Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'није'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 209 results

  1. Министарство просвете је 22. јуна ове 22020. године послало свим школама у Републици Србији „Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину“ (у даљем тексту: Упутство). Слична упутства је Министарство слало и ранијих година. Међутим, овогодишње Упутство је изазвало најпре реаговање Уније синдиката просветних радника Србије, а потом и Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Огласио се и министар просвете г. Младен Шарчевић саопштењем (http://www.mpn.gov.rs/strucno-upustvo-za-formiranje-grupa-izbornih-predmeta-ne-dovodi-do-ukidanja-verske-nastave/) из којег издвајамо четири важне тврдње: 1. да Упутство не доводи до нових мера рационализације, 2. да оно само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“; као и 3. да оно неће довести до укудања Верске наставе. 4. На крају саопштења, министар је обећао да ће наставницима Верске наставе, након 20 година дискриминације, коначно бити омогућено да ступе у стални радни однос. Најпре треба истаћи да ово Упутство заиста доводи до нових мера рационализације, јер су сва ранија упутства за формирање одељења и група дозвољавала да група буде формирана већ са 15 ученика; али уз два ограничења: 1) да у групи не може да буде више од 30 ученика, као и 2) да на нивоу једног разреда не може бити више група него што је одељења. Међутим, најновије Упутство захтева да се ђаци распореде у групе за похађање изборних програма тако што се укупан број пријављених ђака за један изборни програм подели са 30. То значи да се од 150 пријављених ученика из 10 одељења више не може формирати 10 група од по 15 ученика, него једино 5 група од по 30 ученика. Мере које се спроводе овим Упутством, дакле, јесу нове мере рационализације – иако министар тврди супротно. Друго, никада Стручна упутства за формирање одељења и група нису била саветодавна, као што министар сугерише када каже да Упутство само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“, него таква упутства имају наредбодавну сврху. То се може видети и у самом Упутству: „Изузетно број група може бити већи од прописаног, уз сагласност Сектора за основно и средње образовање у васпитање“ (стр. 8, пасус 3). Дакле, ни други навод министра просвете не стоји. О трећем наводу не треба ни писати, јер уопште није могуће да упутства дерогирају одредбе закона. Чини са да је овде реч о замени теза. Што се тиче четвртог навода министра просвете – да ће вероучитељи, после 20 година рада, коначно престати да буду дискриминисани од стране државе, остаје нам да видимо како ће се заиста у наредних шест месеци ствари одвијати. Дакле, из саопштења министра просвете јасно је да он не види у чему је проблем и да нема намеру да промени садржину спорног Упутства. Ако занемаримо саопштење министра због низа погрешних тврдњи и замена теза и окренемо се стварним последицама нових мера рационализације у просвети, суочићемо се са низом проблема. Узмимо за пример спровођење наставе у гимназијама. Увођењем нових изборних програма укупан број изборних програма који ученици похађају повећан је са два (Верска настава или Грађанско васпитање, и Други страни језик) на четири (ученици бирају још два, новоуведена, изборна програма). Настава Другог страног језика се изводи – као и настава других обавезних предмета – у одељењима, а тек изузетно у групама. Наиме, један од критеријума распоређивања ђака у одељења је управо њихов избор Другог страног језика – што је била мера рационализације. Отуда су одељења у којима се ђаци деле у две групе ђака, од којих једна слуша нпр. Немачи језик, а друга Француски језик – веома ретка. Следи да се спорно Упутство односи на обавезни изборни програм Верску наставу или Грађанско васпитање, као и на друга два изборна програма које ученици бирају са листе изборних програма које им школа понуди; нпр. Примењене науке 2, и Религије и цивилизације. Организовање наставе изборних програма у групама од по 30 ученика представљаће нерешив проблем за формирање школског распореда. Узмимо за пример наставника Верске наставе који има пун фонд часова у једној школи – 20 у непосредном раду са ђацима. Ако се његов фонд равномерно распореди по радним данима, то значи да ће он морати да одржи свакога дана по четири последња часа, и то тек после редовне наставе! А где су часови преостала два изборна програма? Колико часова у дану треба ђаци да проведу у школи да би се спорно Упутство спровело? Додатни проблем изазива чињеница да са уситњеним фондом часова наставник Верске наставе неће предавати у једној школи, него – као што је и сада често случај – у две и три школе. Ако сагледамо чињеницу да се и наставници Грађанског васпитања суочавају са истим проблемом, као и вероучитељи; ако томе додамо и распоред часова наставника који ће предавати друга два изборна програма, онда постаје јасно да спорно Упутство неће моћи да се спроведе у дело на начин који не би био дискриминаторан. Наиме, ако се Упутство не може равномерно односити на све групе ученика, онда се поставља питање: На које ће се групе ученика оно примењивати, а на које неће? Посреди је, дакле, Упутство које ће, због своје неспроводивости у пракси, принудити директоре школа у Србији да дискриминишу не само неке своје колеге, него ће их довести у ситуацију да ће морати да дискриминишу читаве групе ђака. Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину мора бити повучено, јер се њиме, поред свих други разлога који се тичу нарушавања квалитета наставе Веронауке и остављања без посла и без икакве помоћи од стране државе великог броја катихета, од директора школа захтева да прекрше Закон о забрани дискриминације. Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Након три месеца паузе, литије у Црној Гори, за одбрану светиња Српске православне цркве настављене су прошле недеље. Верујући народ опет је с иконама и свећама потврдио да неће одустати, те да ће са својом Црквом наставити борбу против Закона о слободи вероисповести, који је донео и изгласао црногорски режим на челу са Демократском партијом социјалиста. Након првих литија после паузе, режимске институције су наставиле да се обрачунавају са Црквом и неистомишљеницима хапшењима и привођењем свештених лица. Коментаришући актуелна дешавања у Црној Гори, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“ МЦП, каже за радио „Источник“ да народ није застрашен, него да се у њему вера пробудила и да ће сви својим животима, ако треба, бранити светиње. Отац Далибор подсећа како су и кад почеле литије, колико је људи учествовало у истим, како је Митрополит Амфилохије од неверујуће земље и народа направио бастион православља и истиче да је једини компромис повући срамни Закон или избацити три спорна члана истог. Извор: Радио Источник
