Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'литургија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 292 results

  1. У среду, 3. јуна 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свете равноапостолне цареве Константина и Јелену, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Опарићу поводом славе храма. Преосвећеном су саслуживали: игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе Радост Литургијског сабрања је била увеличана и рукоположењем у чин ђакона дипломираног теолога Александра Цветковића, као и освећење иконе Светог Николаја Жичког, која је прилог господина Слободана Симића овоме храму. Својим слаткопојем Литургију су украсили чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Чтецирали су: Јован Младеновић и Лазар Коларевић. По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован. Најпре честитавши свима сабранима храмовну славу, Преосвећени Владика је рекао да смо се сабрали да призовемо милост и помоћ Божију имајући на уму: “Тамо где се врши Литургија да је ту Бог. Да ту Бог спушта небо на земљу, али и уздиже земљу на небо и оне људе који су у храму”. У наставку своје беседе Епископ је казао да смо се сабрали и да заблагодаримо Богу , што нам је даривао такве дивне Светитеље, као што су Св. цар Константин и царица Јелена: “Да није било Светог цара Константина и царице Јелене, ко зна како би се хришћанство развијало. Многобожачки цареви су хтели да огњем и мачем истребе и Цркву и хришћанство. Али Бог у сваком времену шаље људе, као што су Св. Константин и Јелена, да би показао да овај свет, иако у злу лежи, може да постане рај онда када се у нама људима зацари мир Божији.” У наставку је Преосвећени подсетио сабране на житије Цара Константина: “рођен је у нашој земљи, у нашем Нишу. Не само он, већ и многи други цареви су рођени у овој нашој Србији. То треба да нас научи да Бог међу прваведнима рађа праведне плодове. Константин је одрастао у Никомидији на двору цара Диоклецијана, који је гонио хришћане. Ту је Константин увидео злобу незнабожаца који су гонили и убијали хришћане, али је ту упознао и чистоту хришћанске вере, којој се дивио, јер иако су убијани, хришћани су исповедали своју веру и остајали у њој. Константин се хришћански обраћао цару Максенцију да тако не влада, јер је Господ рекао ко мачем влада од мача ће и погинути. Максенције није могао да схвати ову дубину хришћанског живота, него је кренуо на Цара Константина са много већом војском. Константин се пред бој молио Богу и у тој молитви је на небу видео Крст који је био од звезда и сијао је јаче од Сунца. А на Крсту је писало овим побеђуј. То му је дало снаге да крене против оног који убија хришћане. Он није ратовао да осваја, већ да одбрани оно што нам је Христос оставио - Себе. Победио је Максенција и прво што је урадо јесте да је донео царски указ назван, Милански Едикт, којим је дао слободу вероисповести. Никог није терао ни на једну веру, јер када се човек увери у Христа, онда се увери и која је вера права. Вера у Живога Бога, а не у идолопоклонство, чини чуда спојена са силом Часног Крста. Зато српски народ каже да без Бога и Крста ни преко прага неће. Виђењем Часног Крста, цар Константин је духовно прогледао и увидео истину - Господа Исуса Христа. Зато се молимо у једној Литургијској молитви, да нам Господ у овом животу подари истину, а у оном живот вечни. Ово је најзначајније за људски живот, за нас који смо створени по лику и слици Божијој. Нема ничега битнијег у овом свету за човека него да спозна истину.” На крају Преосвећани Владика је позвао све да се помолимо, да Господ молитвама Светог Константина и Јелене, нам помогне да спознамо истину и да речи вере претварамо у дела. Да живимо истином којом су живели наши Свети преци, а чији су земни остаци у овој крипти. Извор: Епархија шумадијска
  2. Комдак Св. Цару Константину и Јелени по запису еп. Стефана Ластавице. Подржите рад и запратите youtube канал, хвала 😊
  3. У четвртак 28. маја 2020. године у манастиру Вратна прослављена је храмовна слава Вазнесење Господње – Спасовдан. Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, а саслуживали су архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Нико Туфегџић, свештеник у пензији, протосинђел Симеон (Николић), сабрат манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. Славски колач Епископ је преломио са породицом Леповић, овогодишњим домаћинима славе. У празничној беседи Епископ Иларион је нагласио да други долазак Христов неће бити тако нечујан као први већ ће бити у слави са анђелима, тада ће Господ доћи као судија а не као непознати новорођени младенац у пећини. Господ нам дарује да се пре тог страшног тренутка окупљамо у Цркви Његовој, јер свака света Литургија јесте невидљиви силазак Христов са анђелима. Он је присутан кроз свето Причешће које је извор живота, рекао је владика. Потом је свима окупљенима пожелео да не буду плашљиви и површни у вери, већ да се труде да буду храбра војска Христова. Извор: Епархија тимочка
  4. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија на Телепу, 11/24. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи, владика Иринеј је указао на значај данашње јеванђелске перикопе и на важност мисије свете браће Ћирила и Методија. Свака света Литургија – без изузетка – вишеструки је празник, јер на свакој светој Литургији прослављамо Господа и свете Његове угоднике. Црквени песник, у једној од црквених песама које смо појали, каже да смо сви ми слепи на душевне очи. Докле год у нама и око нас постоји грех, и ђаво делује на нас, дотле смо ми слепци духовним очима, иако можда добро видимо телесним очима. То чудо које је Христос учинио – исцељење слепога који не види телесним очима, исто је толико значајно, али можда и не толико значајно колико оно што Христос врши свакога дана, свакога часа, свакога трена кроз све векове, а то је да отвара душевне очи душевно и духовно слепима, навео је Епископ бачки. Владика је додао да је међу словенским народима празник Свете браће Ћирила и Методија омиљени празник и да је дело ових светитеља темељ онога што се дешавало на нашем, српском духовном и историјском путу. Да није било њих не би после било ни Светога Саве, не би било кнеза Лазара, не би било свега онога што нас одржава духовно и историјски. Зато је предање, та духовна традиција светих Ћирила и Методија, наставак претходне, вековне, светоотачке, а она је основ наше светосавске и светолазаревске, истакао је Преосвећени владика Иринеј. Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио ипођакона Јована Вачика у чин ђакона. После благосиљања славког колача и кољива, у име свештенослужитељâ и вернога народа храма на Телепу, протонамесник Велимир Врућинић је заблагодарио владици Иринеју на началствовању евхаристијским сабрањем. Као што сте данас то учинили у храму који је изграђен и који служи Вашим благословом, тако већ 30 година – као Архијереј Цркве Божје – сведочите Јеванђеље Христово. Ви Владико, чврсто и непроменљиво проповедате и живите једну веру и Једнога Господа нашег Исуса Христа. Са жељом да још дуго година служите и сведочите, приносим Вашој љубави дар – икону великог архијереја, која је насликана у нашој парохији. Владико, на многаја љета, навео је настојатељ храма на Телепу. Епископ бачки је честитао славу братству и парохијанима храма. Нека Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, без страха од било каквих вируса осим вируса злобе, демонске и људске, и да се трудимо и сами да из нас никада не извире неко осећање небратољубиво и небогољубиво, казао је владика Иринеј. У знак захвалности владици Исихију, који је по први пут као архијереј служио у храму Светих Ћирила и Методија у Новом Саду, парохија телепска даривала је Његовом Преосвештенству икону Мајке Божје. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Кумови славе су чланови породице Шаренац. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Патријарх васељенски Вартоломеј началствовао је Божанском Литургијом у патријаршијској Саборној цркви Светог Георгија на празник Светих Константина и Јелене (н.ст.). Божанска Литургија је одслужена иза затворених врата без учешћа верника због пандемије КОВИД-19. У наставку је Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј отишао је у манастир Пресвете Богородице на Извору, где је одслужио помен за свог претходника, блаженопоч. патријарха Константина VI и помолио се за покој његове душе. Подсећамо да је поч. патријарх Константин провео на патријаршијском престолу само четрдесет и три дана, од 1924. до 1925. године, када је био принуђен да напусти Цариград и да се коначно насељи у Неа Филаделфији, у Атини, где се упокојио у Господу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. На првим страницама мајско-јунског 373. броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу! *Ваше Преосвештенство, благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, уписали сте се и завршили Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Каква Вас сећања вежу за живот у богословији? Богословија није само образовна установа, у којој смо стекли темељна знања о Богу, вјери и свештеничком позиву, већ, на својеврстан начин, најљепши дио живота у којем дјечак постаје човјек. У времену када смо од дјеце постајали људи, стекао сам пријатељства за цио живот. Упознавајући друге упознавао сам себе, своје мане и врлине, своје слабости и своје снаге. Благодаран сам Богу што сам се школовао у манастиру Крка, која је саздана над древним ранохришћанским катакомбама, што сам стасавао крај мјеста гдје почива велики Стефан Кнежевић, незаборавни епископ далматински, који је у ту исту Крку дошао са својих шест година. Наравно, никад не треба заборавити да је Богословија у манастиру Крка најстарија српска школа, а свима нама који смо је похађали треба да буде на част и понос што нас је она изњедрила као честите људе, продубљујући нам вјеру и ширећи нам видике знања. Због свега тога, Крка је била, јесте и биће мјесто мог сусрета са Богом, са самим собом, али и свима онима које сам заувијек понио у срцу, никада не заборављајући своје духовно гнијездо из којег сам се винуо у свијет. Зато јој се враћам са радошћу, као син доброј мајци која не смије бити заборављена, никад и ни по коју цијену. *Благодарећи школовању у овој најстаријој Богословији, у Вашем срцу се родила посебна љубав према богослужењу и благољепију. Замолио бих Вас да нам кажете нешто о значају богослужења као конститутивном делу нашег живота? Наш живот је служење. Свако од нас некоме служи: родитељи дјеци, дјеца родитељима, супружници једно другоме, радници својим претпостављенима… Старац Тадеј је једном рекао да је изабрао монаштво из разлога јер сви некоме служе, а ако већ мора некоме служити нека то буде Бог. Зато је служење Богу – богослужење, било у храму, на молитви, или ван њега. Ипак, храм је централно мјесто нашег сусрета са Богом. У њему сваки хришћанин, ако је то могуће, треба да започне и заврши свој дан, да би му сваки други посао био благословен, да би му свака помисао била богочежњива, да би му сваки сусрет, са било којим човјеком, био истинско сретење. Ако схватимо да је храм Дом Господњи, а да је Света Литургија наша спона са вјечношћу и јединством са Оним Који је пострадао и васкрсао из љубави према нама, биће нам јасно зашто богослужење треба постати и остати срж нашег живота. У том смислу оно мора бити и лијепо и свечано, блиставо и искрено, охрабрујуће и надахњујуће, како бисмо осјетили да смо једно са Господом, што и јесте циљ богослужења - да нас присаједини, да нас учини једним са Господом. *Драги Владико, реците нам нешто о богослужењу као извору истинског богословља? Нема науке без књиге, а нема ни богопознања без богослужења. Имајући на уму подвижнике који су о Богу неупоредиво више знали него они који су се бавили академском теологијом, стичемо непогрешив утисак да је свако истинско знање проистекло из молитве. Примјер Светог Силуана Атонског, који се, по сопственом признању, школовао „двије зиме“, а који је, захваљујући богослужбеном животу и молитвеном начину постојања, постао један од највећих православних мислилаца, говори нам да је једино истинско знање – богопознање, а пут до тог знања – молитва. Управо због свега реченог, требамо се чешће опомињати његових ријечи: "Моје тијело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу. И ја волим и служим Божијем народу без изласка из моје пећине." *Преосвећени Владико, да ли је савремени човек свестан важности и освећујућег карактера свештеног богослужења? Плашим се да савремени човјек све више служи самом себи, а све мање ближњима и Богу. Смјестили смо себе у вријеме технике, гдје идентитет почињемо црпити из дјела својих руку. Мартин Хајдегер, водећи њемачки мислилац прошлог вијека, је рекао да наш однос према техници одређује наш однос према Богу. Ова његова тврдња испоставила се тачном. Што више урањамо у свијет технике то више израњамо из океана љубави Божије. Али, свијет технике ће нас увести у цивилизацијски суноврат, па ће савремени човјек морати потражити изгубљеног себе, а наћи ће се тамо гдје једино истински може бити човјек – са и уз Богочовјека. Дакле, нeма човјека без Богочовјека, а то ће, суочен са болним искуством себељубља, схватити и човјек 21. вијека, али тек онда када га савремена цивилизација онечовјечи