Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иларион'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 213 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је 6. јуна 2020. године, на Духовске задушнице, свету Литургију у цркви посвећеној Севастијским мученицима на Старом зајечарском гробљу. Епископу су саслуживали протонамесник Зоран Голубовић, јереј Новак Бојанић и ђакон Урош Памучар. Након читања одељка из Јеванђеља, окупљенима је беседио отац Новак Бојанић. И верујући да васкрсе Господ Исус који претходно умре на Крсту, више не можемо безнадежно да тугујемо због оних који су уснули пре нас. Не можемо да тугујемо без наде ни због нас самих који ћемо се, у своје време, такође упокојити. Зато, ако и тугујемо, то није без вере и наде, него нам љубав то налаже да се сећамо својих вољених од којих смо привремено одвојени кроз смрт, рекао је он и закључио да није узалуд трудити се у Господу како бисмо се удостојили блаженог и божанственог живота вечног. По завршетку свете Литургије верном народу говорио је и владика Иларион који је истакао да је наша дужност да се окупљамо на гробљима, која су одувек поштована као посебна светилишта, и да наша окупљања увек и свуда треба да буду испуњена хришћанском љубављу и осећањем припадности заједници у Духу Светоме. Извор: Епархија тимочка
  2. У среду 3. јуна 2020. године наша света Црква прославила је Свете цара Константина и царицу Јелену. Тим поводом, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, служена је архијерејска Литургија. Епископу тимочком Илариону саслуживали су свештенослужитељи овога храма, а свету службу је улепшало певничко појање протојереја Игора Ивковића, јереја Новака Бојанића, ђакона Вука Јовановића и Петра Јовановића, ученика Средње музичке школе у Неготину. По завршетку Литургије, сабраном народу владика Иларион честитао је празник а протонамесник Зоран Голубовић је, делећи нафору, говорио о најзначајнијим моментима из живота светитеља које на данашњи дан празнујемо. Извор: Епархија тимочка
  3. У Недељу Светих Отаца, 31. маја 2020. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару служена је архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу Илариону саслуживали су свештенослужитељи овога храма а појао је црквени хор. Након читања јеванђелског одељка, верном народу протојереј Игор Ивковић говорио је о светитељима Првог васељенског сабора које евхаристијски прослављамо. По завршетку Литургије окупљенима се обратио Епископ Иларион који је, надовезујући се на беседу оца Игора, истакао – Потребно је да човек зна у шта верује да би опстао на јеванђелском путу, православном путу исповедања чисте вере. Он је нагласио да је чињеница да не могу сви у потпуности да разумеју неке ствари о вери али да је довољно веровати срцем да Црква носи Истину, пуноћу благодати и да је учење Цркве једино право сведочанство Истине у овом свету. Беседећи, владика се још једном осврнуо на ситуацију изазвану пандемијом којом смо били погођени протеклих месеци а током којих смо били сведоци глобалним забранама које никада раније нису доношене. Наше је било да смирено послушамо оно што Црква препоручује, верујући да ће Господ окончати сва искушења а Црква изаћи јача, закључио је Епископ. Извор: Епархија тимочка
  4. На основу медијских и интернет вијести заиста сам очекивао нешто величанствено прије доласка на литију у Подгорици и Беранама, али када сам све то доживио, утисак је надмашио све што сам очекивао, рекао је за четрнаесту „Интернет литију“ архимандрит Иларион (Лупуловић) игуман манастира Драганац на Косову и Метохији. Архимандрит Иларион сматра да ће литије дугорочно утицати на све оне народе и људи који познају Његошев језик „И заиста се остварују Његошеве ријечи – Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“ Он је убијеђен да је то што се дешава у Литијама изворно-црквени покрет ка Богу. „Тај вход који освештава вријеме и простор једног мјеста јесте опипљива прилика да са Црквом стигнемо у Царство небеско“ рекао је отац Иларион присјетивши се једног занимљивог поређења. „Нешто слично литијама сам осјетио приликом испраћаја у вјечност блажене успомене патријарха српског г. Павла“ нагласио је отац Иларион рекавши да се у литији стиче утисак да је Царство небеско иза сваког ћошка. Игуман Иларион сматра да се ради о једном историјском феномену. „Могуће је да у читавој историји хришћанства простор Црне Горе није доживио такав покрет какве су литије“, нагласио је отац Иларион и додао да није потребно излагати нарочите аргументе за долазак на литију. „Људи само пратите оно што не знате, а што вас је довело литију, само то пратите и стићи ћете у Царство небеско“, закључио је отац Иларион. Извор: Радио Светигора
  5. Замена Цркве Хришћанством Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „еванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи. Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: „… Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба.“ То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1:5-7). Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају, да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству још није дошло, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки „надвладани ђаволом“ (Дела Ап. 10:38), „најпрогресивнији“ (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници. Рядовые „просечни“, понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: „Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако примерно они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона, да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да слушају о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима „православног вероисповедања“ са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: „И ако страда један уд, са њим страдају сви уди“. (1.Кор. 12:26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној „прогресивној“ штампи постоји мноштво лица који обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се, да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о којој је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да слушају било шта добро. Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога, што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике например? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, заиста, Црква, а не само некаквим хришћанством. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе, да је хришћанство – једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства – то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сам тај „свет“ јасно схватао и невољно признавао, да су Црква и хришћанство једно и исто. Понекада се чини, да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило „учитеља“. „Иде распра у телу“ (1.Кор. 12:25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у „припрати“, чак само „око црквених зидова“ сматра међутим, себи за право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, „јавних листова“ (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваке врсте црквени отпадници, или уопште, озлобљени и нагли ругачи (2.Петр. 3:3), људи који немају никакве везе са Црквом. Стање је жалосно! Ето то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду савремене нам предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. При руководству Речи Божије и светоотачких дела, следи да у свој дубини промислимо над овим најважнијим питањем: да ли је могуће хришћанство без Цркве? Извор: Епархија тимочка
  6. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион на празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа служио је Пасхално јутрење и свету архијерејску Литургију у Световазнесенском храму свештене обитељи манастира Вратна. Благољепију васкршњег сабрања допринело је милозвучно појање сестринства ове свете обитељи. Извор: Епархија тимочка
  7. У Месопусну недељу 23. фебруара 2020. године, на дан када прослављамо Светог свештеномученика Харалампија, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Храму Преображења Господњег у Сокобањи. Преосвећеном Епископу Илариону саслуживали су игуман манастира Буково архимандрит Козма (Радовић), протојереји-ставрофори у пензији Петар Милинковић, Алекса Симеуновић и Љубомир Јовановић, протојереји Дејан Миливојевић и Вања Ковачевић, јереји Ивица Станковић и Немања Тобић, архиђакон Илија (Јовановић) и ђакон Саша Средојевић. На светој Литургији владика Иларион рукоположио је ђакона Сашу Средојевића у презвитерски чин. У обраћању окупљеним верницима Епископ Иларион је рекао да се у току Литургије благодат Светог Духа излила не само на новорукоположеног свештенослужитеља Сашу Средојевића већ и на све присутне, и истакао да се призивањем благодати свештеник упућује на мисионарски рад. Молитвено литургијско сабрање, увеличано појењем Хора Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару под руководством професорке Наташе Јовановић и употпуњено духовном радошћу рукоположења, завршило се дељењем благослова новог свештеника Саше Средојевића, а потом и трпезом љубави. Саша Средојевић рођен је 14. јула 1985. године у Слепчевићу код Шапца. Основну школу је завршио у Липолисту 2000. године када је уписао Богословију Светог Саве у Београду. Дипломирао је на Теолошком факултету Универзитета у Београду, а у чин ђакона га је рукоположио Епископ Иларион 2015. године у сокобањском храму Преображења Господњег. Од тада је запослен као вероучитељ. Ожењен је и отац је двоје деце. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  8. Председник Одељења за спољне везе Московске патријаршије у разговору за „Новости“: Спорним законом црногорска власт директно се умешала у црквене послове. Руска православна црква чврсто је уз Српску цркву и њене вјернике у њеној племенитој, светој борби коју води у Црној Гори. Народ је тамо устао да брани своју цркву, јер је огорчен контроверзним законом који предвиђа одузимање храмова и имовине. Власт у Црној Гори мора да буде свјесна да не може ићи против сопственог народа, јер јој народ то неће опростити. Ову поруку, поводом дубинске друштвене кризе која већ готово два мјесеца потреса Црну Гору, упућује предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Посјету Београду познати руски архијереј, који обавља дужност шефа дипломатије Руске цркве (РПЦ), искористио је да подржи православни народ у Црној Гори уз јасно упозорење тамошњој власти: – Предсједници држава не могу стварати цркве. На челу наше цркве је Господ Исус Христос, а њен чувар је вјерни народ. Шефови држава и влада треба да се баве политиком, а црквеним питањима нека се баве људи цркве. * Како се на свенародни покрет одбране светиња у Црној Гори гледа у Московској патријаршији? – Сличну ситуацију имали смо у Украјини. Тадашњи предсједник Порошенко умислио је да може лично да створи нову цркву, независну од РПЦ, и да ће му то помоћи у изборној трци. Претрпио је жесток пораз, али је својим дјеловањем нанио велику штету. Закон који је сада усвојен у Црној Гори отвара веома широке могућности за самовољу свјетовних чиновника. Народ је с правом огорчен. * Какав је став Руске цркве о контроверзном закону о слободи вјероисповијести? – Пажљиво пратим тамошњу ситуацију. Предсједник Ђукановић ми је послао свог амбасадора да ми оно што се тамо догађа објасни са позиције власти Црне Горе. У закону је наведено да сва црквена имовина саграђена до 1918. године прелази у руке државе, а некакав државни орган ће одлучивати о томе коме ће предати ту имовину. То је директно мијешање државе у црквене послове. Овим законом отвара се могућност да се Цркви одузимају храмови и дају било коме – расколницима, инославним хришћанима… То је са становишта цркве неприхватљиво. * Која је ваша порука хиљадама вјерника и грађана Црне Горе који мирно и достојанствено бране правду? – Десетине хиљада људи који излазе на улице у Црној Гори потврђују да је народ будни чувар Цркве и да ће је увијек одбранити. Представници државне власти који иду против свог народа и против Цркве неће добро завршити. Позивам вјернике СПЦ који живе ван Србије да се не плаше свјетовних власти, јер оне не могу уништити Цркву. Оне је могу оштетити, могу покушати да је поткопају, као што су то деценијама чиниле безбожничке