Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'као'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 386 results

  1. Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећâ била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је права на Косову закопана”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе” претворила у „ратаре”, оставивши им у души „страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје „ратарске”, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу. Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова”, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве” и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово” поред речи „Бог” најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Иво Андрић, Предавање одржано на Коларцу 1934. Извор: Епархија жичка
  2. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, био је протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић, настојатељ београдског храма Светог Александра Невског. У оквиру наведене емисије прота Вајо је говорио о значају Крста Христовог у животу православних хришћана.
  3. Светом Литургијом, вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа, литијом око цркве, резањем славског колача и славском трпезом саборно и молитвено у острошкој светињи је прослављен празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројчиндан, уједно и храмовна слава цркве Свете Тројице у Доњем Острогу. Литургијом је началствовао протосинђел Сергије намјесник острошки, а саслуживали су му сабраћа јеромонах Владимир, јерођакони Роман и Зосима, протојереј Никола Пејовић подгорички парох и јереј Ранко Радоњић. После причешћивања вјерног народа, свештенство је служило вечерњу службу са кољенопреклоним молитвама и призивом Светог Духа, а вјерни народ је по древном православном обичају плео вијенце од свјеже покошене траве која се у цркву уноси на овај велики празник. Потом је храм Свете Тројице опходила литија, током које су прочитани одломци из Јеванђеља и благосиљана острошка обитељ, поклоници храм, упокојени оци, праоци, ктитори и приложници светиње и сабрани вјерни народ. Благосиљан је и пререзан славски колач. На крају богослужења надахнут великим празником, сабранима је бесједио о.Никола који између осталог казао да је данашњи дан празник у коме се сабирају сви празници. – Наш Бог није неки апстракни бог, који сједи на небу и наређује нама људима шта ћемо да радимо. Наш Бог је Бог који се открио и јавио као Света Тројица. Прво откривење Божије било је на Светом сабору, када се сабраше у вјечном сабору и одлучише да створе свијет и човјека по слици Његовој. Друго јављање било је управо тај акт стварања свијета и човјека, а онда се у Старом завјету Бог открива и јавља на разне начине. Мојсију Боговидцу се открио и рекао да је Он Онај који јесте, то значи Онај који од вјечности постоји. Онда се јавља и праоцу нашем Авраму и то је најчешћа икона којом се слика Пресвета Тројица, у виду три анђела. Тиме Бог припрема свијет за цјелокупно откровење – објаснио је о. Никола. Бога нико никад није видио, јер је Он непојмљив и несхватљив нашем људском уму, али зато је послао Сина свог јединородног, да онај који вјерује у Њега и види Њега, вјерује и види Оца који Га је послао, казао је о. Никола и додао да је управо пуноћа тога откровења Божијег данашњи празник. – Господ наш Исус Христос испуњава обећање својим ученицима и од Оца свога ниспосла Духа Светога на своје ученике и апостоле, Духа Светога који ће их увести и који их уводи у сваку истину, Духа Светога који им је спустио небо на земљу и који је дао својим светим апостолима и ученицима да и они и сви који буду за њима ходили да се узносе на небеса – нагласио је о. Никола. Обраћајући се дјеци и објашњавајући суштину Педесетнице, о. Никола је казао да је овај дан рођендан Цркве. – Као што ви славите ваше рођендане, тако и Црква има свој рођендан. Као што за рођендан сабирате своје најмилије, тако је и црква сабрала нас. Као што за рођендан увијек имамо трпезу, и данас имамо трпезу. Имамо и торту, овај славски колач је торта. Тако да је и пуноћа наших рођендана у рођендану Цркве. Од дана силаска Светог Духа на апостоле, Црква постаје она духоносна заједница. Духом Светим смо сви сабрани у једно Тијело Христово – рекао је о. Никола и објаснио да данашњи празник открива заблуду онима који често кажу ”не треба мени Црква, ни попови, ја имам свој однос са Богом”. Овај празник их, казао је о. Никола демантује. – Црква је мјесто обиталишта славе Божије и силе Божије. И Духом Светим запечаћена и зато је не могу паклена врата надвладати. Она није везана за земљу, нити за ништа земаљско. Везана је за небеса. Добро је неко рекао да они нама не могу коријене да ишчупају, јер нијесу засађени за земљу, него су наши коријени на небесима – рекао је о. Никола и додао да је за наше вријеме много важно то да знамо. Сваки ће се гријех опростити, само неће хула на Духа Светога, рекао је о.Никола и објаснио шта то значи. -То је хула која разбија јединство Цркве и зато ће Свети Оци рећи да ни мученичка крв не може надокнадити и скупити оне који чине расколе у Цркви. То је нарочито важно за нас данас овдје – закључио је о.Никола и додао да благодарећи моштима Светог Василија у Острогу увијек Тројчиндан, јер се божанска благодат свакодневно на видљив и опипљив начин излива на људе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Осим психичких и економско-физичких последица, ковидно лудило ће имати и далекосежне духовне последице ако се што пре, као друштво и човечанство, не излечимо од њега Протојереј Бранислав Јелић (Фото: ТВ Храм) Предговор Ако треба да страдамо, страдаћемо као јунаци и исповедници, а не као овце! Време је да се пресаберемо, и да видимо ко смо, и за кога смо! За Бога, или ђавола?! За истину, или лаж?! За љубав, или мржњу?! За правду, или неправду?! За ропство, или слободу?! За Христа, или антихриста?! Од нашег одговора овде зависи и зависиће и наша земаљска будућност, и наша вечност! 1. Ковид – помрачење ума и савести Неописива гадост шири се планетом, назовимо је ковид преваром, и ковид хистеријом. То је веровање у вирус који не постоји, бар не на начин на који нам се представља, као и у начин преношења на који се не преноси, као и у прецењену опасност коју он са собом носи! То је веровање у страх, болест, смрт; веровање у све и свашта, свима и свакоме, сем у Бога и реч Божију! Ковидитис је демонска обмана широких размера, у којој учествују државе, владе, здравствени системи, војска и полиција! Иако статистике кажу да се од тога, нечега, уз сва наштимавања, умире мање него од грипа, у циљу „заштите“ се разара светска економија, и припрема: плански, намерно, економска криза невиђених размера, а затим, како то обично бива, и ратови и револуције! Малтретирају се грађани широм света, ускраћују се људска права и слободе, врши се друштвени инжењеринг широких размера, мења се друштвена парадигма, а многи људи у томе здушно учествују, неки из страха, а неки из интереса! Све у свему, ковидитис није само болест, нити епидемија, него глобална сатанска завера, коју треба разобличити, и са којом треба престати! 