и исцрпи до те мјере да не буде у стању препознати сам себе. Повратак на Извор биће неопходан, нужан и исцјељујући. *Који је проценат литургијски активног народа у повереној Вам Епархији? Тешко је, а чини ми се и непотребно говорити о процентима, јер је Црква заједница, а не предузеће којем је проценат мјера успјеха или неуспјеха. У Цркви, као заједници, љубав је једина категорија којом се мјери да ли смо Христови или нисмо. Епархија бихаћко-петровачка је раскућена епархија. Наша су села празна или полупразна, народ прогнан, обездомљен, осиромашен, али још увијек и жилав и снажан да сачува себе онаквим какав заиста јесте. Зато је литургијски живот наша духовна смотра, јер на Светој Литургији пребројавамо сами себе, оживљавамо заједницу која је распршена на све четири стране свијета, а истовремено дајемо завјет (Богу, себи и потомцима) да ћемо до задњег даха остати на бедемима Тврђаве Истине - Цркве Христове. У том смислу је литургијски живот, у времену распећа, истовремено она васкрсна сила која нам даје снагу за сваки нови корак, нови успјех и нову наду. *Налазите се на челу Епархије бихаћко-петровачке која је поделила судбину са својим народом и много пострадала. Замолио бих Вас да нас упознате са историјатом ове епархије, као и са животом у њој? Прије неголи кажем коју ријеч о Епархији бихаћко-петровачкој, морам Вас подсјетити да црквена прошлост на овим просторима сеже у вријеме раног хришћанства. О томе свједоче археолошки локалитети, остаци базилика из 4. вијека и мноштво других артефаката који нам дају за право да тврдимо да је хришћанство на овим просторима присутно непосредно након проглашења Миланског едикта. Од тада до данас, у већој или мањој мјери, хришћанство је присутно у свим епохама. То је наше насљеђе којег се не смијемо одрећи, нити га се одричемо. Напротив. Важно је истаћи да је манастир Рмањ више од једног вијека био сједиште митрополије дабробосанске. Добро је познато да је митрополит Теодор, управо из Рмња, сада већ далеке 1615. године, основао Богословију у манастиру Крка. Из Рмња се управљало Црквом у Далмацији дуги временски период. Ови простори су најдуже били у саставу Митрополије дабробосанске, да би касније неколико епархија обухватале дијелове који данас припадају Епархији бихаћко-петровачкој. Између два свјетска рата, 1925. године, основана је Епархија бихаћка, али није била дугог вијека. Тек 1990. године овај простор је духовно оснажен оснивањем Епархије бихаћко-петровачке, која је за врло кратак период прошла три интензивна периода: духовног буђења, распећа, а потом и васкрсења. Током прошле године границе Епархије су проширене. Присаједињено нам је архијерејско намјесништво јајачко-мркоњићко, које је до тада било у саставу Епархије бањалучке. Демографски губици су велики и ако гледамо земаљским очима нема разлога за велики оптимизам. Али, ми смо хришћани, и знамо да ће овај нараштај бити јачи од искушења која су пред њега стављена. Тако ће и Епархија којом управљам, чврсто вјерујем, доживјети свој врхунац тек у годинама које долазе, јер планова је заиста много, а чини се да нам не мањка ни вјере ни воље. *Сведоци смо да у последњих неколико година поверена Вам Епархија васкрсава, особито када је реч о свештеним обитељима. Подручје Епархије бихаћко-петровачке преиспуњено је стратиштима, страдалницима, мученицима и новомученицима, а прије много вијекова Тертулијан је рекао да је "крв хришћана сјеме Цркве". Управо на тој крви, на жртви наших предака у вјери, ова Епархија гради себе, подижући се изнова из смрти у васкрсење. Манастир Медна је изникла у протеклих петнаестак година над моштима Преподобномученика медњанских - Серафима, Авакума, Марадарија, чије нам је чудесно јављање било подстрек да нисмо заборављени ни од Господа нити од Његових Светих. С друге стране ту су још и манастири: Рмањ, Глоговац, Клисина, Трескавац, а у изградњи је и манастир Милановац, који ће, ако Бог да, сјајем монашког живота обасјати Ћопићев Грмеч и Подгрмеч. *У релативно кратком периоду извршили сте неколико обретења моштију свештеномученикâ који су у Вашим благословеним крајевима служили Богу и народу, а скончали мученичком кончином. Дивна је прилика да поделите са нама неке детаље у погледу обретења моштију, а који су оставили посебан утисак у Вашем срцу? Страшно је и блиставо бити свједок Обретења моштију оних који су сопственом крвљу посвједочили вјеру у Христа. Страшно, јер се на њиховим моштима још увијек, у виду рана на њиховим костима и лобањама, може видјети бар трунка бестидности њихових мучитеља, а блиставо због величине подвига наших претходника у свештенству, које ни извјесна физичка смрт није ни на трен поколебала да остану вјерни Христу и Цркви Његовој. Свештеномученици Милош Билбија и Вукосав Милановић, као и Никола Рожић, Илија Родић и многи други, били су истински сасуди Духа Светога, а да тога, можда, ни сами нису били свјесни. Због тога су Обретења њихових моштију велика утјеха нама који смо још увијек на Земљи, јер физички контакт само је пројава оног нашег молитвеног заједништва, које ни на трен није било прекинуто. Због тога смо благодарни Богу што је баш овој генерацији дао благослов да се духовно напоји над моштима оних који су били духовни пастири нашим прецима. Вјера је и овај пут надишла и простор и вријеме. *Једно од најстаријих сведочанстава хришћанске црквене историје о моштима проналазимо код светог Поликарпа (+156). Црква је од најранијих времена поштовала мошти као „драгоценије од драгога камења” и „чистије од златаˮ. Како Ви доживљавате све свештене кивоте у Вашој Епархији који сведоче љубав Божију и благодатно дејство које се кроз њих пројављује? Већ сам рекао да су Свете Мошти божански дар, пројава Неба на Земљи, али и утјеха, молитвено прибјежиште и духовни ослонац. Још је Свети Јефрем Сирин, говорећио о Светима, рекао: „Они и по смрти дејствују као живи, исцјељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у Светим Моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа”. У тој благодати, која исцјељује сваку нашу слабост, пребива и наша нада у васкрсење, јер нам Господ, преко Светих Кивота, обећава да наша љубав према Њему неће остати без одговора. Свети Кивоти наших молитвеника пред Господом, вјерујем, сабираће у будућим временима потомке своје некадашње пастве, а пастирска служба оних који су у кивотима, и по њиховој земаљској смрти, бива настављена на један други узвишенији начин. Треба ли нам веће чудо и већи дар? *Живимо у времену када народ често погрешно поима значај светих моштију посматрајући их у неком магијском смислу. Драги Владико, дивна је прилика да нас поучите о значају светих моштију које су „преносиоци“ свемоћних божанских енергија на оне људе који им са вером, побожношћу и љубављу притичу, тражећи и очекујући од њихових посвећеника или светих поседоватеља помоћи и излечења. Над Моштима Светих изникла је земаљска Црква, јер је и Сâм Господ сопственом смрћу на Голготи поставио темељ васкрсењу. Зато су Свете Мошти прибјежиште кроз вијекове, физичка спона са духовним пространствима. Добро је познато да и најмањи дјелић Светих Моштију има благодатну силу цјелине. Знају то хришћани данашњег времена, чак и ако им то нико никада није казао. То осјети срце и оног нашег најпростијег брата или сестре, па зато вјера, врло често, бива пробуђена из срца окованог сумњом, баш тамо гдје Свете Мошти свједоче љубав. На крају, или на почетку, као потврда свега реченог, довољно је опоменути се ријечи Господњих: "Заиста вам кажем, ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће" (Мт. 17, 20). *Ваше Преосвештенство, у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, благодарим Вам на љубави и дивним поукама које су озарила наша срца, и молим Вас да на крају упутите једну пастирску поуку? Некада је довољно рећи само једну ријеч, а да се она прими у срцу наших ближњих, а некада ни књиге нису довољне да нас пробуде из духовног мртвила. Због тога је важно да говоримо језиком срца, језиком љубави, па ће нас тада разумјети и они који не познају језик којим говоримо. Зато позивам да љубављу Божијом обновимо сопствени живот, да у сваком страдалнику видимо брата, да у свакој старици видимо сопствену мајку, и да понесемо јарам једни другима. До које мјере треба да узрастамо у љубави, поучио нас је Свети Силуан, када је, говорећи о сопственом доживљају ближњих, рекао: „Мој брат је мој живот!“ Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 4-10)
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос на празник Појаве Часног крста у Јерусалиму Свету архијерејску литургију у манастиру Ћелија Пиперска код Подгорице. Звучни запис беседе Синоћ у навечерје празника, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је замонашио искушеницу ове свете обитељи Анђу којој је дао име Боривоја, по свештеномученику Боривоју Томовићу, пожељевши јој да буде истинска Боривоја борећи се против демонских сила, гријеха и смрти. Митрополит је данас у току Литургије крстио Веселинку Томовић, снаху свештеномученика Боривоја, а њена кума је била монахиња Боривоја. У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да је дјело мудрости живога Бога свеукупна творевина Божија, све оно што знамо и не знамо, што видимо и што не видимо, од најмањега до највећега. “Чудесено је то да је у оном најмањем садржано све оно што је велико и што је безмјерно а исто тако је и у великом садржано све оно што изгледа да је мало. Свако биће на земљи је такође свједочанство те неизрециве мудрости и знања Божијега и све је сједињено међу собом“, поручио је владика. Нагласио је да сва творевина дише једним духом и садржи једну исту мудрост и неизрециво јединство од најмањега до највећега. Све је то, како је казао, посвједочено дјелима Божијим и потврђено ријечју и истином Божијом коју су посвједочили свети пророци и апостоли, свети Божији људи који иду за Господом и приносе се Њему на дар на начин на који је и Он себе принијео на дар. Тумачећи двије највеће Христове заповјести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим мишљу својим и свом снагом својом и Љуби ближњега свога као самога себе, којима Господ придодаје да Нема веће љубави него да неко свој живот жртвује за ближње своје, Митрополит Амфилохије каже да то значи “не само да га воли као себе самога него и више од тога да се жртвује за ближње своје и за Бога”. Примјер те христолике жртве су свети Божији људи кроз вјекове, међу којима и Свети Стефан Пиперски, чије мошти су живи и опипљиви свједок живога и опипљивога Господа. “Свети Стефан је дошао у ову светињу, уградио себе, и оставио силом Божијом своје мошти да кроз њих и преко њих познајемо и доживљавамо ту велику и неизрециву божанску истину, мудрост и љубав”, казао је владика. Подсјетио је на још једног живог свједока живога Господа свештеномученика Боривоја Томовића, игумана ове свете обитељи, који је од дјетињства ходио путем Христовим. “Живио је по вјери Христовој и призван од Бога, дошао је овдје у ову светињу, замонашен и пострижен од ондашњег Митрополита црногорског, потоњег Патријарха Гаврила Дожића, који му је дао то име што се ријетко догађа јер се обично на монашењу дају имена светих угодника и угодница Божијих, како би то име било његов заштитник небесник.” Митрополит Гаврило је као разлог за то навео да је свешетномонах Боривоје примио то име да би својим животом, вјером и подвигом освештао то име, што се и догодило.. “Он је заиста својим трудом, љубављу, богољубљем и братољубљем уградио себе, и до смрти и послије смрти, у ову светињу. Посвједочио је Господа својим подвигом, вјером и жртвом, али нарочито својом мученичком крвљу. Прије 75 година је мученички пострадао негдје у Словенији, примивши на себе часни крст Христов, сараспевши се Христу.” Као што је Христос своју крв пролио за спасење свијета, казао је владика, тако и они који су Његови, међу којима је и Боривоје, идући за Њим као путем истином и животом, жртвују себе без остатка. Митрополит је подсјетио на те дане страдања свешетномученика Боривоја, који је на тај пут кренуо са својим Митрополитом Јоаникијем Липовцем и свештеницима Митрополије и народом. “Није се уплашио од тога страдања. Био је невин, ништа није урадио ради чега би био убијен тако бездушн. Сараспео се Христу, посвједочио Га својим животом и мученичком крвљу, принијевши Му се на дар. Практично заборављен, поново се враћа послије 75 година још снажнији и моћнији, чудеснији, преко иконе насликан као свештеномученик Божији”, бесједио је Митропопит. Додао је да цјелијвајући његову икону заправо цјеливамо његове ране, мучеништво, а кроз њега онога који га је прихватио у своје вјечно божанско наручје – Христа Господа. Оцијенио је да је повратак свешетномученика Боривоја међу нас велики догађај. “Тешко можемо наћи његове мошти, али његов спомен, лик, дјело, његова жртва је оно што је уграђено у ову светињу и неизбрисиво записано у Божију књигу, а преко тога и у нашем памћењу, не само његове родбине него и нас његових духовних сродника, а посебно у биће нове монахиње Боривоје која је ове свете ноћи примила попут Боривоја ангелско звање и његово освештано име, да јој он буде примјер и узор .” Подсјетивши на испуњење пророчких ријечи ондашењег Митрополита Гаврила приликом монашења Бориваја, владика Амфилохије је говорио и о страдању и жртви мученика и исповједника Патријарха српског