Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наше'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 182 results

  1. Hajde da na ovoj temi učitavamo samo svoje fotografije dana Prirodu, ljubimce...nešto što vam je danas bilo zanimljivo. Ne ubacujte svoje stare fotkice vec samo danasnje i ne učitavajte tuđe sa interneta. Evo moje fotografije za početak, danas je divan dan za vožnju biciklom Na fotki su meni nepoznati ljudi.
  2. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поручио је у бесједи на празник Свете Тројице – Духови да Срби вијековима живе са својом Црквом и да охристовљени народ чува своју душу и своје светиње. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поручио је у бесједи на празник Свете Тројице – Духови да Срби вијековима живе са својом Црквом и да охристовљени народ чува своју душу и своје светиње. "Срби су охристовљавали своју душу и увијек били честити људи, радовали се са онима који се радују и туговали са онима који тугују, чували своје светиње које нас све чувају, које су градили наши свети преци и ту ћемо се Богу молити и у будућности како је то било вијековима уназад", рекао је Владика. Епископ Фотије служио је данас свету архијерејску Литиргију у Манастиру Тавна код Бијељине који обиљежава храмовну славу Силазак Светог Духа на апостоле - Педесетница. "Наше светиње нас окупљају и чувају, видимо то у Црној Гори гдје вјерници поручују `не дамо светиње`, како и ми поручујемо, да и данас сви Срби треба да буду јединствени, у оквиру Духа Светога и са свим својим светињама широм епархијâ Републике Српске", навео је Владика Фотије. Слави у манастиру Тавна присуствовали су умировљени Епископи Георгије и Константин, који су рођена браћа, а поријеклом су из Горњег Црњелова код Бијељине. Умировљени Епископ канадски Георгије рекао је да је велико задовољство да са вјерницима учествује у духовној благодати у којој је Дух Свети живот дао, од немоћних учинио моћне, охрабрио их и оснажио. "Држите се истине Божије, чувајте своје светосавље, свето православље, образ отачки, наше светиње и све своје претке који су знали и стати и опстати", поручио је Епископ Георгије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Прослава Духова у храму Свете Тројице у Источном Бранзвику, и поред посебних услова, изазваних корона вирусом, прошла је величанствено. Свештенство Мелбурнског намесништва уз присуство одређеног броја верних парохијана овога храма, сачекало је свога Владику у 9:45ч испред храма. Владика је, после церемонијалног дела, свечано уведен у храм, уз певање тропара „Благословен јеси Христе Боже наш…“, од стране нашег хора. Света Aрхијерејска Литургија, коју је служио Епископ Силуан уз саслужење пет свештеника и два ђакона, заиста је била духовно освежење за све присутне. Већ месецима смо у ситуацији да немамо свечаних литургија, тако да је, поред чињенице да славимо један од највећих празника Цркве, овако свечана Литургија, предвођена нашим првојерархом, изазвала посебне емоције. Техничка служба наше парохије, на челу са Небојшом Стефановићем и Николом Јошевским, организовала је директно преношење Литургије, тако да је мањи број верника могао да прати Литургију и из сале. Данас је наш хор, под диригентском палицом Саве Ђукића, изузетно лепо певао и на тај начин значајно допринео лепоти Литургије. После читања Јеванђеља, веома надахнуто је проповедао Преосвећени Владика Силуан на тему празника. Истакао је чињеницу да нам Тројични Бог, Отац Син и Свети Дух, стално помаже, а нарочито да нам је та помоћ потребна у времену када се боримо са разним искушењима, као што је искушење наметнуто са корона вирусом. Порука проповеди укратко би могла да се сажме у идеју: са Богом све можемо, са Њим који носи наше бреме и који нам увек помаже, када Му се обратимо за помоћ. Такође, Владика је истакао погубност неживљења са Богом, са извором „воде живе“, која нам помаже да стигнемо до Вечности. При крају Литургије прочитане су благодарне молитве са Вечерње службе на Духове, извршен опход око храма и освећен славски колач. На крају Литургије, Владика се поново обратио вернима са речима утехе и благодарности Богу за све. Старешина храма, прота Милорад Лончар, поздравио је Владику Силуана у име свих присутних и целе Парохије, захваливши му на доласку те његовим молитвама и благословима. Коло српских сестара спремило је ручак за наше уважене госте. И, све је, могло би се рећи, овога дана било лепо и узвишено. Нажалост, ручак за наше верне парохијане нисмо могли спремити због државних прописа у вези са корона вирусом, али и то ће надамо се ускоро постати део прошлости. Сви са нестрпљењем очекујемо да се ствари нормализују у држави, па следствено и оне које се тичу редовног и слободног доласка наших верника у храм. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  4. У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен. Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем. Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере. Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења. Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством, много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога. – Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро. – Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет. – Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима. Извор: Епархија милешевска
  6. У шесту недјељу по Васкрсењу – Слијепога, 24. маја 2020. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља словенске учитеље и просветитеље Kирила и Методија, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је намјесник острошки протосинђел Сергије, а саслуживали су му сабраћа архимандрит Мирон, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Мирко Вукотић никшићки парох и јереј Ранко Радоњић. После читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу слијепог, монаштву и вјерном народу ријечима празничне бесједе се обратио о. Мирко Вукотић, који је између осталог казао да ова прича говори о суштини, а да је суштина у питању ко је грешан, слијепи од рођења или родитељи његови. – Куд ће једноставније и искреније питање? Откуд то да се наша дјеца рађају болесна, откуд то да касније људи болују, пате и страдају? Тај одговор ћемо наћи у Царству Божијем непролазном. Христос каже ”Не сагријеши ни он, ни родитељи његови, него да се испуни воља Божија”. Молећи Бога да тај одговор добијемо у Царству небеском и непролазном, молећи Бога да нам све буде јасно, зашто страдамо, патимо, зашто живимо. Тај одговор су нам дали многи из рода нашега и многи људи на овом свијету – казао је о.