Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'манастир'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 195 results

  1. Манастир Светих апостола Петра и Павла је смјештен у истоименом пољу, седам километара југозападно од Требиња. Археолошка откопавања 2001.године су утврдила да манастирски храмови датирају још из античког периода, али данашњи изглед манастира је формиран у току неколико посљедњих деценија. У овом женском манастиру живе монахиње које су се опредијелиле за интезиван стил хришћанског живота са фокусом на служење Богу и ближњима. Због њихове посвећености и непосредности називају их топло и једноставно – сестрама. Најискуснија међу њима, која организује ритам манастирског живота, је игуманија или мати. Духовна оаза игуманије Павле и њеног сестринства је омиљено одредиште житеља источне Херцеговине али и ходочасника и туриста из најудаљенијих дијелова свијета који се затекну у овом медитеранском крају, прозирно плавог неба и бљештаве свјетлости, нарочито у љетном периоду. Најмногољуднији сабор је управо 12.јула, када се прослављају заштитници ове светиње. Идући у сусрет манастирској слави разговарали смо са игуманијом, мати Павлом Ћузулан. *Мати Павла, након више од двадест година колико живите овдје, шта бисте могли рећи која је мисија Вашег манастира, односно у чему видите његов значај за мјесто у ком се налази? „Сваки манастир има велики утицај на мјесто у ком се налази. Овдје се много тога промијенило откад смо ми дошли. Све је било запуштено, а сад све то другачије изгледа. Људи из околине воле што је код нас све сређено; има зеленила, дрвећа, цвијећа итд. Они су поносни на то и кад имају неке госте прво што ураде јесте да их доведу у манастир. Затим смо посадили виноград на земљи која је била запуштена, па су људи видјели да се од рада на земљи може живјети, те су и они почели да више обрађују своја имања што нам је било веома драго кад смо то примијетили. Тако да овдје сада нема ниједан комад земље који није обрађен. Манастири су увијек били обрасци како треба да живи једно домаћинство, да тако кажем. Са друге стране је и духовна атмосфера је утицала на људе, посебно на младе и дјецу. Ту је школа у којој је, кад смо ми дошли, било преко 200 ученика и сестре су предавале вјеронауку. Дјеца су нам често долазила и усвојила су неке хришћанске вриједности. То најбоље видимо по томе што су та дјеца сад одрасла и већ формирала своје породице, а остала су вјерна манастиру на неки начин. Многи од њих су након студија остали у Београду, Бањалуци или отишли негдје даље, али кад год дођу да посјете родитеље дођу и у манастир. Ово мјесто памте као неко своје уточиште, мјесто гдје су одрастали и за нас их везују лијепе успомене. Тако да манастир сигурно утиче на крај у ком се налази и препороди га на неки начин. Многи су нам рекли да иако се налазимо у граничном појасу који неријетко зна бити сива зона погодна за криминал и друге нелегалне радње да то овдје није случај и да је можда и присуство самог манастира томе допринијело.“ *Познато је да сте Ви и Ваше сестре мајстори разних заната, наиме, обрађујете њиве и производите своју храну, одржавате виноград и беспријекорно цвјетно двориште, шијете црквени инвентар и везете свештеничке одежде, прислужујете и појете у цркви, пишете поезију и уџбенике, сликате иконе те сте фрескописали и један од своја два храма, што је ријеткост у нашој Цркви; па како све то стижете и не клонете духом? „Људи су данас постали робови времена умјесто да сами планирају своје вријеме. Манастир је тако организован да свака сестра има своје послушање, тј. задатак који треба да обави у току тог дана. Једна одржава двориште, друга слика икону, трећа нешто друго итд. Када се нешто континуирано ради много се тога онда може постићи у једном дану. Рећи немам времена је изговор. Међутим, ми смо данас постали прави мајстори у губљењу времена, а да ништа не урадимо, притом да смо стално нечим преоптерећени јер хиљаду неких периферних ствари постају нам битније од оне кључне која нам је посао. У манастиру се зна да је битно послушање и да вријеме које је за њега предвиђено треба у то да се утроши. Не може на пола посла да сестра, рецимо, оде мало на телефон и на интернет. Зато немамо ту растрзаност времена. Данас обично људи сецирају своје вријеме на фрагменте, немају континуитет времена за неку активност и губе осјећај за вријеме и простор и зато се не постижу добри резултати. Осим тога, изгубили смо осјећај за природно протицање времена. Одродили смо се од природе. У вријеме ове пандемије могли смо видјети како је природа одговорила са захвалношћу што се ослободила загађења. Нисмо били ни свјесни колико смо злоупотребљавали сву нашу околину. Када живите у сагласности са временом и простором, кад вам дан почиње са јутарњом, а завршава се са вечерњом молитвом, а у међувремену имате нешто конкретно да радите, онда све то добија једну другу димензију. Данас људи нити имају јутро нити ноћ. Нити на њих имају утицај различита годишња доба. Један виноград има своје прољеће и своју јесен тј. има природни ток протицања времена, а то се данас изгубило, због чега су људи често дезорјентисани, ништа не стижу и никад немају времена.“ *Помажете старима и изнемоглима из оближњих села, а познато ми је да поприлично имате увид и у живот млађих генерација јер омладина често посјећује манастир, а неке од сестара су годинама предавале вјеронауку у оближњој основној школи. Шта мислите, који су то највећи изазови пред којим се може наћи један млади човјек данас и како му треба помоћи? „Утисак ми је да постоји заиста велики јаз између младих људи и нас. Ми више уопште не знамо шта је у њиховим главама и они су у једном свијету који је нама непознат. Видим да родитељи имају много проблема и ту би свакако требало нешто да се уради. Као да су се створила два фронта, чини ми се. Млади људи имају другачији начин живота. Велики проблем код младог човјека данас је што је он немотивисан и незаинтересовани, али не мислим да су за то они криви већ да ће прије бити разлог у томе што су се они, на неки начин, разочарали у нас одрасле. Ми живимо у друштву у којем не можемо ништа да планирамо на дуже стазе и старији су разочарани и оптерећени послом и разним егзистенцијалним несигурностима. Све то ствара миље једног незадовољства и у таквој атмосфери је један млад човјек врло немотивисан. Он постаје мотивисан само да оде одавде јер је сасвим природно да нешто планираш у животу за нпр.20 година, а овдје је скоро немогуће да нађете неког да тако размишља, док у неким другим земљама није. Човјек жели да зна шта хоће, начин на који се то постиже и онда је мотивисан. Међутим, ми смо многе ствари обезвриједили, а прије свега смо обезвриједили образовни систем. Ми имамо један нефункционално школство о ком нико не води рачуна. Затим нема никакве контроле медија. Ми смо, дакле, те младе људе изложили медијима, а школа више нема функциј коју је имала, прије свега васпитну, а образовну има тако да је постала велика траума за младе људе. Имамо гломазно школство са много предмета, а начин на који се ради је често превазиђена метода, па на свим тестовима, као што је рецимо ПИСА тест, се показало да имамо лоше резултате и да омладина скоро неписмена излази из школе. Немамо добру организацију и никако да ухватимо корак са временом у ком живимо по питању иновација у наставном процесу и адекватних технолошких могућности, већ се држимо устаљене праксе и то је дјеци страшно досадно. Треба то издржати; основну, па средњу школу и тад већ они изгубе сваку мотивацију. Са друге стране родитељи имају неке жеље и амбиције за своју дјецу, што је нормално, али млади тад долазе у раскорак да они не могу да одговоре на амбиције својих родитеља јер им је врло тешко и ствaра се велики јаз. Врло је тешко тад допријети до њих и утицати да се отворе и нешто кажу. Треба им помоћи успостављањем стабилног система вриједности у ком би се они осјећали сигурно.