  3. “Ми смо за то да се поштују највиши правни акти једне земље, а то је Устав. Ако си прогласио да је крај епидемије и ако си прогласио, како су то наши стари причали, прађедови и чукунђедови, корона фри зону, а нијеси прогласио ванредно стање, нема основа да се прописује до 200 људи. Или је зараза па да сједимо кући и нема јавних окупљања, или нема заразе па има јавних окупљања. Мјера од 200 људи је прекршена гдје год врат окренеш. Нема мјеста, институције, гдје та мјера већ није прекршена, тако да ми просто нећемо да се одвајамо од другог народа”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, синоћ у Никшићу на предавању “Литије-пут спасења”, које је организовало Друштво црногорско–руског пријатељства, преносе Вијести. Говорећи о литијама он је казао да су оне поново покренуте из простог разлога што се ситуација није промијенила од 13. марта када је Влада изнијела став да су “приговори и аргументи експертског тима МЦП-а стручни и на мјесту и да ће они то да размотре детаљно и пажљиво”. Иако је, како је казао, “Бог уредио да су имали довољно времена да проуче њихове приговоре, то се није догодило”. “Ово није прича ни о Србима, ни о Црногорцима, ово је прича о неправди и отимачини. Зато идемо у ове литије јер се ништа није мрднуло. Неки се праве луди, неки заборавни, да смо имали некакве договоре и разговоре. Наше су литије час демократије. Њих су похвалиле све амбасаде, све међународне организације, чак и они који доказано нам добро не мисле. Све смо испите положили, све смо мине заобишли и сад не би смјело да се деси да у недјељу, када се крене у литију, да подлегнемо икаквој провокацији. Ми смо Божији квасац који расте. Борећи се против те неправде ми се не боримо против Црне Горе, што нам кажу, него хоћемо бољу државу, са јасним темељима, са бољим законима”, казао је ректор Цетињске богословије. Казао је да је Црна Гора први катастар добила 1954. године и то “не на основу снимака, него на ријеч”, да је осам година касније урађен катастар на основу авио снимака и да је до 2000. године постојао само посједовни, али не и својински катастар. “Прије неки дан предсједник је рекао да ће да суспендују закон док се не донесе одлука у Уставном суду, а ако треба чак и до Стразбура. Што кажу, таман уз гусле да испјеваш како је то лијепо речено”, казао је свештеник Перовић и навео који су то проблеми због којих не могу да прихвате поменути предлог. Суспензија, како је истакао, у законском систему Црне Горе не постоји нити ико може да је обећа јер се на часну ријеч можда могло 1954, али не и 2020. “Сада нијесмо у 1954. Већ је ријеч отањала многих тако да се нећемо спуштати ни на чију часну ријеч, када су ове ствари у питању”, поручио је протојерј-ставрофор Гојко Перовић. Питао је какве везе премијер и предсједник имају са Уставним судом у нормалној земљи гдје су судска, извршна и законодавна власт одвојене и додао да Уставни суд, који је у в.д. стању и нема предсједника, може да почне да се бави неким послом када хоће, као и да никада не мора да заврши започети посао, док суд у Стразбуру суди само кад почне закон да се примјењује. “Нуде суспензију закона до одлуке суда који дјелује само ако закон ради. Па зар стварно мисле да смо толико луди? Знам да мисле да смо лудачки покрет, али да смо толико луди да нам у једну реченицу споје три-четири немогуће ствари. Још јуче предсједник каже – ми им нудили но они неће. Зауставићемо се онда када се у Скупштини изгласа нови закон, без овога чуда. Ми можемо овако годинама”, казао је прота, преносе Вијести. Према његовим ријечима не боли их што неко крши каноне, нити предсједник мора бити крштен и мора поштовати каноне, али мора поштовати Устав Црне Горе. А Устав каже, нагласио је, да не може предсједник правити цркву. “А он навалио и још се онако избечио пут нас. Овдје у Никшићу је то рекао и то не могу да заборавим, то ће ми одзвањати чини ми се док сам жив или док он не прође: ‘направићемо ми нашу цркву свиђело се то коме или не’. Е па не можеш тако радити ни један посао, а не тај за који нијеси способан”, поручио је и додао да је Црна Гора секуларна држава, како пише у Уставу, па нити политичар може да уређује цркву, нити поп да уређује Владу. Осврнуо се и на изјаву митрополита Амфилохија који је позвао народ да не гласа “безбожну власт која би отимала светиње”, као и на критике да се црква бави изборима и политиком. “Донијели су закон да би од цркве, која у свим друштвима има слободу дјеловања, направили државну институцију која би била као музеј, министарство вјера. Ваљда у томе виде срећу и будућност овога друштва. Ми као црква нећемо да улазимо у изборну тематику, али после чињенице да предсједник прави цркву, после чињенице да су донијели закон да би се цркви ‘завртале’ уши и да би се цркви наређивало, имамо потпуно право да кажемо, да поручимо народу, ако буде тих избора, ми у то не улазимо, помиње се неки бојкот то нека политичари виде, то није наша тема, али први избори који буду, сад или за десет година – немојте ове који овакве законе доносе, немојте за њих гласати”, поручио је ректор Цетињске богословије СПЦ је и твоја кућа Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је одговарајући на питања објаснио своју недавну изјаву која се ових дана појавила на појединим порталима да “Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска”. Како је казао на трибини на којој се причало о разним темама, одговарајући на једно питање везано за назив цркве, поменуто је и то питање о коме се говорило “језиком теологије, а не литија”. “Рекао сам да је проблем са националним именима. Нијесам мислио да је никакав проблем са именом Српске православне цркве. Сматрам умјесним све оне примједбе које кажу да данас у Црној Гори није ни мјесто ни вријеме да причамо о проблему националних назива. Не мислим да је то забрањена тема, него тренутно је црква на антиуставном и непристојном удару државе. Српски народ и српско име је на удару школа, медија, идеологија. Када то ријешимо и када напад на српско име и Српску цркву престане, онда можемо на неком столу причати о универзалним проблемима православља, међу којима јесте и тај проблем националних подјела”, појаснио је свештеник Перовић. “Како да се СПЦ, као једина канонска црква, одбрани од овога напада државе који је неуставан. Треба сваком грађанину Црне Горе који је вјерник, православац, а каже да није Србин, рећи – СПЦ је и твоја кућа. А он каже, како ћу ја кад је српска. Па треба ли ја у Црногорско народно позориште ако има нека добра представа, да не идем ако сам рецимо Србин, или у Црногорску академију наука. Име наше државе је Црна Гора. Не ни Србија, ни Република Српска. Доста грађана је то схватило као своје национално име. Значи ли то да ако нам се држава зове Црна Гора сви морамо бити Црногорци по нацији. Име Црне Горе не обавезује никога. Тако ни име СПЦ не обавезује ко неће да буде Србин, већ обавезује да учествујеш у богослужењима по црквеним канонима”, казао је отац Гојко. Подсјетио је и на резултате последњег пописа у Црној Гори гдје се 45 одсто становништва изјаснило да су Црногорци, 29 одсто да су Срби, нешто мање од 43 одсто говори српским језиком, а црногорским скоро 37 одсто. “Ко не зна, ко дође са стране и погледа те спискове рећи ће да Црногорци говоре српским, а Срби црногорским језиком. За мене, Гојка Перовића, свештеника СПЦ-а, Србина и Црногорца истовремено, јер ја то не умијем одвојити, све да ме неко наћера и силне паре да, ја то не знам одвојити, то је све спојено, онако како ја знам”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. На дан када молитвено прославаљамо празник Силазак Светог Духа на Апостоле, у нишком Саборном храму торжествено је прослављено крсно име овог Светог храма у недељу, 7. јуна 2020. године. Прослава је започела Светом Архијерејском Литургијом, коју је у катедралном храму служио Његово Преовештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније уз саслуживање братства храма и свештенослужитеља Православне Епархије нишке. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики нишком Арсенију саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, парох први нишки, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Борислав Стеменковић, протојереј Владица Савић, протојереј Димитрије Петровић, парох при храму Светог оца Николаја Мирликијског у Нишу, јереј Ђорђе Димић, војни свештеник, јереј Иван Ганић, војни спевштеник при храму Светог Пантелејмона, јереј Дарко Kитановић, парох при храму Светог Луке у Нишу, јеромонах Нектарије Ђурић, јереј Стефан Цинцаревић, парох при храму Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и професор Богословије у Нишу, протођакон Стеван Kричка, ђакон Ђорђе Филиповић, ђакон Јован Васић из Митрополије црногорско-приморске. Благољепију сваке Свете службе у Саборном храму традиционално доприноси Нишка црквена певачка дружина "Бранко" и тако већ 132 године без прекида и са једнаком љубављу и посвећеношћу. Ипак, овогодишња прослава храмовне славе, која је прва већа свечаност која се у пуном сјају прославља након ванредне ситуације у земљи, остаће упамћена по нарочито снажном одговарању и великог и малог црквеног хора "Бранко", које су предводиле диригенти протиница Сара Цинцаревић и протиница Јована Микић. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Јовану, надахнуту беседу одржао је Владика Арсеније, поучивши верни народ о смислу и значају данашњег празника, истакавши да "Педесетница - Силазак Светог Духа на апостоле није догађај који се одиграо изједна, него је то чињеница која трајно сачињава и устројава Цркву." У наставку Свете Литургије служена је Вечења служба Педесетнице, на којој су коленопреклоне молитве прочитали Преосвећени Владика Арсеније и протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић и Ненад Микић. Владика нишки Арсеније је затим повео свечану празничну литију око храма, а затим и унапред одређеним улицама у близини храма, да би се затим Крсни вход завршио у порти храма. У литији је молитвено учешће узело неколико стотина верника, у чијем присуству су затим освећени славски дарови у порти храма, код иконе на којој су изображена Света Тројица. Свечаности празничне литије допринело је и учешће војног оркестра Копнене Војске Србије, чланова великог и малог хора НЦПД "Бранко", бројни представници културног и јавног живота Ниша, и посебна духовна радост донело је присутво великог броја младих и деце. Домаћини овогодишње славе били су др Драгана Петковић, директор Студентског културног центра, др Марјан Мишић, директор Гимназије „Светозар Марковић“ и Иван Михајловић, директор Регионалне развојне агенције „Југ“, а они су велику част колачара наредне године предали Хаџи Пржи Здравковић, Хаџи Зорану Стаменковићу, власнику познатог нишког угоститељског објекта "Галија", господину Срђану Савићу, директору Нишког културног центра и господину Оливеру Пауновићу, власнику фирме "City Group" из Ниша. Владика Арсеније је на крају честитао славу нишког Саборног храма, али и славу Цркве, братству храма и свима који су се окупили на овој торжественој прослави, посебно се захваливши Војсци Србије и генералу Симовићу, који у свакој прилици помаже своју Цркву, начелници Нишавског округа и градоначелнику Ниша, овогодишњим домаћинима славе, као и онима који су на себе преузели ову часну дужност за наредну годину и свим члановима НЦПД "Бранко", хору катедралног храма Епархије нишке, на љубави и труду коју пружају на сваком богослужењу. Евхаристијском сабрању присуствовали су начелница Нишавског округа гопођа Драгана Сотировски, градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић, командант Копнене војске Србије генерал Милосав Симовић, предсеник Скупштине Града Ниша господин Раде Рајковић, као и представници других важних институција у Нишу, личности из култуног и јавног живота Ниша и бројни благочестиви народ. Извор: Епархија нишка
  5. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Духовске задушнице са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. У току Литургије нове слушкиње Божије, Марина и Христина су се крстиле и миропомазале, обукле су се у Христа да би се родиле за вјечни живот. На Задушнице, дан када се сјећамо свих оних који су се упокојили од Адама до Другог Адама, до Христа Господа, и од Христа Господа до нашег времена, Високопреосвећени владика је казао да су ријечи древнога пророка душе њихове ће у добру почивати, које пјевамо када се сјећамо некога који је упокојен, свједочанство вјере у вјечни и бесмртни живот човјеков, по ријечи Господњој: Ко слуша моју ријеч неће умријети, него ће вјечно жив бити. Митрополит Амфилохије је нагласио да човјек не би био створен по лику и по подобију Божијем, по слици и прилици Божијој, да га је Бог створио за смрт и пролазност те да је Божији лик и прилика знак и свједочанство бесмртности, вјечнога живота. “Зато је и онај који слуша ријеч Божију, који прима Христа као Бога и спаситеља свога, призван на вјечни, непролазни, бесмртни живот”, рекао је Митрополит и додао да је то најдубља истина живота, благе вијести Христове – Јеванђеља, које је свједочанство управо вјечнога живота. Даље је казао да се зато и они који се крштавају, као данас наше сестре Марина и Христина, у Христа облаче, сараспињу се Христу, умиру са Њим, да би се родили за вјечни и непролазни, бесмртни живот. Од мајке рођење за овај живот земаљски, како је казао, не може човјека сачувати од оног најстрашнијег што сналази људе и земаљске народе – од смрти. Једино што може да га спаси од смрти и пролазности јесте Света тајна крштења, живљење по благој вијести Христовој, исповиједање Христа као вјечнога Бога и спаситеља – онога по коме смо и створени. “Он је икона Бога Оца невидљивога вјечнога па је по тој икони човјек створен управо зато да би био христолико биће, да би кроз Христа и преко Христа, вјечнога и непролазнога Бога, јединороднога Сина Божијега, рођенога од Бога Оца прије свих вијекова и Духа Светога и Пресвете Дјево у времену, постао вјечно, бесмртно биће”, поучавао је владика. Ми се сјећамо сви оних који су се упокојили од памтивијека до данашњег дана управо са разлога што они нијесу ишчезли, него, нагласио је Митрополит, душе њихове постоје у Царству Божијем вјечноме: “И зато смо ми дужни, у знак љубави према Богу творцу њиховом и у знак љубави према њима, без обзира кад су и у ком времену живјели, да их се сјећамо. Да се молитвено и са љубављу подсјећамо на њих и да се молимо Господу да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима светих патријараха Божијих. Да их упокоји тамо где сија свјетлост лица Христовога, вјечна свјетлост, да их обујми том вјечном Христовом свјетлошћу, да постану дјеца свјетлости а не дјеца таме и мрака и смрти.” Истичући да је то оно што задобијамо у Цркви Божијој а што нам је подарио Христос својим васкрсење и вазнесењем на небеса, Високопреосвећени владика је казао да је то оно што је у природи Цркве, оно чиме нас храни Господ дајући нам Тијело своје и Крв своју, оно чега се причешћујемо на Литургији. “На овај дан, на Задушнице, молимо се за све оне који су се од памтивијека упокојили, да их Господ сабере и да им подари ту вјечну свјетлост и мудрост, вјечни живот, бесмртност и непролазност”, бесједио је Архиепископ цетињски. Подсјетио је да Црква Божија свједочи да човјек није створен за смрт, него за бесмртност, вјечност, непролазност и да је зато установила Задушнице: “И ту се сабирају силом тога Духа Светога и они који су живи још на земљи и они који су упокојени. И доћи ће Господ, кад дође последњи дан Његов, у сили својој да васкрсне и тјелесно оне који су се упокојили, а и нас да призове у то вјечно и непролазно своје Царство божанско.” Закључујући да тај велики Божији дар бесмртнога и вјечнога живота имамо ми који смо хришћани, Његово високопреосвештенство је у својој литургијској бесједи подсјетио да у Симболу вјере исповиједамо да вјерујемо у васкрсење мртвих: “Вјерујемо у васкрсење мртвих, вјерујемо у живот вјечни, вјерујемо да смо вјечна и бесмртна бића и створења, вјерујемо у Христа Бога. И зато ко вјерује у Њега као вјечну ријеч Божију, тај ће вјечан и бесмртан бити и примиће у себе то вјечно Небеско царство.” На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одслужио помен упокојеним ктиторима, приложницима и градитељима овога светога храма и свим хришћанима који су се упокојили са надом на васкрсење и живот вјечни. На крају Свете литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је још једном честитао крштење слушкињама Божијим Марини и Христини, као и имендан Ксенији, која је у славу своје небеске заштитнице Ксеније Петербуршке принијела колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У среду, дана 03. јуна 2020. године, када Црква слави светог цара Константина и царицу Јелену и преподобну Јелену Дечанску, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим је након одслужене Литургије проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и празник светих равноапостолних Константина и Јелене. Благодат Крста која произилази сабрала нас је под сводове овог светога храма, да се Богу помолимо и да нам Крст постане мерило нашега живота и симбол нашег васкрсења. Данашњи празник јесте победа Крста и вере над незнабоштвом, над идолопоклонством и свим другим сурогатима вере који су народ у оном времену, а и данас, одвраћали од Истине Христове. У данашњем Светом Јеванђељу могли смо да чујемо ко је Добри Пастир. Чули смо кроз која врата не требамо да улазимо. Ако би смо улазили на та ”друга” врата онда смо разбојници и лопови који желе да распуде стадо које се сабрало око Христа. Али ако улазимо кроз Врата, а Врата је Христос, онда смо ми следбеници Христови који се воде Речју Јеванђеља, ходимо путем заповести Господњих. Тако постајемо народ Христов, народ Божји који зна свој пут кроз овај живот. Стадо, чији смо сви део, никада не треба осетити недостатак љубави и милости Божје. Када нисмо близу Христа и Цркве Божје љубав усахне, на првом месту усахне љубав према ближњима а затим и љубав према заједници. У заједници, у Цркви Божјој, љубав може само да јача благодаћу Светога Духа. У Цркви убиремо плодове светотајинског живота. Требамо да се поучавамо слушајући Свето Јеванђеље – Реч Божју да бисмо лакше поднели трновит пут нашега спасења. Следовати Христа није лако, али на крају тога пута задобијамо благослов вечнога живота. Овај свет нам не може дати такав смисао и утеху. Заједница љубави, литургијска заједница која је предокушај Царства, пут је ка Тавору и преображењу наше душе. То је смисао живота у овом свету. Све без Христа је бесмисао, што смо могли да видимо у данима који су иза нас. Све је било празно, лишено љубави и задојено хаотичним страхом. Свет се одвојио од Христа, човек је постао самотњак својих мисли и жеља. Ослонио се сам на себе, не желећи да види другога а камоли да чује благу Реч Божју. Човек нема заједницу, душа му није отворена да прими Христа и зато не може да схвати колика је љубав Божја. Зато драга браћо и сестре требамо увек да следимо Христов пут, да следимо семе благослова Божјега – семе Јеванђеља, благе Речи. Нека то семе донесе стоструки плод, да нам буде благословено и Бог да нас сачува у све дане нашега живота. Када смо у заједници и причешћујемо се Телом и Крвљу Господњом тада смо прави и истински следбеници Христови. Долази нам празник Педесетнице, рођендан Цркве када је Црква добила своју пуноћу и свој смисао. У данашњем празнику открива нам се смисао Крста и Тајна нашега спасења. У Крсту и Распећу Христовом видимо Тајну кроз коју нам је Бог открио колика је Божја љубав према творевини и човеку као круни те творевине. Бог је милостив и благ, Бог који воли човека и стара се за његово добро. Питање је само колико човек жели да схвати благослов Божји. Нека би Господ дао, да се увек сабирамо и схватамо речи Јеванђеља, да следимо трновити пут Христов да бисмо на крају света и века задобили венац вечне славе и били са десне стране Бога нашег. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  7. У шесту недељу - посвећену исцељењу слепога 24. маја када Црква још прославља Свету браћу Ћирила и Методија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у селу Дрен у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Родољуб Војиновић, јереј Александар Глишић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић. За благољепије сабрања био је задужен хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протојереја-ставрофора Марка Митића. Овом приликом Владика Јован је у оквиру литургијског сабрања крстио малог Немању, сина Марка и Наталије Банковић из Лазаревца. Беседећи окупљеним верницима Епископ Јован је поучавао о Васкрсењу Христовом као темељу наше вере и нашег живота. “Човек није створен за смрт, већ за бесмртност. Постоје две врсте смрти, духовна и телесна. Најстрашније за човека је када духовна смрт настане пре телесне. Духовна смрт настаје онда када се човек одвоји од Бога. Такав човек проводи живот у духовном слепилу и духовној тами. Али често телесно слепило, попут слепог човека у данашњој јеванђељској причи, подразумева духовни вид. Овај слепи човек видео је духовним очима Христа и веровао да ће доћи онај који ће му вратити телесни вид. Повратак телесног вида још га је више утврдило у духовном гледању, јер после деценија таме прво што је овај човек угледао било је лице Спаситеља”, беседио је Владика. На крају Литургије Владика Јован осветио је мозаике на капији дрењанске порте, рад Игора Марковића, вајара из Земуна. Дрењанског пароха, јереја Бојана Чоловића Владика Јован је наградио чином протонамесника за љубав и труд уложен на изградњи заједнице, храма и уређењу порте храма Светог великомученика Георгија. Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене приредио парох дрењански протонамесник Бојан Чоловић са својом породицом и верним народом. Извор: Епархија шумадијска
  8. Поводом упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома. "Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића. Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Поводом нападâ и испадâ Ненада Чанка У овом реаговању намјера ми није да се бавим нити клеветама као таквим нити њиховим аутором него ауторовим мотивима. Откад постоји свијета и вијека, феномен клевета је присутан, али, истом мјером, и разложан одговор на њу сматрам легитимним средством. Свети Владика Николај (Велимировић) својевремено је написао да човјек о три ствари не би требало да говори: о Богу док не постигне вјеру у Њега, о туђем гријеху док претходно не сагледа свој и о сутрашњем дану док, прије тога, не види крај данашњем. Већ дуже вријеме г. Ненад Чанак, посланик у Народној скупштини Републике Србије, својим безобзирним оптужбама, како написаним на друштвеним мрежама тако и изговореним путем јавних гласила, Српску Православну Цркву (у даљем тексту СПЦ) оптужује квалификативом „клерофашизам“, а у посљење вријеме приписује јој „чињење акта биолошког тероризма“, као и „подривање државне стабилности“. Оптужбе су крупне, а онај ко их је осмислио и нема намјеру да их доказује. Онај, опет, ко сматра да оптужбама не би требало придавати значај или да би их требало игнорисати, грдно се вара, а ево и зашто. Аутор сваке клевете, упућене против било кога, најприје има за циљ постизање двоструког ефекта: а) код противникâ, па и непријатељâ оног на кога се клевета односи, довести до још већег утврђења непријатељст(а)ва; б) код пријатељâ – створити колебање или губитак повјерења у оног против кога је клевета написана, односно изречена, што касније неизоставно генерише превођење у противнике чак и свих бивших пријатеља. Дакле, намјера креатора клевете је нечија дисквалификација. Међутим, непријатељствима аутора клеветâ, овдје конкретно према свештеним лицима свих достојанстава, није крај. Вјешти познаваоци креирања јавног мњења и манипулисања масом знају да је коначни циљ таквих бескрупулозних оптужби стварање реалних претпоставки за линч свих оних на које се клевета односи, у овом случају свештених лица. Јасно је да те оптужбе нису „анемичне“ већ да њихов творац има много перфиднији циљ. У таквој атмосфери некој навијачкој души може пасти на памет да физички нападне свештеника (што је неријетка појава у „демократским“ друштвима), а све у „племенитој“ намјери да сузбије „безакоње“ оног ко „чини акт биолошког тероризма“ и „подрива стабилност његове земље“ и да, што је још горе, због свега тога прође некажњено. То себи не смијемо да дозволимо! Готово половину радног вијека сам православни свештеник. Од усташких фашиста – злогласне „Ханџар-дивизије“ – мој дјед по оцу +Илија Илић је у Калесији поткован, а из Тузле у сточном вагону одвезен у Јасеновац, гдје му се губи сваки траг. Још у породичној кући научен сам путу Божијем, а научени овом