Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епархије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 338 results

  1. На празник Светог и богоносног оца нашег Стефана Пиперског. 2. јуна 2020. лета Господњег, навршило се четрдесет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, у трон многострадалне, али увек васкрсавајуће Богом чуване Епархије бањалучке. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић) је рођен у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у месту рођења, а седми и осми разред у Санском Мосту, где потом похађа гимназију. Половином 1964. године, одлази за искушеника у манастир Рача (Епархија жичка). Замонашен је у манастиру Липље (Епархија бањалучка), 9. јула 1967. године. Исте године, уписује се у Богословију у манастиру Крка коју завршава са одличним успехом 1971. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бањалучки Андреј 14. јануара 1968. године, у Саборном храму у Бањој Луци. После завршеног четвртог разреда Богословије, јерођакон Јефрем је рукоположен на Духове, 14. јуна 1970. године у чин јеромонаха, у истом храму и од истог епископа. По завршетку богословије 1971. године, упућен је на даље школовање у Московску духовну академију, коју завршава са одличним успехом 1975. године, са звањем кандидата богословља за дипломски рад Учење Светог Василија Великог о монаштву. Звањем синђела одликован је 1975. године. Исте године прелази из Бањалучке епархије у свезу клира Епархије далматинске и причислен је у братство манастира Крка. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ од 2. 1975. године, синђел Јефрем је постављен за суплента Богословије „Света Три Јерарха“ у манастиру Крка. Поред ове дужности у Богословији је обављао и дужност васпитача, а потом и главног васпитача. У манастиру је имао послушање в. д. пароха, манастирске парохије у Кистању и руководио делом манастирске економије. За викарног епископа моравичког изабран је 1. јуна 1978. године. Хиротонију су обавили 17. септембра 1978. године, Патријарх српски Герман, Епископ жички Стефан и Епископ далматински Николај у Саборној цркви у Београду. После две године изабран је за епископа бањалучког. Устоличење Епископа Јефрема обављено је у Бања Луци у Саборном храму Свете Тројице 1. јуна 1980. године, од стране Епископа сремског Андреја као изасланика Светог Архијерејског Синода, а у присуству Митрополита дабробосанског Владислава и преосвећене господе епископа: далматинског Николаја, нишког Иринеја, тимочког Милутина, лепавинског Јована, зворничко-тузланског Василија и аустралијско-новозеландског Василија, те већине свештеника Бањалучке епархије и великог броја верника како из Бање Луке тако и ширег подручја епархије. За четрдесет година неуморног архипастирског служења Владика Јефрем као духовни отац и архипастир поверене му пастве неуморно ради на духовном препороду поверене му пастве, са друге стране, видна је и обнова порушених и градња нових храмова. Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  2. Недеља Светих отаца Првог Васељенског сабора, слава Епископије славонске и храма у Дарувару, молитвено и торжествено је прослављена 31. маја 2020. године. Са верним народом, свештеним клиром, монаштвом и гостима, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Јован. Честитајући храмовну славу и празник и поучавајући о прочитаним одељцима из Светог Писма, архипастирском беседом окупљене је поздравио Преосвештени Владика. После причешћа светим Даровима, у којем су учешће узели скоро сви окупљени, по свршетку свете Литургије, у славу Божју и у част и спомен Светих отаца Првог Васељенског сабора, освештани су славски колач и жито. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен. Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем. Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере. Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења. Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством, много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  4. У недељу 31. маја 2020. године, када молитвено прослављамо спомен на Свете Оце првог Васељенског сабора, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Арсенија у параклису епархијског двора служена је Света Литургију. Светим Литургијским сабрењем началствовао је јеромонах Никита Адамовић професор Богословије „Св. Кирила и Методија“ у Призрену. Оцу Никити су саслуживали: протојереј Дејан Арсић, јеромонах Нектарије Ђурић и протођакон Стеван Кричка. Током Свете Литургије појали су службеници епархије и ученици богословије. Након заамвоне молитве уследио је чин освећења славских дарова и резања славског колача. Извор: Епархија нишка
