Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свете'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 287 results

  1. за све који су заинтересовани, ево корисних информација... ХРАМ СВ.ЈОВАНА ВЛАДИМИРА - УТОРАК - АКАТИСТ СВ. ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ У 17 ЧАСОВА ЧЕТВРТАК - АКАТИСТ БОГОРОДИЦИ МЛЕКОПИТАТЕЉНИИЦИ У 17 ЧАСОВА
  2. На свечаној сједници Института православне теологије Светог Сергеја у Паризу у недјељу 12. фебруара 2012. године, додјељен је почасни докторат „Honoris causa” Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском Митрополиту Црногорско – приморском Г. Амфилохију. Звучни запис предавања После свечаности Митрополит је стрпљиво потписивао многобројним присутнима његову књигу „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” која је преведена на француски. У понедељак, 13. фебруара одржана је промоција француског издања докторске дисертације Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”. Овим поводом, из архиве нашег Радија, доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” које је одржао у бугарском граду Варна на богословској конференцији “Исихастичка традиција и савремени црквени живот”. Извор: Радио Светигора
  3. Из године у годину годишњица освајања Цариграда је тачка спорења између Турске и Грчке. Пре осам година снимљен је први турски блокбастер „Fetih 1453“ (в. Православље број 1085) посвећен освајању, којим је помпезно обележен тај догађај. Последњих неколико година прославa овог датума у Истанбулу је обележавана културно-уметничким програмом у славу Мехмеда II Освајача и његовог најважнијег постигнућа. У међувремену се ситуација заоштрила са све чешћим изјавама турских званичника по питању статуса некадашње цркве Свете Софије, сада Музеја Аја Софија, и могућем поновном претварању у џамију (в. Православље број 1276). Да ће ова тема поново бити у жижи прославе могло се наслутити из твита Eрдогановог шефа за комуникације др Фахретина Алтина од 9. маја, у коме је уз фотографију Аја Софије написао: „Недостаје нам! Још мало стрпљења. Успећемо заједно...“. Турски председник Ердоган је током обележавања 567. годишњице османског освајања Цариграда 29. маја показао да не одустаје од ове идеје. У оквиру прославе организован је богат музички програм са песмама посвећеним султану Мехмеду, али и турској победи на Галипољу 1915. године. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на Ердоганово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док је турски председник путем видео линка читао турски превод те суре. Поред Свете Софије изграђена је копија дела цариградских зидина на којој су пројектоване компијутерски генерисане и игране сцене освајања Цариграда, а прослава је завршена вишеминутним ватрометом. Треба такође приметити да је простор на коме је одржана прва молитва петком управо исти онај на коме су се претходних година о годишњици освајања Цариграда окупљали и молили они који годинама уназад захтевају реконверзију у џамију. За Ердогана је овогодишња прослава била посебно важна, јер је желео да потврди своје присуство у Истанбулу у којем је прошле године његова партија чак два пута изгубила изборе за овај град. Упркос притисцима и правним домишљањем власти опозициони кандидат је успео да на поновљеним изборима у јуну однесе убедљиву победу. Грчка је негативно реаговала на читање Курана унутар Свете Софије указујући да то вређа верска осећања хришћана широм света и оптужила Турску да тај потез није у складу са Конвенцијом УНЕСКО о Заштити светског културног и природног наслеђа. Одбацујући те тврдње, потпарол турског Министарства спољних послова Турске Хами Аксој, узвратио је да су, напротив, „захваљујући турској бризи и пажњи према историјским локалитетима у Истанбулу они преживели као култруно наслеђе за данашње генерације“. Он је изнео оптужбе како је „Грчка једина европска земља која нема џамију у својој престоници“ и нагласио да ће Аја Софија остати „важно благо Турске и човечанства“. Аксој је уз то критиковао неке кругове у Грчкој како користе пандемију као изговор да се у Западној Тракији пригуше исламски позиви на молитву. Анкара иначе има став да је турска мањина у том делу Грчке изложена систематској дискриминацији, те да има проблема у очувању свог културног, националног и верског идентитета. На ово се надовезао и министар спољних послова Мевлут Чавушоглу оштријом изјавом да Грчка нема право да штити Аја Софију коју су они освојили, јер је на турској територији и да „шта ми радимо у нашој земљи и са нашом имовином је на нама“. Грчка страна је овај проблем представила и пред Европском комисијом захтевајући брзи одговор Европске уније и осуду „провокативних акција турске Владе“. Треба имати у виду да грчко-турске односе не оптерећује само питање статуса Свете Софије, већ и турско организовано премeштање миграната на границу са Грчком, разграничење у Егејском и Средоземном мору, нарочито у пределу око Кипра због недавно откривених богатих налазишта природног гаса и нафте, турски захтеви за демилитаризацију неких грчких острва, оптужбе за узајамно нарушавање ваздушног простора од стране војне авијације итд. Корак даље у надговорњавању отишао је Ердоган 1. јуна тврдњом да је султан Мехмед дочекан као спасилац, те да Света Софија није уништена због верске мржње, него да је понуђена муслиманима који нису дирали верске споменике, већ су они остали нетакнути с циљем да служе њиховим потребама. Уз то је рекао: „наши верски објекти и симболи нестали су у местима која смо били присиљени да напустимо пре једног века. На пример, нема ниједне џамије у Атини. Све је уништено. Али ми то нисмо радили. Величина наших предака остаје велика кроз наша дела“. Ове изјаве грчка страна је демантовала фотографијама џамије из Атине, као и снимком на коме се види како се Ердоган током званичне посете моли у џамији у месту Комитини на северу Грчке. На дешавања у Светој Софији реаговало је и неколико организација (IDC, ANCA и HALC), са седиштем у САД, које су такође позвале УНЕСКО да реагује „поводом континуираних претњи да се наруши статус Свете Софије“ као дела УНЕСКО-ве светске баштине, а неколико дана касније су и покренуле петицију. Такође, 4. јуна се огласила организација „Уједињена иницијатива за правду“ која у Аустралији окупља припаднике јерменске, грчке и асирске заједнице, осуђујући Ердоганове „покушаје скрнављења једног од најважнијих хришћанских локалитета у Турској“ и позвала аустралијску владу да учини исто. Према писању листа „Хуријет“ од 5. јуна, Ердоган је на састанку Централног извршног одбора АКП затражио да се у скорије време сагледа могућност да Аја Софија буде доступна туристима као што се користи тзв. Плава џамија, и додао „да наша нација треба да одлучи о овоме“. Он је затражио да се направи студија о томе и упозорио да треба да буду веома пажљиви по том питању. Међутим, ову вест је оспорио један од високо рангираних званичника АКП изјавом да је само било речи о сличном судском случају (пресуда Државног савета о цркви Хора) и да је то исказано у виду жеље. Ако би се ово ипак остварило, то отвара питање да ли би у интервалима када је предвиђено да Света Софија ради као музеј биле наплаћиване карте, како би на тај начин држава задржала бар део прихода од овог у Турској, годинама уназад, једног од најпосећенијих културно-историјских споменика? Такође се јавља питање да ли би сви заинтересовани успели да посете овај споменик? Потом је 6. јуна митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, изјавио да ће „сваки покушај да се промени садашњи статус Свете Софије као музеја довести до промене и нарушавања крхке међуконфесионалне и међуверске равнотеже која постоји данас“ и изразио наду да ће „ова црква остати музеј и да ће приступ њој бити отворен свима који желе да дођу у њу, као и да такви догађаји неће изазвати међуверску напетост“. Према писању провладиног листа Јени Шафак, највиши управни суд Турске, Државни савет, 2. јула ће одлучивати о том питању, мада се тужилац овог тела изјаснио да није било никаквих неправилности када је 1934. године одлучено да Аја Софија буде претворена у музеј. Овог пута је „Асоцијација за подршку антиквитетима и животну средину“ поднела захтев да се испита да ли је потпис Мустафе Кемала Ататурка на акту о претварању у музеј аутентичан или лажан. Иначе, у последње време раширено је мишљење да Ататурк заправо никада није наредио конверзију Аја Софије у музеј, већ да су документ, као и његов потпис фалсификат, а тај став је подржао и сам Ердоган. Игра око аутентичности Ататурковог потписа може имати за циљ да се не иритира секуларно гласачко тело у земљи. Ердоган је 8. јуна рекао да ће у складу са законом сачекати одлуку Државног савета, те да ће се према тој одлуци даље и понашати. Он је додао да „неће тражити дозволу ни од кога“. Ова изјава је важна јер није новина да се на питање статуса Свете Софије посматра као израз независности од Запада. Већ дуже време неки од посматрача дешавања у Турској сматрају да стављање у фокус питања статуса Свете Софије служи како би се скренула пажња са озбиљних социо-економских проблема са којима се Турска већ неколико година суочава, као и неуспеле интервенције у Сирији и мешања у грађански рат у Либији. Ипак, колумниста листа Хуријет, Абдулкадир Селви, познат по везама у Влади, изјавио је да је Ердоган изнервиран честим приговорима Грчке дао налог да се решење овог питања убрза. Критичари унутар Турске оптужују Ердогана да се игра симболима, те да ако стварно хоће може да промени статус Аја Софије. Тако је некадашњи блиски Ердоганов сарадник, бивши премијер и вођа Партије будућности, Ахмет Давутоглу 8. јуна осудио политичку употребу Аја Софије. Председница пронационалне Добре партије (ИЈИ) Мерал Акшенер је 10. јуна оптужила Ердогана да питањем статуса Аја Софије поспешује „вештачку кризу“, како би скренуо пажњу са стварних економских и других горућих проблема. Као доказ за то је узела и одбијање АКП да дан раније, у парламенту, прихвати предлог њене партије за претварање Свете Софије у џамију, оптужујући их да су неискрени. Разлози за овај „политички фудбал“ су можда у Ердогановој жељи да све има привид легалитета и тиме покаже како је судство независно, али и тактичко одлагање како би се могуће заслуге по том питању приписале владајућој партији и турском председнику. Истог дана је министар спољних послова Грчке Никос Дендиас упутио помирљивију поруку „да Света Софија не припада нити Грцима, нити Турцима, већ да је споменик светске баштине, колевка хришћанства и православља“ и да је „од велике користи за Турску што је тај споменик на њеној територији“. До затварања овог броја огласио се поново и амерички Стејт Дипартмент са ставом да је Света Софија споменик од изузетног значаја, те да га треба чувати у складу са његовом мултикултурном историјом. А убрзо потом je шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу дао изјаву да то „није међународна тема“ и да је то „питање нашег суверенитета“. Он је додао и да то што је „објекат на листи наслеђа УНЕСКО, његово очување једна ствар, а статус нешто сасвим друго“, као и да се „у документу УНЕСКО не помиње употреба Аја Софије“. Ердоганова реторика указује на популистичко додворавање због кога, како смо већ писали, Света Софија може да буде жртва. За очекивати је да ће ово питање у наредном периоду оптерећивати, како турску јавност, тако и турске међународне односе, нарочито оне са Грчком, али је тешко проценити да ли ће се Ердоган на последњи корак и одлучити. Уколико се то деси, остаје питање да ли ће и колико Европска унија подржати Грчку у њеним споровима са Турском и то не само по питању статуса Свете Софије. Данко Страхинић, дипл. историчар Православље – новине Српске патријаршије, број 1278. од 15. јуна 2020.
