Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'интервју'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 226 results

  1. Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, рођени Ваљевац, емотивно и топло говори о блаженопочившем eпископу ваљевском Милутину, којем је посветио и песму „Човек насмејане душеˮ. У Васкршњем разговору открива да је почившег владику Милутина упознао пошто је Преосвећени дошао на трон Епархије ваљевске и да га памти као човека који је волео и дивио се целокупној Божјој творевини. Извор: Радио Источник
  2. Са званичног портала Инфо-службе Епархије бачке доносимо Васкршњи интервју са Његовим Преосвештенством Епископом мохачким г. Исихијем, викаром Епископа бачког. Који је духовни значај Празника Христовог Васкрсења? На који начин се у Светоархангелском манастиру у Ковиљу дочекује овај најрадоснији Празник? Одјекује ли истина Васкрсења довољно снажно у нашем времену препуном патњи и страдања? Да ли је можда атмосфера изолације – узрокована пандемијом вируса корона – допринела да хришћани ове године Празник Христовог Васкрсења доживе на један другачији начин? Колико се у заједницама Земља живих свакодневно осећа радост Васкрсења? Могу ли поједини догађаји да поколебају Православну Цркву на путу спасења и да учине да утихне светлост Васкрсења? О овим темама, о Васкрсу 2020. године, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом мохачким г. Исихијем, викаром Епископа бачког. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј дао је традиционални Васкршњи интервју Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Са првојерархом Српске Цркве разговарала је Мира Лолић-Мочевић, в.д. уредника Телевизије Храм.
  4. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије. *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира? Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом. По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема. *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима? "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна. Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности. Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају. *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта? Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду. Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака. Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег. Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима. *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност? Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности. Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо. Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор. Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире. Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења. Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8). *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa? Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима. Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом. Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио. *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности? Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери. Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14). Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности. *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања? Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора. Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света. Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку. Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14). Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан. *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу? Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари. На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером. Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа. Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања. Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Лета Господњег Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије. *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира? Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом. По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема. *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима? "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна. Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности. Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају. *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта? Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду. Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака. Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег. Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима. *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност? Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности. Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо. Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор. Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире. Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења. Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8). *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa? Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима. Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом. Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио. *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности? Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери. Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14). Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности. *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања? Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора. Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света. Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку. Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14). Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан. *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу? Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари. На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером. Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа. Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања. Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Лета Господњег Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  6. Малочас набасах на овај линк, тражећи неку пригодну слику за вибер групу и пронађох мој интервју за новине Политика од пре 9 година. Волео бих да поразговарамо шта се од тада променило, не само на нашем форуму овде, него уопште у мисији Цркве на интернету? Да ли је полет нестао, да ли се раширио на другачије видове? Коме није ташко да прочита, па да мало коментаришемо... Оче, да ли је грех бити на Фејсбуку? уторак, 08.03.2011. у 22:00 Д. Стојановић Шта мучи данашње вернике? Један од могућих приступа у потрази за одговором на ово питање може бити и: погледати која питања верници постављају по православним форумима. Ти форуми имају рубрике у којима је могуће упутити питање свештенику, затражити савет, тумачење или чути шта Црква мисли о неким савременим појавама, ситницама и „крупницама” са којима се сусрећемо у свакодневном животу. Да ли је грех бити члан Фејсбука? Треба ли дозволити деци да читају „Харија Потера”? Може ли хомосексуалац бити кум на црквеном венчању? Да ли је дозвољено пушити у време поста? Шта црква мисли о Најдановим круговима? Допушта ли Црква да девојка буде неудата или она мора бити супруга и мајка или монахиња? Какав је став цркве ако верник пожели да истетовира свеца на свом телу? У духу веома присутне приче о родној равноправности поставља се питање зашто жена не може да слави славу, а у време великих искушења – дилема која је граница Божјег праштања за грехе које стално понављамо. Колико год ова питања сликовито приказују време и друштво у којем живимо, ништа мање интересантне дилеме и недоумице у вези са питањима вере и ништа мање сликовито показују однос верника према цркви. Радознали желе да сазнају више о њеним унутрашњим правилима (Да ли свештеник носи мантију и код куће?), а ту су и они који траже одговоре на „вечна питања” (Зашто човек мора да греши?), траже се и ставови по питању припадника других цркава (хоће ли припадници других монотеистичких религија бити спасени), али и Библије (да ли је грех ако неко иде у цркву, а не жели да чита Библију). Нема „најтежих” питања, најтеже је давање примереног и задовољавајућег одговора, каже јереј Иван Цветковић, уредник и оснивач форума „Живе речи утехе”, за који истиче да је највећи православни форум на Балкану. – Позадина и природа безбројних питања се лако дају уочити и могли би, грубо речено, да се сврстају у неколико ставки. То су: духовна потрага, односно жеља за давањем смисла питању личног и општељудског постојања, глад и жеђ савременог човека за Богом, за смислом који не извире из сфере емпиријског. Присутан је и проблем (бес)смисла постојања зла, духовна и психолошка конфузија изазвана стављањем претераног акцента на чисто социјално-материјалну сферу живота, као и потреба оних који су верујући, али недовољно упознати са устројством црквеног живота, за дефинисањем и појашњењем значаја и одређених особености црквено-литургијског начина живота... Све то довољно речито сведочи колико је савремени човек, и поред свих постојећих открића и достигнућа, духовно осиромашен, раслабљен и уморан – истиче отац Иван. Њему су, каже, посебно занимљиве теме које се тичу разговора са неправославнима и атеистима, али и теме које говоре о теолошким проблемима. Најчешће је чуо питање у вези са „литургијском реформом” и тражење објашњења какав је то процес, да ли са собом носи црту доброг или лошег, шта представља у животу цркве... Верници траже и савете личне природе, желе да чују мишљење свештеника како да помогну детету које је попустило у школи или кћерки која је безвољна, али и шта да раде када се заљубе у младића који њих не воли. – Питања су увек личне природе, а проблеми које имамо су исти или слични код сваког од нас, јер просто делимо један живот, исте или сличне недоумице и носимо, на овај или онај начин, сличну животну тежину свеукупних проблема који нас окружују. Свештеник је дужан да буде и психолог. Он мора бити психолошки едукован и верзиран, кроз своје образовање, животни подвиг преображаја самога себе уз Божију помоћ, кроз искуство и делатну љубав према људима. У супротном је његов пастирски рад тотално обесмишљен и практично јалов. Реч психа, уопштено речено, значи душа, а она је један од најважнијих појмова у хришћанству – истиче отац Иван. Форум „Живе речи утехе” има око 3.300 корисника, постоји у оквиру сајта pouke.org, основаног 24. маја 2009. године, под духовним је руковођењем епископа шумадијског Јована и има, дакле, благослов српске цркве за свој рад. У уредничком тиму осим свештеника има и професора, историчара, преводилаца. Хиљаде корисника овог форума, које отац Иван описује као „веома активне”, сведоче да ни цркву никако није заобишла „Интернет револуција”. – Непотпуност овог виртуелног вида комуникације међу верницима, по мишљењу многих, лежи у немогућности пуног остваривања живог односа међу вернима. Он, с друге стране, представља претпоставку, а често и основ, реализације нових и конкретних односа међу људима који би се, највероватније, тешко упознали и остварили живи контакт да нема Интернета, тако да оно што би неко именовао као ману, може бити веома лако, на основу претходно реченог, преображено у позитивну црту овог вида савременог међуљудског саобраћаја – каже отац Иван. Са Интернетом су дошле нове могућности за мисију цркве, па је отац Иван најавио оснивање „православног фејсбука”, односно друштвене мреже која би повезала вернике и људи из цркве, али по том питању је за сада тајанствен, па открива тек да на томе ради много људи и да се нада да ће ускоро доћи време за реализацију ове идеје. Јелена Чалија Политика Online - Оче, да ли је грех бити на Фејсбуку? WWW.POLITIKA.RS <p>Шта мучи данашње вернике? Један од могућих приступа у потрази за одговором на ово питање може бити и: погледати која питања верници постављају по православним форумима. Ти форуми имају рубрике...
  7. INTERVJU: VLADIKA GRIGORIJE "U crkvama u Nemačkoj svake nedelje ima pet do deset novih lica, to je STRAŠNO ZA SRBIJU" Ranko Pivljanin 02.03.2020. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Da je sreće, sa Grigorijem, vladikom Diseldorfa i Nemačke, pričali bismo najviše o njegovoj novoj eparhiji, u kojoj službuje već godinu i po dana i u koju mu svakodnevno stižu novi vernici. Svestan je tužne istine, da dok se pune crkve u Diseldorfu, Berlinu, Hanoveru, prazne se one u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori... Ove pak u Crnoj Gori, zajedno sa pripadajućim im vernim narodom, prolaze iskušenja koja pomno prati, u srcu mu odzvanja puls tamošnjih litija koje oduljiše trajanjem a uljudiše porukom i snagom i najveći deo razgovora bio je o ovim događajima. Vidi li im finale? - Kad je reč o tom pokretu naroda koji se pretvorio u jednu neprestanu litiju, a mogli bismo reći i u jednu neprestanu liturgiju, moj prvi utisak je da se dogodilo nešto kao u onoj narodnoj pesmi „usta raja ko iz zemlje trava“. U tom smislu sam vrlo srećan, zato što je to očigledno znak da se završava jedna epoha. I to nije samo epoha Đukanovića, to je epoha i Josipa Broza pa, ako hoćete, i epoha Kralja Nikole. Završava se epoha autokratskih vladavina koje traju po trideset, pedeset i šezdeset godina i to je nešto što je sigurno naš narod unazađivalo i unesrećivalo. U tom vremenu koje je iza nas bilo je i ratova i sukoba, i stradanja i smrti, mnogo bratoubistava, bratskih sukoba i bratske krvi a ove litije su, čini mi se, sve te ljude svele u jednu reku, koja želi da uplovi u jedno mirno pristanište i to smatram kao jednu veliku milost božiju. Nemam hrabrosti da kažem kako vidim to finale, ali ovo što sad vidim jesu te čiste i pročišćene reke ljudi koji ne nose u sebi mržnju. To je reka koja ne proklamuje neke dnevnopolitičke parole, to je reka ljudi koja putuje i plovi protiv laži. Ali ona se tim lažima ne suprotstavlja nekim poluistinama i u tome leži njena ogromna snaga. Ne čini li vam se, ako na tren zanemarimo sporni Zakon o slobodi veroispovesti kao okidač ovih okupljanja, da te ljude izvodi i vodi nešto iskonsko i dublje od prostog protesta? - Kada se god dogodi neki važan događaj, bez obzira na to da li je pozitivan ili negativan, on nikada nije posljedica datog trenutka. On je rezultat jednog dugog trajanja i dugog vremena. Taj trenutak koji se sad dogodio i za koji je okidač bio pomenuti zakon traje, mislim, više od stotinu godina. Da li ste razmišljali o tajmingu za donošenje spornog zakona upravo pred božićne praznike. Šta se htelo i šta se mislilo kad je odabran baš taj datum? - Prošle godine u leto dao sam jedan veliki intervju objavljen u knjizi „Gledajmo se u oči“ i u tom intervjuu sam govorio o tom zakonu. Imajući u vidu da to može biti i ironija, na jedan diplomatski način sam hvalio sposobnosti Mila Đukanovića da vlada trideset godina. Ali tada sam o tom zakonu, koji nije bio donesen, rekao da će to biti kamen na koji će se Milo Đukanović spotaći. Rekao sam da bi takav potez bio nepromišljen i da izvire iz omamljenosti vlašću i moći i potpunog zanemarivanja činjenice da bi se moglo desiti da „nikne raja ko iz zemlje trava“. Oni su mislili da je ta trava, to jest narod potpuno pregažen, da više ne postoji i da se to ne može dogoditi. U tome i jeste glavna obmana svih autokrata i svih ljudi koji misle da se može unedogled lagati. U trenutku kad se to pomisli – događa se ovo što se dogodilo u Crnoj Gori. