Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јована'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 198 results

  1. Прослава престоног празника храма на Детелинари – Рођења светога Јована Претече и Крститеља Господњег, почела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. На празничном бденију је појао хор Свети Јован Дамаскин, под вођством прoтонамесника Велимира Врућинића, а празничном благољепију допринели су и ђакони Мирослав Николић и Александар Билић, службеници Канцеларије Епископа бачког. На Ивањдан, 7. јула 2020. године, светом Литургијом је началствовао прота Миливој, а саслуживали су свештеници Епархије бачке. Пренoсећи поздрав и благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, архијерејски намесник новосадски први је казао да је потребно да се молимо светоме Јовану Претечи да он свагда посредује пред Господом за све нас. Прослављамо данас, како каже Господ Христос, највећега међу свим људима рођеног од жене. Нема већега од светога Јована Претече. Честитам вама свима данашњи празник, храмовну славу! Свештенству овога храма желим срећну славу; гостима захваљујем на љубави; појцима да увек овако лепо поју, а вама да духовно и телесно стасавате градећи овај предиван храм. Нека Господ сачува све нас молитвама Свога Пророка, Претече и Крститеља Јована, навео је прота Миливој, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи. Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миливоју на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Вечерњим богослужењем је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење више свештеника. Извршен је чин благосиљања славског колача и кољива, које су – у славу Божју, а у част светога Јована Крститеља – принели овогодишњи кумови славе, Васо и Ваја Делић. Кумство за следећу годину преузео је господин Александар Степанић. После узношења славских дарова пригодном беседом присутнима се обратио протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев. Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Након вечерње службе и молебна Пресветој Богородици у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом синоћ је прошла традиционална литија у част небеског покровитеља овога приморскога мјеста, предвођена свештенством Митрополије црногорско-приморске. У литији је учествовало више хиљада Барана којима се, по њеном завршетку, испред храма обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, који је казао да овај крсни ход “између овог великог храма сазданог у 21. вијеку и оног сазданог у 5. вијеку свједочи о сили и снази наше вјере”. Он је нагласио да су најбољи свједоци вјере и живота неуништвог, који извире из вјере, свети Божји људи и да данас славимо управо једног таквог Божијег угодника. “Славимо Светог Јована Владимира, мученика, кнеза, али прије свега Христовог човјека, који је живио крајем 10. и почетком 11. вијека страдао. Његова слава вјековима се није умањивала, него се годинама и данима увећава и увећаваће се док се не прелије у вјечну славу Царства Божјега, у коју се већ прелива”, нагласио је отац Мирчета. Гледано из перспективе наше вјере и Христовог васкрсења, казао је прота, мученици су највећи и најбољи људи. “Зато што су својим животом посвједочили да је живот неуништив ако је у Христу. Иако има и других људи у историји човјечанства који су давали живот за своје идеале, свети мученици се од свих њих разликују по томе што су се они жртвовали из љубави. Што су жртву прињели Богу живоме из љубави према Њему и своме народу, што су у вријеме свога страдања, на мржњу одговарали љубављу, на зло одговарали добрим. И нико их није могао побиједити зато што су живјели Богом а онај који живи Богом, живи љубављу”, поручио је свештеник Шљиванчанин. Истичући да је то оно што свједочи Свети Јован Владимир и сви свети мученици који су се кроз историју Цркве Христове жртвовали за вјеру и живјели вјером, отац је казао да је то оно што нас надахњује, да и ми попут њих идемо тим путем јер је то најсвјетлији и најважнији пут којим човјек може да иде зато што је то пут слободе. “Зато што је то пут љубави према Богу и ближњима, зато што је то пут крста и васкрсења”, казао је отац и додао да се ми надахњујемо животом Светог Јована Владимира и трудимо да се боримо са злом, прије свега у себи, вјером, покајањем, преумљењем, али онда и злом око себе, поправљајући себе. Према његовим ријечима постајући истински, бољи људи, побјеђујемо и зло око себе и онда ништа не може надвладати љубав и вјеру хришћанску. Нагласио је да идемо тим путем крста и васкрсења и славимо светитеље, зато што волимо и славимо Христа богочовјека, који је ради нас и нашега спасења страдао и умро на крсту, али васкрсао и вазнео се на небеса, и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима. Протојереј Мирчета Шљиванчанин је казао да волимо Бога и светињу људскога живота, да поштујемо свакога човјека, али поштујемо светиње у којима се молимо и приближујемо Богу, у којима се сједињујемо с Богом те да су нам зато оне важне као наш живот. “Зато угледајући се на Христа и светитеље, и на Светога Јована Владимира и све који су ишли његовим и путем Светога Саве, Светога Василија.., ми кличимо и говоримо Христос васкрсе, Христос се вазнесе! Нека је Божији благослов на овоме храму, на овоме граду, на свима вама. Да свагда цвјета љубав и братска слога, да чувамо светињу живота, да чувамо друге од себе, и да чувамо своје светиње као зенице ока свога”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички. Потом се сабранима обратио протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, словом благодарности својој браћи свештенослужитељима и вјерном народу. Он је казао да се љубав Светога Јована Владимира богато излива на житеље Бара. “Живо присуство Светога Јована Владимира сви осјећамо. Ове године скромније прослављамо овај дивни празник и нашу заједничку славу. Минулих дана свакодневно су свим свештеницима звонили телефони, народ се интересовао хоће ли бити литије за Светога Јована Владимира. Тиме су исказали ову љубав о којој је о. Мирчета говорио. И Свети Јован Владимир је услишио молбу и жељу народа свога и благословио да овај молитвени ход у славу Божију и част његову опет прође његовим градом и да се његов благослов на свима нама утврди”, казао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У барском Саборном храму у оквиру „Дана Светог Јована Владимира“ литургијски је прослављен празник тог светитеља, небеског покровитеља и заштитника града под Румијом. Повезана вест: Улицама Бара вечерас прошла Литија Светог Јована Владимира Светом литургијом началствовао је архимандрит Павле (Калањ) игуман манастира Градиште уз саслужење бројног свештенства и молитвено учешће вјерног народа града Бара. На крају читања зачала из светог Јеванђеља пастирском бесједом присутнима се обратио протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парош страшевински и старотребјешко-кличевски. „У свакидашњем људском животу, у падању и устајању, најтеже је љубити ближњега свога, али ништа се не мјери нама, већ се све Господом мјери и све је Господ својим животом измјерио и донио на земљу. Донио је оно што је нама људима најпотребније: загрилио је, пољубио нас и грли нас и љуби грешне. Али за узврат каже нам и тражи од нас да љубимо једни друге“ казао је отац Велимир. Отац Велимир каже да смо свједоци како се само за неколико дана десило немогуће – зауставио се живот на земљи, затворили су људе у куће и казали им да је по сриједи страшна болест: „Али нама хришћанима би прилика да видимо шта нам је најпотребније и да осјетимо колико је страшно остати сам, колико је страшно не љубити ближњега свога и не гледати се лицем у лице са ближњим својима. Слава Богу, поново је Црква Христова била на висини задатка, иако су нам овоземаљске власти пријетиле да не смијемо долазити у Цркве, ми смо долазили Богу љубави, Њему се молили, Њиме се причешћивали и користили прилику да љубимо једни