Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јеромонах'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 185 results

  1. Четврта недјеља по Духовима литургијски и молитвено прослављена је у манастиру Савина. У недјељу 5. јула јеромонах Макарије Игуман савинске Свете обитељи началствовао је Светом литургијом у манастиру Савина у Херцег Новом. Звучни запис беседе Отац Макарије је вјернике сабране на светом богослужењу поучио је ријечима литургијске проповиједи, у којој је говорио о жртвеној љубави монахиње Јелене (Каравајеве), некада познате умјетнице, која је, крајем прошлог вијека у Француској, својим животом платила цијену живота осуђенице на смрт која је имала дијете. “Човјек жтрвујући се за другога и живећи по Јеванђељу може задобити вјечни живот, јер Хришћанство није философија. Кроз мала дјела чине се и она велика, док свако од нас, на оном мјесту на коме се затекне показује да ли је у маломе вјеран свом Господу“- казао је отац Макарије, додајући да у сваком времену има живих примјера да је Свето Јеванђеље живо и да је наш Бог, живи Бог Који је увијек ту. “Господ никада не одлази од нас, само је питање да ли ми хоћемо да Га примимо у своје срца, а примамо Га чињењем јеванђелских дјела и то је једини пут, док је све ван тога пакао и промашај, празнина у којој нема суштинског односа и сусрета Бога и човјека“, -рекао је отац Макарије. Савински Игуман је казао да само човјек који се срео са Богом може чинити јеванђелска дјела. Само Богом човјек може бити истински милосрдан, а не сујетан и горд, док само мисли о себи да је милосрдан. “Танка је линија која раздваја истинског човјека, истински живот, истинско Царство Божије од царства лажи, прелести и мрака. Сваки човјек који дође на овај свијет мора да полаже тај истит. Мора да изабере или истинску свјетлост или одлазак у таму. Истинска свјетлост је Господ Исус Христос, са Којим сусрет доноси истинску свјетост, истинску радост и благовијест живог Светог јеванђеља. Ми смо позвани да, у сваком времену и догађају, свједочимо Господа и зато немамо оправдања ако не живимо по Његовом заповијестима. Није Бог Тај Који прави разлике међу људима. Ми смо ти који бирамо, да ли ћемо живјети свјетлошћу Јеванђеља и видјевши, кроз покајање, своје немоћи, истински завапити Господу, добивши тако силу благодати Духа Светога да можемо да испуњавамо Свето Јенанђеље и да по њему живимо. Само животом по Јеванђељу можемо осјетити истинску радост и поред свих тешкоћа, које нас сналазе. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигор
  2. У храму Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу у понедељак, 29. јуна 2020. године, јеромонах Нектарије Ђурић одржао је предавање на тему "Синаити у држави Кнеза Лазара". На снимку предавања благодаримо братству храма Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу. Звучни запис предавања Извор: Радио Глас
  3. Тумачећи Свето Јеванђеље на недјељу пред Тројичиндан, недјељу Светих Отаца Првог васељенског сабора отац Макарије игуман манастира Савина је нагласио да човјек, када се сретне са Господом, у себе добије сву истину Цркве Његове. Звучни запис емисије Отац Макарије се осврнуо и на пандемију корона вируса, која је, хвала Богу, иза нас макар овдје не територији Црне Горе. “Кроз сва ова испитивања видимо колико ми заиста волимо Христа и колико смо истински Хришћани а расуђивање се добија кроз сусрет са Богом. “-каже отац Макарије. Одговарајући на питање слушалаца да ли тешко бити исповједник и слушати народне гријехе отац Макарије каже да Господ духовницима даје посебну благодат Божија да би могли да усмјеравају народ у духовном смислу, додајући да мисли да је то један од најтежих подвига који свештеник носи. Отац Макарије одговарао је и на питање слушаоца који жели да крене монашким путем износећи и своје животно искуство и то како је он одлучио да постане монах. Емисију “Питајте свештеника“ са оцем Макаријем Савинским топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  4. У седму недјељу по Васкрсењу – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31.маја 2020.љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог мученика Теодота Анкирског, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Ранко Радоњић и јерођакон Зосима. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а током Литургије узношене су и молитве за оздрављење болесних од вируса корона, као и за здравље свих. На крају богослужења сабранима је бесједио о. Владимир који је подсјетио да је Први васељенски сабор када је Црква у лику својих светитеља одбранила један од основних догмата свог учења, а то је догмат да Господ наш Исус Христос није обичан човјек и пророк, него да је Оваплоћени Син Божији, који је бивши Богом вјечним постао Човјеком, да би нас искупио крсном својом жртвом и да би Својим васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам опроштење грехова и живот вјечни. – Арије безбожни свештеник није имао Духом Светим познање ко је Господ наш Исус Христос, него је почео да умује својим гордим умом отпалим од Бога, отпалим од саборног тијела Цркве Христове и почео је да говори и учи да је Христос створење Божије, најсавршеније, да није исте природе са Оцем небеским. То је вријеме велике борбе и спорова – подсјетио је о.Владимир и савјетовао сабране да читају историју васељенских сабора, што је ако је казао веома душекорисно. О. Владимир је казао да су наши свети оци говорили да је Христос једносуштан са Оцем, што ми исповиједамо у Символу вјере. – Сви они који покушају гордим умовањем, без Бога и благодати Божије, без јединства са светим, да донесу неку истину о Цркви и Христу, бити одлучени од Цркве – нагласио је о.