Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополит'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1175 results

  1. Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Који је главни задатак хришћанина? Како правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Информационо-просветитељско одељење УПЦ објављује интервју с поглаварем уочи имендана блажењејшег владике. — Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? — Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21). А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист. Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо. — У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу? — Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао. — Шта је најважније у духовном раду хришћанина? — Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу. Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу. — Без правилне вере не може бити правилне молитве? Како правилна вера може да помогне у молитви Богу? — „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу. — Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)? — Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи. — Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету... — Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском. Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава. Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час. — Кажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради? — За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло. Свети Јован Крститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „поравнитеЈзе путеве своје“ (в. Мк. 1: 3). Криви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом. Извор: Православие.ру
  2. Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми. Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним. Класична метафизика и наука Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом. Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу. Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком. Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси. Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем. Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције. Православље као анти-метафизика Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио. Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“. Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма. Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног. То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем. Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику. Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу. Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја. Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24). Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом. Задатак теолога и задатак научника До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију. Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству. Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују. С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама. Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет. Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке. У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху. Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира. Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу. У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају. Извор: Теологија.нет
  3. Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми. Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним. Класична метафизика и наука Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом. Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу. Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком. Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси. Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем. Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције. Православље као анти-метафизика Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио. Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“. Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма. Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног. То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем. Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику. Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу. Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја. Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24). Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом. Задатак теолога и задатак научника До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију. Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству. Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују. С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама. Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет. Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке. У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху. Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира. Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу. У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају. Извор: Теологија.нет View full Странице
  4. На свечаној сједници Института православне теологије Светог Сергеја у Паризу у недјељу 12. фебруара 2012. године, додјељен је почасни докторат „Honoris causa” Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском Митрополиту Црногорско – приморском Г. Амфилохију. Звучни запис предавања После свечаности Митрополит је стрпљиво потписивао многобројним присутнима његову књигу „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” која је преведена на француски. У понедељак, 13. фебруара одржана је промоција француског издања докторске дисертације Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”. Овим поводом, из архиве нашег Радија, доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” које је одржао у бугарском граду Варна на богословској конференцији “Исихастичка традиција и савремени црквени живот”. Извор: Радио Светигора
  5. Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/
  6. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру преподобног Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је, говорећи о недавном рушењу конака манастира Светог Василија Острошког на Бриској годи код Улциња,рекао да присуствујемо наставку рушења светиња које су кроз историју рушили окупатори. “Не би смјело да се настави то рушење, неће дати Бог. Овдје је Црква Божја кроз вјекове, она обнавља непрекидно, обнавља људске душе, препорађа памћењем на Исуса Христа, Сина Божијега”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је рекао да је у улцињском крају саграђено преко 5000 великих зграда, хотела, међу којима и хотели криминалаца – без икаквих дозвола. “Десетине џамија је подигнуто. И нека је подигнуто. Боље је градити, него ли рушити. Међутим, једино што се руши јесу црквене зграде. Просто је то невјероватна прича”, рекао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је на додјели диплома овогодишњој генерацији матураната Богословије Светог Петра Цетињског пожелио да наставе да се баве богословљем. “Али не само богословљем као науком, него богословљем као животом. То је оно што је елементарна ствар”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је у питању наука која постаје живот. “Ако је живот, онда је то право. То важи и за вас, нове богословце, а и за нас који смо неки наводно старији богословци. Богословље без живота, без примјене у свакидашњем животу, у мишљењу, у понашању, оно није богословље”, рекоа је Владика Амфилохије. Владика је пожелио и њима и њиховим наставницима да наставе свето Божје дјело ове црквено-просветне установе. “Ово је најстарија школа у Црној Гори, па и мало шире. И ова богословија је темељ универзитета црногорског. Он је рођен из ове богословије, односно из Богословско-учитељске школе која је била овдје на Цетињу”, подсјетио је он. Подсјетио је да је школа била укинута 1945. године. “Па су нам узели и ову зграду – Биљарду Његошеву, која је била зграда богословије, отели су је. Сад овим законом припремају да отимају све храмове и све зграде. То је смисао овога закона. И то је смисао бунта овога народа против тога”, рекао је Владика. Нагласио је да носиоци власти сада Цркву оптужују да се бави политиком. “Међутим, тим законом угрожено је биће и достојанство Цркве, а отпор томе сад проглашавају политиком. Црква је на распећу Христа распетога, али је Христос и васкрсли Христос”, рекао је Владика. Казао је да и цетињски богословци то доживљавају на Цетињу. “И вас овдје су – раније можда мало више него сад – малтретирали неки безумници. У вријеме кад смо обновили богословију, 1992. године, овдје су нас напали и оптужили. Јово Капичић, творац Голог отока ме је тада напао да ме је неко овдје послао. А то су после понављали стално, од мога устоличења. А мене је послала Црква Божија, Господ ме је послао, једини који ме је послао