власти у Совјетском Савезу. Али, чак и после свих прогона у СССР Црква је одољела, учврстила се и данас представља велику духовну и моралну силу, која духовно повезује народе на цјелокупном канонском простору Свете Русије. Дакле, не само у Русији, него и у Украјини, Белорусији, Молдавији, прибалтичким републикама, у Централној Азији, вишемилионској дијаспори. Православна црква је изнад политичких граница. * Српска патријаршија позвана је у Васељенску патријаршију на разговоре о статусу непризнате цркве у Сјеверној Македонији. Да ли је оправдан страх да се и тамо не понови украјински црквени сценарио? – Руска црква дубоко је убијеђена да питање регулисања канонског статуса православне цркве у Сјеверној Македонији треба да се рјешава искључиво путем дијалога између СПЦ и непризнате цркве Сјеверне Македоније. Патријарх константинопољски никако не припада том дијалогу. Он је умислио да му припада право да упада на канонску територију других помесних цркава и решава проблеме који тамо постоје. Тако је покушао да реши проблем раскола у Украјини, ослонио се на свјетовне политичаре који су му обећали да ће се, уколико Украјини одобри аутокефалност (не цркви или народу, већ држави) сви епископи, и канонски, и расколнички, ујединити око ње. Ништа од тога се није догодило, јер је канонска Украјинска црква остала јединствена, уједињена око митрополита Онуфрија, који је једини канонски поглавар православља у овој земљи. Вартоломејева промјена позиције под утицајем политичара, са наше тачке гледишта, канонски је преступ за који ће одговарати пред Богом. Ако се буде уплитао и у односе између СПЦ и македонске цркве, постоји бојазан да ће то произвести сличне посљедице. * Има ли наде за поновно успостављање редовног поретка у православљу, после неканонских потеза Васељенске патријаршије и њеног поглавара? – Константинопољски патријарх Вартоломеј није заинтересован за међуправославно разматрање проблема које је направио својим антиканонским поступцима. Он је заузео став да само он може да сазива међуправославна савјетовања, али то не чини. Јерусалимски патријарх недавно је иницирао сазивање једног оваквог скупа и позвао у Јордан све поглаваре помјесних православних цркава. Патријарх Вартоломеј му је одговорио веома оштрим писмом у којем га је прекорио што у преписци користи енглески језик, али и оптужио га да присваја права која припадају искључиво Вартоломеју. У ситуацији када је константинопољски патријарх одстранио самог себе као општеправославно тежиште, помјесне православне цркве ће, наравно, тражити друге могућности за дијалог и разматрање постојећих проблема. *Српска православна црква и њени вјерници изложени су великим искушењима и притисцима на Косову и Метохији, у Црној Гори, Хрватској… Како да се бори са овим проблемима? – Останите вјерни Христу, останите вјерни својој Цркви, и ничега се не бојте! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре". Звучни запис разговора *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина? Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај. Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја. *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште? За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан, где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице. *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј? Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима. *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку? Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе. *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији? ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина. Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања… *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал? Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу. *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра? Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије. *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу? Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника. *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије? Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких. *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени? Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења. Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне. *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора? Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас. *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов! Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин. Разговарала: Слободанка Грдинић (радио Светигора)
  10. Храм Светог Саве на Врачару известио је о посети Митрополита волоколамског др Илариона (Алфејева), викара Патријарха све Русије Кирила и председника Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије. У пратњи викарног Епископа ремезијанског г. Стефана и академика Николаја Мухина, Митрополит Иларион је разгледао радове на мозаику и ближе се упознао са током радова на уређењу Храма Светог Саве, у којем учествују уметници из Русије, уз свесрдну помоћ Руске Православне Цркве, Председника и Владе Руске федерације - речју, целокупног руског народа. У свом каснијем обраћању 17. фебруара 2020. у крипти Храма, током представљања његове књиге, Митрополит Иларион је истакао да, увек када је у прилици, жели изблиза да се упозна са радовима на уређењу храмова, јер је тада могуће сагледати сву истанчаност и размере уметничког рада који се касније утопи у целокупни простор. Храм Светог Саве у извештају је навео: "Наш драги гост није крио одушевљење и радост што се унутрашње украшавање и уређење Храма Светог Саве спроводи одлучно и са завидном динамиком радова". Извор: Радио Слово љубве
