gdje je ko znao i umio, jer se u kućama nije smjelo zanoćiti. Ustaše su bahato gazile i gnječile jedno selo, odvodile ljude, blago, i odnosile sve što se odnijeti moglo. Uz tužno mukanje krava, blejanje ovaca i uz bolećivo rzanje konja odjekivala je pjesma oholih ustaša: „Goni Polde junice bez šolde, nit ih vraća, nit ih kome plaća“. Narod u selu je tužan, jadan i prestravljen. Život nam je bio strah, bježanje, skrivanje. Bili smo jadni, pod okrutnim ustaškim režimom NDH. Tako je potrajalo sve do osmog mjeseca. Ustaše su odlučile poklati srpski narod Divosela, etnički očistiti, selo spaliti, zbrisati sa lica zemlje, a ono što se moglo odvući, ugrabiti sebi. Selom je pukao glas: „Narode, bježite, ustaše poklaše“. Osvanuo je 2. augusta 1941. godine. Narod se uzmeo. Svako zna da nekud mora bježati, a ne zna kamo će, i kuda će. Bježi se. Bježi veliko i malo, ljudi i stoka. Sve je nagrnulo prema Velebitu, prema Kruškovačama. Narod posrće, zapliće se u grane, djeca plaču, padaju, vrište. Ja sam izbjegla sa svekrvom i troje nejake djece u zbjeg u Kruškovače, /lokacija između Debele glavice i Visočice/, gdje se nalazilo mnogo naroda iz Divosela, Čitluka i Ornica. Pao je mrak. Zbili smo se jedno do drugog u ovu uvalu podno Velebita i tu zanoćili. Noć crna, tamna i neizvjesna pritisnuta tišinom kroz koju se čulo samo disanje usnule, izmučene djece. Prostrli smo im komadiće robe koje smo u trku dohvatili bježeći iz svojih kuća. To im je bila postelja. Mi odrasli, tek smo malo podrijemali, naslonjeni svako o svoje drvo. Oko nas tama, iznad nas golo nebo, u nama strah, neizvjesnost. Tu smo ostali i cijeli drugi dan i drugu noć. Zaklon nam je izgledao siguran i nije se isplatilo micati i otkrivati položaj. Drugu je noć padala kiša. I nebo je proplakalo na bijedu nas paćenika. Bilo je hladno. Mokri smo i pokisli. Djeca cvokoću i plaču. Cijedimo ono malo pokisle robe i navlačimo nanjih, a i sami dršćemo od hladnoće. Podvlačimo se ispod krava svezanih u grmove, da iz gladnih životinja istisnemo koju kap toploga mlijeka i njime okrijepimo nejač. Sa Velebita zavija vjetar. Kapi kiše udaraju o lišće našega krova i klize uz tupe udarce na tlo. Tmasti oblaci, puni kiše, izvijaju se iz gustih gudura Velebita, a gluva tišina jezive noći prijeti i dalje. I baš kad se pojavi prvi cik zore, kad se dan uhvati u koštac sa tamom, od velebitske gudure odbi se jeka pucnja pištolja. Za njim opali puška, a potom po zbjegovima stisnutim u uvalama Velebita osuše mitraljezi. Pucalo je na sve strane. Djeca se uzvrištala, uzjaukale žene, uzmukala stoka. Grmio je Velebit. Mitraljezi štekću i svuda oko nas se zabadaju meci. Padaju zajedno sa otkinutim granama i izrešetanim lišćem. Prolomili su se jezivi povici ustaša: „Opkoli, hvataj žive“. Kuda ćemo? Kamo da bježimo, što da radimo? Djeca se guraju uz naše noge, uza skute, dršću i plaču. Privijamo uza se svoju nejač, a ne znamo kuda ćemo ni sa sobom ni sa njima. Ne plačem, ne jaučem, ali se tresem i zubi mi cvokoću. Kroz kišu metaka prebacimo se u jedan obližnji jarak i tu opet stisnemo svi jedno uz drugo. Bilo nas je strah i disati. Dan je bio dug i neizvjestan. Kiša je prestala padati i sunce se otimalo ispod oblaka. Kad je podne prevagnulo, začuše se opori glasovi i teški topot čizama. Pojaviše se ustaše, opkoliše nas sa svih strana i pohvataše. Ujaka Nikoletinu i još neke muškarce su odmah ubili, a nas su odagnali u svoj logor u Kruškovače, gdje su prikupili sve one koji su pronađeni živi u šumi. Tu je nastao pokolj i krvavo orgijanje. Tuklo se i ubijalo čime se stiglo. Žrtva je birana preme ustaškim prohtjevima za mučenjem. Gledala sam svojim očima batinanje, klanje i mučenje svake vrste, a ja i djeca od straha od zemlje odskačemo. Svi koji su bili malo više ranjeni odmah su na mjestu ubijani.Tu su se častili i veselili se svojoj dobro obavljenoj raboti. Tako su dovodili svezani narod pohvatan po vrletima Velebita i slavili. Ustaške pjesme nadjačavale su plač gladne i izmučene djece. Svakog časa bilo nas je više. Do pred počitak sunca skupili su nas oko sto dvadaset žena i djece i oko pedesetak muškaraca. Svi muškarci su bili svezani. Sumrak je ovio tužni Velebit i dušu je sve teže pritiskala noć. Iz logora su odvojili muškarce od žena i djece i sve ih pobili. Nama su održali govor. Pitali su nas zašto smo bježali iz svojih kuća jer, rekoše da smo ostali kod kuća ništa nam se ne bi desilo. „Za sve zlo su“, rekoše, „krivi vaši ljudi jer se ne pokoravaju vlastima, a vlasti se mora pokoravati ma kakva ona bila. Tko je prav nije trebao bježati od kuća, a onaj kome je neko od sinova, braće ili muževa učinio nešto protiv ove države neka zna da neće uteći. Sad vam je kod kuća sve uništeno. Vidite li koliko je tu naroda poginulo. Sve zato što ste bježali“. Jadnim glasom zarobljenika rekli smo da ne znamo ko je kriv, samo da vidimo što se radi pa smo morali bježati. Dubokim glasom ubice dreknu jedan: „Jeste li ikada upoznali da vlast koja je god došla ubija narod, jer što će joj zemlja ako nema naroda“. „Večeras“, reče „idemo na Olanak, a sutra ćete dobiti objave i svak neka ide svojoj kući. Popišite robu i blago koje vam je propalo pa dođite u Općinu i tamo ćete dobiti sve. „Samo“, kriještao je dalje, „dobro pazite da ne biste napisali nešto što vam nije propalo, jer ćete za to odgovarati“. Taj šuplji govor nije mi ulijevao ni trunka nade. Nisam ga ni slušala. Tupi pogled upro mi negdje u daljinu, u daleku švapsku zemlju. Da mi je makar Miloš tu. Možda bi lakše. On je jak i možda bi oteo, spasio djecu. Ili bi možda i on već bio ubijen. Iznad mene nadvio se težak oblak. Velebit se smrknuo i naježio. Kriješti onaj ustaša i dalje. Drži nam govor. Nisam ga ni slušala jer sam znala, osjećala sam da sve laže. Nakon održanog govora pošli smo na Olanak. Ustaša do ustaše. Njih više od dvije hiljade prati nas stotinjak jadnih zarobljenika. Ponudiše nam i kola pa neka se poveze ko hoće. Četvoro kola su se brzo napunila starim i iznemoglim narodom pa krenusmo na Olanak. Ja se nisam htjela voziti. Uzeli smo u naramak jedno dijete ja, jedno svekrva, a mala petogodišnja Milka tapkala je polagano za nama. Desetak žena sa djecom posjedale su u kola koja konji donekle povukoše i tu stadoše. Naši konji nisu mogli, ili nisu htjeli dalje vući svoj narod u jamu smrti. To ustaše brzo riješiše. Poubijaše ljude, a zajedno s njima padoše i konji. Mrtvi i poluživi leševi popadoše s kola, a krv zali travu, zakrvavi lokve podvelebitskog puta. Hrpe bijednog ljudskog mesa ostadoše u krvavim lokvama, dok kolona produži dalje. Svako se koprcao u košmaru svojih misli i svojih muka tražeći igdje ikakvu kap nade. Obećaše da će nas pustiti svojim kućama. Zašto ih pobiše? Gdje je nestalo pedesetak ljudi što su ih svezane doveli u logor. Rekli su nam da su otpremljeni na prisilni rad. Možemo li im vjerovati? Pokušavamo, ali sumnja je jača. Prisilni rad? Vidimo ih poubijane po oporim gudurama Velebita. Korak po korak, kolona ide. Klecava koljena, drhtave noge. Djeca izmučena plaču, potežu nas za suknje, sapleću se oko nogu. „Idemo kući“, viču, „gladni smo“. Ištu vode, zapliću, posrću, padaju… Potežemo ih za ručice kao da ih vodimo na poslastice, a ne na klanje. Silom hvatamo misli koje se roje našim glavama kao mravi u razrušenom mravinjaku. Prisilni rad? Otpremili su naše ljude u prisilnu smrt. A mi? Što li nas čeka u ovim minutama koje su pred nama? Evo i Olanka. Širi se pred nama mrk i zao kao i avet. Uski seoski puteljci vijugajući ispod velebitskog podnožja gube se i nestaju u olanačkim uvalama. Velebitom jauče vjetar, povija stoljetne bukove grane. Fijuče i Orljakom, a klona lagano klizi olanačkim stazama. Korak po kora. Stopu po stopu bliže smrti. Idemo… Kamo…? Kuda…? Idem li u smrt? I kiša pada. Pokisla čeljad jedva vuče teške noge. Tuče nas kiša, bije strava, prati beznađe. Padaju i djeca, hvataju nam se za pokisle skute, ustaju i idu. Otegnuto, sporo. Bijednu pokislu kolonu budno prate ustaše veseleći se dobro obavljenom poslu. Jedan se iznenada prodere: „Sjednite“. Sjedosmo. Ispod nas mokra, crna zemlja, lokve, blato, a uokolo nas u času se skruži bodljikava žica. Ako je još i posljednja nada negdje tinjala, ugasi se. Cerekavim glasom proškripa jedan ustašina: „Kako vam se čini?“. „Kao onome ko je u neprilici“, ču se jedan tanki ženski glas. Smijeh i pošalice ustaša ispunjavale su ovaj zakutak ustaškog sela Olanka. Odjekivale su gromoglasne ustaške pjesme i svom težinom pritiskale patnje ovih sužnjeva. Velebit se tresao. „Ustaj“, stiže novo naređenje. Ustadosmo, a žica se stegnu jače. Uvedoše nas u konobu Luke Stipina i zabraviše teška vrata. Mrak bez ikakvog tračka svjetlosti, bez nade. Gluva jama muka i beznađa. U konobi Luke Stipina vrijeme je stalo. Zaustavilo se i ono zajedno sa posljednjim jecajem ugušenim mrakom konobe Luke Stipina. Nema glasa, nema plača ni jecaja. Muk i mrak spojili se u jezu uvučenu u ispaćenu čeljad. Pokoji uzdah i bolni jecaj, a onda polagani pipkajući pokret po mraku. Iznemogla djeca se spuštaju na golu zemlju. Gladna su, mokra, dršću od gladi, hladnoće, straha. Mrak postaje sve gušći, vazduh se ukiselio od pokislih ljudskih tijela, blata. Pipkamo se, tražimo vrata, tražimo put u život koji je stao u Lukinoj konobi. U naramku mi dijete otežalo, drugo vuče svekrva, a mala Milka zašutjela. Iznemogla i klonula k zemlji Lukinog podruma. Popada i druga čeljad u svoje blato pod nogama. Dva dana i dvije noći spojiše se ovdje u jednu crnu vječnost. Treći dan otvoriše se vrata i u konobu se doklati Milan Luke Stipina. Sa sobom donese kandžiju pa nas sve izmlati. Nije birao staro ni mlado, tukao je jednako nas i djecu. Kao razdraženi pas režao je: „Ne dajte štenadi (misleći na djecu) da skiče, jer ljudi (ustaše) ne mogu spavati“. Među nama bilo je i zgodnih, mladih djevojaka. Njih su izvodili van, silovali ih na očigled nas svih, izmučili i gurnuli natrag u konobu. Na nama su se naslađivali tukući nas, a posebno su uživali gledajući muke djece. Djeca ištu vode, traže jesti, gladna su. I donese Milan Lukin kantu svježe, čiste vode. Djeca graknuše: „Vode, vode!