  4. Педесетница, за хришћане представља испуњење свега што је у Свом земаљском служењу савршио Христос. Спаситељ је учио о Царству Божјем и гле, оно се открило у Педесетници! Христосје обећао да ће Дух Божји открити људима Истину и, гле, то се догодило у Педесетници! (Протојереј Александар Шмеман) Светописамска чтенија на Духовски уторак Рим. 79 зач. (I, 1-7, 13-17). Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије, које Бог напријед обећа преко пророка својих у Светим Писмима, о Сину својему, који је по тијелу рођен од сјемена Давидова, Исусу Христу Господу нашем, који је објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божијега васкрсењем из мртвих, кроз којега примисмо благодат и апостолство, да ради Имена његовог приведемо у послушност вјере све незнабошце, међу којима сте и ви позваници Исуса Христа, Свима који су у Риму љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Али вам нећу затајити, браћо, да сам много пута намјеравао да вам дођем, да и међу вама имам неки плод као и међу осталим незнабошцима, па бих до сада спријечен. Дужан сам и Јелинима и Варварима, и мудрима и неразумнима. Отуда моја жеља да и вама који сте у Риму проповиједам јеванђеље. Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину. Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: А праведник ће од вјере живјети. Мт. 10 зач. (IV, 25 - V, 13). У време оно, за Исусом иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана. А кад он видје народ многи, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи: блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; блажени који плачу, јер ће се утјешити; блажени кротки, јер ће наслиједити земљу; блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; блажени милостиви, јер ће бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети; блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас. Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Беседа преподобног Јустина Ћелијског на трећи дан Педесетнице Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову. Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго него сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Апостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Штавише, Црква је Христова непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова, сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу. Зато је данас и речено у Светом Еванђељу да је Господ Христос силно посведочен за Сина Божјег Духом Светим по васкрсењу из мртвих – силно посведочен. Да, Њиме, само Њиме, јер, какво би било сведочанство преплашених ученика који су се скривали од Јевреја? Та они се разбегли, многе сумње, неверице око Васкресења Христовог. Нису хтели да верују. Тома је тражио да опипа Васкрслог Господа, сам страх и трепет. А када Дух Свети на дан Свете Педесетнице сиђе на Свете Апостоле, тада Небеска Сила, све Небеске Силе испунише душу Светих Апостола, и испунише све верне, испунише Цркву Христову, и у темељ поставише Свету Тројицу, јер Света Тројица је темељ за Цркву. Силно посведочен Господ – од кога? Прво од рибара, од простих људи. Није се могло рећи: гле, они су учили велике и високе школе, студирали философије, науке, па ето, зато су тако моћни и силни, зато тако силно сведоче. Шта ти очекујеш од рибара, шта од земљорадника? Премудре речи? Не, њих нема код њих. „Оно што видесмо и чусмо, то сведочимо – објављује Свети Апостол Петар и сви Свети Апостоли. Што видесмо и чусмо, оно што руке наше опипаше, очи наше гледаше, уши наше слушаше, то ми проповедамо – Христа Господа Васкрслог. Да, ми себе не проповедамо, ми ништа своје не проповедамо. Али, онда долази велики сведок, сјајан и славан, врло учен и најученији, Савле, који Духом Светим постаје Павле. Шта чујемо од њега, какво сведочанство? Каква сила, каква моћ! И он себе одриче: Ја сам ништа… Ја, ја сам највећи и први од свих грешника, ја једно знам: Господ чим дође у овај свет распне се за мене, васкрсе и вазнесе да би ми дао Живот Вечни. Да, само то Он дарује, само Господ Христос дарује Живот Вечни. Макар ти био један велики грешник, али вера, вера у Њега спасава. Чули сте чудну Благовест Светога Павла, који вели: „Не стидим се ја Еванђеља Христовог, јер је оно сила Божја на спасење сваког који верује“. Не стидим се Еванђеља Христовог. Шта, шта су философи овога света, шта науке? Чиме завршава човек научник, човек философ, човек мудрац? Гробом, смрћу, а то значи смрадом, црвима, змијарником. Зато се ја стидим сваке философије, сваке науке, стидим се свега што не побеђује смрт у овоме свету. Господ Благи, Васкрсли Христос, Духом Светим даје нам вечно спасење, даје вечну благост, даје право Еванђеље – Еванђеље Христово, Еванђеље о Вечној Истини. Она је дошла у наш земаљски свет и објавила: „Ја сам Истина“; ја сам Пут ка Вечној Истини, Пут у Вечни Живот. Ја сам Светлост света, правда овога света, Правда Божја у овоме свету. Људи, да ли вас је икада већи дар посетио? Да ли је икада земљу, икоје људско биће обрадовало таквим чудесним Благовестима. – Не! Сигурно не! Зато, зато сеја не стидим Еванђеља Христова, вели Свети Апостол, јер је сила Божја на спасење свакоме који верује. Сила Божја: бежи сваки грех од те силе, бежи свака смрт од те силе, бежи сваки ђаво од те силе. На спасење свакоме – сила Божја, не сила људска. Многе су силе, али је Дух један. БОГ је један Који чини све у свему, Бог – Света Тројица. Какве су силе које даје Дух Свети? Силе које разарају и уништавају сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, сваки пакао, сваку муку, сваку невољу овога света; када испразне душу човекову, када протерају из ње смрт и грех и сваког ђавола и сваког демона – тада те Божанске силе Духа Светога испуњују душу нашу Истином Божјом, Правдом Божјом, Добротом Божјом, Лепотом Божјом, Радошћу Божјом, Вечним Животом Божјим. Ето, какве су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Свог Светог. Каква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан свете Педесетнице, Сила с висине? Те Божанске силе постају наше, постају моје, и твоје, и свакога човека под једним условом: да верујемо у Господа Христа, у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа. Те Свете силе, те Божанске силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Крштење, и сва Света Тројица… на спасењу. Крштавамо се у Име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, Богом, свима Божанским силама: Свето Причешће – испуњујемо се васцелим Господом Христом. Каква је то Сила онда у нама? – Света сила! То долази од Господа, то је дар Његов, а од нас зависи како ми примамо те Свете силе. Шта треба ми да радимо да бисмо Божанске силе унели у своју душу, и очистили себе од свакога греха, и испунили себе сваком Силом божанском: Вечним Животом, Вечном Истином, Вечном Правдом? Чули смо данас из Светог Еванђеља Еванђеља о блаженствима. То је Свето Еванђеље које нам казује да се ми хришћани испуњујемо Божанским силама, Светим божанским силама када остварујемо свете врлине у нашем животу. У девет блаженстава Господ је сместио све врлине новозаветне, све врлине небеске. Прва врлина јесте смиреност: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“.Смирени су они који дух свој земаљски смирују пред Духом Божјим, Духом Христовим и осећају и тврде: Мој дух ништа је према Духу Божјем; мој дух, да би био нешто, да би се усавршио, треба да се допуни Духом Светим, да се усаврши Њиме, да се испуни Њиме. А пут ка томе то је смирење. Смирити ум свој, себе целог пред Господом Христом, пред Светом Тројицом и чинити Свето Еванђеље: Блажени смирени, јер је њихово Царство, Небеско. И када смираваш себе, често доживљаваш велику муку. Ти треба себе да смириш пред неким човеком ко зна како недостојним, али у име Христа, и ти то чиниш са великом муком, са великим напором. Али Господ даје чудесну утеху, Дух Утешитељ испуњује душу твоју блаженством. Зато је Спаситељ и ставио као први услов, као први позив ка светој врлини – шта? Смирење. Блаженство не би било блаженство, ако се не смириш. Смирујући себе пред Господом Христом, пред Његовим Светим Еванђељем, примајући Њега целог, васцелог, и Духа Светог, Свету Тројицу, вером и смирењем, гле – твоје је Царство Небеско. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Гле, како наизглед мала врлина – смиреност, а цело Царство Небеско ти си свео у душу своју. Каква милост! Какав дар од Чудесног Господа Исуса, Јединог Човекољубца! Света врлина смирења и у њој Света божанска сила непобедива, свепобедна, очишћена од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола: испуњује душу Вечном Истином Божанском, Вечном Правдом, Вечним Животом – целим Царством Небеским. Човече, шта би ти више тражио од Господа Христа, шта би више тражио од Јединог Истинитог Бога? Гле, за једну врлину, један мали напор Он ти даје цело Небеско Царство. А сад ти Благи Господ казује другу врлину: „Блажени кротки, блажени који плачу јер ће се утешити“. Плач покајни то је прва особина правог хришћанина. Када у светлости Духа Светога човек сагледа себе, душу своју, он – шта види у себи? Слабости, немоћи, грехе, поразе, падове, и онда му очи постају сузарници, онда очи плачу покајнички и кају се. Каје се срце, каје се душа, каје се савест, а очи лију сузе. Блажени они који плачу, јер ће се утешити. Да, ту Утешитељ стоји крај тебе и скупља сузе твоје покајничке. Веруј, веруј да нема греха, нема грехова, нема свих грехова овога света, који плачем покајничким не могу да буду спрани са душе моје и твоје. Утешитељ Благи тако чудесно орасположује душу, навија је и сузе се роне, преливају све поноре твоје душе, све планине и пожаре твоје душе, и ти испираш грехе своје покајничким плачем својим. У тој светој врлини ти се осетиш уплашеном жртвом. Он у мукама нашим даје блаженство нама, покајничким грчевима, покајничким сузама, покајничким мукама Он даје сузе блаженства. Кајеш се и осећаш како Господ милује твоју покајану душу. Утешитељ Благи роси је росом небеске благодати… И онда редом сва блаженства. Блаженство о милостивости – каква чудесна света врлина, света сила!15 Срце хришћаниново пуно милости Спасове, пуно благости Утешитељеве. Што се више хришћанин труди над собом, душа његова је све милостивија. Шта је срце милујуће? – пита се Свети Исак Сирин: „Срце милујуће то је срце које се моли за сву твар, за свако људско биће, за сваког патника, за сваког човека. Не! За сваку травчицу, за сваку биљчицу, па чак и за демоне да их Господ спасе… Тако је разнежено срце сваког правог светог хришћанина, тако је код Светитеља Божјих, и код свих хришћана у мањој мери. Што се више трудиш да срце твоје буде милостивије, ти осећаш како се све веће блаженство разлива по твојој души. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. И опет, у тим напорима твојим да себе прерадиш у милостиво биће, Господ Благи Утешитељ Свети, разлива милостивост низ Божанску силу, Свету свепобедну силу, и ти постајеш јунак, непобедиви јунак, коме ништа не може наудити. И тако редом сва блаженства. То су свете врлине и кроз њих Свете силе силазе у нашу душу, и ми, ми се испуњујемо Богом, испуњујући се светим врлинама. Ту Благу вест објављује свету Првоврховни Апостол Петар. Он вели у својој Посланици, пише хришћанима, хришћанима свих времена, и вели: „Нама су од Господа Христа дароване све Божанствене силе, све Божанствене силе, које су нам потребне за живот и у овоме и у ономе свету,и у овоме и у ономе свету. У Цркви дају се Свете божанске силе и зато вели Свети Апостол – ми треба да примамо те силе. Како их можемо добити ми, ја, ти, Петар, Павле, Јован, Марко? Како ћемо их добити и задобити, стећи, унети у своју душу? Како? Врлином, трудом, (бежећи) од сагрешења овога света, од сласти овога света, од страсти овога света, дапокажемо – вели он – у вери врлину, у врлини разум, у разуму добродетељ, у добродетељи љубав.Тако, све врлине једна другу вуку, везују или излазе једна из друге. И кад то имамо, вели Свети Апостол, ми постајемо учесници у Божјој природи.То значи: обожујемо се,испуњавамо себе Божанским силама. Место греха и смрти и ђавола у нама, ето Божанских сила, а кроз њих и у њима Пресвета Тројица, Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети! То је циљ нашег живота! То је циљ сваког људског бића: да обожи себе, да испуни себе Божанским силама. Као што вели Свети Апостол Павле у посланици Колошанима: „Да се испунимо сваком пуноћом Божјом“. Зато је Господ дошао у овај свет.зато је узео тело на Себе да покаже да мало тело људско може сместити целога Бога и живети Богом у овоме свету. Ето, ми смо дужни да испуњујемо себе сваком пуноћом Божјом. Божанске Свете силе дају нам божанске свете врлине, божанске Свете Тајне. Свака света врлина приступачна је и мени и теби. Од нас сад зависи – шта? Напор, труд, рад, бдење, усавршавање у врлинама. Ни у кога од нас вера није савршена: треба да се трудимо да порасте вера наша у нама. Ни у кога од нас љубав еванђелска није савршена: треба да се непрекидно трудимо да порасте љубав божанска у нама. Ни у кога од нас молитва није савршена: треба да се трудимо да молитва еванђелска порасте у нама, да непрекидно расте. Хришћанин увек расте, увек се труди, увек напредује, никада не стаје. Свети Григорије Ниски вели: „Хришћанин никада не стаје. Застане ли то је већ назадак“. Ми увек идемо напред. Пред нама је Вечни Живот, Вечна Божанска Истина, а то треба непрекидно стицати, то је непрекидан труд. Не заборавите: блажени су они који извршују Еванђеље Христово, заповести Христове. И сви који се труде на ма којој врлини, и хоће да је учврсте у себи, и у свим мукама и невољама… (Незавршена беседа, због прекида магнетофонске траке). Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. На Педесетницу су сви Апостоли били заједно у Јерусалим у соби названој горњица, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од њих. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Светописамска чтенија на Духовски понедељак Еф. 229 зач. (V, 9-19). Браћо, плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. Истражујте што је угодно Господу. И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено излази на свјетлост. Зато вели: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри. него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли. Згог тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме. Мт. 75 зач. (XVIII, 10-20). Рече Господ Својим ученицима: гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено. Шта вам се чини? Ако неки човјек има сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих. Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на други дан Свете Педесетнице У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин! Зашто је Дух Свети сишао у овај свет? Да нам да силе да Господа Христа оваплотимо у себи, у души својој, у животу свом. Да нам да силе да Господа Христа примимо онаквог какав Он јесте, да Га примимо као Бога и Човека. Зато је Дух Свети сишао у овај свет, Он Друго Лице Свете Тројице, Божанска Сила, Божанска Свесила. На данашњи Дан сишао је у виду огњених језика на Свете Апостоле, на Цркву Христову, коју је Он основао у овоме свету, еда би Црква Христова остала и занавек – шта? Спаситељица света, помоћу Спаситеља света Господа Христа! И Дух Свети, та Божанска сила, постао је сила наше вере. Ви знате ради чега је дошао Господ Христос у овај свет. Родио се као мало Детенце, мало Детенце које су почели да гоне. Ирод је хтео да Га погуби, Његова Света Мајка бежи у Египат са Њим. А онда живот у овоме свету, па страдања, па оговарања, па клевете, говорили су: „у њему је ђаво“, а Он је дошао да спасе свет од ђавола; па Голгота, па страдање, па бегунци Његови ученици, гле, беже од Њега, крију се, плаше се смрти, плаше служавки, плаше фарисеја, плаше садукеја… Све је то било пре педесет и неколико дана. А данас – данас ти плашљивци, ти бегунци постају неустрашиви Проповедници тог истог Исуса. Ко им је дао ту силу? Дух Свети Који је данас на њих сишао. Испунила се реч Спаситељева: да ће на њих сићи Сила с висине, и они ће се обући у ту Силу, и онда, онда ће победнички ући у овај свет и неустрашиво проповедати – кога? Васкрслог Господа Христа, Јединог Победитеља смрти и греха и зла и ђавола! И од тада, тај се пожар више не гаси. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Торжественом Патријарашком Литургијом прослављен је престони празник храма Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене на Вождовцу. Звучни запис беседе Надахнутим речима литургијске омилије Његова Светост је поучио сабрани народ Божји, истакавши велики значај Светог цара Константина и његове благоверне мајке Јелене у освештаној и благословеној историји Цркве Христове, која је пролазила и пролази кроз многобројне тешкоће, али која благодаћу Божјом на тајанствен начин увек просијава крсто-васкрсном светлошћу. У свом архипастирском слову Патријарх је указао на неизмерни и благословени значај активног литургијског живота који је темељ општења са Богом и свима светима који су просијали угодивши Господу и који нама постадоше освештани примери истинског хришћанског етоса. У наставку свете Литургије обављен је свечани опход око светог храма са читањем Јеванђеља. Освећени су славски дарови овогодишњих кумова славе господе Илије Ђорђевића и Александра Радованца са породицама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Црква Свете Софије (храм Свете премудрости Божије), симбол хришћанства, у некадашњем Константинопољу, данас Истанбулу, изграђена је у време цара Јустинијана између 532. и 537. године, a након турског освајања 1453. године претворена је у џамију (Велика Фатих Џамија). По успостављању секуларне Републике Турске на челу са Кемалом Ататурком и реновирања 1931-35. године отворена је као Музеј Аја Софија. Још од 1935. године бројне исламске и националистичке партије захтевале су да се Аја Софији поврати статус џамије. Примера ради, поводом 500 година од освајања Константинопоља 1953. године, у време владе премијера Аднана Мендереса, у Свету Софију су враћена четири велика медаљона са именима прва четири калифа. Такође, од 1991. године у Хусран Касри павиљону одржавају се