2. Пандемија лажи – пандемија страха Одавно људи нису пали овако ниско као сада, и одавно борба против људи није била тако безочна и подмукла! Одавно, а можда и никада, није била таквих размера, и са таквим далекосежним циљевима! Фото: Епархија шумадијска Човечанство је стављено на одстрел у име и за рачун самозване елите! Пронађен је заједнички именитељ за многе људе – страх од заразе, болести и смрти, и он се користи да се читавом човечанству намакне омча, и да се оно, потом, обеси! Они би желели да нас „сачувају“ не да би ми били живи и здрави, него да би нас они обесили, и то како и када они хоће! Тактика је јасна: човека треба добро уплашити, и кроз страх га учинити беспомоћним, и послушним, послушним њима, који „боље“ од нас „знају“ шта је добро за нас! Они неће да дозволе нама да ми бринемо о себи, него они желе „брину“ о нама, и то на начин на који ми не желимо, или на начин на који су нас они натерали да га прихватимо! Циљ је само један: наше апсолутно покоравање и служење њима, и, у крајњој линији, ђаволу, коме и они служе, или наша смрт. Морамо схватити да нас ова пандемија лажи и страха, и лажног чувања од лажног вируса, не води ка здрављу и чувању живота, него губитку свега што имамо, а најпре нас самих! 3. Ковид злочинци и жртве Свакако да су људи који свесно или несвесно учествују у наметању неоправданих, необјективних, ненаучних и псеудонаучних мера, као врховне истине и начина живота, и тзв. „нове нормалности“, најобичнији злочинци! Да ли сте чули за немачког вирусолога др Штрека који је са колегама вирусолозима обилазио домаћинства у немачком граду Гангелту, прикупљајући брисеве укућана, али и узорке са различитих површина у кући, па чак и мачака, и нигде нису пронашли живе облике корона вируса, као ни у ваздуху, чак и у домаћинствима у којима су сви укућани били позитивни на корона вирус?! Закључак је био да се корона вирус преноси искључиво преко контакта са зараженом особом, а не додиром неког предмета или живог бића, нити ваздухом! Уместо наслепо донетих драстичних мера, које у многоме укидају људска права, и имају погубне последице по економију, др Штрек сматра да треба поставити јасан циљ у борби против корона вируса, и да га не треба везивати за број позитивних, него за број оболелих и капацитет болница, тим пре што се показало да само мали број оболелих има озбиљније сметње! Насртаји на верска права и слободе посебна су прича! Ковид злочинци и дилетанти су, неки свесно, а неки несвесно, ушли у рат против различитих религија, а знамо и са којим циљем: са циљем њиховог уништавања, и успостављања једне светске религије! Пандемија лажи јесте утирање пута за долазак антихриста, светског диктатора, који ће, коначно, упропастити човечанство: и верски, и економски, и морално, понудивши, најпре, „напредак“ у свим тим областима! 4. Проглас слободних људи и оних који би желели остати слободнима, ковид глобалистима и њиховим помагачима Злочинци, немојте се крити иза заштите грађана, јер ми у вашу заштиту не верујемо! Та „заштита“ није ништа друго до спровођење ваше диктатуре и страховладе! Ми не страдамо од вируса, него од ваших мера! Оне су убитачне по нас: и за тело, и за психу! Ви уводите ропство под маском заштите нашег здравља! Уништавате нашу глобалну кућу, са објашњењем да тако мора, пошто се у њу „увукао миш“! Ви сте лажови и преваранти! Ковид мере су ваш удружени злочиначки подухват и манипулација. Оне су ненормалне, деструктивне и разорне! Пустите нас да живимо, болујемо, лечимо се и умиремо као људи, кад коме дође време, а не по вашим шемама, кривуљама, прорачунима и интересима! Постоји Бог, и Он ће судити и вама! Покајте се док није касно! На земљи нећемо живети вечно, а сви ћемо одговарати за своја дела! 5. Ковид мере – удружени злочиначки подухват Тужно је што о овоме морамо да пишемо, и за многе људе је ово несхватљиво, јер не могу да појме тај степен зла и преваре. Свети Оци кажу да прелести, или духовне обмане, могу бити тако суптилне, да се могу препознати само по „укусу“, и то од стране оних чија су духовна чула извежбана кроз дуготрајну борбу са страстима и духовним обманама! Па, о чему се ради?! Ради се о насиљу, о рату државе против својих грађана, тобож ради њиховог добра! Ради се о мерама које имају штетно деловање, као када би за болест дали „лек“ који је опаснији и штетнији од саме болести! Ради се о подмуклом психолошком притиску који код људи убија вољу за животом, јер, људи су од Бога створени као слободна бића за све, сем за грех, који и није слобода, него ропство! Људима се ограничава слобода кретања, слобода рада, слобода вере и практиковања вере; људи се уводе у финансијске проблеме, а и слобода говора доводи се у питање! Све то, и много шта друго: „маске“, „социјална дистанца“, итд. убија људе као врсту, и чини их, или има потенцијал да их учини, неаутентичнима и безвреднима! Да би људи ушли на посао, факултет, аеродром, ресторан, како где, али у разним деловима света, мери им се температура, морају да се тестирају непоузданим тестовима на нешто што се не зна шта је, итд., и људи не схватају да је то најобичније насиље, злоупотреба здравствене парадигме и поробљавање! Поставља се питање када ће се, и да ли ће се људи побунити! Шта ако, на пример, када се људи навикну на ову тортуру, прогласе да, убудуће, „мерење температуре“ „мора“ да буде анално, јер је тако „најпоузданије“, или да свако „мора“ да има чип, па да му даљински „мере температуру“ кад год они хоће, или, да људи „морају“ да се вакцинишу итд.?! Мере због вируса корона у Београду (Фото: Фонет) Све ово што видимо, и што нам злочинци припремају и најављују, јесте чист сатанизам и удружени злочиначки подухват! 6. Ковид дегенерација личности Прихватањем ових „мера“, у ствари насиља и иживљавања, људи постају заточеници и „болесници“ које држава лови да би им „утврдила“ болест, и још више их заточила! Од планете се бави огромни концентрациони логор, у коме сваки заточеник треба да добије свој број (чип) да би био „безбедан“. Питање је када ће се кренути у обрачун против оних који то „нису“! Сеје се страх, паника, изазивају се поделе, па ће „чувари“ концлогора, можда, касније, организовати „ковидовце“, то јест оне који слепо верују у „вирус“ и „нову нормалност“, како нам стално сервирају, да буду капои, и да прогоне и убијају оне који неће да се покоре безумљу, као, на пример, „преносиоце“ вируса! Свет тоне у катаклизму, а многи појединци у нову, назовимо је, „ковид дегенерацију“ личности, постајући својеврсне „маске“ – људи-маске! Схватимо, у питању је плански духовни геноцид, који претходи каснијем, биолошком, јер ће људе-маске бити много лакше убијати него људе-људе! Знате ли шта су нацисти радили по неким логорима, нпр. Матхаузену?! Не, нису одмах убијали људе! Прво су их изгладњивали привидом исхране, са куваном репом, а када би од њих направили костуре, сломивши их и психички и физички, онда су их убијали као муве! Да ли желимо да нам се то догоди? Фото: EPA/Kostas Tsironis Апелујемо на наше политичаре да заштите и себе и нас, и да знају, да су и капои на крају убијани када би завршили задате злочине! Пустите народ у цркве, и оставите се програма духовног и физичког самоуништења за рачун светских сатаниста који ће, на крају, и вас уништити! 7. Од маске до личности и од личности до маске Под насловом „Ковид мере – удружени злочиначки подухват“ поменули смо вакцине! Познато је да се за њих највише залаже особа која није вакцинисала своју децу, а такође, особа, која је јавно прокламовала, још пре 10 година (2010), да ће „напредним“ вакцинама смањити светску популацију за 10 до 15 процената, дакле за једну милијарду, ако апетити у међувремену нису порасли! Пошто сви знају ко је та особа, нема потребе да помињемо њено име. Чујмо и шта о томе, планираном геноциду над човечанством, изјављује и једно друго познато име светске закулисе: „Једном када стадо прихвати обавезну, принудну вакцинацију, игра је завршена! Тада ће прихватити било шта – принудну донацију крви или органа за „општу добробит!