“ *Учествовали сте у пројектима у организацији МРВ-а у БиХ. Шта мислите, у којиј мјери међурелигијски дијалог може помоћи у превазилажењу нетрпељивости која је букнула у посљедњем рату, а послије њега се на један изразит начин додатно продубила у држави у којој живимо? „Надовезала бих се на претходно питање, међурелигијски дијалог је потребан јер млади то желе. Они то желе, само им ми не дозвољавамо јер имамо неке своје трауме, неке своје подјеле или интересе. Млади су врло комуникативни и врло лако успостављају односе, тако да су они већ дубоко у међурелигијском дијалогу. Они гдје се год сретну, а видјела сам то у Мостару или код нас кад дођу у манастир, врло брзо успостављају контакт и немају никакав проблем да живе у вишерелигијским заједницама јер је нама и међурелигијски конфликт наметнут од политичара, а не од тога што је то наша потреба. Мени је било врло интересантно видјети како млади без икаквих комплекса разговарају и прихватају једни друге. Постоје и злоупотребе и радикалне групе али оне никад нису изворна потреба младог човјека већ су инструисане са стране од неког ко има неки свој интерес у томе и свакако је то нешто што је младим људима наметнуто. Зато је међурелигијски дијалог најнормалнија ствар и треба да се развија и поред свих потешкоћа јер ако он не може помоћи не знам шта може.“ *Ви се већ увелико спремате за прославу манастирске славе. Обично се много људи окупи и буде свечана и невјероватно радосна атмосфера. Како ће бити ове године, с обзиром на пандемију која је цијели свијет помјерила из лежишта? „Организоваћемо славу тако да смањимо могућност евентуалног преношења заразе на најмању могућу мјеру. До сад нам је познато да се тај вирус најбрже шири у затвореном и климатизованом простору гдје је контакт међу људима близак и гдје људи могу бити изложени великој концетрацији вируса. Оно што ми можемо да урадимо је да људи не буду тако изложени и ако дође неко заражен, што може да се деси. Литургију ћемо служити вани, како сваке године и радимо, јер имамо велики простор испред цркве и много хладовине. Ове године и славску трпезу ћемо поставити вани, у нашој припрати. Тако ће свима бити пријатније, да будемо заједно али уз препоручене мјере опреза. У овом великом искушењу које је погодило човјечанство породиле су се и неке добре ствари. Прије свега смо морали да станемо и размислимо о свом животу и приоритетима. Природа се одморила и никад прије није било толико птица у манастиру као посљедњих мјесеци. Људи су се вратили природи и сваки дан можемо видјети људе који шетају поред манастира или иду горе уз брдо до Павлове пећине. Болест је тешка, али није свако зло за зло, што би рекли, него у њему има и неког добра.“ Разговарала: Миља Тупањанин, секретар ОМС Требиње Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  2. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је манастир Тумане у суботу, 20. јуна 2020. године, у пратњи домаћина, Епископа браничевског г. Игнатија. Преосвештену господу епископе дочекао је игуман тумански Димитрије са братијом. Епископ Иринеј је целивао мошти светитеља Зосима и Јакова, и поклонио се чудотворној икони Пресвете Богородице. Са благословом владике Игнатија, игуман Димитрије је Епископу бачком г. Иринеју уручио на дар честицу моштију преподобног Јакова Туманског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Данас смо се поново окупили да прославимо нашу покровитељку, нашу спаситељку, нашу заступницу и нашу истинску узданицу – Мајку Божју. Наша обитељ је посебно чудо Мајке Божје. Људи живе и у овом свету се уздају у своју снагу, државе живе и такође се уздају у своју снагу, јачају је, смишљају разна средства за то да сачувају своју власт, да је прошире, да је задрже, да је умноже, да спасу свој народ, и зато се непрестано труде и заиста понекад у томе достижу огромне висине: проналазе потпуно задивљујућа средства за заштиту своје отаџбине и уздају се у њих, и хвале се њима, и умирује их свест о ономе што имају. Али у историји наше отаџбине и у свом личном животу видимо како се често испоставља да је све то скоро бескорисно или несавршено и како није у стању да нас заштити; како сва ова материјална слава за тили час може да се претвори у пораз, срамоту и немоћ; како здравље и лепота за један трен могу да се претворе у болест, у немоћ, у неспособност, и како и човек, и цела држава леже ничице пред лицем непријатеља и како нема ко за њих да се заступи, нема ко да им помогне. И најјача, најподлија и најопаснија сила која уништава ово биће јесте грех. Он је јачи од сваког освајача, зато што осваја наше срце и душу и поробљава их, одводи у заробљеништво: као што је војска Ахмат-Гиреја одводила хришћане, Русе, у ропство, као што их је продавала на пијаци, тако се и наша душа продаје кад пуштамо у њу грех, и овај грех уништава и државу, и породицу, и наше здравље, и ништа нам не помаже. Никаква чудесна, најсавршенија, најскупља, најбоље осмишљена средства нису у стању да победе овај грех. И само наше покајање и молитва упућена Мајци Божијој могу да одврате од нас ужас, пораз и очајање, ово робовање ђаволу и његовим слугама. Али за то је потребно истинско покајање и виђење овог греха, схватање истинског смисла нашег живота. Мајка Божја нас никад не напушта – ни у најтежим тренуцима, ни у тренуцима кад нас грех потпуно зароби. Увек се моли за нас, Она нас никад не заборавља, као рођена мајка. И ми, који смо се нашли овде као сведоци и учесници у препороду обитељи Мајке Божје и уопште тога како се појавила на овом месту, одлично то знамо. Ко смо ми, зашто је управо све нас данас окупила Мајка Божја? Зато што нас воли, чека од нас покајање и чека од нас узвратну љубав према Њеном Спаситељу, према Њеном Сину – Господу нашем Исусу Христу. То је наше најјаче оружје, то је наша сила, то је наше заступништво, Она нас никад неће напустити и никакви зли људски напори нису у стању да поколебају ову љубав Мајке Божије – само да ми сами не вређамо Њу и Њеног Сина и да не падамо у заробљеништво ђавоље силе. Мајка Божја и сви свеци које данас прослављамо – на дан Свих светих – јесу најнепобедивија Христова војска у коју смо позвани. Добили смо позив да ступимо у ову војску, и сви они који се овде налазе имају прилику за то да такође постану свети Божји људи и да носе ову божанску љубав, и храброст, и наду и у Христа, и у Мајку Божју у овај свет. Мајка Божја нас неће оставити, али је главно да ми не оставимо Њу одајући се греху, подлежући чамотињи, а највише – гајећи наду у испразна добра овог света, у превару, у илузију коју ђаво разлива свуда како бисмо заборавили Христа и Мајку Божју, како бисмо добровољно доспели у његове руке. Али нека нам се то не деси, нама сведоцима чуда настанка Сретењског манастира, учесника у овом сусрету – Сретењу – с Мајком Божјом. Гледајмо на своје претходнике, свете људе, угледајмо се на њих и гледајмо у Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, а Он нека би Својим милосрђем помиловао наше душе. Амин. Извор: Православие.ру