подневне и поподневне молитве. Од доласка на власт про-исламске Партије правде и развоја (АКП), садашњег председника Реџепа Тајипа Ердогана, 2002. године, упркос његовој почетној помирљивијој реторици, све више су ограничаване тековине секуларног кемализма. Током последње деценије, уз прећутну сагласност власти, исламистичке групе, али и ултранационалисти, организовали су скупове током молитви петком и потписивање петиција како би „разбили клетву“ и скренули пажњу јавности на питање пренаменовања Свете Софије у џамију. Узгред, у самом Истанбулу има довољно џамија, а ни оне нису пуне током свакодневних молитава (што је и сам Ердоган потврдио током неких својих обраћања). Турске власти су 2006. године, упркос чињеници да је строго забрањена употреба музеја као молитвеног простора (било као муслиманског или као хришћанског), дозволиле коришћење мале просторије за молитвене потребе запослених хришћана и муслимана, а од 2013. године са минарета се чује два пута дневно, позив на молитву, езан. У међувремену су две цркве посвећене Божијој Премудрости у Изнику (Никеја, у којој је заседао Седми васељенски сабор) 2011. и Трабзону (Трапезунт) 2013. године претворене у џамије. За трећу, цркву у Енезу (Еинос), саопштено је да ће „Аја Софија џамија“ бити завршена до почетка месеца Рамазана, који ове године пада између 23. априла и 23. маја, a такође је најављено и претварање некадашњег манастира Студиос у џамију. Важно је поменути да је у једном интервју из фебруара 2013. године Њ.С. Патријарх Вартоломеј на питање о статусу Свете Софије рекао да „ако треба опет да буде отворена као богомоља, треба да буде отворена као хришћанска црква... јер је изграђена као црква, а не као џамија“. Временом су и представници власти, а посебно потпреседник Владе Бјулент Аринч (од новембра 2013), почели отворено да заговарају идеју о поновном претварању Свете Софије у џамију. Недуго потом је, приликом прославе освајања Константинипоља 30. маја 2014. године, и сам Реџеп Ердоган, тада премијер, предложио поновно пренаменовање у џамију и позвао вође исламских земаља да се заједно ту и моле. Даље, на Ускрс 11. априла 2015. године, који се поклопио са рођенданом исламског пророка Мухамеда, по први пут након осамдесетчетири године, уз дозволу Дијанета (Државног директората за религијске послове) изговарани су стихови Курана унутар Свете Софије. Већ наредне године, 1. јула 2016, у ноћи снаге (Лејлетул-Кадр, тада се обележава прва објава Курана пророку Мухамеду), изговорен је езан унутар Свете Софије, који је преносила државна Турска радио-телевизија, као и свакодневно читање Курана. Током преноса специјални гост је био Мехмет Гормез, први човек Дијанета, који је врло домишљато причао о куполи Свете Софије и њеном значају за исламску историју (sic!). Ови потези су изазвали мали број међународних реакција. Реаговали су само амерички Стејт департмент са коментаром да Турска треба да поштује традиције Свете Софије и грчко Министарство спољних послова које је изразило бригу и неслагање јер се тим потезима „поткопава природа Свете Софије као споменика глобалног културног наслеђа (на УНЕСКО листи светске баштине, прим. Д.С). Треба рећи да се пренамени противе и секуларни Турци који у одржању статуса музеја виде национални симбол секуларне републике. Потом је, новембра исте године, Дијанет је објавио постављење сталног имама за Свету Софију. А половином маја 2017. године током јутарње молитве испред Свете Софије ултранационалистчка Анатолска омладинска асоцијација (АГД) поновила је захтеве за реконверзију у џамију. Крајем марта 2018. године унутар Свете Софије, током отварања фестивала, турски председник Ердоган је позвао присутне да заједно са њим тихо изговоре први стих Курана и то посветио "душама свих који су нам ово дело оставили као наследство, посебно истанбулском освајачу“. Следеће године у марту, Ердоган је изјавио да је „била грешка што је (Аја Софија) претворена у музеј“. Он је додао да се због статуса музеја плаћа улаз и да ће то бити промењено, те најавио „важне архитектонске измене“, али се није изјашњавао о томе да било каква промена захтева и сагласност комитета УНЕСКО. Иако су неки аналитичари ове изјаве узимали у контексту локалних избора које је Ердоганова АКП изгубила у Истанбулу, из његовог штаба је потврђено да ово питање остаје важно и након избора. У претходне две године донете су и две судске одлуке које могу бити од значаја за питање статуса Свете Софије. Турски Врховни суд је 13. септембра 2018. године одбацио захтев Турске уније за историјске споменике (која се и раније обраћала другим судовима) да се овај историјски споменик претвори „молитвену кућу“ за муслимане. У образложењу је стајало да организација није овлашћена да такве пријаве подноси. Овиме није отклоњена могућност да неко други, коме турски прописи омогућавају, то и учини. Друга је пресуда Државног савета Турске из новембра 2019. године да се некадашња црква Светог Спаса у Хори, један од бисера византијске уметности, претвори поново у џамију. Образложено је да је незаконито, одлуком кабинета министара 1945. године, постала музеј, јер џамија „не може бити коришћена ни за шта друго осим за своју основну функцију“. Ова одлука представља преседан за споменике хришћанског порекла у Турској, нарочито за Свету Софију. Према писању провладиног медија Јени Акит у „Великој Аја Софија џамији“ 23. марта 2020. године извршени су „акустични тестови снимања изговора езана и делова Курана“. Ове новине су такође изнеле и тврдњу „да је Аја Софија џамија незаконито претворена у музеј“. У последњем таласу искоришећна је и пандемија короновируса да се укаже како је потребно да Света Софија поново функционише као џамија. Хасан Турут, председавајући Синдиката верских и радника фондација, почетком маја позвао је Ердогана да се првог петка по окончању пандемије одрже молитве у Аја Софији, као што је то учинио и Мехмед II Освајач, првог петка након освајања Константинопоља. У јавности се често „игра“ на име Мехмеда II Освајача, као и на сујеверје помињањем „клетве“ султана за оне који покушају да Аја Софији одузму статус џамије. Стално понављање неких поступака, може се тумачити као озбиљан разлог за забринутост, јер је Света Софија „постала практично талац водећих политичких и верских струјања у данашњој Турској“. Стиче се утисак, како је један неименовани бивши грчки дипломата приметио, да могућа конверзија служи као преговарачки улог кад год нешто не иде у складу са жељама турских власти, те да црква Свете Софије, може да буде жртва популистичке политике. Сви наведени догађаји указују да је реч о смишљеној државној политици којом се сензибилише јавност, да би иста била покриће за евентуалну кончану одлуку о статусу. Ова постепена „реисламизација“ Свете Софије из музеја у џамију, је свакако и сигнал бирачима да политички ислам све више заузима главно место у јавној сфери. Према Ердему Јучелу, бившем директору Музеја Аја Софија, било какав јак глас, а последично и гласно изговарање молитава, могу да буду проблем јер је сама структура храма у врло осетљивом стању, што је разлог да туристички водичи годинама уназад посетиоцима причају врло тихим гласом. Уз то коришћење објекта као џамије захтева и грађевинске радове, које је Ердоган поменуо, како би се омогућио приступ онима који хоће да се моле. Такође, остаје питање какав би однос био према откривеним и видљивим мозаицима који су из верских разлога уклањани или прекривани малтером, да ли би се то чинило и сада или решавало на други начин као у Трабзону и Изнику (табле и светлосни ефекти). Ипак, ако нешто сачува Свету Софију у Истанбулу од поновног претварања у џамију, како је то добро приметила византолог Вероника Калас, то ће бити чињеница да она као један од најпосећенијих музеја у Турској (годишње око 3.3 милиона посетилаца) у државну касу приходује огроман новац, а не зато што власти не желе да се то деси. *** Дан након што је текст отишао у штампу 9. маја 2020. године др Фахретин Алтин, шеф комуникација турског председника Ердогана, објавио је твит у коме је уз фотографију Аја Софије написао „Недостаје нам! Још мало стрпљења. Успећемо заједно...“. Овом поруком је показано да се не престаје са слањем порука Ердогановим бирачима. https://twitter.com/fahrettinaltun/status/1259227284998950915 Да не одустаје од ове идеје турски председник је показао и на дан 567. годишњице обележавања османског освајања Цариграда 29. маја. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на његово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док се Ердоган укључио путем видео линка. Поред саме Свете Софије изграђена је копија дела цариградских зидина на којој су пројектоване виртуелне и игране сцене освајања Цариграда, а прослава је завршена вишеминутним ватрометом. https://twitter.com/tcbestepe/status/1266437635683127299 Ови догађаји наишли су на оштре осуде грчке дипломатије и медија, док су се поједини посматрачи запитали да ли је Аја Софија остала музеј само на папиру. Данко Страхинић Извор: Православље - новине Српске патријаршије, бр 1276, 15. мај 2020.