и који ме подржава по мјери мога служења Господу”, нагласио је он и додао да “нада нема више ни у кога до у Бога и у своје руке”. Подсјетио је и на Његошеве стихове “надање се наше закопало на Косово, у једну гробницу”, и да би предсједник Србије морао да схвати да је на Косову закопано наше надање, а не безнађе. “Ови наши овдје су већ у безнађу, ови који су признали непостојећу државу и одрекли се тиме Црне Горе. Ја сам рекао и овом господину који је на власти да је он издајник Црне Горе. Издао је краља Николу, издао је крв оних који су ослобађали Косово и Метохију 1912. године. Али, то је његова прича, а ова наша је мало старија и непролазнија. Она је у име Христа Господа, вјечна прича. То је распеће и васкрсење – живот Цркве и оних који су у Цркви”, поручио је Митрополит Амфилохије на додјели диплома овогодишњој генерацији матураната Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. ЈАВНИ ПОЗИВ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА Цетиње, 20. јун 2020. године Драга дјецо духовна! С Божијим благословом, молитвама Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, на празник свих Светих, 14. јуна ове године, након проглашења престанка епидемије, обновили смо свенародне литије са молитвама за здравље, спасење и напредак Црне Горе и свега свијета, на исцјељење од коронавируса, али и од још дуготрајнијег и опаснијег вируса богомржње и братомржње, уз то и са захтјевом да се, уклањањем спорних антицрквених одредби Закона о слободи вјероисповијести, из правног поретка Црне Горе спријече насиље и неправда према Цркви и свенародним Светињама, као и елементарним вјерским правима. Позивамо вјернике и остале учеснике молитвених литија да се и у литијама и у свакодневном животу придржавају здравствених мјера које се односе на личну хигијену и здравствену заштиту, о чему је јавност довољно упозната преко Института за јавно здравље и медија. Јер, дужност нам је да, чувајући себе, чувамо и све око себе. Јер, брат, а сваки човјек нам је брат, највећа је светиња на земљи. Крај ћивота Светог Петра Цетињског, истинског државотворца и миротворца, упућујемо и позив Државном тужилаштву и Управи полиције, као и другим надлежним органима, да се прије и послије литија понашају законито и да не доносе, као прошле недјеље и раније, незаконите акте против свештенства, монаштва и вјерног народа због учешћа на литијама. Они су дужни да заштите, а не да крше Уставом загарантована људска права и слободе. Молимо се Светој Тројици да нас исцијели и заштити од свих вируса, а посебно од вируса неправде, богомржње и братомржње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије рекао је вечерас пред подгоричким саборним храмом, након крсног входа улицама Подгорице да је од њега и протојереја Мирчете Шљиванчанина полиција тражила да „разагнају народ са храма“. „Да ли је отац Мирчета то могао да прихвати? Црква Божија је да сабира све људе и земаљске народе, да их мири, призива на слогу, љубав и помирење. Отац Мирчета је позван у полицију. Ја сам рекао инспектору да једини који треба да одговара сам ја“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је тај инспектор са Косова, из Пећи. “Рекао сам му да ми овдје бранимо светиње и на Косову и Мтохији, а онда и у Црној Гори”, нагласио је Владика. Владика Амфилохије је подсјетио да се властодршци кажу да је црквена имовима прије 1918. године припадала држави Црној Гори, али и да је краљ Никола био крштени владар а ова Црква државна. “Тако да је однос краља Николе према Цркви био однос кршенога владара, крштене државе”, нагласио је он. Подсјетио је да ми данас имамо секуларну државу и некрштене владаре. “Откуд им право, некрштеним владарима, да узимају светиње”, упитао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су Дечани, Пећка Патријаршија и Метохија припадали Краљевини Црној Гори. “Ови наши садашњи, они су признали непостојећу државу Косово, одрекавши се срца Црне Горе за времена краља Николе. Зашто се онда чуде отпору овога народа”, казао је он. Митрополит Амфилохије је подсјетио, такође, да Бока Которска није припадала краљевини Црној Гори. “Како ће они онда примијенити тај закон на Боку Которску? А сјевер је први пут у историји 1913. припао Црној Гори. Тамо Црна Гора краља Николе ништа није саградила, јер су били балкански ратови… Какав је то закон, како је то безумље да се такав закон проглашава пред зору уз избацивање посланика из Скупштине који су били против тога. Зар се тако доносе закони у демократским државама”, запитао је он. Осврнуо се и на оптужбе да је Црква против државе због тога што брани светиње. “То није против државе него против те и такве власти, против властодржаца који такве безумне законе доносе”, прецизирао је Митрополит Амфилохије. Поручио је да ниједна власт на овој земљи неће дочекати да Црква разгони народ. “Овај народ је први пут, ја бих рекао послије седамдесет година постао слободни народ. И само неко ко је антинародан може да тражи да се народ одрекне слободе”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је одбацио оптужбе да се Црква у Црној Гори сврстава на страну одређених партија. “То што се ставови неких од њих поклапају с нама је друго.Ако се ова власт одрекне овог безумља, онда ћемо ми бити за њих. Али ако они и даље буду подржавали тај злочин над Црном Гором, то је онда злочин као кад су признали Косово: Како онда могу да траже да храмови припадају држави Црној Гори? Којој Црној Гори“, рекао је он. Казао је да је он најодговорнији за оно што се догађа на литијама. „Нека ме ухапсе и у Спуж нека ме воде, биће ми добро да се одморим. Али није добро за њих, није добро за Црну Гору да наставе са насиљем”, поручио је он. Рекао је да ће следеће седмице бити настављена ова молитвена сабрања, све док поништења безбожног закона. “Ови наши крсни входови биће настављени у миру, у братској слози, слободи и призиву на помирење међу браћом. То је смисао ових сабрања”, закључио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић
  10. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу у манастиру Режевићи. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да се пуноћа Божанске љубави открила људима на Тројичиндан. Звучни запис беседе “Господ је, одлазећи са ове земље тјелесно, обећао да ће послати Духа Утјешитеља који ће вас увести у сваку истину. И то је оно што се догодило, та пуноћа истине Божје. Догодила се, открила се управо на овај свети дан, на Тројичиндан, када је Дух Свети у виду огњених језика сишао на своје свете ученике и апостоле и када су они проговорили разним језицима и када се ријеч њихова чула по свој васељени. И одјекује до дана данашњега”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је свако људско биће рођено на земљи обликовано по лику и по подобију Божјем. “А пуноћа тога лика Божјег, и подобија, управо се открила у тајни Христовог рођења и у тајни рађања оних који се рађају Духом Светим и водом – у тајни крштења”, објаснио је Владика. Рекао је да је заједништво у Цркви Божјој дубље од сваке друге заједнице. “Дубље је и од биолошке, и од космолошке заједнице и општења. И та заједница је непролазна, вјечна. Црква Божја рађа за вјечни живот, за вјечно Царство небеско. Њена материца је света, духоносна, живоносна из које се живот и људи рађају за вјечност”, казао је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају оцу архимандриту Хризостому и манастирској братији честитао славу. “И свима вама и свој васељени, на многаја и благаја љета”, пожелио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Свету архијерејску литургију служио је домаћин Високопреосвећени митрополит дабробосански г. Хризостом, а уз саслужење протојереја-ставрофора Мирка Николића и Душка Недића из епархије зворничко-тузланске, јереја Далибора Стакића и Марка Малеша и ђакона Будимира Гардовића. Након свете архијерејске литургији обављен је трократни опход око светог храма, благословљено је славско кољиво и преломљен славски колач. Током богатог славског ручка које су кумови славе спремили за госте док су сви домаћини у својим ладарама припремили софре за своје госте и фамилије, трајало је по обичају народно весеље и радовање свих окупљених данас у Возућици. У бесједи о Силаску Духа Светога на апостоле Високопреосвећени је истакао:''… данас Дух Свети, својом божанском моћи и енергијом мјења духовну структуру светих апостола, који бијаху духовно слаби галилејски рибари. Док им је сам Господ Исус Христос говорио и излагао своју божанску науку, они као да нису много тога разумјели. На крају су се разбјежали и оставили учитеља, а као што знамо ап. Петар га се и одрекао, ап. Тома није вјеровао у приповједање осталих апостола да је учитељ устао… Данас они бивају обучени и испуњени благодаћу Духа Светога и постају непоколебљиви стубови Цркве Христове… Нека би и нас данас тај исти Дух Свети обновио, учврстио и оснажио у вјери, у љубави и вјерном свједочењу Христа Господа у свијету… Данас нам је то потребно више него икада јер смо као Црква божија нападнути и изнутра, из саме Цркве и с поља од непријатеља Христа Господа, Њега као Истине и Правде божије...'' Извор: Митрополија дабробосанска