друге. А то јесте пут хришћански, браћо и сестре“ Протојереј-ставрофор Велимир Јововић је казао да данас прослављамо великог угодника Божијег Светог Јована Владимира: „Велико дјело град Бар, Црква Божија и српски род су учинили овдје на овом мјесту што је овакав храм никао и што је у овом храму дјелић моштију Светог Јована Владимира. Он је био прави хришћанин. Каже се да нема веће страсти овдје на земљи него имати власт и бити властољубљив и мало ко се том пороку може одупријети. Јуче смо славили Светог цара Константина и царицу Јелену. Данас славимо Светог Јована Владимира, који је био владар као и они. И ти људи су нам показали да се може и у власти остати частан, побожан и добар човјек. Свети Јован Владимир је био краљ и владар свога срца и своје душе“, истакао је на крају бесједе прота Велимир Јововић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Поводом празника Светог Јована Владимира, славе Храма у београдском насељу Медаковић, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у четвртак, 4. јуна 2020. године, од 9 часова, Свету архијерејску Литургију. Виртуелна шетња београдским светињама: Храм Светог Јована Владимира, Медаковић Црква Светог Јована Владимира налази се на Вождовцу. До њене изградње, верници овог дела града су били упућени на цркву Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Међутим, услед ширења Вождовца и изградње насеља Браће Јерковић, а касније Медаковић и Медаковић II, јавила се потреба за подизањем великог храма, с обзиром на то да црква на Централном гробљу по свом положају и величини није могла да задовољи потребе становника новоизграђених насеља. Свештенство цркве Светог Јована Крститеља, на челу са старешином храма јерејом Јованом Благојевићем, у релативно кратком временском периоду успело је да реализује ову идеју. Током 1994. године израђена је пројектна и техничка документација за изградњу храма који ће, одлуком Његове Светости Патријарха српског Павла, бити посвећен светом великомученику Јовану Владимиру, првом краљу Српском, а уједно бити и „спомен-храм свим Србима изгинулим на путу правде Божје од нашег прапочетка до данас“. Иначе, ово је други храм у Београду за чију је изградњу добијена дозвола од Другог светског рата. Освећен је 31. маја 1998. године. Култ светог Јована Владимира, као једне изузетно важне црквено-историјске личности код Срба, није у довољној мери развијен, вероватно због тога што су његове мошти остале ван Србије. Наиме, након што га је бугарски цар Јован Владислав на превару намамио у Преспу, погубио и сахранио у тамошњој цркви, на његовом гробу су почела да се догађају чуда која су описана у Летопису и Житију. Касније је краљево тело пренесено у Крајину на Скадарском језеру у цркву Пречисте Богородице Крајинске, да би 1215. године мошти под неразјашњеним околностима биле однешене у Драч и светитељ проглашен заштитником Драча. Након извесног времена, мошти се поново измештају 1381. године у манастир Светог Јована код Елбасана који је по предању сам краљ Владимир саградио у част Пресвете Богородице где се и данас налазе. Овај догађај преноса моштију је на старословенском, грчком и латинском језику описан на натписима који су постављени на овој цркви, у којима се светитељ први пут назива Јован Владимир - вероватно због сличности погубљења светог Краља са Светим Јованом Крститељем. Тако се култ дукљанског светитеља ширио изван Дукље: у Албанији, Македонији, Бугарској и даље. Служба светом Краљу настала је тек у каснијем периоду на основу сачуваног предања, када је 1861. године уврштена у „Србљак“. У служби се каже још да је „мироточац словенски и албански штит, да је израстао од Словена и од српског рода“. Патријархова беседа Његова Светост Патријарх српски Павле је на освећењу Крста 18. децембра 1994. године, између осталог рекао: „Браћо и сестре, осветили смо Часни Крст на овом месту где ће се градити храм посвећен светом Јовану Владимиру који је пострадао за правду и истину... Пред истином Божјом и пред Богом Свевидећим и пред Његовом правдом стојимо сви, и увек да нам буде важније то шта ће и како Бог оценити наша дела, и не само наша дела него и наше речи. Јер је Господ Исус Христос рекао да ће сваки човек за сваку реч дати одговор. Наш је народ кроз векове на томе путу Божјем не једанпут долазио до страшних опасности - бити ил’ не бити, али се са том вером одржао до дана данашњег... Овај храм који треба да се подигне уз помоћ Божју и Његовим благословом, а трудом свих нас, да нам буде школа у којој ћемо се учити науци Божјој, да нам та наука буде храна за душе наше. Увек имати у виду да човек јесте тело, али не само тело него и душа, а да је душа домаћин, а тело стан у коме душа станује. Нека Бог буде на помоћи да ово свето дело, које смо започели са Божјим благословом, довршимо у славу и част светог Јована Владимира коме је слава и хвала свагда и у све векове векова. Амин“. Архитектура храма Храм је пројектовала архитекта Љубица Бошњак у српско-византијском стилу. Придржавајући се црквених правила у градитељству, пројектовала је оригиналан храм, не копирајући ниједан који је до сада изведен. Храм је пројектован као триконхос са великим централним кубетом и два звоника. Ово решење је узето да би се постављањем звоника са стране ослобађао поглед ка централном кубету (као најважнијем делу грађевине) и због несметаног простирања звука звона на све стране. Осим тога, три кубета на храму имају символику Свете Тројице. Уз поштовање свих принципа дато је потпуно ново конструкцијско решење, без стубова у унутрашњости храма, са централним кубетом које се преко система конзола ослања на пиластре. Конструкцијски и функционални склоп храма, као и његове пропорције и употребљени материјал обезбеђују добру просторну акустику. Иконостас и Живопис Иконостас у храму, постављен 2002. године, израђен је у дуборезачкој радионици Драгана Петровића из Београда. Рађен је по узору на иконостас храма Светог Андреја Првозваног у грчком граду Патрију. Велико Распеће је ураћено по угледу на дечанско, а Царске двери по угледу на хиландарске, из храма Светог Василија. Архитектонски пројекат је израдио архитекта Иван Рацков, а дуборезачке цртеже за иконостас и иконе на иконостасу Слободан Кајтез, професор на академији ликовних уметности. Позлатарски радови на иконистасу дело су Биљане Димитријевић и Драгиње Лазаревић. У поставци икона у првом реду иконостаса не налазимо одступања од уобичајеног представљања, док су у другом делу иконостаса постављени свети пророци и српски светитељи. Посебно леп живопис, који је недавно завршен, ставља храм Светог Јована Владимира у раван најлепших београдских цркава. Сликари Александар Живановић, Дарко Милојевић, Милош Рончевић и Петар Вујовић су осликавали цркву у периоду од априла 2003. до марта 2006. године у сарадњи са др Драганом Војводићем, византологом, професором Философског факултета на катедри за историју уметности. Ова екипа уметника је недавно живописом украсила и цркву Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Композиције „Лоза светих Срба“ и „Небеска Србија“, која се налази у припрати храма Светог Јована Владимира, са десне стране, побудиле су посебно интересовање, с обзиром на то да на овим композицијама налазимо значајне личности из српске историје, међу којима се налазе и наши савременици. Тако међу архијерејима „Небеске Србије“ можемо видети и светог о. Јустина Поповића, Никодима Милаша, Петра Петровића Негоша, Патријарха Германа, док су као знаменити Срби осликани Вук Стефановић Караџић, Краљ Петар Карађорђевић, Стеван Стојановић Мокрањац, Милош Обилић, Никола Тесла, Вожд Карађорђе, Десанка Максимовић и трагично преминула током НАТО-бомбардовања девојчица Милица Ракић. Свештенство храма, на челу са садашњим старешином о. Драганом Шовљанским, у оквиру мисионарске делатности храма води трибине у циљу верског образовања одраслих,има школицу калиграфије,веронауку за одрасле,велики мешовити хор као и дечији хор.