Гаврила током Првог и Другог свјетског рата. Патријарх Гаврило и свештномученик Боривоје се већ сликају по нашим храмовима широм Црне Горе јер их је, како каже Митрополит, “Господ насликао Својом руком и испунио Својом снагом да буду живи свједоци живога Господа а онда и том смјелошћи да Га исповједе и посвједоче својом мученичком крвљу.” “Нека би наша сестра Боривоја, која се удостојила дивнога и чудеснога имена и звања, била вођена тим путем предавања тијела свога, душе, срца и ума свога, Христу Господу на дар у све дане живота, заједно са свима нама. Да сви заједно у сва времана прослављамо онога који је јуче и данас и вавијек вијека исти – Христа Господа, да будемо Његови живи свједоци у овом новом безбожном времену које је, нажалост, и код нас у Црној Гори испртило.” Они који су убијали своју браћу и очеве у току Другог свјетског рата и послије рата градили будућност на богомржњи и братомржњи намјесто да се исцјеле од те богомржње и братомржње, они поново покушавају да на томе граде будућност овога народа. Даће Бог, молитвама Светога Стефана Пиперскога, новомученика Боривоја и других светих Божијих угодника да се исцјели овај и сви земаљски народи од те најопакије болести богомржње и братомржње. И да се вратимо и освештамо Богом љубави, ходећи за Њим, који се жртвовао за спасење и вјечни живот овога свијета, и путем оних који су ходили за Господом кроз вјекове, путем Преподобнога Стефана Пиперскога, свештеномученика Боривоја”, казао је на крају архипастирског слова Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. На крају свете службе Божије, Митрополит је освештао и пререзао славски колач и још једном благословио нову невјесту Христову Боривоју, као и новог пиперског пароха Владимира Милуновића. Истичући као врло значајно да Пипери дају своје свештенике, Архиепископ цетињски је казао да је његово дјело наставак Светога Стефана Пиперског и свештеномученика Боривоја, као и других мученика пострадалих од братске руке током другога свјетскога поклања. “Веома је значајно, посебно овдје у Пиперима, да се обнови та братска љубав и слога међу свим житељима Пипера и ове његове нове парохије, коју је примио са благословом. Треба само вјером у Христа – Бога љубави и ходећи путем оних који су се сараспели Њему са љубављу према Богу и ближњима, да се обнови душа овога народа, да се васпостави та братска љубав и слога и слобода.” Високопреосвећени Митрополит Амфилохије се помолио да Бог кроз ту љубав упокоји и оне који су пострадали у оним несрећним временима пиперских јамарица, како су их звали, а и њима да Бог да подари покоја и покајања: “У исто вријеме дужност је новога пароха – апостола Цркве Божије на овим просторима, да посвједочи својим животом и вјером и љубављу ту Христову љубав Светога Стефана Пиперског и свештеномученика Боривоја, да том љубављу храни и васпитава све житеље ове парохије, без разлике на сва њихова остала опредјељења. Он преузима ту одговорност која није мала, али се надамо да ће он бити на висини те одговорности”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Вјерници ће од понедјељка моћи да присуствују вјерским обредима уз поштовање дистанце, а Национално координационо тијело за борбу против вируса корона није дало одобрење да се 12. маја, поводом дана Светог Василија, у Никшићу организује традиционална литија, јер је свако јавно окупљање које укључује кретање забрањено. Ректор Цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић казао је за “Дан” да ће 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, у свим храмовима бити богослужења уз присуство вјерника, док ће централна света литургија бити у Манастиру Острог. Он је навео да му је драго да су почеле да попуштају мјере и потврдио да ће од понедјељка вјерници моћи да присуствују богослужењима у храмовима, уз поштовање дистанце, али је указао да ни усвојене мјере нијесу прецизне, те да отварају простор за злоупотребе и дискриминацију. Конкретно, оцијенио је да је ограничавање на 20 људи испред храма дискриминација јер, на примјер, испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару може да стане и 100 људи уз поштовање дистанце. – Ми смо јуче имали састанак са представницима НКТ-а, као и представници Мешихата и Надбискупије, и речено је да ће од понедјељка бити могућа богослужења, уз присуство вјерника и поштовање мјера. Сагласили смо се да је ситуација са вирусом повољна и да је добро да мјере попуштају, али да је негативна ствар то што немамо чешће састанке јер се многе ствари које се тичу забране окупљања тичу вјерских објеката. Зато би требало да имамо чешће сусрете, јер нити љекари знају све о вјерским обредима, нити свештеници знају све о здравственим мјерама, те да се може доста тога урадити у договору, а када се договарамо нема простора за злоупотребу – навео је Перовић. Он је указао да су неке мјере које су усвојене недефинисане и остављају простор за злоупотребу, због своје нејасноће. – На примјер, мјера је да сахрани може да присуствује најужа породица, али је чињеница да сахрана не може да се обави без комуналних радника, а нигдје не пише да не може доћи свештеник. Као што посао комуналног радника представља јавну дјелатност, тако се, уз међусобне разлике, и свештенички посао може посматрати као посао од јавног значаја. Такође, преко 20 људи испред храма се никако не може тумачити као јавно окупљање, а што се тиче литија свештеници, ако их је мање од 20, имају право да уз поштовање дистанце спроведу литију казао је Перовић, додајући да се у мањку прецизности у мјерама оставља простор људима који командују да на терену врше лоупотребе и тумаче мјере да оне буду уперене против Цркве, а не против вируса. Перовић је истакао да ће Црква испоштовати све прописе који су у складу са Уставом и законима, те спроводити оно што се спроводи на другим јавним мјестима, као што су продавнице, апотеке, градилишта… НКТ је јуче саопштило да су вјерски обреди могући под условима да је у објекту највише једно лице на 10 квадрата, а изван највише 20, уз минимум два метра дистанце. На улазу у вјерске објекте треба да стоји информација колико лица највише може да стане, а сви у вјерском објекту, осим свештеника, морају носити маске. На улазу мора стајати средство за дезинфекцију, а Влада је у званичној објави посебно истакла “забрана окупљања је на снази!”. Помоћник директора Института за јавно здравље Сенад Бегић навео је јуче да о литијама нијесу разговарали, али да је “забрана јавних окупљања још увијек на снази”, те да је она јако битна. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Васкрсни причастен у ноте забележио прота Мирко Павловић. Подржите рад и запратите канал, хвала.