Владимир. Осврнуо се и на актуелна дешавања у Црној Гори наводећи да се појавио памфлет у коме наводно власт нуди договор Цркви да се зове Православна црква у Црној Гори. – Замислите, Свети Сава није био довољно православан, па се у 21. вијеку морао појавити један обезбожени неокомунистички човјек који није крштен и који нама говори да ми морамо бити православнији. Наводно та Црква коју је Свети Сава установио није довољно православна, па ћемо сад ми да правимо нову цркву. Ми говоримо да је наша Црква православна – Српска Православна Црква и нема потребе да ми мијењамо тај назив дајући јој оно што она јесте. Само у Православној цркви ми имамо спасење и ми се Христом Богом Сином Божијим кога су исповједили свети оци на Првом васељенском сабору спасавамо. У ту Цркву призивамо да дођу и ти људи који би данас да праве нове цркве, да дођу, да се врате, да се крсте, дасе не баве ћоравим послом – казао је о. Владимир. Извор: Манастир Острог
  5. У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! *Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва? Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах: „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“. *Према речима преподобног Макарија Великог „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ? Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности. *Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест? Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике? Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести. *Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић, реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете? Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“. *Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње? Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао. *Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници. Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од 17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини. *Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом? Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно. *На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег? О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7) Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу. *На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)
  6. Отац Теоктист (Милетић) родио се на Ђурђиц 1935. године у селу Велуће, недалеко од Александровца жупског. Мирско име било му је Милисав. Као младић одлази у Манастир Рачу код Бајине Баште, код познатог српског игумана оца Јулијана Кнежевића. Братство Манастира Раче је у том тешком времену за православну Цркву било пример истрајавања на чувању вере и предања, и као такво велики ослонац нашем народу. У поменутом братству био је тих година и отац Павле (Стојчевић), будући патријарх српски Павле. Када је Епископ Василије (Костић) дошао на светосавски трон Епархије жичке, у жељи да ојача Манастир Студеницу, пребацио је у ову светосимеоновску лавру рачанско и вујанско братство 1961. године. Тако је и отац Теоктист прешао у Манастир Студеницу заједно са игуманом Јулијаном. Од тада па до данас, отац Теоктист (од милоште познат као Тока) служио је као јеромонах у овој светињи. Као млад монах био је познат као добар пинтор, тј. занатлија који прави дрвену бурад. Братство, мештани као и верни народ знали су оца Теоктиста као благог и необичног човека Божјег, који је знао да их и изненади неким поступком, који би неретко у себи имао неки тајанствени духовни смисао и поуку. Готово да нема човека који је посетио Студеницу а да се није упознао или видео или чуо о овом необичном монаху. Сви су га волели, јер су из њега осећали љубав. После краће болести и везаности за постељу, упокојио се 22. априла 2020. године, на Светлу среду. После монашког опела, које је обављено данас уз радосно певање пасхалних стихира, тело нашег драгог о. Теоктиста предато је земљи на монашком гробљу у Студеници да тамо чека Васкрсење мртвих. Блажени спомен и вечна памјат оцу Теоктисту! Извор: Епархија жичка
  7. Неки су веома забринути да нећемо моћи да посећујемо храмове. А такав проблем већ постоји у неким епархијама, изван граница Русије, чак и сада на територији Руске Федерације. Али хајде да прихватимо и ово као неко посебно време. Као неко послушање од Бога. Када нас Господ учи кућној молитви. Када нас Господ учи да обновимо свој хришћански живот и не учинимо га строго зависним од спољашњих ствари које су нам угодне. Чак и такве као што су храм и богослужење. Ми се можемо у овој сложеној ситуацији научити да будемо хришћани и по нечему другом. И ово, наравно, није повезано ни са каквим прогонима, јер нас нико не спречава да будемо хришћани, нико нас не спречава да исповедемо хришћанску веру, нико нас не спречава да проповедамо – укључујући у то и интернет. И све ово је, коначно, попут својеврсног послушања за нас хришћане. Када ми не идемо ка посту, већ је пост дошао ка нама. И та ограничења су сама дошла ка нема и ушла у наш живот. Сада је посебно време када можемо истински разумети: јесмо ли хришћани, јесмо ли у Цркви или не? Да ли смо ми Црква или не? Зато што Црква, наравно, није војни систем. Црква је заједница људи обједињена вером у Христа, обједињена благодаћу Божијом, обједињена најважнијим – љубављу. Али одакле почиње љубав? Љубав започиње способношћу да чујете и разумете другу особу. А сада је за нас посебно време, укључујући и то да научимо да слушамо и разумемо другога. У хришћанству се то назива послушање. Послушање није од речи «послушати», већ од речи «чути» или «слушати». Ово је основа из које је изведена реч «послушање». Ево, данас је наступило време када се учимо да једни дугима верујемо. Учимо да верујемо