  12. У недјељу 7. јуна 2020. године, на дан свете Педесетнице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Свете Тројице у Бјеловару. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Лалић, архијерејски намјесник бјеловарски, јереј Немања Обрадовић, парох домаћин, јереј Миломир Гвојић, јереј Угљеша Пилингер и ђакон Александар Лукић. Више од стотину вјерника узело je учешће у празновању Педесетнице, дана када је рођена Црква и када је Царство Божије једном заувијек ушло у историју. Митрополит је бесједио послије благосиљања славског колача и жита. Говорећи о данашњем свијету назвао га је антицрквеним, а човјека у њему егоистичним. Модерни човјек може поделити материјална добра и нешто од сувишка свога, дати и помоћи другоме, али му свакако није примарно да подели своје срце, емоцију и истинску љубав. Човјек је, међутим, позван да по угледу на Свету Тројицу, конституише, изграђује, афирмише и култивише заједницу. Створени смо сви различити. Према Митрополитовим ријечима, они који инсистирају на својој посебности, често заборављају да је она само одскочна даска и дар од Бога којим смо позвани да се дарујемо другима, изграђујући заједницу и надилазећи границе које нас раздвајају. Тумачећи глосолалију – дар језика – рекао је да су на дан Педесетнице апостоли говорили својим језиком, користили се својим даром и нагласио да је језик апостола утемељен на љубави. Апостоли се љубављу обраћају онима који су другачији, који другим језицима говоре. Љубав чини да свако разуме свакога. Нагласио је да различитости нису повод за антагонизам, за надметање, за сукоб. Оне су појединачни дарови који, када се удруже са другима, дају пуноћу, лепоту, савршенство дарова Духа Светога, савршенство Цркве. Због препорука добијених од жупанијског стожера цивилне заштите, по први пут је изостала трпеза љубави, коју сваке године организује бјеловарска Црквена Општина. Народ је уз кафу и послужење разговарао са својим архипастиром. Храм Свете Тројице у Бјеловару, који ће за двије године прославити 230 година од како га је 1792. године осветио Кирило Живковић, Епископ пакрачки, највећи је храм Загребачко-љубљанске епархије. Током свог дугог постојања преживио је многе недаће. За вријеме Другог свјетског рата је био опљачкан и коришћен од стране унијата. У току је обнова спољашње фасаде храма, оштећене у последњем рату. Обнову финансира Министарство културе Републике Хрватске. Завршетак радова предвиђен је за крај ове године. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  13. Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и свечаном духовном академијом у славу Божију и у част 100. годишњице од обновљења Пећке патријаршијуе и 100. годишњице од упокојења Митрополита Митрофана Бана, манастир Стањевићи је данас торжествено прославио храмовну славу – празник силаска Светог Духа на апостоле. Литургијским сабрањем началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживало му је свештенство, уз молитвено учешће вјерног народа. Митрополит Амфилохије је на малом входу чином протопрезвитера одликовао свештеника Ивана Станишића из Будве. Свету тајну крштења примили су слуге Божје Јаков и Јелена. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да већ скоро седам стотина година апостолски глас одјекује на овом светом мјесту. “Нарочито на овај празник који прослављамо, Оца и Сина и Духа Светога, Тројичну свјетлост, вјечну и непролазну, која просвећује сваког човјека који долази у овај свијет. Ту свјетлост примамо ми хришћани посебно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да су на овај празник апостоли почели наједном да говоре разним језицима. “Нијесу могли да схвате шта се догађа, како је тај огањ небески, сила Духа Светога, животворнога обасјала њихове умове, њихове душе и претворила их у сасуде Божанске благодати. А после њих, и преко њих, та свјетлост Божанска обасјава, ево, сву васиону. И милиони људи до данашњега дана просвећују се том свјетлошћу која је обасјала свете ученике на Гори сионској”, подсјетио је он. Владика је нагласио да та сила Духа Светога обнавља и стањевићку светињу. “Обнавља се ова светиња људским трудом, али трудом надахнутим том светом силом Божјом, Духом Светим животворним. Та сила Духа Светога је она која је подстакла овдје прве обновитеље ове рушевине, нарочито нашега благословенога оца Димитрија, који је уградио свој живот овдје.. А после њега и ову садашњу братију на челу са оцем Јефремом, која наставља то свето дјело, заједно са свима вама”, рекао је Владика Амфилохије. Објаснио је да се светим крштењем прво обнављају душе силом Духа Светога, а да онда крштене душе обнављају грађевине које су подизане у славу Божју. “Тако се догађа свуда – не само у Црној Гори, него широм свијета. И ова блага вијест која је почела да се проповиједа на Духове – Тројичиндан прије двије хиљаде година, она данас заиста одјекује на свим земаљским језицима. Нема земаљског језика на коме се не проповиједа ова ријеч Божја”, закључио је Митрополит Амфилохије. Након благосиљања славског колача, пред почетак свечане академије, Митрополит Амфилохије је казао да славски колач није ништа друго до наставак сабрања око Христа Бога као хљеба живота. “Јер, Христос је опдједнако подијелио себе свима, свим људима и свим земаљским народима. Зато и овај свагдашњи хљеб дијелимо на начин како је Бог себе подијелио људима, а не да хљеб отимамо једни од других”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Поручио је да власти не постоје због тога да би отимале од других. “Него да би оно што је Бог дао подједнако подијелили свима. Митрополит Митрофан Бан, чију годишњицу данас обиљежавамо, тако је радио. Све то што је имао, подијелио је у оно вријеме, не само са својим Грбљанима, него и са Црногорцима, и са Бокељима и са Брђанима”, казао је он. Додао је да је Митрофан Бан обновитељ јединства Пећке Патријаршије. “Он је први од свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, прије и од Карловачке митрополије, и Митрополије Србије и Бококоторске епархије, и Митрополије далматинско-буковинске, донио одлуку са Митрополитом пећким Гаврилом и Кирилом Митровићем да се обнови јединство СПЦ – Пећке Патријаршије. И он је био и предсједник тога одбора свих епископа”, подсјетио је Владика. Казао је да је много значајна та чињеница, као што је значајно и да је заједно с краљем Николом учествовао у ослобађању Косова и Метохије. “Оно што је Дух Свети утврдио не можемо сада ми да разарамо због интереса тамо неких. Сада траже да стварају некакву нову, безбожну, лажну цркву. Црква Божја нити је партија, нити је нација. Јесте нација Божја, која обједињује све земаљске народе”, казао је Владика, благосиљајући почетак свечане академије поводом 100 година од обнове СПЦ – Пећке Патријаршије и вијека од упокојења Митрополита Митрофана Бана. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Духовске задушнице са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. У току Литургије нове слушкиње Божије, Марина и Христина су се крстиле и миропомазале, обукле су се у Христа да би се родиле за вјечни живот. На Задушнице, дан када се сјећамо свих оних који су се упокојили од Адама до Другог Адама, до Христа Господа, и од Христа Господа до нашег времена, Високопреосвећени владика је казао да су ријечи древнога пророка душе њихове ће у добру почивати, које пјевамо када се сјећамо некога који је упокојен, свједочанство вјере у вјечни и бесмртни живот човјеков, по ријечи Господњој: Ко слуша моју ријеч неће умријети, него ће вјечно жив бити. Митрополит Амфилохије је нагласио да човјек не би био створен по лику и по подобију Божијем, по слици и прилици Божијој, да га је Бог створио за смрт и пролазност те да је Божији лик и прилика знак и свједочанство бесмртности, вјечнога живота. “Зато је и онај који слуша ријеч Божију, који прима Христа као Бога и спаситеља свога, призван на вјечни, непролазни, бесмртни живот”, рекао је Митрополит и додао да је то најдубља истина живота, благе вијести Христове – Јеванђеља, које је свједочанство управо вјечнога живота. Даље је казао да се зато и они који се крштавају, као данас наше сестре Марина и Христина, у Христа облаче, сараспињу се Христу, умиру са Њим, да би се родили за вјечни и непролазни, бесмртни живот. Од мајке рођење за овај живот земаљски, како је казао, не може човјека сачувати од оног најстрашнијег што сналази људе и земаљске народе – од смрти. Једино што може да га спаси од смрти и пролазности јесте Света тајна крштења, живљење по благој вијести Христовој, исповиједање Христа као вјечнога Бога и спаситеља – онога по коме смо и створени. “Он је икона Бога Оца невидљивога вјечнога па је по тој икони човјек створен управо зато да би био христолико биће, да би кроз Христа и преко Христа, вјечнога и непролазнога Бога, јединороднога Сина Божијега, рођенога од Бога Оца прије свих вијекова и