  5. У суботу 30. маја 2020. године на празник Светих апостола Андроника и Јунија , Његово Преосвштенство Епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу. Повезана вест: Одражана седница Епархијског управно одбора Епархије нишке Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Рафаило (Голушин) игуман манастира Височка Ржана, протојереј – ставрофор Зоран Стојановић архијерејски намесник власотиначки, в протојереј – ставрофор Бранислав Цинцревић архијерејски заменик, Јован Илић члан Епархијског црквног суда, протојереј – ставрофор Слободан Петровић архијерејски намесник топлички, протојереј Миодраг Павловић архијерејски намесник први нишки, протојереј Златко Василић архијерејски намесник трећи нишки, протојереј Братислав Вукићевић архијерејски намесник алексиначки, протојереј Далибор Стефановић архијерејски намесник лесковачки, протојереј Душко Капларевић архијерејски намесник косанички, јереј Славиша Смиљић архијерејски намесник белопаланачки, протојереј Дејан Арсић секретар ЕУО-а, јереј Иван Марковић архијерејски намесник јабланички, протођакон Стеван Кричка управник Централног магацина Епархије нишке, ђакон Ђорђе Филиповић секретар Епископа. Након заамвоне молитве Његово Преосвештенство прочитао је молитву за успешан и плодоносан рад седнице Епархијског Савета и са освећеном водом покропио чланове Савета. У просторијама Светосавског дома отпочео ја радни део седнице Епархијаског Савета под председавањем Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Арсенија. Његово Преосвештенство је поздарвио све присутне чланове савета, указавши најпре да је ова седница требала да буде одржана знатно раније али због пандемије вируса Ковид 19 до тога није могло доћи, па је одржавање одложено док се нису стекли услови за то. Утврдивши присутност чланова Савета на седници, Његово Преосвештенство је заједно са члановима Савета једногласно донео одлуку о томе да Савет упути писмо Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју као израз благодарности, љубави и синовске одансоти Савета Православне Епархије нишке. Упознавши све присутне са дневним редом седнице, Његово Преосвештенство је дао реч протојереју Дејану Арсићу секретару ЕУО-а који је прочитао запсиник са претходне седнице Савета и извештај о раду Епархијског управног одбора Православне Епархије нишке. Поред финансијских података, поднет је извештај о раду шумске службе, архивске службе, канцеларије за верску наставу, Радија Глас, затим се говорило о грађевинској и мисијској делатности, а посебно је истакнута харитативна делатност. Напослетку је усвојен завршни рачун ЕУО-а за 2019. и предлог буџета за 2020. годину. Након успешно завршене седнице уследила је трпеза љубави. Извор: Епархија нишка
  6. У петак 29. маја 2020. године, свечаном Архијерејском Литургијом прослављена је слава Епархије банатске. Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор, уз саслужење свештеника из Архијереског намесништва вршачког служио је Свету Архијерејску Литургију на празник Светог Свештеномученика Теодора Епископа вршачког, у истоименом храму на Вршачком брегу. После свечане литије и резања славског колача Епископ Никанор је честитао празник свим становницима Вршца и целе Епархије, нашег заштитника и заступника пред Господом Епископа и мученика Светог Теодора, који је својим животом и вером показао како треба истрајавати у мукама и невољама али и бити поносан на спаситеља нашег Исуса Христа који нам даје снагу да издржимо све. Након Свете Литургије кумови и ктитори славе приредили су трпезу љубави за све присутне. Извор: Епархија банатска
  7. Његова Светост Архиепсикоп пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј био је у дводневној посети манастирима Богоспасаване Епископије нишке. Домаћин ове посете био је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније. У понедељак 25. маја 2020. године, у послеподневним часовима Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније стигли су у манастир Светог Ђорђа у Тeмској. У Темској их је дочекала игуманија мати Ефросинијa, архимандрит Леонид духовник овог манастира, као и верни народ ових крајева који је дошао у манастир како би узео благослов од свог Патријарха. Након посете манастира у Темској пут се наставља ка манастиру Светог Јована Богослова у Поганову. Игуман манастира Светог Јована Богослова отац Мардарије са својим братством дочекали су Његову Светост и Владику Арсенијa. Пут Његове Светости се наставља ка манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову. Братство манастира предвођено својим игуманом високопреподобним архимандритом Серафимом направили су торжествен дочек Његовој Светости Г. Иринеју и Владики нишком Г. Арсенију. Његова Светост је ноћио у манастиру у Сукову. Ујутру је Његова Светост присуствовао јутарњем богослужењу, након кога заједно са Игуманом Серафимом обилази економски део манастира где га игуман упознаје са производном делатношћу манастира, након тога Његова Светост наставља обилазак манастира Епархије нишке. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније свој пут настављају ка манастиру Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани. Братство манастира срдачно је дечекало Његову Светост и Владику Арсенија. Након Височке Ржане Патријарх је посетио настојатељицу манастира Светог Илије у Рсовцима. Овог дана град Пирот је имао велики благослов да га после пуних десет година посети Његова Светост који је проглашен за почасног грађанина града Пирота. Његову Светост и Преосвећеног Владику у Пироту су дочекали свештеници, верни народ као и мноштво деце која су Његову Светост поздравила изговоривши саборно молитву „Оче наш.