Мирко. Додао да су тај одговор дала и солунска браћа Кирило и Методије који су живјели у 9. вијеку. – Њих је послао велики Патријарх Фотије да у наше крајеве проповиједају ријеч Божију. Да крсте наше претке, да нас науче, да нас описмене, да знамо рећи ко смо, шта смо и чији смо. На првом мјесту да смо Христови, а онда да смо људи. Такав свједок истине је и наш Свети отац Василије Острошки Чудотворац, који нас овдје сабира, тјеши и кријепи, који нам показује којим путем да идемо, какву ријеч да проповиједамо, каква дјела да свједочимо и изнесемо пред свијет овај – казао је о. Мирко и нагласио да су такви и Митрополит Амфилохије, Владика Јоаникије и остали свештеници који свједоче ријеч Божију за будућа покољења. О. Мирко је подсјетио да су Христос, а после Њега светитељи и просветитељи били гоњени и страдали ради истине коју су свједочили. – И наше вријеме ће показати зашто и ми данас страдамо због истине, зашто истина не одговара онима који се баве политиком. Зато што они желе да њихов сабор буде сабор послушних, а не сабор слободних, како је то у Цркви – закључио је о.Мирко. Извор: Манастир Острог
  7. Васкршња ноћ 2020. године у Кијеву и у целој Украјини протекла је необично у сваком смислу. Иста је била и у осталом православном свету. Међутим, испоставило се да је један духовни аспекат оваквог Васкрса потпуно неочекиван, чак и у необичној ситуацији за овај празник. Да ли је код многих било исто тако? Има ли много оних који су то приметили? Васкршња служба 2020. године у нашем историјском храму Ваздвижења Крста Господњег у Кијеву – на месту Крштења и дечјих молитава М. А. Булгакова, у храму који није био затворен чак ни у совјетско време – протекла је практично без парохијана. Први пут у току више векова. Од 20:00 часова Велике суботе до 5:00 васкршњег јутра на улазу у храм је дежурао одред полицајаца, тако да су у храм могли да уђу само свештенослужитељи и црквенослужитељи и поједини парохијани, у складу с нормама карантина. Сви наши остали парохијани били су приморани да остану код куће, да гледају богослужење на телевизији или интернету. А наш храм је простран и висок. И... потпуно празан. За Васкрс... *** Кад смо се спремали за овај Васкрс, мени се, као и многим свештеницима које познајем, чинило да ће у принципу све бити предвидљиво. Између осталог, духовно расположење свештенства и пастве у овим необичним и тужним околностима. Ми, свештенослужитељи ћемо у овој Светој ноћи у Божјим храмовима представљати целу Цркву, за све ћемо се заступати пред Престолом, приносићемо бескрвну жртву. А паства ће нас гледати код куће и пратиће нас песмама и молитвама или ће самостално служити васкршње јутрење. Ми, клир, смо мислили: радост Васкрса у његовој црквеној литургијској свечаности, чак и у храмовима без људи, ништа не може да помрачи – јер Небо је отворено! А људи, паства... Тешко нам је због њих. Наравно, наши верници ће бити врло ожалошћени. Вероватно ће понеко бити тужан, јер већина не може да дође у храм на службу. Али ће наша радост – радост клира, радост оних малобројних који су се ове Светле ноћи нашли у храму – бар у извесној малој мери бити пренета свим верницима који су остали без ње. Радоваћемо се и због себе, и због њих, а затим ћемо ову васкршњу радост однети у куће парохијана и делићемо је са свим верницима! Тако смо размишљали и тако смо се молили уочи празника. Само што се испоставило да није тако. Чак се десило обрнуто. *** Прво сам, после Васкрса, поделио ове своје утиске с духовно блиским људима. Можда нешто измишљам и преувеличавам? Али не. Кад сам у току Светле седмице разговарао с парохијским клиром Кијева и прочитао утиске од васкршње ноћи у новостима, открио сам исту законитост. Ово су искусили многи свештеници и мирјани. Иако се ово, наравно, није догодило свима, оно што се десило нама (као и многим нашим духовним пријатељима) овде ћу описати управо као законитост Васкрса 2020. године, пошто читав низ примера потврђује ово духовно искуство. И можда ће неко прочитавши ове редове, видети у њима себе и своју парохију. Дакле... *** Авај, у мом животу као свештенослужитеља никад није било тако тужне Васкршње ноћи. Храм је сијао и играо у нијансама златне и црвене; монашки трио је предивно, свечано, а истовремено молитвено, појао дуго очекиване васкршње песме. Заједно су са клиром гласно клицали „Воистину воскресе!“ Али је храм притом био празан. Празнина је зрачила хладноћу од главе до пете. И туга и тежина због празнине храма у потпуности су потискивали духовну утеху празника. Беседа светитеља Јована Златоустог у празнини... Кађење у празнини... Не, – рећи ће неко, – у то време су у храму били и Сам Господ, и анђели, радосни због светковине. Да, безусловно је тако. Међутим, туга ме није напуштала ни за тренутак. И молио сам се за једно: „Господе, учини да се ово никад више не понови!“ Васкрс не може, не сме бити такав. *** А шта је било с мирјанима који су остали код куће? И ту почиње најзанимљивија ствар. Једна велика породица православних Кијевљана које познајем, практично у пуном саставу тренутно болује од корона вируса. Болују код куће, јер су чланови ове породице у просеку млади, зато искушење, хвала Богу, пролази без компликација. У васкршњој ноћи су се они који су могли топло обукли и обавили „литију“ око своје приватне куће, а затим су сами служили јутрење. „Ово је наш најлепши Васкрс!“ – написали су ми касније смс. – Господ нас не оставља по Својој милости!“ И други парохијани који су се помирили с околностима које је Бог допустио, или које је смирила болест, сад много говоре и пишу о изузетној Васкршњој радости коју одавно нису доживели. Остали су код куће и добили Дар Божји! Да, овај Дар се није дотакао свих. Вероватно су га добили они који нису роптали, који нису злословили, који су са смирењем прихватили Божје допуштење... Притом многи од нас, свештенослужитеља, ове године, нажалост, нису осетили уобичајени Дар радости у Васкршњој ноћи. И сад се на нас, клирике, који смо осетили жалост и тугу у Васкршњој ноћи, помало преноси ова радост мирјана. Помало се и ми, свештенство, топимо и враћамо у нормално васкршње расположење. Наравно, сад не говорим о свима. Али мислим да говорим о многима. *** Шта се заправо десило? Зашто смо ми, клир и мирјани, тако неочекивано заменили места за овај чудни Васкрс 2020. године? Мислим да је одговор једноставан. Господ је изашао из храма у сусрет простодушним верницима, у њихове домове. Дошао је у наше домове! Наравно, наш Господ је, ван сваке сумње, остао и у нашим храмовима! Јер Он је свуда, а за Васкрс посебно: „Во гробје плотски, во адје же с душеју јако Бог, в раји же с разбојником, и на Престоље бил јеси, Христе, со Оцем и Духом, всја исполњајај, неописаниј.