Духа Светога и Пресвете Дјево у времену, постао вјечно, бесмртно биће”, поучавао је владика. Ми се сјећамо сви оних који су се упокојили од памтивијека до данашњег дана управо са разлога што они нијесу ишчезли, него, нагласио је Митрополит, душе њихове постоје у Царству Божијем вјечноме: “И зато смо ми дужни, у знак љубави према Богу творцу њиховом и у знак љубави према њима, без обзира кад су и у ком времену живјели, да их се сјећамо. Да се молитвено и са љубављу подсјећамо на њих и да се молимо Господу да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима светих патријараха Божијих. Да их упокоји тамо где сија свјетлост лица Христовога, вјечна свјетлост, да их обујми том вјечном Христовом свјетлошћу, да постану дјеца свјетлости а не дјеца таме и мрака и смрти.” Истичући да је то оно што задобијамо у Цркви Божијој а што нам је подарио Христос својим васкрсење и вазнесењем на небеса, Високопреосвећени владика је казао да је то оно што је у природи Цркве, оно чиме нас храни Господ дајући нам Тијело своје и Крв своју, оно чега се причешћујемо на Литургији. “На овај дан, на Задушнице, молимо се за све оне који су се од памтивијека упокојили, да их Господ сабере и да им подари ту вјечну свјетлост и мудрост, вјечни живот, бесмртност и непролазност”, бесједио је Архиепископ цетињски. Подсјетио је да Црква Божија свједочи да човјек није створен за смрт, него за бесмртност, вјечност, непролазност и да је зато установила Задушнице: “И ту се сабирају силом тога Духа Светога и они који су живи још на земљи и они који су упокојени. И доћи ће Господ, кад дође последњи дан Његов, у сили својој да васкрсне и тјелесно оне који су се упокојили, а и нас да призове у то вјечно и непролазно своје Царство божанско.” Закључујући да тај велики Божији дар бесмртнога и вјечнога живота имамо ми који смо хришћани, Његово високопреосвештенство је у својој литургијској бесједи подсјетио да у Симболу вјере исповиједамо да вјерујемо у васкрсење мртвих: “Вјерујемо у васкрсење мртвих, вјерујемо у живот вјечни, вјерујемо да смо вјечна и бесмртна бића и створења, вјерујемо у Христа Бога. И зато ко вјерује у Њега као вјечну ријеч Божију, тај ће вјечан и бесмртан бити и примиће у себе то вјечно Небеско царство.” На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одслужио помен упокојеним ктиторима, приложницима и градитељима овога светога храма и свим хришћанима који су се упокојили са надом на васкрсење и живот вјечни. На крају Свете литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је још једном честитао крштење слушкињама Божијим Марини и Христини, као и имендан Ксенији, која је у славу своје небеске заштитнице Ксеније Петербуршке принијела колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Црква Светог Јована Владимира у селу Курило у Зети данас је торженствено прославила храмовну славу – Светог краља српског. Свету архијерејску литургију је служио Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Радост сабрања је уљепшало крштење и миропомозање новог слуге Божијег Доброслава. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит је рекао да они који су Христа гонили и који Га гоне, већ двије хиљаде година гоне и прогоне оне коју су Његови и да житије Светога Јована Владимира свједочи ту велику и свету истину. Појаснио је да они који чују и слушају ријеч Божију слушају Духа Светога а они који се ње одричу, одричу се и Духа Божијега, самога Бога. Тако је то било кроз вјекове и тако бива до данас са Црквом Божијом, са онима који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и живе сагласно томе, испуњени љубављу према Богу и једни према другима. По његовим ријечима они који се не крштавају, или су крштени а не живе сагласно Јеванђељу, они нападају, гоне и прогоне Цркву и свједоке Божије, и сва историја двије хиљаде година је свједочанство тога: “Свети Јован Владимир је живи свједок живога Бога који је свједочио Господа својом вјером, надом, љубављу. Својом мученичком крвљу је запечатио своју вјеру пострадавши прије 1020. година. Они који су га мучили и убили из властољубља, запамћени су на начин на који је запамћен Јуда издајник Христов”, истакао је Митрополит. Говорећи о Светом Јовану, Високопреосвећни је нагласио да је он присутан не само у Зети, његовој држави, него и тамо гдје су његове мошти у Шин Ђону, Албанији, и широм васељене. Овај дивни светитељ спада у оне владаре који нијесу жртвовали свој народ за своје интересе и власт, него за истину и правду Божију, жртвовали себе за народ свој. “Његов спомен и његов примјер, свједочанство, пројављује се овдје у Зети, којом је владао, преко ове светиње посвећене Светој Петки и њему као Божијем угоднику. Преко овога новога манастира поново је дошао међу нас да му служе наше сестре монахиње и сви ми заједно са њима, да се сјећамо његовога житија и великога подвига”, рекао је владика и додао да је Митрополија објавила десетак књига у којима је сабрано све што је писано о Светом Јовану Владимиру. Архиепископ цетињски је казао да је Свети Јован Владимир дивна и чудесна личност и изразио наду да ће се и Пречиста Крајинска, срушена од Турака, 1571. године, обновити и освештати, али, нагласио је, то зависи од дозволе власти. “Даће Бог и њима разума и памети, а у исто вријеме неће Господ дозволити и Часни крст Светог Јована Владимира да светиња посвећена Светој Тројици – Богу љубави, која је долетела на Румију по његовом благослову, буде срушена, иако је од 2005. године непрекидно нападају”, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсјетио на предања везана за ову цркву, као и начин њеног постављања на 2000 метара надморске висине. “То је најљепши доживљај у моме животу, лети хеликоптер са храмом… види се Бар, Албанија, Скадарско језеро, Јадранско море, Италија, сва брда… Баранин Мило Драговић је направио и на врху саставио цркву и камење, које је по предању доношено сваке године за Тројичиндан, сакупљано стотинама година, почело је да се уграђује у тај храм. Па су нам и то забранили прошле године у име културе”, присјетио се Митрополит Амфилохије тих дана. Нагласио је да и оно што се овдје у Зети са овом светињом урадило, као и са другим манастирима и црквама у Црној Гори, по мишљењу власти руши црногорску културу. “А то што су то биле рушевине триста година и што је стока боравила у цркви у којој је гроб Балше Другога, то је била култура?! Хвала Господу ено црква на Румији стоји, и ако Бог да стојаће. И хвала Богу што су се светиње на Скадарском језеру обновиле. Хвала Господу што се и ова светиња обновила и васкрсла. Надам се да ћете ви из Курила дати овом селу име Владимирово, што би био ваш допринос обиљежавању прославе великога Светога Јована Владимира”, казао је Митрополит Амфилохије. Након што је благосиљао и пререзао славски колач, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је честитао празник и славу мати Јакови и сестринству ове свете обитељи, као и ктитору брату Радомиру Станковићу, који је и ове године био домаћин славе. Сабрање је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У оквиру традиционалне манифестације „Дани Светог Јована Владимира“, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Светог цара Константина и његове мајке Јелене, Свету архијерејску литургију на остацима манастира Пресвете Богородице на Ратцу у Бару. У архипастирској бесједи владика је казао да је могуће да су овај свети храм на коме се прославља Господ вјековима, подигли управо Свети цар Константин и царица Јелена, подсјетивши да је он владао овим крајевима, као и да су прве светиње подизане у његово вријеме, посебно овдје у приморје. “Отуда је његов празник поред празника Пресвете Богородице празнован на овом мјесту гдје је била јединствена Црква Истока и Запада која се сабирала у име Господње. То заједништво се наставља и данас. Наша браћа римокатолици служе своју службу, а и ми настављамо ту свету традицију везану за цара Консатантина и Јелену.” Подсјетивши да је Свети цар Константин видио знамење часнога крста на небесима и натпис “Овим побјеђуј”, Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је у знаку часнога крста била његова побједа у борби са Максенцијем. Благодарећи његовој мајци Јелени, која је већ била примила вјеру хришћанску, он се обратио вјери хришћанској, одричући се од паганства, многобоштва. У његово вријеме је донијет Милански едикт (закон), 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Тада је Црква призната у ондашњем Римском царству, које је почело да се претвара у Ромејско царство, нарочито на Истоку, гдје је цар Константин пренио своју престоницу у Константинопољ, Истанбул. “Видио је свјетлост небеску и Часни крст Свети цар Константин и обратио се Господу. И раширила се Црква Божија од његовог времена и до данас се шири у читавом свијету”, бесједио је владика истичући да је и цар Константин видио свјетлост и знак крста, као што је видио и апостол Павле – Савле, када је кренуо да настави гоњење хришћана послије смрти архиђакона Стефана. По његовим ријечима