путу воли Бога, затим своју мајку Цркву, ближњег и, најпослије, Отаџбину. Кроз све нивое свог теолошког образовања учен сам и научен да будем заклети противних фашизма и њему сродних „изама“ – националсоцијализма, шовинизма, расизма – јер су сви, без изузетка, тоталитарни. Приписивање клерофашистичких тенденција самој Цркви долази (пристојност ми не дозвољава да кажем од оног ко је злочине чинио) са адресе потомка оних који су, зарад очувања тобожњег „братства и јединства“, забрањивали сваку причу о злочинима усташких фашиста над српском нејачи. Ако не бих одговорио на олаке квалификације да је Црква клерофашистичка организација, светог мученика Вукашина Мандрапу из Клепаца, као и својих деветоро предака, изложио бих мучеништву и послије смрти. То, такође, не смијемо да дозволимо. Господин народни посланик ових дана јавно оптужује СПЦ сљедећим ријечима: „Ко позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања, чини акт биолошког тероризма и подрива стабилност моје земље“. У исто вријеме затражио је да полиција „растури“ забрањено окупљање и „похапси“ организаторе. Према његовом мишљењу, „растурањем“ окупљања и „хапшењем“ ораганизаторâ (свештеникâ) држава би показала да функционише. Значи ли то да је држава тренутно дисфункционална уколико дозвољава да људи упражњавају своје вјерске потребе? Рећи да је држава нефункционална јесте примјер подривања њене стабилности. Важно је посебно истаћи да Црква не позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања. Нико од нас не би требало да се хвали ни својим вјеровањем нити невјерјем. То је лична ствар сваког понаособ. Господин народни посланик је декларисани „атеиста“ (његов правопис). Притом, ваљало би му скренути пажњу да „атеиста“ не постоји. Кад би постојао, термин би се односио на човјека који није ни чуо за Бога, а таквог једноставно нема. Оног, пак, човјека, који у свом дискурсу негира Божије постојање називамо антитеистом (= безбожником). Веома је интересантно да овдје имамо на сцени два парадокса: антитеисту који је „заинтересован“ за дјеловање Цркве и сецесионисту „забринутог“ за стабилност своје земље! Шта није истина у замјеркама г. народног посланика? Није истина да Црква, позивањем својих вјерујућих на службе, тобоже позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања. Истина је да се, прије почетка сваке службе, оглашавају црквена звона, чија функција је тројака: вјерне позивају на службу, упокојене оплакују и муње ломе. Такође, истина је да Црква не може вјерујућима забранити да долазе у храм на свету Литургију и да се причешћују, будући да је свака душа хришћанка по својој природи и сама се осјећа позваном чим чује глас звонâ. У име испуњења вјечног јеванђелског принципа: „Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Мт 22, 21; уп. Мк 12, 17 и Лк 20, 25), важно је знати да подривање било које државе једноставно није у бићу хришћанске Цркве, самим тим ни Православне Цркве, па ни СПЦ. Дакле, чак ни у констелацији радикалне одвојености сакралног и профаног – Цркве и државе – као, на пример, у бољшевичком СССР-у, Црква није позивала на рушење државног поретка (о радикалној и конструктивној одвојености Цркве и државе видјети мој текст „Српска Православна Црква у Црној Гори не чува инфраструктуру Велике Србије већ баштини завјет Небеској Србији“, Гласник, службени лист СПЦ, бр. 9, Београд, септембар 2019, стр. 312). Још у Источноримском (Ромејском) Царству важило је начело: Добро стање Цркве је снага Империје. И при обрнутом редослиједу, суштина остаје неизмијењена. Дакле, кад би Црква имала претензије на дестабилизовање било које државе, па макар та држава према Цркви била и непријатељски расположена, Црква би урушила саму себе, то јест престала би бити Црквом. Приписивати Цркви наводно подривање државе јесте показатељ непознавања организације и мисије Цркве, еклисиологије. Закључујући ово реаговање, хоћу да истакнем сљедеће: овдје више није важно мишљење г. народног посланика. Неко би, с разлогом, могао да пита: „Шта је онда важно?“ Важно је мишљење оних људи на чије је мишљење г. народни посланик, помоћу свог мишљења, извршио пресудан утицај. Имам намјеру рећи да је на Цркву, кроз њену историју, било нападâ и биће их. Наше право је не да нападамо већ да, спроводећи у дјело јеванђелски програм, бранимо и себе, а ко се брани од нападачâ на Јеванђеље има и Васкрслога Господа за свог Савезника. Уосталом, ако ми, због људских слабости – нећемо, усљед немара – не знамо, или због страха, не дај Боже, – не смијемо да станемо у одбрану Цркве, ко ће онда? Не само право већ и дужност свих вјерујућих, како из ниже и више јерархије тако и из лаоса (народа Божијег), јесте да стану на браник свега светог и честитог и Васкрслом Господу приступачног. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је на празник Уласка Господа нашег Исуса Христа у град Jерусалим – Цвети, 12. априла 2020. године у манастиру Милешеви. На литургијском сабрању, Епископу су саслуживали јереј Горан Крстић и протођакон Николa Перковић. Звучни запис беседе Честитајући Празник сестринству милешевске обитељи, Епископ Атанасије је рекао: – Бог је тако хтео да у оваквим условима славимо Христову победу. Знамо из Јеванђеља да је Христос ушао тријумфално у Царски град после извршења славног дела. Учинио је оно што нико од људи није могао учинити, оживео човека. Христос је чинио многа чудеса, многа знамења, многе је болесне чинио здравима, а васкрсавао је умрле и пре приласка Јерусалиму. Али ово дело које је учинио непосредно пред улазак у Јерусалим јесте једно од најславнијих дела. – Није ни чудно што је Он као Цар ушао у Јерусалим и онако славно дочекан од свега народа. Народ му је клицао, певао, поздрављао га палмовим гранчицама, као Цара мира, јер Он јесте Цар, Он показује силу, Он показује моћ. Цар има моћ, има власт. Људи могу да имају власт један над другим, мисле да имају власт над природом. Али имати власт над болешћу, власт над смрћу, бити јачи од смрти, то може само Господ. Истина и неки људи су добијали од Бога посебне моћи, али то су били Божији дарови којима су они служили ближњима. – Иде Господ, и ове седмице ћемо пратити у нашим читањима, у нашим молитвама Његов одлазак на Голготу, Његово суочење са смрћу. Он који је Лазара дозвао из мртвих није хтео да се сам уклони од смрти, него је дозволио да буде изведен на Голготу и буде погубљен. Али то је све био пут да се прослави Син Божији на земљи, да пропрти и кроз смрт пут човеку, подсетио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  11. Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске, саопштење за јавност - 10. април 2020. године Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске није примио отправак пресуде Европског суда у Стразбуру у предмету ”Црква Светог Ђорђа и остали” по представци која је поднијета 2005. године. Из тог разлога, Правни савјет није у могућности да у овом тренутку коментарише садржај пресуде. Посебно указујемо да овај предмет нема никакве везе са Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница из 2019. године, јер је ријеч о судском предмету из 2005. године. У питању је идентичан предмет као и у случају ”Епархија Будимљанско-Никшићка и остали”, који, такође, није имао никакве везе са Законом о слободи вјероисповијести. Евидентно је да је ова вијест медијима достављена из Подгорице, а не из Стразбура и то од стране Заступника Црне Горе пред Европским судом. Запањујући су покушаји да се овај предмет путем медија, противно здравој логици и елементарној пристојности, доведе у везу са статусом Светиња Цркве Божје и новим законом. Предмет разматрања у овом предмету уопште нису биле Светиње и црквена имовина који су у својини Митрополије Црногорско-Приморске него имовина која је Цркви одузета послије Другог свјетског рата од стране комунистичког режима, а чији је повраћај захтијеван по Закону о реституцији из 2002. године и чија је примјена опструисана од стране црногорског режима на дискриминаторан начин према Цркви и вјерским заједницама. Питање реституције имовине која је Цркви и вјерским заједницама неправедно и бесправно одузета послије Другог свјетског рата није затворено пресудама Суда у Стразбуру. Подсјећамо јавност да су Црква и вјерске заједнице и даље дискриминисане по овом питању, јер су једини субјекти којима се онемогућава да, на исти начин као и остали, остваре своје право на реституцију одузете имовине. Неодговорно је да се обмањује јавност на најприземнији начин путем очигледних фалсификата. Не дамо Светиње! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи Владика је рекао да је људски живот бесмислен уколико је смрт последња ријеч о човјеку. “И свако поклоњење човјеку без Бога, против Бога и мимо Бога – то је претварање човјека у идола и у златно теле”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да, нажалост, и у наше вријеме, некадашњи хришћански народи се враћају том лажном поклоњењу човјека без Бога. “То је била идеологија која је владала у нашим словенским православним земљама. Та идеологија се данас, нажалост, преточила и прешла и на западне народе, који обоготворавају човјека коме је дах у носу, који је пролазно и ништавно биће. И клањају се пролазности, ништавилу, лажној човјечности, лажном хуманизму… Јер, ако хуманизам није теохуманизам, богохуманизам, ако човјечност није богочовјечност, и у времену и у вјечности кроз Исуса Христа, онда је проклет дан у којем се рађа човјек”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у четврту недељу Часнога поста, 29. марта 2020. године, свету Архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Његовој Светости саслуживали су протојереј-ставрофор Милован Глоговац, духовник манастира Ваведења и протођакон Стеван Рапајић. "Нека Господ прими молитве наше у ове дане, кроз које нас Господ, не само наш народ него и читав свет опомиње" рекао је Патријарх Иринеј који је додао да је "одавно наш свет далеко од Бога, многи су заборавили Име Божије". Звучни запис беседе "Онај који има очи и телесне и очи душе своје, може да види Бога у свему", рекао је Свјатјејши и нагласио да "изнад свега треба да видимо присуство Бога у нашем животу - а ми се најчешће сетимо Бога тек у невољама својим". "Господ не ствара, већ допушта невоље, да би се људи сетили Бога и ево, ово што се сада дешава је опомена Божија" рекао је Патријарх Иринеј говорећи о актуелној ситуацији у свету поводом пандемије корона вируса. "Није опасност у Причешћу", подвукао је Патријарх Иринеј, који је истакао да се "нико никада није заразио од Светог Причешћа, него од сусрета и других момената, те зато треба саслушати све оно што се указује да бисмо се сачували, али да не заборавимо никада да се молимо Господу. И у храму, када можемо и ако можемо, али и у дому своме", рекао је Патријарх српски. Свјатјејши је стога препоручио да се послушају савети стручњака који се упућују, бар за недељу-две, јер се очекује да ће се врхунац ове невоље код нас тек појавити. "Проводимо ове дане који су пред нама у домовима својим", рекао је Патријарх Иринеј, подсећајући да прима Господ види наша дела, мисли и жеље, и да "прима наше молитве са свих места и са свих страна". Извор: Радио Слово љубве
  14. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  16. Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас. Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи. Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе? С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи. Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво. У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе? Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри. Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија. Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу. Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију. Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе. На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике? Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани. А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе? Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи. Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана? Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу. Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин? Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима. По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења. Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере. Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута. Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве. Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију? Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању. Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге? Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни. Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза? Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса? Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије? Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет. Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност? Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност. У ком смислу? Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча. Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије. Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква? Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима. Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор? Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије. Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему? Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи. Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити? Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини. Причешће кашичицом потиче из XI или XII века? Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!? Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест. Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво? Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу. Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини? Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји. Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања. Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин. Извор: Саборник
  17. Јединство у исповедању вере одликује православне хришћане. На таквом исповедању темељи се Црква. Управо у њему налазимо потврду истине - ”многи сабрани у Једноме” - поручује игуман Манастира Тумане јеромонах Димитрије. У овом за савременог човека тешком тренутку јединство вере много значи. Оно нас уверава да нисмо сами нити остављени. Бог је са нама и наша браћа и сестре у вери такође. Јединство почиње, али се нипошто не завршава на декларативној припадности, већ на делима, која у овим данима треба да красе свакога од нас. Пре свега ИМАЈМО РАЗУМЕВАЊА ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ. Не носи се свако са овом ситуацијом на исти начин. Нису сви довољно снажни да се идеално понесу. Зато помозимо им! Благом речију, топлим осмехом, радосним приступом. Људи су усамљени и то је страшна епидемија нашег времена. Док у празно гугламо да убијемо време, сетимо се “тих малих и самих” позивом, поруком и много ћемо урадити- јер ће осетити да нису остављени и презрени. Говоримо о љубави- покажимо је, будимо њени носиоци. Не штедимо је за себе, јер таква она ничему не вреди. Има много начина да је искажемо на прави хришћански начин- настојмо на томе! Пост је – постимо, али не са хистеричним читањем декларације, већ са пажњом и свешћу. Уздржавамо се од хране, одлично. Уздржимо се од љутње на ближње, осуђивања, пребацивања, гунђања. Будимо и не нападни према онима који не посте, не прождиримо их, не претимо им са “свих девет кругова пакла”. Покажимо им да је пост слободан живот у уздржању по љубави, а не по морању.