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Postoji nešto što bi se moglo zvati tačkom preloma kod mnogo stvari pa je tako i kod režima, naročito onih koji dugo traju. Može li ovo biti taj momenat za Đukanovića? - Nemoguće je posedovati nešto što je šire od nas. Dakle, Bog o kome ja volim da govorim je u ovom svetu i on je sav svet ispunio sobom, ali ovaj svet ne može da obuhvati Boga, to jest mi ne možemo da obuhvatimo istinu. S druge strane, kada je reč o ljudima koji dođu na poziciju vlasti, oni misle da mogu sve da iskontrolišu i sve da postave kako njima odgovara i oni ne znaju šta znači ljudska sloboda, sloboda jedne ličnosti i sloboda jednog naroda i jedne zajednice. Sa slobodom može da se manipuliše i da se kalkuliše, ali u jednom trenutku će se otkriti istina da je ta sloboda mnogo veća i mnogo šira od onoga što neko misli da poseduje ili kontroliše. Pomenuto promišljanje slobode vrlo je naivno i pokazuje jedno ogromno neznanje o životu i tajni života. Čovek ne može da vlada nad svojim detetom, muž nad ženom, žena nad čovekom. Kako bismo mogli da vladamo? Samo na taj način ako dozvolimo da onaj drugi bude slobodan i da nas na osnovu te slobode prihvati – da nam se slobode razumeju i da mi na osnovu te slobode živimo zajedno a ne na osnovu moći, uticaja, vlasti. novca. Odavno je – ne samo kod nas nego i u svetu – počelo da se gleda tim jednim okom – ja imam moć, imam novac, imam mogućnosti i ti si sad moj rob. Drugo oko mora uvek da vidi da rob može da se pobuni, da je i on božji čovek i da i on u sebi ima klicu slobode koja može odjednom da proklija i donese neverovatan rod. Zašto je ovo trebalo Đukanoviću i njegovom režimu? Da li je to uradio od svoje volje, da li je možda nateran ili je sam sebi izmislio još jedan zadatak pošto je sve ostale ispunio i uplašio se da će postati nepotreban? - Šta god da je od svega toga, to je bila glupost. Bilo da je naredba sa strane, bilo da je potekla iz njegove glave, bilo da je napravljeno kako bi homogenizovalo njegovu partiju koja se očigledno raspada (kao i u svakoj partiji – jedni su nezadovoljni što su drugi prezadovoljni). U tom smislu ja to ne mogu drugačije da objasnim nego kao nepromišljenost i glupost. Pričaju o vlasništvu i vlasnicima od pre 1918. godine, a Manastir Savinu su izgradili tvrdoški monasi i episkopi hercegovački, Ljubibratići. Ljubibratići i danas postoje, hoćemo li onda da vratimo Savinu u njihovo vlasništvo? Hoćemo li Moraču da vratimo Nemanjićima? Ili će to da uzme Đukanović, Marković, Janković? Kako je takva glupost mogla nekome da padne na pamet? U svakom slučaju, takvi potezi proizlaze iz čiste osionosti a osionost je najupečatljiviji izraz gluposti. Imate li vi jasnu predstavu šta taj zakon tačno proizvodi i koje su mu krajnje konsekvence ukoliko zaživi? - On proizvodi otimačinu, i to otimačinu imovine. Ali on proizvodi i mogućnost da tamo gde sestre monahinje od jutra do mraka nešto rade, sade, okopavaju, pleve, vezu, čiste... uđu neki ljudi kojima do toga uopšte nije stalo, da to devastiraju i posmatraju kao jedan kupoprodajni element. To je jedan vrlo ružan momenat. Drugo, ovim se pokušava pokazati: evo, ne postoji ništa na ovom svetu što nije pod mojom kontrolom. Ispričaću vam jednu priču. Veliki rimski car Trajan porobio je čitav svet. U jednom od tih porobljenih gradova, Antiohiji, bila je jedna mala zajednica hrišćana, i u toj zajednici bio je episkop koji se zvao Ignjatije Antiohijski. Trajanu bi dojavljeno da je sve pokoreno osim te male zajednice i tog starog episkopa, koji je tada imao više od sto godina. Onda je car Trajan doneo, prema sopstvenom mišljenju, mudru odluku da se taj stari episkop odvede u rimsku arenu i baci lavovima na uveseljavanje demosa. Tokom tog putovanja od Antiohije do Rima, Ignjatije je napisao sedam poslanica koje su i danas jedno od najvažnijih štiva u hrišćanskoj teologiji. Tako je Trajan proslavio Ignjatija za koga možda ne bi ni znali da ga on nije sproveo na pogubljenje. Danas Ignjatija slave i ljudi i Crkva a o Trajanu se zna po tabli i priči o kozijim ušima. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Crnogorska vlast kaže da je pitanje ovog zakona pitanje „pravne čistote“. Kako vama ta čistota izgleda? - Pričati o pravnoj čistoti u zemlji gde se pripadnici narko-kartela svakodnevno međusobno ubijaju zaista je besmisleno, neumesno i to ne treba ni komentarisati. Masovnost i istrajnost protesta naroda su iznenadili i vlast ali i ljude iz Crkve. Šta je to tako jako potaklo toliko ljudi da nedeljama uporno šetaju? - U litijama nisu samo oni koji se deklarišu kao pravoslavni vernici, nego i vernici drugih konfesija, ali i svi oni u kojima se decenijama taložila nepravda, to ponižavanje i zatiranje ljudske slobode i dostojanstva. Zahvaljujući mudrosti Crkve, sveštenika i episkopa tamošnjih, oni su tamo našli prostor u kome mogu da na jedan neobično jak, zadivljujući i dostojanstven način izraze to nezadovoljstvo. Kad ne bi postojali ovi animoziteti u svetu, podele na Istok i Zapad, Rusi i antirusi, proevropljanini i antievropljani, to bi bio jedan od najveličanstvenijih događaja trenutno u svetu. Litije su slične onim Gandijevim demonstracijama, to su demonstracije u kojima se peva Bogu. Ne slavi se nijedan čovek, već Bog i ono što je sveto na zemlji. I niko se tu ne pljuje, ne ruži i ne ponižava a narodu se daje mogućnost da mu dostojanstvo bude vraćeno. I zbog toga su na tim litijama prisutni i ljudi koji ne idu redovno u Crkvu, i oni koji idu u Crkvu, i oni koji se deklarišu kao Srbi i oni koji kažu da su Crnogorci, glasači jedne, druge i treće partije, jer su svi osetili da su tu prisutni i pravda i istina i, što je najvažnije, pomirenje. Tamo su deca i četnika i partizana, tamo nema više partija i to je važno. I Crkva je tu odigrala presudnu ulogu, jer litije nisu uzrok podela, već čin pomirenja i to je neverovatno važno. To je mnogo važnije od bilo kog čoveka i od bilo koje politike. Jedna od najveličanstvenijih stvari bio je istup vladike Metodija, koji je prebijen na Đurđevića Tari i koji u razgovoru sa šefom policije rekao „Pa, vi tučete ove domaćine a branite one koji to nisu“. Kažu da se taj policijski oficir postideo, a onda mu je rekao „Zašto niste rekli da ste vladika?“, na šta mu je Metodije rekao da su svi ljudi ovde vladike i ako ćete tući njih morate tući i mene. I oni su to ispunili, tukli su i njega i njih, ali uzalud. Kako vam izgleda držanje države Srbije i njene vlast spram događaja u Crnoj Gori? - Niko ko je imalo pratio situaciju nije bio toliko slep da nije video kako je ispočetka vlast države Srbije bila direktno na strani Đukanovića. I njihovi istupi su bili u pravcu nemešanja, da je to stvar države Crne Gore i tako dalje. Bilo je jasno da se ime tog moćnog političara Mila Đukanovića ne sme pomenuti i nije ga pomenuo niko od vrha do dna te vladajuće strukture. Međutim, u nastavku epizode, pošto su rasle litije a s njima i dostojanstvo naroda, došlo je do jednog preumljenja. Sada je situacija takva da nema napada na Đukanovića ali nema ni napada na mitropolita Amfilohija i na Crkvu i litije. To se očigledno ne isplati i razbilo bi se svakome o glavu. Svi su shvatili da ona raja koja je nikla ko iz zemlje trava može i njima da se dogodi – i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, događalo se u Makedoniji. Rečju, ne može se zatreti ljudska sloboda, ma koliko se neko trudio. Predstavnici vlasti kažu da je 70 do 80 odsto crkvenih objekata u vlasništvu države. Koliko vi takvih objekata znate? - To nema veze s istinom. Ako neko savesno upravlja nekom imovinom, to je u ovom trenutku Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i njene eparhije. I sad treba da se pojavi neko drugi i kaže nam: Mi smo ta država koja je vlasnik. Koja ste vi država? Koja je to država koja je naslednik te države od pre 1918. godine? Pa u ovom prošlom veku su se promenile četiri države Crne Gore. Kome će to ta država ostaviti u vlasništvo? Šta ako sutra dođu Italijani i kažu mi smo naslednici ove države, vladali smo njom od 1941. do 1944. i mi nasleđujemo tu državu? Je li taj naslednik Milo Đukanović kao kumrovački đak i po čemu bi on bio bliži toj državi nego Amfilohije? Crkva ima kontinuitet. Milo Đukanović i ljudi koji su napravili taj zakon nemaju osnovni pojam o tome šta je Crkva. Oni kao zagovornici građanske Crne Gore i deklarisani ateisti govore – mi hoćemo crnogorsku crkvu. Sad se našao Milo Đukanović i ljudi koji misle da sve znaju zato što imaju moć i novac i kažu neće biti ovako nego onako. E, ne može tako da bude nego će biti onako kako jeste. I u tom smislu je taj narod podržao Crkvu. Ne zbog Amfilohija, Joanikija, Atanasija, Petra, Pavla ili Janka nego zbog istine. Ljudi kada prepoznaju istinu istini se i obraduju. Isto kao što pred laži ćute i snebivaju se. Imamo paradoksalnu situaciju: vlasti kažu da Crkva hoće da postane vlasnik onoga što koristi. S druge strane, država bi da postane vlasnik onoga što ne koristi. Ako bi isterali svoje, šta mislite na koji način bi bile korišćene crkve i manastiri? - U poslanici Diognetu, koja je iz prvog veka, piše kako neki rimski imperator pita: ko ste vi hrišćani? Odgovor je glasio: mi smo oni koji sve imamo a ništa ne posedujemo. Kako poseduje Amfilohije Cetinjski manastir? Pa neće ga on ostaviti Radovićima, nego će ga ostaviti Crkvi. Dakle, Crkva koja se 2000 godina ponaša prema toj poslanici Diogneta – sve imamo, ništa ne posedujemo – ima ogromnu moć. Načitao sam se bezbroj naslova po tabloidima kako po Hercegovini posedujem hotele, kako crkve imaju vinarije. I onda sam otišao u Nemačku i od toga nemam ništa, ali ima Crkva. I to je ono što Crkvu čini drugačijom. Takva bi trebalo da bude i država i da onaj koji joj se nađe na čelu, ma koliko da je na vlasti, zna da će jednog dana otići. Vrlo važno je da to razaberemo. Ništa od toga Crkva neće da poseduje i ljudi koji šetaju, iako ne idu svaki dan u obližnji manastir, oni osećaju da je on njihov. Čiji je Ostrog? Pa svakog Srbina koji danas živi na planeti i ne samo Srbina nego svakog dobrog čoveka kome nikad niko neće reći: nemoj da ulaziš ovde, nemaš pravo. Niti je to za ovih četiri veka ikad iko rekao. I to je ono što taj narod tamo brani. Vidite li, ipak, iza sve ove „imovinsko-pravne“ priče, neku dublju i opasniju priču, nešto suštinskije što se iza brda valja? - Nije lako objasniti to uvođenje antsisrpstva, koje je potpuno neprirodno Crnoj Gori. Trener vaterpolo reprezentacije Crne Gore ide na Cetinje i tamo ljubi ikonu, košarkaš Mirotić ide u litiji sa ikonom u rukama. To su ljudi koji su oličenje dobrog Crnogorca ali su Srbi. A mi imamo propagandu kojom se Crnogorcima nameće animozitet prema Srbima i to veći nego prema Hrvatima ili Muslimanima. To ne može i ne smije da bude. To je glupost. Isto kao što je glupost pravljenje animoziteta prema Crnogorcima u Beogradu i to rade ljudi koji ne bi smeli to da rade jer su na odgovornim mestima. To je za kaznu i biće kažnjeno. Narod će to kazniti. Mi smo rođaci, krvni i duhovni srodnici u svakom pogledu. Tako da je to rasrbljivanje nemoguća misija, makar iza nje stajale najveće sile ovoga sveta. E, sad problem je kad mi u tome učestvujemo. Problem je kad mi nećemo da pričamo sa ljudima u Makedoniji koji su nam srodni i po veri i po krvi. Problem je kad mi kažemo: šta hoćete vi Crnogorci, šta tražite vi Bosanci? A svi mi tamo iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore gledamo u Beograd kao u svetionik i u sunce. Ne može, ne sme niko odavde da kaže nama tamo „šta vi hoćete?“, niti mi tamo nekom ovde smemo reći „nisi dobrodošao“. Nego, jedva te čekamo. U tom smislu mislim da je to nemoguća misija, samo mi u tome ne smemo da učestvujemo. Da se malo odmaknemo od Crne Gore, koliko ste upoznati sa sukobima na Bogoslovskom fakultetu, nakon što je Sinod uskratio blagoslov dekanu vladici Ignjatiju koji se usprotivio udaljavanju iz nastave predavača episkopa Maksima i vašeg saradnika Marka Vilotića? - Tu se ne radi samo o unutarcrkvenoj stvari već o sukobu sa samim Univerzitetom, akademskom javnošću i akademskim svetom. U tom smislu to je jedna tužna priča koja je meni poznata ali radije ću o tome razgovarati na našem Saboru sa našim patrijarhom i drugim episkopima nego preko medija. Ono što je jasno, jeste da se radi o jednom progonu ljudi koji su, opet se vraćamo na to, štitili slobodu. Zavladao je poslednjih desetak godina jedan duh da je najbolje sve pokoriti i staviti pod neku kontrolu, ne dati nikome da misli drugačije. Iz tog nekog razočarenja u demokratiju otišlo se u totalitarizam. U tom smislu su se mnogi ljudi pokazali kao slabi a ovi što su gonjeni sigurno će biti pobednici i to je tako od početka sveta i hrišćanstva. Vaš odlazak u Nemačku je tumačen na dva načina. Po jednoj ste tamo poslati da bi vas udaljili od mogućnosti da postanete patrijarh, po drugoj tamo ste otišli upravo da se zato pripremite. Šta je istina? - Istina je daleko i od jedne i od druge teze. Istina je da tamo odlaze desetine hiljada ljudi i da ta eparhija postaje veća od svih eparhija u Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Istina je i da je mene mnogo toga kod nas počelo da opterećuje i da nisam imao snage da se borim s tim a istina je i da sam završio jednu dugu fazu života u Hercegovini, koja je moja otadžbina i moj život. Hteo sam da uradim nešto novo i da probam da taj naš narod okupim i saberem i pokušam da učinim sve kako ga ne bismo izgubili. Jer ti ljudi, ako ne budu imali pastira, izgubiće se. Ono što mogu da kažem jeste da su to, u mnogo čemu, naši najbolji ljudi koje imamo u ovom trenutku. Kad to govorim, naročito mislim na mlade ljude. Da bi neko otišao u inostranstvo, on pre svega, treba da bude hrabar. Da se tamo snađe mora da bude pametan. Da tamo opstane kao Srbin i pravoslavac mora da bude patriota mnogo veći od onih koji žive ovde. Mnogi od njih bi mogli reći – mi smo proterani, ali niko to tamo neće reći. Postoji jedna čežnja za otadžbinom ali tamo postoje uslovi da se radi, zaradi i dostojanstveno živi. Postoji bezbroj primera za to. Dva moja sveštenika su tamo došla sa po šestoro dece, a jedan od njih je ovako rezonovao: „Moja ćerka studira psihologiju i ako bude htela da se zaposli, moraće da lepi plakate neke stranke. Ja to ne želim da gledam“. A to su ljudi koji su u Srbiji imali i kuće i imanja i pristojan život ali preovladala je potreba za dostojanstvom. FOTO: S PASALIC / RAS SRBIJA Naviknuste li se vi na život u Nemačkoj? - Moj život tamo je bukvalno pretvoren u jedno veliko putovanje. Od Diseldorfa do Frankfurta, od Frankfurta do Berlina, od Berlina do Hamburga, od Hamburga do Minhena i na tom putu bezbroj malih gradova i mesta. Priviligovan sam što kroz ta putovanja mogu da upoznajem i ljude i jednu zaista veliku kulturu. Živimo u najbogatijoj i najmoćniojoj zemlji u Evropi ali pratimo šta se dešava u Srbiji i trudimo se da učinimo najviše što možemo jedni za druge i događaju se prelepe stvari. Do sada nigde u Nemačkoj nisam govorio na nekoj tribini a da je bilo manje od dvesta prisutnih, što uopšte nije lako za te ljude koji su opterećeni poslom i kubure s vremenom. Bogu hvala, na liturgiju dolazi sve veći broj ljudi i Crkva u svakom pogledu napreduje. Na šta vam liči Srbija u osvit predstojećih izbora, aktuelna je priča o bojkotu, atmosfera je uzavrela? - Bio sam jesenas u Srbiji kad je bila služba u Žiči i nisam odavno video tako lepu a tako zapuštenu zemlju kao što je Srbija. Ja sam čovek sa planine i znam šta znači kad je njiva uzorana a livada pokošena. U Nemačkoj ne postoji nijedna neobrađena njiva iako je ona industrijski najmoćnija zemlja u Evropi. Mi smo narod od njive a njive su nam zaparložene. Nema ljudi, oni odlaze, što u pomenutu Nemačku, što u Ameriku i najstrašnije mi je što mi se čini da to ljude koji su odgovorni ne zabrinjava. U svakoj crkvi, a ima ih osamdeset u Nemačkoj, svake nedelje ima pet do deset novih lica. To je strašno za Srbiju i to je poziv na uzbunu. A što se politike i izbora tiče, o njima je mnogo ljudi dosta toga reklo i nema potrebe da i ja govorim. Očigledno je da uslovi za normalne izbore ne postoje i taj argument koji iznosi opozicija u pravcu bojkota po meni je logičan. Od Vučića traže da prizna Kosovo Ima li na osnovu vaših saznanja ili uvida nešto novo na vidiku što se tiče Kosova. Kao da je kraj godine postavljen kao dedlajn za rešenje tog pitanja? - Potpuno je jasno da se tu traži takozvano međusobno priznanje. To je, po meni, još jedna besmislica. Šta će Srbiji međusobno priznanje, Srbija je priznata zemlja. Drugo, ja nisam ni za koji oblik priznanja Kosova. Ali jesam za suživot sa Albancima, jesam za to da oni imaju osećaj slobode, da se radi i komunicira sa njima. Zapadni političari, koliko vidim, očekuju da čovek koji vodi Srbiju potpiše to priznanje Kosova. On, koliko vidim, pokušava na sve načine da to izbegne. Da li će to moći ili neće – ne znam, ali u svakom slučaju ne vidim da ni Zapad ni sama Srbija imaju rešenje za taj problem. Isto tako nema rešenje ni Priština koja je sve svoje nade položila u moć i silu velikih država. Stvar nimalo nije jednostavna. Mislim da ako postoje prijatelji na Zapadu, oni treba da pokažu to prijateljstvo tako što će napraviti normalan život na ovim prostorima a ne što ćemo svako malo potpisivati neki novi sporazum o ovom i onome, o novim razgraničenjima ili novim granicama, koje, usput, očigledno neće biti stabilne. Treba raditi na tome da se normalizuje život. Knjige se ipak čitaju Vaša knjiga “Gledajmo se u oči” je jedno od najčitanijih štiva u zemlji. Kakve reakcije čitalaca dopiru do vas? - Izdavač mi je rekao da je prodato vise od 30.000 knjiga za nepuna četiri meseca. Izgleda da se ipak knjige kupuju i čitaju. To je zaista prijatno čuti. Utešna je spoznaja da ljudi razumeju kad neko govori i piše iskreno.