  5. Светом литургијом коју је служио парох барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић на остацима манастира Пречиста Крајинска који се налази у близини села Мали и Велики Острос, започети су “Дани Светог Јована Владимира”. Саслуживао је отац Александар Орландић, док су за пјевницом одговарале сестре из манастира Бешка уз молитвено учешће Барана. Предање, како је навео отац Слободан, ово здање везује за Светог Јована Владимира, иако има историчара и археолога који се са тим не би сложили. Они сматрају да је вјероватније мјесто његовога столовања и његово мјесто погребења прије могао бити утврђени град Свач. Након завршене Свете службе отац Слободан обратио се присутним вјерницима говорећи о значају данашње недеље, 7. недеље по Пасхи, у којој се прославља спомен на Свете оце Првог васељенског сабора који је одржан 325. године у Никеји. Повод за овај Сабор било је лажно и јеретичко учење свештеника Арија из Александрије који је у своме безумљу порицао божанство Сина Божијег. Овај Сабор сазвао је цар Константин, а на њему су Свети оци осудили ову јерес. Утврђено је и правилно исповиједање вјере, које је сажето у Симболу вјере, а које је допуњено на Другом васељенском сабору, који ми исповиједамо на свакој Литургији. Отац Слободан је говорио и о значају Светог Јована Владимира, о данима који долазе и празновању у овом времену пандемије од вируса короне. Најавио је молитвена сабрања која ће бити одржана и позвао вјерне да се саберемо у храмове. Сестре из манастира Бешке, чији је метох овај Свети храм, приложиле су славски колач и жито у част Светог Јована Владимира и припремиле послужење за све присутне. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Православна црквена општина Бар и ове године организује традиционалну манифестацију „Дани Светог Јована Владимира“ од 31. маја до 4. јуна, која ће ове године због епидемилошке ситуације имати само молитвени катактер. У недјељу, 31. маја, служиће се Света литургија на остацима храма у Пречистој крајинској у Остросу, са почетком у 9 часова. На остацима храма из 6. вијека на Тополици, тзв. барском триконхосу у понедјељак, 1. јуна, Света литургија ће се служити у 8 часова. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће у сриједу, 3. јуна, Свету архијерејскау литургија на остацима манастира Пресвете Богородице на Ратцу, са почетком у 9 часова. На празник Светог Јована Владимира, 4. јуна у Саборном храму Светог Јована Владимира Света литургија ће се служити у 9 часова а у 18 часова Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће са свешетнством молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У четвртак 21. маја 2020. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована Богослова у Поганову. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Рафаило (Голушин) игуман манастира Височка Ржана, јереј Славиша Смиљић архијерејски намесник белопаланачки, ђакони Ђорђе Филиповић и Немања Шево. Благољепију Свете Литургије допринело је појање братије манастира Успења Пресвете Богородице из Сукова. Након заамовне молитве Епископ је осветио славске дарове и преломио славски колач са протосинђелом Мардаријем (Ковачевићем), настојатељем ове свете обитељи. Извор: Епархија нишка
  8. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота великог чудотворца острошког, казивао у оквиру интервјуа за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. Истакао је Епископ Јован (Пурић) у интервјуу који у целости можете да прочитате ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. У реализацији Радио-Благовесника, а у оквиру Информативне службе Епархије бачке, у емисији „Гост Радијаˮ протонамесник Срђан Нешић, парох при храму Рођења Светога Јована Претече у Сомбору, говорио је о прослави 230 година поменутог храма, његовој богатој историји и плановима прославе јубилеја у овој години. Звучни запис беседе Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Где су билни силни етички комитети када су се крале бебе, наручивале беспотребне вакцине за свињски грип Немам никакву моралну обавезу да браним Бранимира Несторовића. Последње две године, откад траје кафкијански процес против мене пред Лекарском комором Србије, осим др Владимира Стојковића и др Марка Марјановића, ниједан колега из Србије није јавно стао у моју одбрану, за разлику од двадесетак професора медицине и права, адвоката и политичара из иностранства, као и врсних интелектуалаца и људи проф. др Бранислава Ристивојевића и др Владимира Димитријевића. Тужена сам због свог грађанског и политичког активизма, који укључујује залагање за политику добровољне вакцинације. Нити сам шта лоше урадила на свом радном месту, нити сам коме нашкодила. Тужена сам због става да се човек мора питати да ли жели да му се нешто пласира у тело. Није ме бранио ни Несторовић, ни Вучић. Није ме бранио ни други професор педијатрије који је пред сведоцима обећао да хоће. Нису ми дали милисекунду на било којој телевизији, нити три реда у новинама. Због спинова и лажи билтена БНД-а и данас добијам претње вешањем, разапињањем, пресуђивањем. Ниједан тужилац није реаговао, ниједно удружење жена, никакве струке и слично. Ипак, доследности и истине ради, због које и пролазим кроз све то, осетила сам потребу да реагујем на данашњу вест да је група професора Медицинског факултета тражила од Лекарске коморе Србије да се изјасни о „наступима“ професора Несторовића у којима је говорио о коронавирусу. Против пулмолога Несторовића, побунила су се два лекара судске медицине, психијатар, интерниста и пензионерка непознате специјализације. Имали су примедбе на његова иступања у вези респираторног вируса, који је, хтели, или не хтели, ипак делокруг његових интересовања и рада. Позивали су се на његов наступ у друштву председника Србије, где је, на један карикиран начин, овај вирус назвао „најсмешнијим у историји“. Да ли је једино Несторовић на свету био оваквог става? Ако уконимо стилске фигуре и усхићење присуством председника, на које лично има свако право, као што има право и да носи слику дотичног у новчанику, његов став о релативној бенигности овог вируса и исфабрикованој драми која га је пратила, имали су бројни лекари широм света. Да ли су професори Медицинског факултета чули за професора Сухарит Бакдија, Вела Маркоског, Јакоба Пулијела, Вагнера Рићиардија, Волфганга Водарга, Џоела Кетнер, Џона Јоанидиса, Јорама Ласа, Пјетра Вернацу, Хенрика Стрика, Јаниса Расела, Давида Каца, Мајкла Остерхолма, Питра Гечеа и многих других и да ли ће их тужити надлежним коморама, јер народ у Србији не гледа само конференције за штампу, већ прати и стране медије и изворе? Са друге стране, да ли ће тужити инфектолога др Жарка Ранковића, који је 28.02.2020., на сајту Информера изјавио да страха и панике не треба да има, јер коронавирус није ништа епохално, већ је много гори грип који циркулише и од ког огроман број људи оболи? Да ли ће тужити Златибора Лоначара који је 25.02.2020., изјавио да апсолутно нема места за панику због коронавируса и да се преко 97-98% људи који добију коронавирус најнормалније опорави и наставља живот без проблема? Да