  18. Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића. Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота. Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу. Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно. Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама. Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави. Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл. Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама. Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице. Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Крстопоклона недеља свечано је прослављена у острошкој светињи. Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир (Палибрк), сабрат острошки уз саслужење јерођакона Романа. Након прочитаних еванђелских чтенија сабране је поучио отац Владимир говорећи о значају активног причешћивања, уз посебан нагласак да у овим тешким данима требамо још усрдније да приступамо светој Чаши и без сумње и страха, јер је причешће лек бесмртности. Видео: Острог ТВ студио
  20. “Тражимо да се одредбе из чланова 62,63 и 64 закона замијене једним чланом којим ће се прописати да се имовинско-правни спорови о вјерским објектима и земљишту који су саграђени или прибављени до 1. децембра 1918. године искључиво могу рјешавати у парничним поступцима пред редовним судовима. Ако неко, па и држава, сматра да црквено није црквено, онда нека своје тврдње докаже на суду, а не да воде имовинско-правне спорове пред Управом за некретнине која није надлежна за та питања”, поручио је у разговору за “Дан” протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Поручује да Црква нема ни милиметар простора за назад, те да ће, уколико власт не уважи њихове аргументоване предлоге, наставити борбу за очување светиња, гробова и завјештања још масовније и још истрајније. Говорећи о експертском дијалогу између Митрополије и Владе, отац Џомић оцјењује да је до дијалога и експертских преговора на таквом нивоу и са третираним темама морало доћи много раније, али да свакако експертски дијалог само може да допринесе рјешењу проблема, који је, како додаје, евидентан и који се мора ријешити. “Одржан је један састанак, а други је, на молбу Владе коју смо уважили одложен због тренутне ситуације. Размијењени су аргументи, али смо јасно указали да у овом случају једино треба и смије да побиједи интерес грађана и да правна струка буде изнад и прије политике. Врло је важно што су владини експерти прихватили наш предлог да се аргументовано разговара о неопходности измјена и допуна спорних законских одредби које су изазвале узнемирење вјерника и јавности уопште. Нисам субјективан, али смо врло јасно указали на недопустивост покушаја лишавања имовинских права било ког субјекта, па и Цркве и вјерских заједница, у управном поступку пред органима који су под непосредном контролом и под огромним утицајем Владе и политичких странака”, поручио је о. Велибор. На питање какав је став експертског тима Цркве о праву својине над црквама, манастирима и другим непокретностима, прота Џомић објашњава да је њихово мишљење да својинско-правна питања уопште не треба да буду нормирана у Закону о слободи вјере. “Свјесни смо вјековне истине да црквено припада Цркви, а џамијско и вакуфско Исламској заједници. Није нама проблем у наводном непостојању доказа о црквеном праву својине, како су неки злобно подметали”, истиче Џомић. Наглашава да су изнијели бројне аргументе у прилог законито спроведених поступака за укњижбу својинских права Цркве на православним вјерским објектима и земљишту које им припада, али и истих таквих поступака и права осталих цркава и вјерских заједница. “Мислим да су представници власти имали прилику да сазнају доста нових података које до сада нијесу знали и да виде бројна документа која до сада нијесу видјели. Мени је несхватљиво да неко оспорава законитост неког уписа у катастар, а да уопште нема све комплетне списе предмета испред себе. Нажалост, то је био манир у претходном периоду. Потрудили смо се и да снажно и аргументовано разјаснимо неке недоумице које су они имали у вези овог и других питања”, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Он је казао да разумије и да зна да постоји велика бојазан код многих људи због свега „што смо до сада претрпјели”: “У овом случају, важно је да се зна да ниједна одлука, ако Бог да да до ње дођемо, неће бити донијета исхитрено или на нашу штету. Експертски тим наше Цркве има надлежност да аргументовано исказује ставове Цркве и да Епископском савјету, који доноси одлуке, доставља извјештаје и подноси предлоге. У Цркви је ред, одговорност и поредак, и у то не треба сумњати.” Захтјеви МЦП су да се измијене, а тиме и ставе ван снаге одредбе о правној ликвидацији Цркве и вјерских заједница из чланова 25 и 26 закона, “као и дискриминаторна одредба о правном положају цркве или вјерске заједнице чије је сједиште у иностранству из члана 28 закона”. “Даље, да се одредбе из чланова 62 и 63 закона о проглашењу светиња за државну својину у управном поступку пред Управом за некретнине и одредба из члана 64 закона о државном одлучивању о начину коришћења вјерских објеката замијене једним чланом којим ће се прописати да се имовинско-правни спорови о вјерским објектима и земљишту који су саграђени или прибављени до 1. децембра 1918. године искључиво могу рјешавати у парничним поступцима пред редовним судовима у складу са Уставом, потврђеним међународним уговорима и законима Црне Горе. То је минимум испод кога ми не можемо да идемо ни пред Богом, ни пред људима. Ако се Црква не боји суда, зашто би се бојала друга страна”, пита он. На питање да прокоментарише често различите поруке од стране представника Владе и предсједника државе Мила Ђукановића, констатује да је, нажалост, било свега. “Давно је речено да ријечи лете, а да написано остаје. Не бих улазио у унутрашње односе у владајућој партији и коалицији, као и у личне односе највиших државних функционера. Црква се не бави партијском политиком. Али хоћу да нагласим да свако, а посебно највише државне личности, морају да дају максималан допринос рјешењу овог небивалог проблема, владавини права, поштовању достојанства Цркве и вјерских заједница и њихове улоге и уклањању партијске политике из ове врло осјетљиве области друштвеног живота”, истакао је он. На питање да ли вјерује да ће преговори бити успјешни, протојереј-ставрофор Велибор Џомић је одговорио да вјерује само у Бога живога. “А у вези са преговорима, сматрам да свако од нас треба да, како је говорио патријарх Павле, учини онолико колико до њега стоји. Уз поштовање државе и правног поретка, чинимо и чинићемо све што до нас стоји чувајући достојанство и право Цркве”, поручио је о. Велибор. Вирус не може утицати на духовну снагу вјерника На питање да ли сматра да ситуација с вирусом корона може утицати на литије и енегрију народа која је досад постојала, каже, да су литије привремено обустављене док не прође опасност од масовне заразе. “Вирус не може да мутира у овом случају и не може да промијени наш саборни глас: Не дамо светиње! Не мислим да ситуација са вирусом може да утиче на величанствену духовну снагу вјерника и грађана који су у њима учествовали тако да је Црној Гори завидио читав свијет. Напротив, невоља без које, по народној, нема богомоље ће само још више подстаћи људе да се обрате Господу да не дамо светиње Божје, али и да чувамо сами себе и једни друге. У Бога се надам да ћемо наћи правично и цивилизовано рјешење и да онда сви заједно одемо на једну благодарствену литију. На крају, да подвучем да су литије изворна и самоникла појава православних вјерника у Црној Гори и да се о њима одлучује искључиво у Црној Гори, а не било било гдје