  8. Протопрезвитер-ставрофор, ректор Цетињске богословије, поручује да људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Матица српска, пантеон српског памћења и кошница наше културе, памти све у име свих нас још од 1826, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Нови Сад, али не сећа се да је у њеном новосадском здању иједан говорник окупио толико мноштво људи као у четвртак вече отац Гојко Перовић, протојереј-ставрофор, ректор Цетињске богословије и један од предводника протестних литија у Црној Гори. Литије су и биле тема овог сусрета. Српска Атина и Српска Спарта у Матици српској поново су дисале као целина. - У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и ради - поручио је Перовић у интервјуу "Новостима". * Постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори? - Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано. * Чини се да литије делују лековито не само против спорног закона, него и неких "бољки" из политичке прошлости. Комунизма, на пример? - Да. Људи су изашли поводом закона, а јуче сам од једног пријатеља чуо да су људи изашли да проговоре и о неким неправдама још од 1948. године. Чини ми се да то није претерано. * Рекли сте током једног обраћања учесницима литије да се не памти оваква зима без снега, те да се Васкрс ушуњао у Црну Гору у време Божића... Хоће ли протести спојити Божић и Васкрс? - Ово је први час демократије на Балкану, раван античким полисима када су људи шетали улицама и расправљали о филозофско--политичким питањима. Е, сада имате то у Црној Гори. Људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани. Тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији. Сви певају, читају молитве. Последице оваквог протеста су далекосежније и од самог закона. Имамо људе који се више не боје шта ће рећи председник месне заједнице или директор на послу. Ослободили су се. * Шта би, после иронисања о "шетњама добрим за здравље" и замрачења медија, могао да буде следећи потез актуелне црногорске власти? - Њихов корак могао би да буде да се уразуме у правцу постизања неког решења. Не само због људи који протестују, него и зато што добијамо и неке упуте из међународне заједнице. Комесар ЕУ је, пре петнаестак дана у Црној Гори, на веома јасан начин скренуо пажњу да са овим Законом о слободи вероисповести није све у реду, да би требало да се прича и да су очи Европе упрте у Црну Гору. И из Савета Европе имамо констатацију да им није баш најјасније шта је власт хтела овим законом. Дакле, имамо ту интонацију Европе и све више грађана Црне Горе који су на улицама и који мирно и достојанствено протестују. * Стрепите ли да би власт могла да изазове намеран инцидент како би све кренуло другим, нежељеним правцем? - Свако здраворазуман мисли и о томе. Постоји та могућност када видите једносмерност представника власти који дозвољавају све само не да се прича о промени закона, што јесте захтев трећине бирачког тела у Црној Гори. Таква власт, без слуха за приговор и осећаја да прими критику, спремна је на све.Истовремено, гледајући пулс људи који учествују, ја се све мање тога плашим. Можда може неко да покуша, али дух који влада на протестима је такав да је инцидент непримењив. Не могу да пророкујем шта ће тачно бити, али дух протеста је такав да се јасно види ко није у духу литије. * Провејавају запажања да се у Црној Гори, у време литија, почео чешће употребљавати термин "Православна црква", него "Српска православна црква". Има ли места за такву бојазан? - Нема места тој теми. Српска православна црква је званично име наше цркве и оно се не скрива ни у саопштењима Епископског савета СПЦ. На литијама се носе обележја СПЦ, а наша мисионарска потреба је да нашом терминологијом идемо мало даље од административног имена наше цркве, јер су учесници наших литија подједнако православни верници и Срби и они који се не осећају Србима. Наша потреба јесте да нагласимо да то јесте СПЦ, али да она, као таква, јесте црква свих православних верника у Црној Гори. Желимо да нагласимо да је право име СПЦ, као и руске, грчке, бугарске, у ствари православна црква, црква која окупља све и не дели никога по нацији. Али, име, статус и устројство СПЦ нити ко доводи у питање, нити коме пада на памет да то ради. Наша мисионарска потреба је да у изразу, беседи и комуникацији са присутнима нагласимо васељенски, универзални значај наше СПЦ. * Не прија вам што вас таблоидни медији у безмало рок маниру проглашавају "звездом литија"? - Кад се подигне талас, на врху избије пена, бела као грива. А шта с њом бива? Када се талас повуче, пена прва нестаје. Никаква кап воде не треба да помисли да је она неки фактор у овом таласу. То би било ружно и помислити и говорити. Овај народ у Црној Гори демонстрирао је прву истину наше вере, а то је да је она ствар саборности, једна моба, заједнички "посао" у којем се добро зна и ко га води и кад почиње. * Јесте ли чули песму реп групе "Београдски синдикат" посвећену литијама? - Јесам, предивна песма! Погодила је у центар, у дух и суштину ових протеста. Извор: Новости
  9. VLADIKA ATANASIJE POZIVA NA MIR "Verujem da će narod odbraniti svoje svetinje" WWW.BLIC.RS Broj ljudi u litijama je zadivljujuć i to je iznenađenje i za mitropolita koji je do srži i Crnogorac i Srbin. Nadam se da će taj divan narod pobediti, osetio se ugroženim jer diraju njihove svetinje.
  10. Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо интервју са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом цетињским и Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем (Радовићам).
  11. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости: Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву? Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава. Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима. И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много. И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност. Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог? То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде. Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти. Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе. Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе? Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор. Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада? Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима… А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље. Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву? Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније… И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”! То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем. Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага… Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије? Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала. Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту. Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете. На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади? Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ. Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година? Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву. У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања. Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању? Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење. Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам? Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају. У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност. Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему. А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа. Разговарала: Јелена Јоргачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости: Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву? Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава. Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима. И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много. И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност. Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог? То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде. Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти. Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе. Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе? Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор. Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада? Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима… А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље. Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву? Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније… И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”! То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем. Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага… Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије? Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала. Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту. Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете. На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади? Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ. Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година? Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву. У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања. Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању? Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење. Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам? Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају. У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност. Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему. А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа. Разговарала: Јелена Јоргачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом новосадским и бачким др Иринејем, који је на грчком језику (са преводом на српски језик у титлу) вођен у храму Свете Ирине у Атини. Са Владиком Иринејем разговарао је Др Ставрос Јагазоглу је главни и одговорни уредник часописа "Теологија".
  14. Интегрални текст интервјуа Митрополита загребачко-љубљанског г. Профорија за дневни лист Новости. Високопреосвећени Владико, још увек смо у атмосфери великог празника Божића. Ви сте оба Божића, да тако кажемо, и по грегоријанском календару и по старом календару, дочекали и провели у Загребу. Са каквим осећањима проводите ова два празнична дана? Рођен сам у Бачкој, моја породица пореклом је из Босне, из Посавине, школовао сам се, између осталог, у Новом Саду и Београду. Зашто то говорим? Па зато што се у свим овим нашим градовима и областима, мање или више, атомсфера Божића, божићне радости, осећа и 25. децембра и 7. јануара. Бачка и Посавина су вишенационалне области, такав је и Нови Сад, а Београд је древна метропола космополитског духа. И не само по биографским чињеницама, него по васпитању и духовном усмерењу, осећам потребу и радујем се ако могу лепоту и доживљај празника да поделим са другима, да ближњем друге вере, поготово ако је брат хришћанин, пренесем лични доживљај радости због рођења Спаситеља света, Спаситеља човека и свега створеног. И обрнуто, радујем се са суграђанима који десетак дана пре нас славе Рождество Христово. Не знам колико сте упознати, али Загреб је, по општој оцени, у предбожићно време, у време адвента, један од најлепше уређених европских градова. Хиљаде празнично одевених Загрепчана свих узраста, на дивно уређеним и окићеним трговима и улицама очекују празник који нас подсећа на најлепши и највећи дар који човек може да очекује. Уколико нисмо у стању да радост празника какав је Божић, веру и наду коју Божић, мали Бог, доноси у свет, поделимо са другима, са људима које срећемо на улици, живимо врата до врата, онда смо ми хришћани, само на речима. Тако сам, рекох васпитаван од малих ногу у родитељском дому, потом у Цркви од духовног оца и учитеља, владике Иринеја, а такав етос настојао сам да пренесем монасима у манастиру, студентима на Богословском факултету, данас свештеницима у Хрватској и Словенији, верницима, али и да манифестујем тај дух у средини у којој живим и областима које ми је Црква поверила на духовно старање. Архијерејску дужност обављате у већинској римокатоличкој средини, па имате увид у доживљај хришћанства и православаца и римокатолика. Колико је јака свест у обе заједнице да верују у истог Бога и Јеванђеље? Да ли су разлике међу нама заиста толике да ни реч Божија није довољна да их премости? Не постоји никаква препрека коју Реч Божја, Љубав Божја не може надвладати. Али и ми и наш сусед треба да смо способни да прихватимо Бога, Љубав Божју. Уколико наш сусед у нама не препознаје ближњег и пријатеља ми треба да се молимо да Бог и његово и наше срце испуни добротом. Наравно без добрих дела, без човекољубља молитва неће бити делотворна. Али, свему претходи свест о сопственом идентитету. Уколико ми нисмо укорењени у томе да смо православни Срби, него то кријемо, онда не постоји могућност да нас сусед, колега на послу или на факултету, прихвати као себи равноправно људско биће. Уколико сами у себи правимо ограде, кријући или одбацујући сопствени идентитет, оно што јесмо поколењима, вековима, постајемо жестко подељене личности, које и када хоће не могу да равноправно опште са другима, којима сами ускраћују могућности да их прихвате онаквим какви јесу. Видите ли назнаке да Срби и конкректно Хрвати, могу да вером победе историју и њене трауме? Шта би били предуслови за овај по много чему рапидан заокрет у међусобним односима? Историју не треба побеђивати. Кључни догађаји из прошлости неког народа су они који омогућују разумевање садашњости и будућности. А најчешће у кључу политичке коректности постмодерног доба баш ти кључни догађаји и историјски периоди су они које треба победити, превредновати или чак одбацити да би, по тим пројекцијама, народи могли коегзистирати и сарађивати. Ни једна стратегија против другог човека, народа или Цркве не може бити успешна, јер није у скаладу са Божјом намером о човеку и Његовом победом над злом и смрћу оствареној у Христовој љубави на крсту. Вером, дакле, не треба побеђивати историју и историјско наслеђе него вером треба живети. Шта то значи: ићи у свети храм, молити се Богу, укратко живети светотајински, што не означава неку мистику него једноставан живот