јерархији. Јерархија учи да верује нама. Учимо се да верујемо једни другима и да не гледамо процењујући једни друге или осуђујући због различитих погледа, због различитих супротности по одређеним питањима. Наш задатак је сада – у ово време, када се догађају изазови, дешавају се тешкоће, наш задатак у ово време – ујединити се у љубави. Ујединити се у послушању једни другима, у способности да чујемо и разумемо једни друге. И дај Боже да ово што се данас догађа буде такав инструмент за који један од ликова у цртаном филму «Летећи брод» каже: «Држите алат – направите летећи брод». Све што се данас нама догађа јесте инструмент. Мислим да ћемо, ако га узмемо, успети да изградимо нешто веома дубоко, лепо, што ће помоћи и нама лично, и целој нашој Цркви у даљем развоју и приласку ка некаквом апсолутно новом разумевању односа са Богом. Разумевању односа једних са другима на неком потпуно новом и занимљивом путу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Крстопоклона недеља свечано је прослављена у острошкој светињи. Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир (Палибрк), сабрат острошки уз саслужење јерођакона Романа. Након прочитаних еванђелских чтенија сабране је поучио отац Владимир говорећи о значају активног причешћивања, уз посебан нагласак да у овим тешким данима требамо још усрдније да приступамо светој Чаши и без сумње и страха, јер је причешће лек бесмртности. Видео: Острог ТВ студио
  9. Игуман Петар Драгојловић у интервјуу за "Видовдан" је говорио о актуелним догађајима у Црној Гори, о њиховом узроку и могућим последицама. *Оче Петре, као монах који сте дуго година живели у Црној Гори како коментаришете ново и потпуно специфично „догађање народа“ у нама суседној и братској држави? Да ли Вас је изненадила оволика бројност људи на Литијама и такво јединство између свештенства и верног народа у Црној Гори у одбрани СПЦ од насртаја црногорског режима? Можда ћу изгледати мало нескроман али желим рећи да ме ова духовна револуција хришћанске љубави у Црној Гори уопште није изненадила. Сви који ме добро знају у Црној Гори су ми живи сведоци да сам још пре 20 година упорно говорио и понављао да ће доћи до овако великог сучељавања између однарођеног, антисрпског и антихришћанског режима у Црној Гори са Стубом и Тврђавом Истине – Црквом Христовом. То се просто осећало у Црној Гори све време. Ни бројност, једнодушност и масовност Литија ме уопште не чуди. Толико је у Црној Гори новокрштених душа које су са огромним ентузијазмом и благодатним полетом ушле у Лађу Спасења; толико обновљених светих манастира и светих храмова; толики раст броја свештеника, монаха и верника; толико христијанизованих породица које са децом иду на Свете Литургије; толико пуних светих цркава сваке недеље; толико причешћених и исповеђених људи … Све је то у Црној Гори било тако очигледно и благодатно опипљиво још одавно и стога ме уопште не чуди ова река људи која од Бара до Пљеваља тече Црном Гором само са једном идејом и једном јасном намером – не дамо светиње! Та набујала река благодати Духа Светога коју је сами Бог Својом бескрајном љубављу излио на Црну Гору, пре свега мученичком крвљу и мученичким молитвама хиљада хришћана који су пострадали у Црној Гори, посебно у временима Другог светског рата, осећала се да струји у народу. То вам је као она прича из Јеванђеља када домаћица замеси хлеб и стави квасац у три копање брашна док све не ускисне и не узрасте тј. када Бог Отац, кроз свог Јединородног Сина Господа Исуса Христа, у Небеском Квасцу Духа Светога, у Цркви Својој, васкрсне душу једног народа заједно са његовим телом и његовим духом. Или када се сва три дела душе верног народа Црне Горе – умни, срдачни и вољни – удруже у одбрани светиње Српске Цркве и вере православне. На првом месту бих дакле подвукао да све што се дешава у Црној Гори ових месецi јесте дело Бога Живога, Који је у значајној мери озарио срца, умове и воље њених становника. У Црној Гори се догодио народ, али народ Божији, кроз директну интервенцију Духа Светога. Свакако, огромну заслугу у том духовном васкрсењу Црне Горе носи и наш угледни и велики Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије. Тридесет пуних година је митрополит Амфилохије са својим свештенством и духовном децом полако, мудро, упорно и темељно, квасцем Христове науке заквашивао душу народа Црне Горе, и тесто народне душе је нарасло и прерасло сву приземну и безбожну плиткост црногорског режима и земаљских подељености. Оно се сада још боље подиже и завршно пече на жеравици најновијих искушења која су му силом наметнута али и Промислом Божијим одређена. Пред најновијим великим искушењима верни народ Црне Горе, са својим епископима и свештенством, сигурно се неће повући или нестати. Пре ће бити, а то је сада свима који макар донекле имају развијене духовне очи потпуно јасно, да ће са друштвене сцене Црне Горе ускоро нестати сви они који усвајањем безаконог закона о „Слободи вероисповести“, пљују на Небо, устају на своје свете српске претке и покушавају да огреховљеним људским шакама зауставе силовити ветар благодати Духа Светога и олују љубави Божије. Олују љубави Господње пред којом су сви злонамерни, трапави и бесмислени покушају црногорског режима само као суви јесењи лист који неумитно пада у блато тамног и срамног дела историје. *Чини се како време тече да Литије у Црној Гори добијају на броју а да верни народ не само да не посустаје, како се црногорски режим надао, већ све одлучније и масовније излази на мирне и молитвене протесте против дрског безакоња државне врхушке Црне Горе. Како процењујете будуће догађаје и начин разрешења кризе која дрма Црну Гору? Не бих рекао да је ово криза Црне Горе већ је ово величанствено