“. Milan svakom djetetu pruži lončić, prinese mu ustima, ali piti ne daje. Žedna dječja ustašca zijevajući za lončićem, istežu izdužene mršave vratiće, mole kapljicu vode, ali lončić se u zadnji čas nagne i voda prolije u blato gdje je ustaša zadovoljno još malo pogazi nogama. Jedina iskrica u ovome mraku bila je žena Pavla Ivina. Ta je žena imala srca, imala je dušu i ganuo ju je plač gladne, izmučene djece, pa im je, skrivajući se od ostalih, dala svakom komadić kruha. To im je bilo sve. Kad su se ustaše dovoljno nasladile našim mukama, vrata konobe su se širom otvorila. Ugledali smo krvavo jutro novoga dana. Postrojili su nas i rekli da se spremamo za Gospić. Nismo im vjerovali. Tek što smo pošli, okrenuše nas u Velebit. Pred nama kameni gorostas, siv, maglovit. Krvav. Jarci, uvale, stijene, litice. Padamo, klecamo, dižemo se, idemo. Vučemo bosu djecu. Grane pucaju pod nogama, a kamenje klizavo i oštro zabada se u tabane. Ostaju krvavi tragovi. Vjetar juri maglovite oblake, sunce se sakrilo. Velebit se nakostriješio na izmučenu čeljad i čeka. Stigosmo do Dulera. Evo nas pred pećinom. Iz pećine su virile brklje (okresano drveće sa šiljcima) da bi se na njih narod nabadao i mučio. K jami smo išli svi, jedan do drugoga, a ustaše oko nas i nikuda se nije moglo pobjeći. U koloni nas je bilo sedamdeset osam. „Sjednite“, naredio je jedan ustaša. Sjeli smo. Posjedaše i djeca. Niko ni riječi. Zamukli smo. Mala Milka priljubila se uza me i nečujno jeca. Nejač u naramku. Mali Branko u mojemu, a Dušanka u svekrvinom. Niti plaču, niti se smiju, niti viču. Pružaju bespomoćno svoje ručice tražeći spas. Bradica im se skuplja u grč i trese se. Onda se iza nas iskesi Ivulj. Bila mu je smješna naša nevolja. Sava Dušanova skide šal oko glave, baci ga na Ivulja i reče mu: „Na ti Ivulje šal, meni više neće trebati“. Šal je pao na tlo gdje su ga zgazile krvave Ivuljove čizme. S drugog kraja prodera se najstrašniji ustašina, važno naređujući zapovijed drugome: „ Ti ćeš ih bosti“. Zatečeni ustaša rekao je: „Neću“. Ponovio je: „Ti ćeš ih klati“. Ovaj je zanijekano odgovorio: “Ja ih neću ni bosti ni klati. Ja to ne mogu“. Drugi se javi: „Ja ću ih“. Zapovjednik prihvati i opet naredi onome prvom: „Ti ćeš ih onda voditi“. Ovaj mu odgovori: „Ja ih neću ni vodit`. Ja ih se neću ni dotaknuti“. Opet se jedan javi: „Ja ću ih“. Tako formiraše grupu za klanje. Pred nama su bljeskali noževi. Bili su svinuti na vrhu. Pravi koljački. Krenuše prve žrtve. Svuda uokolo ustaša do ustaše. Njih dvojica zgrabiše prvu ženu, a druga dvojica drugu. Dva su čekala na rubu jame igrajući se dugačkim koljačkim noževima. Privedoše jadnu ženu. Dvojica je pregnuše, treći zasuka rukave i zabi nož duboko u leđa žene. Ona jauknu. Ustaša istegnu krvavi nož i nastavi tako još pet, šest puta. Ona dvojica je odgurnuše i ona se skotrlja niz liticu u ždrijelo jame. Odzvanjali su tupi udarci tijela koje je nastajalo u bezdanoj provaliji. Niz dugačku oštricu noža slijevale su guste kapi krvi. Zamračilo mi se. Privlačim svoje troje djece bliže sebi. Čvrsto ih stežem, a niz lice cure suze. Plakala su i djeca. Davi me u grudima, steže u vratu. Djeca vrište: „Mama, mama“. „Bože pomozi“, otimao se vapaj. I mali Branko je plakao. Iako je svega nekoliko mjeseci kroz plač je slagao svoje prve izgovorene slogove u riječ ma-ma. Činilo mi se da zemlja ispod mene propada. Zgrabi me ustaša. Jedan pa drugi. Teško sam se odvajala od zemlje na kojoj sam sjedila. Vuku me. Noge slabe i drhtave pa klecaju. Padaju. U naramku mi mali Branko, a Milka i Dušanka drže se mojih skuta. Drhtavim rukama stežem svoju djecu. Ne dam ih. Milka vrisnu. Za njom i Dušanka. Ustaša udara nogom jednu pa drugu. Teška ustaška čizma udarala je iznemoglu djecu i odbacivala ih kao fudbalsku loptu. Pred nama koljači. Svoje omiljene alatke prebacuju iz ruke u ruku i poigravajući se nestrpljivo očekuju novu žrtvu. Čekaju svojom oštricom moju nejač: Milku, Dušanku i u naramku mi maloga Branka. Opiremo se. Čupamo se iz oštrih kandža najkrvavijih zvijeri, ali se iščupati ne mogosmo. Plačemo. Strašno je. Dječji plač prolomio se u ovim teškim kandžama u vrisak i utopio se u kamenim liticama sumornoga Velebita. Sunce se sakrilo, skamenilo se od užasa i ne grije više. Iz dubine bezdanoga ždrijela drhte jecaji. Pred nama jama. Smrt. Branko vrisnu. Grčevitim stiskom snažne šape zgrabi ga ustaša i istrgnu iz mog drhtavog zagrljaja. Iz grudi mi se izvi krik bola. Branka mi oteše. Ustaška nožina zabi se u stomačić petomjesečnog djeteta. Bez imalo sustezanja izvi ustaša nožinu s nabodenim djetetom visoko u vazduh i tresnu o liticu. Razbi dijete. Ni trepnuo nije. Skotrlja se moj Branko niz ždrijelo Jarčje jame i nestade u dubini njene provalije. Na kamenoj litici ostade još jedna fleka krvi. Opet mi se zamrači pred očima, ali osjećam Milku i Dušanku. Vučem ih k sebi. Niz rukave koljača curi krv. Krv moga Branka. Zgrabiše Dušanku pa Milku. Čujem vrisak jedne pa druge. Urlik se provali. Ote se iz mojih slomljenih grudi. Oštar ubod zabode se u moja leđa, zatim drugi, treći…sedmi. Nakon sedmog uboda otisnuše me krvavim tragom moje zaklane nejači. U jami sam. Jama smrti. Dočekale su me na brklje nabodene žrtve. Ustavila sam se na jednoj kosoj litici i na narodu koji je stenjao u mukama. Pala sam u sjedeći položaj, leđima naslonjena na stijenu. Noge su mi do koljena propale kroz narod. Pogled mi okrenut ravno ka ustašama. Nisam izgubila svijest. Sjedila sam kao da se odmaram poslije nekog teškog posla. Rane ne bole, tuge nema, straha nema, a živa sam. Sjedim i gledam krvava zlodjela razjarenih koljača. Pogledom prebirem po narodu. Tražim i svoje. Milku, Dušanku, maloga Branka, gledam za svekrvu. Nema ih. Ne vidim ih. Unutra veliki jauk. Vidjela sam pokojnu Jekicu. Brklje joj uhvatile noge i ona je visila glavom okrenutom prema dolja. Vikala je: „Vucite me, vucite me“. Tu su i tri curice Sare Milana Šimina. Sjede. Uhvaćene su im noge u brklje. Plaču i zapomažu: „Spasi nas, teta. Spasi nas, teta“. Cvile bespomoćna djeca i lamataju ručicama. Dečkić Nikše Markićeva skače po narodu i panično zove: „O mama, o mama. O tata. Spasite me“. Iza mene, na rubu pećine ostalo je još desetak žena. Kada su sve priklali, poklali i pobacali u jamu, njihov posao još nije bio završen. Ostali dio posla obavljali su pjevajući ustaške pjesme. U pećinu su ispalili desetak metaka, pet ih je udarilo u liticu meni iznad glave. Potom su bacali kamenje koje se zadijevalo u narod svuda oko mene. Mene nije pogodio ni metak ni kamen. Preskakalo je preko mene s litice na liticu, zadijevalo se u narod i odzvanjalo u bezdanu ispod mene. Kad je to bilo gotovo, nekoliko ustaša je stalo na rub pećine i pomokrili se, a potom je odnekud doletjela dugačka zašiljena brklja i ubola se u narod pokraj mene. Gore se sve stišalo, a u jami se čuo jauk, kuknjava, lelek i zapomaganje. Narod izmiješan u kašu. Ima najviše mrtvih, ima poluživih i onih koje guši posljednji mrtvački hropac. Svi krvavi. Rane se razježile. Visi jadno ljudsko meso. Motamo se jedni oko drugih, hvatamo u grču, krvarimo. Kroz jauk odraslih ciče djeca, plaču, dozivaju. Nema pomoći. Ovdje niko nikome pomoći ne može. Svako nosi svoje preteško breme. Tražim svoju djecu. Slušam plaču li, zovu li. Nema ih. Njihov plač nestao je kroz posljednji mrtvački hropac. Slušam i dalje. Tražim. Zavirujem. Gledam što se zbiva gore nad jamom. Čini mi se, i gore nema nikoga. Sve je utihnulo. Ustaše obavile posao pa se razišle. Žure na nove zadatke, nove „herojske podvige“. Pogled mi se propinjao uz brklju čiji je vrh sezao do ruba jame. Ulazni otvor jame bio je promjera oko metar i pol. Ždrijelo jame malo se širilo baš na tome mjestu gdje sam ja sjedila. Dno jame nisam mogla vidjeti jer su ispod mene bile ispreprečene brklje po kojima je bio nazadijevan narod. Neko je glavom bio okrenut prema gore, neko prema dolje, neko se zakačio za brklju prosutim crijevima, neko komadićima odjeće ili mesa. Miješali se živo i mrtvo, krv, blato, glasni jauci i tihi jecaji. Smrdi usirena krv. Zavirujem po narodu. Gdje su moji Milka, Dušanka, gdje mi je mali Branko? Vidi li se svekrva Milka? Ne vidim nikoga, ili ih možda ne prepoznajem u ovoj krvi. Pipam svoje rane. Bole. Razježile se. Razvežem zaslon, svoju crnu pregaču , i njome čvrsto povežem svoja izbodena leđa… „Ajdemo narode, van ko može!“, rekla sam. Niko mi ne odgovara ništa. Mrtvi me nisu čuli, a živi su mislili da buncam. Ali, ja nisam buncala. Okretala sam glavu oko sebe i gledala masu poklanog i priklanog naroda. Ponovila sam još nekoliko puta, ko može neka ide van. Niko mi ne odgovara ništa, jedino curica Save Branjine prihvati moj poziv i reče: „Teta, vodi i mene van. Uzmi me, teta!