  8. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија на Телепу, 11/24. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи, владика Иринеј је указао на значај данашње јеванђелске перикопе и на важност мисије свете браће Ћирила и Методија. Свака света Литургија – без изузетка – вишеструки је празник, јер на свакој светој Литургији прослављамо Господа и свете Његове угоднике. Црквени песник, у једној од црквених песама које смо појали, каже да смо сви ми слепи на душевне очи. Докле год у нама и око нас постоји грех, и ђаво делује на нас, дотле смо ми слепци духовним очима, иако можда добро видимо телесним очима. То чудо које је Христос учинио – исцељење слепога који не види телесним очима, исто је толико значајно, али можда и не толико значајно колико оно што Христос врши свакога дана, свакога часа, свакога трена кроз све векове, а то је да отвара душевне очи душевно и духовно слепима, навео је Епископ бачки. Владика је додао да је међу словенским народима празник Свете браће Ћирила и Методија омиљени празник и да је дело ових светитеља темељ онога што се дешавало на нашем, српском духовном и историјском путу. Да није било њих не би после било ни Светога Саве, не би било кнеза Лазара, не би било свега онога што нас одржава духовно и историјски. Зато је предање, та духовна традиција светих Ћирила и Методија, наставак претходне, вековне, светоотачке, а она је основ наше светосавске и светолазаревске, истакао је Преосвећени владика Иринеј. Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио ипођакона Јована Вачика у чин ђакона. После благосиљања славког колача и кољива, у име свештенослужитељâ и вернога народа храма на Телепу, протонамесник Велимир Врућинић је заблагодарио владици Иринеју на началствовању евхаристијским сабрањем. Као што сте данас то учинили у храму који је изграђен и који служи Вашим благословом, тако већ 30 година – као Архијереј Цркве Божје – сведочите Јеванђеље Христово. Ви Владико, чврсто и непроменљиво проповедате и живите једну веру и Једнога Господа нашег Исуса Христа. Са жељом да још дуго година служите и сведочите, приносим Вашој љубави дар – икону великог архијереја, која је насликана у нашој парохији. Владико, на многаја љета, навео је настојатељ храма на Телепу. Епископ бачки је честитао славу братству и парохијанима храма. Нека Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, без страха од било каквих вируса осим вируса злобе, демонске и људске, и да се трудимо и сами да из нас никада не извире неко осећање небратољубиво и небогољубиво, казао је владика Иринеј. У знак захвалности владици Исихију, који је по први пут као архијереј служио у храму Светих Ћирила и Методија у Новом Саду, парохија телепска даривала је Његовом Преосвештенству икону Мајке Божје. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Кумови славе су чланови породице Шаренац. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Пете недеље по Васкрсу, 17. маја 2020, када наша Света Црква прославља сећање на сусрет Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић и архиђакон Илија (Јовановић). Окупљеном верном народу владика Иларион обратио се беседом у којој је најпре истакао важност тумачења јеванђелских прича која нам помажу да схватимо духовни смисао Светог писма. Данашња јеванђелска перикопа, чије тумачење имамо сачувано у беседи Светог Јустина Ћелијског, показује нам да је Господ својим човекољубљем чинио многа чудеса па тако и од грешне и развратне жене учинио изабрани сасуд. Владика се потом осврнуо на актуелна дешавања на нашим просторима – Шта насупрот таквом Христовом делању имамо у данашњи дан? Управо у нашој братској Црној Гори имамо обрнуту ситуацију где свете људе чине разбојницима које затварају мимо сваке логике, исправности и правде. То имамо увек када онај који има власт нема Бога и страха Божјег у себи и када се мртво слово на папиру закона ставља изнад вечног Слова које је Господ Исус Христос. Затим је пожелео свима од Господа укрепљење, благослов и подстицај на добра дела. Извор: Епархија тимочка
  10. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Епископ зворничко-тузлански господин Фотије посјетио је данас, 04. маја 2020. године, манастир Свете Матроне Московске у Ритешићу. Настојатељ манастира, игуман Исаија, упознао је Епископа са радовима на изградњи манастирског конака и уређењу порте. Након посјете Ритешићу, Епископ је посјетио град Добој и упознао се са током радова на обнови епархијског дома. Том приликом Владика се сусрео са градоначелником Добоја господином Борисом Јеринићем којем је изразио своју благодарност за помоћ коју град Добој пружа у обнови овог значајног црквеног објекта. Између осталог разговарано је и о тренутној епидемиолошкој ситуацији у Добоју. Тим поводом Владика је упутио ријечи подршке градоначелнику, грађанима Добоја и свим службама које се боре са овом пандемијом, уз молитву за њено брзо окончање. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  12. Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православие.ру
  13. Поштујући столетну православну традицију молитвених литија у време патњи и невоља, мошти свете Филотеје из манастира Арђеша, познате као „заштитница Румуније“, ношене су у литији широм округа Арђеш у среду, 22. априла 2020, уз молитве за окончање пандемије вируса корона. Њене чудотворне мошти чувају се у архиепископској саборној цркви у Арђешу на југу централне Румуније. Последњи пут су ношене у литији током суше 1947. године, пре 73 године. „Камион који је превозио мошти, возио је поред централне цркве и болнице у општинама и градовима да би се молило за Господњу помоћ како би округ Арђеш и Румунија били избављени од вируса корона“, рекли су службеници Архиепископије у Аргеђу. Пре него што је литија почела, архиепископ арђешки Калиник прочитао је посебну молитву за окончање пандемије и молитву светој мученици Филотеји. Архијереј је посебно истакао да света Филотеја увек услишава молитве верника. Епархијске архиве показују да су се мошти велике светитељке често ношене у литији широм округа и јужне Румуније, у време суше, глади и заразних болести, извештавају из ове архиепископије. Архиве такође бележе захвалност многих верника који су задобили исцељење и олакшање кад год су били у невољи. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Пренос Свете Литургије на Велику Суботу можете пратити на овој страници. Сви који могу благовремено да поставе линкове могу да помогну. Пријатна и благословена молитва. П.С. Ово није замена за одлазак у цркву. Али, боље ишта него ништа.
  15. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Звучни запис беседе Драга браћо и сестре, нека је свима на здравље и спасење ова света Литургија и свето Причешће! Дај Боже догодине у друкчијим околностима да прослављамо ове свете дане, и данашњи дан када је установљена света Литургија, када је Сâм Христос прву новозаветну Литургију на Тајној вечери, са ученицима својим, служио као Првосвештеник Цркве Своје, и сви ови други споменути догађаји: прање ногу ученицима, као пут смирења; наговештај Јудиног издајства и Спаситељевог страдања, али и после свега тога, дај Боже да у радости Васкрсења и ми – поред свега што се дешава око нас и са нама – прославимо и заблагодаримо Господу и молимо Му се за свако добро, истакао је владика Иринеј по завршетку Литургије. На Велики четвртак, директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Благодарећи Острог ТВ студију на нашем порталу сте пратили директан пренос свете архијерејске Литургије коју је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
  17. Митрополит мински и заславски Павле, патријаршијки егзарх све Белорусије, кружио је границама Републике Белорусије на авиону са чесним светињама Белоруске Православне Цркве - копијама крста Свете Евфросиније Полоцке, Жировицке и Державне иконе Пресвете Богородице, и иконе светог Луке Кримског, и такође с крстом у којем је честица Животворног дрвета Крста Господњег и честицама моштију многих светих, преноси Патриархиа.ру. Током ваздушне литије 2. априла 2020. Његово Високопреосвештенство био је у пратњи архијереја Теодора Повнија, старешине парохије града Минска. Високопреосвећени и свештеник обавили су молебан за зауставили ширење вирусне инфекције и да Свемогући Бог заштити земљу и људе Белорусије од сваког зла. Током лета певан је Акатист Прветој Богородици, светој праведној Софији Слуцкој, Светом Луки, архиепископу симферопољском и кримском. Пред лет митрополит Павле је упутио архијерејима, свештенству и благочестивом народу Белоруске Православне Цркве молбу „да заједно упутимо сугубе молитве да се нашем народу подари милост Божја и заустави даље ширење смртоносне опасности“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. У теби, мати, верни образ Божији засија, узевши крст и следећи Христа. Делима си подучавала како укротити тело као пролазно, и ценити душу као бесмртну. Стога се и твоја душа, преподобна Марија, радује са ангелима. (тропар) Преподобна Марија Египћанка Свети Григорије Палама: Беседа изговорена у пету недељу Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: Прва беседа у пету недељу Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: Друга беседа у пету недељу Великог поста Свети Владика Николај: Еванђеље о служби и страдању Сина Божјег Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Пета недеља великог поста) Архиепископ Аверкије (Таушев): Пета недеља Великог поста Беседа Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2015. године у новосадском саборном храму (аудио) Беседа Епископа јегарског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2014. године у Светоархангелској обитељи у Ковиљу Протојереј Андреј Ткачов: Радујте се развратници покајани Јеромонах Игнатиjе (Шестаков): Славољубље (Беседа у пету недељу Великог поста) Ђакон Вељко Васиљев: О првом бденију Катихета Бранислав Илић: Пета недеља Великог поста – Преподобне Марије Египћанке Катихета Бранислав Илић: Прво бденије – сиже великопосних дана Катихета Бранислав Илић: Друго бденије – похвално пјеније Богомајци ТВ Храм: Разговори о недељама Великог поста (пета недеља Великог поста) ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Глувна Радио Беседа: Недеља преподобне Марије Египћанке (аудио) Радио Светигора: Пета недеља Часног Поста - Глувна (аудио) Извор: Ризница литургијског богословље и живота