“ Градоначелник града Пирота господин Владан Васић уприличио је пријем за Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја и Његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Арсенија. Након Пирота пут се наставља ка манастиру Светог Димитрија у Дивљани. Настојатељ манастира Светог Димитрија протосинђел Серафим заједно са својим братством дочекује Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја и Преосвећеног Епископа нишког Г. Арсенија. Последњи манастир који Његова Светост обилази је манастир Светог Стефана у Липовцу. У Липовцу Његову Светост са Епископом нишким Г. Арсенијем дочекују: Високопреподоним архимандрит Дионисије духовник манастира, високопреподобна игуманија мати Меланија са својим сестринством. Ова посета Његове Светости представља велики благослов Светог Саве и свих потоњих Архиепископа и Патријараха на чијем је трону Његова Светост целу једну деценију. Као Епископ нишки Његова Светост је велики труд уложио у обнову манастирског живота и монаштва. Велики део свог Епископског служења је усмерио устројавајући општежиће, које је под вихором нецрквености једног времена почело да изумире. Његова Светост је обнављајући ове светиње уложио себе у њих и због тога их са великом радошћу обилази, а братства и сестринства манастира Епархије нишке се увек радују поновном сусрету са својим некадашњим Епископом, а садашњим првојерархом Српске Цркве. Извор: Епархија нишка
  8. Навршило се тридесет година откако је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, 19. маја 1990. године, на свом редовном засједању у Београду донио одлуку о оснивању Епархије бихаћко-петровачке, са сједиштем у Босанском Петровцу. У новоосновану Епархију уткани су дијелови Бањалучке, Далматинске и Горњокарловачке епархије. Духовно је обједињен простор од Ливна до Санског Моста, од Велике Кладуше до Шипова. Када је дошло је вријеме за буђење из духовног сна, у којем је наш народ спавао готово пола вијека, успаван лажном причом да се може живјети и без Бога и без Цркве Христове, ратни вихор надвио се и над наше крајеве, па је Епархија, умјесто да своје прве године посвети сопственом духовном узрастању, провела видајући ратне ране свога народа. Нисмо успјели обновити ни порушено у времену Другог свјетског рата, а већ су нам рушили нове храмове, али и оне који су преживјели усташе, Нијемце и Италијане… Тако смо гледали ливањски храм у пламену, истовремено страхујући за духовно насљеђе на подручју Бихаћа, Цазина, Кладуше, Босанске Крупе… Народ је опет био прогнан са својих огњишта, а историја нам се, по ко зна који пут, опет поновила. Остала нам је само вјера да ћемо опстати тамо гдје нас је одувијек било, тамо гдје су нам гробља и светиње, гдје су нам душе предака уткале своје постојање. И када смо помислили да је крај рата на видику, у касно љето и јесен 1995. године немилосрдно смо прогнани, док смо, спашавајући живу главу, гледали како нам пале стотину храмова и хиљаде домова, како нам скрнаве гробља и огњишта. И опет смо се, чим се указала прилика, вратили на своје, да обновимо порушено, да опет удахнемо живот нашим пустим селима, празним и опустошеним светињама, да упалимо свијећу на гробовима милих и драгих сродника и пријатеља. Не могу да не поменем своје претходнике у архијерејству – Николаја, Хризостома и Атанасија, који су учинили много, свако према времену у којем је управљао и свако на свој начин, да ова Епархија стане на своје ноге, да заживи као и све друге епархије, како би плодови њеног постојања оправдали смисао њеног оснивања. Исто тако, бројни свештеници уткали су себе у живот Епархије, баш као и вјерујући народ без чије подршке не бисмо могли учинити ништа. Прошле године, наша Епархија примила је под своје окриље јајачко-мркоњићко намјесништво, које је до тада било у саставу Епархије бањалучке, чиме смо постали значајно богатији, обогаћени вјером и љубављу ондашњег становништва и светошћу њихових и наших светих храмова. Из добро познатих разлога, који су промијенили нашу свакодневицу, прославу тридесетогодишњице наше Епархије, планирану у Ливну, одложили смо за наредну годину, када ћемо, сви заједно, у присуству наших црквених и државних власти и вјерујућег народа, молитвено заблагодарити Богу на постојању Епархије бихаћко-петровачке и рмањске, без које би овај народ изгубио свој духовни ослонац. Тада ћемо, ако Бог да, одржати научни скуп о духовном и културном насљеђу, али и представити свобухватну монографију у којој ћемо, врло исцрпно, приказати нашу Епархију у свјетлу богате прошлости и садашњости. Тридесет година је кратак период у животу једног народа, али у тридесет година Епархије бихаћко-петровачке и рмањске стало је толико тога да смо дужни памтити, причати и препричавати, ради истине и наших потомака, ради вјере у Христа, Распетог и Васкрслог! Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија, Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске >Синаj< је у току непуне три године свог постојања, поред немалог броја других наслова, објавила неколико књига које наше читатељство уводе у упознавање са личношћу и дјелом Светог Фотија Великог. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија, Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске >Синаj< је у току непуне три године свог постојања, поред немалог броја других наслова, објавила неколико књига које наше читатељство уводе у упознавање са личношћу и дјелом Светог Фотија Великог. Наш богословски простор је оплемењен зборником у којем је своје мјесто нашло неколико списа Светог Фотија Цариградског, међу којима најзначајнији јесте Мистагогија о Духу Светоме / у преводу са енглеског језика Сестринства манастира Светог Василија Острошког у Бијељини и Наташе Колунџић/, као и студијама о личности и дјелању овог Цариграђанина Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880) аутора презвитера Филипа Зимариса /у преводу са грчког језика Ладе Јагушт – Акад/ и Свети Фотије Велики писца Константина Кацаниса /у преводу са новогрчког и старогрчког језика Маријане Милуновић/. + + + Спис Мистагогија о Духу Светоме је други дио пневматолошког мозаика у којем је Црква кроз уста најблиставијих у њој представила своје искуство откривења Духа Светога, Којег исходи Отац и Којег Цркви од Оца дарује Син. Поменути мозаик има три велика дијела и безброј мањих и малих каменчића, који се и данас њему додају. Први дио је настао у четвртом стољећу у Кесарији Кападокијској. На позив свог пријатеља Светог Амфилохија Иконијског, Свети Василије Велики – притијешњен аријанском и евномијанском кризом – пише своју студију О Духу Светоме. Други дио се пише у деветом вијеку, када Свети Фотије Велики – притиснут изазовом сабраће из Рима – пише спис Мистагогија о Духу Светоме. И коначно, у четрнаестом стољећу Свети Григорије Палама, не могавши остати нијем на неистините пневматолошке исказе самоизопштене браће са Запада, казује своје бесједе које су остале забиљежене под заједничким именом О Исхођењу Светога Духа. Благодарећи Епископу зворничко-тузланском Господину Фотију и прегаоцима и преводиоцима наше Издавачке куће, имамо благословену могућност да пером Светог Фотија Великог будемо руковођени кроз изразе искуства постојања и дјелања Духа Светога. Исправно расуђују они који кажу да се искуство Бога у Тројици никада не исцрпљује језиком, али је тачно и да не можемо отићи даље од језика у исказивању опита. И зато, светоотачка дјела су насушна при (труду на) опису Неописивог. + + + Докторска дисертација презвитера Филипа Зимариса Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880) доноси – поред историјског свједочанства о најзначајнијем сабору Цркве од Сабора у Никеји 787. године, последњег који је стао у низ васељенских, до исихастичких сабора из четрнаестог стољећа – исјечак из епохе у којој је Предстојатељ Новог Рима, не одступајући ни педаљ од новозавјетног исповиједања вјере и чувања поретка од Отаца преданога, покушавао да превлада сукобе са Предстојатељем Старог Рима, настојећи да нико не буде поражен и покушавајући да донесе мир. Али, (и) збивања која су услиједила (стољећима) након овог Сабора су потврдила да је мир дар долазећег Царства и нико осим Господа није кадар да га – без остатка – донесе. + + + Књига Свети Фотије Велики писца Константина Кацаниса је невелика, али њена структура је знаковита: животопис Светог Фотија Великог – преглед његових дјела – изводи из појединих списа – Служба Светом Фотију Великом. Намјера аутора је представити што више димензија ренесансне личности и свестране активности Епископа Константинопоља, усвојити његове поуке и учинити их надахнућем наше праксе, а све у циљу молитвеног прослављања човјека који никада – ни у цариградским тамницама – није престајао прослављати Богочовјека. Свака страница животописа Светог Фотија Великог се може читати као историјска студија о Цркви, држави и друштву Ромеја у том, препуном парадокса, деветом вијеку, а чини се да су нарочито инспиративни мисионарски подухвати Светог Фотија Цариградског – посебно у нашем трауматичном, али мисије жедном, контексту – будући да мисија никада није једноставна, а особито у сложеним историјским околностима у којима се данас браните од најезде Словена, а сутра сте позвани да им проповиједате вјеру у Господа Који их је поразио под зидинама Константинопоља. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. На празник Светог Василија Острошког, славу Саборне Цркве и заштитника града Никшића, ухапшен је Епископ Будимљанско-никшићки господин Јоаникије са осам свештеника из Никшића. „Лијеп поклон и захвалност“ за молитве које смо тога дана произнијели за мир, напредак, здравље и свако добро свих, па и оних који су нас касније ухапсили, као и оних који су то наредили. Ухапшени смо зато што смо испоштовали грађане Никшића, што се нијесмо оглушили о њихову љубав према заштитнику свога града Светом Василију Острошком Чудотворцу и Исцјелитељу! Наиме, тога дана и поред Владичине бесједе на светој Литургији гдје је, са жаљењем, казао да ове године Црквена општина Никшић не може организовати Празничну Литију због мјера које ограничавају окупљање људи, на Тргу Шака Петровића се окупило више хиљада вјерника. Тај народ је сабрала љубав према Светом Василију и љепота доживљаја, који су вјерници сачували у својим срцима из Световасилијевских Литија од претходних година. Зар је требало презрети тај народ!? Будући да се у том спонтано формираном молитвеном сабору нијесу могле завести прописане мјере, свештенство је нашло једино могуће пастирско рјешење да се придружи вјерном народу у молитвеном ходу послије којег се народ у миру и задовољству разишао својим домовима. Услиједила су хапшења Владике и свештеника за „недјело“ поштовања сопственог народа и исказану љубав према Светом Василију. Народ је кроз протесте који су услиједили послије хапшења исказао неслагање и гнушање према томе чину власти, потврдио и посвједочио љубав према својој Цркви, према