“ („У гробу телесно, у паклу с душом као Бог, у рају пак, с разбојником, и на Престолу си био, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, неописиви.“) Али посебну Његову Божанску пажњу и Његову милост за овај Васкрс 2020. године, добили сте ви, драги мирјани, који сте остали без храмова! Напаћени, уплашени, ви који сте се смирили под Његову крепку руку и нисте роптали! Ви који сте смирено примили Његово горко допуштење, али нисте изгубили веру, нисте одступили од верности Богу и Његовој Цркви, ви који нисте изневерили наду и љубав према Господу! Ово је ваш Васкрс, наши верни мирјани! Ваш је! А ми, клир, смерно вам се клањамо. Христос васкрсе! Архиепископ Теодосије (Сигирјов), викарни епископ Кијевске митрополије Извор: Православие.ру
  8. Aпостолским штивом ставља нам се једна опора тема за размишљање. То је питање: откуд и зашто болест? Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9) Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније. Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо. Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам. Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16) Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора. Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик) Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може. Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“ „Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7) Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“. А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик) „Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5) Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник) Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник). Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
  9. Учио нас је да су га кроз живот водиле оне Христове ријечи: Без Мене не можете чинити ништа и Све могу у Христу Господу Који ми моћ даје! Упокојио се у Господу отац, свештеник, из чијих ријечи, са чијег лица и примјера вјере, љубави, наде и снаге смо јасно учили шта је то Православље. Прилог Радио-Светигоре Овим поводом предлажемо да чујете интервју који смо снимили са њим 5. септембра 2019. године, уочи обиљежавања великог јубилеја 50 година његове свештеничке службе, који је обиљежио 7. септембра, на празник Светих апостола Вартоломеја и Тита Отац нам је тада причао о свом педесетогодишњем свештеничком труду на њиви Господњој, стању у нашој Митрополији у то вријеме. Оцу Мому дугујемо велику захвалност за очинску љубав, за тренутке радости које нам је пружио гостујући на таласима нашег Радија, посебно у емисији “Питајте свештеника“ коју је обиљежио својим мудрим ријечима пуним очинске љубави и бриге, громогласно свједочећи ријечи љубави Христа Бога нашега. Тужна вијест о упокојењу протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића одјекнула је овог јутра у Српској Цркви као гром из ведра неба. Отац Момо је био синоним за правог и одважног свештеника. Он је био образац како свештеник треба да живи, да служи, бесједи. Његов изглед, стас и бритка ријеч уливали су велико поштовање чак и код не истомишљеника, а код православних хришћана та ријеч је била утјеха, снага и Благовијести. Неустрашив, храбар, сав предан служењу Богу и роду, остаће упамћен као најљепши бисер у низу свештенослужитеља ове светосавска Митрополије црногорско-приморске. Вјечан ти спомен драги оче и хвала за све. Припремила Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  10. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је јутрос , уз саслужење свештенства Епархије, свету Литургију поводом најрадоснијег православног празника Васкрса поручивши да је Васкрс суштина свих нас, суштина православне вјере. Звучни запис беседе Литургију поводом најрадоснијег празника, празника побједе добра над злом, живота над смрћу, празника радости Владика је служио у Саборном храму Пресвете Богородице у Бијељини пред око 50-ак вјерника. "Васкрс је суштина наше вјере и добро је да нас је дошло да и ове године славимо“, рекао је Владика зворничко-тузлански обраћајући се вјерујућем народу. Владика Фотије је изразио наду и увјерење да ће наредне године Васкрс бити прослављан као и претходних, у храмовима препуним вјерног народа. „Вирус нас прогања, затворени смо у својим домовима, али превазићи ћемо ово како би наше цркве поново биле пуне“, рекао је Владика Фотије. У току литургије Владика је вјерницима прочитао и посланицу патријарха СПЦ Иринеја. Након литургије вјерници су приступили светој тајни Причешћа, након чега су се упутили кућама гдје ће, по обичају, са својим породицама обиљежити и славити најрадоснији православни празник. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. „Не бојмо се и променимо се“, поручује у својој надахнутој беседи ђакон Ненад Вујасиновић, произнетој у храму Свете Петке у мелбурнском насељу Рокбенк, на Велику Среду 15. априла 2020. године, у Митрополији аустралијско-новозеландској, која је објављена на фејсбук страници ове Митрополије. Ђакон Ненад каже: „Нећемо да причамо о Великој среди због Јуде. Јуда је своје давно завршио. Већ због тога што се у Јуди Искариотском, како каже Свети Ава Јустин - налази помало од свачије наше душе. Звучни запис беседе Да није тако били бисмо безгрешни јер смо кроз Јуду сви ми пали, сви смо Христа издали, ђавола пригрлили и зато смо и подложни смрти. И баш ових дана кад се сећамо те издаје, наше велелепне богомоље широм света присилно постају катакомбе због страха од заразе. Свакако да прописане и препоручене мере у вези са санитацијом у том смислу треба да примењујемо и то не само сад када је пандемија, већ и иначе. Али, имам осећај да се враћамо два миленијума уназад у претконстантиновску епоху, с том разликом што су се у том периоду шачици верних супротстављали и Цркву гонили пагани, односно многобошци тражећи од хришћана да поред Христа прихвате и друге њихове тзв. богове. Док данас Цркву на много суптилнији начин гоне безбожници, антитеисти, богомрсци, којима је изгледа и овај један наш Бог много. Но то не треба да нас смућује јер како је тада, тако и данас Црква бескомпромисно сведочи – све за Христа, Христа ни за шта! А што се тиче