“. Molila je bolećivo. Još sam jednom pogledom potražila svoje najmilije, opipala sebe. Kako su bacali narod, noge su mi do koljena bile zatrpane. Jednu po jednu jedva sam izvukla. Vidim, živa sam. “Ja idem“, rekla sam i polagano se ustala. Osjetila sam mrak pred očima, težinu u cijelom tijelu, i pala sam u nesvijest. Kad sam se osvijestila, bila sam na dnu jame. Iznad mene duga kolona mrtvaca. Pritišću me jekom, jaukom. Pritišće me neprijatna i ledena jama. Duboko je ovo moje crno podzemlje. Sjedim na dnu jame. Misli se roje bez reda. Čini mi se da me djeca zovu, da plaču. Ustanem, ali mi se svijest ponovo pomuti, zamrači se i izgubim se. Kad sam se ponovo osvijestila, ležala sam na dnu Jarčje jame. Dubina, mrak i beznađe. Iznad mene mrtvi ljudi, iznad mene cijeli Velebit. Navalilo se svom težinom na moje krvave rane. Padala sam i podizala se. Malo sam poležala, da počinem, a onda ustala i krenula na dalek i neizvjestan put. Još sam malo pritegnula pregaču preko izbodenih leđa i zakoračila na prvu stepenicu. Prvi ogranak brklje je izdržao. Izdržali smo i ja i on. Niz brklje su visili mrtvaci, ruke, noge, komadi odjeće. Uhvatila sam se čvrsto za ruku jednoga od njih i kao uz konop polako se uzvukla za još jedan ogranak. Pa još jedan. Opet brklja, ruka, noga, mrtvac. Išlo je. Vukla sam se sva krvava, mokra. Dohvatila sam jedne noge koje su visile niz brklju i povukla. „Ne vuci“, prostenjao je iscrpljeni glas jedne žene. „Ne vuci, pade to sve po nama“, prostenja i druga. Nisam se osvrtala. Vukla sam i polako se uzvlačila. Vukla sam svoje teško tijelo prema zraci prigušene svjetlosti. Ispod mene, dlaku po dlaku ostajali su jauci, umirući izdisaji i hropci, a ispred mene polagano je rasla nada. Dovukla sam se do iste one litice i sjela. Niz lice mi je curio hladan znoj. U kaši krvi i mesa tražim svoju djecu. Nisam ih mogla pronaći. Prebirem po leševima i tražim ih. Brišem krv sa blijedih lica zaklane djece i u svakome tražim njih. Čini mi se da plaču, ali to je onaj plač ispod noža. Posljednji, gore, iznad litice. Zaustavljam ruku u mesnatoj hrpi jer opazih Dušanku. Krajičkom zaslona joj obrišem krvavo lice. Pokrenuh joj mrtvu glavu i kroz zakoljak poteče usirena dječja krv. U hrpi mesa našla sam i Milku i Brankov priglavčić. Njega nisam mogla naći. Mrtve sestre sam položila jednu pored druge i preko umornih nogu spustila krvave ruke. Ispod mene se komeša ljudsko meso. U jami teška zapara. U meni kipi bol, sjedinjuju se tuga i prkos. Ispred mene brklja. Zove me. Ravna je i više nije okićena mrtvacima. Ona je pala nakon žrtava i to je bio posljednji zalogaj naslade ovog zločina. Gore se ništa nije čulo. Poljubila sam mrtve curice i nastavila put. Micala sam se pažljivo da ponovo ne padnem na dno jame. Teško sam izvlačila noge pa su mi se i opanci izuli. Još sam jednom pozvala i ostale. Rekla sam: „Narode, ko je živ neka ide van. Ja idem“. Mislila sam ne na život, nego da umrem gore, u grmu… Na čistom vazduhu… Niko mi se nije odazvao i ja sam krenula. Šiljak brklje zabadao se dublje u narod. Mislila sam da tonem. Uskoro se zaustavi i učvrsti. Napuštala sam vonj jame. Stopu po stopu. Djecu sam ostavila u vječitom bakinom zagrljaju. Ona će im u dubini pećine pričati bajke uz koje će spavati svoj vječiti san. Odspavati djetinjstvo i mladost. Odozgo me osvježava dah Velebita. Dodajem još posljednju kap snage, verem se uz litice i dohvatam rub jame. Zaslijepi me svjetlo dana. Sve je bilo tiho, samo su iz jame dopirali jecaji. Sunce tone iza obronaka i sprema se na počinak. Usta su mi se slijepila od žeđi, slankastog okusa, krvi i znoja. Cijelo tijelo mi drhti. Pipam se. Pipam svoje rane. Sedam uboda nožem. Neki od uboda su čak i dupli. Imaju ulaznu i izlaznu ranu. Svežem još i maramu. Žedna sam. Da mi je samo kapljica rose. Napravila sam jedva par koraka uz rub šume, pa sam tu i zanoćila. Pokrio me mrk i tjeskoban mrak. Sanjam li? Gdje su mi djeca? Zašto sam ih ostavila? Zašto sam izašla? Zašto nisam ostala s njima? Zašto ih nisam ponijela? Izvukla ih. Ali, tu bi ih razvukle zvijeri. Pojele njihovo izkasapljeno meso! Iz mraka se redaju njihove siluete. Preda mnom krvavi ustaša. Krvave mu ruke i krvava mu kama. Ceri se. Raskorači se i zamahnu nožinom. Stresem se. Otvorim oči i tupo zurim kroz mrak. Stišćem se i jače zavlačim u grm. Tijesno mi je. Dušu mi pritisnulo. Razapinje mi grudi. Tresem se. Bode kamenje, peku rane. Slika užasa ne miče se. Čujem jauke i vapaje. Borim se sa siluetama razjarene nemani. Tako je i svanulo. Napustila sam grm i plazala sam prema kući. Iako je moje selo bilo svega oko dva kilometra, trebalo mi je nekoliko dana da se dovučem do kuće. Jedina okrepa bile su mi lokvice vode zaostale poslije nedavne kiše. Tamo gdje je ostala kuća, našla sam samo zgarište. Tu sam i zalegla i dalje nisam mogla. Našli su me Đuđa i Gojko Vujnović i prebacili u Počitelj. Na postelji od slame, u jednoj napuštenoj štali polako su se hvatale kraste po mojim izbodenim leđima. * Vrijeme je prolazilo. Rat je protutnjio. Odnio sa sobom ono što je odnio, ostavio ruševine, palež, nepregledna groblja, ranjena srca i bolesne duše. Kad su utihnuli pucnjevi i slegao se palež dima, polako je majka Marija na klimavim i slabim nogama, uz pomoć dva drenova štapa krenula u novi život. Pod hrašćem Šušnjarice niknula je pletara i u njoj nova klica života. Od ljeskovih štapova i grana splela je ona bajtu, nabacila blatom, pokrila nagorjelim limom spaljene kuće i to je bio njen dom. U tu bajtu, nakon četvorogodišnjeg ropstva i teške robijaške košulje, vraća se iz daleke Njemačke i njen Miloš. Dolazi i njihova hraniteljica, krava Dikulja, koja je za vrijeme rata bila kod tetka Nikole – Nije. Vratio im njihovu Dikulju pa se i za nju podignu druga bajta. Njive pružaju svoje opružene dlanove, nude novu koru hljeba. Krenuše njih dvoje zajedno dalje, prošlost ostaviše iza sebe i nesigurnim pogledom zagledaju novu budućnost. Sloboda je. Mir. Ne puca se više. Evo se i ptice ponovo javljaju. Kroz vitke breze Šušnjarice veselom pjesmom dozivaju novi dan. * U lišću bajte kao novorođenče majke Marije, rodio se 15.04.1946. godine moj brat Milan. Za tri godine na zgarištu je izrasla nova brvnara. U toj brvnari započeo je i moj život, a nakon tri godine rodio se i brat Đuro. Rasli smo uz ispaćene roditelje. Svoju patnju nosili su svako u sebi i nisu nas njome opterećivali. Ispod mamine crne marame i tatinih bora na čelu bilo je za nas puno ljubavi i topline. Patnju su skrivali, ali smo je mi djeca osjećali i zajedno s njima proživljavali. Voljeli su nas i nisu nas učili mržnji. Hvala im. Milica Matić, rođena Počuča http://jadovno.com/bog-me-e-spasio-da-svietu-pricham-gde-sam-bila-i-shto-sam-videla/#.W2QUyNR97Gh
  8. Jako nevreme, poput onog koje je pogodilo popularna grčka letovališta u jeku sezone, možemo sve češće da očekujemo, predviđaju meteorolozi. U letnjoj oluji na severu Grčke, praćenoj gradom poginulo je sedam osoba, dok je 100 povređeno. Pričinjena je i velika materijalna šteta. Nedelju dana pre velike oluje, grčke vlasti su zbog velikog požara evakuisale nekoliko sela na ostrvu Evija. rošle godine, u požaru u oblasti istočno od Atine nastradalo je najmanje 70 osoba. Utvrđeno je da je požar izbio zbog ljudske nepažnje. Kada se ovakve stvari dogode, mnogi se pitaju kako da zaštite sebe i članove porodice.
  9. Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim votilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić, rečeno je za N1 u Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Mitrović je osuđen na jedinstvenu kaznu za oba krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi. Mitroviću će u kaznu biti uračunaro i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine. Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin. „Posle tri veštačenja, koje nisam tražio ja ili moj sin Aleksandrar već Tužilaštvo, sva tri su potvrdila da moj sin Aleksandar nije kriv, ali je danas sud osudio mog sina samo zato što je moj sin. E, moj časni sude!“, naveo je Mitrović na svom tviter nalogu. Aleksandar Mitrović je osuđen na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana za dva krivična dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi. On je 18. jula 2013. godine, vozeći džip Ustaničkom ulicom, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, na pešačkom prelazu udario i usmrtio 17-godišnju Andreu Bojanić. Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.
  10. Ljubinka Nedić, nastavnica engleskog u jednoj srednjoj školi u Srbiji, privukla je ogromnu pažnju javnosti kada je nedavno na ličnom blogu objavila tekst pod naslovom"„Deca koju su pojeli skakavci". Foto: ProfimediaUstati protiv zaglupljivanja dece Ispovest je napisala podstaknuta velikom promenom koju je primetila kod svojih đaka. „Teško mi je da započnem ovaj tekst, jer mi je teško da napišem da su nam učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to istina“, počinje svoju ispovest iz učionica Ljubinka Nedić. Ona se, kako piše, već godinama bori sa činjenicom da „iz generacije u generaciju kod đaka raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost“. "Pomislim - promenilo se društvo... onda se setim da je priroda ipak jača od društva... Tinejdžer mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet... kada, ako ne kada ima 15, 17 godina?", pita se Nedićeva. Unapred se izvinjava roditeljima, svesna da je reč o ljudima koji su se u tinejdžerskom dobu borili sa nemaštinom, ratom, demonstracijama i opštim padom svih vrednosti. "Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da zvuči strašno i nečovečno, ali vi imate jedno ili dvoje dece, a meni ih je kroz učionicu prošlo verovatno preko 1.000, i ne mogu da ne vidim promenu koja mi se odvija pred očima. Pre neki dan sam (đake) pitala šta bi bio njihov posao snova, kada im novac ne bi bio problem. Saznala sam jedino da nemaju snove", napisala je nastavnica. Uzrok ovoj otupelosti kod đaka tražila je u školstvu, koje je proteklih godina pretrpelo vrtoglave promene. "Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih vrednosti... Sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda problem u mojim nerealnim očekivanjima. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka."