у коме се љубав и помоћ поклањају свакодневно ближњим, али и онима који нису ближњи, чак онима који нам нису превише склони или нису уопште. У међуљудским односима, укључујући и оне о којима говоримо, међунационалним односима Срба и Хрвата, постоји јасна и једноставна математика, директна пропорција: што више људи живи правим, делатним хришћанским животом то ће односи бити бољи. Владика бачки Иринеј у недавном интервјуу нашем листу говорио је и о односима наше Цркве са Римокатоличком црквом у Хрватској. Какви су, из Вашег угла, ови односи и да ли су оштре оптужбе Хрватске бискупске конференције на рачун Српске Православне Цркве угрозиле међусобно поштовање и сарадњу? Шаљући ме у Загреб Црква ми је дала и посебну одговорност да колико год то до мене стоји буде што мање искушења и проблема који угрожавају међусобно поштовање и сарадњу са католичким епископатом, свештенством, али и хрватским народом. Тај задатак, или то послушање, како ми у Цркви кажемо, прихватио сам потпуно буквално и извршавам га дословно и без остатка. Не могу да кажем да је то послушање лако или није лако, али могу да свима исповедим да и мали, најмањи успех, доноси осећај радости. На дан избора, пошао сам да гласам на изборима за председника Хрватске. Увек излазим на изборе. Противник сам апстиненције, белих листића и шарених лажа, заправо чекања да те странци доведу на власт. Стигао сам на изборно место пред крај времена, мислећи да ипак не упадам у неку гужву, људи тада могу бити нервозни и слично. Али нисам погодио је је пар десетина људи, озбиљно и у тишини чекало у реду испред гласачких кутија. Неколицина ме је поздравила са: „Добра вечер метрополите“, али и „Добро ти вече митрополите“. Недавно сам се срео са надбискупом Бозанићем. И на локалном нивоу две Цркве се сурећу са веома сличним питањима. Изнео сам му неке наше недоумице са којима се сусрећем. Показало се да је Католичка Црква у Хрватској принуђена да решава сличне проблеме које ми имамо у Србији и Српској, на пример. Надбискуп ми је дао добре, тачне, практичне и примењиве савете. Заиста сам задовољан и захвалан надбискупу на томе. И сада гледајте, колико сличних проблема имамо ако погледамо „превредновање“ базичних моралних начела у европској култури и начину живота, ригидни секуларизам, да не набрајам манифестације које сви знају. Или дискриминацију над хришћанима у разним деловима света, чак до затирања и нестајања. Здравом разуму се не поставља питање да ли треба сарађивати на таквим проблемима ли не. Истина, има и оних који не мисле тако. Али свако ко има искуство живота у верски мешовитој средини има став сличан овом који заступам. Питајте, на пример моје пријатеље надбискупа Хочевара, реиса Сеада или Исака Асиела. Завршене су манифестације централног обележавања 800 година стицања аутокефалности Српске Православне Цркве. Било је и критика, чак и међу владикама. Која је Ваша свеукупна оцена ових догађаја - да ли је Црква адекватно обележила важан јубилеј? Будући да сам председник извршног одбора за прославу јубилеја, незахвално је да о томе говорим. Али, како кажу - да се не фемкам и правим лажно скроман. Веома сам задовољан духовним и литургијским, научним и културним догађајима и манифестацијама у протеклој години. Изложба у Музеју Српске Православне Цркве и свечана академија у Сава центру, надилазе уобичајене манифестације које се о великим и значајним јубилејима у Србији организују. Веома важна је чињеница да су различите манифестације организоване у свим епархијама у земљи и расејању, али и да је 800 годишњи јубилеј Цркве надахнуо многе ствараоце, уметнике и научнике, да самостално стварају. Отуда низ књига, изложби, емисија и слично посвећених јубилеју и Светом Сави, а нису под непосредним покривотељством Цркве. Истина да је неколицина чланова нашег архијерејског Сабора јавно post festum изразила незадовољство што прослава није имала свеправославни карактер, што је била жеља и патријархова и свих нас, верујем целог нашег рода. Али одлуку је, из оправданих и незаоблазних разлога донео Сабор. Они који су у октобру изразили незадовољство одлуком Сабора су са том одлуком били сагласни у мају, на заседању. Ванредни сте професор на Православном богословском факултету у Београду, о коме се последњих недеља често говори, поводом разрешења са катедре владике западноамеричког Максима. Да ли се у овом случају факултет заиста нашао у вакууму црквених и универзитетских прописа, како се често тумачи у јавности? Иако је у једном делу електронских и штампаних медија током дужег времена систематски стварана таква слика моје је мишљење да је то наменски и сврховито произведен и представљен, у суштини непостојећи, проблем. Законска и регулативна акта Православног богословског факултета и Београдског универзитета су од самог повратка Факултета на Универзитет усклађена, што је више пута потврђено од стране надлежних органа самог Универзитета. Одређене посебности које постоје у Статуту Богословског факултета, а којих нема у регулативним актима других факултета, заснивају се на другачијем статусу највише просветне институције Српске Православне Цркве на Универзитету. Оне су и до сада, од стране одређених појединаца и група, биле стављане под јавни знак питања али је Уставни суд 2014. године потврдио правну заснованост и легитимност оваквог начина функционисања Православног богословског факултета. Зашто се данас ова вода поново узбуркава, ко то чини а ко му у томе помаже - сасвим јед друго питање и не приличи овом празничном времену и расположењу. Сигуран сам да ће, након разговора које нова управа Православног богословског факултета у сваком случају треба да обави са надлежним лицима на Универзитету као и Министарству. Како видите будућност односа наше Цркве са Васељенском патријаршијом после њеног неканонског мешања у устројство Православне цркве у Украјини и нашег јасно израженог става по овом питању? Став Српске Правослaвне Цркве, је саборски формулисан и изражава, како кажете јасан став да непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, а камоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Заиста жалимо и тугујемо због разбијања јединства свете Православне Саборне Цркве. Нужно је васпоставити пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу нама браћом у Христу Богу. Уверен сам да ће се наћи начин да се ово болно питање реши у духу светих канона наше Цркве. Ових дана у вези са одговором народа и Цркве на насилни Закон о слободи вероисповести, многи указују на сличност положаја Цркве и српског народа у Црној Гори и на Косову и Метохији. Како ви то видите? Та аналогија јесте више него трагична, али je тачна и то морамо прихватити као чињеницу и тражити најбољи излази из такве ситуације. Однос власти у Подгорици према српском народу, Српској Цркви, према православљу, па ако хоћете и демократском поретку и начелима, ништа није бољи него однос привремених органа у Приштини. Подгорички властодршци се уче, па као добри ученици у многоме по остварењу лоших намера и превазилазе учитеље. Власти у Приштини су недавно, у Новом Брду, средњовековном српском граду сребрном и златном, како га је описао Константин Философ, тачније у катедралном храму Светог Николе извршили експеримент in vivo, очигледну наставу не само за њихове подгоричке ђаке, него су нама показали шта ће бити са Морачом, Савином, Ждребаоником и другим манастирским и парохијским храмовима уколико попустимо у одбрани светиња. Што је још важније, ту аналогију не видимо смо ми: епископи, теолози, историчари, новинари и слично. Ту истоветност намера непријатеља види наш васцели православни род. Тако, после молебана који се служе у свим већим местима и храмовима у Републици Црној Гори, верни народ у литијама пева песме посвећене Косову, светом Цару Лазару и косовским јунацима, јунацима са Кошара и сличне песме. То нису ратничке песме. То су песме које настављају светолазаревску, заправо новозаветну Христову мисао да „Нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за ближње своје“. Тако је у Херцег Новом, Беранама, Никшићу, Андријевици, тако је у Београду, Новом Саду, Нишу. За Божић сам, верујем и Ви, добио неколико телефонских видео честитки са снимцима грандиозних молитвених скупова из набројаних места. Ти скупови су грандидозни по броју окупљених, али је још грандиознија народна вера у светост циљева за које се боре. Све то је оно што ме надахњује и испуњава силним поносом. Монашки живот започели сте у Дечанима. Како гледате на будућност Косова и Метохије, односно верујете ли у скоро распетљавање косовског чвора? Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово и у темеље нашег националног бића. Зато питање нације није теоретско питање, то је питање опстанка и живота. Питање да ли ћемо изгубити контакт са нашим манастирима, прошлошћу, с нашим заветом. Заветна свест Срба је толико снажна, чему смо и ове дане сведоци, да ми немамо разлога да се бавимо сопственим страхом за будућност Косова, за будућност Србије. Владика Николај је рекао да су наши непријатељи наши сурови пријатељи. Они ће нам сигурно помоћи, да се и ако смо заборавили, сетимо ко смо, да збијемо своје редове, да раздвојимо оно што је важно од мање важног. Они можда, с нама никада неће водити искрен и поштен дијалог. То не значи, међутим, да ми не треба са њима да будемо искрени и да не инсистирамо на разговору и тражењу обострано прихватљивог решења. У томе, пак, морамо бити сложни, макар у свему другом били на другачијим позицијама. То су теме у којима власт и опозиција треба да сарађују и да уложе сваки напор да нађу заједнички именитељ. Не смемо дозволити поделу на патриоте и издајнике. Није природно и нормално да се делимо око онога што нас обједињује и што нас чини оним што јесмо. Још мање је морално злоупотребљавати најбитније питање за остварење личних, страначких, групних интереса. Нарочито је важно да ми, као људи Цркве, избегнемо сваку врсту политикантског односа према Косову. Епископи и свештеници не треба да се опредељују између једне партије и друге, за једну или другу. За нас је политика само амбијент кроз који пролазимо као кроз Сцилу и Харидбу, сведочећи увек једну и исту истину, а то је, да је Христос разапет и васкрсао, да је победио смрт, да нам увек даје наду. Стога, ако смо са Христом, ми смо на крају, засигурно увек победници. Моје мишљење је да, уз помоћ Божју, треба подржати настојања државе да се обнови дијалог Срба и Шиптара, да се васпостави какав-такав суживот који је вековима текао на том подручју. Верујем да је сада јасно свима и светским силама и Албанцима: Косова и Метохије се никада нећемо одрећи. Свима би нам било лакше када би о Косову и Метохији преговарали они који тамо и живе, Срби и Шиптари. Наше је, међутим, да увек настојимо да пронађемо мирно и трајно решење. Став Цркве према Косову више пута је изрекао наш Сабор. А став Сабора најбоље је интерпретирао наш Патријарх кроз антологијску реченицу: Оно што дамо или поклонимо не можемо никада вратити, а оно што нам неко отме итекако имамо право и можемо вратити. Када бих говорио било шта више или мање од тога, искакао бих из оквира Цркве. И Председништво Србије и Патријаршија су последњих година мета критика са два становишта: једни тврде да Црква и држава националистички, под плаштом заштите Срба на Косову и Метохији, а сада и у Црној Гори, дестабилизују тамошњу ситуацију, а други да црква и држава не чине ништа за угрожени српски народ ван Србије. Како ви видите ове критике? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене групе људи у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни циљ и интерес. Истина је, има веома гласних критика на рачун државних власти и Српске Цркве да не чине или боље рећи да не чинимо довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу одмах се микрофони, камере и странице новина уступе онима који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да ремети идеални живот у узорним демократсим дражавама, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Јасно је да се дистрибуција слике, тона и средстава, кастинг глумаца различитих специјалности, међу којима има и тзв. корисних идиота, по потрби и утврђеном распоседу врши из једног центра. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! На крају нашег разговора желим Вама, свима који раде у Вечерњим новостима, и читаоцима срећно и благословено 2020. Лето љубави и милости Господње. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Дана 7. јануара 2020. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија-1“ приказан је традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања политичког аналитичара ДДТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, ових дана прослављамо празник Светлог Христовог Рођења, али чак ни празнична атмосфера не умањује свакодневне проблеме који се постављају пред нама и пред Црквом. Зато дозволите да данас кажемо неку реч и о бригама. Шта мислите, да ли ћу бити у праву ако кажем да је садашње време – време искушења за Руску Православну Цркву и за Православну Цркву у целини? Да ли се проверава наша способност да будемо јединствени? Јерусалимски патријарх предлаже поглаварима помесних Цркава да се окупе и да поразговарају о будућности Цркве, о могућем очувању православног јединства; исту иницијативу је покренуо и поглавар Албанске Православне Цркве. Како ви гледате на перспективу свеправославног јединства? Да ли је могуће да се оно сачува? — Православна Црква се нашла у условима мешања спољашњих снага које немају директне везе са Црквом без преседана. Снажан политички притисак се врши на читав низ помесних Цркава. Све је то повезано с познатим догађајима у Украјини, као и с покушајима да се локализују и у породицу Православних Цркава уведу расколничке групације у Украјини. Кад би се све то вршило путем консултација унутар помесних Православних Цркава, не би носило такав карактер као сад, и кривицу за то сноси, наравно, мешање спољних политичких снага. Зато можемо рећи да се Црква нашла у условима притиска без преседана. Неко одбија овај притисак, неко има довољно снаге да одбрани своју аутономију, а неко му подлеже. Зато што су услови у којима живе помесне Православне Цркве веома различити. Неке Цркве директно зависе од власти, на пример, Јеладска Црква. Свештеници примају плату, они су чиновници, с тачке гледишта њиховог финансирања. Природно, таква Црква има ограничене могућности да испољава своју аутономију. У извесном низу Цркава постоје други фактори притиска, који су, нажалост, данас покренути. Зато конфликт који постоји у породици помесних Православних Цркава не би био тако оштрог карактера да није спољашње интервенције. Веома нам је жао због тога и још једном благодаримо Богу на томе што наша Црква може смело, искрено и без скретања погледа у страну да каже: ми ни од кога не зависимо. — Кад смо се већ дотакли украјинске теме, шта ће се, Ваша Светости, по Вашем мишљењу тамо даље дешавати у погледу односа између друштва и Цркве? После председничких избора отворени, готово званични прогони који су се запажали у Украјини, против канонске Руске Православне Цркве су наизглед престали. Ипак, стално пристижу вести о томе да се наставља запоседање храмова. Шта мислите, хоће ли тамо поново бити заоштравања или ће све почети да јењава? — Тежак пораз господина Порошенка, који је, као што је познато, носио цариградски томос по читавој Украјини, желећи да на тај начин обезбеди подршку, сведочи да украјински православни народ није прихватио државно мешање у послове Цркве чије је оличење представљао господин Порошенко. Испоставило се да је његова филозофија – животна и политичка, побијена. Народ није прихватио ни њега, ни његове погледе на регулисање црквених односа, и то је, наравно, изванредно. То сведочи о мудрости православних Украјинаца, о њиховој способности да остану оно што јесу и да издржавају притисак са стране. А господин Зеленски је постао председник пре свега зато што се људима није свиђала Порошенкова политика. Зато би било врло чудно да председник настави кретање у правцу који је спроводио његов неуспешни претходник. Заиста, с доласком господина Зеленског много тога се променило набоље. Наравно, понегде постоји одређена инерција. Остаје непомирљив однос према Православној Цркви од стране читавог низа националистички оријентисаних организација. Али у принципу морам рећи да се мало-помало ситуација у Украјини мења набоље. Нека би дао Бог да се то дешава у свим правцима, како у односима између Цркве и државе, тако и кад је реч о ситуацији у којој се налазе наши верници у Украјини. Наравно, желео бих да у области руско-украјинских односа запажена позитивна динамика постане све моћнија и да доводи до све конкретнијих позитивних последица. — Сад ми дозволите да се поново дотакнем наших стари. Руско друштво је недавно приметно потресла законодавна иницијатива која се односи на насиље у породици и свакодневном животу. Нацрт закона је добио огроман број негативних коментара. Да ли је по Вашем мишљењу код нас уопште актуелна проблематика насиља у породици? — Сам појам „насиље у породици и свакодневном животу“ је нешто преузето са стране, из иностранства. Усвајање одговарајућих закона у страним земљама очигледно ствара у свести наших законодаваца извесну зависност од ових страних иновација, жељу да наше руске законе ускладе с оним што постоји у другим земљама. Моја тачка гледишта је следећа: пре свега треба да штитимо породицу. Свако спољашње мешање у породичне односе доноси врло негативне последице. Јер и у совјетско време смо пролазили кроз сличне ствари: било је различитих комитета у згради, партијских организација, активно су учествовали позорници. Али зар су ове добро организоване иницијативе помагале да се у породицу врати љубав? Да ли су помагале у отклањању отворених конфликата који су се најчешће завршавали разводима и несрећом? Није могуће вратити љубав међу супружницима уз помоћ милиционара и уз помоћ друштвених активиста. Зато што се корен проблема не налази споља, већ унутра, управо у оној сфери којом се бави Црква. Један од задатака Цркве се и састоји управо у томе да се у човековом срцу ојача љубав, без обзира на то да ли је ожењен или није. Наравно, изузетно је важно да се учврсти љубав у срцима брачних другова. И ми им упућујемо једноставну посланицу: да би човек волео другог треба да му да нешто своје. Нема љубави без жртве. Добро, „жртва“ је прејака реч; нема љубави без давања. Ако муж ништа не даје жени, нема љубави. Ако жена ништа не даје мужу, такође нема љубави. То је дивна тајна давања себе у име другог; то и није само испољавање љубави, већ је сама природа љубави. Рецимо, замислите, да ли у породици у којој су људи навикли да се дају једни другима, да живе у складу с међусобним интересима, може доћи до физичког насиља? То је апсолутно немогуће! Ево где је корен проблема, ево због чега је данас веома забринута наша Црква. Ми скрећемо пажњу на велике проблеме повезане с васпитавањем деце и омладине. Забринуто посматрамо шта се данас дешава у средњошколским установама. Видимо да чак и добри напори родитеља често не дају резултате у атмосфери која влада у дечјим и омладинским друштвима. Међутим, овај проблем превазилази оквире онога што разматрамо. То је проблем, као прво, омладинске културе, како омладина проводи своје време, како се граде односи у њиховој средини, посебно кад се налазе ван сваке родитељске контроле. То је огроман проблем који се тиче теме васпитања, и наравно, одговорности родитеља за поступке, па и за живот своје деце. — Хајде да поразговарамо још о породици. Где треба да помаже држава, а где Црква? На пример, знам да сте лично покренули читав низ иницијатива за пружање помоћи породицама с више деце и знам да се не остварује све. Какав је данас статус ових иницијатива, шта омета њихову реализацију? — Већ пре пар година сам говорећи у нашој скупштини рекао да треба усвојити закон о породицама с више деце. И ево шта је чудно – спремни су да усвоје закон о насиљу, а закон о породицама с више деце не разматрају. — А шта, по Вашем мишљењу, треба да стоји у овом закону? — То је веома важно. Треба да буде регулисан статус породица с више деце. Треба да буду наведени параметри за пружање помоћи породицама с више деце и одређене олакшице. Сви добро знају да нам је изузетно потребно повећање бројчаног стања нашег народа, да треба да расте наталитет. Међутим, број становника не расте уколико породица има једно дете; чак и двоје деце у породици доводе само до одржавања постојећег броја. Дакле, потребно је најмање троје деце. А да бисмо подстакли људе на то да имају више деце пре свега држава треба да учини одређене кораке. Треба усвојити законе који би подржавали овакве породице. Обавезно су потребне олакшице, треба размислити о томе чиме треба да се бави жена која има много деце: да ли треба да настави да ради или јој на неки начин треба доплаћивати за то што сама престаје да зарађује новац дајући своје здравље и време детету, дакле, обављајући врло важан посао с тачке гледишта државне користи. Кад бисмо успели да покренемо с мртве тачке закон о породицама с више деце мислим да би то у извесној мери подстакло наше људе да немају само једно, двоје и троје деце, него и више. — Ваша Светости, наредна година ће бити велика јубиларна година за нашу земљу. То је 75 година од Велике победе, биће много свечаних манифестација у целој земљи, али не само код нас, него и у иностранству, нарочито у суседним земљама. Хвала Богу! А шта за Цркву представља јубилеј Победе? — То је веома велики догађај. Дозволите да Вам кажем да је наш народ у Велики отаџбински рат ушао као један, а завршио га је као други. Јер године уочи рата су биле године репресија, прогона Цркве и тоталне безбожности. Уопште је тешко рећи шта би било с нашим народом с духовне тачке гледишта да није прошао кроз ова искушења. Кад сам у младости разговарао с људима који су се борили на фронту, многи су ми касније на питање: „А да ли су војници веровали у Бога?“ одговарали: „У рововима није било безбожника“. Никоме не линији фронта није падало на памет да каже: „Не верујем ни у каквог Бога, а сад хајде да устанемо и кренемо у сусрет ватреној паљби.“ Људи су се крстили, молили су се, можда нису увек имали у виду смисао који има обичан човек који верује у Бога. Али је вера била присутна у људским срцима и наравно, никуд није нестала након освајања Берлина. Због тога је верски препород у послератним годинама чији сам сведок био, наравно, условљен страшним искуством кроз које је прошао наш народ, и оним стварним искуством вере које су људи црпели у ватри ових страдања, како на фронту, тако и у позадини. Због тога за нас све што је повезано с Другим светским ратом, што је повезано с Победом, осим општеисторијског има још и дубок духовни значај. И тешко је рећи какав би био наш народ да није било свеопштег препорода вере у тешким ратним и послератним годинама. — Бог је помагао нашим војницима на бојном пољу... — Бог је помагао војницима. Родитељи су у војничке блузе зашивали текст 90. псалма „Живиј в помошчи“. Још увек се сећам како су ми старије жене показиале војничке блузе својих синова и говориле: „Видите, а овде, поред џепа, ближе срцу је „Живиј в помошчи“, и син ми је говорио да га је увек додиривао руком кад би кренуо у напад.“ С вером смо прошли кроз овај рат, и још једном желим да кажем: у овај рат смо ушли као један народ, а завршили смо га као други. — Ваша Светости, 2019. година је била јубиларна за вас лично. Тачно 50 година откако сте постали свештеник и монах, и у години која је на измаку сретали сте се са свештеницима које сте већ сами рукоположили. Видео сам ове људе, лично сам присуствовао тим манифестацијама – то су људи разних националности и различитих узраста. Да ли Ви гледајући данас њихова лица и даље осећате извесну одговорност за њих или сте их испратили? — Сама улога и призвање патријарха је да осећа, буде свестан и реализује одговорност за сву Цркву. А они људи које је патријарх рукоположио, наравно, увек имају и имаће посебно место у мом животу. Веома сам се обрадовао сусретима с овим младим свештеницима. Сећам се година свог школовања у духовним школама и општења с тадашњим младим клиром – наравно, ми смо формирани у изузетно тешким условима. Али се ова генерација не може упоредити с данашњом – данашња је боља. Ми никад не кажемо: ето, наша омладина је лоша, све је код нас лоше. Дакле, пошто сам проживео приличан број година могу да поредим различите генерације које сам видео у свом свесном црквеном животу. Данашња млада генерација је добра! Наравно, људи немају искуство невоља, секирације, свега онога под чијом тежином човек расте; живот младих људи је данас много једноставнији и комфорнији. Али мислим да ће свако у свом животу несумњиво доживети невоље које ће га прекалити, између осталог, и наши свештеници. Ипак, не желим им невоље, већ радостан живот. А данас запажам њихов здрав оптимизам, њихову искрену веру и тежњу да служе Цркви, њихово занимање за општецрквене проблеме. Наравно, ниво општег и специјалног образовања је веома порастао. Велики, ако не и већи проценат московског клира чине људи с два факултета, они који су завршили световне и богословске студије. Односно, то су људи који су у потпуности спремни за то да служе савременом човеку. Нека би дао Бог да се број призвања не смањује, да буде довољно свештеника, између осталог, и за духовно руковођење Московљанима. — Ваша Светости, 4. новембар 2019. године је био значајан дан за Руску Православну Цркву. Не само зато што је то Дан народног јединства и празник Казанске иконе Мајке Божије, већ и зато што се тог дана завршио велики процес уједињења Западноевропске архиепископије и Мајке-Цркве. Данас не схватају сви разлику: „Па добро, била је Црква, али је и била руска, шта се променило?“ Молим Вас да објасните какав је истински значај овог великог догађаја с тачке гледишта Цркве? — То је заиста велики историјски догађај. Револуција и грађански рат не само да су поделили тело руског народа, тако да се један део народа супротставио другом с оружјем у рукама. Ова драматична подела се у потпуности дотакла и тела Руске Православне Цркве. Црква је подељена на три дела: Цркву Московске патријаршије, која се у то време налазила у изузетно тешким условима у домовини, Руску Заграничну Цркву и онај део Руске Цркве који се налазио у западној Европи. Због политичких разлога у емиграцији су створена два црквена центра – у Сремским Карловцима у Југославији, где је отишао велики део руских емиграната, и у Паризу. Није случајно што су формирана два центра. Интелигенција је тежила ка Паризу, Париз је постао интелектуални центар руске емиграције и сви то знамо, у сваком случају, знају они који су се занимали за дела аутора који су тада живели у Паризу и који могу да суде о томе. А Сремски Карловци су били духовни центар, и појавила се извесна напетост између Париза и Сремских Карловаца – толика да је евхаристијско општење понекад било отежано, а понекад и немогуће. Односно, Црква се поделила на три дела, и наравно, први велики догађај у новијој историји је представљало уједињење с Руском Заграничном Црквом – оном која је своју прву престоницу имала у Сремским Карловцима. Друго поновно уједињење је било на дневном реду, али због многих разлога није могуће било остварити га подједнако брзо и динамично као што се то десило с Руском Заграничном Црквом. Међутим, дошло је време, што се каже, боље икад него никад. Зато је ово поновно уједињење изазвало у нама дубока осећања. На челу Париске архиепископије је био владика Јован Ренето, Француз по националности, којег лично веома добро познајем још из времена кад сам служио у Женеви. Он је увек гајио симпатије према Руској Цркви Московске патријаршије и то што се данас под његовим вођством цео овај део Цркве поново сјединио с нашом Црквом, наравно, представља догађај од великог духовног значаја. — Односно, читав век нам је био потребан да бисмо окренули ову страницу? — Читав век. Догађаји као што су револуција и рат који су повезани с многим жртвама и страдањима имају велику инерцију, која се врло споро превладава. Али по милости Божијој ми смо данас сведоци потпуног исцељења свих подела Руске Православне Цркве који су били изазвани револуционарним догађајима. — Ваша Светости, ево и Божићних дана. Традиционална је атмосфера празника и весеља – како да у овој вреви не заборавимо главно? Подсетите све нас у чему је смисао овог празника. — Смисао празника је у томе да нам Господ дарује спасење кроз долазак у свет Исуса Христа, Сина Божијег и Сина човечијег. Лако је објаснити смисао речи „спасење“ црквеним људима, али није лако то учинити за људе који нису уцрквљени с екрана општеруског телевизијског канала. Међутим, покушаћу да кажем шта је спасење. Ова реч не може имати никакав позитиван садржај уколико је одвојен од речи „срећа“. Међутим, права срећа не може бити пролазна. Човек не може до смрти да се смеје, рецимо, гледајући неку филмску комедију и да осети да је у потпуности срећан кад изађе из биоскопа. Зато што у тренутку може доћи у додир с нечим што ће бацити сенку на твоје стање. Међутим, долазак Спаситеља у свет нам даје основе да савладавамо све невоље, зато што смо наследници главног – Господ нас је спасио, постао је један од нас. Можемо да Му се обраћамо речима из Библије: „Ава, Оче!“, односно „Оче наш небески!“ Ова блискост човека и Бога, смањење удаљености коју нису могли да савладају чак ни древни пророци, представља наследство Христовог Рођења. С наше стране је потребно само да верујемо и да отворимо своје срце за Бога. Чим се то деси, чим ми начинимо корак одмах ћемо осетити да нам наш Господ и Спаситељ чини корак у сусрет. — Ваша Светости, срећан празник, хвала Вам. — Хвала Вама. Извор: Православие.ру
