Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Đakon'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Film govori o mladiću koji je preživeo kliničku smrt i prošao mitarstva. Video je svoje rođake u Raju i razgovarao sa njima. Boravio je u Paklu i gledao jeziva mučenja grešinka. Poklonio se Gospodu Isusu Hristosu. Molitvama Presvete Bogorodice i blagoslovom Gospoda, biva vraćen na Zemlju da još poživi i da se iskupi za prethodno učinjene smrtne grehove i da svima nama ispriča, šta je sve doživeo, kao opomenu i savet, kako da se popravljamo dok još imamo vremena. Dakle, da li smatramo da mitarstva zaista postoje ili je to samo neko ljudsko mudrovanje ? pozdrav!
  2. Помолите се да тако и буде! Наш мисионарски центар је покренуо пројекат превођења и издавања „Вере образованих људи“ (Тумачење Символа вере) и „Рајске Пирамиде“ (Тумачење Блаженстава на Гори) нашег светог владике Николаја на тагалог и себуано језицима којима говоре Филипинци па користимо ову прилику да Вас позовемо да се прикључите пројекту „500 x 100″ и сви заједно помогнемо да се и они наслађују духовним благом великог Оца Цркве, да уз помоћ његових савета и поука многи од Филипинаца пронађу драгоцени Бисер – свету Православну Цркву. + + + + + „Идете на Филипине? Зашто?“ Имао сам прилике да чујем овакво питање не много пре мог пута у овај део југоисточне Азије, али и мишљење да ни сама земља, ни људи који тамо живе не заслужују пажњу. Колико је погрешно то мишљење било! Филипини су предивна земља у којој живе занимљиви људи. За мене је била посебно занимљива јер је то јединствена земља југоисточне Азије која је примила хришћанство. Огромна већина становништва су римокатолици, али последњих година све више има протестаната. И Православље је присутно овде. 1930-1940-их година је постојала парохија Руске Заграничне Цркве и око пола године је ту живео свети Јован Шангајски (Максимовић). 1990. године се појавила парохија Константинопољске патријаршије, а 2008. године мисија Антиохијске Православне Цркве. У конткату са православним Филипинцима је и протекло неколико дана моје приватне посете. Са собом сам понео џепне иконе Владимирске Богородице са молитвама на два главна језика – тагалогу и себуану. Ова скромна издања Православне мисионарске заједнице преподобног Серапиона Кожејезерског су се показала јако тражена, као и напрсни крстићи, тамјан и други православни црквени предмети које није тако лако наћи. Град Манила За изненађење је колико много у престоници Филипина има места која су на један или други начин повезани са Православљем. Док смо пролазили улицама Маниле, професор Филип Балингит ми је показивао: „ево места где се налазио руски православни храм који је био разорен од јапанске бомбе 1945. године“; „а ево, овај огромни храм и универзитет су раније били православни, њих је изградила и одржавала богата грчка породица. Када су осиромашили, све је продато римокатолицима“; „овде се налази неканонска „једна света православно-римокатоличка црква“ коју је, како тврди њен лидер, тобож основао свети Јован Максимовић, што је, наравно, лаж“. Уопште, на Филипинима је званично регистровано 190 организација које у свом називу користе име „православни“, а притом са истинским Православљем имају везе само једна или две. За некога је стварање таквих структура просто уносан посао – на пример, бивши римокатолички свештеник је регистровао још једну „православну цркву“ да би се бавио специјалном услугом – венчањима парова на плажи што је локална римокатоличка црква забранила. Православље се своди само на назив, а све остало је латинско. Али, најнеочекиваније за мене је била чињеница да је главна светиња Филипина… православна икона! Када су ми рекли нисам веровао, тако да су ме одвезли у тај храм да се и сам уверим својим очима – у питању је била копија иконе „Свепомоћница“ са грчким словима и осмокраким крстом који држи један од анђела. Говоре да икону нису узели на потпуно поштен начин из православне земље у прошлости. На Филипинима се прославила огромним мноштвом чудеса и зато је народ и поштује. У храму Бакларан испред ње су непрестано редови људи који се моле, и сваки час се служи миса, али мало ко од људи који су дошли знају да је икона православна, као што у целости, о Православљу на Филипинима још увек знају ретки. Острво Масбат Рано ујутро смо из Маниле са Филипом прелетели на острво Масбат – једно од најлепших места у Азији које сам икада видео. Кокосове палме су невероватно лепе, њихове крошње густо прекривају брежуљке, са једне стране пута је морска обала, а са друге стране протичу речице које су испрекидане пољима пиринча. Читав сат, док смо путовали ка манастиру, наслађивао сам се призором. Дошли смо на почетак Литургије. Једини православни манастир на Филипинима је остављао утисак својим изгледом. У храму и на служби је све „по грчком“, али су многе иконе руске. Служе на енглеском језику, само су неки од делова богослужења на себуано језику. Поју сви који су у храму. Појање је просто, али се тако искрено и складно поје да долази до срца. Причешћу прилазе скоро сви у храму. Локални свештеник – о.