  11. Deset godina Ledena i Rade Životić iz Požarevca pokušavali su da dobiju dete. Kako u tome nisu uspeli, rešili su da usvoje malenog Vukana, koji je tad imao svega 13 meseci. Ali život se poigrao sa njima, pa je nakon devet meseci od usvajanja Ledena ostala trudna. Rodila se Milica, koja ima Daunov sindrom. Ona će sa svojim drugarima danas obeležiti Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom, koji se širom sveta obeležava 21. marta. PORODICA ŽIVOTIĆ IZ POŽAREVCA: RADE, MILICA, VUKAN I LEDENAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA Kad sam ga prvi put videla, Vukan je imao 13 meseci. U sobu u kojoj smo sedeli unela ga je sestra. Pogledam, a ono krupne crne oči i kosa u loknama. Lep kao lutka i gleda pravo u mene. Sestra mi ga stavlja u krilo. Pogledam ga, a on se okrene i zalepi mi se snažno za grudi. Ja kažem: „Zdravo, sine“ i tu sve počinje – priseća se Ledena Životić prvog susreta sa Vukanom, usvojenim sinom, koji je danas odrastao čovek. Bilo je to u Zvečanskoj, u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu pre 19 godina. Pre toga celu deceniju suprug Rade i ona pokušavali su da dobiju dete. Borili su se, išli kod raznih lekari i svi su govorili isto – da zdravstveni problem nemaju i da je u njihovom slučaju prepreka u glavi. Za sve to vreme Ledena je znala da postoji i drugi način da postanu roditelji, a to je usvajanje. Jednog dana to je izgovorila i naglas pred suprugom. – Moj muž je čovek koji u suštini neće da pokvari ništa što će mene da usreći. I sam je jako želeo decu, tako da nismo dugo razmišljali. Odmah smo krenuli u proceduru usvajanja, koja je jako stroga i komplikovana, što je i razumljivo – otkriva nam Ledena dok sedimo u njihovoj kući u Požarevcu. Sa 16 godina Vukan je otvorio dosije I tako posle skoro godinu otkad su ušli u proceduru usvajanja, želja im se ostvarila. U kući su se najzad čuli dečji smeh i plač, a Ledena je postala majka u 33. godini. Imala je mnogo nepoznanica, nije znala kako Vukan spava, šta voli da jede, čega se plaši. U početku je spavala sa njim u sobi i nije htela da ga ostavi ni na tren. – Čekali smo ga tolike godine, a sad kako je došao, to je totalno nebitno – kaže Rade dok u tom trenutku u sobu ulazi Vukan. Danas je on vedar, voljen i nasmejan mladić, ima 20 godina, a još kao petogodišnjaku rekli su mu da mu oni nisu biološki roditelji. Tako su im savetovali psiholozi, a kako je postajao stariji, pitanja o njegovom poreklu bila su sve češća i složenija. Rade i Ledena nikad ništa nisu krili od Vukana, a sa 16 godina je tražio da otvori dosije. Tad je saznao za svoje poreklo, mada ga neka pitanja i dalje kopkaju. – U našoj porodici svi su ga odmah prihvatili. Nikada ga niko nije gledao drugim očima, a najvažnije je da smo ostali zajedno i podržavali jedni druge u teškim trenucima koji su nas snalazili – ističe ova hrabra i snažna žena velikog srca. MILICA I VUKAN SE LEPO SLAŽU I NA TO JE LEDENA NAJVIŠE PONOSNAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA U porodilištu mi nisu rekli da Mica ima Daunov sindrom Vraćamo se opet u Vukanovo detinjstvo. Otkad su ga dobili, Ledena više nije razmišljala o trudnoći, pregledima kod ginekologa, terapiji. Uživala je sa njim, a onda je posle tačno devet meseci od njegovog usvajanja usledio šok. Ostala je trudna i život im je doneo nov izazov. Iako je imala divnu trudnoću bez ikakvih tegoba, tek kad se porodila, saznala je da njena devojčica Milica ima Daunov sindrom. – Tačnije, u porodilištu niko mi ništa nije rekao. Na otpusnoj listi videla sam dijagnozu. Znala sam šta to znači jer sam 10 godina pokušavala da ostanem u drugom stanju i čitala sam uglavnom medicinsku literaturu. Ne znam samo da li je to Bog tako namestio, ali tokom trudnoće baš sam dosta tekstova pročitala o Daunovom sindromu – priča u dahu. Njihova borba je zapravo tek tad počela. Na svojoj koži osetili su šta znače surovost i odsustvo podrške sistema. Ledena ističe da pojedini lekari polaze od pretpostavke da ćete dete sa Daunovim sindromom odbaciti i smestiti ga u neku ustanovu. – Jedna od najtežih situacija za mene desila se kad je Milica imala svega nekoliko meseci. Došli smo u savetovalište za bebe pri Domu zdravlja da primi vakcinu. Doktorka koja je tad radila napravila je haos. Izvrištala se na mene zašto sam dozvolila da se dete rodi iako ništa nije znala o našoj životnoj priči. Samo sam joj rekla da nisam sama sebi vodila trudnoću već njen kolega, koji tokom tih devet meseci ni reč o tome nije pomenuo. Uzela sam Milicu i izašla iz ordinacije – priseća se očiju punih suza. Od tog stresa izgubila je mleko. Bio je to period kad je iskreno mislila da će skratiti život i sebi i njoj. Ali ne zato što je nije volela, volela je više nego oči svoje, nego iz straha šta će se desiti. Kako će se ona boriti kroz život sa tim, jer deca i okruženje znaju da budu vrlo okrutni. A onda se setila Vukana. Njemu se zarekla da ga nikad neće ostaviti. – I on me je spasao. Sad kad ih pogledam kako se lepo igraju i slažu, znam da sam uradila pravu stvar. Nakon te situacije u domu zdravlja promenili su lekara. Doktorka kod koje su otišli rekla im je da je njihova Mica kao i svako drugo dete, samo što će morati malo više da joj se posvete. – I danas mi odzvanjaju njene reči u ušima. Rekla nam je: „Idite kući i volite je kao da je najsavršenije biće na svetu.“ I mi to činimo 17 godina – kaže Ledena. Njihova Milica završila je osnovnu školu i prvo je dete u Požarevcu koje je iz specijalnog odeljenja išlo na malu maturu sa zdravorazvojnom decom. Ona inkluziju sprovodi na svoj način, osmehom i zagrljajem. To najbolje znaju njeni drugari iz dnevnog boravka za decu i omladinu ometenu u razvoju, u koji sada ide. I to sa radošću, jer je tamo čeka dečko. link
  12. BOŽIĆNO ČUDO: Muslimanke ušle u crkvu, a onda uradile nešto što je izazvalo SUZE NA OČI SVIM HRIŠĆANIMA (VIDEO) https://lm.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fwww.kutaknet.com%2Findex.php%2Fzanimljivosti%2Fbozicno-cudo-muslimanke-usle-u-crkvu-a-onda-uradile-nesto-sto-je-izazvalo-suze-na-oci-svim-hriscanima-video%3Ffbclid%3DIwAR1gxe_vewoFaeue_MXPwOHQFPwjsHOg3qhqocFaY642emCv7drtc8JQZPs&h=AT2CpOfY7k5yB5xP1F1T212ovxAAGPW2i-8KXpBwHHrA0424iAb7hPZelH3_9V709kpAsPzlpDwlVrHn1pumk0IkVJh8TFPvO6hOM0JswxSBynDH37JM1stbILMd1NAk-53UlA71uztYAdJ928Q1D5JJJJrg7ct2BSk6Ek_7-mMtGi-oqK4ZW6W3uTkvMaMiMThWciDTdseoUfRWYWE8vNnvT4ViVvLjoKhsPzVh91OOZp0fg-iPFxGIxUHSE8uTPTElywgemn8ZP5Gi4ihUPy_hm155TaggZe-cgS3PBOeixT0lEOTp9_nJOj_G_hepy5ZItA4Difs8JM3Z-yQiPBuhg77oAStz7mPYLxKHGxtZIuzxtcMsGCSoNxysTVc9zY02W8I6adYFfEbKgSAJhWVuxALFORudfablpyr6Qp3f-0uT6EzqAmVNkBDVmSfIv9zDCLIhgOrERKyharMuUaLwQJxdhkDYZIy2-MpZrLbboHUnKhRt6zx1EXtOLm9gvgjA5F7M5XzNI3eDV_wiCS5gaR9BAWHAyir9L8TWHgjaSfj5GI15YL6GfcBm--s4hWfFy2dftKd2qCz3u7mld0UWZz9BQ0h87vhfEcLq7wp-Q4tKkRkkYLe4cTqxrB4ZE6ldCCWgnULjyj9LGeHXZGyUA444v8kYzwtcCbYkYQj_sP37Ae6BiIYWfI0GFH2h7ddIHl8y3aNVfSYpB9-7z08gVb5w2fjVHHNak9QQ_ahwbEd_mnEM_VpG7ygEBPYy2xOzHm-XzvABgjHf7aSTq9bJgJTnK90vdPsL-NfhUR_5VJi74yWAZABw4k19K10ahIb_V2L33GAR-4j-Ju2purCyQWGv15Z__-ebemoGXdn51kQzMLwaW0LJzeMY44hEKB-I3FdpgYHdml615cJ0rfdqSZBgxYNqV02r_iOPJ0g--4RaXuXg_Z219Ibue8C3vc1LsOsryGCfyncY7j_q-bzkono-FZOrnaobe65qE32syqttXGZDB5m0L3MZp0STe6d785cxfICqHhjZuGX4aOuVZ4KMlyAcmmAbv1vdVsFFWLupCTTC_YZRkV9zJOhZrz3kmeojcppxSuvmqh_o8Q_8Cq-zi_6kT_upGEycViEQMX3rR_uiss4BfCOe2Vfy1NoQ9N8EcFHjvG84M_5W2HDckjlaoF2D7OC7iCH3_QE2WKxMtn6Poyd4Loym87f8uhXq0FVmB-cEqP962nd6DFW3Nly78U2N58R6mIqUHpIRG3pdghnJ_IZXsQbiLlUIpkS9A7AMVAN09B0TTgMo6Ejclgo0TY90Sd1hNdl31YH7unqbISCu
  13. Ljudi su majstori samoobmane. Baveći se sobom, Niče je zaključio da je svako najudaljeniji od sebe. Jer, ako želite da sačuvate tajnu, morate da je sakrijete i od sebe. Ali, te tajne mogu da se pojave niotkuda, i u skoro svemu: od neumesnih šala do strašnih zločina. Ta senka u nama pravi rupe u maskama koje nosimo, navodi nas da delujemo iracionalno, i pritom da se zbog osećaja srama, zbunjenosti, neprihvatanja, tuge, odričemo tog dela sebe i odgovornosti za ono što radimo ili govorimo. Strah da će nas neko prozreti, da će skinuti masku i reći „oh, to si samo ti” nije jedini razlog skrivanja. Skrivamo se i od sebe i sopstvenog zaključka „a, to si samo ti”. Ono što o sebi krijemo pred sobom su stvari sa kojima se nismo suočili, a to se najčešće dešava jer je takvo suočavanje suviše bolno, kaže za Nedeljnik Ina Borenović, psiholog i urednica sajta „Psihoverzum”. Ponekad je, kako zaključuje naša sagovornica, ono od čega bežimo u nesvesnom, pa se raznim mehanizmima odbrane borimo da tamo i ostane, jer je tako – naizgled – bezbednije. „Još je Frojd pisao o potiskivanju kao primitivnom, ali moćnom mehanizmu odbrane. Potiskujemo (ili koristimo neki drugi mehanizam odbrane; na primer negiramo ili maskiramo u nešto drugo) upravo ono sa čime nam je neprihvatljivo da se nosimo, a s obzirom na to da smo društvena bića, onda se takvo potiskivanje dobrim delom odnosi na one aspekte nas koji su povezani sa kontaktom sa drugim ljudima. I taj deo odlično objašnjava Jungov pojam Senke, koja je takozvani tamni deo naše ličnosti.”
  14. Za početak da kažem ono što hedonizam nije, a najčešće asocira ljude: Hedonizam nije isključivo uživanje u materijalnim, po mogućnostim skupim stvarima Hedonizam nije kada samo gledaš na sebe i kako sebi da priuštiš skupe materijalne stvari Hedonizam nije ludovanje, žurke i pijančenje Bogata djeca instagrama, koja su često po mnogima obrazac ponašanja hedonista, nisu hedonisti. U nastavku se će biti uglavnom priče o tome šta jeste hedonizam.
  15. Pomaže Bog časni Oci braćo i sestre u Hristu! Želim da vam se obratim pismenim putem na ovaj način . I zavapim iznesem svoju životnu priču i nemoć moju da bilo šta da promenim. Mi smo petočlana porodica,koja živi trenutno u Selu Mramor okolina Niša ja neznam ja neznam Bog zna zašto mi ne samo da smo težak socijalni slučaj,mi nemamo nikakve trenutno izvore prihoda. Podstanari smo pod tudjim krovom ovo je mesec Oktobar leta Gospodnjeg,svaki mesec je kritičan i ako ne platimo račune i obaveze koje stižu mi smo na ulici, A zima je na pragu. I nemamo novčanih sredstava za životnu egzistenciju . Bogu hvala bilo je braća i sestara koji su nam pomogli,da preživimo uz Božiju pomoć ,posao naći je nemoguće kako dalje? Ljudi koji su u Gradskoj Vlasti nemaju sluha da čuju ali i ne vide,bili smo u tako teškom položaju da smo porodično proveli 3dana pod vedrim nebom na ulici u Nišu ,teška životna situacija . Sada je sa nama i ćerka Andjela koja je u Blagoslovenom stanju ,i ćerkicu koja ima 3 godine ,mi smo je prihvatili jer je preživela nasilje u porodici i sa prvom trudnoćom i sada sa drugom,ima loš brak,ustvari više i nema braka. Nema nikakve prihode ,preživela je batine, maltretiranje, i teške stesne situacije poniženja kao majka i žena. Razumite težinu mog problema . PODIŽEM GLAS I APEL NA SVE HUMANE LJUDE I LJUDE KOJI ŽIVE PO JEVANDJELJU I LITURGIJSKIM ŽIVOTOM I LJUDE DOBROG SRCA I MILOSTIVOG OVO JE GLAS MOJE PORODICE DA SE ZBRINE NE ZBRINUTA PORODICA KOJOJ JE POTREBAN KROV NAD GLAVOM I TOPAO DOM ,ZATO MOLIM SVE VAS LJUDE DOBRE VOLJE I LJUDE ,MISLIM BRAĆO I SESTRE KOJI STOJE U VERI NAŠOJ PRAVOSLAVNOJ DA POMOGNU I PONUDE REŠENJE PONUDE KUĆI KOJA IM NIJE POTREBNA DA IMA OSNOVNE USLOVE ZA ŽIVOT . POTREBNA NAM JE I NOVČANA POMOĆ. BRAĆO MOJA LJUBLJENA U HRISTU OVO JE HITNO I NEMOŽE DUGO DA ČEKA JAVITE SE I POMOZITE HRISTA RADI . BRAT DEJAN SA PORODICOM UNAPRED ZAHVALNA PORODICA STEFANOVIĆ. Adresa na kojoj se možete javiti je sledeća : Dejan Stefanović 064-498-9402. Послато са 5023F користећи Pouke.org мобилну апликацију