  16. Након дужег мука, владика Максим је поново дао интервју, очито му је тиховање тешко пало. Интервју је промотивног карактера, али Макси не би био он да може да ћути, него мора мало да подбоде, просто да би се коло сукоба наставило. Прво, и најупечатљивије је да је дао интервју за "Данас" отворено антицрквен медиј. Занимљиво је да је заобишао своја два сајта "Теологија нет" и епархијски. Друго, права посластица пргавости, и поред Саборске одлуке да не подржи Турску Патријаршију у њеним аспирацијама, Максим гура и даље свој став и цитира Стојана Гошевића, "да Цариграда нема, требало би га измислити" - цитат од пре 40 година, када је и свет и Црква била сасвим другачија. Треће, опет Максимова ненамерна грешка под редним бројем 569., иако тврди да у његовим текстовима никад нема никакве грешке, " мисли да је исправно волети древне Патријаршије и новије Аутокефалне Цркве и сарађивати са сваком од њих" Не прецизира, а новинар га не пита јер је вероватно сам себи писао питања, да ли под новијим Црквама, које би да воли и са којима би да сарађује, сматра и ону најновију Епифанијевско Кијевску? Одговор сви знамо! Четврто, додворава се НАТО-у, као он је НАТО владика... блоковска подела, Флоровски итд. НАТО је озбиљна институција и сигурно тамо нема места, за малог збуњеног дечака, који ето свако мало нешто погреши, погрешно се изрази, погрешно га схвате, новинари му подвале итд, иако генерално у стотинама страница својих дела, све је кристално јасно. Хау јес ноу. Макс.pdf
  17. Божићни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем о Божићу 2020. године у продукцији радија Православне Епархије нишке "Глас". Извор: Радио Глас
  18. Божићни интервју Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима за радио-емисију „Преображење”. *Ваше Преосвештенство, благословите! Христос се роди! Бог благословио! Ваистину се роди! *Налазимо се у Епархијском двору Епархије осечкопољске и барањске, у Вашем дому, хвала Вам на гостопримству Владико. Хвала вама што сте нас посетили. *У данима смо када је светлост Христовог Рождества све ближа и све сјајнија, када смо у потреби да чујемо и Ваше речи и Вашу поуку. Хвала Вам на прилици за овај интервју. Имамо неколико питања. Човечанство се ближи још једној прослави празника Божића, Рођења Христовог. Светлост овог Празника ће нас изнова обасјати. Молимо Вас, реците нам, чему нас учи Оваплоћење Богочовека? Као што смо се на самом почетку овог разговора поздравили са: „Христос се роди! Ваистину се роди!“, управо Светлост која проистиче из тог поздрава нас учи у ком правцу човек, а самим тим и цело човечанство треба да иде. Односно, ка оним вратима која отварају пут ка вечном животу. Кроз тајну Оваплоћења Христовог. Тајна Оваплоћења Богомладенца јесте надумна тајна за човека, велика тајна за спасење свакога човека појединачно. Јер Бог који је по природи савршен унижава себе, улази у људско тело и људској природи омогућава спасење и заједницу са Нествореним Богом. Добро сте рекли када сте у уводном делу разговора казали да је Рођење Светлост свету. Та Светлост нам открива стазу нашега спасења. Христово Оваплоћење је темељ живота у Цркви, темељ наде у будућност човека, темељ на којем се стичу јеванђелске врлине којима се човек изграђује и задобија дарове који су неопходни у остваривању духовног концепта живота, како човека појединачно, тако и заједнице у целини. Тајна Оваплоћења се базира искључиво на човеку. Човек из тајне Оваплоћења треба да увиди коју нам суштину доноси овај Празник, каква се радост отеловљује у контексту живота свакога од нас. То није радост у овоземаљском смислу него вечна радост у Христу и животу вечном. Целокупно људско биће бива овим Празником охристовљено – живи у љубави и радости Христовој. *Хвала Вам на поуци. Реците нам, сваки човек се као појединац суочава са неким својим личним проблемима, али како видимо, и читави народи стоје пред изазовима које носи свакодневица, узевши у обзир брачни живот, проблеме са одгајањем деце, друштвене проблеме. У чему савремени човек, односно где савремени човек треба да тражи Витлејемску звезду, ону водиљу која је преко потребна да се дође до правог знања, мира и радости? Ваше питање у себи једним делом носи и одговор: искључиво у Христу, на првом месту. Као неки нуклеус почетка тог тражења јесте породица. У овим данима када прослављамо овај дивни и велики Празник, који је почетак спасења човека, треба да ставимо акценат на породицу – јер је породица темељ друштва. Самим тим, породица је основа једне шире, велике литургијске заједнице. Породица треба да буде мала Црква која ће се касније само укључивати у ту велику литургијску заједницу. Нажалост, у времену у којем се данас налазимо породица је остала по страни, темељи породичног живота су урушени. Упркос свему, треба да видимо наду у овом празнику. Божић нам поручује да будемо наслоњени једни на друге, да имамо међусобне љубави и да управо та Витлејемска звезда треба да нам буде руководитељ у овоземаљском животу. То значи да овај свет у којем живимо, који не можемо заобићи и од којег се не можемо изоловати, треба да преображавамо својим животима и остваривањем и рађањем јеванђелске стварности у сваком човеку: рађањем љубави, наде и вере. Вера је темељ свих врлина ка којима човек треба да иде, а које се испуњавају у тајни Оваплоћења Христовог, тојест у тајни Божића. Треба да ставимо акценат на породицу, да се односи међу људима изграђују на Јеванђељу, на вредностима које су вечне и које нам уливају наду у бољу будућност и граде међусобно поштовање и љубав једних према другима, што нас и уводи у тајну овог Празника. *Преосвећени владико, гледајући тренутне друштвене и политичке токове, и хришћанство се налази пред великим изазовима. Јеванђеље нам проповеда врлине којима је врхунац у љубави Христовој. Како да се боримо против безумља које је решено да иде против цркве Христове? Као хришћани, на првоме месту, треба да знамо да све што се у овом свету дешава има сенку свега онога што ће се испунити у будућности. Све ово што се дешава је само сенка, она нема своју вечну садржину, него је само сурови тренутак у историји. Ако имамо веру, ако имамо наде и љубави – које нас воде, као што нас у овим данима води Витлејемска звезда, изнаћи ћемо решење за схватање целокупне стварности. Стварност се може гледати кроз тајну Христову. Све безакоње и све недаће које се намећу на плећа сваког хришћанина треба лечити искључиво Јеванђељем. Јеванђеље треба да буде лек којим се проналази решење за сваку насталу ситуацију. Јеванђеље нам то и открива кроз тајну Оваплоћења, откривамо то и кроз живот. Ако имамо наде и вере у то да је све у Христу остварено и испуњено, онда заиста овај живот, контекст живота у којем се налазимо, оно што сам и на почетку рекао, само су сенка и оно што је, могу слободно рећи – искушење, које ће у Христу Оваплоћеном наћи свој смисао и своје испуњење. *Преосвећени Владико, ово је други Божић који дочекујете као Епископ ове Епархије. Коју бисте поруку послали Вашим верницима који вас неуморно прате и слушају Ваше савете? На првом месту, треба да схватимо тајну Божића и поруку које Рођење Христово са собом носи. Са друге стране, да се наш народ, а знамо муке у којима се он налази и тескобе којима је обремењен, издигне изнад свих тих проблема управо кроз живот у нади, тојест кроз живот у Цркви. Као што ни у једном времену живот није био лак, али ако имамо вере пронаћи ћемо наду у празнику Христовог Рођења. Ако желимо својим умом да схватимо Господа, спознаћемо да је вечна истина заправо живот у љубави и загрљају Божјем. Оваплоћење нам улива наду, даје нам оптимизам и теши нас да ништа на овој земљи није крај, већ да је само један праг ка оним лепшим местима и бољим временима која долазе после овог живота. У овом животу се као прави хришћани изграђујемо врлинским начином живота, слушамо Реч Божју, реч наших пастира који увек треба да нас усмеравају у правцу тога живота, и тог облика и начина постојања нашега народа. Ако сагледамо историју, када год смо били омеђени Христом били смо благословен народ. Ја се искрено надам да ће та вера, која никада није ишчезла са ових простора, опет бити Витлејемска звезда која ће руководити овај народ ка Царству небеском. *Хвала Вам на поукама и очинској љубави. У миру и здрављу прославили Рождество Христово. Благословите. Живели, Бог вас благословио. Христос се роди! Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  19. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској? Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима! Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије. Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације. Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори. У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље! Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог? Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет. Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа. Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди! Јелена Косановић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  20. У јануарско-фебруарском 371. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем), игуманом свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Петар: У имену Божјем је суд и правда! *Оче Петре, помаже Бог и благословите! Реците нам укратко нешто о историји Вашег манастира и откуда тај назив Пиносава за ову велику светињу Шумадијске епархије Бог Вам помогао и Бог Вас благословио. Нема прецизних историјских података када је тачно настао манастир Пиносава, али се пратећи народно предање може закључити да је настао у периоду после Косовске битке 1389. па до подизања Смедеревске Тврђаве 1430. године. Иако једно народно предање каже да се и пре Косовске битке, овде, око неког старог црквишта, или пак, неке старе цркве, окупила војска која је из овог дела Лазареве Србије кренула на Косово, није поуздано познато да је то тада био манастир. Мада ни то није потпуно искључено. Једно друго и провереније народно предање каже да су се после Косовске битке у Смедерево и његову околину доселиле две рођене сестре са Косова, Видосава и Пиносава. Сестре су након очеве смрти наследиле велико благо па су се упутиле на север. Дошавши близу Смедерева одлучиле су да поделе велико благо и саграде своје задужбине. Видосава велику Саборну цркву Успенија Мајке Божије у Смедереву, а Пиносава Манастир Светом Архангелу Гаврилу у селу Кусадак. Тако је и било. Међутим, после пада Смедерева и целе српске деспотовине у турско ропство 1459. године, Турци су у одмазди срушили Саборни храм Успенија Мајке Божије у тадашњој престоници Србије. Да се не би заборавио спомен на овај свети храм и слушкињу Божију Видосаву, монаси Манастира Пиносава, ученици светих Синаита, као своју другу манастирску Славу узеше Успеније Пресвете Богородице. Тако је остало до данас јер наш Манастир подједнако свечано слави и храмовну славу Светог Архангела Гаврила и преславу – Успеније Мајке Божије. Значи, ова светиња у суштини носи то народско име по својој ктиторки - девојци Пиносави, родом са светог и славног српског Косова. *Да ли се зна какав је био тај први манастирски храм и до када је он опстао? Садашњи велики манастирски храм је очигледно из много каснијег периода. Први манастирски храм је према сачуваном народном предању био скривен у дубокој и густој шуми, поред кусадачког потока, и био је брвнара. Насељавали су га монаси исихасти који су живели једноставним и скривеним животом срца, у монашком безбрижју и непрестаној молитви. Све до Велике сеобе Срба под патријархом Српским Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, која је отпочела после пораза Срба у бици код Качаника, настали су тешки и суморни дани за православне хришћане у свим српским земљама – Македонији, Старој Србији, Шумадији, Босни, Херцеговини, Црној Гори. Посебно тешко било је у централним српским областима. Тада је пострадао и Манастир Светог Архангела Гаврила у шумадијским густим шумама и ширем реону села Кусадак. Сви монаси су тада мученички пострадали од Турака, а манастирски храм брвнара је спаљен и уништен. Претпоставља се да се ово пустошење Манастира Пиносава догодило крајем пролећа или почетком лета 1690. године. Могуће чак, и на сâм празник Вазнесења Христова. Касније, после престанка највећих турских зулума, храм брвнара Светог Архангела Гаврила је обновљен, али овог пута само као парохијски храм. Свете мошти ових монаха мученика налазе се сахрањене у ширем реону око и испод данашње нове цркве, што сведоче разна народна предања. Посебно је интересантно оно које каже да земља овде мирише на тамјан и смиље, и да читава околина манастира Пиносава појединих дана веома јако благоуха. Тога смо сви ми очевидци и сведоци и дан данас. Сматара се да су то небески знаци пројаве светости светих мученика Пиносавских, пострадалих од безбожних Агарјана. Данашњи манастирски храм саграђен је заједничком акцијом мештана Кусатка и шест околних села и то у периоду од 1841. до 1847. године, јер је верни народ захтевао већи храм за света богослужења. *У Манастиру Пиносава су сахрањени и многи знаменити људи из српске историје XIX века, а постоје и нека предања која везују Манастир Пиносаву и великог српског Вожда Карађорђа. О чему се ради? У праву сте. У време Првог српског устанка манастир Пиносава је био велики духовни и војни центар, мада и у то време само као парохијски храм, саграђен од дрвета. Око те цркве брвнаре сахрањивали су се многи истакнути људи из околине, а пре свега из села Кусадак и Азања. На пример ту је сахрањен Милоје Поповић Ђак, иначе Кусачанин, вођа прве социјалне буне коју је 1825. године подигао против књаза Милоша и његове страховладе. Буну је кнез Милош после неколико дана угушио, а Милоја Поповића Ђака казнио је без милости тј. смрћу вешањем. У Манастиру Пиносава сахрањени су и браћа Ђуша и Вујица Вулићевићи из Азање, оба велики јунаци у свим ратовима против Турака. Ђуша је као предводник Карађорђевих устаника за Смедеревску нахију погинуо 1805. године у борби за Смедерево. Као првог човека поменуте нахије наследио га је његов рођени брат Вујица Вулићевић. Какви су то јунаци били сведочи и податак да је „српски Ахил“, хајдук Вељко Петровић од чете Станоја Главаша прешао у чету Ђуше Вулићевића јер је сматрао да су браћа Вулићевићи највећи јунаци и најбоље војсковође устанка. Остало је записано да је Хајдук Вељко рекао: „Од свих српских старешина најволео сам слушати Вујицу, са којим ми је било најдраже ратовати против Турака.