васкрсење Црне Горе. Ово је криза само однарођеног црногорског режима који је после намештеног и покраденог референдума 2006. године, силу на срамоту одвојио две српске сестре – Србију и Црну Гору, и који је после срамног признања тзв. Косова и уласка у НАТО пакт, препунио чашу својих безакоња са усвајањем богоборачког закона којим жели да велики део имовине СПЦ у Црној Гори национализује и прогласи државном. Осионост и безумност у потезима које чини црногорски ненародни режим показује да му је крај близу јер је још у Старом Завету написано – осионост долази пред погибао. Самоубилачка упорност једног човека – Мила Ђукановића као и безумна и слепа партијска послушност његових партијских сеиза у врху црногорског режима, јасно сведоче о једној хипокризији властољубиве свести која је слепа код очију и глува код ушију. Стање се може врло лако решити али само и једино поштовањем Устава и у клупама Скупштине Црне Горе, која је у глуво доба ноћи, по мери једног духовно подивљалог човека, изгласала срамни богоборачки закон. Тамо, у Скупштини Црне Горе, закон треба и укинути или пак суштински променити, тако да осмовековна Светосавска СПЦ у Црној Гори добије сва права која јој и по Божијим и по људским законима припадају. Иста она права која су добили припадници Римокатоличке цркве или исламске и јеврејске верске заједнице. Нико нема право да национализује оно што је вековима имовина Божија тј. имовина канонске Цркве Христове. Ма како се та Црква званично звала кроз историју и ма у каквом се она канонском статусу налазила кроз разне историјске периоде, она је од времена светога Саве Немањића увек била канонска и међународно свепризната. У супротном, ненародни црногорски режим ће сигурно стићи праведни гнев Божији а човек који је све то покренуо завршиће на отпаду историје, са најсрамнијом духовном стигмом коју ће понети у вечност – да буде нови Јуда Искариотски који је са кољем и војницима изашао против Кротког и Благог Господа Исуса Христа и Његове Цркве која мирно и молитвено тражи само једно – Правду Божију. Надамо се сви да ће разум победити али у исто време мало и зебемо да ће један духовно потамњени човек, пред крај свог политичког живота, покушати можда и насиљем одговорити на мирне Литије оних који у борби против лика и духа звери из преисподње носе Божије песме на уснама и свете иконе на грудима. *Подмукли ударац на СПЦ у Црној Гори изазвао је много шире духовно буђење и покренуо дух свесрпског јединства и свеопштих српских Литија од Бања Луке до Врања и од Новог Сада до Пријепоља. Да ли је Црна Гора као вековна Српска Спарта сада постала иницијална каписла новог српског интегрализма? Свакако. То је несумњиво. Није свети Петар Цетињски, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, тек тако писао својим Црногорцима и Брђанима – у нама српско срце куца и српска крвца врије. Није тај духовни горостас са Цетиња тек тако и случајно још почетком 19. века предлагао стварање уједињене српске државе. Није свети Петар Цетињски случајно бодрио Карађорђа поред чијег храста се ми овде у Манастиру Пиносава, у Карађорђевој Шумадији, сваки дан молимо Богу. Није случајно свети Петар Цетињски у својим песмама државу Србију називао мајком милом. Није случајно да је свети Петар Цетињски још 1779. године писао да он жели да Митролит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Није свети Петар Цетињски слуачајно писао архимандриту Пивског манастира Арсенију Гаговићу – ми смо Срби такви. То је у суштини исто оно што непрестано, потпуно оправдано и стално понавља и наш Свјатјејши Српски Патријарх Иринеј – Ми смо један народ! Ништа се дакле под капом небеском не дешава случајно и све је прожето бескрајно дубоким нитима Промисла Божијег. Не може држава на чијој је територији 1113. године рођен родоначелник најсветије српске династије – Свети Симеон Немања Мироточиви, бити легло антисрпске хистерије, јер то не жели и не дозвољава огромна већина верног народа Црне Горе. Ма како се људи у Црној Гори тренутно национално изјашњавали. Ова хришћанска прича са Литија је много јача, много моћнија, много дубља, много небеснија и много укорењенија у духовном бићу Црне Горе од некаквих скоројевићких дукљанско-монтенегринских фалсификата и трагикомичних ДПС партијских програма. Нема тог човека у Црној Гори који ће изаћи на мегдан Господу Исусу Христу, Његовој Цркви Божијој, Њеном верном народу и Његовим непобедивим свецима – светоме Немањи, светоме Сави, светоме Николају Жичком, светоме Василију Остршком, светом Арсенију Ждребаоничком, светом Стефану Штиљановићу, светом Петру Цетињском, светоме Лазару Косовском, светоме Станку Острошком, светом Симеону Дајбабском, светом Јоаникију Липовцу, светоме Душану Радовићу, а да ће остати здрав у памети и да неће завршити као и Јуда. Како једном приликом лепо рече прота Гојко Перовић – врата покајања су за све отворена, али што више државне власти Црне Горе буду чекале, отворених врата ће бити све мање. Дај Боже да у врху црногорског режима схвате да им време неумитно цури те да се духовно на време отрезне. Макар у последњу уру – што би рекли моји некадашњи суграђани Цетињани. Извор: Видовдан