  16. Kako i da li možemo da se borimo protiv lažnih vesti?
  17. Prošle godine obeleženo je 180 godina od uspostavljanja britansko-srpskih diplomatskih odnosa. Tokom skoro dva veka međusobni odnosi oscilirali su od nerazumevanja do poptune podrške i od ratnih savezništava do sukoba 1999. godine. U vreme Velikog rata Srbija i Britanija postale su neočekivano ratne saveznice. To je bilo neočekivano jer Britanija nije nameravala da ulazi u kontinentalni sukob, ali je u njega uvučena nemačkom invazijom na Belgiju. Uz to, događaji vezani za kraljeubistvo u Beogradu 1903. ostavili su veoma napovoljan trag na međusobne odnose koji su bili i formalno prekinuti tri godine. Uprkos nepovoljnom nasleđu, tokom Velikog rata došlo je do velikog preokreta u međusobnim odnosima. Otpor Srbije nadmoćnim protivnicima, stradanja stanovništva u epidemijama, i posebno pad Srbije krajem 1915, ostavili su dubok utisak na britansko javno mnjenje. Vesti o prvim srpskim pobedama odjeknule su u Britaniji 1914, kao i vesti o sve goroj sanitarnoj situaciji. Epidemija tifusa pogodila je Srbiju krajem 1914, a dosegla je vrhunac u prvim mesecima 1915. godine. Gotovo 400.000 ljudi obolelo je od ove bolesti, a najmanje 160.000 umrlo. Pri takvim okolnostima malobrojno medicinsko osoblje u Srbiji nije moglo da izađe na kraj sa zarazom. Zato je medicinska pomoć bila dragocena. U Srbiju je do marta 1915. stiglo 14 stranih medicinskih jedinica od od kojih je šest bilo britanskih, četiri američke, tri ruske i jedna grčka. Pojedinačno gledano u ovim jedinicama apsolutno su dominirali Britanaci kojih je bilo 64% ili 244 osobe, uz njih bilo je i 18% Rusa, 11% Amerikanaca i 7% Grka. Među Britancima bilo je Engleza, Škota, Velšana i Iraca. Zahvaljujući stranim medicinskim misijama u kojima su Britanci činili, u jednom trenutku, dve trećine osoblja spasene su desetine hiljada ljudi u Srbiji. Do juna 1915. u Srbiji je bilo 16 britanskih medicinskih misija, a ukupan broj stranih medicinskih radnika popeo se na najmanje hiljadu osoba. Pored medicinske pomoći, Srpski potporni fond Velike Britanije prikupio je ogromnu finanijsku pomoć koja je dolazila sa svih strana carstva, a organizovao je i prihvat srpskih dečaka za nastavak školovanja u Britaniji. U njemu se posebno istakla britanska katolkinja Getruda Florens Vajld koja je upamćena kao „srpska majka“. Ukupno je Fond tokom rata sakupio oko milion funti pomoći za Srbiju iz svih delova Britanskog carstva što bi bilo oko 90 miliona današnjih funti (ako uzmemo prosečan multiplikator za pet ratnih godina). Svu ovu pomoć sakupljali su prevashodno građani, a ne država, i to na privatnu inicijativu, a to svedoči o posvećenosti građana i građanki Britanije i Britanskog carstva da pomognu Srbiji tokom Velikog rata. Pomoć je stizala do srpskih vojnika na Solunskom frontu, ali i do Srba u ratnim logorima na područjima Centralnih sila. Tokom jeseni 1914. ispoljavaju se otvorene simpatije za Srbiju u britanskom javnom mnjenju. Taj odnos prerasta u posvećenost Srbiji 1915. i glorifikaciju ove balkanske saveznice 1916. godine. Dolazi do prosrspke euforije koja kuminira 1916. godine obeležavanjem Kosovskog dana, odnosno Vidovdana širom Britanije. Cirkular o Kosovskom danu štampan je u 85.000 primeraka i razaslan je školama, crkvama, novinama i raznim udruženjima. U nedelju, 2. jula, održane su službe u crkvama širom Britanije. Oko 12.000 osnovnih i srednjih škola u Britaniji prihvatilo je da obeleži Kosovski dan. Najzanimljiviji spomenik britanske naklonosti prema Srbiji predstavlja mural koji se nalazi u Forin ofisu, na centralnom mestu, na ambasadorskim stepenicama. Svaki novi ambasador prilikom prve posete ministru inostranih dela mora da prođe pored ovog murala koji je naslovljen Britannia pacificatrix. Glavnu temu murala čini alegorija Britanije prikazane u obličju boginje Atene. S leve strane prikazani su saveznici Britanije oličeni u ženskim likovima. U centralnom delu Atena-Britanija grli male saveznice Belgiju i Srbiju koje su prikazane kao anđelčići, a Britanija kao njihova zaštitnica. Tako je, uz obnavljanje nezavisnosti Belgije, i obnova Srbije prikazana kao simobilički veoma važan deo ratnog napora Britanije. Kada se zagledamo 180 godina unazad i pokušamo da izvojimo ličnosti koje su simbolizovale bliske kulturne i druge veze Britanije i Srbije dobijaju se dva izuzetna spiska. Lista istaknutih srpskih anglofila sadrži sledeća imena: Dositej Obradović, Vladimir Jovanović, Čedomilj Mijatović, Stojan Protić, LJubomir Nedić, Nikolaj Velimirović, Bogdan i Pavle Popović, Slobodan Jovanović i Borislav Pekić. I spisak britanskih delatnika koji su pokazali posebnu posevećenost humanitarnim naporima da pomognu Srbiji, ali i da podrže kulturna i druga nastojanja u Srbiji i Jugoslaviji veoma je impozantan. Na njemu su velečasni Vilijam Denton, Ričard Kobden, arheolog ser Artur Evans, prva istoričarka Srbije Elodi Loton Mijatović, Adelajn Irbi, prva žena dopisna članica Srpskog učenog društva, premijeri Britanije Vilijam Gledston i Dejvid Lojd Džordž, ministar Eduard Karson koji je podneo ostavku zbog Srbije. Tu su i lord Kromer, istaknuti administrator Britanskog carstva i predsenik Srpskog društva, doktorka Elsi Inglis i niz britanskih doktorki i medicinskih sestara, admiral Trubridž, istoričari Harold Temperli i Robert Vilijam Siton-Votson, spisatljeica Rebeka Vest, najuticajniji britanski istoričar u ΧΧ veku Ej Džej Pi Tejlor. Niz obuhvata i prelate Anglikanske i drugih crkava, uključujući i pojedine kanterberijske arhiepiskope, kao i reditelja Timotija Džona Bajforda koji je bio državljanin obe države. U novije vreme istaknuto mesto na ovom spisku, kao posrednica između dveju kutlura, zauzma spisateljica Vesna Goldsvorti. Tokom Prvog svetskog rata Britanija je 1916. širokih ruku primila srpske đake. Njih oko 370 nastavilo je obrazovanje u najboljim britanskim gimnazijama i na univerzitetima. Upisani su u poznatu školu Džordž Heriot u Edinburgu, ali i na univerzitete Kembridž i Oksford. Kasnije je primljeno i više desetina studenata teologije. Od tada nije prošla nijedna godina bez srpskih i jugoslovenskih studenata na britanskim univerzitetima. U prethodnih dvadesetak godina Britanija je finansirala boravak više stotina specijalizanata, studenata master studija i stručnjaka na studijskom boravku na najprestižnijim britanskim univerzitetima. Već niz godina nekoliko najboljih đaka Matematičke gimnazije u Beogradu, kao i gimnazija u Novom Sadu i Nišu, odlazi na studije u Kemrbidž, a ponekad i u Oksford. Danas u Londonu deluje Srpski Siti klub koji okuplja uspešne poslovne ljude koji rade u finansijskom centru Evrope, londonskom Sitiju, a koji su poreklom iz Srbije što pokazuje da se među srpskim iseljenicima u Londonu nalazi u poslovnom pogledu najuspešniji sloj ljudi. Odnosi Britanije i Srbije posle 2000. odvijaju se u senci intervencije NATO-a iz 1999, a opterećeni su i suštinski različitim odnosom prema pitanju nezavisnosti Kosova. Uprkos tome tokom prethodne dve godine čule su se veoma tople reči upućene Srbiji od strane princa od Velsa, koji je jedini govor tokom regionalne posete održao u zdanju Skupštine Srbije. Reči podrške čule su se više puta i od britanskog ministra inostranih dela Borisa Džonsona, koji je prošle godine bio domaćin prijema u Forin ofisu, povodom 180 godina međusobnih odnosa. Sve ovo govori u prilog tome da su odnosi Srbije i Britanije postali višedimenzionalni. Dve države i njihovi narodi spojeni su na najrazličitije načine od nauke i kulture, do privrede i sporta. Vek u kome živimo sadrži najrazličitije potencijale za razvoj čovečanstva i dalji razvoj nauke i obrazovanja. Na svim svetskim listama najbolji univerziteti u Evropi su upravo britanski. Ako 21. vek bude i vek nauke i obrazovanja nesumnjivo je da će dve kulture nastaviti živu saradnju u oblasti u kojoj je saradnja uspostavljena primanjem srpskih đaka u Britaniju tokom Velikog rata. Ta saradnja neprikinuto i uspešno traje više od jednog veka. Slobodan G. Marković
  18. Topla voda se pije i zimi i leti. Topla voda je lek za sve bolesti. Na šta god da se požalite, Kinezi će vam prvo prineti čašu vrele vode. Hladna voda i rashlađeni napici uzrok su svih bolesti. Zato se u prodavnicama pivo nikad ne drži u frižideru, čak ni kad su temperature tropske. Izuzetak su supermarketi u velikim gradovima, gde napitke rashlađuju zbog turista i stranaca koji tu žive. Shodno gornjem pravilu, i prozori se otvaraju zimi, a leti se zatvaraju. Vlada uverenje da treba izjednačiti spoljašnju i unutrašnju temperaturu. Dezodoransi u spreju Kinezima smrde. I zbog toga im smrde i stranci koji ih koriste. Stik-dezodoransi su bolje prihvaćeni ukoliko nemaju intezivan miris. Sva sredstva za negu tela imaju efekat izbeljivanja, i u ženskoj i u muškoj kozmetici. Muškarci neguju kožu lica kao i žene, i obavezne su maske za hiodrataciju i čišćenje. Muškarci puštaju nokat na malom prstu. U gradovima, mnogi neguju duge nokte na svim prstima kako bi celom svetu pokazali da rade gospodski posao. Devojke i žene uredno obaveštavaju sve kolege i prisutne o svom ciklusu. U manjim sredinama i među većinskim delom neobrazovane populacije žene se ne kupaju tokom tih dana, pošto veruju da je to nezdravo. Najveća zamerka stranih muškaraca u vezi sa izgledom Kineskinja je da nemaju stražnjice. Među ekspatima postoji poseban izraz za Kineskinje koje straga izgledaju atraktivno kao top-modeli, ali kada se okrenu, shvatite da je reč o bakama i prabakama. Kinezi se glasno iskašljavaju i sočno pljuju gde god stignu. Kineskinje, takođe. Morate voditi računa kada hodate trotoarom da ne stanete u izbljuvak, ili da vas neko ne zapljune u prolazu. Ista je stvar i sa išmrkavanjem iz nosa. Tradicionalna kineska medicina kaže da sve štetne unutrašnje izlučevine treba bez odlaganja