Георгије – служи са великом пажњом и страхом. Након Литургије је била заједничка трпеза и пригодни програм који су припремили за госте – мене и професора Филипа Балингита. Филипинци су прилично емоционални и непосредни. Старешина црквеног одбора је почео поздравну реч са шалом, на крају се тако узбудио да су му сузе кренуле. Затим су парохијани – како стари тако и мали – певали. Најмања је била ћерка старешине црквеног одбора. Девојчица никако није хтела да пева, без обзира на наговарање и притисак одраслих. Већ сам хтео да кажем да ако не жели не треба да је терају, али је ту игуманија нашла решење – позвала је старијег дечака, очигледно њеног брата. Он је узео девојчицу за руку, нешто јој шапнуо а затим запевао прву строфу песме. Малена је прихватила и већ сама отпевала са великом храброшћу све преостале стихове. Филип је донео већу количину различитих предмета за домаћинство, а игуманија је то поделила парохијанима, показујући ствари и питајући коме је шта потребно. Све тако једноставно и породично. Филип одваја од своје плате током неколико месеци да би купио и довезао на Масбат све то, јер су људи овде јако сиромашни. Радосно је видети како се православни Филипинци међусобно помажу. За време трпезе професор Балингит ми је испричао тужну причу о оцу Викентију (Ескарчу) који је стајао на изворима Православља на Филипинима. Он је био бенедиктански свештеник и био је познат на острву захваљујући строгости у молитви и богослужењу. Такође је био оснивач и духовник женског манастира бенедиктанског реда. Боравећи једном приликом у САД, отац Викентије је видео православни храм и заинтересовавши се његовим изгледом, ушао и очарао се православним богослужењем. Почео је све више да сазнаје о Православље и његово трагање се завршило 1990. године уласком у Константинопољску патријаршију заједно са целим манастиром – дванаест монахиња. Он је био први православни свештеник – Филипинац. Уз заједничке напоре – његове и мати игуманије Фодотије, био је изграђен велики православни манастир (из претходно су их отерали чим су сазнали за њихово примање Православља), појавила се заједница од новообраћеног становништва. 2004. године због здравља отац Викентије тражи умировљење и његова жеља бива испуњена. Међутим, касније је почео да буде незадовољан грчким митрополитом, појавила се и одређена љубомора према другим свештеницима – Филипинцима који су се појавили након њега. На крају је створио своју сопствену „цркву“ у коју је увукао неколико парохијана. У својој пракси је мешао православну традицију са римокатоличким (например, служио је на пресном хлебу), а временом је унео и неке окултне елементе. Пре неког времена је имао саобраћајну несрећу, повредио је ногу и нашао се у сеоској болници. Ту му је почела гангрена. Рекли су ми да је ногу немогуће спасити. За време приче се и јавила идеја да посетимо оца Викентија и ми смо отишли у болницу. Јадни отац Викентије је седео у соби „свети Јуда Тадеј“ код капеле. Обе ноге су биле откривене и било је очигледно да се гангрена проширила и на другу ногу (цела ситуација је искомпликована и дијабетесом). Сам изглед његовог страдања је био толико ужасан да у првим тренуцима нисам чак могао да проговорим ни реч. Матушда Теодотија је сумњала да ће он желети да нас прими, али нас је отац Викентије љубазно примио. Осмехнувши се, замолио је за опроштај што не може да нас прими како доликује јер је јако болестан. Ми смо мало попричали, ја сам захвалио оцу Викентију за све добро што је урадио за Православље на Филипинима, и предао му малу новчану помоћ. Отац Викентије ми је целивао руку, као и оцу Георгију и захвалио нам што смо га посетили. Отац Георгије ће га и даље посећивати. Колико год било тужно, али видевши оца Викентије не можеш се избавити од утиска да је његова болест на смрт. Пошто је већ раније изразио жељу да буде сахрањен у манастиру, матушка Теодотија је питала за његову одлуку о томе и он је рекао да жели да буде сахрањен у простом гробу, без икаквих сувишности. Филип се нада да ће се он ипак помирити са Црквом пре него што пређе у други свет. Молим вас, помолите се за тешко болесног, заблуделог оца Викентија. Након болнице смо отишли у