  10. Јеромонах Петар (Петрић), студент на Кијевској духовној академији говорио је за Радио-Светигору о личности Његовог Блаженства Митрополита кијевског г. Онуфрија, за кога је рекао да је човјек Цркве, вјере и молитве. Звучни запис разговора ,,Његов долазак на трон кијевских митрополита био је велики благослов Божији за Украјинску Митрополију у ово тешко вријеме“, каже отац Петар који је говорио и о Кијево-печерској лаври која је, подсјећа, за Украјину исто што и за нас Пећка Патријаршија. Отац Петар, дијелећи са нама своја сјећања на сусрете са Митрополитом Онуфријем, прича да Митрополита Онуфрија у Кијевко-печерској лаври можете видјети и како се игра за нашим мачком, али и како слаже дрва за огрев. ,,По љубави ми га зовемо Ава (отац) јер наш Блажењејши има стрпљења и љубави за сваког ко жели да се сретне са њим и од њега узме благослов и добије савјет. Он је диван монах, прост и непосредан човјек, увијек насмијан и обасјан благодаћу Духа Светога. Блажењејши Онуфрије је човјек који је спреман да страда и да положи свој живот за вјеру Православну и своје ближње. И велики је благослов и милост Божија за Црну Гору и Митрополију црногорско-приморску његова посјета, благослов и подршка“- каже отац Петар (Петрић) студент на Кијевској Духовној академији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, јеромонах Петар Драгојловић (игуман манастира Пиносава) одржао је предавање 22. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Музичке школе у Кули, на тему „Користите време, јер су дани зли”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. На почетку емисије отац Макарије је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на 35. недјељу по празнику Педесетнице када наша Света Црква доноси причу о блудном сину. Наша обавеза коју нам је Бог дао је љубав према ближњима својим. Сусретањем са Богом ми поврђујемо своју личност. Звучни запис емисије „Осјећај раја и пасхалне радости гледати лица људи сабраних на литијама“-рекао је између осталог отац Макарије говорећи о свом осјећају литија које ових дана пролазе улицама црногорских градова у одбрану светиња и вјере православне. Отац Макарије је потом одговарао и на питања наших слушалаца на која ћете одговоре чути ако одслушате ову душекорисну емисију и духовне поуке оца Макарија. Извор: Радио Светигора
  13. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава, ће одржати предавање 22. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Музичке школе у Кули, на тему „Користите време, јер су дани зли”. Предавање ће почети у 19 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Дозволи ми да сањам Свече, да смо сви једно као плаветни океан коме се не види крај као ни почетак. Допусти ми да раширим твоју свету пештерицу на цијелу Црну Гору, да бих им показао да није она тако мала као што хоће да ме убиједе. Дозволи ми да им објасним због чега је хрват, брат Ален, католик из Дубровника три дана и три ноћи ходио пјешке из свога града до Тебе! Сигурно није, да би тамо неким костима, неког тамо Василија Јовановића рекао хвала. Кости доброчинства не чине, него чиниш ТИ, који мртав бјеше а жив се показа, Ти који океан љубави источи у своме Острошком подвигу. Ти ми Свече и дозволи да замислим Црну Гору заснулу у Твоме свештеном кивоту, јер те сви држе за свога. Али тако што те черече да би читав припао само једнима, а не знају да си толико велики, да си одавно прерастао све нације и племена. Тако бива са сваким оним који Бога прими у себе и тако се обожи, такав у сваком види брата. Тебе многи не знају, али Те зато сви осјећају. Па и они који вјерују да си мртав, да од Тебе нема ништа осим костију, знају добро колико си јак, знају да је Твоја снага у нераздељивој љубави према свима и свакоме. Зато се и боре против Тебе јер одбијаш да будеш само њихов, одбијаш да будеш заточеник само једне државе. Ти који си благослов за сву васељену… Дозволи ми да сањам, да је сва Црна Гора постала онај кивот који држи у себи Твоје Свете Мошти, да би била вјечна, јер то говори за себе опијена собом у заносу самољубља, а не зна да вјечност произрасла из мржње јесте вјечност ада и адских мучења. Која нема везе са Твојом блаженом вјечношћу, гдје сва твар другог љуби више него себе. Пошаљи нас њима, оваквима заблуђелима, да их научимо тој љубави Божанског обличја, да брат позна брата у сваком човјеку, да љубављу ускиси тијесто душе сваког Србина и Црногорца, да преко Тебе свако тијело прослави Небескога Оца. Зато ми дозволи да сањам… Аутор је сабрат манастира Острога и кандидат богословља Петроградске Духовне Академије Извор: Манастир Острог
  15. Десетине хиљада Подгоричана и вечерас се сабрало око саборног храма Христовог Васкрсења, на молебану Пресветој Богородици за спас православних светиња. Литију улицама главног града Црне Горе предводио је игуман манастира Савина јеромонах Макарије. По повратку литије, која је ишла Булеваром Светог Петра Цетињског до моста Блажа Јовановића према Правном факултету, пред Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици сабраним вјерницима се бесједом обратио Савински игуман Макарије пренијевши благослов Богородице Савинске и крста Светога Саве. Он је рекао да је на њега посебан утисак оставило када је видио да очеви дижу своје синове на раменима док мајке у колицима возе своју дјецу, да виде крст, и уче их да не дају светиње никоме. „Док год мајке буду возиле своја чеда у колицима на овим литијама, док очеви буду подизали своје синове да виде крст Светог Василија Острошког и Светога Саве нема бриге за нас, јер смо ми са Богом и Бог је са нама“, казао је отац Мкарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Некада давно, пре две хиљаде година, живео је на земљи један човек. Мали човек у дословном смислу те речи, био је ниског раста. И овај човек је тежио власти и богатству, био је упоран у својој тежњи, био је властољубив и похлепан. За овакве се каже: «мали и одвратан», и врло често у историји овакви људи заузимају нека важна и кључна места, јер их физичко стање вуче ка освајању власти. Из историје знамо многе такве људе. Овај човек је био грешник. И његови сународници и људи других вера који су живели у овом старом граду с њим, мрзели су тог човека, зато што је поседовао закониту власт и могао је