“ Такав велики и неустрашиви јунак бејаше Вујица, кнез Смедеревске нахије. Међутим, како сведочи знаменити српски мудрац Марко Миљанов Поповић, „чојство није исто што и јунаштво. Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство бранити другога од себеˮ. Иако велики организатор и јунак у оба српска устанка и десна рука и Вожда Карађорђа, а касније и Књаза Милоша Обреновића, Вујица се 1817. године, управо на дан манастирску Славе - Светог Архангела Гаврила, веома огрешио о свог кума Вожда Карађорђа. Наиме, када је Карађорђе 1817. године поново дошао у Србију, која је тада после Другог српског устанка била већ доста слободнија земља, Вујица Вулићевић је по наређењу Књаза Милоша организовао мучко убиство великог Карађорђа у Радовањском Лугу. Народ му је ово замерио јер је сматрао да је Вујица требао обавестити Карађорђа шта му се спрема, поготово јер су били кумови. Народ је са правом сматрао да је Вујица требао заједно са Карађорђм побећи преко Дунава и тако спасити главу и себи и Карађорђу. Овај црни белег у својој биографији Вујица је покушао да спере градњом Манастира Покајница и личним покајањем. Прилагао је Вујица и позлаћене путире за разне храмове и манастире и давао велике прилоге у новцу, али народ је тешко заборављао овакав тежак злочин. Ипак, верујемо да је Милост Божија далеко изнад сваког греха када се човек искрено покаје, па и изнад греха Вујичиног, те да му је Бог све опростио. Ми се и данас, сваке Литургије, молимо за покој његове душе. Последњих неколико година свог живота Вујица је провео презрен и одбачен од кнеза Милоша Обреновића. Упокојио се 1828. године и сахрањен је у Манастиру Пиносава, близу гроба Милоја Поповића Ђака. Посебно место у историји Манастира Пиносава припада и великоме Вожду Карађорђу који је поред једног великог храста, што и данас пркосно одолева зубу времена и носи назив Карађорђев храст, окупио велику војску. Устаници су се у току Литургије под ведрим небом и крошњом овог знаменитог храста причестили Светим Тајнама Тела и Крви Христове. *Кад сте већ код Карађорђа, желели би смо да Вас нешто упитамо и о његовом савременику поред чијих сте светих моштију замонашени – Светом Петру Цетињском? Ви сте 2005. године написали и акатист светом Петру. Реците нам нешто о том црногорском Мојсију, како га називате у поменутом Акатисту? Када би их имао времена и простора о том великом архијереју Српске Цркве, Митрополиту Црногорском, Скендеријском и Приморском, огњеносном подвижнику, сузном молитвенику за цео свет, најчистијем девственику, великом чудотворцу, богоозареном пророку, даровитом писцу, прекрасном песнику, храбром војсковођи, вештом дипломати, мудром измиритељу браће, милостивом хранитељу гладних, свеблагом утешитељу невољних и уцвељених, благословеном осветнику Косова, одлучном ујединитељу српских земаља, самоуком полиглоти, првом српском научнику, даровитом историчару, талентованом мистику и вештом практичару живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род, могао бих говорити данима. Свети Петар Цетињски је, усудио бих се рећи, по нечему чак већи и од самог највећег Србина у свим световима, Светога Саве Немањића. Иако нико од Срба није достигао те небеске висине Светога Саве, у појединим цртама свога живота Свети Петар Цетињски га је несумњиво надмашио. На пример, Свети Петар Цетиески је отишао у манастир са само 9 година, а замонашен је са свега 12, док је Свети Сава, у доста зрелијих 16 година, и отишао у манастир и замонашио се. Такође, Свети Петар је несумњиво живео у много тежим историјским околностима и имао је дуплу службу – са једне стране он је био први човек државе зване Црна Гора и Брда, а са друге, он је био архипастир верног народа Црне Горе, Скендерије и Приморја. Као први човек државе, он је, каквог ли само тешког Крста, морао своје Црногорце и Брђане лично војно предводити у свим својим ратовима и против Турака и против Арбанаса и против Наполеона. И у свим ратовима је изашао као победник иако је имао најмалобројнију, најслабије обучену и најсиромашније опремљену војску на Балкану. Свети Петар Цетињски је као неки нестварно стварни и стварно нестварни библијски и српски јунак из древне прошлости. Као неки нови Мојсије или Исус Навин. Као нови Константин или Душан Силни. Не постоји људска реч која достојно може описати небоземни лик овог земаљског Анђела и небеског човека. Колико је само море суза он пролио за сваког Србина, ма где тај Србин живео. То само Бог зна. Он је на пример и први Србин у историји који је Руском Цару, још на самом почетку XIX века, предложио и написао јасан план о обнови Славјано-сербског Царства, са главним градом Дубровником. Он је визионар српства и учитељ истинске побожности, на којој је све заснивао. Тај мали плавооки и риђокоси дечак светлог лица звани Лука, чије ми је дуго година непознато име пре његовог монашења, верујем по Промислу Божијем, открила једна стара Цетињанка, замонашио се са девет година и добио име Петар, по светом апостолу Петру. И гле чуда! Он је својим уснућем спојио два своја имена - име које је добио на Светом Крштењу Лука и име Петар које је добио на постригу у монаштву, које је и прославио својим светим животом. *Оче Петре, знамо да би сте нам могли дуго казивати о светом Петру Цетињском, крај чијег кивота сте замонашени 1997. године, о коме сте одржали велики број надахнутих предавања, коме сте написали и Акатист, али реците нам, коју бисте његову кратку поуку издвојили као срж његовог живота? Поуку која би била наук и за нас данас и за све хришћане свих времена. Реч његову која нас најбрже и најдиректније узводи ка истинском животу у Богу? Свака поука светога Петра Цетињског у себи садржи животворну и свеваскрсавајућу силу Духа Светога стечену смирењем, опитом и великим трудом, силом која натапа наше жедне душе вечним смислом и вечном науком Неба. Ипак, издвојио бих једну његову кратку поуку коју је изрекао учећи свој народ најважнијем делу – а то је живот у трајној и непрекидној молитви, чврстој вери у непобедивој нади у Божију Правду која је „спора“ али достижна и неминовна! Она гласи: „У имену Божијем је суд и правда“. У само пар речи тај велики и свети исихаста, који је сате и сате проводио у својој каменој келији призивајући најсветије име Христово, име без кога се према речима апостола Павла нико под капом Небеском не може спасити, открио нам је најдубљу духовну потку тајне живота. Без Богочовека Исуса нема истинског суда ни над човеком ни над васионом. Само у Њему, Свеблагом Исусу, јесте истински суд свакој људској мисли, свакој људској речи и сваком људском делу. И само у том Имену, које је изнад сваког имена, ми можемо стојати у вечној правди Божијој и бити истински људи којих се ни Бог ни цело Небо неће постидети. *Оче Петре, замолио бих вас да нам пред крај разговора кажете нешто и о обнови Манастира Пиносава у коме живите већ скоро три године? Свака обнова је и радост и Крст. Као и сав живот хришћански. Пре свега захвалио бих нашем Преосвећеном Епископу Шумадијском Г. Јовану који ми је дао свој Архијерејски Благослов да дођем и живим на овом светом и мученичком месту. Да и ја Милошћу Божијом уградим по који каменчић у небоземни мозаик историје и есхатона ове Светоархангелске светиње. Најважније је, наравно, што се обнавља живи литургијски и богослужбени живот манастира. Што народ све више и више долази на Свету Литургију. Што се све више људи исповеда и причешћује. То је оно што ме највише радује. Све остало, што обично називамо спољашњом обновом манастира, је такође важно, али је на далеком другом месту у односу на оно што је главно – духовна обнова и нас у манастиру и оних који посећују ове прелепо место мира Божијег и тишине Господње. Много тога је урађено захваљујући пре свега Богу, Пресветој Богородици, Светом Архангелу Гаврилу и молитвама нашег Архијереја и оца духовног Г. Јована. Посебно бих захвалио и Влади Републике Србије и Општини Смедеревска Паланка који су наново асфалтирали пут до манастира и помогли у новцу за разне пројекте – реконструкцију и санацију крова на манастирском храму, осветљењу храма, проширење паркинга за аутобусе и уређење прилазима овој светињи. Наравно, посебну захвалност дугујемо и великим добротворима нашег манастира а то су пре свега мештани Кусакта и разни добри људи из Кусатка, Азање, Паланке, Младеновца, целе Србије и иностранства, који су својим великим и малим прилозима допринели да Манастир Пиносава изгради мини еко фарму кока носиља, формира велики пчелињак, исфугује камени део храма, добије нови иконостас са прелепим иконама за манастирску Зимску Капелу, уреди фасаду старог конака итд. Када видим шта се све урадило за ове непуне три године могу само рећи – Слава Богу за све! *Реците нам и нешто из Вашег монашког опита што би могло бити утеха и подстрек савременом човеку да поред свих данашњих искушења буде и остане човек Христов. После својих четврт века проведених у разним манастирима наше Цркве, могу само поновити и себи и Вама ону реч светог Апостола Павла: Молимо се Богу без престанка. Сваки дан је нова шанса и слика целог живота. Зато, од раног јутра, ма како је тешко некад бити хришћанин, сетимо се да ако смо са Богом, све је лако. Пригрлимо чврсто Његово свеслатко име Исус. Нека наш ум и наша уста непрестано понављају „Господе Исусе Христе, помијуј меˮ. Макар расејано, макар на штакама, макар уздахом. Не бојмо се! Само понављајмо са смирењем. И само тада, ако истрајемо у смиреној молитви, ми ћемо бити истински радосни, мудри, одлучни, силни и истрајни. Чим раширимо руке и завапимо „Господе, спаси ме најгорег човека на земљиˮ, кренуће умиљење, демони ће побећи и радост ће доћи. Бог ће своје учинити, а наше је пре свега да се што више молимо и трудимо, да никада не одустајемо. Да нам Небо увек буде на првом месту, а све на земљи на другом. Да нам пост и молитва буду два крила душе. Да нам Литургија недељом буде најважнији догађај, а Свето Причешће стални циљ. Остало ће учинити наш Велики, Добри, Свемоћни, Непобедиви и надумно Милостиви Бог. Он нас воли изнад сваке мисли и изнад сваке речи, да ми то никада не можемо схватити до краја. Само срцем можемо делимично окусити. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 371. броју Православног мисионара (стр. 6-12) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Интервју митрополита Порфирија за Танјуг 5. Јануар 2020 Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској? Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божјих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима! Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову и Метохији, тешки за Српску Православну Цркву и какаву поруку шаљу српском народу ван Србије. Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације. Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори. У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље! Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права Српске Православне Цркве у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог? Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет. Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, родјења Христа. Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди! Извор: Танјуг http://www.spc.rs/sr/intervju_mitropolita_porfirija_za_tanjug
  22. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској? Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима! Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије. Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације. Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори. У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље! Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог? Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет. Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа. Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди! Јелена Косановић Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Slavija info TV Гост Славија инфо тв био је професор Александар Раковић. Професор Раковић је детаљно објаснио како стоје ствари унутар СПЦ у Црној Гори као и стање у опозицији о којој има само речи хвале. За Мила Ђукановића је рекао да је човек који има демонску енергију у себи и да је он конвертит који може бити сад било шта само не може бити Србин. Професор сматра да иза отимања цркава и манастира стоји и Ватиканска дубока држава у намери да на крају преузму наше цркве и манастире под изговором закупа од стране државе Црне Горе. По речима професора крајњи циљ је повезати Далмацију са племеном Kељменди у Албанији и одстранити православље из Црне Горе. За Раковића стање у Црној Гори је пресликан модел стања из независне државе Хрватске. Поред стања у Црној гори било је доста речи о деловању осталих наших суседа на територији Србија као и о деловању наше државе ван тренутних републичких граница. Препоручујем свима да погледају цео видео и да послушају шта је професор поручио нашем народу.
  24. Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо први део интервјуа са јеромонахом Доситејем, игуманом свештене обитељи манастира Ћелије код Лајковца, у Епархији шумадијској.