  4. Поводом славе манастира Ћелија Пиперска код Подгорице, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на празник Преподобног Стефана Пиперског, поред његових светих моштију, Свету архијерејску литургију. Прослава великог угодника Божјег, просијавшег на овим нашим просторима, почела је у навечерје празника свечаним бденијем а настављена јутрос Светом службом Божијом и благосиљањем славских приноса. У току Литургије брат Јован и сестра Стефана, примили су небески дар – крстили се у име Оца и Сина и Духа Светога, запечаћени печатом Духа Светога. У архипастирској бесједи владика је казао да кад год се једна нова душа присједињује Цркви Божијој – Христу Господу, пјевамо Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли! “Велики Божији дар и истина је садржана у тој пјесми. Истина живота, истина о човјеку који од пролазнога бића, постаје непролазно биће, задобија дарове небеске, квасац вјечнога и непролазнога живота, који се облачи у Бога као љубав”, бесједио је владика. Појаснивши да се та задобијена радост не гаси, Високопреосвећени је казао да тјелесно рођење од мајке задобија прави истински, вјечни смисао, управо рођењем Духом Светим и водом. “Послије крштења Исуса Христа на ријеци Јордан, кроз вјекове милиони људских душа жељни вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота, жељни вјечне љубави, правде, истине, прилазе и крштавају се у име Оца и Сина и Духа Светога. Облаче се у Христа, сараспињу се Христу, да би са распећем Њему умро стари човјек у нама и да би у нама васкрсао нови обновљени човјек, по лику богочовјека створен”, нагласио је Архиепископ цетињски. Крштење је задобијање тога дара вјечнога живота, дара васкрсења Христовога и зато је Господ, подсјетио је Митрополит, рекао у Јеванђељу: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио и Ја сам са вама у све дане до краја свијета и вијека. Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је Преподобни Стефан Пиперски, кога данас прослављамо, дивни угодник Божији и подсјетио на његово житије. “Побјегао је од гоњења од манастира Мораче, преко Роваца и овдје се склонио. Својим светим животом и подвигом, служењем Христу и народу Божијем, освештао је и преобразио ову пустињу да буде мјесто гдје се сабирају безбројне душе у име Господње, гладне хљеба живота – Царства небескога.” По његовим ријечима Свети Стефан Пиперски је један од учитеља тога пута, који води у живот вјечни, васпитач дивни којег је Господ прославио да се око њега овдје сабирамо, иако је он побјегао од људи и људске славе. Један од оних који су се овдје сабирали је и свештеномученик Боривоје, старешина овога храма, који је, не тако давно, овдје пострадао а којег је Господ, такође, прославио његовим мучеништвом. “Послије 75 година заборава њега убијеног негдје у Словенији, не зна му се ни гроба ни мрамора, вратио се жив и живоносан међу нас, добио је и своју духовну ћерку Боривоју”, рекао је владика. Како је истакао кроз њу се остварило оно што је благословио ондашњи Митрополит Гаврило Дожић када је монаху дао име Боривоје,да ће он поживјети истинским и правим животом и да ће освештати то име да буде светитељско. Након Литургије Митрополит је благосиљао славски колач. Честитајући празник и славу игуманији пиперској мати Јелени (Станишић) и сестринству ове свете обитељи, владика је казао да се Свети Стефан Пиперски и свештеномученик Боривоје, као и сви који су се кроз вјекове овдје подвизавали, радују овом дивном сабрању: “Посебно се Свети Стефан радује својој новој духовној ћерци Стефани и дивној дјеци”, казао је владика, подсјетивши да је ова светиња својевремно била пустоловина, рушевина,чему и сам свједочи. Још једном се присјетио игумана ове светиње, свештеномученика Боривоја, који је убијен 1945. године, а који је, како је казао, у своје вријеме обнављао и уградио себе у ову светињу. Изразио је радост што је његова родбина била овдје на дан његовог прослављења, 20. маја, те подсјетио да је Новак Вељков, потомак брата Светога Боривоја, дошао пјешке из Колашинских поља: “Он је са породицом приложник и за књигу о свештеномученику Боривоју. Зато благодарим и њему што је са својом породицом Томовићима, наставио путем свога претка светог мученика”, бесједио је Митрополит и додао да су са Боривојем,у оно несрећно вријеме нашега братоубилаштва, пострадала и његова браћа: Јово и Велимир. “Властољубље је најопакија болест која влада људима, а у свима нам чучи мали властољубац, поготово у онима који су на власти и из властољубља се људи убијају кроз вјекове.” Сјетио се Архиепископ цетињски и свих приложника и добротвора ове светиње, која је обновљена благодарећи труду нашега покојног о. Лазара, као и труду и жртви сестара ове обитељи, које се овдје подвизавају, обнављајући своју душу и светињу. Посебну благодарност владика је исказао Саши Аћимићу, Вељу Станишићу, Дарку Ашанину, Слобу Томићу и Новаку Томовићу за све што чине да ова светиња васкрсне, “да би и ми имали гдје да васкрсавамо и да се обнављамо”, нарочито дјеца која су се сабрала у великом броју, а која су, како је рекао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, најдивније богатство овога празника. Након Свете службе приређена је славска трпеза хришћанске љубави у част Преподобнога оца нашега Стефана Пиперског чије мошти почивају и чудотворе у светој обитељи пиперској. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Мошти Светога Арсенија Сремца, другог српског архиепископа, вечерас су у пратњи Његовог високопреосвешенства Архиепископа цетињскога Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, свештенства и монаштва, свечано враћене у манастир Ждребаоник код Даниловграда гдје се чувају од 1920. године. Звучни запис беседе Свети Арсеније је јуче и данас био на поклоњење вјерноме народу у Цркви Вазнесења Господњег на Ублима у Кучима и Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Вјерни народ Даниловграда са радошћу је дочекао и цјеливао мошти свога светитеља а добродошлицу Светом Арсенију у светињу Светих аргангела је пожелио Митрополит Амфилохије који је сабране подсјетио на живот овог подвижника. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Свети Арсеније путник који путује вјековима од времена још када је дошао и постао монах манастира Жиче за вријеме Светога Саве, у чијем братству је био највећи подвижник. Из Жиче је отишао у Пећ, по благослову Светога Саве који га је послао да тражи за архиепископију неко мирније мјесто, пошто је Жича била нападнута од варвара. “Он нашао Пећ гдје је била древна светиња вјероватно из 6-8. вијека и ту подигао Цркву Светих апостола, чији је наследник био и зато му пјевамо да је равноапостолни, и Цркву Светог Вазнесења”, казао је владика. Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава је одредио Арсенија себи за наследника на архиепископском пријестолу (1233. године). Св. Арсеније је мудро управљао Српском црквом тридесет година и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године у манастиру Црнчи у Црној Гори, тадашњем жичком метоху. Одатле је био пренијет и похрањен у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећкој патријаршији, гдје је био неколико вјекова чинећи чудеса и сабирајући народ из свих крајева. Светитељеве мошти су након насиља отоманске власти однијете из разорене Пећке патријаршије и послије тога ношене и чуване по разним манастирима. Преко манастира Довоље и Мораче мошти су доспјеле у Куче. За вријеме књаза Данила пренијете су у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године а онда пренијете у манастир Косијерево и тамо остале до 1914. године. Након тога су пренијете у Острог и ту остале до 1920, када их Бјелопавлићи преносе у манастир Ждребаоник. “Ево опет путује Свети Арсеније и обилази крајеве. Ношен је био и у манастир Косијерево (септембра 2018. године), за благослов народа који тамо живи. А сада ових дана послије 164 године поново је отишао у Куче, гдје су га јуче дочекали са таквом љубављу и поштовањем. Синоћ је преноћио у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје смо јутрос поред његових моштију служили”, рекао је Митрополит. Нажалост, присјетио се, полиција је пресретала колону возила која је из Куча пратила светитеља до Подгорице и “направила велики неред и једнога младића који чак није ни био у том крсном ходу избацила из кола”. “Хтјели су да разбију ту кучку литију, али на крају ипак је дао Бог да и поред тих најновијих страдања, Свети Арсеније благослови престони град Подгорицу и ево га поново се вратио овдје у Бјелопавлиће”, бесједио је владика и примјетио да су се Бјелопавлићи послије дугогодишњег безбожништва поново вратили Светом Арсенију, сами себи и својим вјековним предањима, и овај немањићкој лаври. Захваљујући труду мати Јустине и сестринства манастир Ждребаоник је обновљен, као и народ, што је велики Божји благослов и, како је казао, дјело путешествија нашега Светога Арсенија. “Он је живи свједок Цркве Божије, Цркве Христове, Светосавске”, рекао је Високопреосвећени и подсјетио да сада безумници који не знају шта је Црква, а уз то су и атеисти, хоће да стварају некакве своје цркве. “То је први пут у историји да безбожници стварају цркве и по томе ево постајемо познати. Безбожници црногорски хоћу да стварају своје цркве, одричући се од ове Цркве Божје која овдје постоји не само осам вјекова од времена Светог Саве, него постоји од апостолских времена. ” Подсјетивши да су ови простори били хришћански, и да су проповједници и апостоли били и са Истока и са Запада, владика је нагласио да је временом кирило-методијевска традиција, нарочито од времена Св. Јована Владимира, преовладала на овим просторима и сви који су ту живјели су се опредјелили за Православни исток, за Цркву Јерусалима, за Цркву царског града Константинопоља. Оцијенио је да је то од огромног значења за ове просторе. “Та Црква постоји вјековима, нарочито од времена Светога Саве и времена његовог наследника Св. Арсенија који је дошао овдје да свједочи то живо јединство Цркве Христове Цркве Божје, Светосавске, које је непрекинуто кроз вјекове. Дај Боже да и ове, који сада измишљају некакве своје идеологије, Бог врати разуму и памети, да се врате Светој цркви Божијој, да се крсте и миропомажу, и дођу и ћивоту Светог Петра, и Светог Василија, и Светог Арсенија, а не да пресрећу и нападају, као што су напали у Никшићу народ Божји који се сабрао око Светога Василија и послије затворили Епископа Јоаникија са свештеницима.” По његовим ријечима то је једно велико безумље, а Црква је, као и епископи, навикла још од Христа да страда, што свједочи и Свети Арсеније. “Христос је пострадао, разапет за спасење овога свијета и на том Његовом распећу је све утемељено кроз вјекове што је часно и честито и у Европи и овоме свијету”, рекао је владика. Даље је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да својим присуством помогне, како је истакао, и оним Црногорцима који се “претварају у неке Монтенегрине и свима нама да се вратимо Богу живоме, истинитоме, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме”. “Да се кроз Бога живога и преко Његових светих вратимо једни другима том христоликом, боголиком љубављу. То је оно чему нас учи Свети Арсеније својим присуством: љубави према Богу и једни према другима, том љубављу која не тражи своје него се жртвује, дарује.” Додао је да кроз Свето причешће примамо Христову љубав – Њега као љубав и преко Светог причешћа се учимо тој љубави и према Богу и једни према другима, на начин како је Христос волио овај свијет. “Нека Бог даде да се та љубав христолика, боголика, светоарсенијевска зацари међу свима овдје који су се подјелили на разне партија и идеологије па чак и дубље. Сад имамо једна иста мајка, рађа двије нације. То једино има у Црној Гори”, казао је Високопреосвећни. Као најбитније је нагласио наш повратак Богу као љубави, Христу Господу и свецима Његовим. “И тако да се вратимо на прави начин једни другима без обзира ко је ко и и коме припада. Молитвама Светог Арсенија, његовим молитвама нека утврди Христос Господ ту љубав, то заједништво, то братство, утемељено на Богу и на светињи Божијој, међу људима и међу свим земаљским народима. И нека би та љубав светоарсенијевска испунила срца, не само нашега народа, него свих земаљских народа”, поручио је на крају свог обраћања Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Ждребаоник по повратку моштију Светог Арсенија у ову древну немањићку светињу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. На оданије празника Преполовљења и успомену појаве Часног Крста у Јерусалиму, 20. маја 2020. године, у храму Покрова Пресвете Богородице у манастиру Мала Ремета, свету архијерејску Литургију и четрдесетодневни парастос новопрестављеној игуманији Рафаили служио је Његово Преосвештенство Епископ сремски Г. Василије уз саслужење више свештенослужитеља, монаштва и благочестивог народа. Звучни запис беседе Епископа Василија Звучни запис беседе протопрезвитера Сретена Лазаревића Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Цабунац, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, протојереј Сретен Лазаревић, јереј Бранислав Керечки и ђакони Ђорђе Милидраг и Страхиња Џамбић. За певницом је појао вероучитељ Маринко Симић са свештенством румског намесништва. После заамвоне молитве служен је