светињи, тј. према својим коријенима и освештаној народној традицији. Немамо ријечи да заблагодаримо нашем вјерном народу за такву љубав и жртву – нека га Бог награди сваким изаобиљем из ризнице својих добара. Нажалост, наша власт није тако мислила већ је свој народ „наградила“ сузавцем и пребијањем, бројне омладине и малољетника и то не само у Никшићу него и у појединим другим градовима Црне Горе. Најоштрије осуђујемо такво насилничко дјеловање полиције и упозоравамо да није добро дизати руку на своју будућност. Дјеца се васпитавају, прије свега, пажњом и љубављу а не пребијањем и агресијом. Истовремено никада се не можемо сложити са тим да било ко врши насиље над органима реда јер се доследно залажемо за мир, братску слогу и правни поредак у држави. Позивамо све, па и нашу власт да се сви саберемо око Светиње Живота да се са љубављу и поштовањем односимо према свим људима да Добро управља и усмјерава наше поступке, а да се ослободимо мржње и агресије, да видамо ране на бићу народном а не да их повређујемо и продубљујемо. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  11. Данас у подне је у Никшићу одржана Конференција за штампу Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Благодарећи нашој искреној браћи у Христу ми смо се радо и слободно подвргли тесту на вирус Kovid 19. Први тест је показао позитиван налаз (субота, 25. априла 2020). Зато смо санитетским возилом пребачени из Крушевца у Земун (КБЦ). Друго и треће наше тестирање (28. и 30. априла) донела су негативан налаз. У четвртак 30. априла, наш „принудни одмор“ (хумористична досетка једног од наших лекара) практично и терапеутски био је завршен и ми смо 1. маја отпуштени из КБЦ „Земун“ и враћени у Крушевац. Овом приликом ми исказујемо неизмерну благодарност: Нашим Преосвећеним оцима и свима надлежним екселенцијама и прегаоцима који су осмислили наше здравствено укрепљење; Нашим јуначним и врлим лекарима, медицинском особљу и подвижницима народног здравља – и опет захвалност за њихова бдења над свима нама у периоду пандемије; Епископу ремезијанском Господину Стефану, викару Његове Светости Патријарха српског Господина Господина Иринеја, који је овластио свештеника, оца Ненада, да послужи нашим потребама у болничким условима; Свој својој браћи, сестрама и пријатељима у Христу који су испољили љубав, саосећање и милост према нама и Оном маленом, али значајном делу медијских гласила који је показао пажљивост у извештавању о нашој перипетији. Коме је овај пут остало ускраћено задовољство? И опет, ко није био нимало успешан у лансирању црнога хумора у вези са нашом маленкошћу? Пре свега мислимо на узурпаторе медијâ који су ове и овај пут искористили као своју прћију, као нови начин упирања прстом у мету по избору и по ценовнику или, опет, као оруђе освете и елиминације непожељних. Било како било, наше време је изнедрило и врсту медијске цензуре, инквизиције и линча. Ипак, најдубљу медијску јаму у овом трагичном периоду копају нам одрођени, апостате или одступници од Светог Литургичког Предања, они који, градећи се пошто-пото мудрима, никако да се умудре. И не без разлога. Њима недостају смирење и саборни ум Цркве. Зато смо им ми само „мирис смрти за смрт“. И у злочинце нас они убрајају. И дрвени капут нам они тешу, а да нам претходно нису узели меру. Но такви пројекти обавезно пропадају – недостаје им чудотворна формула која гласи: „ Ако Бог дâ“. И тако: ако Бог не да врапца свог, чему преостале бриге? Што се тиче манипулацијâ нашим старим фотографијама и неауторизованом беседом, изговореном у тренутку док се још расправљало о општеобавезујућој стратегији у одбрани од Kovida 19, када та стратегија још није била недвосмислено фиксирана, изгледа да ће само наша тужба и позив на суд моћи да прекршитеље туђих ауторских права заузда и да их доведе к познанију права! Давидовски још речено: „Ноге њихове свагда трче на безакоње, да пролију крв“. Такозвано слободно истраживачко новинарство зар је данас сведено само на слободну отимачину и узурпацију туђих добара? Зар заиста живимо у времену менталне заражености полулажима и полуистинама које су најбољи материјал за подлагање ломача? Никоме нећемо дозволити да нам погани нашу добру савест, као ни да нам и у новом покушају загорча, или украде, празничну радост, овај пут пасхалну(?!) Поштујући као и досад све прописане мере безбедности, своје и свих других око нас, и још се држећи савета наших човекољубивих лекара како да се током неколико наредних дана по нашем повратку са „принудног одмора“ што боље укрепимо за предстојеће нам пастирске подвиге, ми изјављујемо: опет ћемо и опет ми облетати око свете Трпезе као пророк Давид око Ковчега Завета, опет ћемо се радовати добровољном доласку наше верне духовне дечице у храмове и њиховом молитвеном присуству и, наравно, опет ћемо их позивати да са вером, надом и љубављу прилазе Чаши вечнога Живота!!! Ради сједињења са Пресветим Телом и са Пречасном Крвљу Живога Господа нашега Исуса Христа, Исцелитеља и Лекара душа и тела наших! Амин! * * * На крају овог саопштења ми се обраћамо оним православним епископима и богословима у СПЦ који су прешли црту православне литургијске теорије и праксе, па су и у лавиринт фарисејских правила и ситничавих прописа доспели! Зар они не виде да Христа овде разоваплоћавају путем апстраховања Његове божанске природе и да Га раслабљују путем искључења Његових божанских сила и моћи! Још једно искушење се овде очитава – искушење језуитском казуистиком! Овде се ништа не може постићи приземним марифетлуком. Овде не важи метод „продакт плеисмент“ – пласирања производа. Зато их ми добронамерно упозоравамо: господо, зауставите се док још има времена!!! Епископ крушевачки Давид (Перовић) Субота Томине недеље, 2/19. мај 2020. године Крушевац Извор: Епархија крушевачка