нашег друштва у коме живимо очито је да кроз наратив, који нам се одавно намеће са свих страна, Црква се масовно схвата не као само Тело Христово већ као некаква институција лишена суштинског значаја; не као болница за душу и за тело којој хрле да се лече већ као место на коме се наводно можемо заразити. И неки међу нама тај став прихватају. Да ли је Црква огледало света или прозор у Царство Небеско? Да ли је Црква вирусом заражено тело овога света или је Црква пречисто животодавно Тело Господа Нашега Исуса Христа? Лако падамо на овом тривијалном питању, браћо и сестре, спремно се одричемо личне слободе, слободе загарантоване сваким законом, укључујући и слободу вероисповести, а све из страха од смрти. Да ли нам је то, браћо и сестре, обљутавила со Јеванђеља? Зар то није Јудина издаја у нама? Зар тако због погрешно артикулисаног страха од смрти не бежимо од Христа, јединог Победитеља над смрћу? Видите ли у какав нас апсурд непријатељ човека тера користећи несразмеран страх? То је издаја, издаја о којој галаме ових дана утихнула црквена звона док нас ова Велика Среда опомиње да страдање које тек следи на подвиг, на крст, на телесну смрт, која нас све, пре или касније, чека, и од које не треба да страхујемо. О којој нам и сам Господ својим вољним страдањем сведочи напомињући још – Не бојте се оних који могу тело да вам погубе већ оних који могу душу да вам погубе! Ова Велика Среда нас опомиње на смрт душевну, а не телесну. На смрт коју ово наше преплашено друштво апстрахује до екстрема. Смрт се у овом нашем друштву склања под тепих, па тако нема потребе да се о њој бринемо нити да се окрећемо ономе који је победио за нас. Но шта ћемо кад се смрт однекуд изненада појави, кад изрони, кад са свих екрана симултано загрми? Како онда да је не видимо? Како онда да је ставимо под тепих? Онда се питамо шта се ово дешава? Питамо се шта је, уствари, истина? Окрећући се од Христа који је једини Пут, Истина и Живот – ми губимо увид у то шта је или ко је то истина и баш зато и једино зато живимо у времену у коме се све релативизује, почевши од истине. Дешавања око саме пандемије короне постају ријалити шоу чија рекордна гледаност превазилази све остале досадашње видове масовне лоботомије заједно. Све нас ово упућује да станемо, да погледамо другим очима, да се променимо, да се покајемо, да променимо своје путеве и видимо како је благ Господ. Допустио је ову невољу да нам отвори очи да бисмо видели да без Њега не можемо ништа, да не можемо да се сакријемо чак ни од овог сићушног вируса, а камоли од већег и јачег непријатеља ђавола. Господ је допустио да нас нападне страх на нашу корист, да постанемо свесни да смо смртни телом, да је смрт душевна стално надвијена над нама и да нас прати где год се ми склонили. Човек данашњице има жељу да учи, да ради на себи, да се труди ако ће му то донети материјалну корист, статус у друштву или макар неко тренутно задовољство или насладу. Но нема жељу да се подвизава, нема жељу да се мења да би постао бољи другом човеку и да би тако постао бољи самоме Богу. Нема жељу за променом властитог идентитета, како каже Свети Апостол Павле – да не живи више он већ да живи Христос у њему. Та промена, на грчком – метаноја, оно је што ми подразумевамо под истинским кајањем, мада је за то још бољи наш стари термин преумљење. Зато што не радимо вредно и континуирано на свом спасењу, зато што смо лењи или једноставно не знамо или смо заборавили како да се искрено кајемо, зато нема где друго да завршимо него у раљама смрти. Проблем је у томе што је избор наш. Само наш! Не јадикујем ја над Јудом, браћо и сестре, већ над нама који идемо истом странпутицом, који у властиту пропаст корачамо кад год допуштамо нашој себичности, нашим интересима да надвладају и да одређују наш однос како према ближњем тако и према Богу. Тако постајемо Јуда нашег доба, издајници који грле ђавола, а издају Бога. Издајеш Бога кад си среброљубац, блудник, клеветник, гневљивац, лажљив, псовач, себичан, ако оговараш, ако љубави немаш према ближњему, ако немаш макар базичног обзира према ближњем, кад стављаш корист изнад правде, кад стављаш тренутна задовољства изнад племенитих дела. Сваки тај преступ, био он нашим делима, речима или макар мислима, свака та издаја ближњег је издаја Христа. То је тај пут Јудине издаје не само Бога већ и човека, пут самоиздаје. Други пут је покајнички. Не може човек да се приближи Богу ако се не покаје, ако се не промени. Сугерише Свети Ава Јустин – довољно је да сагледамо сву људску историју од Велике Среде до Великог Петка и да се ту нађемо. Кад сагледамо све своје речи, мисли, дела као кроз лупу недела којима је човек благог Бога издао, изругао, ишамарао, испљувао, ишибао, осудио, разапео, усмртио – наћи ћемо се у том распону од та три срамна дана. Кад таквим очима погледамо на себе, критички, без улепшавања, онда смо спремни да се покајемо, да се променимо и такви да се, попут блудног сина у оној јеванђељској причи преобратимо и тако Богу вратимо. И онда такви преобраћени, преумљени – не речима већ делима, примивши Христа вратићемо се Господу. Пустимо да кроз наше поступке Христос проговори. Није свако зло за зло, кажу наши стари. Ова духовна криза, коју неки зову пандемија, сито је и решето којим се раздваја жито од кукоља, јагањци од јаради. Ово је прилика којом нас Господ гласније него иначе позива да ставимо прст на чело, да пажљиво изаберемо којим путем да кренемо јер, како каже Свети владика Николај – сваки дан не свиће ни за шта друго но да човек изабере, да одабере којим путем да крене, да ли да пригрли Христа или ђавола. Ово је зато одлична прилика да заблистамо пред Христом! Да заблистамо у нашем односу према ближњем, којем смо потребнији сада него икада раније. Не бојте се, ја сам с вама, каже Господ. Не дајмо да нас овај надувани, диспропорционални, вештачки конструисан страх скрене са правог размишљања, да нам скрене пажњу с онога што је главно: љубав према другима и преко њих – љубав према Богу! Тек кад будемо у другима видели Христа, упркос њиховим манама, тек тада ћемо бити у могућности да пригрливши ближњега, преко њих и заједно с њима, пригрлимо и самог Христа. А кад смо с Христом, чега да се плашимо? Не бојмо се и променимо се!“, закључује ђакон Ненад Вујасиновић. Извор: Радио Слово љубве
  12. Драге сестре и браћо, овде можемо писати све оно што нам падне на памет а што би могло растерати сиве облаке, не само нама, већ и случајном намернику који сврати на чашицу Хришћанске радости и утехе.