парастос игуманији Рафаили, а на крају Литургије Његово Преосвештенство Г. Василије произнео је беседу сећања на новопрестављену мати Рафаилу и поздравио присутан народ. "Ми се дубоко надамо да наша игуманија мати Рафаила уснула у Господу, радосна чека васкрсење у Његовом окриљу, у станишту које јој је Господ одредио као оној која је предано служила Богу непрекидних 66 година. У послушању које јој је Црква дала, често пута је на своја слаба плећа узимала такав терет да ни неки мушкарац не би издржао што је она издржала, али само снагом Духа и силом Божјом коју јој је Бог дао да понесе терет ове и других светиња у којима је била. Нисам ето био у прилици да дођем на њен испраћај, али данас сам са вама да се заједно помолимо за њену племениту душу, да замолимо Бога да је не заборавимо у својим молитвама, да не заборавимо и чељад која су сада овде и која настављају њен живот и њен рад. Молимо се Богу да им да снаге и међусобне љубави и да Бог умножи ову свету обитељ као и многе наше светиње. А често пута је игуманија мати Рафаила говорила: Владико да сазидамо још један конак, још нешто, даће Бог да ће доћи чељад у ову обитељ и да имају, да се не муче као што сам се ја мучила...", рекао је између осталог Владика Василије. Протојереј Сретен Лазаревић архијерејски намесник румски и отац Бранислав Керечки учинили су и помен на гробу мати Рафаиле, а у манастирској трпезарији, по благослову Епископа Василија, надахнуту проповед је произнео о. Сретен Лазаревић. "Радост Васкрсења Христовог сваку тугу лечи, особито када је у питању растављеност од наших вољених. Ми имамо утеху над утехама, браћо и сестре - Христа васкрслог који нас сабира на ма ком меридијану света се налазили... Сабира нас увек Дух Свети, особито на литургијским сабрањима када се од Адама и Еве до краја васељене сабирају сви на једно збориште, на једно место, на једно средиште Духа Светога, небески Јерусалим који се пројављује и даје свима онима који се окупе око првенствујућег као што смо се и ми данас окупили у овој светој и древној, дивној светофрушкогорској обитељи, око нашег Архијереја који упућује молитве Господу за спас свеколиког рода нашег. Разлог сви знамо. Љубав наше мајке игуманије довела нас је и данас у ову свету обитељ", рекао је о. Сретен. Он је додао да још увек многа срца дрхте од уплашености, од многих информација и дезинформација, од многочега што оправдано, што неоправдано, међутим мноштво сабраног народа данас речитије говори о љубави игуманије Рафаиле. "Сабрани на светој Литургији, подсећамо се данас блаженоупокојене игуманије коју је Бог удостојио да животом својим непрестано служи благодати Божјој коју ишчекујемо у наступајућем празнику, чије Оданије преполовљења данас празнујемо..." рекао је отац Сретен. Данашњој светој Литургији и парастосу су присуствовали молитвено сестринство манастира Јазак, јеромонаси раковачки Варнава и Евгеније, настојатељ манастира Привина Глава отац Макарије, јеромонах раванички Лазар са сестринством, свештенство архијерејског намесништва румског, земунског, родбина и многобројни пријатељи и сарадници манастира Мале Ремете. Извор: Радио Слово љубве
  7. Епископ зворничко-тузлански господин Фотије посјетио је данас, 04. маја 2020. године, манастир Свете Матроне Московске у Ритешићу. Настојатељ манастира, игуман Исаија, упознао је Епископа са радовима на изградњи манастирског конака и уређењу порте. Након посјете Ритешићу, Епископ је посјетио град Добој и упознао се са током радова на обнови епархијског дома. Том приликом Владика се сусрео са градоначелником Добоја господином Борисом Јеринићем којем је изразио своју благодарност за помоћ коју град Добој пружа у обнови овог значајног црквеног објекта. Између осталог разговарано је и о тренутној епидемиолошкој ситуацији у Добоју. Тим поводом Владика је упутио ријечи подршке градоначелнику, грађанима Добоја и свим службама које се боре са овом пандемијом, уз молитву за њено брзо окончање. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. Навече празника Васкршњег Петка, Богородичне иконе 'Зивоносни Истоцник', у четвртак 23. априла, у једној соби мушког манастира Благовести у Супрашлу, у источној Пољској, замироточила икона овог празника. Зна се за ову икону, да у прошлости износило се њу у литијама за исцелење и у борби против епидемија. Владика супраски Андреј рекао је да не ма случајности у томе, та то је благослов Божији али и знак, да као болнице сад раде интенсивно и су отворене, тако и треба да буде у Божијим храмовима. Вероватно је мисло на то, сто за време Велике Седмице (и мало раније) у Пољској влада је допустила број само 5 верника у црквама плус свештеници и литургијска служба. Иако свештеници у различитим парохијама радили су шта могли, да верници дођу и да се причесте, али са друге стране неке парохије биле су потпуности затворене у ово најважније време. Од Васкршњег Понедељка број верника који може да буде у храму је много већи, и зависи од метраже цркве. У најближу недељу биће служен акатист испред мироточиве иконе. Извор; превод pouke org.
  9. Лажни сакупљачи прилога за манастир Тумане! Опрез! Порука игумана манастира Тумане о појави превараната који подкрадају цркву и верни народ. 16.4. 2020. ФБ профил игумана манастира Тумане оца Димитрија В А Ж Н О О Б А В Е Ш Т Е Њ Е !!! Овим путем обавештавамо јавност да се извесна лица под именима о. Предислав, брат Срећко, сестра Нада позивају на манастир Тумане тражећи од верног народа новац за манастир, при том се бавећи магијским радњама. Све молитвене потребе и имена манастир прима на тел: 0127675195, мејл: manastirtumane2@gmail.com, вајбер: 0658516777 Прилози намењени манастиру уплаћују се на жиро рачун манастира и на вајбер број јеромонаха о. Петра Богдановића 0601451088 ДЕЖУРНО ЛИЦЕ ЈЕ БРАТ ЈОВАН СРБУЛОВИЋ моб. 0658516777 Братство манастира Тумана
  10. Манастир Жича је на својој интернет страници објавио термине када ће се уживо преносити богослужења из овог Светог храма: Велики Петак – бденије (Статије) у 22 часа; Велика Субота – Света Литургија у 10 часова; Јутрење и Васкршња Литургија у 3.30 часова. Пренос уживо можете пратити на Јутјуб каналу манастира Жича: https://www.youtube.com/channel/UC6ejdkvnU0Q5xBKFxYw9LkA Извор: Манастир Жича
  11. Братство манастира Тумана са пријатељима обезбедило је четири деконтаминатора ваздуха градској болници у Пожаревцу у износу од 1.157.049.60 динара. Намена ових апарата састоји се у елиминацији бактерија и вируса у простору. На овај начин смо желели да укажемо да је црква увек уз свој народ, не само речју већ и делом. Овај апарат је нешто што ће болници у Пожаревцу бити и у тренутној, а и у другим ситуацијама од користи. Време је и прилика да будемо једни за друге ту, у чињењу добра. Тумански Светитељи на далеко су познати као помоћници народа у болести и невољама. И ово је дело њихове љубави у име Господње. Ово је једна у низу акција мисионарског центра "Св. Јаков Тумански" при манастиру Туману. Реализована је са благословом епископа браничевског Г. Игнатија- порука је туманског игумана о. Димитрија.