“ Контролишите ум оваца, и контролисаћете цело стадо! Произвођачи вакцина ће зарађивати милијарде, а многи од вас у овој просторији су данас инвеститори. То је огромна победа! Разредићемо стада, а при том ће нам они сами платити услуге истребљења”! Када је, пре много година, цариградски теолог и Митрополит пергамски Јован Зизијулас написао текст „Од маске до личности“ било је то врло популарно штиво и литература међу српским богословима, тј. студентима и ученицима богословских школа! Изгледа да је дошло време да се пише нови текст на нову и обрнуту тему: „Од личности до маске (или визира и вакцине)“! „Од маске до личности“ митрополита Јована (Зизјуласа) Један од основних чинилаца људског постојања јесте слобода! Насртај на људску слободу јесте насртај на човека као биће, насртај на његову суштину! Треба отворено рећи да је тзв. „обавезна вакцинација“ злочин против човечности генерално, и злочин против појединаца и породица појединачно; као и да сви они који то и помињу као позитивно, а поготово ако то намећу, јесу најстрашнији злочинци и изроди рода људскога. Чак и када би та вакцина, или те вакцине, и биле „безбедне“, што је и највише што нам могу обећати, макар на речима, а да и не говоримо о ефикасности, оправданости и нуспојавама, наметање јесте дубински злочин против човечности, као и репресивне ковид мере које шире пандемију страха и воде ка обесмишљавању живота. Наше здравље је наша брига и наша својина, а држава нема права да атакује на наша тела, а ни душе, да би нас, наводно, заштитила. Вакцина што се тиче тим пре, јер су у питању интереси, зарада и планирана депопулација, дакле тровање становништва, које би ми требало да прихватимо као своје „спасење“! Ко добровољно жели да од личности постане маска, или да од маске постане нека нова маска, или мртвац, његово је право и одговорност, а свака личност која жели да остане личност, и свака „маска“ која, исто тако, жели да постане личност, такође имају право на то! 8. Ковидовци као добровољне жртве и мете, и могућност њиховог и нашег избављења Време је да појединци који су се заковидали (заиграли ковидијаде) престану да се глупирају, плаше, праве од себе кловнове и карикатуре, и тако дају снагу пандемији лажи која би требала, по њеним креаторима, а на штету људи, да постане образац понашања, а у ствари тешки окови и ропство, са циљевима који су напред наведени! Ако они то, ипак, желе, поштоваћемо њихову слободу, али морају и они нашу! Ако се плаше, нека се „штите“, нећемо им сметати, али, не могу нама, који се не плашимо, наметати да се „штитимо“, јер ми немамо од чега да се штитимо, сем од лажи и насиља! Ипак, позивамо их да размисле: ако ставе Бога на прво место, све ће доћи на своје место, а ако не, излажу се великој опасности од свега, а нарочито од злих људи, који се спремају да искористе њихов страх, и учине их својим робовима! Ковидно ропство је увертира у друге облике ропства, а добровољно остајање у њему, било лично, или политичко, јесте нека врста идиотизма, која се лечи вером у Бога и обновом аутентичних људских вредности! 9. Ковидитис као бизнис Питају се очајни и збуњени људи: „Докле ће ово да траје“?! Одговор, у доброј мери, зависи и од нас самих, као што каже народна изрека: „Док је оваца, биће и вуне!“ Престанимо да будемо овце, престанимо да се плашимо и сарађујемо са окупаторима наших савести и душа! Ковидитис је појава и пошаст масовне сугестије и аутосугестије; као што је рекао један немачки лекар: „Ако мене питате, шта се дешава, не дешава се ништа, ништа посебно“! Производња заштитних визира (Извор: newsbreak.com) Док се већина плаши, одређена мањина зарађује. Повећана је производња и потрошња „заштитних“ маски и опреме, а позната компанија „Амазон“ за онлајн куповину бележи скок зараде у милијардама! Руке трљају и појединци из фармако и вакцино струке. Али маске, ах, маске, па и „заштитне“ рукавице, каква је то парада неукуса и непотребног понижења људског, уз бесмислени трошак! Као да су милиони и стотине милиона постали преко ноћи пушачи, у смислу издвајања и потрошње и нечије зараде! Када ово лудило прође, ако прође, а све ће кад-тад проћи, сем Бога и Речи Божје, људима ће требати одвикавање од маски и рукавица, јер ће од њих постати физички и психички зависни! Многи уплашени разболеће се од самога страха и анксиозности, а многи ће се пресабирати и да ли да стварају потомство у овом и оваквом обезбоженом, сатанизованом и антиљудском свету! А зарада, сатанска и непоштена зарада, заснована на похлепи, а остварена на превари и патњи људској кроз векове, пропада, и пропашће заједно са својим убиратељима, који ће бити вечно бедни, праведно испаштајући за своје злочине! Обогатимо се Богом, и не прихватајмо ковид сиромаштво ума, срца, савести и вере, јер то није нити Божија воља, нити наша потреба! „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Галатима 5, 1)! 10. Ковидно лудило и његове последице Какве ће бити последице ковидног лудила, које као пожар букти на све стране, још увек није познато, али, ми већ сада видимо да су оне катастрофалне! Људи, који су бића надкосмичких димензија и потенцијала, почели су себе да своде на страх, маске и рукавице, и разне „жваке“ и „жвакице“ које жваћу и испљувавају „мејнстрим медији“ и остали „усрећитељи“! Као што смо рекли, мења се и деградира свест људи да би се они поробили! И као што човековом развоју у добру нема краја, тако ни човековом пропадању, које злобници хоће да појачају! Ако се човек лиши људскости, а у доброј мери она је садржана у његовој слободи, свашта се може очекивати! Мере предострожности на Сингапуршком аеродрому (Фото: Рослан Рахман/АФП) Многи, који данас грчевито желе да се „спасу“ смрти, када би били свесни чему то води, радије би изабрали смрт, било од болести, за шта су мале шансе, било у борби против тираније, јер људе нико није питао шта они хоће, него је такозвана елита узјахала вештичју метлу „короне“, вакцина и чипова, и вуче за собом све у смрт и пакао! Дакле, осим психичких и економско-физичких последица, ковидно лудило ће имати и далекосежне духовне последице ако се што пре, као друштво и човечанство, не излечимо од њега! Лекови су нам у вери у Бога, здравом разуму и храбрости! Рецимо не владарима из сенке, удружујмо се једни са другима у правди и добру, и будимо солидарни са људима, а не са демонима и онима који њима служе! Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима нама! У Београду, на Св. Кирила и Методија 2020. https://stanjestvari.com/2020/06/05/protojerej-branislav-jelic-kovidna-zamka-i-obmana-kao-silovanje-nacija-i-put-u-samounistenje/
  5. Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним упутио је посланицу поводом Светског дана заштите животне средине, у којој истиче да се наша Света Црква увек моли Богу за очување и заштиту животне средине. Позивајући се на Свето писмо, он подсећа да ако човек жели да живи у складу, миру и здрављу у овом свету, он мора поштовати и ценити своју средину као божанску творевину и да не сме злоупотребљавати овај велики Божји дар, него, штавише, у пракси показивати своју искрену благорадност Богу. Света Црква проповеда да човек не може бити аутономан од остатка творевине и да не може постојати без ње, па је зато мора штитити, чиме штити и себе. Господ је поставио човека у свету као цара и свештеника твари да чини дела светлости и љубави, а не да разара Божју творевину злоупотребом. Блажењејши наводи мишљења светих Отаца наше Цркве који су у својим делима изражавали свест о својој непосредној средини, као што је то чинио Свети Лука с горе Сириона који се старао о дрвећу и поврћу. Свети Козма Етолијски често би говорио да ће „људи бивати сиромашнији ако не показују љубав према дрвећу“. Он такође наглашава да ако је еколошки проблем у суштини духовни с великом моралном димензијом, онда докле год се човек не опходи према твари на исправан начин, он ће и даље постојати. Црква поштује животну средину речима и делима као божанску творевину, а посебно на Дан заштите животне средине 1. септембра (црквена нова година по новом календару), који је установила Васељенска патријаршија. Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