цар Константин је просвећен истом том божанском свјетлошћу Духа Светога којом је био просвећен Свети апостол Павле, као и свети апостоли на Сионској гори на Тројичиндан. Тада је Дух Свети сишао на њих и они су почели да говоре различитим језицима обасјани свјетлошћу Божијом и, како је истакао, ту је и утемељена Црква Христова. Апостоли су одатле кренули да проповједају Јеванђеље широм свијета, сви до једнога посвједочивши Господа не само проповјеђу и ријечима, науком Христовом, него и мученичким страдањем, као што је и сам Господ пострадао. “На том њиховом страдању и распећу саграђена је Црква Божија и до данас разапињана, гоњена и прогоњена. Нажалост ево и у нашој Црној Гори поново се прогони Црква Христова од стране обезбожених потомака крштеног народа, крштаванога од времена цара Константина, нарочито од времена Свете браће Кирила и Методија, Светих Наума и Климента”, рекао је Архиепископ цетињски. Додао је да је ово свето мјесто на Ратцу свједочанство страдања и распињања Цркве Божије и оних који јој припадају а у исто вријеме свједочанство живога присуства Христовога, Пресвете Дјеве а онда и Светих царева Константина и Јелене равноапостолних, који су Цркву Божију васпоставили, утемељили. За цара Константина и царицу Јелену везано је и откривање Христовога Крста и подизање Храма Христовог Васкрсења у у Јерусалиму: “И од тада, од времена цара Константина, не само у Цариграду, Црква Божија је била раширена свуда па и код нас… од Светих Наума и Климента, Светих Немањића, Светог Јована Владимира.. и редом до наших времена, Светог Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Светога свештеномученика Јоаникија…” Осврћући се на страдање Светога свештеномученика Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и преко 120 свештеника, који су на апостолски начин посвједочили вјерност Христу Богу и Цркви, Митрополит Амфилохије је казао да није лако с Богом ратовати. “Даће Бог да се и овој црногорској власти врати разум и памет, да не ратују са Богом, нико Бога и Цркву Божију побједио није на овој земљи већ двије хиљаде година а гонили су је и прогонили сви одреда, још од времена Нерона”, казао је Високопреосвећни. Направио је паралелу да као што су хришћани за вријеме Нерона оптужени да су спалили Рим, иако га је спалио сам Нерон, тако и данас Цркву оптужују да је против државе. По његовим ријечима наставља се гоњење Цркве Божије и покушај да се угаси свјетлост небеска, непролазна, која освјећује и просвјећује сваког човјека који се рађа на земљи. Та свјетлост призива све људе и земаљске народе, да буду освећени и просвећени кроз Тајну крштења, миропомазања, припремљени за вјечно божанско достојанство, за Царство небеско. С друге стране, објаснио је, демонска сила покушава да угаси ту свјетлост божанску и да људе веже само за оно што је земаљско, пролазно, ништавно. “Међутим, Господ је са нама, Мајка Божија, она која је родила Господа, такође је са нама и међу нама. Са нама су свети Божији људи који су себе жртововали за вјеру праву и који се и до данас жртвују широм свијета, чувајући ту божанску, вјечну и непролазну свјетлост као светионик свога живота и путоказ свима који се рађају на земљи. Нека би та свјетлост обасјала све људе, нека би Господ удостојио и нас у ово наше вријеме, да се поново васпостави то јединство Цркве Римске, Цркве Истока, која је сачувала изворно Јеванђеље древних апостола и Светог цара Константина и царице Јелене. Нека би Господ све уразумио да се вратимо Богу – Христу Господу и кроз Њега и преко Њега једни другима и вјечном нашем достојанству”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије Митрополит је благосиљао славске приносе и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је да Света служба Божија свима буде на обновљење душе и тијела и да Бог благослови да се ова светиња на Ратцу обнови. “Заједнички да је обновимо, наша браћа римокатолици и ми, да би преко ње обнављали оно изворно јединство Цркве Божије из времена цара Константина и светих апостола”, поручио је Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Манифестација „Дани Светог Јована Владимира“ у организацији Православне црквене општине Бар ове године, због епидемилошке ситуације, има молитвени катактер. Почела је у недјељу, 31. маја а завршава се сјутра на празник Светог Јована Владимира, када ће се у 9 часова у Саборном храму Светог Јована Владимира служити Света литургија а у 18 часова Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служиће молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије је боравио 28. и 29. маја 2020. године у посети Епископу аустријско-швајцарском г. Андреју у Бечу. Владика Андреј је примио Високопреосвећеног Митрополита и његову пратњу у својој резиденцији у центру главног града Републике Аустрије. После учешћа на богослужењу и Богом надахнутих проповеди у Саборној цркви, митрополит Порфирије је разгледао Владичански двор и одржао више састанака са епископом Андрејем. Разговарајући о актуелним темама Цркве у Отаџбини и у Западној Европи, митрополит Порфирије и владика Андреј су разменили мишљења о заједничкој мисији и сарадњи. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  19. У Недељу отаца Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године, служена је Архијерејска Божанствена Литургија у загребачком Катедралном храму Преображења Господњег. Литургију је служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протонамесника Богољуба Остојића и ђакона Драгана Радића. Ова Литургија била је прво богослужење у храму у коме су, након што је пострадао од земљотреса, постављене заштитне скеле. Верни народ је учествовао у Литургији уз придржавање познатих епидемиолошких прописа. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи (Јн. 17, 1-13), Митрополит је рекао да нас је, поред епидемије која је паралисала читав живот и онемогућила нормално кретање људи, од храма одвојио и земљотрес. По његовим речима, заштитна скела је омогућила вршење богослужења, али су и даље у току испитивања која треба да установе тачна оштећења на храму и захвате које је потребно извршити. Митрополит је земљотрес назвао једним од искушења која су иза нас: Верујемо да је и оно, као и свако искушење, са својим дубоким смислом, омогућило да откријемо понешто о себи, о смислу живота, али и о љубави Божијој. Тумачећи прочитани одломак Јеванђеља – Христову првосвештеничку молитву, рекао је да нам у том, својеврсном богословском трактату, Христос говори шта је Царство Божије: Вечни живот је исповедање Бога Оца, као јединог истинитог Бога и, Онога кога је Он послао, Исуса Христа. Говорећи о односу вере и живота, Митрополит је рекао да од тога како и на који начин верујемо, зависи и како ћемо и на који начин живети. Са друге стране, тај начин нашег живота исповедамо, артикулишемо и преображавамо у исказе наше вере. Вера и Живот су нераскидиво повезани. Митрополит је саможртвену љубав, на коју смо позвани по јеванђељу, упоредио са Крстом Христовим. Хришћанска љубав је љубав према свима.Она не прави границе и разлике међу људима, али истовремено нас позива на прецизност и верност вери Отаца. Љубав не значи релативизовање наше вере, напротив. Љубав значи њено оснаживање и јасније формулисање, да бисмо ту веру, као чисту изворску воду сведочили у љубави пред свима. Нагласио је да не треба никада помислити да се на било који начин вера може релативизовати. Наше вере се ни по коју цену нећемо одрећи, додао је. Прву беседу, изговорену након више од два месеца са амвона загребачког катедралног храма, Митрополит Порфирије је закључио говорећи о томе да не треба да будемо судије другима, већ својим поступцима. Рекао је да хришћани треба да буду немилосрдне судије својим страстима и сопственом греху, али истовремено да имају неописиву, безграничну наду у Господа, кога су позвани да славе својом вером и својим животом. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  20. Село Подграб недалеко од Пала смејштено на древном путу који води од Пала ка Прачи, Устипрачи и даље ка Вишеграду данас је, 28. маја 2020. године, свечано дочекало и прославило велики празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) иначе и крсну славу своје цркве посвећене овом великом празнику, који је и филијални храм парохије Прачанске у Прачи. Свету архијерејску литургију служио је Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански уз саслужење: протојереја-ставрофора Илије Чупића, протојереја: Марка Билинца и Немање Манџића, јереја Бојана Кулашевића и ђакона Будимира Гардовића. На крају свете литургије благословљени су славско кољиво и славски колач и обављена је славска литија. У бесједи на тему Спасовдан – дан нашег Спаситеља Високопреосвећени је потсјетио вјернике на историјске оквире библијског догађаја Вазнесења те истакао тајну овог великог празника. ''……….. тајна овог празника је ономе што нам сведочи свети апостол и јеванђелист Лука на крају свог јеванђеља, а које данас чусмо. Прије свега, апостоли су били збуњени оним што се све десеило и дешавало од Великог петка и сумњичави према свему ономе што су и чули и видјели. Разумјевши помисли њихове док су били сабрани у зборници на Сиону васкрсли Господ им прилази и пита их: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша?... Господ им још једном открива да све што се са Њим десило писано је у Закону мосијевом, пророцима и псалмима. Још једанпут их потсјећа да је он Месија и Избавитељ, али и да се враћа Оцу његовом и Оцу нашем који је на Небесима… Свети апостол Лука открива да ''им (апостолима) отвори ум да разумију Писма''… На крају он их опет потсјећа на оно што им је и раније говорио да ће им послати Духа утјешитеља који ће их утврдити у вјери, у знању и вјерности Богу ида ће пребивати на њима….. ''И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; и ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине''… Тек пошто им је отворио ум да разумију Писма и потсјетио их да чекају Духа Светога да се излије на њих изведе их на Маслинску гору и на локалитету који се зове Витанија узнесе се на небеса на њихово опште запрепаштење. …'' Извор: Митрополија дабробосанска