ли ће тужити Предрага Кона који је 13.03.2020. за BBC на српском изјавио: „ Када тврдимо да је безбедно да се иде у школе, стојимо иза тога, исто тврдимо да неће бити преношења инфекције“, да би већ сутрадан претио на сајту Инсајдера, оставком у кризном штабу уколико се школе не затворе? Да ли ће тужити Зорана Радовановића који је за N1, 26.02.2020. изјавио да „не треба правити панику“ и да је „врло вероватно да та болест неће стићи у Србију, а ако стигне завршиће се са два, три болесника“? Како да се просечан грађанин не запита где су билни силни етички комитети када су се крале бебе, наручивале беспотребне вакцине за свињски грип, правили дилови са погребницима? Када неком премине најмилији због лекарске грешке, рука руку мије и врана врани очи не вади, али за оно што јуче ја, данас Несторовић, сутра неко трећи каже, скаче се из петних жила и труби на сва звона. Позивам Лекарску комору Србије да остави своје чланове да иступају као слободна људска бића. Не желим да се икад више заприми непотписана пријава без датума, правног основа, да се не доносе незаконита решења, да се након неколико молби не доставе туженој страни „докази“ у виду исечака из Блица, да се не провере основни наводи тужбе, потпише незаконит и фаличан записник и замрзне процес пред Комором због наводне кривичне пријаве коју тужилаштво никад није ни покренуло. За све ове незаконите радње према мени, потписници истих ће одговарати пред судом, али за суд јавности погубан ће бити још један прогон лекара ког, хтео то неко да призна или не, народ воли и који је многима остао у добром сећању. Несторовићу се „суди“ после 38 година стажа, а мени после 38 година живота. Једино заједничко је сличан став према обавезној вакцинацији. Можда је и кључан. www.zivimzasrbiju.com
  11. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Овим свепобедоносним и најрадоснијим поздравом Христовог васкрсења, поздрављамо све свештенство, монаштво и благочестиви народ Богом чуване Епархије шумадијске уз молитву Христу васкрслом да нам буде милостив, да нас благослови, да нас обасја светлошћу лица Свог и да нас помилује. Потребна нам је, браћо и сестре, светлост Божијег лица, јер Његова светлост обасјава све земаљске народе, па ће тако и нас обасјати како не би заспали у мраку, у невољама које нас сналазе и тами која се стално надвија над нама. А ту таму потире светлост која је засијала из гроба Господњег. Зато треба да се молимо да васкрсли Христос буде штедар и изобилан људима, свим земаљским народима, да нас благослови, да нам даје телесна и духовна блага и да нас обасјава светлошћу лица Свога. Нека нам дометне вере, као апостолима својим. Без вере у васкрслог Господа Христа, без живота у васкрслом Господу Христу, човек остаје у сенци смрти и остаје радионица смрти. A када човек свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом уђе у Христову истину и огради њоме себе, и утврди себе у њој, она ће се оплодити у њему, срашће са њим, постаће једно са душом и вољом његовом. Онда у души таквог човека нема места за сумњу у Васкрсење, онда је душа сва Христова, сва од Њега, сва у Њему, сва у Царству Божијем, сва у вечности, сва у правди Његовој. Тада човек постаје Божија радионица по речима преподобног Јустина Ћелијског. Васкрсење Христово је празник радости и светлости. После Исусових страдања и смрти на крсту, којима се човечанство ослободило од грехова, Божији син Исус Христос победио је смрт да би улио наду у вечни живот. Тако нам је показао пут којим треба да идемо, пут који води ка спасењу у будућем Царству небеском. Онима који верују у вечни живот лакше је да прихвате смрт, вера им даје снагу да превазиђу бол после губитка својих милих и драгих. С друге стране, Христова победа над смрћу обавезује их да стално теже духовном усавршавању, што је и темељ Хришћанства. Васкрсење Господа Христа је темељ на коме свети ученици Његови зидају веру и проповед своју. Из васкрсења Његовог извиру сва дела Господња. По речима Светог Јована Златоустог, Дела апостолска садрже у себи управо доказ о васкрсењу: ономе који је поверовао у васкрсење било је већ лако примити и све остало. Посведочити и доказати васкрсење Христово за апостоле значи посведочити и доказати да је Исус Христос Бог и Господ, Искупитељ и Спаситељ. Речима које говоре и чудесима која творе у име васкрслог Христа, они непрестано доказују да то кроз њих говори и дела васкрсли Господ Својом животворном и чудотворном силом. Апостоли своју спасоносну мисију своде на сведочанство о васкрсењу Христовом, и зато, бити апостол значи сведочити васкрсење Христово. Без вере у васкрсење, немогућа је вера у Христа као Спаситеља, нема Хришћанства, немогуће је бити хришћанин. Зато апостол Павле одлучно и јасно изјављује: А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим (Прва Коринћанима 15, 17). Све је изгубљено, све је пропало ако Христос није васкрсао, вели Свети Златоусти, објашњавајући ове апостолске речи. Заиста, Христово Јеванђеље је блага вест о вечном животу човековом, животу који почиње на земљи, а продужава се на небу. Спаситељ је дошао у наш свет да уништи смрт и обасја живот човеков и у земаљском и у небеском свету. По Спаситељевом Божанском учењу, овај живот је темељ на коме се зида вечни живот. Веровати у Богочовека Христа значи непрестано се борити за живот вечни на који је човек и позван када га је Бог створио боголиким. Васкрсење Христово је догађај који је најважнији за наше спасење. Васкрсење је велико чудо Божије које ми примамо вером и доказујемо вером. Вером којој није циљ да нас одваја, да нас наводи да смо бољи, да смо изузетнији од других. Наша вера нам не дозвољава да друге сматрамо на било који начин нижима од нас, или мање достојнима, не дај Боже, да их презиремо или мрзимо. Вера у Бога човека наводи да увек тежи боголикости. А Бог воли сваког човека равномерно раздајући љубав. Од нас зависи да ли у себи имамо чисто око вере, како би препознали љубав Божију. Нажалост, један број људи нема вере у живога Христа, па ни у васкрсење и живи као да живот траје осамдесет или сто година. Не улазећи у то какав је смисао таквог живота, можемо рећи да ми кроз Јеванђеље Христово знамо да је човек створен за вечност и да постоји у вечности. Зато је неопходна вера у васкрсење и живот вечни, јер је она најважнији темељ нашег постојања. Ове године, браћо и сестре, децо духовна, славимо Васкрсење Христово у посебним искушењима која су нас снашлa појавом до сада непознатог вируса, када многи обољевају и страдају. Aли, баш сада треба да појачамо молитву и да ојачамо веру у васкрслог Христа Који је наше немоћи, наше болести и наше грехе узео на Себе, узнео на Голготу и на Крст, да би Својом смрћу уништио смрт и наше немоћи и недаће и даровао нам живот вечни. Још јаче верујмо да је Бог с нама и сада, када ова нова болест агресивно напада по целој планети. Нарочито данас не смемо да се одвојимо од Бога, јер одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овога света. Сада треба Бога да позовемо и призовемо у помоћ. Богу је стало до нас и зато је увек са нама. Бог је са нама и сада у овој нашој невољи. Наша борба са овом болешћу биће непотпуна ако не призовемо Бога - најјачег лекара. Треба да положимо нашу наду у Господа баш сада, а када положимо нашу наду у Господа, онда верујемо да нас Он неће оставити. Онда ћемо и знати да су сва искушења само облачак који ће засигурно проћи. A и ово искушење јесте тај облачак. Према речима апостола Павла, Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јеврејима 11, 1). Ми верујемо у Исуса Христа, Сина Божијег, распетог и васкрслог. Верујемо не зато што нам Бог на силу намеће Себе и зато што морамо да верујемо. Верујемо по својој слободи, верују они који хоће да верују. Многима је комфорније да не верују, да живе као да Бога нема. „Зашто си долазио да нам сметаш?