  6. Данас смо се поново окупили да прославимо нашу покровитељку, нашу спаситељку, нашу заступницу и нашу истинску узданицу – Мајку Божју. Наша обитељ је посебно чудо Мајке Божје. Људи живе и у овом свету се уздају у своју снагу, државе живе и такође се уздају у своју снагу, јачају је, смишљају разна средства за то да сачувају своју власт, да је прошире, да је задрже, да је умноже, да спасу свој народ, и зато се непрестано труде и заиста понекад у томе достижу огромне висине: проналазе потпуно задивљујућа средства за заштиту своје отаџбине и уздају се у њих, и хвале се њима, и умирује их свест о ономе што имају. Али у историји наше отаџбине и у свом личном животу видимо како се често испоставља да је све то скоро бескорисно или несавршено и како није у стању да нас заштити; како сва ова материјална слава за тили час може да се претвори у пораз, срамоту и немоћ; како здравље и лепота за један трен могу да се претворе у болест, у немоћ, у неспособност, и како и човек, и цела држава леже ничице пред лицем непријатеља и како нема ко за њих да се заступи, нема ко да им помогне. И најјача, најподлија и најопаснија сила која уништава ово биће јесте грех. Он је јачи од сваког освајача, зато што осваја наше срце и душу и поробљава их, одводи у заробљеништво: као што је војска Ахмат-Гиреја одводила хришћане, Русе, у ропство, као што их је продавала на пијаци, тако се и наша душа продаје кад пуштамо у њу грех, и овај грех уништава и државу, и породицу, и наше здравље, и ништа нам не помаже. Никаква чудесна, најсавршенија, најскупља, најбоље осмишљена средства нису у стању да победе овај грех. И само наше покајање и молитва упућена Мајци Божијој могу да одврате од нас ужас, пораз и очајање, ово робовање ђаволу и његовим слугама. Али за то је потребно истинско покајање и виђење овог греха, схватање истинског смисла нашег живота. Мајка Божја нас никад не напушта – ни у најтежим тренуцима, ни у тренуцима кад нас грех потпуно зароби. Увек се моли за нас, Она нас никад не заборавља, као рођена мајка. И ми, који смо се нашли овде као сведоци и учесници у препороду обитељи Мајке Божје и уопште тога како се појавила на овом месту, одлично то знамо. Ко смо ми, зашто је управо све нас данас окупила Мајка Божја? Зато што нас воли, чека од нас покајање и чека од нас узвратну љубав према Њеном Спаситељу, према Њеном Сину – Господу нашем Исусу Христу. То је наше најјаче оружје, то је наша сила, то је наше заступништво, Она нас никад неће напустити и никакви зли људски напори нису у стању да поколебају ову љубав Мајке Божије – само да ми сами не вређамо Њу и Њеног Сина и да не падамо у заробљеништво ђавоље силе. Мајка Божја и сви свеци које данас прослављамо – на дан Свих светих – јесу најнепобедивија Христова војска у коју смо позвани. Добили смо позив да ступимо у ову војску, и сви они који се овде налазе имају прилику за то да такође постану свети Божји људи и да носе ову божанску љубав, и храброст, и наду и у Христа, и у Мајку Божју у овај свет. Мајка Божја нас неће оставити, али је главно да ми не оставимо Њу одајући се греху, подлежући чамотињи, а највише – гајећи наду у испразна добра овог света, у превару, у илузију коју ђаво разлива свуда како бисмо заборавили Христа и Мајку Божју, како бисмо добровољно доспели у његове руке. Али нека нам се то не деси, нама сведоцима чуда настанка Сретењског манастира, учесника у овом сусрету – Сретењу – с Мајком Божјом. Гледајмо на своје претходнике, свете људе, угледајмо се на њих и гледајмо у Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, а Он нека би Својим милосрђем помиловао наше душе. Амин. Извор: Православие.ру
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије. Извор: Радио Слово љубве
  8. ”Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих” - рекао је Епископ Херувим. У Недељу Светих отаца, дана 31. маја 2020. године, на светој Литургији у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим служио је парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу, пароху доброводском који је оставио дубок траг у летопису ове парохије. Архипастир се у богонадахнутој беседи обратио верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека буде на здравље и на спасење ово наше сабрање на Доброј Води. Данас смо на почетку јеванђелског одељка чули ”Дошао је час да се прослави син Божји”, а заједно са Сином Божјим да се прослави и целокупан Очев Домострој спасења. Та радост и Тајна нас је сабрала овде. Тајна Божјег спасења треба да нам је непрестано пред очима, у нашим мислима и осећањима, требамо да размишљамо о Божјем промислу који јесте да целокупна творевина има вечну радост. Ако живимо у љубави и милости Божјој, испуњавамо заповести Божје и творимо их на начин на који их требамо творити, онда испуњавамо слободу, љубав и наду и све врлине које нас узносе ка Небу. Празник Вазнесења Господњег показује нам да нас овоземаљско и гравитацијом усмерава ка доле, док је наша Небеска Држава, Царство Небеско које је заправо испуњење Божјег Домостроја спасења. Реч Божја записана у Јеванђељу јесте Реч вечнога живота, блага Реч која даје утеху и буди осећања усмеравајући нас ка нашем почетку, тј. ка Христу. То је суштина живота. Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих. Тако се испуњава слобода, у послушности. Послушност у Цркви Божјој изграђује слободу. Наша слободна воља је у томе да прихватимо Христову слободу, да охристовимо нашу слободу како би имала пуноћу, вечну љубав и вечно праштање. Празници кроз које смо прошли, Васкрсење и Вазнесење, и Света Педесетница која је пред нама су Тајне Живота које нам се откривају и испуњавају на свакој Литургији. Отварају нам се дарови светотајинског живота у Цркви. Нема живота ван заједнице и Цркве Божје. Ту је Живот и Тајна, ту је чудо и све оно што је саткано у бићу свакога од нас – да тражи своју пуноћу и испуњење, своју утеху у овом животу. Ако живимо на такав начин и поштујемо све оно што нам је Господ оставио онда смо небески народ који испуњава заповест Христову и који не затамњује лик Христов ни пред чијим лицем. Не можемо ставити међу једни између других и да не видимо Бога једни у другима. На светој Литургији и ми свештници и сав народ говоримо ”Христос посреди нас”. Христос треба заиста да буде међу нама, да га осетимо и да га загрлимо, да видимо икону Божју у другом човеку јер тако се усмеравамо ка Царству Божјем и испуњавамо Очев Домострој спасења утемељен на Празницима које смо прошли. Данашњи празник Отаца Првог васељенског сабора је тестамент живота у Цркви Божјој. Оци Првог васељенског сабора борили су се да сачувају учење о божанској и човечанској природи у Господу. Јер човечанска природа са својим Творцем једино тако. Бранили су веру од јеретика који су погрешно учили о Господу Исусу Христу. Својим учењем оци су нам покушали пренети тестамент који непрестано на Литургији понављамо као основу наше вере и пуноћа живота у Цркви Божјој. Ту је све оно што требамо да знамо о вери, то је основни катихизис. Још један догађај нас је сабрао овде, да се сетимо нашег оца Јована који се нажалост несрећним догађајем преселио, верујемо, на Небеса. Тамо је сигурно са светима и данас је служио свету Литургију овде са нама славећи Име Божје које је проповедао и са којим је живео. Заиста верујемо и надамо се у Промисао Божји да је то тако, да је његова душа заиста била данас овде са нама и да смо се заједно са њим молили. Благослов Божји је увек присутан када се сећамо својих уснулих предака, својих уснулих старешина који су нас увек руководили ка Царству Божјем и усмеравали нас ка Путу Јеванђеља. Знамо да смо добри пастири ако следимо своје старешине, ако слушамо из њихових уста благу Реч, благу Реч која нас води ка Царству Божјем. То смо увек могли чути из његових уста. Ту благу Реч Јеванђеља која нас усмерава ка Литургији вечнога живота. Када тако живимо и преносимо такву реч онда свако од нас, ја први, можемо да записујемо Име Божје у историју овога света и да будемо они који носе суштину живота у свом срцу и души. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено ово данашње сабрање овде на Доброј Води и да нас благослов Божји и љубав Божја непрестано позива у ову светињу. Да се сабирамо, да се Богу молимо и да заједно са свима славимо Бога у Три Лица сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  9. “Христолошке дебате водиле су се вековима. За сво то време Црква није престајала да исповеда тајну Христа , да се он у Светом Лицу Исусовом открио и сакрио. У Никеји (325) је Христа исповедила као једносуштну икону Оца; у Ефесу (431) као непроменљивог Логоса који је постао тело; у Халкидону (451) као истинитог Бога и истинитог човека; у Цариграду (553) као ‘једног од Свете Тројице који је за нас пострадао’; опет у Цариграду (681) као Логоса Божијег, чије су човечанска енергија и воља до смрти потпуно стајале у сагласју са Божијим саветом. После ових дугих векова немира, тешких сукоба за истинито исповедање Христа, наш поглед се спушта на спокојну слику: икону Христа.“ Луча, 2006, стр. 422 Извор: Епархија жичка
  10. Мошти Светог Арсенија, другог архиепископа српског јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у цркву Вазнесења Господњег, гдје су у некада боравиле. Свету службу Божију тим поводом и поводом храмовне славе служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да се данашњи празник не зове случајно и Спасовдан. Звучни запис беседе “Јер, све оно што је Бог рекао од Адама и8 Еве, преко својих светих пророка кроз вјекове, што је прорицао Свети Јован Крститељ, све што је сам Господ говорио својим светим ученицима и све оно што се догодило са Њим док је ходио овдје међу нама, све је то била припрема јављања Њега као Спаситеља и остварење спасења човјека из свијета”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Господ постао земни да би онебесио човјека и људску природу. “Он својом небеском силом божанском непрекидно узноси човјека и призива човјека, свако људско биће на безмјерно достојанство узрастање у мјеру раста висине Његове. Он који је Небески човјек, Он онебесује, обожује човјека и људску природу. Празнујући Спасовдан, ми празнујемо спасење рода људскога у Христу Господу”, казао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније пећки, српски и свеправославни један од оних који су прославили Христа Спаситеља. “Учитељ и просветитељ кога је Свети Сава приликом свог другог одласка у Свету земљу 1233. године оставио као свога замјеника у Жичи, изабравши га од свих осталих монаха и јеромонаха жичке светиње, јер је примијети његову богољубивост, побожност и честитост, гледајући га како се моли Господу непрекидно. Он је наслиједио дјело Светога саве и наставио његову проповијед, његову благу вијест у нашем народу”, казао је он. Говорећи о детаљима из светитељевог житија, нагласио је да је Свети Арсеније пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, гдје је саградио храм Светих апостола и храм Вазнесења Христовог. “Послије њега је ту било сједиште свих архиепископа и патријараха српских, и остало је до наших времена. И наш Патријарх садашњи такође се устоличио у Пећкој патријаршији, као и његови претходници послије обнове јединства Пећке патријаршије уки8нуте 1766. године, а онда обновљене у јединству своме 1919 – 1922. године”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче доспјеле у Куче. “Она велика похара Куча била је уједно и похара моштију Светога Арсенија. Оне су одавде за вријеме књаза Данила пренијете у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. А онда су пренијете у манастир Косијерево”, подсјетио је Владика. Подсјетио је да су тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир. “Под пушчаним зрнима тада су спашене и пренијете у Острог. Ту су остале до 1920. Онда су Бјелопавлићи зажељели да их поново врате, па су тражили дозволу од ондашњег епископа захумско-рашког Кирила и вратили их, и не чекајући одговор у манастир Ждребаоник. Ту су остале до данашњега дана”, казао је Владика. Рекао је да се Свети Арсеније послије 164 године вратио да благослови Куче. “И није случајно да су данас овдје његове свете мошти поново дошле, у ова нова времена гоњења Цркве Божије и скрнављења светиња Божјих. Кучи су га дочекали, што мене посебно радује, са писмом Кирила и методија, писмом Наума и Климента, писмом Светога Саве и Светога Арсенија, писмом Марка Миљанова и Светога Петра Цетињскога – са ћирилицом. Дај Боже да се од Куча науче сви Црногорци и да се врате светињама Божјим и том светом кирило-методијевском предању”, рекао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније дошао поново у Куче да зацијели неслогу братоубилаштва која је започела похаром Куча 1856. године. “Која се наставила као династичка борба и која се сад поново повампирује као идеолошка борба. Повампирује се преко овога духа богоубилачког и братоубилачког који је данас, нажалост, завладао код оних који владају Црном Гором. А Свети Арсеније је онај који доноси дух љубави према Богу и према вјечном људском достојанству, према вјечном братству људском, према светој Цркви Божјој, светој заједници неуништивој и неразоривој и према сваком човјеку”, поручио је господин Митрополит. Покушаје стварања нове цркве у Црној Гори Митрополит је назвао покушајем стварања сатанске заједнице. “То је оно, нажалост, на чему овим законима безбожним и безаконим инсистирају они који су на власти – да на томе граде будућност. Да граде будућност Црне Горе на расколима, на похарама, на мржњи, на богоубилаштву и братоубилаштву”, упозорио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, храм на Ублима је опходила празнична Литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Јоаникије је, након скандирања “Не дамо светиње”, “Не дамо Владику” и “До Христове побједе” сабранима честитао празник и рекао да је данашњи празни двострука радост и славље. “Прва што славима празник Вазнесења Господњег, а друга што је Свети Арсеније дошао да поново благослови племе Куче”, рекао је он. Додао је да из небеске биографије Светог Арсенија видимо да је велики путник и да је походио многе светиње. “Као што су мошти Светога кнеза лазара ходиле са својим народом од Раванице до Сент Андреје и до Срема, а касније се вратиле у његову задужбину, ево и мошти Светога Арсенија наѕ ове јужне и западне крајеве су кренуле из Пећке патријаршије давно, негдје оотприлије после друге сеобе Срба. Гдје год је био Свети Арсеније, ту је и Божји благослов долазио”, подсјетио је Владика будимљанско-никшићки. Додао је да нас светитељ и данас обједињује око наших светиња и око Пећке патријаршије. “Пећке патријаршије – његове задужбине. Сви смо њој завјетовани и сви смо јој били вјерни кроз вјекове. И тако ћемо и наставити”, поручио је Владика Јоаникије. Владика је поручио да ћемо уз Божју помоћ прећи све препреке и савладати и побиједити све неправде. “И учинити да у нашој држави завладају правда, мир, братска слога и љубав молитвама Светог Василија Острошког и Светога Арсенија”, закључио је Владика Јоаникије честитајући празник сабраним народу. Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, свештенство, монаштво и вјерни народ поздравио је на крају богослужења предсједник Фонда за развој Куча Радомир Рајо Прелевић. “Данас је Свети Арсеније поново у Кучима. И ми му се клањамо и славимо његово име, и молимо му се да ојача нашу вјеру и наду, нарочито у постизању достојног и праведног положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори. А њен, поготово правни положај је, као што си добро знамо, угрожен скорашњим доношењем неподношљивог и неправедног закона о вјерским слободама за који се надамо да ће бити промијењен. Сваки труд у том правцу је пожељан и благословен је и од самог Марка Миљанова”, поручио је Прелевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у pdf формату Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом). *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу? Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским. Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан. *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако? Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. *Које су то аномалије које муче савременог човек? Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу? Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи. *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите? Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас. *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх? Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом? Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај. *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку. Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12) Извор: Православље
  12. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо разговор са катихетом Браниславом Илићем. Разговор је реализован у оквиру Јутарњег програма Радио-Беседе 13. Маја 2019. Лета Господњег. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића)
  14. Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића) View full Странице
  15. Бесједа Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија над одром протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, пароха которског и архијерејског намесника бококоторског. Извор: СПЦ Котор
  16. Према закону који је румунски председник Клаус Јоанис објавио 3. априла, од школа се тражи да буду заступљени програми животне и здравствене заштите, укључујући часове сексуалног васпитања , најмање једном у полугодишту. Румунска Православна Црква издала је саопштење у ком се противи да ови часови буду обавезне природе, позивајући родитеље да семогу позвати на своје право да одлучују како ће се њихово дете школовати по тим питањима. Изучавања показују да сексуално васпитање у државним школама може покварити дечју невиност и чистоту, тврди Црква. Саопштење Цркве је објављено у целости (на румунском језику) у новинама Базилика. Од 13. марта 2020. Патријаршија се обратила по том питању председнику, премијеру и министру образовања и науке. ,,Обавезан упис ученика у програме сексуалног васпитања јесте атак на дечју невиност, спречавање њиховог природног развоја и обележавање за живот", пише у саопштењу за штампу издатом у понедељак. Румунским Уставом је утврђено да „родитељи или старатељи имају право да, према сопственим уверењима, обезбеде образовање малолетне деце за које имају одговорност“ и да се „слобода ставова и мишљења, као и слобода верског уверења не могу ограничити на било који начин. Нико не може бити приморан да усвоји неко мишљење или да се придржава религијског уверења противно његовом уверењу “, подсећа Црква. Даље, закон бр. 272/2004 предвиђа да „родитељи детета имају право на избор врсте образовања која ће се пружити њиховој деци“. „Према томе, нема објективног разлога да држава намеће идеолошки модел у васпитању деце, мимо пристанка и уверења родитеља", закључује Црква. „Сматрамо да је обавезно укључивање ученика у програме сексуалног васпитања атак на невиност деце, спречавање њиховог природног развоја и обележавање деце за цео живот. С тим у вези, неколико изучавања је спроведено у различитим земљама показало је да је такав приступ образовању деце довео до тога да започну сексуални живот раније, са свим тим неопходним последицама, без икакве друштвене поправке“, наставља се у саопштењу за штампу, позивајући се на студију из 2019. године о сексуалном васпитању у Сједињеним Америчким Државама која показује да су такви програми у најбољем случају неделотворни и често доводе до повећања стопе трудноће у адолесценцији, ризичних сексуалних понашања и деце која започињу сексулни однос у ранијој доби. Црква такође скреће пажњу да сексуално васпитање није обавезно у многим државама Европске уније. Многаа удружења цивилног друштва у Румунији такође су изразила забринутост због сексуалног васпитања у школама, позивајући уместо тога на већи нагласак на васпитање у породици. „Сматрамо да припрема за интимни и породични живот мора бити препуштена пре свега породици, која може тачно и објективно да процени фазу психофизичког, интелектуалног и емоционалног развоја детета“, наводи се у саопштењу. У изјави Патријарђије се закључује: Живот такође има духовну димензију, занемарену у секуларизованом савременом друштву, које је изгубило свети смисао људског живота. Црква је одувек придавала велику важност духовном расту човека који је позван на вечни живот у љубави Божјој. Стога је важно искористити формативне специфичности верске наставе, која доприноси животном расту и изградњи свести о вечној вредности човека, унапређењу његовог достојанства у породици и друштву и смањењу негативних утицаја савремене кризе идентитета и оријентације. Са енглеског превела Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. “Очајање не допушта ономе који је пао да устане, а немар чини да и онај, који још стоји, падне. Оно прво [очајање] чини да се не извучемо из глиба постојећих зала, док другим [тј. немаром] траћимо и она богатства која су већ стечена. Као што нас немар баца стрмоглавце и са самих небеса, док нас очајање сурвава у сâм бездан зла, тако је и нада једино средство да се отуда што пре ишчупамо“. Свети Јован Златоусти, Беседа о покајању Извор: Епархија жичка