  21. “Црква Божија је непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни. Она је сама по себи тијело Христово а они који су на власти у Црној Гори, покушавају да оно што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, присвоје, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: Не дамо светиње”, оцијенио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је служио данас, у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора, Свету архијерејску литургију у Цркви Вазнесења у Винићима под Острогом гдје су донијете мошти Светог Арсенија Сремца на поклоњење и укријепљење вјерном народу овога краја. Литургијску бесједу владика Амфилохије је почео свједочењем Христових апостола да је наша вјера заснована, како каже Свети апостол и јеванђелиста Јован, “на оно што видјесмо, што чусмо, што опипасмо, што додирнусмо рукама својим, ријеч живота, то вам свједочимо”. Апостолско свједочење потврђује и Јеванђеље које описује да је Господ послије васкрсења дошао међу апостоле и рекао “Мир вам”. Пошто су се апостоли уплашили, Господ им каже да се не плаше него да повјерују јер се оно што су говорили пророци испунило и догодило, да не буду невјерни него вјерни. И апостоли потресени, испуњени страха и радости, поклонише се Господу који им обећа да ће послати Духа Светога који од Оца исходи да их утврди и притом се Господ вазнесе на небеса. “То је наша вјера хришћанска, оно што је суштина Цркве Христове, њене вјере која се свједочи кроз вјекове. Први свједоци те вјере су били Свети апостоли који су заједно са Њим ходили, слушали Његову ријеч. Дакле, они су свједоци живога Христа од Дјеве рођенога и Духа Светога, јединосушнога Оцу кроз кога је све постало што је постало, који је ради нас и нашега спасења разапет и био погребен и васкрсао из мртвих и вазнио се на небеса и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја”, бесједио је владика. На тој вјери и истини видљивој и опипаној, од свједока живих је, како је нагласио, саграђена Црква Христова, једна света саборна и апостолска коју и ми исповиједамо данас на свакој литургији. “И живи свједоци Њега васкрслога и вазнесенога на небеса су сви хришћани кроз вјекове, нарочито свети Божији људи”, додао је Архиепископ цетињски. Како је казао у име Христово и великих догађања из Његовог живота подигнути су широм свијета величанствени храмови који су посвећени не само онима који су били Његови свједоци, него и Њему, Његовом рођењ, васкрсењу и вазнесењу. Један такав је и овај мали храм у Винићима који је живо свједочанство Христовог вазнесења овдје са нама, нашим прецима и будућим покољењима. “И тако широм васељене то свједочење о Њему је потврђено милионима оних који се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога који су се сараспели Њему, који су васкрсли и васкрсавају и задобијају тај квасац вјечнога живота бесмртнога, очекујући Његов Други долазак. И ми који смо данас овдје сабрани, такође смо се свједоци Њега распетога и васкрслога и вазнесенога на небеса заједно са овим светим храмом и Светом литургијом.” Појаснио је да Света литургија свједочи све оно што се догађало са Христосом до данас, свједочи Његово крштење, распеће и Његово васкрсење и вазнесење, и она је наставак Тајне вечере на којој је Господ установио Тајну причешћа. “И наставља Црква Божја ту Тајну вечеру до ове Литургије и до литургија које су обављаају широм свијета. Наставља се Тајна вечера Христова и увијек изнова нови свједоци Њега распетога, васкрслога и вазнесенога на свим земаљски меридијанима”, рекао је владика. Господ је својим вазнесењем прославио нашу људску природу и, како је истакао, својим рођењем људску природу од смртне претворио у бесмртну, од пролазне у непролазну, и тако се људска природа вазнела на небеса. “Сјединио је небеса и земљу Господ својим богочовјечанским чином и дјелом, и човјека учинио бесмртним, вјечним бићем и показао да човјек се рађа овдје не за смрт и ништавило и пролазност, него за бесмртност и за вјечност, вјечни и непролазни живот. Велики Божији дар и велико Божије чудо које се наставља кроз вјекове до Другога Његовога доласка. Зато се ми поклањамо Њему и прослављамо све оне кроз које се Он прославио, свете Божје људе у свим земаљским народима па и у нашем народу”, казао је на крају архипастирске поуке Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије владика Амфилохије је благосиљао и пререзао славски колач и поручио да је Црква Божија непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни а она је само по себи тијело Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Истакао је да су безбројни они који су кроз вјекове цјеливали Господа и у које се Он уселио а да међу њима посебно мјесто заузима Свети Арсеније архиепископ који је гоњен и прогоњен те се на њему остварило оно што је Христос рекао ако Мене гоне и вас ће прогонити. Подсјетивши на сва његова страдања и чудотворан пут његових моштију, Митрополит црногорско-приморски је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога, да својом љубављу, и до смрти и у смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима. “Ту вјечну љубав, боголику, христолику, богочовјечну, небеску љубав на коју нас је призвао Господ својим рођењем од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и својим распећем, васкрсењем и вазнесењем. Нашу људску природу од смртне преобразивши у бесмртну, подаривши нам тај квасац вјечнога живота кога примамо у Тајни светога причешћа Тијелом и Крвљу Господњом.” Нагласио је да је Свети Арсеније са нама да и овај град духовно обнови, морално препороди, и да посвједочи и онима који су се отуђили од Бога и Цркве Божије, који су у наша времена убијали Његове насљеднике, свештенике, свештеномонахе, мученике наших времена на челу са свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), који су Бога прославили. “Ту је присутан заједно са њима и са Момишићким мученицима, што је велики Божији дар за овај град. Ништа значајније није могло да се догоди за просвећење овога народа и града од тог мучеништва”, казао је Митрополит. Коментаришући намјеру црногорске власти да отимају светиње, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: “Не дамо светиње”, Његово високопреосвештенство се помолио да они који су на власти престану да прогоне Цркву и да се врате светињи Божијој – Цркви Божијој, која овдје постоји вјековима, да се врате љубави према Богу и правој истинској љубави једни према другима: “Да не приклањају главу ономе што је пролазно и ништавно, земаљском богатству, коме се приклањају управо зато што су се родили у једном времену и одрасли у једној идеологији која је обоготворила човјека без Бога, коме је дах у носу, и обоготворила земаљска добра, па су и они остали једино везани за та земаљска добра и то и такво обоготворење.” Владика је оцијенио да они немајући разума и мудрости покушавају да и оно што је небеско, што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, да и то присвоје себи, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници. “У Црној Гори 50-60 година су били оскрнављени наши храмови, многи порушени, претворени у штале. Порушена је и светиња на Ловћену која је била у грбу Црне Горе. Замислите ви ту Црну Гору и власт црногорску која пљује на свој грб, гази га и руши, уништава! И то наставља да ради покушавајући и друге светиње да присвоји! Коме да их даје и шта са њима да уради!” Високопреосвећени је поручио да су те светиње које покушавају да отму Христове, светиње народа Божијег који овдје живи, светиње ове Црне Горе, али оне крштене, миропомазане Црне Горе, која је ходила путем Светога Јована Владимира. “Те Црне Горе се одричући и стварајући неку нову Црну Гору, непостојећу у историји, газећи Бога и људску љубав, браћу своју, они хоће да отимају светиње. Дај Боже и њима да Бог подари разума молитвама Светог Арсенија, Вукашина из Клепаца