  11. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион сусрео се 17. фебруара 2020. године у здању Владе Србије у Београду са министром за иновације и технолошки развој г. Ненадом Поповићем. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету. Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“. У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана. Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести. Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима. Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит. Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних, навео је Високопреосвећени. На питање да ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима, истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени. Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних. Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, допутовао је 17. фебруара 2020. године у Београд. Високог госта из сестринске Руске Православне Цркве на београдском аеродрому „Никола Тесла“ дочекали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и др Марко Николић, заменик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије. Како смо најавили, митрополит Иларион ће 17. фебруара с почетком у 17 часова у крипти храма Светога Саве на Врачару учествовати у приказу његовог ауторског дела „У шта верују православни хришћани“ у преводу на српски језик, док ће 18. фебруара у 12 часова одржати научно предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“ на Православном Богословског факутету Универзитета у Беоргаду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. У среду 12. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у цркви Рођења Пресвете Богородице у Неготину прослављена је пета годишњица постојања и слава Верског добротворног старатељства Епархије тимочке – Света Три Јерарха. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом а саслуживали су му протојереј-ставрофор Ранко Јовић, јереји Марјан Керчуљ, Марко Пајчин, Марко Јокановић, ђакони Бранислав Јоцић и Вук Јовановић и архиђакон Илија (Јовановић). На литургијске прозбе одговарао је хор неготинског Саборног храма који овај празник такође прославља као своју славу. Након благосиљања и ломљења славског колача са секретаром епархијског ВДС-а ђаконом Вуком Јовановићем, Епископ тимочки обратио се сабраном народу. У пригодној беседи владика Иларион истакао је значај Света Три Јерарха за устројство Цркве и изразио благодарност за доживљено изливање Божанске благодати на светој Литургији. Потом је заблагодарио у своје лично име и у име архиђакона Илије Црквеној општини Неготин и старешини неготинског Саборног храма оцу Марку Пајчину на одеждама које су им овом приликом дароване. Посебну захвалност Епископ је упутио ђакону Браниславу Јоцићу, службенику ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке, који је присуствовао прослави као и господину Владимиру Марјановићу, добротвору и приложнику из Београда, који стипендира двојицу студената Епархије тимочке, и уручио им поклоне као израз искрене братске љубави. По завршетку свете Литургије прослављање овог великог празника настављено је у просторијама Црквене општине Неготин где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија тимочка
  15. Према класичној дефиницији авве Евагрија “Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ Према традиционалном православном схватању, теологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење. Теологију би требало да надахњује Бог; она не би требало да буде човечија реч, већ реч Духа изговорена људским уснама. Прави хришћански богослов је онај који може да ћути све док Свети Дух не дотакне струне његове душе. Право богословље се рађа само онда када људска реч утихне, а реч Духа навире из душе. Од тог тренутка се “љубитељ речи“ претвара у “љубитеља мудрости“, реторичар – у теолога. По Светом Григорију Низијанзину, не може свако бити богослов, већ само онај који чисти себе зарад Бога. Не могу сви учествовати у богословским расправама него само они који то могу чинити на исправан начин. Коначно, не може се ни свако богословско питање разматрати јавно. Теолошка расправа није за свакога. Говорим вам, није за свакога – то није баш јефтино и лако прегнуће… Она мора бити сачувана за одређене прилике, за одређену публику, и одређене границе се морају поштовати. Она није за све људе већ само за оне чије је знање проверено и поуздано, и, што је још важније, који су већ прошли, или, у најмању руку, пролазе кроз очишћење тела и душе. Теологија, по Светом Григорију, није друго до успињање ка Богу. Григорије користи традиционалну представу Мојсија на Гори Синају да нагласи како је прави теолог само онај ко је кадар ући у облак и сусрести се с`Богом лице у лице. У овој вишезначној, алегоричној слици, Мојсије символише особу чије богословље проистиче из искуства сусрета са Богом. Аарон представља неког чије је богословље засновано на ономе што је чуо од других; Надаб и Абиху оличавају оне који тврде да су теолози јер заузимају високо место у црквеној хијерархији. Али ни познавање туђег искуства нити црквени чин никоме не дају право да себе проглашава богословом. Они хришћани који чисте себе у складу са Божјим заповестима могу узети учешће у богословским расправама; они који нису очишћени – не би требало. Према томе, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење богословљем. Његова је сврха садржана у изреци: “Зар није говорити о Богу предивна ствар? Али је још већа очистити себе зарад Бога.“ Овде, очишћење (катарза) није супротстављена богословљу; пре је теологија то усхођење до врха Синајске Горе које је неоствариво без очишћења. Оно што је потребно за бављење теологијом није толико интелектуални напор, нити спољашње образовање или начитаност, већ најпре – смирење и скромност . Према Григорију, смирење није у нечијем спољашњем изгледу, који може често обманути, па чак и у нечијем односу према другима, већ у његовом опхођењу (ставу) према Богу. Свети Григорије сматра да није смирен онај ко говори мало о себи, или ко говори у присуству неколицине, али ретко, или онај ко „говори о Богу суздржано, ко зна шта да каже, а шта да прећути“. Другим речима, свако може бити добар хришћанин, али није свако способан да истражује дубине учења, где многе ствари треба прекрити апофатичком тишином. Свако може размишљати о питањима богословља, али не може свако бити упућен у његове тајне. Сви хришћани морају очистити себе за Бога: што је човек очишћенији, то