  19. Глобална криза изазвана пандемијом COVID-19 покренула је низ жустрих расправа међу хришћанима. Из тог разлога се снажно расправља о начину на који се свето причешће раздаје верницима. У црквама које су и даље отворене, многи протестанти и католици одустају од путира, те се њихови верници причешћују само телом Христовим. Свештенство и лаици у православним заједницама, дискутују о могућности да се испробају нови начини за раздавање светог причешћа који би спречили ширење заразе путем заједничке кашичице. Ова расправа произвела је емотивне реакције оних који тврде да је немогуће да евхаристија учини некога болесним услед истинског присуства оваплоћеног Христа. Већина православних синодâ издала је смернице о томе како максимално обуздати ширење заразе у црквама, а цркве су сагласне по питању причешћивања: не постоји могућност да тело и крв Христова било кога заразе. Оваква одбрана вере има за последицу то да било каква промена у начину раздавања причешћа није дозвољена. Изузетак су само две цркве. Тако, Румунска црква дозвољава верницима да донесу своје кашичице од куће, а Православна црква Украјине омогућава свештенству да причешћује вернике тако што полажу у њихове руке евхаристијски хлеб који је претходно натопљен вином. У наставку овог есеја испитаћемо обе тврдње указујући на изборе наших предака у прошлости. Моје истраживање показаће да је Црква користила бројне методе за раздавање светог причешћа, те да њено чврсто веровање у истинску Христову присутност у евхаристијским даровима не обећава сигурну заштиту од заразе. Елементи причешћа: разноврсност и еволуција Једно од уврежених мишљења о источном литургијском обреду које се најчешће понавља јесте то да је он био једнообразан, те да је остао релативно непромењен у односу на своје апостолско порекло. Историчари литургијских обреда показали су да су литургије Истока и Запада коегзистирале као скуп различитих традиција од самог почетка. Заправо, новозаветни извештаји о Христовој Тајној вечери са његовим ученицима јасно испољавају ову разноликост. На пример, у Лукином извештају помиње се чаша пре и после вечере, а поредак обредне вечере који наводи Лука разликује се у односу на остале синоптичаре. Осим тога, Матеј и Марко наводе Исусове речи о испијању из чаше као начину учествовања у „крви завета“, позивајући се директно на Мојсија који је запечатио Божји савез са јеврејским народом тако што их је кропио крвљу (2 Moj. 24). Супротно овоме, апостоли Лука и Павле наводе да се Христос позива на чашу као на „нови завет у мојој крви“ (Јер. 31). Ови рани примери нам једноставно указују на то да су локалне апостолске заједнице, настале из јеванђелске проповеди, поседовале суптилне разлике у детаљима описа Тајне вечере која је прожимала њихове литургијске праксе. Од почетка Цркве није постојала литургијска једнообразност. Разноврсност литургијске праксе била је доминантна од настанка хришћанства, па кроз цео средњи век. Након Константиновог едикта 313. године долази до еволуције евхаристије која од малог, кућног окупљања постаје велики, јавни догађај. У источном хришћанству била је уобичајена пракса да сами људи доносе приносе хлеба и вина који би се користили за евхаристију. Цркве Истока и Запада наставиле су праксу у којој се причешћују сви – свештенство и лаици – хлебом и винoм, одвојено. Православна црква променила је ову праксу тако што је причешћивање кашичицом преовладало у једанаестом веку. Знаменити литургичар Роберт Тафт, који се првенствено бавио визинтијском литургијом, описујући обред причешћивања у Цариграду наводи да је на малим столовима било више позамашних дискоса са освећеним хлебом, који је један свештеник раздавао причасницима. Тафт указује на то да је увођење причешћивања кашичицом неко време наилазилона отпор. Напослетку, овај начин причешћивања се усталио, додуше само за лаике, јер се свештенство и даље причешћује хлебом и вином, одвојено. Са изумом штампарије долази до масовног објављивања и ширења литургијских књига, што је знатно отежало процес локалне ревизије богослужења. У црквама византијског обреда раздавање причешћа кашичицом остало је непромењено до данас и допринело је да се њихови литургијски обреди схвате као непроменљиви. Према тексту Литургије Светог Јакова, лаици треба одвојено да се причесте телом и крвљу Христовом, но, ова се литургија ретко служи у Православној цркви. Јерменска црква је задржала праксу раздавања причешћа путем натапања – потапајући хлеб у вино у путиру и дајући га причаснику. Тафт наводи да се некада причешће на исти начин раздавало у Јерусалиму и на Западу, али мимо литургије, за причешћивање болесних. У деветом веку западна црква почела је да мења начин раздавања светог причешћа. Забринута због просипања и непоштовања светиње, Црква је установила праксу према којој свештеник поставља тело Христово директно на језик причасника који клечи, док помоћници држе крпу испод његових уста како би ухватили комаде који падају. Црква је увела „фистулу“ (цевчицу) као прелазну промену. Фистула је метална сламка кроз коју је причасник примао освећено вино. Смањење вероватноће просипања био је главни мотив за повлачење путира из начина причешћивања лаика. Римско свештенство се и даље причешћивало телом и крвљу одвојено, док су се лаици причешћивали само хлебом, чиме се правио јаз између свештенства и лаика у Римској цркви за разлику од Византијске цркве. Лутер је указивао на то да одустајање од причешћивања лаика из путира представља прво вавилонско ропство Цркве, средство за јачање моћи свештенства над лаицима, а затим је увео путир као део свог програма литургијске реформе. На Другом ватиканском концилу Римска црква дозволила је лаицима да се причешћују из путира, али је повремено одустајала од тог начина причешћивања за време здравствених криза – последњи пут 2009. године, током епидемије H1N1. Претходни примери показују методе коришћене за раздавање причешћа свуда у Цркви и указују на то да је причешћивање телом и крвљу одвојено био најчешћи начин и за свештенство и за лаике, све док Византијска црква није установила кашичицу у једанаестом веку, а Римска црква повукла путир из причешћивања лаика у деветом веку. У прошлости се такође спомињу варијанте, попут „интинкције“ потапањем хлеба у путир и „интинкције“ приликом припреме причешћа за болесне. Можемо приметити да овде доминирају две тенденције: прво, не постоји једнообразни обред који настоји да препише поредак забележене Христове Тајне вечере са његовим ученицима. Друго, Црква уводи промене из практичних разлога (причешћивање болесних), као и теолошких (спречавање просипања и указивање поштовања евхаристијским даровима). Теолози су почели да уверавају хришћане у истинско присуство Христа у Евхаристији у четвртом веку, а њихови текстови сада служе као саставни део теолошке нарације о томе да је немогуће да се човек разболи од причешћа. Сада ћемо се, у другом делу овог есеја, окренути питању односа овог светотајинског реализма и болести. Имајте на уму да овај део есеја упоређује свето причешће са богојављенском водицом јер оба обреда подразумевају конзумирање освећене материје. Наравно, јелеосвећење је црквени обред који је установљен ради исцељења душе и тела. Ипак, овде ћу искључити поменуту свету тајну пошто се при њеном вршењу уље не користи за јело и пиће. Хлеб, вино и вода Када је Христос одржао Тајну вечеру са својим ученицима, апостоли су записали добро познате речи установљења: „ово је тело моје“… „ово је крв моја“. Рани хришћани су држали Исусову заповест и окупљали су се у спомен на њега да би служили Евхаристију. Већ у другом столећу Јустин Мученик објашњава да „храна над којом се изговарају речи евхаристије постаје тело и крв оваплоћеног Исуса, како би се хранило и преобразило наше тело и наша крв.“ Хришћански пастири продубили су тезу о истинском присуству Христа у евхаристијским даровима – хлебу и вину. Епископ из IV века и мистагог, Свети Амвросије из Милана, поучавајући оне који треба да се крсте, уверава своју паству да хлеб постаје тело Христово: „Хајде да разјаснимо ово. Како нешто што је хлеб може бити тело Христово? Којим речима се врши освећење и чије су то речи? То су речи Господа Исуса Христа… свештеник… користи речи Христове. Према томе, реч Христова је та која ову свету тајну савршава“ Свети Кирило, епископ јерусалимски из четвртог века, такође заступа светотајински реализам. Позивајући се на исте Христове речи изговорене на Тајној вечери, Кирило уверава неофите (недавно крштене) да „примају тело и крв Христову“. Кирилова следећа изјава указује на снажни светотајински реализам када тврди да су тело и крв Христова „подарени у нашим телесним елементима“, тако да причасници „постају удеоници божанске природе“, што је имплицитно упућивање на светотајинско обожење. Кирилова упутства неофитима о поштовању, односно о томе како треба да поступају док примају свето причешће указују на онај изузетан опрез који морамо да имамо приликом приступања Христовом телу и крви. Морате бити „опрезни… пажљиво гледати како не бисте дозволили да вам испадне мрвица драгоценија од злата и драгог камења“. Он поучава неофите да примају причешће у руку „као да примају Цара“ иговори им како треба да се помажу крвљу Христовом. Значајно је да мистагози попут Кирила не своде светотајински реализам на елементе светог причешћа. Он користи исту методу аргументације када тврди да миро које се користи за миропомазање након крштења није обично уље: „Јер као што и евхаристијски хлеб после призивања Светога Духа више није обичан хлеб, него је тело Христово, па тако ни ово свето миро није више обично… након призивања, већ је дар Христа и Духа Светога који је савршен њиховом божанском силом.