и свих других који су Христа посвједочили и њему се прињели на дар”, закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Мошти Светога Арсенија, насљедника Светога Саве, у манастиру Вазнесења ће остати до вечерње службе која ће бити служена у 17 часова, наконе чега ће бити враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 30. маја, на празник Светог апостола Андроника и Јуније, Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда, гдје су синоћ враћене мошти Светог Арсенија Сремца, након што је у претходна два дана походио вјерни народ у Подгорици и Кучима. На Светој архијересјкој литургији су саслуживали протосинђел Сергије, намјесник острошки, протојереј Жељко Ћалић, парох даниловградски, протојереј Илија Зекановић, парох Комана, Бандића, Загарача и Загреде, отац Пеђа Катанић, јерођакон Роман и ћакон Иван Црногорчевић, уз молитвено учешће сестринства ове свете обитељи и вјерног народа. Митрополит је у чин чтеца произвео Недјељка Кнежевића а у току Литургије је крштена нова слушкиња Божија Арсенија чиј је кум био владика Амфилохије. Након прочитаног јеванђелског зачала, подсјетивши на Христове ријечи “Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека и свијета”, Високопреосвећни Митрополит је казао да су то ријечи онога који је сјединио небо и земљу, Бога и човјека, и испунио домострој спасења па је земљу онебесио и обесмртио. “Небеса је уселио у људску природу, самога себе као Сина Божијега јединороднога, да би човјек од смртнога бића, пролазнога, постао бесмртно, непролазно биће, да би задобио дар усавршавања у мјеру раста висине самога Христа”, казао је владика. Даље је објаснио да је Христова мјера безмјерна и да је усавршавање у Христу безмјерни и безгранични напредак и усавршавање те да нема границе и да је тако и са човјеком и људском природом, која се вазноси на небеса и сједи са десне стране Бога и Оца. “Онај који је у Христу је у Богу Оцу, и онај који иде за Христом иде јединим истинским и правим путем који открива и дарује живот и вјечну истину. То је оно што нам открива и дарује Господ, то је оно што добија своју поноћу у овом празнику кога прослављамо у Светом Вазнесењу Христовом”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Митрополит је подсјетио да се Господ вазнео на небеса, претходно родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве, поживевши заједно са нама, преобразивши се на Гори таворској и тим преображењем откривши Духа Светога животворнога, свјетлост вјечну и њоме обдаривши човјека, пострадавши ради нас и нашега спасења. “Узео је крст на себе и послије тога васкрсао из мртвих, да би се јављао светим ученицима 40 дана и да би послије тога јављања пред њима вазнео се на небеса, потврдивши да ће Он остати заједно са њима до краја свијета и вијека, тиме што ће ми послати Духа Светога животворнога који ће их водити у сваку истину. И то је оно што примамо у Светој тајни крштења. Од мајке рођење је рођење за пролазни живот, а рођење Духом Светим и водом у Тајни крштења то ново рођење је рођење за вјечност и непролазност, за бесмртност.” Честитајући крштење својој куми Арсенији, Архиепископ цетињски је нагласио да је она примила тај дар новога вјечнога рођења овдје поред ћивота Светог Арсенија. Добивши то име, како је казао, она је добила и благослов Светог Арсенија чудотворца, чувара ове светиње и душе нашега народа, наследника Светога Саве, који својим живим присуством овдје потврђује то јединство без прекида Цркве Божје у Христу. То јединство и силу јединственога Господа Оца и Сина и Духа Светога је, како је објаснио, примила и Арсенија у Светој тајни крштења и миропомазања, примивши печат дара Духа Светога животворнога. “Онога Духа којим је рођен сам Господ и кога је Господ обећао својим ученицима, Цркви својој, и којега је подарио на Духовдан – Тројичиндан, а који је дошао по Његовом обећању послије Његовог вазнесења. Тако да ево још једна душа је пришла том Божјем дару и вјечном и непролазном Царству Божијем, примила квасац у себе бесмртнога вјечнога живота, новога рођења Духом Божјим и водом”, рекао је владика. Заблогадаривши Господу који даровима вјечнога живота дарује човјека, Митрополит је истакао да је Господ обдарио људску природу тим даром вјечним вазневши је на небеса тиме што је сам сишао са небеса и вазнео човјека и људску природу. Обдарио је човјека вјечним и непролазним, бесмртним животом, у заједници својој – Цркви, која је тијело Његово, “подаривши том тијелу душу а та душа Цркве Божије и оних који се крштавају јесте управо Дух Свети животворни”. “Зато се и поклањамо Богу нашем и кршатавамо у име Оца и Сина и Духа Светога. И трудимо се да живимо овај кратки земаљски живот у Оцу и Сину и Духу Светоме примајући Њега и Његове Свете божанске дарове, испуњавајући Његове заповијести, ходећи за Њим заједно са светим пророцима и апостолима, светим Божјим људима, који су кроз вјекове служили Господу”, рекао је Митрополит Амфилохије. Међу те свете људе спадају и Свети отац Арсеније, Свети апостол Андроник и Света Јунија, које данас прослављамо, као и сви свети у којима је диван Господ и у којима почива силом свога Духа животворнога, призивајући све људе и све земаљске народе у то вјечно и непролазно Царство своје. “Зато читамо ово Јеванђеље гдје је Господи попевши се на Гору открио својим ученицима и рекао да иду и да крштавају све земаљске народе, све људе у име Оца и Сина и Духа Светога, и да их уче да испуњавају све оно што им је заповиједио. И тако се наставља то дјело Божије, дјело Цркве Божије, Христово дјело, кроз вјекове и овдје код нас и широм свијета и међу свим земаљским народима”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Поводом доласка моштију Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског у подгорички саборни храм Васкрсења Христовог, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овом храму са свештенством Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља парох подгорички протојереј Мирчета Шљиванчанин је рекао да ми православни хришћани имамо и Учитеља и учитеље пута у живот вјечни. “Имамо онога учитеља који је први прошао тај пут и дошао у тај наш дом, а то је наш Господ Исус Христос, чију смо ријеч управо чули и празник тог Његовог пута управо славимо. У празновању смо догађаја Вазнесења Господњег, кад се Господ наш, након 40 дана од свога Васкрсења, вазнио у славу небеску и сјео с десне стране Бога Оца. И вазнио у својој личности нашу човјечанску природу”, рекао је отац Мирчета. Додао је да су вјером у Христа Богочовјека, у Његово Васкрсење и Вазнесење, кроз историју Цркве живјели многи. “Ту вјеру у вјечни живот свједочили су многи, а посебно мјесто међу њима припада свакако Светом оцу нашем Сави, који је прва ластавица која је кренула за Христом Господом из нашег народа и повела за собом јато ластавица из нашега рода да лете у ту топлу земљу, на то пријатно мјесто живота, свјетлости, љубави и милости Божје. За Светим Савом полетјели су многи, зато што је он полетио за Христом Господом”, рекао је прота Шљиванчанин. Казао је да се данашњи сугуби празник, када сабране у храму грију мошти наследника Светога Саве – Светог Арсенија Сремца и када славимо многе свете Божје угоднике мијеша у једну радост и у једну славу. “Мијеша се у славу Христову, славу Његовога Васкрсења и Његовога Вазнесења, и у славу силаска Светога Духа који очекујемо као и његови ученици у Јерусалиму”, нагласио је он. Рекао је да би се могло рећи да је данас и Савин празник, зато што су нас обрадовале мошти његовог наследника Светог Арсенија. Подсјетио је да данас празнујемо и икону Пресвете Богородице Пећке Краснице коју је Свети Сава добио онога дана кад је постао архиепископ српских и поморских земаља и која се чува у Пећкој патријаршији – светињи коју је управо основао Свети Арсеније. Додао је да такође вршимо и помен Светог Теодора Вршачкога, епископа банатскога, такође једног од наследника Светога Саве, који је такође посвједочио вјеру у Христово Васкрсење и Вазнесење. “И који се није одрекао пута који нам је показао Господ, него је својом мученичком крвљу посвједочио тај пут управо у вријеме када су спаљене мошти Светог Саве на Врачару 1594. године”, подсјетио је отац Мирчета. Отац Мирчета је подсјетио да данас спомињемо.