да прогони ове људе и да се богати захваљујући својој власти. Он је био нешто попут инспектора пореске службе, и то не обичног инспектора, већ руководиоца, шефа управе овог града. Често се дешава да најгрешнији и најпрезренији људи, омражени у народу, одједном постану пример за све нас. Овај човек се звао Закхеј (в.: Лк. 19, 1-4). Цариник, начелник цариника, сакупљача пореза. Поседовао је власт и могао је да се богати помоћу ње. Око себе видимо мноштво примера оваквих људи и наше друштво стално тугује, стење и говори о таквим људима. Ето, такав човек је био Закхеј. Међутим, без обзира на то што је све постигао у свом животу, што је постао начелник цариника у Јерихону, нешто му је недостајало. Стечено богатство и власт га нису задовољавали, срце овог грешника је нешто тражило, није налазило мира. Једном је чуо да је у град дошао Божански Учитељ, Пророк. И пожелео је да Га види. Љубав према Пророку, Сину Божијем, приморала га је да се наочиглед свих људи попне на дрво, зато што није могао да се пробије до Њега лично због мноштва народа. Наравно, обичаји људи пре две хиљаде година су били много једоставнији, и код царева, и код велможа, али ипак можемо замислити да је чак и у оно време његов поступак био смешан у очима људи који су га окруживали. Замислимо да се данас неки инспектор пореске службе видевши неког светог човека попне на дрво како би овај обратио пажњу на њега. Господ се овом човеку обратио по имену и рекао му је: «Закхеју, сиђи брзо; јер Ми данас ваља бити у дому твом» (в.: Лк. 19, 5). И овај грешник, овај чиновник, грабљивац, похлепни човек, сишао је с дрвета и радујући се, као верни слуга је повео Спаситеља у свој дом. Тамо је слушао Његове божанске речи и његово срце је испунила љубав према Богу. Закхеј је скочио и рекао: «Господе, пола имања ћу поделити сиромашнима и свима које сам увредио вратићу четвороструко» (в.: Лк. 19, 8). Примере оваквих људи, на срећу, виђамо и у нашем народу. Господ посећује срца оних људи за које се чини да су се заглибили у свом греху: чиновника и властодржаца које народ често проклиње због њихове похлепе. Господ посећује њихова срца. А људи из околине често са завишћу и осудом говоре Христу: «Господе, гледај, дошао си код грешног човека.» Али милосрдни Господ је дошао да спаси царинике и грешнике – све нас. Он види човекове помисли и улази у дом његовог срца кад види љубав и искрену жељу за покајањем. «Данас дође спасење дому овоме, рекао је Господ, ­­– јер и ово је син Аврамов који се спасио» (в.: Лк. 19, 9). Ето какав изванредан пример нам је данас пружио овај мали човек који је пре две хиљаде година живео на земљи. Желео бих да свима нама пожелим веру Закхеја цариника, ову спремност да примимо Христа, без обзира на то какав да је наш положај, и какви да су наши грехови. Искрена вера, понекад наивна и чиста, јесте спасење за све нас, царинике и грешнике, које је Господ дошао да спаси. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима. Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа. Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“ Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“ Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине. Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“ Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“. Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице. Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот. Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере. “Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“ Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима. Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа. Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“ Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“ Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине. Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“ Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“. Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице. Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот. Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере. “Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“ Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Са јеромонахом Макријем Игуманом манастира Савина разговарали смо о празнику Нова година по Јулијанском календару (православна, српска) који славимо 14. јануара, о литијама уопште али и литијама које се одржавају у Црној Гори у знак протеста против диксриминаторског закона о слободи вјероисповијести и увјерења, а отац Макарије се сјетио и лика свог претходника Игумана Савинског блаженог спомена Архимандрита Јустина (Тасића) од чијег се упокојења 11. јануара навршило 15. година. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  20. Јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира у Москви и уредник најпраћенијег православног сајта на свету „Православље Русија“, у Божићном разговору за радио „Источник“, каже да живот са Христом треба да буде човекова свакодневница, те да је веома важно да се Света Литургија служи свакодневно где год је то могуће. „Кад имамо слободу, треба да узносимо захвалност Богу“, додаје отац Игнатије који подсећа да је 2019. година била веома тешка за РПЦ, те да је захваљујући васељенском Патријарху и украјинском председнику створена црквена организација коју поистовећује са циркусом или мафијом. „Православни народи нису доминантни као припадници других конфесија, па и поред тога стојимо пред бројним поделама унутар себе“, закључује отац Игнатије. Извор: Радио Источник