  18. Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на "власт нам брани", али то је наша власт, јер "даћу вам владара по срцима вашим", каже Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "А Бог као Бог", који је уочи Празника над празницима објављен на порталу Ин4с, а који ми преносимо у целости: Сјутра је Васкрс и вољела бих да вам кажем нешто о Причешћу. Не као теолог, јер свака теологија која се сведе на ријечи, без праксе, је бесмислена, већ као једна из народа, са доста лошом праксом и тренутним осјећајем неснађености у ситуацији у којој се налазимо. Питање Причешћа се свело на нападање од стране оних који о томе не знају баш ништа – љевичари су и веома острашћени. Масовна одбрана долази од стране оних који, такође, о томе не знају ништа, десничари су, и веома острашћени. Ситуација је таква да страсти морају ка нечему да се усмјере, а пошто у висине не идемо, налазимо тачке око себе. Политика је пала у запећак, мора нешто, осим вируса да се актуелизује, нешто конкретније и познатије. Сада, вољела бих да могу објаснити Причешће некоме ко то види само као „једење из једне кашичице“ и Литургију као „скуп у организацији свештених лица“. Немогуће је, јер то није ствар дебате и различитих мишљења, то су просто различити нивои знања. А нивои се не сусрећу ни у једном свијету, ни у једном универзуму. Јасно ми је да нецрквени Цркву посматрају кроз призму људи који долазе у њу, и да јој на основу тога приписују све оне мане и несавршености које ми, као хришћани, носимо са собом. Али то што смо ми несавршени, не значи да је и Црква. При томе, наравно, не мислим на Цркву као институцију, то је нека посебна прича, мислим на Цркву као живи организам, који не престаје толико година и који је слика вјечности. Питање простора и времена је у православљу посебна тема, али желим да вам кажем, да Васкрс није празник који славимо из године у годину, историјски јесте, већ је оно што је увијек. То је оно чеми се надамо, али нажалост, често за њега везујемо слике страшног мучилишта, па из страха и долазимо у Цркву, а „страх каља образ често“. Васкрс је побједа над смрћу, тајна који можете само вјером доказати, а вјера није доказ ни у једном систему. Или је имате или је немате. Васкрс и Причешће су жеља да будемо бољи. Молим вас немојте ми одузимати право на жељу да будем боља. С друге стране, ово је први Васкрс који проводимо у изолацији, „социјалној дистанци“, глобални термин са којим се свијет први пут сусреће, живот са којим се хришћанство први пут сусреће. Вјерујем да ће наш одговор да ли знамо шта је заједница, бити пресудан за будући вијек. Дан пред празник, сједим сама у кући у којој сам провела дјетињство и размишљам колико смо ми срећан народ. Кад кажем „народ“ мислим на Хришћане. Добили смо могућност да се преиспитамо. Добили смо вријеме. Можда смо све радили погрешно. Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на „власт нам брани“, али то је наша власт, јер „даћу вам владара по срцима вашим“, „виђи овај народ с тоалет папиром“, али ми смо тај народ, то су ближњи наши, а ако не могу да волим ближњега свога, као себе, заслужујем ли ја Васкрсење? „А будала ми честита Велики Петак, а тој најтужнији дан у хришћанству“, па онда будимо тужни, а не зли, јер до скоро смо сви у Црној Гори Велики Петак славили и дочекивали као Нову Годину. У Цркви смо сви једно у Христу, и то је оно у шта заиста, најискреније вјерујем. У томе је суштина православног хришћанства. Нема мушког и женског, богатог и сиромаха, старог и младог, Србина и Црногорца. То је оно због чега ја бирам да будем хришћанка. Али то није демократија и моје право на ово или оно, то је Причешће из једне чаше, гдје приступам после моје Циганке из храма, без гађења и страха, и гдје смо ми апсолутно једнаке. То чак нису ни литије. Дивне јесу, али нису суштина хришћанског живота. Превише смо јаки на ријечима, а никакви у срцима нашим. И онда како да побиједимо смрт, ако не можемо да побиједимо ни на изборима? Радујем вам се свима, и десничарима и љевичарима, са жељом да не мрзите и себе и мене – то сам схватила. Христос Васкрсе! Ина Пламенац Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света. Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом. Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење. Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским. Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере. Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота. Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела Извор: Епархија жичка
  20. Васкрсење Христово је победа над смрћу, победа над грехом, победа над ђаволом, то је пролеће за душу људску. Једна васкршња песма дивно каже: “Данас Христос као сунце засија из гроба, данас грану пролеће у душама нашим”. Васкрсење је празник радости, наде, и живота. У Саборном храму у Крагујевцу са почетком у 6 часова, уз појање Васкршње стихире: “Воскресеније Твоје Христе Спасе”... и брујање звона Саборног храма, уз упаљене свеће, отпочело је свечано Васкршње јутрење које је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са свештенством саборног храма, радосним песмопојем васкршњег канона: “Васкрсења је дан, просветимо се људи...”. По завршеном јутрењу, уз речи Васкршњег тропара: “Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова”, почела је света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Пресовештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење братства Саборног храма, ректора Богословије “Свети Јован Златоусти” протојереја – ставрофора Зорана Крстића, и архијерејског намесника крагујевачког Рајка Стефановића. Васкршњу посланицу је прочитао јереј Слободан Савић. Свим православним верницима честитамо најсветији и најрадоснији празник Васкрсења Христосвог уз радосни поздрав: Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Извор: Епархија шумадијска
  21. Нужда ријетког причешћа као прилика за спознају божанских енергија Архиепископ Јован нужду ријетког причешћа види као прилику за спознавање и причешће божанским енергијама. „У затвору сам схватио да није једина онтологија у Цркви она евхаристијска, већ да је могуће причестити се Богом божанским енергијама“ рекао је Владика, и додао да Бог није ограничен ни на који начин у смислу начина причешћа. „Нема мјеста гдје нема Божијих енергија и када се њима причешћујемо улазимо у заједницу са Њим, која је савршена у потпуности“ рекао је Архиепископ Јован, нагласивши да је то нарочито важно за оне који не могу да се причесте како не би постали малодушни. „Причешћивање Његовим енергијама није мање значајно и ефикасно од причешћивања на Литургији“, рекао је владика осврнувши се на дио молитве „Оче наш“ – да буде воља твоја. „Онај ко се преда Богу може очекивати да га прожму божанске енергије“ нагласио је поглавар аутономне Охридске архиепископије Архиепископ и Митрополит г. Јован. Ово да је Владика рекао пре епидемије, поништили би му диплому на БТФ или негде у Атини или Москви где већ није ни важно Неко је рекао, Владика Амфилохије мислим да ће Црква после корене изаћи јаша и изгледа да је то тако и што се разне онтологије и еклисиологије које су самопрогласиле поједине Владике као једине иситните доводе у питање и распршују као мехур од сапунице. Ми сада не морамо да одемо у затвор да би се поново вратили да се може накачити на божанске енергије и изван Литургије и заједнице. А то је до пре двадест или тридесет година било нормално, рецимо монах Калист није желео никако да се врати из пустиње, морао је владика Николај да га тера назад у свет јер му је био потребан да зида цркве. А данас такви монаси руше наводно поредак око епископа који једини може да дели дарове, али само док не завлада мало јачи грип и не стисне струка. Ми данас имамо комичне сутуације да Владике које раније нису давале да се причестиш више од два пута годишње, Владика Никанор банатски рецимо, инсистирају да се сви причешћују иако не могу да изађу из куће, или као рецимо Владика Игнатије који је инсистирао да служимо Литургију да би се на крају ње присајединили са Господом и да је то лек бесмртности, сада каже да то оставимо по страни и седимо кући и чекамо да епидемија прође. А што и један и други не кажу као владика Јован седите кући, постите, молите се, кајте се и Бог ће вас већ причестити својим енергијама?