“ речи су које Велики инквизитор упућује Господу Христу изјашњавајући се у име једног дела човечанства који неће Бога. Управо они који тако говоре или мисле покушавају да овековече ту своју пролазну радост и слабост. Мисле да могу да учине да то постане вечно. Кроз откривену Тајну Крста и Васкрсења вером сазнајемо да смо све што имамо – добили. Бог нам је дао дарове да нам служе за наше спасење првенствено, за наше добро, али и за добро ближњих. Прилика је да у овим искушењима покажемо своју веру на делима, да помогнемо онима којима је помоћ потребна, болеснима и немоћнима, да откинемо понешто од себе и да уделимо онима којима је то потребно. Браћо и сестре, помолимо се распетом и васкрслом Господу како би нам даровао Своје моћи и силе да победимо ово искушење. И да нам подари здравље! Помолимо се да нас просвети светим просвећењем не би ли са себе стресли нечистоту греха. Помолимо се да нам озари разум, да нас утврди у вери, укрепи у нади, усаврши у љубави, да освети душе и тела свих нас освећењем које се не може одузети. И да се са чистом савешћу, непостиђена образа, причешћујемо Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, имајући веру да нам је причешће лек за душу и тело и пут у вечност. У великим смо невољама и искушењима. Много је болесних, усамљених, разочараних, уцвељених, ожалошћених. Многима је данас потребна наша помоћ у свим видовима, а посебно им је потребно наше разумевање, наша љубав и наше молитве за све и свакога, и здравог и за болесног. Право је време да из дубине душе, у молитвеној искрености, заједно са Светим Василијем, кажемо: „Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружијем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутан народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечестиви духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасаности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његове.“ Са оваквим жељама, мислима и молитвама све вас поздрављамо, драга наша браћо и сестре и децо духовна, са вером да нам свима овај најрадоснији празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе - Ваистину васкрсе! Ваш у васкрслом Христу увек одани, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ ЈОВАН Извор: Епархија шумадијска
  12. У издању манастирâ Пустиње и Раче, а са благословом Епископа ваљевског Милутина, 2019. године је објављена књига епископа Јована (Пурића) Горе имајмо срца (историја и есхатон) ИСБН 978-86-81218-18-1. У самом уводу владика Јован објашњава православно учење о есхатону као савршено испуњавање и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћу и стварност вечног животу у заједници са Тројичним Богом после Другог Христовог доласка, а наглашава да последње догађаје треба схватити искључиво у светлу Оваплоћења и Откривења Господа Исуса Христа, Сина Божјег. То је веома важно јер се у савременој богословској литератури говори о двема есхатологијама – за које аутор каже да су у сржи једне и јединствене – футуристичкој (у вези са очекивањима онога што ће се тек збити и открити у Другом Христовом доласку) и оствареној (у вези са Оваплоћењем Сина Божјег и Његовог првог доласка у свет, односно у историју). Дакле, аутор овде жели да истакне да есхатологија мора да буде у вези оба Христова доласка, јер је есхатолошка епоха започела првим доласком и до Другог доласка. У даљем тексту eпископ Јован говори на тему Божански домострој као предуслов есхатолошке стварности, а затим је врло занимљив одељак на тему Надвечност и самобитијност Божја. Поглавље Временост света, аутор базира на светоотачкој литератури која се бави категоријама времена. Затим следи одељак О логосима бићâ и ствари, па Рођење Исуса Христа и премошћавање јаза између времена и вечности, где аутор уз помоћ библијских зачала говори и Оваплоћењу и богочовечанској Личности Исуса Христа. Поглавље Прожимање вечности и времена је, можда, и главнo у целој књизи, јер аутор у њему говори о духовном стању у Царству Божјем, о Осмом дану и сусрету вечности и временитости, који се као категорије међусобно разликују квалитативно, а не квантитативно, што eпископ Јован објашњава тако што наглашава да вечност није бескрајно продужено време, већ је нестворена Божја вечност у онтолошком смислу сасвим другачија од створеног времена. У истом одељку аутор објашњава и пуноћу времена, а кроз ово тумачење даје и дефиницију времена у хришћанском догматском учењу. Последње поглавље Очекивање нових небеса, нове земље и нове заједнице са Тројичним Богом може да буде и закључак те публикације уз акценат аутора да је циљ живота сваког хришћанина да уђе у заједницу са Богом и да кроз примање нетварне благодати Божје постане нови човек, односно обожени човек, као христолико биће које је од стране сопственог Творца призвано на вечни живот у заједници са Богом. Вера у Бога, односно живот у Богу, као живот у Христу, даје смисао људском постојању које ће и бити испуњено у Осмом дану Царства Божјег. На крају је дата обимна библиографија подељена на два сегмента: светоотачки извори и литература на српском и осталим језицима. Ова публикација може да буде корисна свештеницима, монасима, студентима богословских факултетâ и ђацима богословијâ, али и свим верницима јер, уз јасан стил, сажето и са неколико аспеката анализира појам историје и есхатона у православном хришћанском догматском учењу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење. (тропар) О преподобном Јовану Лествичнику и његовој Лествици Преподобни Јован Лествичник: О земаљском небу, о Богоподражавајућем бестрашћу и савршенству, и о Васкрсењу душе пре свеопштег Васкрсења Свети Николај Охридски и жички: Срце уз Часни пост (четврта недеља великог поста) Свети Николај Охридски и жички: Еванђеље о немоћи неверовања и моћи вере Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у четврту недељу Великог поста Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Лествицом нагоре Др Драган Каран: Пут ка Васкрсењу са Светим Јованом Лествичником Катихета Бранислав Илић: Четврта недеља Великог поста - Преподобног Јована Лествчника ТВ Храм: Разговори о недељама Великог поста - четврта недеља Великог поста (видео) ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Средопосна (видео) Радио Беседа: Недеља преподобног Јована Лествичника (аудио) Радио Светигора: Четврта недеља Великог поста Извор: Ризница литургијског богословље и живота