izbaciti iz tela. Obedi su glavna društvena aktivnost u Kini. Kinezi su opsednuti hranom i pauze za ručak i večeru su neprikosnovene. Mnoge kompanije koje rade 7/24 tada ne odgovaraju na telefonske pozive. Pauza za ručak je od 12 h do 14 h (ili 14.30 h) a za večeru od 17 h do 18 h (19 h). Nijedna javna aktivnost ne može da protekne bez hrane. Kinezi joj se vesele, jer još uvek pamte vreme kada su preživljavali na činiji pirinča. U restoranima se jela iznose jedno za drugim, bez posebnog redosleda, i tako se i jedu. Pirinač dolazi na kraju, osim ukoliko ga ne zatražite ranije. Za jedan juan imate pravo na neograničenu količinu pirinča. Za stolom se glasno mljacka. Mljackanje je znak da je hrana ukusna. Podrigivanje, pljuvanje i puštanje gasova su takođe društevno prihvaćeni. Koštice i ostali ostaci od hrane bacaju se na pod, ili se, u boljem slučaju, odlažu na tablu stola pored porcije. Jedino ako insistirate, doneće vam tacnicu za takve otpatke. Kinezi su majstori roštilja i meso se jede u orgomnim količinama. Svinjetina i pileće meso su najzastupljeniji, potom govedina pa ostale vrste mesa. Omiljena poslastica su kokošije nožice zbog toga što sadrže veliku količinu kolagena. One se jedu kuvane, pržene, pečene, prerađene, suve, slatke, kisele, karmelizovane... Viršle i kobasice su slatke i jedu se kao poslastice. Čeri se smatra slatkišem i nalazi se na mnogim tipovima torti, dok se između obroka jede kao užina. Mleko i jogurt su obavezno zaslađeni, dok nezaslađene mlečne prerađevine kupuju i vole samo stranci. Kinezi koriste mnogo šećera u ishrani. Dodaje se čak i u običnu vodu, da bi joj se poboljšao ukus. Hrana je uglavnom veoma začinjena i ljuta, a ako tražite da vam nešto spreme bez ljutog, može se desiti da kuvar to odbije, pošto to više neće biti ista hrana i on ne može da garantuje za njen ukus. Ljutina se najbolje gasi kokosovim mlekom, te je ono obavezno na stolu u svim restoranima tokom obeda. Nakon ručka, kineska nacija mora da odrema barem pola sata. Kinezi su obuzeti i telesnim vežbama. Svake večeri od sedam do devet pleše se na trgovima, u parkovima, ispred stambenih kompleksa. Uglavnom je reč o ženama i devojkama. Predveče, parkovi su zakrčeni ljudima koji hodaju, trče, idu unazad što se smata posebno do-brim za kičmu. U neskladu sa tolikom brigom o zdravlju je veoma raširena nikotinomanija među muškim delom populacije. Kineske cigarete su jake, sa velikim procentom nikotina. Žene retko kad puše, jer se to smatra nepristojnim. Međutim, u velikim gradovima to nije toliko neuobičajeno, a posebno ako je reč o barovima i noćnim klubovima. Pivo je slabo, sa manje od 3,5 % alkohola. Postoji kinesko vino, koje je veoma jako, sa preko 40% alkohola. Zapravo je to rakija. Za stolom se najčešće ispija na eks. Jednom rukom se drži čašica, a prstima druge njeno dno, i izgovara se poziv: ‘gambei’. Mlađi muškarci za stolom ustanu kada nazdravljaju starijima, da bi im iskazali poštovanje. Žene piju ravnopravno sa muškarcima. Poseban znak poštovanja je kada delite svoje cigarete sa svim pušačima. Dok ste za stolom, svaki put kada želite da sami zapalite, morate da ponudite sve ostale. Cigareta na dar otvara i mnoga vrata administracije. Reč je o gestu poštovanja među muškarcima. U prodavnicama se kusur vraća tačno u juan. Uz kusur, obavezno se daje i račun. Radnici za kasom sačekaće da sami prebrojite novac, ne požurujući vas, a nezamislivo je da odbijete da uzmete sitniš, ili da vam ga ne vrate; pojam zaokruživanja cena je nepoznat. U Kini ne postoji tipo. Ako pokušate da ga ostavite, smatraće se da ste uvredili osoblje. Cene u supermarketima odnose se na 500 gr, retko kad na kilogram. Jaja se kupuju na meru. Kese su plastične i naplaćuju se 0,2 juana, ili zavisno od veličine. Prethodno, prodavac vas uvek pita da li želite kesu. Dozvoljeno je uvesti kučiće u supermarket. Dozvoljeno je da se kučići, deca i odrasli voze u kolicima u supermarketu. U manjim prodavnicama obično nema korpi, nego sve što kupite nosite u rukama do kase. Nakon što vam izmere povrće, voće ili neki od proizvoda koji se kupuju na grame, prodavci pomoću mašine zalepe nalepnicu na otvor kese, tako da ne možete da je otvorite osim ukoliko je ne pocepate. Najveća kineska novčanica od 100 rmb obavezno se pregleda na kasi, pošto ima i falsifikata. Pregleda se i novčanica od 50 rmb, a ponekad i od 20. U prodajnim kompleksima poput Dekatlona ili Ikea-e dopušteno je juriti na rolerima koje samo isprobavate, igrati basket loptom koju nećete kupiti, voziti bicikl, skakati na trambolini, ležati na bračnom krevetu u cipelama, zavaliti se u fotelju i odremati, lupati po stolovima, po tablama, vratima... U svakodnevnoj komunikaciji najbitnije je ne pokazati nijedno negativno osećanje. Možete vikati i urlati na sav glas, ali ako zvučite srećno, to je dopušteno. Ako pak promrsite kroz zube nešto negativno i to neko primeti, odmah će uslediti osuda. Poslodavac će vas opomenuti zbog takvog ponašanja, a društvo će vas isključiti. Kinezi veoma bučno razgovaraju. Žene imaju neobično visoke i prodorne glasove koje obilato koriste. Poznavaoci tvrde da je to zbog tonalnog jezika, jer za pravilni izgovor sva četiri tona mandarinskog mora se biti glasan. Kartanje i kocka omiljeni su među Kinezima. Uglavnom se igra u male iznose, ili za cigarete. Stolovi i stolice se iznesu na ulice, a tokom zimskih dana, sedi se u predvorjima stambenih zgrada, ispred liftova. Svaka zgrada u stambenim kompleksima ima svog nadstojnika. Njegovo ime i ID broj, uz broj telefona, nalaze se na zidu na ulazu. Oni su na raspolaganju stanovnicima 24 sata. U većini zgrada ugrađeni su senzori za svetlo, kao i na dim. Kinezi nikada ne sačekaju da neko prvo izađe iz lifta, zgrade, metora, prodavnice, da bi oni ušli. Ako ih opomenete, čak i ako je to prekorno, samo će se nasmejati i pristaće da vas propuste, ukoliko shvate šta je razlog vašem negodovanju. Nije neuobičajeno da se ide preko reda u prodavnici, pošti, banci. Ako se neko pobuni protiv takvog bezobraznika, možete se opkladiti da je reč o strancu. Kinezi će se, opet, samo nasmejati, tolerišući takvo ponašanje. Ljudi su generalno ljubazni i rado će vam pomoći, pod pretpostavkom da se ne uplaše ili ne postide pred strancem. Osim u najvećim gradovima, i dalje je broj stranaca veoma mali, i oni su predmet opšteg interesovanja. Zagledanje sa direktnim unošenjem u lice, fotografisanje kradom ili poziv na selfi sa vama, praćenje u stopu i sramežljivo kikotanje... najčešće su reakcije na ‘belog čoveka’. Ljudi na ulici ići će direktno na vas i zakačiti vas ramenom u prolazu ukoliko se vi prvi ne sklonite. Vozači vas nikad neće propustiti iako imate prvenstvo. Na pešačkim prelazima bez semafora niko ne smanjuje brzinu, već vozači iz sve snage pritisnu sirenu, očekujući da nes-tanete istog časa. Ako se ne sklonite, pokušaće da vaz zaobiđu krivudajući kao u video igrici, samo da ne bi smanjivali brzinu i zaustavljali se. U sudaru dva kineska vozila oba vozača izviniće se jedan drugom mnogo češće nego što će započeti svađu ili sukob zbog incidenta. Deci u Kini je sve dopušteno. Smatra se da je dete uvek u pravu i da nikad ne laže. Ako nastavnik ima problem sa nekim učenikom, to je onda njegova krivica. Tek u slučajevima ozbiljnih ispada, poput agresivnog napada, roditelju će biti preneto da je dete bilo malo uznemireno. Kinezi ostaju u neverici kada im kažete kako bi mogli da uskrate nešto svom detetu, po sistemu nagrade i kazne. Iznenade se i bojažljivo pitaju da li to zaista smeju da urade. Ili se oduševe zbog te ideje, koju prvi put čuju. Takođe veruju i tvrde da se kineska deca razlikuju od sve ostale dece sveta. Rečenice u kojima objašnjavaju njihovo ponašanje uvek počinju sa: "Deca u Kini su posebna, nisu kao u drugim zemljama..." Kineze u školama uče da su najstarija, najrazvijenija, najmoćnija i najprosperitetnija nacija na svetu. U oglasima za posao nastavnika ili nekih drugih izloženih zanimanja, često se navode sledeći kriterijumi: bela koža, žensko do određenog broja godina, po mogućnosti plavuša, a ako je pol nebitan, onda je važan kriterijum da je kandidat zgodan. Ako želite da radite kao učitelj jezika, a rođeni ste na engleskom govornom području i imate diplomu Kembridža, sve vam to neće mnogo pomoći ukoliko ne izgledate dovoljno kao stranac. Javni prevoz je jeftin, iako cene variraju u zavisnosti od veličine gradova. Vozovi su najomiljenije i najčešće sredstvo transporta na udaljenim relacijama. Razvrstani su u kategorije shodno brzini i tipu smeštaja tokom vožnje. Najbrži ‘buleti’ razvijaju i preko 300 km/h a udobni su kao biznis klasa u avionima. Karte za voz mogu se kupiti najranije mesec da-na unapred i prilično su skupe. Osim uobičajenih karata za sedenje (meka ili tvrda sedišta), i kušet kola, prodaju se i karte za stajanje. Kineski kulturnoistorijski spomenici održavaju se besprekorno. Ulaznice za njihov obilazak veoma su skupe. Cena karte za posetu i najmanjoj znamenitosti iznosi od petnaest evra pa naviše. Kinezi kažu da na taj način kontrolišu masovni turizam, koji ostaje pristupačan samo višim društvenim slojevima. U suprotnom, imali bi najezdu turista. Gotovo sve planine u Kini pretvorene su u nacionalne parkove. Od podnožja do vrha popločane su staze, a uspinje se stepenicama, ili žičarama. Postavljena su odmarališta, toaleti, izgrađeni ugostiteljski objekti. Sve je ograđeno i dobro obezbeđeno, svuda postoje table sa opisima onoga što se obilazi, putokazi i mape. Nacionalni parkovi, kao i obični parkovi, veoma su čisti, za razliku od samih gradova i ulica. Armija ljudi radi na njihovom održavanju i čišćenju, ali se i sami posetioci na tim mestima ponašaju mnogo kultivisanije. U Kini su zabranjeni Fejsbuk i svi Google-ovi servisi, kao i oko 2.000 američkih sajtova. Da bi se izašlo na njih, potreban je VPN preusmerivač IP adrese, što koriste samo stranci. Kinezi pak imaju svoje pandane: Baidu pretraživač, Taobao umesto Amazona, WeChat, Yuoku i Weibo umesto Fejsbuka, kao i desetinu drugih. We Chat nije samo aplikacija za povezivanje ljudi, već i osnovno sredstvo plaćanja u Kini. Keš i kartice skoro više niko i ne koristi. Bez We Chata, današnji život u Kini bio bi nezamisliv. Jedan od najpoznatijih kineskih brendova telefona i laptopa je Xiaomi, što se izgovara kao Šiao Mi. Odlikuju ga dobar kvalitet i pristupačne cene, zbog čega je omiljen i među ex-yu ekspati-ma. Njegovi poklonici okupljeni su u We Chat grupi sa nazivom ‘Šio mi ga Đura’. Najradikalni-ji među njima tepaju mu Đura The Zver, tvrdeći da je bolji i od Kinezima omiljene Jabuke. Svi veći kineski gradovi liče na Las Vegas, Njujork, San Francisko... i ne zaostaju za njima u infrastrukturnom smislu, kao ni kada je reč o sadržajima koje nude u svim sferama života. Novi gradovi u Kini grade se planski: najpre se izgradi ceo grad za nekoliko miliona ljudi, sa kompletnom infrastrukturom, a onda ga ljudi naseljavaju. Kina odavno nije jeftina zemlja, a standard ljudi raste ubrzano, iz godine u godinu. Sve više visokoobrazovanih stranaca, a posebno ljudi sa ex-Yu prostora, dolazi u Kinu, gde se mahom zapošljavaju kao nastavnici engleskog. Dobijaju odlične uslove za rad u profesiji koja je visoko cenjena u ovdašnjem društvu. I odlučuju se da ovde i ostanu. Извор:
  19. Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine prvo je kojeg se jasno sećam. Pamtim ga kao datume, slike, zvukove. Datum 26. jun 1990. godine, Stojković iz produženog voleja, kao drznik i majstor, kao dečak na ulici, šalje Martina Vaskeza i golmana Zubizaretu u oblačni deo Verone, a loptu u mrežu. Slika dva genija u zagrljaju, Dragana Stojkovića I Ivice Osima. I zvuk tišine, zvuk neverice španskih igrača. 30. jun 1990. godine, mnogo starijih ljudi oko mene kroz dim prati utakmicu. I dan danas sam ljut na Savićevića, morao je da postigne bar jedan pogodak protiv Argentine. Ljut sam i na Baždarevića, da nije dobio crveni karton i da je igrao prošli bi u polufinale. Metalni zvuk odbitka lopte od prečke. Promašen penal. Promašena tri penala. Ponovo slika Stojkovića I Osima. Svesni da nisu uspeli, svesni onoga što sledi. 01. jul 1990. godine, u menjaži uspevam da dobijem sličicu grba Italije. Posle tri meseca album je popunjen. Slika dečaka kome se vratio osmeh posle prvog velikog poraza u životu. Zvuk stranica albuma dok ga beskonačno puta prelistavam od početka do kraja, od kraja do početka. Paninijev album mi je vratio sliku letnje ulice, zvuk dečije radosti. Osam godina posle Italije dolazi Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Dolazi još jedan veliki poraz. Mijatović pogađa prečku iz penala protiv Holandije. Vraća se metalni zvuk, vraća se slika tuge zbog poraza, zbog propuštene šanse. Tugu ponovo lečim popunjenim Paninijevim albumom. Te ’98. godine prvi put sam otišao, na sada već čuvenu Terazijsku česmu i berzu sličica. Otišao sam da tamo nađem čoveka koga zovu Mića Paninini, i koji je neformalni direktor kolekcionarske berze ispred hotela Moskva. Do Miće Paninija nisam stigao jer sam odmah naleteo na čoveka u odelu koji je pobegao sa posla kako bi menjao sličice. Imao je sve koje su mi nedostajale, i po fer uslovima sam uspeo da ih dobijem. I pored menjaže, sećam se da mi je ostalo toliko duplikata, da sam oblepio skoro sve klupice u kraju sličicama fudbalera. To je bio prvi i poslednji put da sam otišao na Terazije zbog menjaže. Krug poznanika koji sakupljaju sličice toliko se umnožio da mi cenkanje sa Mićom Paninijem i drugim terazijskim starosedeocima nije neophodno. Braća Panini su 1970. godine za Svetsko prvenstvo u Meksiku objavili prvi album sa sličicama fudbalera. Taj album je imao 288 sličica koje su morale da se lepe specijalnim lepkom koji se prodavao uz njih. Prvi Panini album koji se pojavio u SFRJ bio je za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine u izdanju „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca. ALBUM RUSIJA 2018 Kako se godinama menjao fudbal tako se menjao i Paninijev album. Najveća promena jeste ukidanje decenijske tradicije da slabije reprezentacije dobijaju manji prostor tako što na jednoj sličici budu zastupljena dva igrača. Ova politička korektnost Paninija dovela je do drastičnog povećanja broja sličica. Album Rusija 2018 ima će rekordne 682 sličice. Čak 42 više u odnosu na predhodni album iz Brazila. Sa povećanjem broja sličica povećao se i broj duplikata. Za svako novo prvenstvo potrebno vam je sve više i više gumica za tegle kako bi čuvali duplikate. Ako sakupljate sličice, gumica za teglu vam je neophodni rekvizit. Većina muškaraca veruje da je osnovna namena gumice vezivanje duplikata, a tek onda tegle ili šta se već sa njima radi. Pred prošlo SP u Brazilu košmar duplikata na svojoj koži osetio je i reprezentativac Kostarike Džoel Kembel. On je prvi dan kupio sto kesica kako bi izvukao sličicu sa svojim likom, i naravno da nije uspeo Sa razvojem tehnologije, umesto kolaža beskrajno smešnih likova, frizura, brkova, brada, albumi su postali puni fotošopiranih, neprirodnih faca. Najbolji skup ludih likova nalazi se u albumu sa prvenstva u Argentini ’78. Međutim ovaj album kod nas je ostao upamćen po grešci u transkripciji. Naime, sinonim za album sa SP u Argentini 1978. godine nije Kampes, Ziko, Rumenige, Rosi; za svakog kolekcionara album iz Argentine se pamti po sličici reprezentativca Tunisa ispod čijeg je lika stajalo ime Amor Jebali. Sve ove promene dovele su do toga da kolekcionari sa dozom straha isčekuju pojavljivanje albuma na trafici. Tako je i ove godine. Album Panini za Svetsko prvenstvo u Rusiji pojaviće se u prodaji 31. marta. Prvo što upada u oči svim kolekcionarima jeste cena. Kesica sličica koštaće 80 dinara, što je 20 dinara više nego pre četiri godine. Ako niste spremni da potrošite oko 15 hiljada dinara ne počinjite da popunjavate. Jedna promena koja će sigurno obradovati kolekcionare tiče se reprezentacije Engleske. Do sada je u Paninijevom albumu umesto grba stajala zastava Engleske koja se vijori, a umesto grupne fotografije tima bio je kolaž sa glavama futbalera. Svi igrači su bili u čisto belim dresovima, a ne u oficijelnom dresu Najkija. Naravno da je sve ovo bilo zbog autorskih prava, koje je fudbalski savez Engleske imao sa kompanijom Tops. Od ove godine sve se vraća na svoje mesto i Englezi će izgledati u albumu kao i sve ostale reprezentacije. Društvene mreže ozbiljno prete da unište kultnu menjažu. Ranije ste morali da jurite ljude po kraju, ulici, školi, poslu, kako bi menjali duplikate. Danas je dovoljno da okčite na neku mrežu šta vam nedostaje. Nadam se da onlajn menjaža nikada neće zameniti tapke ili berzu kod Terazijske česme. Do koje mere ide ludilo tehnologije govori i činjenica da je Panini izbacio digitalni album Rusija 2018. Za ovu bogohulnu glupost sam siguran da neće zaživeti. Svaki kolekcionar će vam reći da su najlepše stvari kod sakupljanja sličica: otvaranje kesice, lepljenje, miris albuma, povezivanje sa drugim kolekcionarima… Digitalni album ne može da vam pruži ništa od toga. Da bi sakupljanje sličica preživelo potrebno je regrutovati i nove generacije. Najbolje je da sami roditelji uvedu klince u svet sličica. Da su one dobre za mentalni razvoj dece potvrđuje i doktor Ranko Rajović, saradnik UNICEF-a za edukaciju i član komiteta Mense za darovitu decu: ”Deca pamte imena fudbalera, iz kojih su država, broje koliko im nedostaje da popune album, duplikate razmenjuju sa prijateljima. Sve je to jedna lepa i korisna igra.” Od Italije ’90. pa do danas, nisam propustio da iskoristim niti jedno Svetsko prvenstvo u fudbalu da sakupljam sličice koje vraćaju datume, slike, zvukove. Neću propustiti ni ovo u Rusiji. Jedva čekama da čujem na ulici: „Imam, imam, imam... Nemam...“, kao svojevrsnu najavu prvenstva koje sledi. Uživanje u popunjavanju albuma kod mnogih je jednako uživanju u samom fudbalu. Ne treba brinuti za opstanak Paninija, niti za visoke cene kesica, niti za nove tehnologije. Paninijevi albumi su uspeli da isprate i mnoge države u proslošt: Istočna Nemačka, Zair, Čehoslovačka, SSSR, Jugoslavija. Sve prolazi, Panini traje.
  20. Ipak niste toliko čudni kao što mislite Socijalna anksioznost je popularna. Za neke pojedince to je kliničko stanje, dijagnoza, ali u današnjoj Instagram kulturi, veliki broj nas oseća se autsajderima. Za to možemo zahvaliti objavama na društvenim mrežama, pomoću kojih je uspostavljen kriterijum da je samo savršeno dovoljno dobro. Kao terapeut i edukator, često sam se sretala sa ljudima koji su beskrajno opsednuti time šta drugi misle o njima. Socijalno poređenje i samokritikovanje oduzimaju previše vremena i energije, pa nas tako sprečavaju da uživamo u komunikaciji sa drugim ljudima i vezama – koji pritom predstavljaju zaštitne faktore za našu dušu i um. Nedavno sam završila istraživanje koje se zasnivalo na radu sa studentima koji imaju visok uspeh – i došla sam do akronima pomoću kojeg možemo opisati šta to pothranjuje njihovog negativnog kritičara kojeg u sebi sadrže: ASSIE = Glupa Socijalna i Samonametnuta Očekivanja (eng. Asinine Societal and Self-Imposed Expectations). Možda ne zvuči kao akronim koji bi osmislio naučnik, ali najbolje opisuje klimu koja danas vlada među ljudima – morate imati zadnjicu kao Kardašijani, morate konstantno postavljati sebi sve više ciljeve i niko ne sme da vidi vaš znoj zbog teškog rada – osim ukoliko se ne preznojavate na najskupljim časovima joge, da biste pokazali svoje savršeno telo. Kada se obratimo sebi, možemo se oprhvati anksioznošću, ili jednostavno možemo preispitati situaciju. U daljem tekstu navedene su alternativni pristupi koji nam mogu pomoći da savladamo tog unutrašnjeg kritičara.