  13. Протoпрезвитер Стеван Лукић, парох при храму Преноса моштију светог Николаја у Турији, говорио је за Радио-Беседу о организацији духовног живота, богослужењима и животу са парохијанима у условима ванредног стања. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Свака литија коју сам предводио – од Никшића, Подгорице, Бијелог Поља, Херцег Новог – била је на неки начин изузетна, казао је синоћ Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије у “Интернет литији” Радио-Светигоре. Коментаришући молитвени отпор вјерног народа режимском насиљу над Црквом у Црној Гори које се манифестује кроз доношење и покушај примјене безаконог закона о слободи вјероисповијести, Владика Теодосије је рекао да је свака литија била “доживљај неба”. “Не само ја, него и моји свештеници, монаси, народ – толико су имали жељу да дођу и буду са својом браћом у радости. Чак и молебан и литија је за мене био Васкрс”, рекао је Владика косовско-метохијски. Додао је да га послије доласка са литија радост држала дуго времена. “И онда смо хтели да се то понови. То је нешто што нам је Бог даровао – можда и да нас припреми за ово нешто ново кад треба да будемо у самоизолацији. Али, и кад смо чинили литије и сад када смо у својим домовима, треба да покажемо да смо хришћани и да је наше заједништво у духу и да не зависи од тога да ли сједимо заједно, да ли смо једни поред других, да ли стојимо или причамо… Једноставно, у молитви, у вери, у нади, у срцу да будемо јединствени”, поручио је Владика. Поручио је да је то начин да наше заједништво заиста буде у Христу, јер гдје је Христос присутан, ту је заиста Царство небеско. “То је оно чему тежимо и то је оно што нам је најпотребније као људима и као хришћанима”, поручио је Епископ Теодосије. Синоћну “Интернет литију” Радија “Светигора”, вјерни су могли да прате уживо и на званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу “Не дамо светиње”, као и на порталу Поуке.орг. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. На дан 20/7. марта 2020. године, у петак треће седмице Великог и Часног поста, када наша Црква прославља Св. седам свештеномученика херсонских, у јагодинској Старој цркви, посвећеној Св. архангелима Михаилу и Гаврилу, Литургију пређеосвећених Дарова служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадидијски Г. Јован. Непосредно пред свету Литургију, свештенство беличког намесништва исповедао је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије. Звучни запис беседе Преосвећеном владики саслуживали су: игуман Онуфрије, протојереј Александар Гајић, помоћник архијерејског намесника беличког, протонамесник Миломир Тодоровић, јереј Александар Радосављевић, протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак. Светој Чаши Спасења приступило је свештенство беличког намесништва, након чега је Владика произнео своју угодну беседу, поучивши свој верни народ. На самом почетку, Преосвећени владика је говорио о значају поста. Рекао је да је потребно постом и молитвом очистити нашу душу, јер је и Господ рекао да се “и демони прогоне постом”. Такође, потребно је из себе избацити гордост и сујету, а пост је провера нашег хришћанског живота. “Не смемо да дозволимо да нам срце буде нечисто, јер у њега треба да уђе Бог. У наше срце ћемо сместити, или Бога, или нечастивог. Или нам је у срцу добро, или зло”, додао је владика, поновивши речи светог апостола Павла: “Или си врућ, или хладан, ако си млак избљуваћу те из уста својих”. Пост је провера наше вере, нашег хришћанског живота. И морамо пазити каква је наша вера. Владика је опоменуо верни народ да не смемо бити дрски, споменувши данашње старозаверно читање. “Зато нам треба молитва, пост. А пост је уздржање. Не смемо размишљати само о себи, већ о другоме. А језик човечији служи или да говоримо о добру, или о злу и зато нам је потребна помоћ Божија коју добијамо кроз пост, молитву, уздржање. Пост је да даш другоме”, рекао је Владика. Пост од нас тражи будност и трезвеност. Преосвећени се осврнуо на актуелну кризу и упозорио да не смемо да се плашимо смрти ако имамо веру. “Кад нестане вере, настане безверје, губи се нада и тада човек долази до очаја, најстрашнијег стања човековог. Спасење није загарантовано никоме већ је потребно да будемо “светлост свету”. Морамо да верујемо струци, али и да верујемо у Бога који је јачи од сваке болести. Потребно је и да се молимо и за здраве, болесне, лекаре. Наш лек је свето Причешће, а то је лек за бесмртност”, истакао је Епископ напоменувши да се путем светог Причешћа не могу пренети никакве заразе и болести. Верни народ је приступио сједињењу са Христом кроз Чашу Спасења, причестивши се светим Тајнама. Након свете Литургије, Владика и свештенство наставили су сабрање током којег је јереј Милош Ћирић прочитао реферат на тему “Благодарење – најузвишенији чин”, након чега је уследила дискусија. Братство Старе јагодинске цркве припремило је трпезу љубави, а председник црквене општине г. Мирослав Ђорђевић упутио је надахнуте речи благодарности Његовом Преосвештенству, поклонивши му за успомену, у име одбора и свештенства Старе цркве, албум са сликама са Светосавске академије одржане у Јагодини. Извор: Епархија шумадијска
  16. Саопштење за јавност Светог Aрхијерејског Cинода Српске Православне Цркве: Имајмо поверења у наше лекаре, а пре свега у Господа нашега, Лекара душâ и телâ наших! Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве будно и брижно прати свакодневне вести и изјаве одговорних личности Цркве, државе и медицинске струке о све већем ширењу опасне короновирусне заразе која представља опасност по здравље – а у доста случајева и по сâм живот – милионâ људи. Свима који се боре против ове пошасти, а у првом реду лекарима и осталом медицинском особљу, Свети Синод изражава најдубљу захвалност и поштовање за даноноћне напоре у предохрани и сузбијању епидемије и на њих призива благослов Божји. Истовремено Свети Синод упућује изразе саучешћа породицама, сродницима и пријатељима досадашњих жртава вируса које је задесио смртни исход. Црква увек, служећи Богу, служи и спасењу и сваком добру како својих верника тако и свих осталих људи, наших ближњих, а особито у ове тешке дане. Поштујући значај и достигнућа медицине, које сматра великим Божјим даром и великим људским подвигом, она својим верницима нуди и јединствени лек бесмртности, свето Причешће, као и благодат својих светих Тајни и свог целокупног благодатног дејства. Свети Синод позива све вернике наше Цркве на одговорност и трезвеност у овој ситуацији и апелује на њих да не пренебрегавају упутства медицинских служби и државних органа и да не запостављају или игноришу прописане превентивне мере – једном речју, да не излажу опасности ни себе ни друге. Нема места, међутим, паници и непровереним гласинама. Истовремено, Свети Синод наглашава да је Господ наша Нада и наш Избавитељ у свим невољама и да зато треба да умножимо усрдне молитве за оболеле, а нарочито за лекаре и остало медицинско особље, које несебично чини све што може често излажући и себе опасности, што је такође облик богослужења и несебично служење људском роду. На нама као хришћанима и људским бићима јесте да чинимо све што до нас стоји, верујући и знајући из Светог Писма да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Горе имајмо срца! Имајмо поверења у наше лекаре, а пре свега у Господа нашега, Лекара душâ и телâ наших! Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Саопштење за јавност Светог Aрхијерејског Cинода Српске Православне Цркве: Имајмо поверења у наше лекаре, а пре свега у Господа нашега, Лекара душâ и телâ наших! Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве будно и брижно прати свакодневне вести и изјаве одговорних личности Цркве, државе и медицинске струке о све већем ширењу опасне короновирусне заразе која представља опасност по здравље – а у доста случајева и по сâм живот – милионâ људи. Свима који се боре против ове пошасти, а у првом реду лекарима и осталом медицинском особљу, Свети Синод изражава најдубљу захвалност и поштовање за даноноћне напоре у предохрани и сузбијању епидемије и на њих призива благослов Божји. Истовремено Свети Синод упућује изразе саучешћа породицама, сродницима и пријатељима досадашњих жртава вируса које је задесио смртни исход. Црква увек, служећи Богу, служи и спасењу и сваком добру како својих верника тако и свих осталих људи, наших ближњих, а особито у ове тешке дане. Поштујући значај и достигнућа медицине, које сматра великим Божјим даром и великим људским подвигом, она својим верницима нуди и јединствени лек бесмртности, свето Причешће, као и благодат својих светих Тајни и свог целокупног благодатног дејства. Свети Синод позива све вернике наше Цркве на одговорност и трезвеност у овој ситуацији и апелује на њих да не пренебрегавају упутства медицинских служби и државних органа и да не запостављају или игноришу прописане превентивне мере – једном речју, да не излажу опасности ни себе ни друге. Нема места, међутим, паници и непровереним гласинама. Истовремено, Свети Синод наглашава да је Господ наша Нада и наш Избавитељ у свим невољама и да зато треба да умножимо усрдне молитве за оболеле, а нарочито за лекаре и остало медицинско особље, које несебично чини све што може често излажући и себе опасности, што је такође облик богослужења и несебично служење људском роду. На нама као хришћанима и људским бићима јесте да чинимо све што до нас стоји, верујући и знајући из Светог Писма да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Горе имајмо срца! Имајмо поверења у наше лекаре, а пре свега у Господа нашега, Лекара душâ и телâ наших! Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  18. Светом архијерејском литургијом Пређеосвећених дарова која је данас служена у Цркви Светог Ђорђа под Горицом почело је братско сабрање свештенства Архијерејског протопрезвитеријата цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског. Звучни запис беседе Литургију је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је у архипастирској бесједи подсјетио да у току овог Великог и светог поста понављамо чудесне текстове из Светога писма, Старога и Новога завјета, нарочито Псалме и пророштва Светих пророка, дакле све оно што је живо свједочанство о доласку Христовом у овај свијет. Владика је казао да се у овим великопосним данима између осталог молимо и да Господ наш језик прилијепи за грло и огради уста наша својом силом и благодаћу да би наша уста и језик говорили оно због чега су дати и призвани. “Нема мањег органа и нема већега добра, али ни већег зла од људскога језика. Језик који је дат човјеку и уста његова да говоре дивне и чудесне ствари и миришу на Божију благодат, да свједоче име живога Бога и да се кроз њих посвједочује љубав према Богу и ближњима, често постају извор великога зла, отрова, прљавштине и гадости”, подсјетио је Митрополит. У исто вријеме се молимо да Господ такође и нашу душу, срце, ум и сво наше биће преобрази и препороди, да, како је казао, не допусти да наша душа и срце иду у гријехове него да се сабирају и служе Господу. Објаснио је да се молимо да човјек чистим срцем, душом и умом служи живоме Господу и да изнутра из њих извире све оно што је Богом дато и благословено: “Молимо се да и ум човјеков буде обиталиште ума Божијега, вјечнога и непролазнога, а срце човјеково да не буде потркалиште демона и сатанске силе, демонске мржње, зависти, злобе, љубоморе, него да буде извор и мјесто обитавања имена Божијега, обитавање Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога, обитавање Сина Божијега јединороднога. И да Господ сво наше биће, срце, ум и сву нашу душу, испуни собом, својом љубављу према Богу живоме и својом љубављу истинском и правом једних према другима.” Високопреосвећни Митрополит је казао да је то звање човјеково и да је то оно на шта је призван док живи овдје на земљи да би постао сасуд Божије истине, благодати, да би људско тијело постало обиталиште Духа Светога а људска душа, такође, обиталиште силе Божије, доброте, мудрости и милосрђа Божијега. “Нека би нам Господ подарио да и наш језик и наш ум и наше срце и сво наше биће буде обиталиште Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. На основу одлуке Владе Републике Српске о забрани јавних окупљања због евентуалног ширења Корона вируса сва најављења предавања на нашој трибини у Епархијском културном центру су отказана. Наша Православна Црква се моли увијек, па и сада, за добро и здравље нашег народа и читавог свијета. Зато апелујемо на наше вјернике да обавезно наставе посјећивати наша православна богослужења у Великом посту јер нам је то најјаче оружје против свих болести и свих земаљских невоља. Из канцеларије Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска
  20. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин началствовао је Светом Литургијом Пређеосвећених дарова у Храму Покрова Пресвете Богородице на празник Светог Прокопија Декаполита. Приликом Литургије свештенство првог и другог архијерејског намесништва ваљевског приступило је Светој тајни исповести, коју су обавили архимандрити Михаило (Биковић) и Данило (Јокић), старешине манастира Јовања и Плужац. Поучно литургијско слово о љубави, другом имену за Бога, произнео је протонамесник Александар Вучај, парох друге обреновачке парохије. Реч љубав је за православне хришћане и презвитере Цркве Христове много више од речи. Љубав је Бог – надсуштаствена Тројица, Христос Логос, начин живота и постојања. Љубав је Црква Духа Светога, сваки човек у њој, али и ван ње. Христолика и духоносна љубав свештеничке службе јесте достојанство и неизрецива част скупо плаћена Христовом крсном жртвом и крвљу хиљада свештеномученика и исповедника. Као таква јесте залог и талант, који ће нам Господ тражити у дану своме, беседио је протонамесник Александар Вучај. То крсно бреме изискује од нас непрестано и свакодневно преиспитивање наше људске и свештеничке савести, да бисмо засијали Духом Светим пред људима и Црквом Христовом. Мера наше хришћанске савести јесте Богочовек Христос. Аршин сваке наше речи, дела и живота, јесте љубав и то распета. Љубав која не тражи своје. Љубав која пати и која се радује са сваким човеком. То је љубав која води у васкрсењски живот, развејава таму, људски очај и безнађе, отвара очи пред лицем Христовим и води у радост вечности – део је сјајне проповеди протонамесника Александра Вучаја. Обраћајући се са братском љубављу свештенству