  14. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, служио је 20. марта 2020. године Литургију пређеосвећених даровау у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Повод литургијског сабрања били су исповест и братски састанак свештенства архијерејског намесништва београдског другог. Саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Павловић и Драган Предић, јереји Ђорђе Љубинковић и Игор Грацун, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Мирослав Митровић и Милојко Топаловић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Драгомир Убипариповић и Слободан Аксентић. Извор: Храм Светог Јована Владимира
  15. У складу са саопштењем Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве од 16. марта 2020. године, о све већем ширењу опасне короновирусне заразе која представља опасност по здравље, а у доста случајева и по сам живот људи, извештавамо вас о следећем. Црква увек, а особито у ове тешке дане, служећи Богу, служи и спасењу и сваком добру како својих верника тако и наших ближњих. Сходно томе позивамо сво свештенство и сав верни народ Епархије шумадијске на одговорност и трезвеност и апелујемо да се не пренебрегавају упутства медицинских служби и државних органа и да се не запостављају или игноришу прописане превентивне мере – једном речју, да не излажу опасности ни себе ни друге. Црква поштује значај и достигнућа медицине, сматрајуђи их великим Божјим даром и великим људским подвигом, при чему Црква својим верницима нуди и јединствени лек бесмртности, свето Причешће, као и благодат својих светих Тајни и свог целокупног благодатног дејства. Зато стојећи на чврстом Камену Вере и Наде наше који је Господ Исус Христос, исповедамо да се причешћујемо телом васкрслог и преображеног Господа, живога Бога који је победио грех, смрт и ђавола, и то као темељ наше вере не може нико доводити у питање. Причешће треба вршити у складу са вековном праксом наше Цркве. Позивајући сав верни народ да у своме животу увек исповеда ову и овакву веру, изражавамо и разумевање према свима код којих је вера ослабила подсећајући их на речи Христове да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег допуштења. У том смислу позивамо сво подручно Нам свештенство, да се по примеру доброг Пастира, брину о својим парохијанима, да их по позиву посећују и моле се за њих, али и да имају разумевања уколико им исти ове године ускрате гостопримство. Предлажемо свим старешинама храмова да у договору са својим црквеноопштинским одбором, о већим празницима или у данима када се у храмове сакупља већи број људи, где год је то могуће, организују служења литургија на отвореном простору. Истовремено позивамо све свештенослужитеље да на Светој Литургији, као и на вечерњем и јутарњем богослужењу на великој јектенији пре прозбе "Заштити, спаси, помилуј...", а на сугубој јектенији пре прозбе "Још се молимо за оне који плодове доносе..." додају позбу: И за све лекаре и остало медицинско особље, које несебично служи људском роду и за све оболеле, Господу се помолимо. Сав верни народ извештавамо да ће се сва богослужења у храмовима Епархије шумадијске одвијати у складу са досадашњим богослужбеним поретком и у исто време позивамо све Наше епархиоте да у овим данима Великог поста умноже своје личне молитве, како они који долазе у храм тако и они који из било ког разлога нису у могућности да узимају учешћа на посведневним богослужењима. Упућујући вам речи којима нас наш Спаситељ теши и храбри: Не бој се мало стадо, охрабрујемо вас и позивамо да увек и на сваком месту будете благовесници Јеванђеља те да тако подстичете и сав верни народ на поуздање у Бога како би се избегла свака паника и немир, чврсто верујући и знајући да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Извор: Епархија шумадијска
  16. Православна парохија која покрива предграђе Мадрида добила је на благослов честицу моштију свог светог заштитника. У недељу, 8. марта 202. честица моштију великог Светог Јована (Максимовича) подарена је румунској цркви Светог Јована у Лас Розасу Мадрида и Махадохонде, извештава новинска агенција Базилика. Драгоцени дар донео је Његово Преосвештенство румунски епископ шпански и португалски Тимотеј, који је током посете одслужио у овој парохији акатист светом Јовану. Заузврат, старешина цркве о. Никодим Молдован подарио је епископу Тимотеју икону Светог Јована. Парохија је основана 2016. године. У јуну 2018. године је спољни летњи олтар у манастиру Маркус у централној Румунији освећен у част Светог Јована (Максимовича) и Светог Јована Новог Мускелског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Честица мошти светог пророка Јована Крститеља, Крститеља Господњег, из манастира Јована Крститеља у Јерусалиму, боравиће у Петрограду од 9. до 17. марта 2020. године. 9. марта у 20,30 ч. чесне мошти биће донете у Петроград, по благослову Његове Светости патријарха Кирила и јерусалимског патријарха Теофила, преноси агенција.тома.ру позивајући се на веб страницу Петроградске митрополије. Верници ће моћи да се поклоне честици моштију Светог Јована Крститеља од 10. до 17. марта од 8.00 до 23.00 ч. у Казанској саборној цркви (Казански трг, 2). Кивот са светињом пратиће игуман манастира Јована Крститеља у Јерусалиму, архимандрит Вартоломеј (Мелисинос). Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. У Недељу o митару и фарисеју, 9. фебруара/27. јануара 2020. године, у Силбашу је прослављен празник Преноса моштију Светог и богоносног оца Јована Златоуста, којем је силбашки храм посвећен. Бденије уочи празника служио је протонамесник Никола Темеринац, парох деспотовачки. Евхаристијским сабрањем на дан празника началствовао је протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење јеромонаха Павла (Пајића), презвитера Владимира Маркова, надлежног пароха, и ђакона Николе Дувњака, сабрата Светојовановског храма у Бачкој Паланци. После прочитаног јеванђелског зачала, беседио је отац Стевица. Ученици који похађају веронауку у Основној школи Браћа Новаков у Силбашу, предвођени вероучитељицом Станиславом Темеринац, узели су учешћа на светој Литургији и причестили се светим Тајнама Тела и Крви Христове. На крају свете Литургије освећени су славски дарови. Благољепије на бденију и светој Литургији својим појањем су улепшали појци из Бачке Паланке. У Светосавском дому је уприличена трпеза љубави. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. У среду 5. фебруара 2020. године у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, служен је парастос поводом 25-годишњице од упокојења блаженопочившег Епископа нишког г. др Јована Илића. У присуству породице и потомака блаженопочившег владике Јована парастос су служили протојереји-ставрофори Благоје Станковић, Мирољуб Стојановић, Јован Илић, Ненад Микић, протојереји Владица Савић и Миодраг Павловић и протођакон Далибор Мидић. Блаженопочивши владика др Јован Илић столовао је Православном Епархијом нишком 42 године. Његов гроб налази се у крипти Саборног храма у Нишу. Животопос блаженопочившег Епископа нишког Јована (Илића) У броју знаменитих нишких Епископа који су остали упамћени по свом раду и времену проведеном на катедри Епископа нишких убраја се и Епископ Др.