“ Позивајући се на миропомазање, Кирило два пута опомиње неофите да га „одржавају чистим“, то јест да га поштују на исти начин као што поштују тело и крв Христову. Светотајинским реализмом Амвросија и Кирила обилује читава хришћанска традиција касне антике која се наставља кроз средњи век. Причасници су прихватили нове ритуале попут клечања, приликом примања причешћа на језик и, на Истоку, целивање путира у ком се налази тело и крв Господња. Византијски мистагог касног четрнаестог века Свети Никола Кавасила изражава светотајински реализам сличан својим претходницима, Светом Амвросију и Светом Кирилу. Кавасила тврди да миропомазање „доноси самог Господа Исуса Христа“, и каже да Господња крв пролази кроз наше вене када примамо свето причешће. Кавасила је био осетљив на питање истинског присуства Христа у евхаристији до те мере да је правио разлику између великог входа на Божанској литургији од оног на Литургији пређосвећених дарова. Изрази поштовања прикладни су само у тренутку када улази Цар, а то је на Литургији пређосвећених дарова; не треба клечати када се на Божанској литургији уносе неосвећени дарови. Традиције Истока и Запада међусобно су се разликовале, али су делиле заједничко веровање: Христос је истински присутан у евхаристијском хлебу и вину, у светом миру, али и у води освећеној на Богојављење. Традиција мистагогије објашњава да је примање светог причешћа присно удеоничарење у животу самога Христа. Шта се догађа на светом причешћу? Самим евхаристијским молитвама се моли да Бог да подари конкретне ствари онима који у њима учествују. Овакви благослови налазе се у деловима епиклетичким деловима ових молитава. Тако, у византијској верзији анафоре Светог Василија молимо да нам Бог дарује јединство у заједништву Светога Духа, учешће без суда и осуде, те да нађемо милост и благодат са свима светима. Литургија Светог Јована Златоустог је слична, молимо за трезвеност душе, заједништво Духа Светога, испуњење Царства, дуготрпељивост и избављење од суда и осуде. У Литургији Светог Јакова – која се у византијској традицији ретко служи – молимо за освећење душа и тела. Анафоре Светог Јакова и Светог Василија укључују болесне у ходатајствену молитву. Међутим, приоритет молитве је јасан: молимо Бога да учествујемо у заједништву Светог Духа, у животу самога Бога. Евхаристијско богословље је есхатолошко, у питењу је све дубље понирање у божански живот. Ове молитве не траже нити обећавају да ће Бог излечити све болести или заштитити људе од сваке болести. Благосиљање воде на Богојављење: Заштита од болести и лечење За разлику од евхаристијских молитава, опсежна молитва у саставу чина благосиљања богојављенске водице изричито иште „заштиту од болести“ и „очишћење душе и тела“. Молба за заштиту од болести јавља се и у чину благосиљања крштењске воде, док је очишћење душа и тела специфично за богојављенску молитву. Богојављенски обред освећења воде садржи бројне примере Цркве која моли Бога за исцелење тела, што се најбоље види у молитви „Творче вода“ која је некада била део византијског и западно-сиријског обреда. Ова молитва иште од Бога да избави од било које болести оне који ће бити њоме покропљени. Њено постојање у византијском обреду датира из осмог века, пошто је уврштена међу молитве у Бaрберинијевом кодексу (Codex Barberini 336). Веровање да богојављенска водица пружа заштиту од заразе, али и исцељење од болести, не ограничава се само на прошлост. До данашњег дана људи учествују у обреду кроз пијење, кропљење и помазивање богојављенском водом, очекујући да ће Бог излечити њихове болести. Према сведочанствима извора, поред тајне јелеосвећења, богојављенска водица сматра се главним извором телесног оздрављења, након које долази свето причешће. Светиње које се кваре и истинско присуство Литургијска сведочанства указују на чврсто веровање Цркве да је Христос заиста присутан у освећеном хлебу и у чаши, као и у богојављенској водици. Чини се да је нелогично и противно интуицији сугерисати да би се материјални елементи испуњени Христовим присуством могли покварити и постати штетни. Примери из историје и данашња пракса решавају ово узнемирујуће питање. У својој омилији о крштењу изговореној 387. године, Свети Јован Златоусти тврди да се вода освећена на Богојављење не квари две, па чак и три године. Христово присуство продужава животни век воде, али се она с временом треба заменити. Доситеј, монах манастира Филокалу у Цариграду, који је боловао од епилепсије, упокојио се због пијења богојављенске водице 1325. године. Цариградски синод наредио је манастиру да у будућности буду обазривији при чувању воде освештане на Богојављење. Другим речима, чак и освећена вода се на крају поквари. Исто је и са евхаристијским даровима. Црква одређује Велики четвртак као дан када се врши освећење дарова (честица за причешћивање) које се користе за исцељење болесних током целе године. Не би било потребе да се ова светиња допуњава када она не би била подложна кварењу. Проблем кварљивости односи се и на освећени агнец припремљен за Литургију пређеосвећених дарова. Некада ce ови агнеци убуђају и покваре уколико нису довољно изложени ваздуху. Зато Црква упућује свештенике да закопају или спале честице за причешћивање болесних и богојављенску воду који су се укварили из различитих разлога. Проблем није у одсуству Христа у светињи. Христос остаје у потпуности и истински присутан, али материјални предмети који посредују божанско присуство остају материјални упоредо са Христовим божанством и зато су подложни пропадању и кварењу. У таквим случајевима, пастири се упућују да сазову литургијске скупове са циљем да се поново извши освећење воде, хлеба и вина ради освећења народа. Поука овог излета у прошлост јесте та да је Бог онај који исцељује и спасава. Црква признаје да је Бог истински присутан и моли Бога да нас излечи и освети када учествујемо у овим светим даровима. Оно што нам Црква поверава суматеријални предмети који се кваре, па нас зато позива и да их заменимо када више нису употребљиви. Оно што је најважније, смисао две свете тајне о којима смо овде говорили је то да нам Бог на првом месту дарује отпуштење грехова и сједињење у заједницу Духа Светога. Ово су обележја новог човечанства које кроз крштење и евхаристијуЦрква постаје: Божји народ су они који су очишћени од грехова и сједињени са Богом и заједницом светих у Духу Светом. Никола Денисенко Извор: Теологија.нет
  20. Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања Свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу. Упуштамо се у ову оштроумну и невероватну причу усред нашег великопосног путовања, која наглашава не само снагу покајања, већ и битку између неморалности и светости. Међутим, понекад у дискусијама које следe остајем запањена чистотом и побожношћу приче (са могућим трачком сумње у женски ерос), уместо да проникнем у дубину и сложеност људског искуства. Мислим да ако овo доживимо само као причу о моралу и аскетској борби за моралност, а не као егзистенцију саму по себи, ми заправо ризикујемо да пропустимо потпуно и невероватно значење онога што се могло десити, и — можда још дирљивије — шта би се још увек могло збити у нашем животу. Оно што се често наводи у коментарима на ову причу, а уистину и у речима које се приписују светитељки, јесте вољна ,,разузданост” њеног греха, запањујућа и беспрекорна природа њеног покајања, а затим и храбра аскетска борба у пустињи. Ови догађаји из приче су сами по себи истинити и наглашавају врлине којима сви треба да тежимо. Међутим, питам се и шта је то њу довело у стање с почетка ове приче. Шта се то збило у њеном детињству да ју је довело до тога да напусти кућу са дванаест година како би се сама преселила у велики град? Да ли је била социјални изгнаник? Да ли је била злостављана? Да ли је имала породицу? Који се то образац понашања дубоко усадио у њој? Какав је осећај вредности носила у себи? Шта је тражила у промискуитетном понашању? Да ли се њена телесна пожуда испреплетала са изопаченим трагањем за љубављу и интимношћу које никада није ни познавала? Ми никада не говоримо о њеној патњи или емотивним растројствима који су вероватно постојали, него говоримо радије о томе како је њена воља била слободна и злурада, док је у замку хватала бедне мушке душе на сваком кораку. Међутим, као истраживач дубинске психологије, питам се који су то обрасци и покидани унутрашњи односи и кaкви су то комплекс и жудња који су је гонили до сусрета са Богом, тог тренутка милости, када је заиста спознала себе (или како би то Јунг рекао, упознала своје „сопство”) и сломила се. Она се сећала да је током трагања за жртавама следила ходочаснике до