из Ваљева, у коме је и сам некада службовао, отац Александар Вучај истакао је да не смеју дозволити да „губе људе у бесмислу светске стихије“, будући да их служба обавезује да „лове људе у мреже љубави, божанског живота и човекољубља“. Јер, нагласио је он, сваки човек је микрокосмос, икона Божја гладна и жедна љубави, а свештеници су призвани да својим јеванђељским животом, трудољубљем и жртвом, сваког човека приведу за трпезу Господњу да се у Духу Светом зарадује и загрли победитеља смрти, Господа Христа. Посебан осврт, својеврстан вапај, отац Александар Вучај учинио је на велики проблем нашег друштва – масовни одлазак младих људи из земље, позвавши браћу свештенике да проповедају „да се не живи само о хлебу, већ и од сваке речи која излази из уста Божјих“. Сведочите им љубав према Српској Цркви и отаџбини, које су нам у залог оставили Свети Симеон и Сава! Проповедајте им живога Христа као смисао живота. Молите се за њих или бар од оних неумољивих тражите реч да тамо далеко неће заборавити ко су, своју веру и свој идентитет – поручио је протонамесник Александар Вучај. У завршници проповеди, протонамесник Вучај је подсетио на страдање наше Цркве у земљама региона, истакавши колоне верника у Црној Гори, који бране светиње упркос некада лошим временским условима, као изливе љубави Божје и благодати. Из највећих страдања ницали су најлепши хришћански цветови, који су пустињу света бојили најлепшим бојама, а ваздух пунили миомирисом Духа Светога. Љубав једина остаје и ван ње ништа не постоји, закључио је отац Александар Вучај. По завршетку исповести, у парохијском дому Покровске цркве Епископ Милутин одржао је братски састанак са свештеницима. Извор: Радио Источник
  21. Вечерашња литија је за Херцег Нови била историјска. Молитвени вход свештенства и вјерног народа је од цркве Вазнесења Господњег на Топлој до манастира Савина пратио благослов иконе Пресвете Богородице Савинске. Литију је предводио Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски господин Теодосије. По доласку литије у манастир Савину, владику Теодосије и сабране вјернике је прво поздравио игуман савински Макарије. Звучни запис беседе „Можда нисте сви знали али вечерас смо учествовали и учествујемо у историјској литији. Ова литија где се на челу вечерас налазила икона Пресвете Богородице Савинске која је пре 250 година сачувала ову свету обитељ и овај град. И ево после толико времена прошла је поново улицама овога града и ви сте вечерас сведоци живи сведоци, живи људи да је овај народ жив и да ће остати жив, све док буде ишао за истином, за правдом и за истинитим Богом”, казао је отац Макарије. Најављујући обраћање владике Теодосија он је казао да је са Косова донио благослове свих оних светитеља са Косова и Метохије који су свој живот положили за веру и отачаство. „Вечерас су са нама сви они дошли у лику епископа Теодосија и они се моле за нас и у овој светој литији вечерас и они су били са нама и остаће са нама док је света и века”, рекао је савински игуман. Владика Теодосије је поздрављајући присутно свештенство и народ, прокоментарисао чињеницу да ни вечерас порта манастира Савине није могла да прими све учеснике молитвеног входа. „Рече отац Макарије да је мала порта овог манастира да прими све вас вечерас. У том тренутку родила ми се мисао да је довољно широко наше срце, да сви можете да станете у њега. И срце свих вас које прима ближње у њега. То је Божија заповест о љубави, да изнад свега љубимо Бога, Цркву Његову Свету и да љубимо једни друге. Овај догађај, ова литија, молитва, то најбоље потврђују”, рекао је владика Теодосије. Осврнувши се на данашњи празник, он је казао да се у Недељи Православља свуда чине литије са иконама у знак побједе Православља над јереси и правог учења над лажним, те исказао радост због свог данашњег учешћа у овој литији. „Ја сам много благодаран Богу и свима вама на вашој љубави што сам био учесник једне овакве литије јединствене и можда најлепше и највеће у мом животу у Недељу Православља. Ово је дар Божији, ово је дар Мајке Божије свима нама”, казао је владика Теодосије и додао да је и обилна киша која је вечерас пратила литију благослов Божији који показује колика је љубав и решеност народа Божијег да сачува оно најсветије, а то су светиње и вера православна. „Чувајући своје светиње ми тиме чувамо и своје биће. И оно што смо били и што јесмо и што треба да будемо. Ми који долазимо са Косова и Метохије добро знамо шта значе светиње за све нас. Оне су нас одржале и светиње чине да истрајемо на нашем путу Христовом. Путу Крста, страдања али и Васкрсења”, казао је Епископ рашко-призренски. Он је нагласио да се данас тако громогласно у Црној Гори ори „Не дамо светиње” зато што се Црна Гора прошавши своју голготу и вријеме у којем су светиње много пострадале од руку оних који не знају за Бога, обновила. „Све у историји што је часно и поштено, бивало је управо када нам је било тешко и када смо у тим невољама и тешкоћама тражили помоћ Божију. Прошли смо ми многа страдања, многе ратове али сачували смо своју веру и то је оно што је Божије у нама. Наше уздање је у Мајку Божију, у свете који су нам заступници и у помоћ Божију”, закључио је владика. Раније у току дана је у цркву Вазнесења Господњег на Топлој донешена чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске, да би током вечерашње литије на чијем челу је ношена, враћена у манастир Савину. Владика Теодосије је јутрос служио Свету архијерејску литургију у манастиру Савина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Отац Предраг Шћепановић парох подгорички је, честитајући на почетаку емисије свим слушаоцима празник Недјеље православља, говорио о овом великом празнику и о поштовању Светих икона. Он је говорио и о литијама које пролазе улицама црногорских градова, и нашој борби за одбрану Православља у Црној Гори. Звучни запис емисије Отац Предраг је дао и духовну поуку о Часном посту, исповијести, богослужењима, причешћу, молитви и како се на што бољи начин припремити за славно Христово Васкрсење. Отац Предраг потом је одговарао на питања наших слушалаца, на која ћете чути одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију, коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  23. И ове вечери улице града под Румијом освештао је крсни ход. Након молебна који је служен у Саборном храму Светог Јована Владимира, вјерни народ је, предвођен јерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником Радио Светигоре, кренуо у литију уобичајеном трасом, од Саборног храма улицама Јована Томашевића и Владимира Роловића кроз центар до булевара и назад до храма. Отац Никола се хиљадама сабраних Барана обратио словом подршке и љубави: “Часни оци, браћо и саслужитељи, драги Барани, драга дјецо, помаже Бог! Нека је срећан и благословен почетак Великог и Часнога поста. Налазимо се у првој недјељи тог најдивнијег богослужбеног периода у току године када се од нас очекују и највећи плодови. И заиста вријеме Часнога поста је вријеме када човјек треба да се врати у ону нулту тачку, тачку небића, одакле се најбоље види сва ништавност, смртност, пропадљивост и пролазност и човјека и свијета који нас окружује. Али из те нулте тачке, тачке небића и ништавила