Јован Илић. Рођен је 27. децембра 1883. Године на дан Светог Стефана (по старом календару), у подножју Старе планине, у селу Дојкинцима, од честитих и побожних родитеља мајке Марије и оца Апостола. Иако слабог и нежног телесног здравља он је био Богом дарован духом снажним и јаким. У храму Светог Николе у Дојкинцима, на Богојављање 6. Јануара 1884. године он добија на крштењу име Јордан. Основну школу учио је у свом родном месту, где су му учитељи били Љуба Балтић, Недељко и Наталија Петровић, али посебан ауторитет за њега у детињству био је његов отац Апостол, који је иако земљорадник био писмен , што је за оно време била реткост . Жељан даљег образовања Јордан уписује гимназију у Пироту а потом и Богословију у Београду. Иако најмањег раста и слабе конституције, сам је себе издржавао као и многи богослови у то време. Београдску Богословију завршио је 1902. године као један од најбољих ученика у својој класи. Иако је био смерни богослов и идеалиста Јордан, није имао подударност духа са тадашњим нишким епископом Никанором Ружичићем, који је био врло учен али и експлозивног духа и жестоке нарави. Тако да је у почетку службовао као учитељ и то у најзабаченијим селима пиротског округа. Када је напунио 25 година, оженио се Љубицом, девојком из познате и угледне трговачке породице. У међувремену, долази до промене на катедри нишких епископа и уместо дотадашњег епископа Никанора, на трон епископа нишких долази Доментијан Павловић. Он рукополаже дотадашњег учитеља Јордана у ђаконски а затим и у свештенички чин, и поставља га за пароха Рсовачког, где је он иначе претходно радио као учитељ. На овој парохији остаје све до 1913. године. Епископ Доментијан је обилазећи болеснике и рањенике у нишкој војној болници оболео од тифусa и упокојио се 1913. године, тако да за епископа нишке епархије долази Епископ Доситеј Васић, са чијим благословом Јордан одлази на даље школовање на Старокатолички теолошки факултет Универзитета у Берну-Швајцарска. Његово школовање прати ратни пламен који је захватио Европу и свет, почиње први светски рат што је доводи и до нових околности у животу и раду свештеника Јордана који се налазио ван своје отаџбине . У жељи да се врати у Србију, долази до Солуна 1915.године, али пошто су сви путеви прекинути, он по налогу српске владе одлази у Нешател, где се среће са Јованом Цвијићем, који му поверава старање и учење избегле српске деце из ратом захваћене државе, што он и чини све до 1919. године. Истовремено прикупља добровољне прилоге за српску војску, пише о страдању српског народа и правом стању војно-политичких и етничких прилика у Србији. Заједно са својим братом од стрица Јорданом П.Илићем објављују текстове у Швајцарским медијима о улози православне Српске Цркве у борби за ослобођење и независност. По ослобођењу 1918.године, свештеник Јордан се враћа у Србију , на Рсовачку парохију на којој остаје све до 1920. године. Исте године остаје удовац и са малолетним сином Војиславом као државни стипендиста враћа се у Швајцарску у Берн ради пријаве доктората на тему: „Богумили у свом историјском развоју“ ( “ Die Bogumilien in ihrerge schichtlichen Entwicklung”), који је успешно одбранио 1921.године. Вративши се у Србију нови доктор теолошко-философског факултета остаје на Рсовачкој парохијисве до краја 1921.године, када добивши канонски отпуст прелази у Београд где је постављен за референта Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве у Београду. Наредне године постављен је за секретара Светог архијерејског синода и на овој служби остаје до избора за Епископа захумско-херцеговачког 5. децембра 1925. године. Његов рад у Патријаршији није остао непримећен и незапажен, и поред његовог противљења, Свети Архијерејски Сабор предлаже га за Епископски чин. На заузимање тадашњег Патријарха Димитрија а такође и Епископа Јосифа битољског, Николаја охридског као и Јефрема жичког , он се мимо своје воље , повинује вољи Божијој и бива изабран за епископа светосавске епархије захумско-херцеговачке, са седиштем у Мостару. Замонашен је у манастиру Раковица, монашки постриг обавио је Епископ шабачко-ваљевски Михаило а на монашењу добија име Јован. Рукоположен је за Епископа захумско-херцеговачког у Београду од стране Патријарха Димитрија марта 1926. године. \ Дошавши на катедру Епископа ове Светосавске епархије Он преузима енергичне кораке, служећи и обилазећи и најзабаченија места, беседећи, разговарајући са верним народом, сузбијајући самовољу појединаца који су били навикнути на народни избор свештеника као и Епископа, издаје „Споменицу епархије захумско-хецеговачке“ и ради на издавању периодичне штампе. Због свог елегантног стаса у епископском руху и достојног држања, уживао је велико поштовање како интелектуалаца тако и обичног народа. На овој епархији остаје до 1931.године. У периоду од децембра 1927.године до 1929.године он је администрирао епархијом зворничко-тузланском. Од 1931. године одлуком Светог Архијерејског Сабора прелази на катедру Епископа браничевског. Устоличен је у Пожаревцу за Епископа браничевског 1932.године. Убрзо је и овде као и на претходној катедри покренуо велики рад на пољу мисије и живота и рада Цркве Христове. Уз помоћ свештенства, међу којима је било и његових школских другова, епископ Јован покреће часопис „Браничевски весник“, организује курсеве црквеног појања, са радом почиње и Верско добротворно старатељство, основано је неколико црквених хорова. Такође је осветио и неколико новоподигнутих Цркви као и парохијских домова. На овој епархији остаје до 1933.године. Нишка епархија остаје упражњена 1933.године, јер дотадашњи Епископ нишке епархије Доситеј Васић прелази у Загреб, за митрополита Загребачког. На епископску катедру епархије нишке избором Светог Архијерејског Сабора од 13.јуна 1933.године, изабран је Епископ браничевски др.Јован Илић . Епископ др. Јован Илић долази на трон нишке епархије 24.септембра 1933. године он и даље остаје да буде администратор браничевске епархије све до 7.октобра 1934.године. Доласком у нишку епархију Епископ др. Јован почиње марљиво да ради на њеном уређењу. Стотине црквених општина у епархији једнообразно је уредио, упутивши их на праћење законских и уставних одредби. Искуством из предходних епархија на којима је пуно урадио, он сада обилази намесништво за намесништвом, служећи, беседећи и разговарајући са свештенством и народом . Он уочава потребе и проблеме у својој епархији и обраћа им се пишући пастирске посланице. Свом свештенству умео је да каже: “Речју учи а примерним животом доказуј“. Верном народу упућивао је очинске поуке и савете да чувају своју веру, да пазе на последице које собом носи сујеверје и нехришћански живот.Својим присуством на братским сабрањима свештенство покреће на активан рад дајући им савете и упућујући их као искусан пастир. Знајући какав је проблем школовање ван места становања, покреће питање збрињавања свештеничке деце која су се школовала у граду, сирочади као и деце са посебним потребама. Његова активност се огледала и у посетама болесницима по болницама, старих и изнемоглих лица у геронтолошким центрима, а није заборављао ни осуђенике којима је давао утеху и очинске савете са молбом да по изласку из затвора буду на корист себи, својој породици и својим ближњима. Када се наша Црква нашла у сукобу са државом око конкордатске кризе 1937.