  10. Тропр Васкрса - Б. Јоксимовић Кондак Васкрса - Ненад Барачки
  11. Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Драга браћо и сестре, данашњи дан, дан празновања спасоносног месијанског Уласка Господа Христа у свети град Јерусалим, назива се у свакодневном говору нашег народа празником Цвети. Питамо се: зашто Цвети? Какве везе има цвеће са догађајем о којем смо управо чули у светоме Јеванђељу и који се десио, историјски гледано, пре двадесет векова? Зато што при том свечаном Уласку Господа Христа атмосфера није била тужна овако као што је данас за нас, као и за мене који први пут после вишедеценијске свештеномонашке и епископске службе беседим пред практично празним храмом, који би иначе, у свакој другој прилици, без невоља у којима смо се нашли у ове наше дане, био препун и присуства и радости верујућег народа, а већ јучерашњи дан, Лазарева субота, са дечјим празником Врбице и литијом деце око храма, био би увод у радост данашњега празника. Наравно, ни чињеница да сада говорим пред веома малобројним присутним свештеницима и верницима не умањује радост овога светога дана и празника. Имамо, додуше, олакшавајућу околност да,благодарећи савременим технолошким средствима која је човек створио, такође просвећењем од Бога, од Духа Светога, пре свега захваљујући Радио-телевизији Војводине, нашем црквеном радију Беседа и другим техничким средствима данашњег времена, ипак, макар и са растојања, наши верници данас делимично учествују, заједно са нама, у овој светој Литургији. Камо среће да човек ствара све што ствара у славу Онога Који га је оспособио да врши проналаске, за побољшање начина и квалитета живота овде на Земљи, а не за ратовање, уништавање и самоуништење! Зашто наглашавам да верници, мада физички одсутни, заједно са нама, ипак делимично учествују у светој Литургији? Није ли било довољно рећи да је прате? Није, а ево и због чега није: грчка реч Литургија значи свенародно делање, богослужење читаве Цркве, свега Божјег народа, сабраног не само на једном месту, у једном храму, него по свој земљи и на свим небесима. Све Литургије које вршимо уствари су једна – огромна, свекосмичка – Литургија благодарења Господу за све Његове дарове, као и за сву историју спасења рода људскога и свеколике творевине. Спаситељ је дошао у свет управо да порази, да згази нечастиво тројство непријатељâ рода људскога – греха, смрти и ђавола.Он је то и извршио, и од тада, па до свршетка века, до Његовог другог доласка, Он то непрекидно врши кроз Цркву Своју,а у Цркви првенствено кроз свету Литургију, на којој нам даје Самога Себе на најприсније сједињење Њега и нас, а преко Њега и нас међусобно и са Божјом творевином. То је суштина свете Тајне причешћа која чини центар свете Литургије и центар свеукупног живота, мисије, искуства и смисла постојања Цркве овде на земљи. Пренос Литургије на радију и телевизији или на друге данас могуће начине не може, следствено, никада бити право или пуно учешће у Литургији, акамоли адекватна замена за то учешће, односно за служење, саслуживање и причешћивање сабраних на њој. Већина данас сматра да је то мање зло од потпуног онемогућавања редовног литургијског живота, што се и дешава у наше тужне дане. И сâм, мада нерадо, прибегнем таквом решењу када ме околности на то приморају (дужа болест понекад или принудна изолација сада). Зато, дакле, и поред туге коју ових дана осећамо због заразе, због свих неопходних мера које онемогућавају не само кретање људи него и нормално одвијање светих богослужења, као и свих других сегмената нашега друштвеног и личног живота, ми ипак не губимо унутрашњу радост коју нам нико, по речима Христовим, одузети не може. То је радост због искуства сусрета са Њим, јединства са Њим. Ко искрено верује у Христа и љуби Христа, тај у Њему пребива и Он у таквом човеку пребива (ср. Јеванђеље по Јовану, главе 14 – 17, и његову Прву посланицу у целини). На другом месту Христос каже: „… Где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 20). Исто тако, Он после Свога Васкрсења из мртвих, а пре Узласка на небо, пре Вазнесења, све нас уверава:„… Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 20).То је наше искуство! То је наша вера! То је наш доживљај! То је за нас, православне хришћане, најнепобитнија истина нашега живота! Овај дан је својеврсни мост између периода Часног и Великог Поста – званог и Четрдесетница јер траје шест недеља, односно неких четрдесет дана, а установљен је по угледу на четрдесетодневни пост Самога Спаситеља у Јудејској пустињи на почетку Његове јавне делатности – и периода када славимо страдања Христова, па је зато назван Недељом страдања или Страсном седмицом, на чијем се почетку управо налазимо. Али на крају те недеље опет нам долази неотуђива и неодузимљива радост, још већа него данашња, радост због сусрета са Васкрслим Господом, Који није само као појединац васкрсао из смрти него је и Васкрситељ свих људи, од првог до последњег, од Адама и Еве до краја људске и светске историје. Зато Он и јесте једини Победник смрти, тог последњег и коначног непријатеља човековог, јер нема тога човека који жели да умре и који, свесно или несвесно, не чезне за вечним животом, а он је могућ управо благодарећи Господу Христу, Његовом делу спасења, Његовој Цркви, Његовом трајном боравку и дејству међу нама и у нама, силом Духа Светога Његовог и благовољењем Небескога Оца, Његовог и нашег. Зато претходни период представља период покајања, смирења, молитве, поста, туговања због наше огреховљености и наше недостојности милости и љубави Божје, али са једним светлим изузетком: то је празник Благовести –у славу дана када је најављен долазак Христов у свет, због чега га и зовемо Благовести, што значи благу или радосну вест – и тај празник је просто припрема за данашњи празник, када славимо следеће: васкрсавши Лазара из мртвих после четири дана од његове смрти, Господ најављује Своје