госте код оца Георгија. Сво време када нема службе он је прост сељак и храни своју велику породицу (шесторо деце) својим рукама. Пролазећи међу колибама које су се налазиле у палмовој шуми, гледајући на прост живот тих насмејаних људи, и невољно сам се дивио да и у оваквој невероватној забити живе православни хришћани. За време разговора уз кокосов сок су се разматрала различита богословска и канонска питања. Оца Георгија је бринуло то да за све четири године колико он служи на Масбату није добио од митрополита дозволу да исповеда (у Грчким Црквама се таква дозвола не даје одмах). Као резултат су парохијани све те године без исповести. Он је објаснио ситуацију митрополиту и молио га да му или да дозволу да исповеда или да пошаље другог свештеника који има дозволу, али није добио никакав одговор. Ја сам рекао да иако у Руској Цркви свештеник почиње да исповеда одмах након хиротоније, отац Георгије треба да следи традицију Цркве којој припада и стрпљиво чека док му митрополит не да дозволу да исповеда, са времена на време пажљиво подсећајући га на ситуацију. У таквом случају ће и у будућности он моћи да очекује трпљење и поскушање од своје духовне деце, ако сам сада покаже пример трпљења и послушања. У истом духу су размотрене и друге недоумице. Касније ми је Филип рекао да се бојао да ћу почети да говорим против митрополита пошто он говори против Руске Цркве и што је посебно самом Филипу бранио да посети руски храм у време боравка на Тајланду. Испоставило се, обрнуто, да сам ја штитио њиховог митрополита и ојачао везу оца Георгија са њим. Када је већ пао мрак смо се вратили у манастир и након разговора са матушком Теодотијом легли да спавамо. Запамтио сам причу матушке о реакцији локалног становништва на њихово обраћење у Православље – „а, значи постали сте комунисти“. Православље су они повезивали са Русијом, Русију са комунизмом, и на крају се из тога направило нешто невероватно. Град Пасиг Рано ујутро о.Георгије нас је одвезао на аеродром, тако да смо се вратили на Манилу. Имао сам предавање на „Philippine Normal University“ које је организовао професор Филип Балингит. Ово ми је било прво предавање на енглеском језику, тема је била – „Духовни живот православног хришћанина“. Пошто је у питању био педагошки факултет, већина слушалаца су биле девојке. Након уводног дела, показао сам им низ фотографија о православном животу уз коментаре, а на самом крају сам поделио иконице Владимирске Богородице. У неким тренуцима су ме студенти слушали са великим интересовањем, али је у целини тешко било рећи да ли је предавање било успешно. Чинило ми се да би у римокатоличкој земљи било чудно, па чак и увредљиво да се говори о неопходности вере као такве, али из питања која су уследила, схватио сам да сам погрешио – међу филипинским студентима и омладином у целини сада постоји велико разочарење у римокатолицизам и у религију уопште тако да неки не разумеју у потпуности религиозност у принципу. Уопште, римокатолицизам страшно губи позиције на Филипинима. За последњих двадесет година број римокатолика се смањио са 90% на 70%, јако су популарни различити протестантски покрети – њихове цркве се могу сусрести буквално на сваком ћошку у Манили – појавиле су се такође и „самосталне“ филипинске нове религије, активна је муслиманска проповед, на крају, порастао је уопште и број нерелигиозних људи. Са студентима сам се топло поздравио иу многи су пожелели да се сликамо за успомену. Филипинци иначе јако воле да се фотографишу и да фотографишу. Са универзитета смо отишли у затвор града Пасига да бисмо учествовали у празничној манифестацији за затворенике које редовно организује Филипова сестра која ради у суду. Већ око затвора сам видео да су нам се придружили многи од студената који су били на мом предавању. Од 28 студената било је само три мушкарца, остало су биле девојке. Добивши печат на левој руци „VISITOR“ ушли смо у затвор где је седело скоро сто затвореника у жутим мајцама. Ту су такође били и представници затворских власти. Почео је програм са много тачака. Након званичног поздрава препустили су реч мени. Ја сам кратко говорио о Православној Цркви као јединственој Цркви која је сачувала неповређену Христову веру, затим о Исусовој молитви и подсетио их да им је Христос близу и да ће помоћи ако они само буду желели да живе по Његовој вољи. На крају сам објаснио православно поштовање Мајке Божије (претходно су ме упозорили да међу затвореницима има много протестаната), говорио сам о Владимирској икони и поделио свакоме по иконицу. Затвореници су примили дар са захвалношћу, многи су додиривали челом моју руку – касније су ми објаснили да