године Епископ Др.Јован се са свештенством и верним народом успротивио овоме и отворено показао незадовољство против таквог уговора са Ватиканом. Против оних који су били пристали на конкордат он доноси решење којим се народни посланици и министри који су из нишке епархије, лишавају свих свештенорадњи и посете свештеника њиховим домовима. До доласка Епископа Др.Јована Ниш је био без епископског двора. До тада су Епископи становали у приватним кућама ,тако је и он становао и плаћао кирију. Схвативши да је потребна зграда за потребе епархије нишке он одмах преузима рад на изградњи и подизању исте. До 1940. године зграда је озидана али нажалост други светски рат прекинуо је започете радове .По завршетку другог светског рата успео је да исели раднике -зидаре који су се ту бесправно уселили и настави са радовима на завршетку зграде, да би се већ 1947. године у њу уселио Црквени суд и Епархијски управни одбор. Иако је новца понестало он не посустаје већ успева да обезбеди новац и завршава започето зидање епархијског двора у коме данас столује и ради Епископ нишки. Свакако не треба заборавити и његов допринос на уређењу и живописању Саборне цркве у Нишу. Исто тако и велики број Цркви и парохијских домова су са његовим благословом подигнуте и освећене. Рукоположио је и велики број нових посленика на њиви Господњој.Старао се на уређењу и очувању манастирских имања и самих манастира,водио бригу о монаштву и монашком подмлатку. У току другог светског рата он испољава сву своју способност и храброст достојнуједног пастира Цркве Христове. Као члан Светог синода и као познавалац немачког језика и културе, он одлази команданту немачких снага за град Београд и успева да издејствује да се из Патријаршијске зграде иселе војници који су је били окупирали и узурпирали.Како у Београду ,тако он и из свог стана у Нишу успева да исели немачке војнике. Оно што свакако заузима значајно место у његовом ангажовању у време рата јесте рад на спасавању невино ухапшених и одвођених на стрељање, за које је он лично гарантовао својом чашћу. Он је поред Немаца водио разговоре и са бугарским окупаторима и од њих тражио да не убијају невине и поштеде недужне. У исто време, њему је од стране Светог синода дошла одлука да се у Нишу отвори привремена богословија“Свети Сава“.У ратним приликама то није било нимало лако јер је требало организовати наставу , требало је обезбедити смештај и храну за наставнике и ђаке. Када је све то обезбеђено богословија у Нишу одпочиње са радом 23. Јула 1943. године у основној школи „Коле Рашић“.Било је295 богослова, већином из старијих разреда , из свих богословија.Неки од њих су имали смештај а 217 су били лично збринути од стране Епископа Др. Јована .Ректор богословије био је Епископ Др. НектаријеКруљ.Богословски испит зрелости одржан је од 7. до 18. септембра 1943. године а изасланик на испиту био је Епископ Др. Јован. Рад ове богословије ускоро је прекинут од стране Бугара који су заузели просторије школе. По завршетку рата, одмах наставља са својом службом првојерарха , служећи по свим местима епархије нишке и залечујући ране које је рат донео Цркви и повереном му верном народу. Доласком нове власти и идеологије у којој није било места Богу и онима који Му служе , на мети се нашао и Епископ Др.Јован. Напади на њега билу су како преко медија, тако и на бројним скуповима, нарочито на скуповима омладине, на којима је прозиван као народни непријатељ,издајник и лопов . На сваки могући начин настојала се омаловажити Црква Христова и њен значај за државу и народ који је она вековима напајала и хранила водом Живом. Иако нападан од нове државне власти, он је свој крст носио достојно као Епископ и ниједном није устукнуо и поклекао пред нападима и клеветама које су биле уперене против њега као човека и Епископа нишког. О његовом богословском раду потребно јепосветити посебно поглавље . Доста је писао и објављивао ,како своје научне радове тако и своје беседе и посланице. Такође је преводио исарађивао у многим часописима. Са његовим благословом излазе часописи“Преглед епархије нишке“,“Духовна стража“ покреће се и лист за децу „Српче“а од 1967. године излази и лист“Глас православне епархије нишке“. Упокојио се је својој 92. години живота,после 49. година епископског служења Христу Богу и стаду Господњем.Сахрањен је у Саборној Цркви у Нишу. Протонамесник Миодраг Павловић Извор: Епархија нишка
  20. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка
  22. Епископ пакрачко-славонски г. Јован, које се налази у посети Словачкој као главни предавач на изложби Јасеновац – Аушвиц Балкана, посетио је 9. децембра 2019. године град Прешов. У просторијама Епархије прешовске примио га је Његово Блаженство г. Растислав, Архиепископ прешовски, Митрополит Чешких земаља и Словачке. Госта из Српске Православне Цркве пратили су Архиепископ михајловско-кошички г. Георгије, протојереј Петар Сорока, секретар за штампу Митрополитанског савета Православне Цркве у Словачкој; игуманија Серафима из манастира Јасеновца, директор удружења РесАртис Олга Седровић, филмски продуцент Урошка Татомир и чланови хорова Звона Православља, Милица и Градимир из Београда. Владика Јован је митрополиту Растиславу изложио о животу православних Срба у његовој епархији, која се налази у Хрватској, и о јасеновачком концентрационом логору. За Епархијску књижницу у Пакрацу, која је једна од највећих на Балкану, предстојатељ Православне Цркве у Чешким земљама и Словачкој поклонио је Јеванђеље на словачком језику, које је издао Митрополитански савет Православне Цркве у Словачкој. Владика Јован је митрополиту Растиславу поклонио копију ручно израђеног крста, који је изрезбарио српски патријарх Павле. У име удружења РесАртис Православној Цркви у Словачкој на сарадњи је захвалила директор Олга Седровић, којој је митрополит Растислав заблагодарио на организацији догађаја о Светим јасеновачким мученицима у Кошицима и Прешову. На крају су тропар Јасеновачким мученицима отпевале девојке из београдских хорова. Српски гости су се после тога помолили и у Саборном храму Светог Александра Невског у Прешову. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Манастир Ватопед, у коме се чува глава Св. Јована Златоустог прославио је његов празник у духу светогорског благољепија. Празничном службом је началствовао митрополит Халкиде Хризостом, коме је ово и имендан. Свештени манастир Ватопед чува лобању Светог Јована Златоустог. У част великог васељенског учитеља цркве у Ватопеду се сваке године служи празнично бденије са архијерејском Литургијом као круном свих богослужења. На лобањи Светог Јована Златоустог остало је нетрулежно уво на које је Свети Апостол Павле шапутао Златоустом док је писао тумачења посланица. Извор: Светогорске стазе

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...