другдје”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Поводом јучерашњег писања листа који је дуго времена био у државном власништву, које су пренијели и неки црногорски портали, обавјештавамо јавност да је неистина да је држављанин Србије који се помиње у тексту, а који је приведен у Никшићу због наводних ”строго повјерљивих војних депеша”, запошљен у манастиру Острогу, нити је то икада био. Он је познат братству манастира Острога, зато што је један од хиљада невољника из Црне Горе и региона којима је манастир у неком животном тренутку покушао да помогне (у конкретном случају, на молбу родитеља) упућујући их на хришћански живот и савјетом да се у друштво укључе као његови корисни чланови. Лист који је ову вијест објавио ослањао се на информације које им полиција није потврдила, али то уредништву и (не)одговорним новинарима није било довољно да се уздрже од нетачног и злонамјерног информисања јавности, будући да је у том листу одавно могуће објавити свакакву неистину, манипулацију или увреду само ако је њена мета Митрополија црногорско-приморска или уопште Српска Православна Црква. О свему другоме што се том грађанину ставља на терет, остављамо да се изјасне надлежни органи. По ономе колико су га монаси у манастиру Острогу упознали, изгледа потпуно невјероватно да је он укључен у било какве ”операције”, тим прије оне које би могле бити окарактерисане као ”војна тајна”. У сваком случају, Црква нема никакве везе са активностима приведеног. Из Митрополије црногорско-приморске
  22. Поводом данашње свечане литије која је након Свете архијерејске литургије у Цетињском манастиру одржана на Цетињу, предвођена Његовим високопреосвештенством Митрополитом црногорско-проиморским г. Амфилохијем, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, казао је да није у питању “протестна шетња” већ традиционална литија која се сваке године обавља у Недјељи православља, првој недјељи Великог и Часног поста, и то у свим православним пријестоницама свијета, па тиме и на Цетињу. “Да подцртам, ово се радило и у вријеме краља Николе, а у новијем времену, последњих 30 година“, подсјетио је отац Гојко Перовић и додао: „Овим, иначе, није прекршена никаква полицијска забрана како су јавили неки медији, јер се литија није кретала уобичајено улицама града, већ онако како је и сугерисано – манастирским имањем“. Овогодишњи крсни ход је прошао од Цетињског манастира до Цркве Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру и назад. Ранијих година литија се кретала од Цетињског манастира према Цркви Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру, преко трга краља Николе, затим Његошевом улицом, преко Балшића пазара до Влашке цркве и назад до Цетињског манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. На крају богослужења благосиљано је кољиво, у спомен на Светог великомученика Теодора Тирона. Владика је рекао да све што се пјева и служи у току прве недјеље Великог поста није ништа друго него је воспоминаније Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “И на сва она збивања од настанка свијета па до Христовог Васкрсења. Зато и почињемо, и читамо у току овога поста од првих поглавља Књиге постања, о настанку свијета”, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се онда редом спомињу сва збивања којима је припремано рођење Господа. “И Његово крштење, Његово преображење, Његово распеће и Његово свето васкрсење”, казао је он. Казао је да се посебно на сјутрашњој вечерњој Велике суботе сјећамо Светог великомученика Теодора који је мученички пострадао за Господа. “И који је открио у своје вријеме хришћанима да не једу јела идолослужитеља. Припремио је тада прво кољиво које ми данас овдје имамо пред собом и које је било благословено за спасење и оних који су у то вријеме служили Господу и за спасење свих хришћана до наших времена”, казао је он. Владика Амфилохије је нагласио да је пост припрема душе и тијела, очишћење од тјелесних, душевних и духовних страсти и припремање за свето причешће тијелом и крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “Нарочито на Велики четвртак и касније, на Велику суботу и дан Христовог васкрсења”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено). Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива. Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на: https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017: ***** " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере. - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије. - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања. - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве." ***** Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР View full Странице
  25. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају! Поново је премијер Црне Горе г. Душко Марковић грубо и неодговорно оклеветао Српску Православну Цркву подмећући јој ничим доказан став да, како је рекао „Црква жели да се стави изнад државе и да не признаје њен сувенеритет и независност“. Истина је потпуно другачија. Власт се континуирано ставља изнад државе кршећи чак и Устав Црне Горе. Никада Црква није именовала министре, посланике и државне службенике, али зато се власт директно мијеша у канонско устројство Цркве и одређује ко је црква а ко није, нарушавајући принцип одвојености Цркве и државе. Црква никада није била, нити ће икада бити против Црне Горе, али неће ни бити слијепи послушник атеистичких владара који желе да је устројавају по својим мјерилима и аршинима. Упорно саопштавамо, сада понављамо, да Црква није ни против доношења Закона, већ искључиво против појединих дискриминаторних и антиуставних чланова којима се врши правно насиље не само према Цркви, већ и према важећем правном поретку Црне Горе. Све ово је саопштено данас и на састанку чланова Епископског савјета СПЦ у Црној Гори са члановима делегације Европског парламента који је одржан у Подгорици. У веома срдачном разговору Епископски савјет, који је на овом састанку предводио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, још једном је констатовано да је став међународне заједнице да се до решења мора доћи дијалогом, укључујући не само примјену, већ и измјену спорних чланова. То је оно на шта Епископски савјет од почетка инсистира. Ако је дијалог једини пут, а мислимо да јесте, чему служе изјаве које долазе са најважнијих државних адреса, а које су се претвориле у својеврсну мантру, да се Црква бори против Црне Горе. Ако нешто доприноси угледу Црне Горе пред Европом и свијетом, ако је нешто за понос у Црној Гори то су наше величанствене литије у којима стотине хиљада људи мирно и достојанствено исказују незадовољство доношењем оваквог Закона. Умјесто да као свака одговорна и демократска власт чује глас народа, ова црногорска показује своје тоталитарне облике и тај исти народ назива издајницима, рушитељима државе и лудацима. Ова сабрања по бројности и духу не памти Европа у последњих сто година. Али и поред тога, са жаљењем примјећујемо да нема те државне институције коју власт ових дана није упрегла у прљаву борбу против Православне Цркве и њених вјерника, који траже да имају иста права која припадају и другима. Изјавама и понашањем предсједник Ђукановић јуче у Женеви а премијер Марковић данас, показују да су они и њихова партија једини који се стављају изнад Црне Горе, претворивши институције система у машинерију за остваривање својих политичких и партијских интереса, а не у служби грађана који свакој држави, па и Црној Гори обезбјеђују суверенитет. Тражимо само једно, да се над Црквом примјењују исти закони који важе и за друге вјерске заједнице, као и за свако правно лице у Црној Гори. И нећемо стати у тој борби. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...