  13. Благодарећи нашој искреној браћи у Христу ми смо се радо и слободно подвргли тесту на вирус Kovid 19. Први тест је показао позитиван налаз (субота 25. Априла 2020). Зато смо санитетским возилом пребачени из Крушевца у Земун (КБЦ). Друго и треће наше тестирање (28. и 30. Априла) донели су негативан налаз. У четвртак 30. Априла, наш „принудни одмор“ (хумористична досетка једног од наших лекара) практично и терапеутски био је завршен, и ми смо 1. Маја отпуштени из КБЦ „Земун“ и враћени у Крушевац. Овом приликом ми исказујемо неизмерну благодарност: Нашим Преосвећеним оцима и свима Надлежним екселенцијама и прегаоцима који су осмислили наше здравствено укрепљење. Нашим јуначним и врлим лекарима, медицинском особљу и подвижницима народног здравља, и опет захвалност за њихова бдења над свима нама у периоду пандемије. Епископу ремезијанском Господину Стефану, Викару Његове Светости Патријарха Српског Господина Господина Иринеја, који је овластио свештеника, оца Ненада да послужи нашим потребама у болничким условима. Свој својој браћи, сестрама и пријатељима у Христу који су испољили љубав, саосећање и милост према нама. Оном маленом, али значајном делу медијских гласила који је показао пажљивост у извештавању о нашој перипетији. Коме је овајпут остало ускраћено задовољство? И опет, ко није нимало био успешан у лансирању црнога хумора у вези са нашом маленкошћу? Пре свега мислимо на узурпаторе медија који су ове и овајпут искористили као своју прћију, као нови начин упирања прстом у мету по избору и по ценовнику, или опет као оруђе освете и елиминације непожељних. Било како било, наше време је изнедрило и врсту медијске цензуре, инквизиције и линча. Ипак, најдубљу медијску јаму у овом трагичном периоду копају нам одрођени, апостате или одступници од Светог Литургичког Предања; они, који градећи се пошто-пото мудрим, никако да се умудре. И не без разлога. Њима недостају смирење и саборни ум Цркве. Зато смо им ми само „мирис смрти за смрт“. И у злочинце нас они убрајају. И дрвени капут нам они тешу, а да нам претходно нису узели меру. Но такви пројекти обавезно пропадају – недостаје им чудотворна формула која гласи: „ Ако Бог да“. И тако: Ако Бог не да врапца свог, чему преостале бриге?! Што се тиче манипулација нашим старим фотографијама и неауторизованом беседом, изговореном у тренутку док се још расправљало о општеобавезујућој стратегији у одбрани од Kovida 19: када та стратегија још није била недвосмислено фиксирана, изгледа да ће само наша тужба и позив на суд моћи да прекршитеље туђих ауторских права заузда, и да их доведе к познанију права! Давидовски још речено: „ Ноге њихове свагда трче на безакоње, да пролију крв“. Такозвано слободно истраживачко новинарство зар је данас сведено само на слободну отимачину и узурпацију туђих добара?! Заиста живимо у времену менталне заражености полулажима и полуистинама које су најбољи материјал за подлагање ломача? Никоме нећемо дозволити да нам погани нашу добру савест, као ни да нам и у новом покушају загорча, или украде празничну радост, овајпут пасхалну(?!) Поштујући као и досад све прописане мере безбедности, своје и свих других око нас, и још се држећи савета наших човекољубивих лекара: како да се током неколико наредних дана по нашем повратку са „принудног одмора“ што боље укрепимо за предстојеће нам пастирске подвиге, ми изјављујемо: Опет ћемо и опет ми облетати око Свете Трпезе као пророк Давид око Ковчега Завета, опет ћемо се радовати добровољном доласку наше верне духовне дечице у храмове и њиховом молитвеном присуству, и наравно, опет ћемо их позивати да са вером, надом и љубављу прилазе Чаши вечнога Живота!!! Ради сједињења са Пресветим Телом и са Пречасном Крвљу Живога Господа нашега Исуса Христа, Исцелитеља и Лекара душа и тела наших! Амин! *** На крају овог саопштења ми се обраћамо оним православним епископима и богословима у СПЦ који су прешли црту православне литургијске теорије и праксе, па су и у лавиринт фарисејских правила и ситничавих прописа доспели! Зар они не виде да Христа овде разоваплоћавају путем апстраховања Његове Божанске природе, и да Га раслабљују путем искључења Његових божанских сила и моћи! Још једно искушење се овде очитава – искушење језуитском казуистиком! Овде се ништа не може постићи приземним марифетлуком. Овде не важи метод „продакт плеисмент“ – пласирања производа. Зато их ми добронамерно упозоравамо: Господо, зауставите се док још има времена!!! Епископ крушевачки Давид (Перовић) Субота Томине недеље 2/19 мај 2020. год. Крушевац Саопштење Православним хришћанима Епархије крушевачке | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Благодарећи нашој искреној браћи у Христу ми смо се радо и слободно подвргли тесту на вирус Kovid 19. Први тест је показао позитиван налаз (субота 25. Априла 2020). Зато...