страдање, најављује га на шест дана пре Пасхе, како се говори у Јеванђељу, па зато светкујемо Страсну седмицу. Седми дан је Пасха, дан Васкрса, а дотле – припремамо се да празнујемо страдање Његово и све што је учинио за нас и за наш нови живот, живот вечни, живот у Њему, са Њим и за Њега, као што је Он дао себе у замену смрти за нас и на крају ту смрт смрћу Својом поразио, запечатио ту победу Својим Васкрсењем, а нама даровао да будемо учесници Његовог Васкрсења. Јер, Он је као Богочовек природу нашу, укаљану грехом и демонизовану пре Његове појаве, очистио,осветио, обожио и у Себи, у Својој богочовечанској Личности, занавек прославио и обдарио вечним, блаженим животом у Царству небескоме. Тако, дакле, као мост, како рекох, између Четрдесетнице и Страсне седмице, као припрема за Васкрсење, као најава не само Христовог Васкрсења него и општег васкрсења на крају историје, при Другом доласку Христовом, данашњи празник је радостан празник, радостанупркос свој тузи и невољи наших дана. Јер, при уласку Христовом у Јерусалим, не неком обичном, свакодневном уласку (није он само једампут у животу улазио у Јерусалим) него при месијанском уласку кад улази као Спаситељ, Искупитељ, Избавитељ света и све творевине, био је препознат од народа као обећани и проречени Месија и зато му је одушевљено мноштво клицало: „Осана Сину Давидову! Благословен Који долази у име Господње!” (Мат. 21, 9; ср. Марк. 11, 9; Лук. 19, 38 и Јов. 12, 13). Деца су такође, заједно са одраслима, учествовала у дочеку Спаситеља, држећи у рукама, по тадашњим обичајима, палмове гранчице, простирући цвеће по стази којом ће Спаситељ проћи и понављајући поздраве и покличе старијих, чиме је била остварена древна библијска порука да је Господ „из уста деце и одојчади начинио Себи хвалу” (Мат. 21, 16). Зато, узгред буди речено, и ми имамо Врбицу као дечји празник, а врбове гранчице се благосиљају и деле из простог разлога што код нас нема палми. Данас,сабрани овде, иако нисмо имали и немамо ни у рукама ни у храму цвећа и гранчица, можемо имати у себи цветове наше вере, наше наде, наше љубави према Христу, а у Његово име и у Његовој благодати једних према другима и према свима, без изузетка, жалећи што толико људи широм света страда и молећи се да Господ што пре уклони ово што је по попуштењу и допуштењу Његовом снашло данашњи свет. Јер,ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа ни без Њега. Црквеним језиком речено, нешто бива по благовољењу Божјем, а нешто по допуштењу Његовом. Разлога за то увек има, а то нису само наши појединачни греси и нагомилани преступи, који изазивају неку опомену Божју коју ми доживљавамо као казну, него је то погрешни пут и правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се духовно уздиже ка небу, ка Богу, данашњи светсе мање или више затворио у себе, бар некадашњи хришћански свет је то урадио. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће, својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу људску историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине и пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. По десетине и стотине милиона некада су односиле разне епидемије и пандемије – куга, колера и друге. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи о старању за своје здравље, које је дар љубави Божје, као и за здравље својих ближњих, поштујемо и примењујемо. Ако није нескромно, рећи ћу да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, понајвећма поштују упутства лекарâ и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Али ја ипак изражавам наду и молим се Господу, а уједно и апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, – сва друга празнична богослужења ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време њиховог одржавања, – будемо у много већем броју сабрани, истовремено се држећи свих упутстава: довољног растојања, малог броја људи у храму, с тим да већина људи буду ван храма, на прописаној удаљености један од другога… На тај начин наши верници би могли директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да доживе свету Литургију. Понављам и наглашавам, браћо и сестре: Литургија не претпоставља само интелектуално праћење него, пре свега, живо, органско учешће у њој и баш зато се сабирамо у храму. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва – лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама – никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се, даље, да ће и сама епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности и зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо бар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да ће кроз нашу искрену веру и искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да за њу будемо вечно благодарни, и ово искушење проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него физичка – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. То важи најпре за нас хришћане, почевши од мене, али важи и за све људе. Нека Господ – Који је свечано, а опет тако скромно и смирено, без помпе, на обичном магарету, ушао у Јерусалим уочи Свога страдања и Васкрсења, у најважнијем тренутку, на врхунцу подвига спасења света и човека – и нама, који ћемо такође скромно и без икакве помпе славити Његово Васкрсење, буде живи личносни Наук, Узор, Извор неугасиве наде и радости за сав наш живот. Дакле, и из таквих околности какве су садашње можемо да извучемо поуку и поруку за програм свог животау времену, а самим тим, ако Бог дâ, и у вечности, у заједници са Њим, са Пресветом Богородицом, са светима из рода нашега, на челу са Светим Савом, и са свима светима, као и у заједници једних са другима. Нека Господ дâ да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову! Њему слава и хвала увек и довека! Амин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Поје се уместо Херувимске песме на Велику Суботу.