су јасније речи Духа из његових устију. Истинско богословље се пре рађа из тихог и скрушеног стајања пред Богом неголи из спекулативног умовања о теолошким питањима. Можемо приметити да је овакво схватање битно другачије од онога што уобичнајено сматрамо „теологијом“. Једна од трагичних последица разилажења између хришћанске теорије и праксе, између вере и знања јесте та, да у данашње време знање о богословским стварима не подразумева нужно и постојање вере . Можете бити теолог а не припадати ни једној црквеној заједници; у принципу, ви чак и не морате веровати у Бога да бисте постали дипломирани богослов. Богословље је сведено на један од предмета људскога знања и стављено раме уз раме са хемијом, математиком или биологијом. Још једно разилажење који би требало поменути јесте и оно између теологије и богослужења. За православног богослова, богослужбени текстови нису једноставно дела изванредних теолога и поета, већ такође и плодови молитвеног искуства оних који су задобили светост и обожење (теозу, ??????). Богословски ауторитет богослужбених текстова је, по мом мишљењу, већи од оних из дела Отаца Цркве, јер није све из њихових дела једнаке богословске вредности и није све усвојено од пуноте Цркве. Богослужбени текстови, напротив, прихваћени су од целе Цркве као “правило вере“(kanon pisteos), они се читају и певају свуда у Православним Црквама већ вековима. За све ово време, свако погрешна и Православљу страна идеја која се могла увући, било због неразумевања или пропуста, бивала је уклањана самим црквеним Предањем, остављајући чисто и исправно учење, обучено у поетске форме црквених песама. Пре неку годину сам наишао на краћи чланак у журналу Коптске цркве у којем се каже да је та црква одлучила да из служебника уклони молитве за оне који су заточени у паклу, јер су те молитве “у супротности са православним учењем“. Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам неког представника коптске цркве о разлозима за такав потез. Када се указала прилика, поставио сам то питање једном коптском митрополиту, који је на то одговорио да је одлуку донео Синод јер, по њиховом учењу, ниједна молитва не може помоћи онима у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве и осталих помесних Православних Цркава постоје молитве за оне који су заточени у паклу, те да ми верујемо у њихову спасоносну снагу. Ово је изненадило митрополита и он је обећао да ће детаљније проучити тај проблем. Током овог разговора са митрополитом ја сам изнео своја размишљања о томе како неко може отићи веома далеко, па чак и изгубити битна учења вере, због тежње да се исправљају богослужбени текстови текстова. Православни богослужбени текстови су значајни због своје способности да изнесу тачно мерило богословске истине, тако да човек мора увек потврђивати теологију користећи богослужбене текстове као водич, а не обрнуто. Правило вере (Lex credendi) произилази из правила мољења (lex orandi), а догме се сматрају божанским откровењем јер су произашле из молитве и јер су откривене Цркви у њеним божанственим службама. Тако, ако постоји неко неслагање у разумевању догме између извесног богословског ауторитета и богослужбеног текста, радије бих дао предност овом другом. И ако би нека уџбеник догматског богословља садржао гледишта различита од оних које имамо у богослужбеним текстовима, онда би требало исправити уџбеник, а не богослужбене текстове. Још више је недопустиво, по мом гледању на ствар, преправљање богослужбених текстова по угледу на савремене норме. Релативно недавно је Римокатоличка црква одлучила да уклони такозване “антисемитске“ текстове из службе на Велики Петак. Неколико чланова Православне Цркве је почело са пропагирањем идеје ревизије Православних служби, са намером да их учини ближим савременим стандардима политичке коректности. На пример, покојни протојереј Серџ Хакел из Енглеске, активни учесник јеврејско-хришћанског дијалога, предложио је уклањање свих текстова из служби током Страсне седмице који говоре о кривици Јевреја за смрт Христа (упореди његов чланак “Како западна теологија после Аушвица кореспондира са савешћу и службама Руске Православне Цркве“, у Теологији после Аушвица и њеним односом са Теологијом после Гулага:Последице и закључци, Санкт Петерсбург, 1999, на руском). Он такође тврди да само “површно и селективно“ читање Новог Завета наводи читаоца на закључак да су Јевреји разапели Христа. У стварности, наглашава, то је учинио Понтије Пилат и римска администрација, који су највише одговорни за Исусово осуђивање и распеће. Ово је само један од многобројних примера за то како извртање lex credendi (правила вере) неизбежно доводи до “исправки’ у lex orandi (правилу мољења), и обратно. Ово није само питање преправљања богослужбеног предања, него и преиспитивање хришћанске историје и учења. Главна тема сва четири Јеванђеља јесте сукоб између Христа и Јевреја, који на крају за њега захтевају смртну казну. Конфликт између Христа и римске администрације није постојао, она је била умешана само зато што Јевреји нису имали права да извршавају смртну казну. Ово је све толико очигледно да не изискује даље објашњење. Тачно тако је и древна Црква разумела Јеванђелску причу и то се разумевање одразило у богослужбеним текстовима. Међутим, савремена правила “политичке коректности“ налажу другачију интерпретацију са жељи да не само црквене службе, већ и саму хришћанску веру ускладе са модерним трендовима. Православно Предање поседује довољан број “одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у богослужбену праксу. Имам на уму оне механизме који су употребљавани када би се погрешна и јеретичка мишљења уводила у богослужбене текстове под изговором њиховог исправљања. Један пример за подсећање је тај, што је несторијанство почело са предлогом да се замени широко употребљаван термин Theotokos (Богородица) са Christotokos (Христородица), који се Несторију чинио прикладнијим. Када је стављен тај предлог, активиран је један од одбрамбених механизама: православни народ је постао огорчен и протестовао је. Касније, други механизам је покренут, када су се