  14. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Уредник издања је протојереј Радош Младеновић, а лектуру је извршила гђа Бранка Косановић. Штампарија је Интерклима-графика, Врњци. – 191 стр.; 21 цм. Тираж 1.000. Наслов књига је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Ова књига је израз исте жеље. Уводна реч презвитера др Оливера Суботића: “Књига Господе, где станујеш? је плод деценијског писања о. Александра за Православни мисионар. […] Текстови оца Александра су од почетка били препознатљиви по томе што су писани у нешто краћој форми, директни, са јасном поруком, и са, готово по правилу, пропратним уоквиреним додатком. Оно што је још једна особеност његових текстова који су објављени у овом зборнику јесте то што у њима човек наилази на мноштво тема и мотива не само из теологије, већ и из области философије, науке и књижевности, који су одраз огромне начитаности аутора и његовог готово енциклопедијског знања. Због свог редовног доприноса унапређењу квалитета Православног мисионара, о. Александар је веома брзо постао члан редакције часописа, у којој је активан до дана данашњег. […] Књига је систематизована тако што је подељена у четири тематске целине: Ликови и дела светитељâ, Врлине – украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Притом, она се не мора (и вероватно од већине читалаца и неће) читати „линеарно“ – можете је слободно насумице отварати и читати са пронађеног места, а она тиме неће изгубити на својој садржајности и дубини.“ Др Драган Хамовић, Записи из трусног подручја званог душа “Књига Господе, где станујеш? протонамесника Александра Јевтића није ништа друго него продужетак његове службе у Епархији жичкој – годинȃ већ под сводовима новог Храма Светог Саве у Краљеву – али и као израз путање властите изградње, која не престаје до послетка. И то је први и најосетљивији елеменат што ове текстове држи на окупу. Образован аутор, утемељен у предању којем припада, поглед усмерава на проблемске тачке од егзистенцијалног значаја, и за посвећене и за непосвећене, и за дубоке и за летимичне. […] Негде се пак Јевтић обраћа баштини српске и светске књижевности, доказаном изворишту података о човеку, тврдих антрополошких истина. Јер, књижевна дела и јесу велика ако су есенција општег искуства. […] У текстовима књиге Господе, где станујеш? затичемо и жива сведочанства из нашег доба и најближег окружења, која делују јаче од сваке речите проповеди. У читавом том мозаику од елемената црквенопредањског, историјског, књижевног и свакидашњег трајања и опитовања, о. Александар се довољно спремно, али и с дужним опрезом, хвата у коштац са непосредним изазовима и појединца и заједнице у којој служи. У кратким обимима, на делу показује изразиту економију и информативност излагања, на тачно издвојену тему, никада једнослојну. Да се не умноже речи. […] Има писаца који вас лако придобију и воде својим путем, у чијим текстовима читалац затекне своје сталне упитаности и недоумице. Затиче у тим текстовима подстицајна места на која тражи одговор, али и кључеве што му отварају запекле менталне браве. Трусне теме које о. Александар Јевтић дотиче и укратко развија у записима књиге Господе, где станујеш? припадају широком кругу тема за шири круг духовно наднесених читалаца, као што, уједно, осветљавају изнутра и не сакривају њиховог аутора. И када то још с почетка проосетимо, надаље му приступамо с поверењем. А поверење је велика, често недосежна ствар.“ Извор: Епархија жичка
  15. У ове васкршње празничне дане благодаћу Божијом и благословом Пресвете Богородице, у петак 24. априла текуће године, прослављена је крсна слава Епархије зворничко-тузланске - Источни петак (Живоносни Источник). У храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју свечаним евхаристијским сабрањем предстојао Првопастир и домаћин Епархије, Његово Преосвештенство Епископ зворничко тузлански г. Фотије уз саслужење архијерејског намјесника добојског, протојереја-ставрофора Мирка Николића, архијерејског намјесника дервентског, протојереја-ставрофора Радојице Ћетковића, архијерејског намјесника теслићког, протојереја-ставрофора Миладина Вуковића, протојереја-ставрофора Душка Недића и протођакона Славољуба Милошевића. Због пандемије вируса Корана овогодишњем обиљежавању крсне славе није присуствовало сво свештенство и монаштво наше епархије, а такође због овакве ситуације и мали број вјерног народа сабрао се данас на светој Литургији. У пастирској бесједи Владика је поучио присутни вјерни народ пружајући ријечи утјехе због ситуације у којој се данас налазимо, истичући да је Господ тај који управња свиме и да ће све бити по Његовом благослову. Након Литургије Владика Фотије освештао је славске дарове помоливши се за сво свештенство и монаштво наше епархије и све епархиоте Епархије зворничко-тузланске. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  16. Радио „Источник“ који је основан 2009. године са благословом блаженопочившег Епископа ваљевског г. Милутина прославио је 24. априла славу – Источни петак. У храму Покрова Пресвете Богородице је служена Света Литургија којом је началствовао јереј Душан Ђаковић, докторанд на Богословском факултету Атинског Универзитета, некадашњи професор Призренске богословије, Ваљевац. Након службе преломљен је славски колач и освештано жито са запосленима на челу са протонамесником Слободаном Алексићем, главним и одговорним уредником радија. Отац Душан честитао је славу и празник свечарима са жељама да наставе да раде и стварају у славу Божју. Извор: Радио Источник