  21. Синодска Посланица РПЦ је израз подршке страдајућим епархијама СПЦ у Црној Гори, анализа дешавања и важна реч да ово што се дешава може довести до рата и крвопролића, рекао је за Радио Слово љубве јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. Звучни запис разговора Зато, додао је, Патријарх Кирил и Свети Синод Руске Цркве шаљу поруку да би се политичари опаметили, да не гурају земљу и народ у братоубилачки рат, попут дешавања у Украјини. "Нажалост, ми видимо да политичари Црне Горе свесно дискриминишу СПЦ и то је велика бол за РПЦ, и наш Синод види у тим дешавањима и напад на Руску Цркву јер знамо да су народ и светиње СПЦ на територији Цркве Горе одувек били везани за Руску духовну традицију", подсетио је отац Игнатије. Извор: Радио Слово љубве / Ризница литургијског богословља и живота
  22. Игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијског, јеромонах Петар (Драгојловић), служио је данас, 28. децембра 2019. лета Господњег, свету Литургију у зимској капели наведене обитељи. Као израз делатне молитвене бриге, хришћанске љубави и јединства, након литургијског сабрања служен је молебан Пресветој Богомјаци, за спас и избављење архијереја, свештенства, монаштва и благочестивог народа у Црној Гори. Беседа оца Петра.mp4 Обраћајући се сабраном народу отац Петар је посебно истакао важност смирења које је постојани стуб хришћанског живљења, како у благословеним данима мира и спокојства, тако и у данима страдања и великих искушења. Говорећи о тешкоћама и искушењима нашег дивног и побожног народа у благословеним крајевима Митрополије црногорско-приморске, игуман Петар је веома дирљиво казивао о Његовом Преосвештенству Епископу диклијском Методију, викару Митрополита црногорско-приморског: Погледајте нашег Владику Методија, тај светли пример истинског хришћанина. Њега туку. Њега су до те мере повредили да је тренутно на болничком лечењу у Војно Медицинској Академији у Београду. Владика је јуче у интервјуу за Радио-Светигору упутио истинску реч, истинског хришћанина, јер сами Бог говори из уста великог Владике Методија. Име Методије значи бити непобедив и испуњен љубављу, а то наш дивни Владика, ваистину јесте. На крају своје очинске и дирљиве омилије, јеромонах Петар је из дубине своје душе завапио: Нека би Бог да, молитвама Пресвете Богомајке, молитвама светог Саве, молитвама светог Симеона Мироточивог рођеног подгоричанина, молитвама свих светих из рода нашега, нама и непријатељима нашим, дао духа љубави и смирења, јер тај дух је непобедив. Он збратимљује разбраћене, он уједињује разједињене, он усложњује несложне, он од небрата чини брата, он од нас пролазних људи на земљи, који су огрезли у греху, чини синовима и кћерима Божјим. Зато, нека је благословен Бог, и хвала Богу што нам је послао љубав своју на земљу кроз Цркву своју, и показао да једина врлина у свим световима која је непобедива, јесте љубав према Богу и према свакоме човеку. Онај који буде волео он је у Царству небеском, а онај који буде мрзео, он је већ на земљи у царству пакла. Нека би нам Господ подарио тај дар љубави према свима, а особито према онима који нас мрзе и чине нам зло, како би се и они овом вечном љубављу преобратили, истакао је игуман манастира Пиносава.
  23. Доносимо звучни запис предавања јеромонаха Петра (Драгојловића), игумана свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској, на тему: Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве. Отац Петар је ово предавање одржао у уторак 24. децембра 2019. Лета Господњег у свечаној дворани Дома културе у Сопоту. Уредништво портала Поуке.орг благодари оцу Петру на достављеном звучном запису. Petar Dragojlović.mp3
  24. Поводом покушаја режима у Црној Гори да безаконо и противуставно одузме Српској Цркви у Црној Гори многовековну имовину, разговарамо са игуманом Манастира Пиносава јеромонахом Петром (Драгојловићем), иначе црквеним историчарем и дипломцем Московске духовне академије, који је преко 22 године као монах живео у Црној Гори и који изнутра веома добро познаје црногорске црквене и друштвене прилике. Редакција Видовдана: Оче Петре, како коментаришете најаву режима у Црној Гори да отме вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори? Пре свега, одмах на почетку, треба се истаћи да је Црна Гора као традиционално-историсјка Српска Спарта, вековима била једина непрекинута чуварка оног неугаслог Жичког и Пећког Светосавског кандила самосталности Српске Цркве, чак и у тешка и тегобна времена ропства и неслободе, када су сви остали делови наше помесне Цркве или били укинути, или су били под окупацијом Турака, Млетака и Хабзуршке Монархије, касније Аустро-угарске. Није нимало случајно што су скоро сви митрополити из династије Петровић Његош имали титулу Егзарха тј. Чувара Пећког Трона Српске Цркве, а још први митрополит из Династије Петровића – Данило, поносито се потписивао као „Војеводич сербској земљи“. Најпрецизније и најлепше је ту црквеноујединитељску мисао Митрополита Црногорских, Скендеријских и Приморских, изразио Свети Петар Цетињски, стриц мудрог и великог Петра Другог Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чудотворац је још као млади архимандрит Цетињског манастира 1779. године, заједно са двојицом највиђенијих црногорских главара, писао Аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Исти такав став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Црногорски Митрополит и највећи српски песник Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Српске Владе, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ Та света жеља светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, као и свих осталих Црногорских Митрополита из династије Петровић Његош, остварила се у периоду од 1918 до 1922 године, када је Митрополија Црногорска после вишевековних борби и тежњи за уједињење целе Српске Цркве постала не само део тог