  25. Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у Претходних месеци у српској јавности приметна је медијска смутња у вези са дешавањима унутар Српске Православне Цркве. Листови Blic и Danas објавили су више текстова који се баве црквеним питањима, а прошле седмице имали смо интервју Владике Маскима НИН-у и гостовање Владике Григорија и о. Вукашина Милићевића на Novoj S (N1). Да се наведени медији у овоме не односе непристрасно и етички, него навијачки и манипулативно, показује тенденциозан избор саговорника, увек иста мета напада, а као пластичан доказ треба навести и случај одбијања једног полемичког текста од стране листа Danas (овде), иако је претходно у том листу аутор текста директно нападанут и омаловажаван. У овом осврту на интервју Преосвећеног Владике Максима НИН-у циљ нам је да укажемо на неколико места која би недовољно упућени читалац могао схватити погрешно: неке речи Владике Максима могу истовремено да представљају и његов чисто субјективан осећај и израз објективног стања ствари, а, уз то, постоји и низ неизречених података, што, све заједно, може да збуни читаоца и доведе до погрешних закључака. 1) Јесењи Сабор. Владика Максим каже да је са „многобројним“ другим архијерејима тражио јесењи Сабор. У питању је било њих 14 владика од 42, што је једна трећина. Тачно је да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати као лични утисак, али то је у реалности само једна трећина епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, тај захтев није хтело да потпише, што је двоструко више. Како бисмо избегли сваку потенцијалну манипулацију чињеницама, најбоље би било да кажемо: Нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Недовољно обавештени читалац овако може да стекне утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа већине владика. 2) Текстови Владике Давида. Владика Максим каже да они који га смењују са професорске катедре треба да чују и другу страну. Тако неупућени читалац може стећи утисак да чланови Синода уопште неће да чују одбрану Владике Максима, а можда чак инсинуира њихову злонамерност, ауторитарност, страх од контрааргумената, недостатак управо онога што Црква свим својим бићем треба да сведочи – а то је отвореност за дијалог и слободно мишљење. Читајући овај интервју читалац уопште и не помишља да се у мају ове године водила озбиљна и опширна расправа управо о проблемима које Владика Максим помиње и не помиње. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем интервјуа, најбоље би било јасно рећи: На Сабору у мају доста се разговарало о томе и закључили смо да ја нисам у праву, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме саслушају. То ново је оно што би, ако постоји, требало изнети и слободно објаснити у интервјуу. Овде, међутим, није изостављено само помињање саборске расправе у мају, него и помињање неколико опширних и јавних текстова једног од чланова Синода, Владике Давида, који се подробно баве управо овом проблематиком, што значи да представљају и слушање и озбиљно разматрање друге стране, односно ставова Владике Максима. Ти текстови су доступни на сајту Епархије Крушевачке (овде). Владика Максим ниједном не помиње нити име, нити ставове, ните релевантне текстове Владике Давида. То је погрешно, јер текстови Владике Давида су недовољно познати јавности којој се у интервјуу обраћа Владика Максим и долазак до њих би само био од користи за истину. 3) Критика и покајање на Сабору. Владика Максим у интервјуу не помиње своје покајање на Сабору у мају, а које је везано за однос према Светом Сави и његовом канонском, односно неканонском (што значи и преварантском) издејствовању аутокефалности. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем, најбоље би било управо овако да кажемо: Погрешно сам схватио и доживео Светога Саву, покајао сам се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. О томе да је Свети Сава потпуно канонски издејствовао аутокефалност Српске Цркве писао је након Сабора и Владика Атанасије Јевтић, духовни отац Владике Максима. Уз то, указано нам је тада, у време око Сабора, и на проблеме у вези са односом Владике Максима према Васељенској Патријаршији и Украјини, као и на његово потписивање на Сабору у Криту, које није у складу са Уставом СПЦ, а јесте са јавним претензијама Цариградске Патријаршије да под своју јурисдикцију присвоји све православне епархије у Америци, дакле и ону чији је он Епископ. Уз ове неизречене податке, читаоцу треба саопштити и Патријархову реченицу у писму Владици Атанасију Јевтићу, која каже да Владика Максим након покајања „и даље срља истим путем“. (овде) 4) Смена са факултета. Владика Максим каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов Статут. То је, наравно, јасно само по себи. Али, ноторна је чињеница и то да Православни богословски факултет има, законски регулисан, специјални статус у оквиру Београдског универзитета, то јест да он у првом реду припада Цркви. То је потребно рећи читаоцу јер он онда може да сазна да се правни статус неке професуре на ПБФ не самерава искључиво према секуларним универзитетским правилима, јер руководство БУ нема ништа са одговарајућим, православним учењем на ПБФ, које надгледа за то од Сабора делегирани Синод, као што нема ни са благословом Патријарха, без којег ниједан професор тамо не може да предаје. Да није тако, неки атеиста, таоиста или расколник би могли да предају на православном факултету. – Владика Максим то овде говори позивајући се на образложење одлуке Синода која се „претежно“ повезује са Статутом Универзитета. Јавности није доступан текст одлуке, па не можемо ништа прецизније рећи о томе. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, наћи ће апсолутну претежност на страни учења и делања Владике Максима, а исто следи и из већ поменутог Патријарховог писма. 5) Теорија еволуције. Говорећи о односу Цркве према теорији еволуције, Владика Максим каже да би био „небивали преседан у историји Православља“ да Црква „за супротну хришћанском учењу прогласи једну научну теорију“. Прво, овде се имплицира неко проглашавање од стране Цркве, о чему досада нигде није било речи, нити било каквих најава. Друго. Владика Максим неопрезно поистовећује теорију еволуције са науком, па закључује да Православље не треба да улази у сукоб са науком. Међутим, наука и теорија еволуције нису једно. То нас уче и научници највишега реда, између осталих хришћанин Џон Ленокс, професор математике на Оксфорду. Треће. То да ли би негативан однос Цркве према некој научној теорији, у смислу указивања на извесне супротности и неспојивости хришћанског Предања и неке научне теорије, био небивали преседан у историји Православља, треба сагледавати управо са аспекта историје Цркве. Црква се увек бавила актуелним изазовима – однос према икони (дакле, сликарству), према етнофилетизму, итд. Неко је пре 1300 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства! Четврто. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о еволутивном настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. Теорија еволуције је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости и о томе је Владика Давид подробно писао. Уз то треба поменути и да су заступници теорије еволуције најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања, те да сами они доказују како теорија еволуције нужно искључује веру у Христа. Професор еволуционизма на Оксфорду, Ричард Докинс, један је од најгласнијих. Став Владике Маскима, и осталих потписника тог Става, да је теорија еволуције тренутно једина „плаузибилна“ научна теорија, дакле да је она вероватна и највише уверавајућа, превиђа нужне и сведотичуће импликације такве вероватноће на живот човека, на љубав и сва практична питања у животу. Читаоца можемо подсетити на Фридриха Ничеа, који је, полазећи од теорије еволуције као истините, поштено и јасно закључио да је појам културе, појам права, појам морала, појам слободне воље као такав онда бесмислен и постоји само као производ наше заблуде. Ниче је имао тешке и подсмешљиве речи за оне који комбинују теорију еволуције и хришћанство. Један хришћанин, који држи теорију еволуције за плаузибилну, морао би – како би избегао подсмех савремених атеиста, а уједно и њихову, тиме произведену или оснажену, логичну сумњичавост и одстојање према Цркви – бити способан да одговори таквим аргументима као што су, на пример, Ничеови, са истим поштењем и истом снагом. Пето. Владика Максим не помиње сопствени покушај утеловљења постулата теорије еволуције у светоотачко Предање, то да су још Свети Оци човека одређивали као животињу. Дакле, не ради се само о односу према једној научној теорији и њеној плаузибилности, него и томе да се у самом православном Предању налазе истине до којих касније долази наука о еволуцији – а то је да је човек, заправо, животиња. Да се ту ради не само о погрешном него и о кривотворећем тумачењу неких места код Светих Отаца, указује Владика Давид у једном од последњих текстова (овде). 6) Таоизам. Владика Максим каже да му је приговорено и „благонаклоно виђење према таоизму“ у једном његовом тексту (овде). У самом приговору, међутим, примедба садржи оштрије речи од „благонаклоног виђења“. Ту своју идеју, у интервјуу, Владика Максим релативизује речима да је цитирао некога другог. Тај цитат, међутим, налази се на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. Уклопљеност смисла цитата са смислом целог текста показује да то није цитат који подразумева дистанцу аутора текста од цитата, него приклањање цитату као свом изразу. 7) Транспарентност Цркве. Говорећи о Сабору и Синоду, Владика Максим каже да рад Цркве уопште треба да буде транспарентнији. Није јасно зашто је онда баш он, Владика Максим, тражио да се из мајског саборског саопштења за јавност избаци следеће: „Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора.“ О нападу Blica на Владику Иринеја због ових реченица, као и само покајно писмо Владике Максима, читалац може да прочита овде. Опрезан читалац може да види да овај текст из Саопштења садржи један убедљивији израз покајања него само писмо Владике Максима. 8) Мир. Владика Максим упућује критике Синоду што је прослава 800 година аутокефалности СПЦ прошла без гостију из других Цркава. Да је било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница, знамо из периода пре наступања проблема везаних за додељивање аутокефалности Украјини. Међутим, како отад Москва и Цариград не саслужују, то је било немогуће. Нама је, ваљда, циљ мир, а не да доливамо уље на ватру. То је прво потребно објаснити читаоцу, а онда објаснити и свој евенутални предлог прославе на којој би заједно били и московски и цариградски патријарси и епископи. 9) Украјинско питање. Одговарајући на питање о додељивању аутокефалности „македонској, црногорској и украјинској православној цркви“, Владика Максим каже да се ту не могу повући „јасне паралеле“ и да је „свака од поменутих области случај за себе“. Читаоца би овде требало подсетити на геополитички контекст, те да је то бар једна јасна и више него очигледна паралела. А ту је, исто тако, и етнофилетизам као очигледан и од ових страна јавно изражен мотив. Одмах затим, након реченице да поменуте заједнице не испуњавају канонске услове за аутокефалију, Владика Максим додаје – логички немотивисано претходном реченицом – да је Митрополит Онуфрије некада сам био потписник захтева за украјинску аутокефалију. Након тога следи уопштен закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи и да га је потребно решити на Свеправославном Сабору. Потребно је обавестити читаоца овде о томе да је Владика Максим у једном јануарском интервјуу за Теологија.нет, дакле пре покајања у мају, аутокефалију коју је издејствовао Свети Сава писао под наводницима, покушавајући релативизацијом српске аутокефалије да оправда давање аутокефалије Украјини. Након оштре реакције опрезних читалаца, уредништво сајта је текст интервјуа унеколико, али суштински битно, изменило, дакле кривотворило, па сада доступни текст не представља аутентични интервју. На те неетичке измене првобитног текста Владика Максим, како би заштитио своје оригинално и слободно мишљење, није јавно реаговао. Ове информације свакако могу да утичу на боље разумевање изречених ставова и у овом, НИН-овом интервјуу. Читаоцу би, у сваком случају, требало рећи и то да Онуфрије као Митрополит у Украјини није тражио аутокефалију, те да стога аутокефалија не може ни да буде дата, без обзира што је он некад, пре постајања поглаваром, био потписник таквог захтева. То што је он некад то потписао евентуално говори о његовој личној несигурности, промени мишљења, другачијем контексту, можда о дволичности, шта год, али он је сада канонски поглавар у Кијеву и он увек наглашава да, као једини канонски поглавар, није тражио аутокефалију. Даље, овде је битно увидети и то да док се помиње некадашњи потпис садашњег канонског и од свих признатог Митрополита, истовремено се не помиње и садашње и некадашање неприпадање Цркви оних којима је Цариград дао аутокефалију: они су или избачени из Цркве, као нпр. Мираш Дедеић, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је, дакле, могуће да они који нису чланови Православне Цркве, без свете тајне крштења односно без свете тајне покајања, добију аутокефалност? Непомињање једне тако важне чињенице, а помињање некадашњег потписа садашњег канонског поглавара, може само да збуни читаоца и наведе на погрешне закључке. Тако, изостављањем битних конкретних чињеница, Владика Максим на крају уопштава проблем у једну нејасну, не баш одређену појаву: феномен кризе. Без објашњеног разлога фокус са постојећег и лако видљивог појединачног пребацује се на непостојећи општи план. Ако један једини патријарх са својим епископатом одлучи да да аутокефалију – против канона (што имплицира и сам Владика Максим) и против здравог разума (јер, био је много пута са разних страна упозорен куда то води, што Владика Максим не имплицира, него је, напротив, у поменутом кривотвореном интервјуу рекао да ће тај чин можда бити „квасац неког дубљег јединства“) – онда то не може представљати неки општи црквени феномен. Да ове збуњиве речи не би погрешно утицале на читаоца, најбоље је упутити га на јасни званични став Српске Православне Цркве по том питању (овде). 10) Ректорка Поповић. Посебно чуђење код читаоца може да изазове задивљеност Владике Максима пред реаговањем ректорке Поповић – пред њеном подршком студентима и тиме отпором актуелном режиму. Ако строго узмемо речи у оквиру овог интервјуа, испада да ректорка Поповић представља пример слободног става и узорног академског понашања, „храбрости и интегритета“, њу је ,,утешно видети“, она „брани живе људе“, док чланове Синода – Патријарха Иринеја, Митрополита Порфирија, Митрополита Хризостома, Владику Иринеја Буловића и Владику Давида – имплицитно не красе такве похвале, него: неприродност и избегавање дијалога, неумеће у разумевању факултетских правила, неразумевање текстова Владике Максима, несвест о значају прославе аутокефалности и неодговорност и лењост поводом њеног организовања, као и „супротност духу и завештању Светог Саве“. Непоменута чињеница је, међутим, да се реткорка Поповић првих дана опирала студентима, а тек онда одлучила да стане на њихову страну. Шта је разлог те промене стране, на читаоцу је да просуди сам. Ректор који своју дужност обавља по праву и по врлини не би ни допустио да дође до ситуације у којој студенти протестују због нечега што је изван њихове надлежности, као што су лажни докторати. У свету „друге Србије“, која данас готово апсолутно контролише јавност у Србији, притом, одмах постаје јунак онај који каже нешто што се коси са режимском политиком и криминалом, осим – а то је битно напоменути – ако та критика не долази са стајалишта одбране српских интереса и хришћанских вредности. Ректорка је баш тих дана своје храбре одбране живих људи уручила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, отац и мајка, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. Измишљање свих могућих псеудосексуалних идентитета, који бујају на Западу и пробујавају и код нас, засновано је управо на филозофији Џудит Батлер. Тај чин давања части је у најдубљој сагласности са политиком коју на том пољу води Влада Србије и коју симболизује њена председница. Ректорка на академском и институционалном универзитетском нивоу утемељује оно што актуелни режим корак по корак спроводи у пракси. Колико је њен чин подршке студентима храбар треба самеравати и са тог аспекта: она је активан чинилац борбе против хришћанских вредности, па је, из угла колонијалних интереса, којима служи и актуелни режим, њена ректорска позиција, заправо, неугрозива. 11) Борба. Владика Максим примећује парадоксалност додељивања Ордена Светога Саве Вучићу, који јавно пропагира поделу Косова и Метохије, односно „разграничење“ – дакле кршење Устава и крајњи чин предаје српске земље и тамошњих Срба на милост и немилост Арбанасима – што Црква једногласно оцењује као издају. У реду. Али, Владика Максим не примећује парадоксалност у томе што њега интервјуишу управо они који се по том питању не разликују од Вучића. Не примећује да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима. Како бисмо избегли сваки етички неспоразум са читаоцем, најбоље би било приметити и тај парадокс да медији који пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas, Blic, Nova S (N1) - заузимају страну у унутарцрквеним питањима и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Владика Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији. Помињање и проблематизовање и тог парадокса било би од помоћи, јер би читаоцу то био позив на поверење. Овако, у суочавању са овим очигледним парадоксима, можемо закључити да се ту ради само о спољашњим парадоксима, а о унутрашњој, не лако уочљивој, логичности. 12) Слободно мишљење Владике Григорија. Владика Григорије и о. Вукашин Милићевић – гостовали су у Utisku nedelje као браниоци слободног мишљења и у том контексту су говорили и о њему, Владици Максиму. Владика Григорије, који је претходно изјавио да је професор Мило Ломпар заслужио да добије Орден Светог Саве, није, међутим, као заступник слободног мишљења упитао водитељку емисије како то да никад није позвала тог тако заслужног професора да и он искаже своје слободно мишљење. Тако се Владика Григорије придружује главном уреднику НИН-а, који не помиње професора Ломпара када Владици Максиму поставља питање о одбијању учешћа на свечаности и помиње само Матију Бећковића. То је чин истоветан прећуткивању имена овог професора и на РТС приликом извештаја о добијању награде за књигу о Милошу Црњанском. Видимо, дакле, да су по питању слободног мишења РТС, НИН и Nova S (N1) усаглашени. Поред професора Ломпара, у Utisku nedelje нећемо чути ни професора Милоша Ковића, нити друге јавне прегаоце за опстанак српске културе и части. Нити ће икад један од ути? View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...