  12. На обронцима прелепог Сувоборског Рајца, у селу Славковица ( заселак Иконићи, општина Љиг ) , налази се Манастир Ваведења Пресвете Богородице. Датира с краја 13 или почетка 14. века. Манастир је проглашен за Културно добро од посебног значаја. Оно што је посебно карактеристично за овај манастир, је да се у њему налазе три камена саркофага и да постоје мишљења да су у њима остаци Ђурђа Бранковића, жене му Ирине ( Јерине ) и сина Лазара. Пре неколико година започела је обнова и реконструкција манастира. Колико знам, он је сад у потпуности обновљен, мислим да је главно освећење требало да обави владика Милутин, међутим како се он скоро упокојио, сад не знам кад ће тачно се обавити све потребно да се манастир уистину и формално стави у функцију. Надам се ускоро. Љиг сам посетио у позну јесен 2018е, и тада су ми љубазни домаћини показали и овај манастир, који ме је уистину одушевио. Заиста и он и цело то дивно, ушушкано у брда и поред речице место има неку специфичну лепоту и заиста духовно окрепљује. Ове године сам планирао поново да га посетим, али испречило се познато стање. Надам се да ћу на јесен. Ако има неко из тог краја, или га је неко од вас посетио, надам се да ће написати нешто више.
  13. О манастиру Дубоки поток са игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Ромилом за емисију “Косметска кандила“ разговарала је сестра Оливера Радић новинар и професор из Ораховца. Звучни запис емисије Манастир Дубоки поток се налази на сјеверној страни Ибра, три километра сјеверно од Зубиног потока, између села Доброшевине и Читлука, на самом изворишту потока по којем је и сам добио назив. Са манастирском црквом, посвећеној Ваведењу пресвете Богородице, комплекс манастира чини и манастирски конак из 19.века, и, од недавно саграђена, велика манастирска трпезарија. О Богородичиној цркви се зна да је подигнута у 14. веку, али да је рушена и обнављана више пута: у 16.веку и у првој половини 18. века. У порти манастира је била отворена и прва колашинска световна школа, што потврђује улогу манастира у развијању писмености, културе и националне свести код овдашњег становништва. У једном периоду је манастир био напуштен. Монашко братство са игуманом, архимандритом Ромилом (Јелићем) је у манастир дошло на Светог Василија Острошког 2000. године. Од њиховог доласка се у манастиру много тога урадило, ал верницима који долазе у манастир посебну пажњу привлачи иконопис урађен 2012.године. Цркву је осликао Милош Јанићијевић Рашки, а помагали су му иконописац Горан Вукићевић као и студенти академије Никола Ђурић и Миљан Ђиновић. Манастир Дубоки Поток поседује драгоцену збирку старих српских рукописних и штампаних књига: Триод посни на пергаменту из 14.века; Зборник на папиру из 15.века или почетка 16. века;Четворојеванђеље из друге четвртине 16.века; Зборник (Панегирик) проповиједи на празнике од септембра до новембра из треће четвртине 16.века. Од новијих књига ту се чува и сребром оковано Јеванђеље из прве половине 19.века и икона Св. Јована Претече. Извор: Радио Светигора
  14. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обишао је данас манастир Златицу у Подгорици. Високопреосвећеног владику је дочекала мати Евгенија, настојатељица ове ранохришћанске светиње у којој су се кроз вјекове молили и служили Господу многобројни подвижници, међу којима и древни диоклијски епископи. Митрополит је раније говорећи о томе колики је значај обнављање Златице, светиње која је причасна Светом граду Јерусалиму, казао да је “кроз њу и поклоњење распетоме и васкрсломе Господу, служење Њему и кроз вјеру у вјечно, бесмртно и непролазно људско достојанство, и овај град (Подгорица) призван да постане Јерусалим”. Манастир Златица, древнохришћанско сједиште епископије из V-VI вијека са крстионицом, налази се у мјесту Дољани, у Кучима код Подгорице. Сачувани су остаци два храма са епископским саркофагом. Постоје индиције да је у њему било сједиште зетског епископа Илариона у 13. вијеку, прије Михољске Превлаке. Читав комплекс је својевремено датован у период раног хришћанства, односно у 6. или почетак 7. вијека. Међутим, све је заступљеније мишљење да је тролисна црква из 4. вијека, на чему историчари умјетности инсистирају позивајући се на постојање крстионице у њеној припрати, што недвосмислено упућује на њену епископалност и канонско право првих вјекова по коме су само епископи могли да крштавају. Према предању, које вјековима чувају припадници племена Куча, назив Златици је дао Свети Сава. Манастирски комплекс Златице садржи остатке два храма и манастирски конак. Обнова манастира је почела президавањем старе куће саграђене од стране подгоричког паше Дервиш-бег Османагића у манастирски конак. Интересантно је напоменути да се у аргентинском милионском граду, Резистенцији, са благословом владике буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића) гради копија храма са Златице. Митрополит Амфилохије богослужио у манастиру Дуга Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 11. март, Литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуга надомак Подгорице. Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију су саслуживали свештеник Бранко Тапушковић и ђакон Иван Црногорчевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Његово блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је вечерас 28. фебруара манастир Ждребаоник код Даниловграда. Предстојатељ Украјинске православне цркве је у бјелопавлићку светињу дошао у пратњи Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, бројних митрополита и епископа Украјинске и Српске православне цркве. У Цркви Светог Архангела Михаила Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије и архијерији су се поклонили и цјеливали мошти Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског. У знак молитвеног сјећања на овај дан мати Јустина, игуманија ове свете обитељи, поклонила је Блажењејшем Митрополиту Онуфрију икону Светог Василија Острошког. Иконама је даривала и све епископе Украјинске и Српске православне цркве, као и др Милету Радојевића, директора Управе за сарадњу сa црквама и вjерским заједницама у Влади Србије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је данас 28. фебруара у поподневним часовима манастир Острог и поклонио се Светом Василију Острошком Чудотворцу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Онуфрије је у острошку светињу дошао у пратњи Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, те бројних митрополита и епископа Украјинске и Српске православне цркве. Током посјете Острогу, господа митрополити Онуфрије и Амфилохије са осталим архијерејима, бројним свештенством, монаштвом и вјерним народом, присуствовали су Вечерњој служби у цркви Ваведења Пресвете Богородице, поред моштију Острошког Чудотворца. Високопречасни гости, заједно са домаћинима Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем потом су обишли Горњи острошки манастир. Свечана доксологија одслужена је и у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије дошао је у Црну Гору поводом празника Светог Симеона Мироточивог. Сјутра ће у подгоричком Храму Христовог Васкрсења служити Литургију, а потом заједно са Митрополитом Амфилохијем и бројним архијерејима УПЦ и СПЦ предводити литију до Немањиног града на Рибници. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је данас Цетињски манастир и поклонио се десниц Светог Јована Крститеља, честици Часнога крста Господњега и Светом Петру Цетињском Чудотворцу. Након свечане доксологије, Митрополит Амфилохије је казао да га много радује што је Блажењејши Митрополит Онуфрије дошао у Цетињски манастир. “Није први Митрополит кијевски који је овдје дошао – 1925. године, када је било освећење цркве Светога Петра Цетињскога на Ловћену, задужбине Петра Другог Ловћенског Тајновидца, са нашим тадашњим Митрополитом Гаврилом Дожићем и Патријархом и са краљем ондашње Југославије Александром, био је и Митрополит Антоније Храповицки”, подсјетио је Владика Амфилохије. Рекао је да је посебан благослов да сада поново имамо Митрополита кијевског и све Украјине, Кијева Светога Владимира, који је духовно средиште не само данашњег украјинског народа него свих сјеверних словенских народа, а и наше духовно средиште. “У Кијево-печерској лаври је замонашен Цетињанин Свети Симеон Дајбабски. Тамо се научио духовном животу и послије се прославио као велики духовник у нашој Цркви и сада канонизован од наше помјесне Цркве”, казао је Владика. Поздрављајући Блажењејшег Митрополита Онуфрија, он је подсјетио да се у цетињском манастиру налазе велике светиње. Подсјетио је такође на историјски вход деснице Светог Јована Крститеља, честице Часног крста Господњега и иконе Богородице Филеримос до Цетињског манастира. Митрополит Амфилохије је Митрополиту Онуфрију, поводом његове посјете, додијелио Злазни лик Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “за исповједничко свједочење јединства православља на Трону кијевских мирополита”. Такође је драгом госту подарио копију иконе Богородице Филеримос. Копију ове иконе добили су на дар и архијереји из пратње Митрополита Онуфрија: Митрополити вижгородски и чернобиљски Павел, бориспољски и броварски Антоније, нежински и прилукски Климент, као и Епископ баришевски Виктор. Митрополит Амфилохије је подарио крстове архимандритима Лавру и Марку, коју су такође у пратњи Блажењејшег г. Онуфрија. Заблогодаривши своме домаћину, Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине господин Онуфрије је уваженом Високопреосвећеном владици Амфилохију уручио на дар патерице, истичући да су ових дана током боравка у Црној Гори свједоци хришћанске љубави и да се прикључују духовном животу свете Митрополије црногорско-приморске: “Желимо да Вам принесемо наш скромни дар, патерице, који симболизује духовну силу коју Бог даје архијереју, са жељом да Вас Господ напуни њеним обиљем. Чувајте је у вашем смиреном срцу и души. Ми желимо да Вам Господ још дода своје милости и да умножи благодат с којом Ви достојно савршавате ваше архијерејско служење и да Вам Господ да да побиједите сва искушења са којима се данас сусреће ваша света Митрополија и сва пуноћа Српске православне цркве”, рекао је Митрополит Онуфрије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Манастир Озрен, смјештен на истоименој планини на подручју Калуђерице код Петрова, осим историјског значаја, јединствен је у Српској православној цркви по организовању Светосавског омладинског кампа, са циљем да се омогући духовно сазријевање младих у околностима данашње отуђености од породице, природе и вриједности. Настојатељ манастира Озрен архимандрит Гаврило Стевановић прича Срни да је мисија свештеника јеванђелска и да његова дјелатност није само обредна, него су то и проповијед и мисијски рад. "То је више него потребно у данашњем времену отуђености и наметнутих негативних вриједности западне културе. Црква би требало увијек да буде покретач добрих ствари за наш народ, а када је мисија јеванђелска и за цијели свијет", наводи архимандрит Гаврило. Он поручује да су Срби дио православља, вјере која је једина сачувала истинско аутентично учење Господа Исуса Христа, што обавезује манастире да буду мисионарски центри. "Манастири су за душу оно што је болница за тијело", истиче архимандрит Гаврило. Он наводи да се у конаку Светог краља Драгутина, реновираном и адаптираном одмаралишту манастира Озрен, већ пета година реализује Светосавски омладински камп у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Камп је организован ради вјерске едукације, а обухвата историјско предање и културолошки вид васпитавања младих посредством бројних предавања, креативних радионица фотографије, калиграфије, вајарства, спортских дружења, излета, те посјета културним и историјским споменицима у Петрову и Добоју. "Одржавање овог кампа је јединствено у Српској Православној Цркви, али и обавеза да се омогући духовно сазријевање младих", каже архимандрит Гаврило и додаје да младима годи боравак у чистој и здравој природи озренског краја. Он истиче да током боравка у кампу, дјеца која долазе из различитих средина науче да живе у заједници, да се међусобно помажу и уважавају, али и поново зближе са природом. "Свештеник не може без народа и народ без свештеника. Ми смо једно тијело и биће, те се у том погледу као друштво морамо духовно оснажити, јер духовно јак човјек лакше излази на крај са материјалним изазовима", напомиње архимандрит Гаврило. Он каже да је, преузевши настојатељство над манастиром Озрен, нагласак ставио на неколико ствари како би вјерници, а поготово омладина, активније учествовали и разумјели богослужење. Између осталог, да се током богослужења, уз црквенословенски, користи и српски језик, на којем је одштампао и одређене богослужбене књиге. "Литургија није представа већ учешће вјерника, заједница свих. Свештеник је служитељ, он служи и приноси жртву током чега сви учествују", додаје архимандрит Гаврило. Као циљеве за наредни период, архимандрит Гаврило наводи и активности на проширењу Светосавског омладинског кампа, организовање више мини-сусрета православне омладине током године, те додавање више културних садржаја током Великог Госпојинског црквеног сабора који се код манастира традиционално прославља 27. и 28. августа, када се окупи и до 50.000 вјерника. Он оцјењује да је након преузимања настојатељства над манстиром Озрен успоставио добру комуникцију са представницима локалних заједница у окружењу, са којима је спреман да учествује у реализацији добрих пројеката. Локалитет манастира Озрен јесте ваздушна бања по својој специфичности и разноликости у великом броју четинарског и зимзеленог дрвећа, те ниског растиња, а истоимена планина је еколошки здрава. На манастирском имању налази се извориште љековите воде Калуђерица. У манастиру се налази рука Свете великомученице Огњене Марине, као и честице моштију цара Лазара и краља Драгутина. Први писани помен о манастиру налази се у самом храму у натпису изнад улазних врата из 1587. године, у којем пише да је поп Јаков патосао цркву. Претпоставља се да је градња постојећег храма почела неколико година раније на темељима првобитне цркве из времена краља Драгутина. За вријеме игумана Јакова цркву је живописао 1605/06. године сликар, поп Страхиња, а о томе је свједочанство оставио сам фрескописац потписавши се на неколико мјеста у храму. Током конзервације овог живописа 2012. године пронађени су остаци још старијег -доказ да историја манастира сеже још више у прошлост. О величини манастира и његовом значају говори и то што се током 16. вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир, као што је Панегирик из 1589. године, рад калиграфа Тимотеја писан у манастиру, Минеј за новембар из 1590. године, од истога аутора, те Метафраст из 1592. године, у којем се Тимотеј потписује као ђакон. Ова преписивачка школа радила је и у 17. вијеку, што потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године које су доспјеле у сремски манастир Раковац. Просвјетитељ Вук Стефановић Караџић записао је народну пјесму у којој најмлађи син Немањин - Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове, већ каже: "И Папраћу близу Борогова, И Возућу крај воде Криваје, Озрен цркву насред Босне славне...". Александар Лукић (Срна) Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. -Многобројни народ који притиче са свих страна у манастир Туман живо је сведочанство вере. Помоћ коју ишту и добијају од Светог Зосима и Светог Јакова велики је дар наше Цркве данас, поручио је Патријарх. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 22.фебруара 2020. године у манастир Туман. Његову Светост Патријарха је дочекао Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије са братством манастира и верним народом. У поздравној беседи епископ Игнатије је заблагодарио Његовој Светости што је Епархију браничевску и манастир, братство и верни народ удостојио патријарашког благослова. Његова Светост је поздравио Епископа и братију истакавши да је у данашњем тешком времену Тумане поклоничка светиња која сија широм Српске Цркве и у коју многобројни народ притиче са свих страна: -То је живо сведочанство вере. Помоћ коју ишту и добијају од Светог Зосима и Светог Јакова велики је дар наше Цркве данас, поручио је Патријарх. После свечане доксологије Патријарх је обишао манастирски комплекс видно задивљен уређеношћу манастира. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре". Звучни запис разговора *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина? Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај. Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја. *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште? За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан, где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице. *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј? Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима. *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку? Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе. *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији? ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина. Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања… *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал? Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу. *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра? Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије. *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу? Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника. *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије? Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких. *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени? Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења. Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне. *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора? Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас. *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов! Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин. Разговарала: Слободанка Грдинић (радио Светигора)
  21. У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу. Повезане вести: Седма воштаница оцу Луки (Анићу) Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине. Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“. Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа: „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“, говорио је отац Лука. Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне! Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. За манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог а најчешће манастир Маине. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама. Манастир се често назива и Подмаине, чак се у старијој литератури помиње под тим именом. До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира Подмаине са храмом Свете Петке који се налазио у Маинском пољу. ИСТОРИЈАТ Према народном предању манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о Подострогу налазимо 1630. године када је обновљен живопис малог храма Успења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се померити у 15. век, у време Црнојевића. Податак да је фреске малог храма овновио јеромонах Висарион из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, следећи традицију њених оснивача. То се наставља и успостављањем династије Петровића Његоша. Једно време био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило Први упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему и ту је почивао до 1856. године када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену такође, Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој Госпођи како је одомаћени назив у народу. Манастир Подмаине, улазна капија У другој половини 18. века, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. У њему су главари овлижњих племена Маине, Брајића и Побора одржавали народне зборове, где су се договарали о борби против Венеције. Падом Млетачке републике манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра Првог да му дозволи да у манастир смести гарнизон, на што владика није пристао. Петар Други Петровић Његош је радо овде боравио зими, ту је написао ¨Свободијаду¨ и део ¨Горског вијенца¨ . Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обе цркве. У Првом светском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокољског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживео све до пре неколико година, када је потпуно обновљен његов живот. Манастирска тераса АРХИТЕКТУРА Манастирски комплекс има више објеката, различите намене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848. године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс. Средиште манастира представља најстарији мањи храм негда посвећен Успењу Пресвете Богородице а сада Ваведењу Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу. Овај мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, својим необичним положајем, са укопаним северним зидом и објектом конака изнад ње, подсећа на неку врсту подземне капеле. Храм има правоугаону основу и одвојену малу припрату. Карактеристично је да нема апсиде, већ се, са истока, завршава равним зидом. Видљив је њен јужни и западни зид, док је остали део срастао у ткиво старијег конака. Часна трпеза је наслоњена на источни зид, а поред ње је озидано седиште за епископа. Црква је дугачка 4,5 метара а широка 3 метра. Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. Живопис малог храма је особен, како иконографски тако и стилски. То потврђује ретка тема Акатиста, чији је наручилац јеромонах Висарион, који је поседовао велико теолошко образовање. Иако су фреске оштећене, ипак се може закључити да су њихови творци били добри мајстори, који су владали сликарским занатом. Већи манастирски храм Успења Пресвете Богородице из доба владике Саве Петровића Његоша је монументално здање, лоцирано на заравни са источне стране манастира, Има једнобродну основу са пространом апсидом и осмостраном куполом, која директно излази из кровне масе, без постоља. Градиво је двобојни тесани камен, сиви и ружичасти, сложен у наизменичне хоризонталне редове. Црква има богат пластични украс на западној фасади. Оквир врата је декорисан плитким рељефом са мотивом биљне вреже. На средини надвратниика је грб са двоглавим орлом који у канџама држи змију. У угловима су исклесани симболи јеванђелиста. Идентични скулпторални украс имају и врата на јужном зиду. Димензије већег храма су: дужина 19 метара, а ширина 6 метара. До земљотреса 1979. године у манастиру је једно време боравио јеромонах Горазд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Излазак сунца у манастиру Подмаине ОБНОВА МАНАСТИРА Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током лета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис. Признање за огроман труд који је уложен на обнови целог комплекса, поред схимонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринели да се први пут од Бокељског устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојатељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци и изградњи новог скита Свете Матроне Московске у Доњем Грбљу. http://manastirpodmaine.org/manastir/
  23. марија97

    Чекам Те

    Чекам Те Чекам те, јер знам да ћеш доћи. Ниси Ти као ми да обећаш што нећеш моћи, па да не испуниш. Створио си земљу за шест дана, а већ седмог си нас носио крвљу својих рана. Лебдео изнад океана, Нојева барка направљена, Јованова рука благосиљана, Содома и Гомора остављена, Петрова заклетва отргана, Јудина издаја остварена. Ниси Ти као ми да обећаш, па да не испуниш. Чекам Те, пред храмом изграђеним од нас, а преданом теби. Јер ниси Ти као ми да напустиш своје, а ликујеш туђе. Људе изградио, Вавилонску кулу разрушио, На Петру цркву сазидао, Потопом зло обрушио. Јер ниси Ти као ми да напустиш своје, а ликујеш туђе. Чекам те и молим да нам одузмеш све оно што немамо, јер смо све што имамо, сами продали. Дечанско појење, Атонско камење, Савину мантију, Очеву бројаницу, Косовску гробницу. Ниси Ти као ми да се одрекнеш свега што је Твоје, јер да јеси, никад нас и било не би.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...