цркве. Међутим, као неко ко је научен да изучава несвесни део личности, запитала бих се да ли је црква заправо била небитна чињеница у том тренутку? Могли бисмо тврдити да ју је нешто што је било присутно у њеној души одвело пред цркву и да се ту одмах на улазу суочила с подељеношћу онога што бисмо теолошки могли да схватимо као стварност Божју насупрот стварности коју је сама креирала, односно онога што би jунговци назвали ,,сопство” и њена личност / комплекс. Та оштра подељеност, разматрана у психологији, била би застрашујућа — чак и паралишућа — када би први пут пробила у свесни део личности. Ово може да изгледа као крај света или као отварање дубоке празнине. Још један корак напред може се чинити немогућим. Али се онда склања у страну и допушта да се сва истина обелодани. Нешто продире у њену свест. И онда она почиње да плаче. Ово се често дешава у клиничком окружењу када променимо угао посматрања стварности и изненада спознамо таму прошлости која је с олакшањем одбачена услед јарке светлости садашњости. Сузе наговештавају трагање за оним ко смо и где смо били пре него што је ново стање пустило корење и почело да расте. Нико није рекао да је исцељење лако. Ако нагласимо само чистоту и нечистоту, можемо пропустити стварну величанственост лепоте онога што би се могло догодити и онога што ће се заправо збити када се наше мале стварности сусретну са вишом Стварношћу. Као што је то Свети Максим Исповедник изложио, „врлина постоји ради истине, али истина не постоји зарад врлине”. Такав сусрет са истином почетак је надања — не зато што грешник може бити спашен у моралном заокрету, већ зато што се у особи отвара унутрашњи простор који може променити целокупно њено постојање, односно целокупно искуство света. То је почетак слободе, нераскидиво везан са искуством љубави. Дакле, иако су јој греси забранили да уђе, рекла бих да се нешто такође пробило у њену свест, а то је оно што ја замишљам као дубоки унутрашњи очај, и то је са собом донело наду, због чега је изненада могла спознати свој грех као грех. Пригрлила је надање, а затим је остатак живота провела борећи се да задржи то стање. Она говори оцу Зосими о патњама које је искусила у пустињи. Али демони се не баве само моралношћу, нити се са психолошке стране баве комплексима који нас терају да деламо на начине на које ми радије не бисмо делали; они нападају наш начин постојања и краду нам радост и слободу на свим нивоима и не одустају лако. Међутим, као што би вам сваки психоаналитичар казао, једном када се спозна другачији начин гледања на стварност и што је још важније, када се он у потпуности искуси, започиње тотална револуција и — као што је моја менторка Ен Уланов говорила – то је ,,борба до последње капи крви”. Компликовано је. Пустити ново корење није ништа мање чудесно. То је заиста ствар лепоте, преображај који је тек испуњен — као што су стари хришћански алхемичари говорили — „Бог дарује”. По мом мишљењу ово чини њену причу још динамичнијом и не само симболом покајања у оном значењу у којем се најчешће користи, него и симболом љубави која се пробија кроз дубоке обрасце понашања и отвара врата на другачији начин, онај за који би се морала борити телом и душом, гребати и рукама и ногама да га задржи. Мора да су њена искуства са Богом била веома, веома снажна чим су проузрокавала тако радикално преумљење а потом су је и надахнула за борбу која је уследила са свим демонима и комплексима и даље присутним у њеној души. Борба је почела. То је дирљива, чудесна и крајње узнемирујућа прича коју замишљам не само као приповест о греху и искупљењу, него и о дубоком исцељењу очаја и усамљености, о сусрету са правом љубављу и доживотном борбом, коју у свакоме од нас може покренути један такав иницијални сусрет док ми тежимо да постанемо оно за шта смо рођени — бића која су створена за заједништво са Богом и са другима. То је прича о љубави и њеној снази, баш онаквој какву налазимо у свим најбољим причама. Света Маријо, моли се за све нас у ове великопосне дане за наше борбе за љубав и слободу и да не одвојимо нашу храброст од твоје изузетне храбрости. Др Пиа Софија Чаудари Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика). Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику. Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља. Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних. Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  22. Преноси Свете Литургије Субота, 28. март 2020. (15. март 2020.) Слушаоци Радија Слово љубве АЕМ СПЦ моћи ће средом, петком и недељом да прате директне преносе Свете Литургије из храмова СПЦ широм света које ћемо реемитовати на својој фреквенцији (у Београду 107,3 МHz; на телевизијској ИПТВ мрежи Телекома - канал 957; на интернету www.slovoljubve.com). Као што и у нашем програму и на радијском сајту већ деценију слушаоци прате све најважније информације из живота СПЦ широм меридијана, тако и сада могу да чују и духовно се напоје са најважнијег духовног извора, а то је Света Литургија, а у складу са препоруком Светог Архијерејског Синода СПЦ који је верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљао да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. С обзиром на важност учешћа верних у активном животу свете Цркве, а посебно у њеном најдубљем дисању - Светој Литургији, Радио Слово љубве доноси у наставку и информације о преносима Свете Литургије путем других медија СПЦ и осталих, као и линкове ка истим. Овом приликом молимо и друге медије који преносе Свету Литургију, а које овде нисмо навели, да нам јаве на радијски мејл (redakcija@slovoljubve.com) како бисмо их уврстили у следећи списак: Преносе врше: ТВ Храм АЕМ: пренос Литургије је средом, петком, суботом и недељом од 9 ч, из Крипте Храма Светог Саве на Врачару. ТВ Храм је на мрежи ИПТВ Телекома на каналу 137. Интернет страница: http://www.tvhram.rs/ Епархија бачка: радио станице – Беседа, Благовесник, Тавор и Славословље – вршиће пренос Свете Литургије https://eparhijabacka.info/category/radio-stanice/ Радио Глас Епархије нишке: преноси су средом, петком, недељом (од 9 ч) и празницима, из нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на Апостоле. http://radioglas.rs/Newsview.asp?ID=3579 ТВ Студио Б: пренос Свете Литургије 29. марта 2020. од 9 часова - из Вазнесењске цркве у центру Београда https://studiob.rs/ РТВ Војводина: канал 1 - пренос Свете Литургије - недеља, 29. март 2020. године, од 9 ч. Линк: https://www.rtv.rs/sr_ci/uzivo (https://www.rtv.rs/sr_ci/program/prvi-program/satnica) ** Манастир Острог – Јутјуб страница Острог студио ТВ https://www.youtube.com/watch?v=kfo8pB_BjNk https://www.youtube.com/watch?v=utEN4peSXiM&app=desktop Фејсбук страница Саборни храм Христовог Васкрсења - Подгорица https://www.facebook.com/hrampodgorica Портал Поуке.орг: директан пренос - недеља, 29. март 2020. - из Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици БЕЧ: У Саборном храму Светог Саве је пренос богослужења сваког дана преко фејсбука и јутјуба, на следећим линковима: YouTube: Saborna Crkva Svetog Save Bec https://www.youtube.com/channel/UCnSqGqNqY63JN6tYT-XmiUA Facebook: Саборни храм Светог Саве у Бечу https://www.facebook.com/HramSvetogSaveBec/?eid=ARDVig_ifIUZSW6k6qFwer4OOUtveL-fowFcUNFOMabGXMAQhtGxyRN3Le8HaK0WnBiq5qPiafn_O3dJ У храму Рођења Пресвете Богородице је пренос богослужења сваког дана преко фејсбука, на следећем линку: Facebook: Храм Рођења Пресвете Богородице у Бечу https://www.facebook.com/bogorodicinhrambec/ У храму Васкрсења Христовог је пренос богослужењa преко јутјуба, на следећем линку: YouTube: Бисери Православља https://www.youtube.com/user/biseripravoslavlja Ван Беча пратите: ТУЛН Преко фејсбук странице: Facebook: SPC Tulln Facebook: https://www.facebook.com/SPC.Tulln/?__tn__=%2Cd%2CP-R&eid=ARD4nmmiWqxVsXG3SYd9W1v8FNNRAHZ2SF2w6UP3iChNdkzs4suancNF14O9NSUsXRdXnwnXOhxV_ZJk YouTube: Veljko Savic Tulln https://www.youtube.com/channel/UCybsx-FHyGM-6xWRFVklOmw САНКТ ПЕЛТЕН Преко фејсбук странице: СПЦ Ст. Пелтен / Serbisch-orthodoxe Kirche St. Pölten Facebook: https://www.facebook.com/spc.stpoelten/ САЛЗБУРГ Преко фејсбук странице: СПЦ Салцбург / Serbisch-orthodoxe Kirche Salzburg Facebook: https://www.facebook.com/spc.salzburg/ ЕНС Преко фејсбук странице: https://www.facebook.com/live/producer/3108413942504396/?source=CAMERA ГМУНДЕН Преко фејсбук странице: https://www.facebook.com/vklbrck/ БАЗЕЛ Преко интернет странице: http://www.spc-basel.ch/ ЦИРИХ Светоуспенски храм Преко јутјуба: Pravoslavlje TV https://www.youtube.com/channel/UCL1iwp4dVNPp9Us90SNdqdA Светотројични храм Преко фејсбука: https://www.facebook.com/spccirih/ фото: архива СПЦ Извор: Радио Слово љубве
  23. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика). Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику. Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља. Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних. Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. У четврту недељу Великог поста, 29. Марта 2020. Лета Господњег, са почетком од 8. Часова, емитујтемо на нашем порталу Поуке.орг директан пренос свете Литургије из Саборног храма Васкрсења Христова из Подгорице. ЗВУЧНИ ПРЕНОС: http://svetigoralive.com:8879/; Подсећамо, јуче смо благодарећи Острог ТВ Студију преносили смо свету архијерејску Литургију из храма Свете Тројице у свештеној обитељи манастира Острог. Литургију је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Видео снимак данашње Литургије можете да погледате овде:

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...