  22. Овогодишњи Васкршњи пост је затекао људе у незапамћеном глобалном карантину. То поклапање је свакако случајност, али случајности можда могу имати значење за оне који их уоче. Ми доживљавамо карантин као заточеност у одређеном простору и као назив за собу или зграду у коју је заточена особа смештена. Ипак, quarantine је назив за трајање, за број дана. Реч потиче од италијанског израза quaranta giorni – а то је, период од четрдесет дана током којих је сваки брод који упловљава у Венецију морао да остане усидрен ван градске луке због мера предострожности против ширења куге. Карантин је, дакле на првом и најважнијем месту, временска категорија, ознака за време, а тек на другом месту и за простор. У ствари, quaranta giorni који су провођени у Венецији (подсећам се каснијег карантина у Венецији, који је описао Томас Ман)[1] преузимају своје име и значење од четрдесет дана Васкршњег поста (Quadragesima). Пост се још увек назива по периоду од 40 дана у италијанском и француском (la Quaresima и le Carême).[2] Сваки Васкршњи пост је карантин. Праксе које постоје за време Васкршњег поста имају за циљ да ставе свет и наше свакодневне интеракције са светом и са другима под суспензију.[3] Ту суспензију називамо пост. Пост је уздржање, пре свега од хране – будући да је исхрана наша главна веза са светом и пример свих начина на које се ми повезујемо са светом и другима – и, сходно томе, од сваке друге навике која нас везује за свет. Кроз одвајање од света, било буквално, било симболичко, пост нам омогућава да сагледамо свет и промишљамо о њему. Одвајање је неопходан предуслов за такву врсту промишљања. Докле год нисмо дистанцирани од света, остајемо привезани за њега двоструком везом: што се више занимамо за свет и бивамо заокупљени нашим светским (уобичајеним, свакодневним) пословима теже нам је да разумемо шта значи живети у свету. Пост уводи дистанцу између света и нас – истинску дистанцу која нам омогућава да сагледамо и промишљамо свет и наше постојање у њему. Карантин због пандемије корона вируса нас је све присилио на дистанцирање. По први пут, Васкршњег поста се „придржава“ цео свет. Васкршњи пост посматран из перспективе пандемије даје нешто другачију, и на неки начин „неправоверну“ процену нове стварности која се појавила широм света. Не предлажем нипошто, да би требало да се радујемо усред раста броја инфицираних и умрлих, због неког нејасног „духовног“ добитка. Напротив. Радије бих сугерисао да постоји више од само једног начина на који је могуће контекстуализовати и разумети страдање које је резултат тренутне кризе. Разумети карантин унутар контекста Васкршњег поста – разумевање које се јавља због чињенице да су се они десили у исто време – подразумева то да се искористи богатији појмовни апарат који проистиче из одређених библијских наратива (нпр. четрдесетогодишње лутање Јевреја кроз пустињу; четрдесетодневни постови Мојсија и Илије) и да се на тај начин животи које проводимо у карантину данас повежу са прошлошћу, да се они укључе у ток традиције, укратко да им се да језик којим могу да се искажу. Постоји, наравно, много говора о корона вирусу, појављује се мноштво графикона и статистика и свакодневна доза репортажа из погођених заједница. Ипак, ово искуство за сада остаје без адекватног језика којим би се изразило. Биолошка и епидемиолошка терминолгија – која је свакако неопходна – остаје неефикасна за давање смисла нашем искуству ове пандемије, зато што је језик науке апстрактан, док је наше искуство демонтаже света какав познајемо, сасвим конкретно. Још од Хомеровог времена се епске приповести и приче показују као успешније у преношењу и предавању смисла нашој стварности, од апстрактних дефиниција и формула. Четрдесет дана поста потичу од четрдесет дана који су поменути у Светом писму као време припреме за сусрет са светим и потпуно Другим: „И Мојсије остаде ондје код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хљеба не једући ни воде пијући; и написа Господ на плоче ријечи завјета, десет ријечи (заповести).“ (Изл 34,28) „А он (Илија) уставши једе и напи се; потом окријепивши се оним јелом ходаше четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.“(1Цар 19,8). Док Мојсије и Илија посте припремајући се за теофаније (јављања Бога), Христос чини то одмах након теофаније (Богојављења) које се десило приликом Његовог крштења у Јордану и као припрему за његово јавну делатност. „Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша. И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладње.“ (Мт 4, 1–2) Тиме што је практиковао четрдесетодневни пост Господ показује јединство и континуитет између два савеза, Старог и Новог; ипак, преокрећући редослед и постављајући свој четрдесетодневни пост после, уместо пре, Богојављења приликом Његовог крштења, показује да, за разлику од Мојсија и Илије, Он није просто један од пророка који има потребе за припремом и прочишћењем за сусрет са Богом. Тако, Његов пост долази после откривења на обалама Јордана, као припрема која ће га такође одвести на планину – духовна географија је увек означена планинама – међутим, Његово успињање на Голготу има потпуно другачију сврху: не да се сретне са Богом, већ пре да буде напуштен од Бога. Ипак, као код Мојсија и Илије, мада на другачији начин, Христово страдање на Калварији је моменат Његовог прослављења. Кроз ову кратку духовну ретроспективу, можемо разумети пост као симболичко и духовно успињање на „Божију планину“ (Синај, Хорив, Голгота) где се надамо да ћемо, као Мојсије и Илија сусрести Бога, док с друге стране морамо имати на уму да такво успињање може преузети облик распећа – тј. може преузети облик пута на Крст. У том смислу, читав живот хришћанина може бити схваћен као Васкршњи пост, док овај Васкршњи пост кроз који пролазимо претпоставља продужење[4] личних напора, што за последицу има то да дани постају „дуги“. Ипак дани васкршњег поста су ограничени одређеним бројем. Нумерација дана открива нам другачије значење: ако их можемо избројати, то је зато што их можемо одбројавати. „Четрдесет дана“ значи четрдесет-дана-до: елемент очекивања и антиципације је већ уписан у бројање дана. Њих је четрдесет и не више од тога: овде се може чути и осетити нека утеха, на самом почетку тих дана јасно је назначен њихов крај. Ти дани имају крај у оба смисла речи: временски су ограничени, односно, постоји тачка на којој ће се завршити, и имају крај у смислу да служе као средство за достизање циља. У оба смисла крај поста је Васкрс. Четрдесет дана пре Васкрса (или тачније речено четрдесет дана до Васкрса) су као четрдесет дана након Васкрса, они припадају Васкрсу. За календар Цркве, Васкрс је заиста велики празник, не само зато што се он прославља непрестано целе године у сваку недељу, него и зато што прослављање овог празника постаје централна тачка дугачког пред-празновања и подједнако дугачког после-празновања који, узети заједно обухватају скоро једну трећину године. Важност која је придата Васкрсу може се објаснити, поред других разлога, и тиме што он има улогу нашег Истока.[5] Васкрс је наш исток у том смислу да нам помаже да се оријентишемо у времену, као што нам географски исток помаже да се оријентишемо у простору.[6] Без такве оријентације, време постаје једнолично. Не можемо знати у ком смо периоду године. Време које је такво да се унутар њега не могу правити разлике, постаје неподношљиво и немогуће за живот: не само зато што постаје страшно монотоно, него такође и зато што без оријентације време нема усмерење, а без усмерења ни једна делатност се не може предузети. Временска дезоријентисаност паралише човека. Управо зато што је Васкршњи пост одбројавање до Васкрса он је период будности. Младожењин долазак[7] је на дохват руке; због тога не можемо више проводити наше дане у заборавности унутар брига овог света. Пост (у смислу уздржавања од хране) – истакнута карактеристика велико-посног периода – служи као пракса подсећања: као подсетник који имамо у форми константног не-поседовања света. Ако кроз исхрану ми интегришемо свет у себе, пост изузима нас из света. То отвара простор, дистанцу између нас и света, у којој ишчекивање Младожење може наћи места. Ова привремена суспензија света није мотивисана мржњом према световном и секуларном, нити она обезвређује свет, напротив; ако за време поста суспендујемо своје везе са светом, то није због тога да би избегли неку наводну моралну контаминацију од стране света, него да би повратили и обновили изворно уживање које нам је свет нудио када смо га први пут открили. Ако је обећање Васкрса понуђено свима, ако су сви народи позвани да узму учешћа у победи живота над смрћу, можда је прикладно да сви заједно путујемо путем покајања за време овогодишњег Васкршњег поста. Јован Пантелејмон Манусакис Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...