теолози састали да расправљају о проблему. Коначно, сазван је Васељенски Сабор. Ту се испоставило да је то опасна христолошка јерес која је вребала прерушена у наизглед безопасну богослужбену иновацију, и као таква је и осуђена од Сабора. Поновно откривање везе између богословља, богослужења и делања, између lex orandi (правило мољења), lex credendi (правило вере) и lex vivendi (правило живљења) јесте један од хитних задатака богословског образовања у 21. веку. Целовита представа о “теологији“ као искључиво књишком знању мора се довести под знак питања. Сама идеја “богословског факултета“ као једног од многих других на световном универзитету мора се поновно размотрити. Појмови као “не-конфесионална“, “непристрасна“, “објективна“ или “свеобухватна“ теологија као супротност “конфесионалне“ или “искључиве“ морају се преиспитати. Извод из предавања Епископа Илариона (Алфејева) одржаног на Виклиф колеџу Универзитета у Торонту (Wycliffe College, University of Toronto) Извор: Светосавље
  16. У уторак, 28. јануара 2020, у галерији Музеја Хајдук Вељка отворена је изложба „Kормилари цркве и сведоци векова“ аутора Горана Јанићијевића и Миодрага Милутиновића. Изложба „Kормилари цркве и сведоци времена“ обухвата портрете архиепископа српских, патријараха српских-пећких, затим патријараха обновљене Пећке Патријаршије, карловачких митрополита и патријараха српских од уједињења помесних цркава до данашњих дана, историју осам векова српске цркве од Светог Саве до Патријарха Иринеја – истакла је на отварању изложбе у галерији Музеја Хајдук Вељка, у оквиру светосавке светковине, др археологије Маја Живић, директор зајечарског Народног музеја. Изложба је већ приказана у оквиру Фестивала хришћанске културе у Зајечару, а у Неготину је плод сарадње зајечарског Народног и Музеја Kрајине у Неготину. „Пред нама су портрети наших архиепископа и првојерараха наше Цркве. Управо благодарећи њима који су се налазили на челу наше Цркве која је постала самостална 1219. године, са титулом архиепископија свих српских и поморских земаља, 1346. године уздигнута на ранг патријаршије, благодарећи њиховом труду, њиховом залагању, њиховом одрицању, самопрегорним жртвама, молитвама доспели смо и допловили и до ове 2020. године. Пуно је у ових осам векова уткано љубави, знања, мудрости према Богу и своме роду од стране свих оних који су се налазили на челу наше свете мученичке и страдалне Српске Православне Цркве”, истакао је јереј Марко Пајчин, парох неготински. Један од начина да се омогући ретроспективни увид у осмовековну историју СПЦ као аутокефалне, јесте подсећање на личности које су се налазиле на њеном челу – рекао је један од аутора изложбе Горан Јанићијевић. „Наша светосавска Црква испунила је осам векова свога постојања као самовласна и као она која сведочи веру својих чланова и свог целог организма и оно што заиста њу чини посебним је управо то што је то питање аутокефалности било довођено у питање и било искушавано, као и народ и црква је поделила то бреме историјско, и у том смислу смо се ми одлучили да прикажемо личности које су на овај или онај начин понели велики крст за ту цркву и који су заправо на путу Светог Саве бивали као дрво маслине засађено у рају“, рекао је на отварању изложбе Горан Јанићијевић, који је епископу тимочком Илариону уручио портрет Никодима Тисманског који је по предању ктитор манастира Буково, Вратне и Манастирице. Изложбу је отворио Епископ тимочки Иларион који је истакао да је свака „света литургија, али и плод литургије, па и оваква духовна дешавања светковина“. „Ово је заиста значајан део историје којег ми у датом тренутку често нисмо ни свесни. Kолико је значајна ова изложба, и уопште ова духовна дешавања, а посебно када стојимо пред ликовима ових светитеља који су се борили за устројавање и очување онога што је највредније за човека, а то је слобода и вера у слободној држави“, рекао је, између осталог, владика тимочки Иларион. Свечано отварање изложбе „Kормилари цркве и сведоци векова“ увеличао је и Хор Цркве Св. Тројице под управом Светлане Kравченко. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  17. У недавном интервјуу датом ТВ каналу „Росија-24“ митрополит волоколамски Иларион одговорио је и на питање новинарке поводом предлога патријарх Крила да се и руски језик може користити на богослужењу. Питање: Његова Светост патријарх Кирил недавно се дотакао питања употребе руског језика у богослужењу. С обзиром на навику већине православних на црквенословенски језик, да ли је то револуција? Митрополит Иларион: Мислим да овде неће бити револуције. Патријарх је позвао на веома промишљено, уравнотежено и тачно коришћење руског језика у богослужењу, где је паства за то припремљена. На пример, рекао је да се на руском језику на богослужењу можете прочитати одломак Апостола или Еванђеље или нејасан текст из Старог завета. Али то ни у којем случају није питање провођења потпуне русификације богослужења и није напуштање црквенословенског језика. Много је начина да богослужење учинимо разумљивијим него што је то данас. Даћу пример из властите праксе. Служим у парохији, у цркви на Ординки, где и Апостол и Еванђеље читамо на црквенословенском језику. Али увек имамо неко кратко време пре причести мирјана када свештеник изађе и проповеда. Током ове проповеди он на руском језику протумачии одломак Апостола и одломак из Еванђеља. Сада говоримо само о овој врсти делимичне употребе руског језика, али никако о било каквој реформи и револуцији. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. У понедељак 27. јануара 2020. године свечаном архијерејском Литургијом у Зајечару прослављен је празник Светог Саве првог Архиепископа српског. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су свештенослужитељи зајечарског Саборног храма, а у славу оца српске цркве, духовности и писмености појао је Дечји црквени хор под руководством професорке Наташе Јовановић. По завршетку свете Литургије чланови Дечјег црквеног хора отпевали су Светосавску химну, након чега је владика Иларион свој присутној деци уручио светосавске пакетиће које је и ове године обезбедила организација „Наши Срби“ из Чикага а отац Игор Ивковић поделио је књиге „Приче о животу Господа нашег Исуса Христа“, дар Библијског друштва Србије. Прослава Савиндана настављена је пригодним културним програмима у свим зајечарским школама. Светосавска академија у Зајечару У Народном позоришту Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић“ у Зајечару 27. јануара 2020. године одржана је Светосавска духовна академија под покровитељством Града Зајечара и Епархије тимочке. Црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару означио је почетак Академије својим извођењем Светосавске химне а потом су ученици Основне школе „Десанка Максимовић“ из Зајечара извели представу по тексту „Небеска Литургија“, Светог владике Николаја (Велимировића), коју су припремили са својим наставницима – Стеваном Јовановићем, Бранкицом Потић, Оливером Илић, Станојем Јовановићем, Наташом Јовановић и вероучитељем Предрагом Радосављевићем. Након свечаног програма окупљене је поздравио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион који је најпре изразио задовољство због тога што је ова Академија плод заједничког рада цркве и градских установа, а затим се пригодном беседом обратио пуној сали позоришта. Епископ Иларион је, читајући одломке из „Охридског пролога“ Светог владике Николаја, истакао да иако видимо само материјални и пролазни свет који нас окружује треба да се трудимо да гледамо на онај духовни и бесмртни, да тежимо да очистимо умрљани Божји лик у својим душама и да покушамо да сачувамо оно добро што нам је у аманет оставио отац наш Свети Сава како бисмо се са њим срели у Царству небеском. Учесницима и организаторима Епископ је уручио пригодне поклоне и захвалнице док су награђени на овогодишњем Конкурсу примили награде пре почетка Академије у фоајеу Позоришта где је отворена изложба ликовних радова. У бројној публици, између осталих, били су помоћник градоначелника Зајечара Саша Ивановић, чланови Градског већа – Селена Стојановић и Вујадин Милошевић, директори и наставници основних и средњих школа, представници културних градских установа и свештенство Епархије тимочке. Извор: Епархија тимочка
  19. У уторак, 14. јануара 2020. године, свeчаним евхаристијским сабрањем у Зајечару прослављен је празник Обрезања Господњег и празник Светог Василија Великог. На светој архијерејској Литургији Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживало је свештенство Саборног храма а допринос празничном сабрању дао је и зајечарски црквени хор. У продужетку Литургије служен је молебан за нову годину а након тога владика тимочки је благословио и преломио славски колач са овогодишњим домаћинима – Сашом и Славицом Марковић. Част да наредне године буду колачари имаће Миодраг и Бранкица Петковић. Окупљенима се потом обратио јереј Драган Блинџов који је подсетио да је ломљење колача на Светог Василија Великог увело једно молитвено друштво при богомољачком покрету још тридесетих година прошлог века а захваљујући верним женама наше цркве та традиција опстаје до данас. Прослављање празника настављено је у парохијском дому где је приређена трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија тимочка
  20. Трећег дана Божића, на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Кладову уз саслужење протојереја-ставрофора Милана Благојевића, протојереја Драгана Ивановића, протонамесника Зорана Голубовића, протонамесника Дејана Пајића, протонамесника Душана Динића и архиђакона Илије (Јовановића). Свечани дочек Епископу су приредили најмлађи Кладовчани – основци али и бројни верници са свештенством храма. Захваљујући традиционално доброј и успешној сарадњи Црквене општине, вероучитеља и Управе Основне школе „Вук Караџић“ из Кладова, храм је, због благовремене организације вероучитеља Николине Србуловић и Дарка Јокића, био испуњен ученицима од првог до четвртог разреда. За овакав одзив деце веома је заслужна госпођа Гордана Јовановић, директорка школе и њена заменица Катарина Томић, затим учитељице разредне наставе, посебно учитељица Марија Будујкић. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу надахнутом беседом којом је похвалио ученике рекавши да је ово „добар пример када има више деце него старијих у храму“, онда је честитао славу и имендан свима који прослављају Светог Стефана истакавши његову веру и првомученичку жртву. Преневши верном народу поруку о искушењима и страдању у којем се налази народ, архијереји, свештенство и монаштво у Црној Гори, на Косову и Метохији и у Украјини, Епископ је нагласио: Црква није појединац већ заједница сабрана око Тела и Крви Господа Исуса Христа, где смо позвани на литургијско и молитвено сабрање и јединство у молитви Богомладенцу Христу зарад спасења васцелог Православља од искушења овога времена. Црква Св. великомученика Георгија у Кладову је по благослову владике тимочког Илариона ових дана дочекала икону Пресвете Богородице Колочке која се у време благоверног кнеза Андреја у месту Колочи у руској области Можајск 1413. године на дрвету јавила извесном земљораднику Луки. Ова чудотворна икона помаже до данашњега дана свима који од ње молитвено траже помоћ. Извор: Епархија тимочка
  21. Владика Иларион: „Свети Николај нас изнова подсећа да треба да служимо Господу у врлини, у самоодрицању, али увек са свешћу о томе да смо део заједнице a никада као појединци.“ И ове године, на Никољдан, када буковско братство слави свог заступника, у овом манастиру је служена света архијерејска Литургија. Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслуживање игумана ове свете обитељи – архимандрита Козме (Радовића), протосинђела Захарије (Митића), настојатеља манастира Св. Тројице код Књажевца, сабраће манастира Буково: јеромонаха Еноха (Стојаковића) и архиђакона Илије (Јовановића) и зајечарског ђакона Уроша Памчара, секретара ЕУО Епархије тимочке. Лепоти богослужења допринело је појање суводолске монахиње Херувиме (Марковић) као и појање Хора Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице из Зајечара. У цркви Св. Николе, која је била мала да прими све верне који деценијама духовно стасавају уз ово братсво, Његово Преосвештенство је на Литургији рукопроизвео архимандрита Козму и протосинђела Захарију у чин духовника, поверавајући им тиме одговорну дужност духовног очинства. Искрено верујем да ће ова двојица посленика, моје сабраће и ваших драгих свештенослужитеља, одлично обављати своју назначену службу, нека им Господ буде помоћник, укрепитељ и надахнитељ на том путу – рекао је владика у беседи. Честитавши окупљенима овај велики празник Епископ је свима пожелео добро здравље и дуг живот због ревности у Цркви Христовој ради задобијања Царства. У манастирској трпезарији је након Литургије уприличена свечана славска трпеза за све присутне. Извор: Епархија тимочка