  21. PROMIŠLJANJE O POSTU VLADIKE PROGOVORILE O POSTU ONO ŠTO DANAS MNOGI PREĆUTKUJU: Crkva omogućava bogatim hrišćanima da budu dobri hrišćani, dok siromašni hrišćani postaju loši! Božićni post počeo je u utorak 28. novembra. Većina vernika je upoznata sa pravilima koje post nalaže. U vezi sa tim đakon Nenad Ilić na svom Fejsbuku objavio je tekst o postu iz jednog drugačijeg ugla. Naime u pitanju je deo zajedničkog obraćanja Saboru na Kritu vladika Maksima i Grigorija, sastavljeno na osnovu tekstova i promišljanja nekih mlađih teologa. "Način na koji danas postimo (kada jedemo samo određenu vrstu hrane, a drugu izbegavamo) poništio je sve ostale vrste posta, koje pronalazimo u predanju i koje demonstriraju kreativnu prirodu hrišćanskog posta", kaže se u obraćanju. "Na primer, u našoj tradiciji pronalazimo: 1) potpuno uzdržanje od jela, 2) post do sredine popodneva, 3) smanjenje jela kako bi se sačuvao novac za dobrotvorne svrhe ili 4) uzdržanje, ne od hrane, nego od omiljenih aktivnosti. Ono što je bilo važno bio je razlog za post, a ne njegovo trajanje, koje je direktno zavisilo od tog razloga. Takođe, pravo značenje posta počivalo je ne u vrsti hrane, nego u uzdržanju." Kako se navodi ukusna i luksuzna jela nažalost često bivaju prihvaćena od strane naše Crkve kao posna jela, pod pretpostavkom da ne sadrže zabranjene sastojke. "Na taj način, Crkva omogućava bogatim hrišćanima da budu dobri hrišćani, budući da oni mogu da poste mesecima, koristeći različite vrste skupih namirnica, dok siromašni hrišćani postaju loši hrišćani, pošto ponekad uzmu malo sira ili jaja, ukoliko ne žele da jedu, po više od šest meseci godišnje, samo dve do tri vrste jela koje sebi mogu da priušte". Još jedan problem za trenutno razumevanje posta naše Crkve predstavljaju vegetarijanci i vegani. "Šta Crkva da čini sa velikim brojem vegeterijanaca i vegana koji ionako nikada ne jedu meso? Na osnovu crkvenih posnih propisa, ti ljudi već poste sve vreme. Na taj način, naše trenutno razumevanje posta onemogućava ovim ljudima, da, s vremena na vreme, uzmu učešća u zajedničkom podvigu Crkve, jer za Crkvu oni ionako stalno poste", izdvaja đakon Nenad Ilić. Takođe post kako ga sada razumevamo, sa periodima posta na kojima Crkva insistira (što uglavnom čini više od pola godine) nije realno izvodljiv za različite kategorije hrišćana (kao što su npr. stari i bolesni), koji, sa druge strane, budući hrišćani, imaju želju da ispune zapovesti svoje Crkve. "Na taj način nepotrebno stvaramo unutrašnji konflikt kod ovih ljudi. Nadalje, naš tipik nije u skladu sa važećim propisima o postu. Dozvolite da navedem samo jedan primer: Praznik Preobraženja Gospodnjeg 6. avgusta. Važan aspekat značenja ovog praznika jeste to da on predstavlja znamenje konačnog sveopšteg vaskrsenja. Međutim, način na koji praktikujemo post toga dana (dozvoljena je samo riba, ali ne i meso, jaja i sir) u suprotnosti je ne samo sa značenjem ovog praznika, već i sa načelom da Gospodnji praznici ne mogu biti „podređeni“ drugim praznicima. Kao što vam je poznato, vizantijski car Lav VI Mudri (886-912) bio je taj koji je ukinuo praznični karakter Preobraženja, zabranio meso, koje je na ovaj praznik dotad bilo dopušteno, i pripojio 5 dana posta koji su prethodili Preobraženju Uspenjskom postu. Ipak, znamo da su čak i čitav vek kasnije neki nastavili da proslavljaju Preobraženja ispravno, kao ne-posni dan. Zašto ne bismo tako činili i danas?", navodi se dalje. Kako se ističe naročito je važno istaći da je u 12. veku (dakle, čak tako kasno!) vizantijski kanoničar Teodor Valsamon insistirao na tome da su samo post sredom i petkom, kao i Veliki post obavezni, ustanovljeni sveštenim kanonima, dok svi ostali postovi nisu bili obavezujući. "Prema toma, istorija naše Crkve pokazuje nam da umnožavanje i proširenje posnih perioda nikada nije predstavljalo jednoglasnu i neupitnu praksu. Dugačak post, isto kao i „duge molitve“ nisu nužno znamenje pobožnosti, već takođe mogu biti i razlog za osudu (dovoljno je podsetiti se Hristovih reči u Mk 12, 40 i Lk 20, 47)" - "Ovi što jedu kuće udovičke, i lažno se mole dugo, biće još većma osuđeni". Kurir.rs
  22. Iza rešetaka, foto Igor Čoko Kad mi je Igor Čoko, dokumentarni fotograf i antroplog po vokaciji i drug po realizaciji poslao link na upravo objavljen novi spot pjesme ‘Ako te ikada‘ srpskog garage-postpunk-noise-rock tria Repetitor (kojeg će ljubitelji podrumskog mlaćenja bubnjeva i moćnog basa začinjenog jasno izgovaranim vokalom moći slušati na trinaestom Pozitivcu), i kada sam vidio naslovnu fotografiju zatvorenika iz Okružnog zatvora u Beogradu u ekstazi — pitao sam se što li je ovaj kreativac iz beogradske udruge Grain opet zakuhao. Odlušao sam i pogledao spot čiji su me žestoki ritmovi u trenu odveli u mladost gdje smo po vlažnim podrumima i napuštenim zgradama nekadašnjih proizvodnih kombinata, ne znajući tko je od nas muško a tko žensko, bacakali čupe i ispijali jeftina i odvratna piva i nekako bili sretniji. Nakon što sam kratko istražio pozadinu iza ovog spota, malo sam se prepao shvativši što se sve moralo dogoditi da bi spot nastao, a kad sam shvatio da je to samo mali dio još veće priče, uzeo sam tipkovnicu u ruke i zamolio Igora za intervju. Bio je to jedini način da shvatim o čemu se ovdje radi i zašto sve ovo. Pa imenjače Igore, što je ovo bilo? Centralni zatvor, punk bend, udruga Grain, antropologija, film, izložba, dokumentarac? Tko tu radi što i zašto radi to što radi? — U biti, sve je počelo negdje krajem 2014. godine kada je Marina Kovačević, predsjednica udruge Centar za rehabilitaciju imaginacijom iz Beograda stigla u beogradski Okružni zatvor, popularni “Ce Ze” sa namjerom rađenja kazališne predstave sa osuđenicima sa zatvorenog odjela te ustanove. Htjela im je u svijest usaditi Dostojevskog i “Zapise iz podzemlja”. Služba za tretman OZ Beograd izabrala je šestoricu momaka koji će nositi predstavu, među njima Đorđe Vasiljević, tada najinteligentniji robijaš sa IQ 151 i Uroš Milovanović, mladić koji je ranije glumio u filmovima Emira Kusturice i koji je davne 2007. godine otvorio Kanski filmski festival, pobravši desetominutni aplauz. Marina je sjajno iskoristila bend Goribor, a ja sam ubacio Igora Đekea iz Vinkovaca na usnjaku, kao prateći soundtrack i priča se ozbiljno zavaljala kako zatvorom, tako i narednih godinu dana turnejom po drugim zatvorima po Srbiji, a kao veliko finale uslijedila je predstava za javnost u beogradskom Domu omladine pred oko 500 posjetitelja. Čitav taj proces sam pomno i dokumentaristički pratio kroz tražilo aparata i tako je paralelno nastajala i knjiga fotografija „Iza rešetaka“ koja je po prvi put transparentno prikazala život osuđenika u zatvorenom odjelu zatvora u srcu Beograda. Knjiga je izašla krajem 2016., a u međuvremenu smo od snimljenog materijala skockali i dokumentarni film „Zapisi iz ćelije br. 12“. Marina je taj film premijerno prikazala u New Yorku na manifestaciji „Performing the world“. Nakon toga, prikazala je film američkim osuđenicima u kultnom zatvoru San Quentin, gdje se film i sada prikazuje američkim osuđenicima kao školski primjer uspješne rehabilitacije umjetnošću sprovedene u zatvoru u Srbiji. Iza rešetaka, foto Igor Čoko Ako se dobro sjećam, nešto od ovoga bilo je prikazano i hrvatskoj publici? — U četvrtom mjesecu ove godine imali smo zajedničku projekciju filma i izložbu fotografija u pulskom Rojcu, a interesantno je da su fotografije iz knjige “Iza rešetaka” imale svoju svjetsku premijeru na zajedničkoj međunarodnoj izložbi u Pogonu Jedinstvo u Zagrebu, prije točno godinu dana. Od tada, fotografije su obrnule dobar krug po svijetu, pobrale nekoliko nagrada i što je najbitnije, zajedno s filmom razbile predrasude i stereotipe o osuđenicima kao nužno lošim momcima. U međuvremenu smo se igrali sa osuđenicima Alana Forda, striktno se držeći Brixijevog prijevoda što je bilo sjajno iskustvo, radili još neke predstave , da bi se 30. lipnja bez medijske pompe i informacija za vanjski svijet dogodio prvi pravi sirovi i snažni rokenrol koncert u nekom srpskom zatvoru, tj. Ce Zeu. Zašto baš Repetitor? — Repetitor kao bend mi je bio najbolje riješenje, znajući i prateći njihov rad. Znao sam da će biti to — to. I nije mi žao utrošenih godinu dana koliko sam stvarao i pripremao složenu logistiku za realizaciju svirke na zatvorskom šetalištu. Ispred udruge Grain, zajedno sa momcima iz beogradskog foto kolektiva Invert, htjeli smo pomjeriti granice istražujući kako to agresivna glazbena energija utječe na agresivnu energiju onih koji služe kaznu, a koji nisu rokenrol publika. Izuzev jedan posto onih koji zalutaju u zatvor sa jasnim predznanjem i osjećajem za rnr. I dogodio se savršen krešendo, ludilo od svirke koja će se uskoro pretočiti u dokumentarni film, a kojem prethodi ovaj video uradak za pjesmu “Ako te ikada“. Kad u uvodu zatvorenik stoji u ćeliji i priča o rocku iz perspektive čovjeka iz zatvora, u jednom trenutku kaže — ljubav je adrenalin. Interesira me, obzirom da su i pjesma i spot adrenalinska bomba, koliko je ta izjava uvjetovana svim ovim događajima, a koliko ona doista proizlazi iz zatvorenikovog iskustva? — Tu imamo susret sa osuđenikom koji živi rokenrol, koji guli robiju zbog droge, koji je propustio boga i oca svirki zbog svojih grijehova, čovjeka koji potajno sluša beogradski Radio 202 kao jedini dostupni izvor, kao netko tko u nogama ima stotine i stotine svirki i šutki. E, sad se eto njemu ukazala prilika da iživi svoje frustove i adrenalin kroz ono što najviše voli. Kroz svirku. On vozi kroz spot i film kako pričom, tako i energijom koju je dao na koncertu. Pazi, zatvorski režim je jako strog, ne dozvoljava fizičku interakciju osuđenih i ljudi sa slobode, izuzev zatvorskih službenika, ali smo na ovoj svirci uspjeli prevazići i tu granicu. Osuđenici su prije početka iz “sigurnosnih” razloga bili udaljeni tridesetak metara od benda, pa smo krenuli mic po mic da urgiramo na približavanje i kako je svirka odmicala, bend i osuđenici su se bukvalno stopili jedni s drugima. Nitko nije nastradao, nitko nije napravio ništa što ne treba, dogodio se na kraju jedan kolektivni euforični hajp. Buka je pobijedila JA, sve je to bila jedna adrenalinska ljubav, kako publike, tako i benda. Iza rešetaka, foto Igor Čoko Bio si puno s tom istetoviranom ekipom, naslušao se brdo priča, vjerujem zanimljivo iskustvo, pogotovo tebi koji se baviš proučavanjem kulturne i biološke različitosti kod ljudi. Reci mi dakle, što će nama ljudima zatvori? Poštuje li uopće više itko neka pozitivna a nepisana univerzalna (svemirska, božja, svejedno) pravila? Ne bi li svi na neki način trebali završiti iza rešetaka? — Pazi jednu stvar, u zatvoru de facto nije nitko bez razloga, a toga su svjesni i sami osuđenici. Ali tim pitanjima otkud oni tamo i zbog čega i na koliko, odgovore i pitanja daju i postavljaju službe koje se bave prirodom njihovog krimena. OK, državni organ je tog nekoga osudio na toliko i toliko robije zbog toga i toga i to se mora sprovesti. Zatvor je užasno neprijatno i rigidno mjesto sa jako lošom energijom i da se razumijemo, nisu svi cvijeće i postoje oni koji debelo zaslužuju biti tu gdje jesu. Ali je isto tako jako velik broj onih koji nikada nisu imali mogućnost drugog izbora, a imaju što reći. Zato je svrha svih ovih napora bila pokušati ih osloboditi kroz umjetničke, kreativne poticaje, omogućiti dašak slobode u zatvoru. I vjeruj mi, jako se isplatilo jer smo probudili jako dobru kreativnu energiju i potencijale. Činjenicom da si osuđeniku prišao kao čovjeku, bez predrasuda za njega samoga je velika stvar. Mogao bih sad dvije knjige o tome, ali svaki trenutak uložen u priče kolje je sprovela Marina ili Grain su se isplatile. A zatvor nisu samo rešetke i fizičke barijere. U biti, svi smo mi negdje u kolektivnom zatvoru, zarobljeni u sterteotipima i predrasudama. Pa hajdemo pobjeći iz tih okvira, može biti super taj eskapizam. Kad smo se dopisivali, rekao sam ti da mi je tekst ove pjesme nasilnički. Stihovi, ‘ako te ikada vidim sa nekim ko ni malo ne liči na mene, odmah ću na njega da krenem, onda na tebe, onda na sebe’ su mi sirovi, izazivaju mi emociju kakvu nekom u flašu rakije zakucanom jadniku u krčmi izaziva najgori turbofolk. Na to si mi bio odgovorio kako se zapravo u suštini radi o dirljivoj ljubavnoj priči. O čemu je onda tu riječ? — To je već priča koja se tiče autora pjesme Borisa Vlastelice i on ima razloge zašto je ta pjesma toliko nabrijana. Spakirana u zatvor, ona svojom energijom poništava to “nasilje”. Nekoliko kratkih rečenica, sirova energija i eto — netko voli i osjeća na taj način. Ok, kad smo kod tolike adrenalinske dirljive ljubavi, kako je završio onaj lik iz zatvora koji je onako izbezumljeno kroz prozor na osebujan način iskazivao ljubav curi iz benda? — Pazi, impresija je tu jaka. Dva krhka nježna ženska bića s brutalno jakom energijom. Pa i oni što vježbaju sto sati na dan i bildaju svoju muskulaturu malo su ustuknuli pod nabojem jednosatnog nemilosrdnog zbijanja bubnja i basa na način na koji to Repetitor radi. To je kod osuđenika izazvalo izuzetno poštovanje prema damama, štoviše, dodatno priznanje u smislu svaka vam čast, ja utege ne mogu da nosim sat vremena, a kamoli da tako zbijam bubanj ili bas. Vidjet ćete njihove puno veće impresije u filmu koji slijedi. Iza rešetaka, foto Igor Čoko http://www.dopmagazin.com/dop/2017/11/27/sto-se-dogodi-kada-postpunk-bend-odrzi-koncert-u-okruznom-zatvoru-u-centru-beograda/ Vise fotografija Iza resetaka ovde: http://igorcoko.net/living-behind-bars/
×
×
  • Креирај ново...