и Светога старца Вукашина из Клепаца. “Опет човјека вјере Христове, вјере Савине и Арсенијеве, и вјере Теодорове, вјере која надахњује човјека да живи слободно и да све остави Христа ради, да би био Христов ученик. Свети Вукашин је пострадао у Јасеновцу кад је усташа затражио да се поклони њиховом поглавнику, као што и данашњи поглавници желе да им се поклонимо. Свети Вукашин, надахнут вјером, имао је храбрости да каже: Само ти дијете ради свој посао”, казао је он и додао да то може само онај који живи вјером у Васкрсење и вјером у небеску отаџбину. Отац Мирчета је на крају поручио да наша Црква и даље то свједочи у овоме свијету и у овом животу. “И данас, када смо опхрвани новим искушењима, када хоће да нам отимају храмове, када нам хапсе епископе и свештенике, када вјерни народ прогоне, ми имамо на кога да се угледамо. Иамо од кога снагу да црпимо. Иамо оне који иду пред нама: То је, прије свих, наш Господ, а онда и јато Његових свједока из нашега рода на челу са Светим Савом, и за њим са Светим Арсенијем, који нас данас овдје благосиља, и Светим Вукашином и Светим Теодором и свима светима из рода нашега”, поручио је прота Мирчета Шљиванчанин. Након светог причешћа Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније изузетна личност, онај који је понио крст Христов, на коме су се оствариле Господње ријечи: Ако мене гонише и вас ће гонити. “И он је гоњен и прогоњен, већ и као архиепископ жички, када је згоњења и страдања Цркве Божије морао да пређе из Жиче у Пећ и да тамо сагради цркву Светих апостола и Светога Вазнесења, на темељима древне цркве из 5 – 6. вијека. То његово дјело је остало живо свједочанство, ево, до наших времена. А и његово страдање”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. И манастир Црнча, у којем се упокојио, и Пећка Патријаршија, рекао је Митрополит рушени су и разарани кроз историју. “И његов гроб је страдао у Пећкој патријаршији, па је у 18. вијеку морао да буде пренијет и сакривен у ове наше крајеве, у манастир Довољу”, рекао је Владика. Говорећи о светитељевом страдању кроз вјекове, Митрополит Амфилохије је нагласио да је дошао у Подгорицу да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога. “Да својом љубављу, и до смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима – ту вјечну љубав, боголику, христолику љубав, богочовјечну љубав, небеску љубав”, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да је Свети Арсеније дошао да посвједочи Бога и онима који су у наше вријеме отуђили од Бога и од Цркве, који су у наша времена убијали његове наследнике епископе и свештенике. “И дај Боже да се опамете они који прогоне Цркву Божју, који су избезумљени, који хоће да отимају светиње Божје. И дај Боже да Господ уразуми и оне који су сада на власти да не отимају светиње, да се и они врате светињи Божјој, Цркви Божјој која овдје постоји вјековима”, поручио је Владика Амфилохије. Мошти Светог Арсенија биће у поподневним часовима враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Мошти Светог Арсенија, другог архиепископа српског јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у цркву Вазнесења Господњег, гдје су у некада боравиле. Свету службу Божију тим поводом и поводом храмовне славе служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да се данашњи празник не зове случајно и Спасовдан. Звучни запис беседе “Јер, све оно што је Бог рекао од Адама и8 Еве, преко својих светих пророка кроз вјекове, што је прорицао Свети Јован Крститељ, све што је сам Господ говорио својим светим ученицима и све оно што се догодило са Њим док је ходио овдје међу нама, све је то била припрема јављања Њега као Спаситеља и остварење спасења човјека из свијета”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Господ постао земни да би онебесио човјека и људску природу. “Он својом небеском силом божанском непрекидно узноси човјека и призива човјека, свако људско биће на безмјерно достојанство узрастање у мјеру раста висине Његове. Он који је Небески човјек, Он онебесује, обожује човјека и људску природу. Празнујући Спасовдан, ми празнујемо спасење рода људскога у Христу Господу”, казао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније пећки, српски и свеправославни један од оних који су прославили Христа Спаситеља. “Учитељ и просветитељ кога је Свети Сава приликом свог другог одласка у Свету земљу 1233. године оставио као свога замјеника у Жичи, изабравши га од свих осталих монаха и јеромонаха жичке светиње, јер је примијети његову богољубивост, побожност и честитост, гледајући га како се моли Господу непрекидно. Он је наслиједио дјело Светога саве и наставио његову проповијед, његову благу вијест у нашем народу”, казао је он. Говорећи о детаљима из светитељевог житија, нагласио је да је Свети Арсеније пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, гдје је саградио храм Светих апостола и храм Вазнесења Христовог. “Послије њега је ту било сједиште свих архиепископа и патријараха српских, и остало је до наших времена. И наш Патријарх садашњи такође се устоличио у Пећкој патријаршији, као и његови претходници послије обнове јединства Пећке патријаршије уки8нуте 1766. године, а онда обновљене у јединству своме 1919 – 1922. године”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче доспјеле у Куче. “Она велика похара Куча била је уједно и похара моштију Светога Арсенија. Оне су одавде за вријеме књаза Данила пренијете у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. А онда су пренијете у манастир Косијерево”, подсјетио је Владика. Подсјетио је да су тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир. “Под пушчаним зрнима тада су спашене и пренијете у Острог. Ту су остале до 1920. Онда су Бјелопавлићи зажељели да их поново врате, па су тражили дозволу од ондашњег епископа захумско-рашког Кирила и вратили их, и не чекајући одговор у манастир Ждребаоник. Ту су остале до данашњега дана”, казао је Владика. Рекао је да се Свети Арсеније послије 164 године вратио да благослови Куче. “И није случајно да су данас овдје његове свете мошти поново дошле, у ова нова времена гоњења Цркве Божије и скрнављења светиња Божјих. Кучи су га дочекали, што мене посебно радује, са писмом Кирила и методија, писмом Наума и Климента, писмом Светога Саве и Светога Арсенија, писмом Марка Миљанова и Светога Петра Цетињскога – са ћирилицом. Дај Боже да се од Куча науче сви Црногорци и да се врате светињама Божјим и том светом кирило-методијевском предању”, рекао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније дошао поново у Куче да зацијели неслогу братоубилаштва која је започела похаром Куча 1856. године. “Која се наставила као династичка борба и која се сад поново повампирује као идеолошка борба. Повампирује се преко овога духа богоубилачког и братоубилачког који је данас, нажалост, завладао код оних који владају Црном Гором. А Свети Арсеније је онај који доноси дух љубави према Богу и према вјечном људском достојанству, према вјечном братству људском, према светој Цркви Божјој, светој заједници неуништивој и неразоривој и према сваком човјеку”, поручио је господин Митрополит. Покушаје стварања нове цркве у Црној Гори Митрополит је назвао покушајем стварања сатанске заједнице. “То је оно, нажалост, на чему овим законима безбожним и безаконим инсистирају они који су на власти – да на томе граде будућност. Да граде будућност Црне Горе на расколима, на похарама, на мржњи, на богоубилаштву и братоубилаштву”, упозорио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, храм на Ублима је опходила празнична Литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Јоаникије је, након скандирања “Не дамо светиње”, “Не дамо Владику” и “До Христове побједе” сабранима честитао празник и рекао да је данашњи празни двострука радост и славље. “Прва што славима празник Вазнесења Господњег, а друга што је Свети Арсеније дошао да поново благослови племе Куче”, рекао је он. Додао је да из небеске биографије Светог Арсенија видимо да је велики путник и да је походио многе светиње. “Као што су мошти Светога кнеза лазара ходиле са својим народом од Раванице до Сент Андреје и до Срема, а касније се вратиле у његову задужбину, ево и мошти Светога Арсенија наѕ ове јужне и западне крајеве су кренуле из Пећке патријаршије давно, негдје оотприлије после друге сеобе Срба. Гдје год је био Свети Арсеније, ту је и Божји благослов долазио”, подсјетио је Владика будимљанско-никшићки. Додао је да нас светитељ и данас обједињује око наших светиња и око Пећке патријаршије. “Пећке патријаршије – његове задужбине. Сви смо њој завјетовани и сви смо јој били вјерни кроз вјекове. И тако ћемо и наставити”, поручио је Владика Јоаникије. Владика је поручио да ћемо уз Божју помоћ прећи све препреке и савладати и побиједити све неправде. “И учинити да у нашој држави завладају правда, мир, братска слога и љубав молитвама Светог Василија Острошког и Светога Арсенија”, закључио је Владика Јоаникије честитајући празник сабраним народу. Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, свештенство, монаштво и вјерни народ поздравио је на крају богослужења предсједник Фонда за развој Куча Радомир Рајо Прелевић. “Данас је Свети Арсеније поново у Кучима. И ми му се клањамо и славимо његово име, и молимо му се да ојача нашу вјеру и наду, нарочито у постизању достојног и праведног положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори. А њен, поготово правни положај је, као што си добро знамо, угрожен скорашњим доношењем неподношљивог и неправедног закона о вјерским слободама за који се надамо да ће бити промијењен. Сваки труд у том правцу је пожељан и благословен је и од самог Марка Миљанова”, поручио је Прелевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...