је код Филипинаца то знак великог уважавања према свештенослужитељу. Након моје речи почео је забавни део. Изашао је један од студената и почео дијалог са публиком. При том је од њега ишао невероватно снажан талас позитивне енергије. Он није био само расположен, он је изливао усхићење, чинило се да је цео живот маштао да наступа пред овим затвореницима и на крају се коначно његова машта испунила. Након младића је реч узела једна од девојака и наступила са истим таквим жаром. Студенти су певали песме, имали групне игре (ни једну никада раније нисам видео), плесали – и све то је било снажно, весело, природно, и при том предивно целомудредно – није било чак ни сенке нечег неприличног. Наступали су и затвореници, певали божићне песме. Био је прави празник. Био сам потресен. За цео живот нисам видео толико радости код људи колико за та два сата у филипинском затвору. И ствар није само у количини, већ и у квалитету те радости. Гледао сам и схватио да је тако нешто код нас немогуће, ми смо једноставно другачији. Ја чак нећу ни покушати да опишем оно што сам видео јер ће било какав опис тешко бити схваћен правилно – то треба просто видети. Међутим, највише ме је потресло што је за девојке то била прва посета затвора. Са таквом природношћу, искреношћу и тако правилно радовати стотине затвореника покривених тетоважама – и све то по први пут – просто невероватно. Када се забавни део завршио све људе су замолили да устану. Устали смо и један од помоћника госпође Балингит је почео да чита молитву. Као православни хришћанин нисам учествовао у њој. Због свог неучествовања нисам правио никакву демонстрацију и нисам мислио да ће неко обратити пажњу. Међутим, обратили су. Једна од студенткиња је питала касније професора Балингита: „а зашто се православни свештенослужитељ није молио са нама?“, на шта јој је он одговорио: „то је јако жалосно, али православни хришћани не могу да се моле са римокатолицима док не буду решена принципијелна питања која нас деле“. Она је одмах питала: „А шта је потребно да се уради да би се та питања решила?“ Колико год чудно било, управо је моје неучествовање у заједничкој молитви у њој пробудило веће интересовање за изучавање Правоославља од целокупног мог предавања тог јутра. Човек који је прочитао молитву није имао лак живот. Он је провео у затвору тринаест година од петнаест година казне, док на крају, није било доказано да није крив за оно за шта су га оптуживали. Изашао је на слободу али је морао да почне живот од нуле – његова жена је одавно имала другу породицу, деца су порасла. Сада он помаже госпођи Балингит у њеном затворском служењу. Програм је такође укључивао и празничну трпезу у време кога су затвореници и гости седели заједно. Затим је поново био забавни програм, и на крају неколико наступа. Професор Балингит је напоменуо да је најважнија слобода – слобода од греха. И да је њу могуће задобити чак и у затвору, док многи који живе ван зидина затвора немају такву слободу. Ове речи су затвореници испратили са аплаузима. На крају, када су затвореници излазили, гости су свакоме давали по поклон (неколико неопходних свакодневних ствари). Међу њих су позвани чак и представници затворске администрације на њихово изненађење, а затим и ја са о.Родионом, ђаконом мисије Антиохијске Цркве који је цео дан био заједно са нама. Након повратка у затвор имали смо дужи разговор са о.Родионом. Мисија Антиохијске Православне Цркве је у земљи почела са преласком једне неканонске деноминације коју је примио митрополит Павле Салиба. Вође те деноминације су говориле митрополиту о десетинама хиљада верујућих, али у реалности њихов број не премашује неколико стотина. Касније је у окриље Антиохијске Цркве такође прешао део парохијана из Константинопољске Цркве због нереда у животу на главној парохији. Треба рећи да је митрополит Нектарије заузео иузетно оштар однос према Антиохијској мисији, објављујући је за неканонску структуру, одлучивши од причешћа све мирјане који су прешли из константинопољске парохије у антиохијску и забрањујући својим свештеницима да саслужују са антиохијским. Све то је знак неправославне идеологије која тврди да је читав неправославни свет – канонска територија и посед њихове Цркве. Неслагање са овим идејама је било изражено на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве 2008. године, не подржавају се ове струје ни у Антиохијској Цркви. Управо је митрополит Павле (Салиба) који управља аустралијском и новозеландско, епархијо, Антиохијске патријаршије на једном од својих излагања рекао: „У образованим круговима је добро познато да патријарх Константинопољски нема исти положај у црквеној