процеса него и предводитељ те свете идеје. Није дакле ни мало случајно да је управо Свети Синод Митрополије Црногорске, први и пре свих, још 16. децембра 1918. године, донео одлуку о уједињењу са свим осталим деловима Српске Цркве у новоослобођеној држави – Краљевини СХС. Стога зачуђујуће и скоро нестварно делује предлог Владе Црне Горе да се противуставно меша у чисто црквена питања, да крши сво међународно право, да гази по сугестијама Венецијанске комисије, и да просто силује и прекраја и црквену и државну историју Црне Горе. Да насилно покушава отимати Српској Цркви оно што јој је вековима припадало и чему су сви Петровићи тежили. Оно што Српској Цркви, често пута, ни Турци Османлије нису оспоравали. Оно што је аманет свих Петровића, од првог црногорског владара из те светородне династије, Митрополита Данила – Војеводича сербској земљи, па до краља Николе, који је поред свог његовог успешног рада на ослобађању Пећке Патријаршије и Високих Дечана, на пример, са одушевљењем писао песме светоме Сави Немањићу и његовом оцу светоме Симеону (Немањи) Мироточивоме, иначе рођеном Зећанину, и рођеном Подгоричанину, која се тада у средњем веку звала Рибница. Редакција Видовдана: Како оцењујете духовну ситуацију у данашњој Црној Гори у овом тренутку? Са једне стране Милошћу Божијом, а са друге захваљујући огромним напорима и плодоносном мисионарском подвигу двојице наших знаменитих и честитих архијереја, Митрополита Амфилохија и Епископа Јоаникија, осећа се и види прави васкрс православља у Црној Гори. Тај васкрс православља није случајно дошао јер је он основан на мученичким костима хиљада светих хришћана пострадалих још од времена Диоклецијана, па све до најновијих страдања у време сурове и крваве Брозове диктатуре. Но, још древна хришћанска мудрост каже да је мученичка хришћансак крв као неко силно духовно семе које у право време, незаустављиво и непобедиво проклија и роди светим плодовима. А колико је само невине хришћанске крви проливено у Црној Гори од 1941. до 1945. године. Подсетимо само на то да је половина црногорског православног свештенства, заједно са Митрополитом Црногорско-приморским, светим свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), на најстравичнији начин била убијена од стране Брозовог безбожног режима. Највећи прогон Српске Цркве у Другом светском рату, поред оног звероусташког и бугарофашистичког, догодио се у Црној Гори. Безбројне јаме јауковице и безданице, са неопојаним костима светих и честитих свештеника, домаћина, интелигенције и народних првака, препуне невиних и светих људских костију, чекале су да их неко бар људски опоје. И хвала Богу, највећим делом оне су опојане од стране епископата и свештенства Српске Цркве у Црној Гори, али су и данас многе јаме остале затрпане и неопојане управо због тог, у Црној Гори и даље веома живог, Брозовог безбожног и човекомрзачког духа. Редакција Видовдана: Како коментаришете званичне поруке из Беогрда на све што се дешава по питању Српске Цркве у Црној Гори? Што се тиче врха наше Цркве и врха наше државе, поруке из Београда су биле веома мудре, јасне и избалансиране тј. управо онакве какве су и требале бити и какве смо их иначе и очекивали. И наш Свјатјејши Патријарх Српски Иринеј и наш Председник Александар Вучић реаговали су онако како реагују искрени пријатељи и људи пуни мудрости. Смирено, јеванђелски, са пуно љубави, братски и комшијски. Онако како искрени пријатељи и доброжелатељи реагују кад осете да се нешто лоше и негативно догађа у кући најближег рођака. Ненаметљив али уједно истинољубиви и јасан став нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја и нашег Председника Вучића говори само једно а то је – Српска Црква и српска држава са зебњом гледају на ситуацију у Црној Гори, позивајући на братски договор у духу Божијих и међународних закона, надајући се да ће победити разум а не поделе и свађе. И Патријарх Иринеј и Председник Вучић, у домену својих реалних могућности, гледају само једно – да мудро смирују напетости у Црној Гори и као најрођенија браћа посаветују своје најближе рођаке да се све реши у духу Божије љубави, праведног договора и међусобног поштовања. По оној светоотачкој речи нашег светог и великог Патријарха Павла – да нам речи буду благе а докази јаки. Редакција Видовдана: Поводом напада на Српску Цркву у Црној Гори, у граду Никшићу, одржао се велики Црквено-народни Сабор. Да ли ће Сабор у Никшићу донети позитивне резултате? Уверен сам да хоће, јер то није био обичан Сабор већ Црквено-народни Сабор над којим почива благослов Божији и благослов светог Василија Острошког Чудотворца. Увек су у историји српског народа Црквено-народни Сабори имали велику и значајну улогу. Од оног Жичког Сабора пре 8 векова, на коме је свети Сава ударио чврсте хришћанске темеље српске државности, па до ових најновијих светих и великих Црквено-народних Сабора у Подгорици и Никшићу. Гарант успеха ових Сабора је Сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који је непогрешиво и јасно истакао вечну Божанску истину рекавши: Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и ја међу њима. По сведочанству многих мојих пријатеља из Црне Горе велика благодат Божија се осећала на Сабору у Никшићу. Добри плодови најављеног Сабора у Никшићу већ су се осетили и пре његовог одржавања јер, колико чујемо, правна служба Законодавног одбора Скупштине Црне Горе дефинисала је предлог спорног Закона о слободи вероисповести, који је поднела Влада Црне Горе, као неуставан и неусклађен са међународним уговорима. То је већ један велики и врло значајан корак напред у решавању овог непотребно изазваног сукоба. Извор: Видовдан.орг

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...