  22. Српска Црква се није плашила да изјави неслагање с делатношћу Васељенске Патријаршије по питању Украјине. У свечаној сали Московске Духовне Академије Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Иларион, председник Oдељења за међуцрквене односе Московске Патријаршије, одржао је 17. децембра 2019.г. предавање на тему „Међуправославни односи у данашње време”. Током предавања студенти су могли да чују какво је стање у православном свету, како је црквена криза у Украјини и делатност Васељенске Патријаршије по том питању утицала на односе међу помесним православним Црквама. Присутни су такође чули из прве руке како је текао процес припреме учешћа Руске Православне Цркве на Свеправославном Сабору на Криту, и због чега је делегација Руске Цркве ипак одустала од учешћа на поменутом догаћају одржаном 2016. године на том острву. С обзиром на актуелност теме црквене кризе у Украјини, Митрополит је пружио ретроспективни преглед догађаја који су претходили стварању нове некаканонске структуре на канонској територији Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Истакнут је “допринос” Васељенске Патријаршије и западних политичких интереса у продубљивању раскола у Украјини. Као одговор онима који сматрају да прекид општења са Васељенском Патријаршијом затвара могућност дијалога, Митрополит је изјавио да Руска Црква није затворила врата за дијалог, већ је у тој ситуацији применила црквене каноне који забрањују литургијско општење са онима који ступају у заједницу са расколницима. На крају предавања Високопреосвећени је позвао да бранимо украјинску браћу, да се молимо за јединство Православне Цркве и, по речима апостола Павла, имамо мир са свима (Рим 12,18). После предавања студенти Московске Духовне Академије имали су несвакидашњу прилику да лично поставе питања Митрополиту у вези са актуелним дешавањима у православном свету. Истакавши да српски народ молитвено подржава православну браћу у Украјини, јер на примеру Македоније и Црне Горе зна колико је тешко када братски народи ступају у конфликт, упитали смо Митрополита да ли је планирани свеправославни скуп у Јордану, који је патријарх јерусалимски Теофил предложио током своје недавне посете Руској Православној Цркви, могуће организовати уколико на њему не буде присуствао Васељенски Патријарх? Митрополит Иларион је у свом одговору нагласио доследност Српске Православне Цркве у подршци коју је пружила Руској Православној Цркви по питању Украјине. Такође је било истакнуто да се патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису уплашили да изјаве своје неслагање у вези са делатношћу Васељенске Патријаршије по питању Украјине. Одговарајући на питање о свеправославном скупу, Високопреосвећени Иларион је изјавио да ће Руска Црква подржати иницијативу Јерусалимског Патријарха, јер само свеправославним решењем може се превазићи раскол у Украјини. Изразивши забринутост због могућег притиска са стране Запада на представнике помесних православних Цркава да не иду на поменути скуп, Митрополит је рекао да чак и уколико не буде било могуће да сви представници помесних православних Цркава буду присутни, скуп ће бити саветодавног карактера, јер је дијалог свакако бољи неко никакав дијалог. Из Московске Духовне Академије, Николај Сапсај Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Иларионе оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше. Житије преподобног Илариона Великог
  24. Митрополит Порфирије: „Величина Пресвете Богородице јесте у томе што је читавим својим бићем послушала и прихватила реч Божју као начело свог живота.“ -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светим литургијским сабрањем у манастиру Буково, 14. октобра 2019. године, свечано је прослављена слава манастирског параклиса Покров Пресвете Богородице. Њихова Високопреосвештенства Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Митрополит видински Данило и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион началствовали су светим Евхаристијским сабрањем уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке, Епархије шумадијске и Митрополије видинске. Окупљеном верном народу обратио се Митрополит Порфирије који је у својој беседи истакао да спасење читавог људског рода долази преко Пресвете Богородице. Нека би Господ просветлио наше душе и наша срца да непрестано призивамо Пресвету Богородицу да буде наша заштитница јер она, подвргнувши своју вољу и читаво своје биће вољи Божјој, има слободу да без задршке заступа све оне који јој се обраћају, рекао је Митрополит. Затим је окупљенима честитао овај велики празник , а оцу Козми и петогодишњицу његовог увођења у трон буковских игумана. Присутнима се обратио и Епископ тимочки Иларион који је изразио захвалност Митрополитима на молитвеном сабрању и најавио почетак фрескописања овог параклиса. Домаћин славе ове године био је г. Оливер Милуновић са породицом из Неготина, а за наредне године је донета одлука да не буде посебног домаћина већ да свако ко може и жели, а у договору са игуманом манастира, допринесе организацији славе. На тај начин ће многи моћи да буду домаћини у овој светињи. Молитвено учешће у литургијском сабрању узели су др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде, г. Владимир Величковић, председник општине Неготин и г. Драган Поповић, председник оппштине Мајданпек. Свету литургију својим појањем улепшао је хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...