јерархији Православне Цркве као и римски папа у римокатоличкој цркви. Константинопољски патријарх није римски папа на Истоку. Још је у православним образованим круговима добро познато да су у прошлости били случајеви када су Константинопољски патријарси на Васељенским и другим Помесним Саборима били осуђени као јеретици… Константинопољски патријарх није глас Православља и не може формирати стандарде у Православљу. Архиепископ или митрополит који се потчињава Синоду Константинопољске Цркве још мање може да претендује на старешинство над епископима и архиепископима другим Помесних Цркава. Током последњих сто година свима је добро познато да Антиохијска патријаршија и њене епархије по целом свету добијају указе од Светог Синода Антиохијске Патријаршије и ни од кога другог. Ми се не мешамо у унутрашње ствари других јурисдикција. У исто време не допуштамо ни једној од других јурисдикција да нам говори шта да радимо“. На жалост, због негативног односа савремених митрополита Константинопољске патријаршије према парохијама и мисијама других православних јурисдикција – а тај однос је често гори него према инославнима – нема могућности за заједничко сведочење о Православљу на Филипинима и у другим неправославним земљама. Несређена позиција православних заједница посебно је жалосна међу народом Филипина који је јако расположен према Православљу. Град Лагуна Последњег дана мог боравка отишли смо у град Лагуну да бисмо посетили оца Филимона Кастра. Он је раније био „епископ“ једне од филипинских неканонских деноминација која је злоупотребљавала назив „православна“, али је 1994. године уз помоћ јеромонаха Викентија прешао у Православну Цркву. Он је изградио храм у Паранјаку – предграђу Маниле и то је сада највећа парохија на Филипинима. Међутим, пре неколико година рукоположили су за храм новог свештеника, а јеромонах су послали у провинцију. Он је јако активан као мисионар, и створио је у области три парохије. Сада у његовој кућној цркви светог Савве Освећеног нема много људи јер је радни дан. За време службе отац Филимон неке од возгласа изговара на тагалогу. Он је превео на тај језик целу Литургију, али се чини да су књижице са преводом сада само код њега. Сетио сам се да нам је јеромонах Викентије говорио о свом преводу основних богослужења на себуано, који је међутим, остао у рукопису. Искрено говорећи, уопште нисам очекивао да Грци из Константинопољске Патријаршије за двадесет и две године свог боравка на Филипинима нису издали чак ни кратки молитвеник на локалним језицима, да не говорим већ о другој правоославној литератури. Ње једноставно нема ни на тагалогу, ни на себуано језицима. Постоји мишљење да Филипинци одлично знају енглески, али је то у реалности само код људи са високим образовањем, док простим људима енглески језик није толико близак да би могли на њему да читају књиге. Одсуство литературе је посебно жалосно ако се узме у обзир интерес за питања вере од стране Филипинаца. Боравио сам у многим азијатским земљама и могу да кажем да мало где има људи који су тако отворени за слушање о вери Православној и њено прихватање. Као потврду овога бих навео два примера који су се догодили у Манили. Професор Балингит ме је повео на сусрет са својом познаницом, имућном женом која је исповедала протестантизам. Сели смо у малом ресторану. Рекао сам неколико уопштених поздравних реченица, али је наша саговорница одмах прешла на питања духовног живота. Почео сам да одговорам и изненада приметио да су радници ресторана (три или четири човека) одложили свој посао, утихнули преко пута нас и слушају шта говорим. Такође и сви који су седели за столовима, нису узимали храну док нисам престао са одговорима. Нигде нисам видео такву пажњу према речима човека у мантији. Други пут сам са Филипом отишао у једну канцеларију. Радница која је разговарала са нама да би решила питање које нас је занимало је питала за мене: „Из које конгрегације је отац?“, на шта је Филип одговорио: „није ни из једне католичке конгрегације, он је православни хришћанин“. „А шта значи „православни“?“ и након тог питања је почео разговор о Православљу који је трајао више од сат времена. Са искреним интересовањем је жена слушала о истинској хришћанској вери и на крај рекла: „Морам више да сазнам о Православној Цркви“. Дај Боже да сви Филипинци, чије је срце отворено за истину, могу да сазнају за Православну Цркву! Извор: МПЦентар о. Данило Сисојев https://www.pouke.org/forum/topic/23208-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%E2%80%93-%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D0%BA/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...