најсјајније се види безобални океан љубави Божје из које Бог ствара човјека по својој слици. Из те тачке небића обасјани том љубављу и том свјетлошћу, ми као у огледалу гледамо све вјекове који су прохујали до дана данашњега. Из те тачке небића, ми гледамо и сагледавамо наше благочестиве цареве, ктиторе, градитеље светих храмова. У њима сагледавамо и све наше славне претке и светитеље, од Светога Јована Владимира па и прије њега, од Христових времена па до Светог Симеона Мироточивог, Светога Саве до данашњих дана, од Светога Петра Цетињског, Василија Острошког до нових светитеља који се откривају у ове наше дане. Из те нулте тачке ништавила, најбоље човјек може да види и себе и своју породицу и своје савременике и свијет који га окружује и своју државу. Из те нулте тачке небића ми гледамо и ове догађаје и у њима нам се открива сва љепота и сва тајна и сва сила Божја која се пројавила у ове наше дане. Мислили смо да се градитељски подухват нашег Митрополита и времена у коме он предстоји Црквом у Митрополији црногорско-приморској привео крају, а онда је Бог попустио искушење и пред нас се појавила најљепша и најдивнија грађевина, а то сте ви! Пројава свих ваших лица, ваше вјере, ваше љубави није ништа друго него свједочанство да су храмови, сви који су до дана данашњега грађени и ови који су грађени у ово наше вријеме, грађени у славу Божју и зато ми сагледавајући себе и Цркву нашу из те нулте тачке, видимо и велико страдање наше Цркве послије Другог свјетског рата, видимо пустош и видимо десетак свештеника који чувају да се кандило вјере не угаси у Црној Гори. Из те нулте тачке ми се дивимо тим свештеницима који су опстајали у најтежим временима, а ја ћу само навести два примјера која сам лично чуо од проте Радојице Божовића, који ми је причао када је негдје седамдесетих година отишао код једног човјека који је био на некој функцији да му помогне да обнови мало цркву, да је закрпи да не прокишњава, он му је рекао: „Дођи, попе, сједи, попиј, не да ти нећу дати, него бих ја волио да је срушимо.“ Такво је било вријеме. И још једну причу, коју ми је испричао прото Момо Раичевић када је истих тих година служио у Подгорици у храму Светога Ђорђа. Дође на недјељну литургију и почне возгласом „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, окрене се и види сабласно празну цркву. Каже, прота Момо: „Окренем се и ухватим се за часну трпезу и почнем да плачем.“ И заиста, нема ништа тужније за свештеника него да служи у празном храму. И управо гледајући ту њихову вјеру, ту њихову љубав и ту ревност за Дом Господњи, доласком нашег Митрополита, разгрнуо се тај пепео и из тог жара њихове вјере, израсли смо ми овдашњи свештеници. Из те нулте тачке ништавила, ми сагледавамо и нашу државу. И схватамо да они људи који не почињу да гледају себе и свијет око себе из те тачке ништавила и пролазности, него из своје сујете, гордости и властољубља, они у овим нашим молитвеним ходовима могу само да виде себе и зато виде рушитеље државе. То су двије тачке из које може човјек да сагледа себе. То су двије крајности у којима се одвија сва драма човјекова, да ли ћемо себе гледати из те тачке ништавила, загледани у Христа Бога и њиме мјерити све, и себе и своју породицу, и своју Цркву, и прошлост и садашњост и будућност, или ћемо мјерити све собом. Ако собом мјеримо све, онда су сва наша дјела ништавна и пролазна, а ако мјеримо Христом, наш живот и наша дјела остају вјечна. И само оно што је Христом измјерено, Њиме заквашено и Њиме освештано, оно траје вјечно. Зато смо ми данас у Црној Гори једини борци за вјечну Црну Гору. Ово је период када још интензивније треба да праштамо једни другима, да праштамо и нашим непријатељима и заиста Бог допушта да ове литије трају да би се и ми у њима у умивали и исправљали и постали све свјетлији и све бољи. Зато и ми и са овог мјеста, из дубине свога срца, говоримо и свједочимо и пред Богом и пред људима да никога не мрзимо и да све позивамо на покајање и на праштање и да се сви сјединимо, не у нашим разликама и нашим разним идеологијама и погледима на свијет, него да се сви саберемо око Онога Који нас је све из небића, из те тачке ништавила провео и произвео у биће. Једино око Њега сабрани, ми можемо градити праву и истинску будућност и зато су ове литије управо велики благослов Божји, дар Божји за сваки град, за сваког човјека, за сваку породицу и за цијелу нашу државу и за цијели наш род. Зато не могу да схватим да данас у Црној Гори може неко да се оглуши о клетву Светога Петра Цетињскога или Светога Василија Острошкога, да може нечија рука у исто вријеме да препише имовину коју је нека породица оставила за покој свога сина, брата, мајке, оца, а у исто вријеме да грли своје дијете и своје унуче. У томе је трагедија и зато се надамо у Бога да неће Господ дозволити да се на томе гради наша будућност, него да ће нас благословити као што нас је благословио и сачувао много пута до сада. И зато је важно да ове литије никад не престану, зато је важно да се оне не смањују јер, што нас више има, иако није важан број, умножава се наша љубав и умножава се милост пред Богом. И зато ми и са ове вечерашње барске литије, шаљемо поруку мира, љубави и поруку да иако смо створени из небића и ако се својим умом и својим срцем враћамо у то небиће да је ипак Бог за нас одредио живот вјечни и непролазни и да као људи, ако имамо људског достојанства, морамо стојати часно и достојанствено пред Богом, пред својим прецима и пред својим потомцима. Нека би Господ дао да сви православни хришћани запосте овај пост, да се умножи наш подвиг, да се умножи молитва и да се умножи свака наша врлина јер то је наше једино оружје. Ми другога оружја немамо и нећемо да имамо и нити нам треба. Јер нам се Господ у Цркви Божјој открива и дарује као свеоружје Божје. Кад се Њиме причешћујемо, ми примамо сву вјечност, примамо не само Христа Бога, него и Оца Небескога и Духа Светога и зато се открива да човјек није само створен по лику и по слици Божјој, него да је створен и призван да буде и прилика Божја. Нека би Господ дао да кроз ове литије умивени у благодатни дар покајања, испуњени праштањем, братољубљем и богољубљем, и ми достигнемо мјеру и висину раста Христовога, како бисмо били достојни светиње коју бранимо јер ми знамо да смо хришћани грешни и да имамо слабости, али ми не бранимо свој гријех, нити се њему клањамо, него чувамо хришћанство и вјеру православну и Цркву која је света и непорочна. Нека би Господ примио овај наш мали труд и ово велико одрицање јер наш излазак на улице је нова исповијест Христа Бога, Њега као Бога љубави, Бога који даје истину и правду, вјечну и непролазну и нека би вама и вашим породицама даровао здравља, љубави и вјере и свих плодова земаљских и небеских, а онима који су кренули на све начине, не бирајући средства да ураде оно што никад никоме није пошло за руком, а то је да униште Цркву, коју ни врата паклена нијесу могла, не могу и неће моћи надвладати, нека Господ отвори очи ума и очи срца њихових и да се у њиховим срцима умјесто мржње, богомржње, христомржње и братомржње зацари вјечна и божанска љубав. Због свега тога, поручујемо и кажемо: Не дамо светиње!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...