  13. Уз поштовање свих мера предострожности на Велики Четвртак је служена Света Литургија у Храму Покрова Пресвете Богородице. Началствовао је протојереј Зоран Павловић, а беседио је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први. Говорећи о Великом четвртку када је установљена Света Литургија, отац Дарко је рекао да без Литургије и без нашег сабирања у молитви и причешћивању не би било нас као хришћана. „Света Литургија јесте печат нашег хришћанског живота“, нагласио је отац Дарко, додајући да та света служба нема магијска својства, те не може од нас направити оно што нисмо. „Али оно што смо током Литургије, треба да будемо и после, односно увек треба да живимо Литургијским животом“, подвукао је отац Дарко, истичући притом да нас Литургија не штити од сваког зла, али да она јесте предукус живота вечног. У наставку своје проповеди, отац Дарко је позвао сабране да брину једни о другима, закључивши да за верујуће људе највећу вредност има вечни живот. Извор: Радио Источник
  14. У Великим данима спомена на Христово страдање и ишчекивање најсвјетлијег дана Христовог Васкрсења, обраћамо се православним хришћанима и свим грађанима Црне Горе са пастирском бригом и одговорношћу. Ни током цијеле календарске године, а ни у животу човјека и свијета, нема значајнијих дана од ових који су пред нама. Побједа живота над смрћу јесте суштинска, прва и посљедња, еванђелска порука. И ми у њу вјерујемо. То је вјера наших предака. У том духу и са таквом вјером и надом стојимо и усред овог искушења са смртоносним заразним вирусом. Све што доноси смрт и раздвајање је привремено, живот је вјечан, а човјек бесмртно биће. Знајући да нам је свима као људима подједнако потребна брига и о души и о тијелу, позивамо вјернике наше Цркве да празник Васкрсења Христовог прославимо уз поштовање и црквених и здравствених правила. Уз поштовање поретка Цркве, али и стручних препорука здравствених служби. На поштовање љекарских препорука у јеку епидемије смо позивали у свим нашим саопштењима ( почев од 13. марта до данас ) и владали смо се по њима. Од 13. марта не организујемо црквене скупове (литије, предавања, часове хорова или вјеронауке…), а од 22. марта богослужења у храмовима обављамо без непосредног присуства вјерног народа. У току Васкршњег поста смо позивали вјернике да молитве обављају у својим домовима, а да сваку дилему разрјешавају са својим свештеником. Наша је пастирска препорука била да се сви заједно стрпимо до Васкрса. Међутим, ових дана су представници Митрополије црногорско-приморске имали састанак са најмјеродавнијим љекарским адресама у Црној Гори. На том састанку смо непосредно увјерени да опасност смртоносне заразе није прошла и да су пред нама не само дани прослављања Васкрса него и дани обавезне и појачане пажње у вези опште здравствене заштите. С тим у вези, молимо и позивамо све православне вјернике да – као и током поста – и на сам дан Васкрса испоштују препоруке и упутства медицинске струке. Васкршње службе, које ће служити митрополит и сами свештеници, ће се, ради духовне утјехе и учешћа, уживо преносити путем црквених медија (будући да нисмо добили простор на Јавном сервису, једине државне телевизије у региону која неће директно преносити васкршња богослужења), а Свету тајну причешћа, храњење Хљебом Живота, обавићемо, уз Божију помоћ, по Васкрсу – чим се за то укаже прилика. Вјерујемо и надамо се да неће проћи пуно времена и до тога дана. Исто тако, све вас молимо да сва питања везана за духовни живот рјешавате искључиво са својим свештеником и духовником. Ми и овом приликом приносимо молитве за све болеснике и здравствене раднике који својим служењем ближњима и болнима свједоче Христа Бога Љубави, распетог за живот и вјечно здравље свијета. Литургија се иначе служи ”за све и сва”, за присутне и из оправданих разлога одсутне. Нажалост, не можемо да прећутимо и болну чињеницу да, током трајања епидемије, одређене структуре власти у Црној Гори злоупотребљавају општу невољу, па и рестриктивне здравствене мјере како би се, по сваком могућем питању, обрачунавале са Црквом. Гомила непримјерених текстова, објављених ових дана у режимским медијима, били су само припрема за скандалозни поступак подгоричке полиције на Цвијети када је, без јасног образложења и конкретног повода, на саслушање приведен црногорски митрополит г. Амфилохије са десет свештеника. Савјет за грађанску контролу рада полиције Црне Горе је утврдио да је у том случају полиција направила читав низ пропуста, међу којима је и неадекватна заштита, себе и других, од могуће заразе вирусом! Бројни су позиви страних амбасада и вјерног народа на адресу Митрополије у којима је исказано интересовање за овај случај и протести због злоупотребе полицијских овлашћења. Не могу се оправдати, а ни разумјети политичари који и овакве околности злоупотребљавају у борби са неистомишљеницима. Умјесто да се ради на свенародном јединству и да се кроз дијалог дође до најбољег договора – полиција и тужилаштво се обраћају вјерном народу и свештенству језиком пријетњи, а свештеници се приводе! Схватамо да нема никакве сумње да би саборно литургијско окупљање на Васкрс са вјерним народом било злоупотребљено како би се Црква по ко зна који пут лажно оптужила за ”антидржавну дјелатност” и сличне лажи. Све вас позивамо да не не дајемо повода да они који Цркви не желе добро остварују своје намјере и тако нам загорчају велики празник. Поред свега горе реченог, јасно је да ћемо након овог позива на поштовање прописаних мјера скинути тешко бреме оним часним и честитим државним службеницима који су, због коре хљеба и опстанка своје породице, невољно принуђени да извршавају наређења против Цркве. На тај начин ћемо, поред осталог, испунити и ријеч апостолску: ”Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов” (Гал. 6, 2). Исто тако молимо да престане ширење још једног тешког гријеха према ближњему којем служимо ових дана – осуђивање и лажно свједочење на ближње своје. Чувајмо га се и нека нам заповијест Христова буде водиља у томе: ”Који је међу вама без гријеха нека први баци камен” (Јн. 8, 7). Клеветање, шпијунирање и брутални прогон неистомишљеника, осим што су гријеси пред Богом којим се угрожава вјечно људско достојанство, такође су и нечојски поступци који срамоте и међу људима онога који их чини. Драга браћо и сестре! Ово су разлози због којих ће се – све ако је неко то и заборавио – Црква ангажовати, у првим данима редовног стања, да се обнове протестне литије против оних који би да озаконе безакоње и да продубљују подјеле и мржњу међу људима. Непријатности које су се десиле на Златици на Цвијети нека буду разлог за нашу повећану духовну будност и да ничим не нарушимо радост и светост васкршњег јутра, да никоме не дамо повода за свађу и сукобе, а посебно не онима који их, очигледно, жељно ишчекују и подстичу. Довољно је да знамо да је митрополит са подгоричким свештенством поднио посљедњу непријатност учествујући у Христовом распећу и Његовој васкршњој побједи над неправдом и смрћу. Све вас поздрављамо поздравом вјере, наде и вјечне Љубави: Христос васкрсе! Из Митрополије црногорско-приморске
  15. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у уторак 30. јула 2019. године у Бањи Врујци. У празничној беседи, Владика ваљевски Милутин је поучавао верни народ да увек буде пун љубави, да не мрзи никога и да се увек води и живи по заповестима Божијим. Звучни запис: Радио Источник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...