  17. Уредништво портала Поуке.орг упућује Васкршњу честитку уредништву Инфо-службе Епархије бачке и Радио-Беседе: Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење. Оно што су древни пророци и Богом надахнути људи пре много хиљада година пророковали, и изабраном народу Божјем саопштили, догодило се јавно, величанствено и славно пред лицем многобројних сведока и очевидаца (ср. 1. Кор 15,4–8). Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Поштовано уредништво портала Епархије бачке и Радио-Беседе, следујући речима великога Апостола Павла, желимо Вам да радост Васкрсења свагда управља кораке Ваше на свако добро дело, да на корист светој Цркви проповедате радост Васкрсења, како писаном речју, тако и речју путем радио таласа, и тако себе уградите у вечност, где се непрестано прославља Господ наш! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Уредник насловне стране портала Поуке.орг
  18. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, Епархија бачка Српске Православне Цркве објављује распоред богослужења за дане: Велики четвртак (16. април), Велики петак (17. април), Велика субота (18. април), Празник Христовог Васкрсења (19. април), као и за Васкрсни понедељак (20. април) и Васкрсни уторак (21. април). Услед ванредне ситуације – проглашене у Републици Србији због епидемије вируса корона – сатница богослужења је истоветна за све храмове Епархије бачке. На Велики четвртак – света Литургија ће бити служена са почетком у 10 часова, а Бденије у 13,30 часова. На Велики петак – Царски часови ће бити служени од 8 часова, Вечерње са изношењем Плаштанице биће служено са почетком у 12 часова, а Мало повечерје и Јутрење са статијама у наставку вечерњег богослужења. Велика субота – света Литургија ће бити служена са почетком у 12 часова. На дан празновања Христовог Васкрсења – у 6 часова ће почети Јутрење и у наставку ће бити служена света Литургија, док ће Вечерње бити служено по устаљеном поретку храма. Васкрсни понедељак – Јутрење ће почети у 8 часова и у наставку ће бити служена света Литургија, док ће Вечерње бити служено по устаљеном поретку храма (директан пренос вечерњег из Саборног храма у Новом Саду слушаоци радио-станицâ Епархије бачке имаће прилику да прате од 19 часова). Васкрсни уторак – Јутрење ће почети у 8 часова и у наставку ће бити служена света Литургија. Вечерње ће бити служено у време пре полицијског часа, да би верни народ могао да дође у храм (богослужење ће бити служено по устаљеном поретку храма, а директан пренос вечерњег из Саборног храма у Новом Саду слушаоци радио-станицâ Епархије бачке имаће прилику да прате од 19 часова). Директан пренос богослужењâ из Саборног храма у Новом Саду имате прилику да слушате путем програма радио-станицâ Епархије бачке: РАДИО-БЕСЕДА РАДИО-СЛАВОСЛОВЉЕ РАДИО-БЛАГОВЕСНИК РАДИО-ТАВОР Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Искрено смо изненађени и разочарани текстом који се данас појавио у косовским медијима под насловом ”Српска црква у Приштини против Ковида-19 бори се непотврђеним руским моделом”. У тексту се помиње да су грађани у суседству цркве наводно ”узнемирени буком” која долази од звона. Овај садржај објављен је и на другим косовским медијима јавног сервиса РТК и порталима Телеграфи, Бога Сот, Косоварја итд. У тексту се наводи изјава Агима Муслиуа ”безбедносног експерта” који тврди да је реч о ”примитивној и провокативној руској методи”. Муслиу у наставку говори о ”дезинформацијама из Русије”, да се ”људи из српске обавештајне службе крећу у свим црквама” па закључује ”сходно томе где је српска обавештајна служба ту је и руска”, па је зато по Муслиуу реч о хаосу из Москве”. Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве у ово трагично време пандемије корона вируса са жаљењем прима овај текст који дубоко превазилази најпристојније границе професионалног новинарства и представља пример таргетирања Српске Православне Цркве на Косову и Метохији која овде вековима постоји. Пре свега треба се подсетити да се звона нису појавила у Русији, већ у Италији у Кампањи у 5. веку и да се вековима у хришћанском свету користе не само за оглашавање редовних служби, већ и у тренуцима великог страдања, помора или друге трагедије, како у православном, тако и у римокатоличком и протестантском свету. Свако вече цркве у Амстердаму звоне у звона у знак солидарности у време пандемије. Разлог за то јесте пре свега да се људи подстакну на молитву, на солидарност и да на моменат прекину редовне послове и сете се Бога, без обзира којој вери и конфесији припадали. У прилогу нашег одговора наводимо неколико западних сајтова из којих се види да је иста пракса уведена и у западним хришћанским, пре свега римокатоличким, срединама широм света, од Америке, Канаде, Француске, до Аустралије и Филипина, а не само у православним срединама. Звук звона, уосталом, као и молитва мујезина за минарета 5 пута дневно, има првенствени циљ да позове на молитву и то није спорно за никога ко верује у Бога и поштује друге. Овим показујемо солидарност коју наша Црква осећа за све грађане Косова без обзира на веру и језик јер сви смо једнако угрожени пандемијом. У време звоњаве звона молимо се за све болесне, не само у нашој средини, већ широм света, за оне који се несебично брину о њима у болницама, и узносимо молитву Богу да епидемија престане и да се живот врати у нормалне оквире. Звоњава звона, као и позивање на молитву са минарета, регулисано је законодавством Косова у децибелима и сваки добронамерни читалац може сам да закључи да хришћанска звона не стварају нимало већи звучни ефекат него ли молитве са десетина џамија по већим градовима. Звона су део цивилизације европског континента на коме живимо и јако је лоше да са Косова иде глас да она некоме сметају. У сваком случају, Епископ Теодосије је донео одлуку да се у цркви Св. Николе у Приштини престане са чешћим звоњењем иако парох приштинске старе цркве о. Саша Митровић тврди да му се нико од околних комшија није пожалио, а да су неки чак изразили подршку. Наша Епархија изражава искрено очекивање да у овом времену хуманитарне катастрофе која је задесила цео свет неће бити више оваквих чланака, нити коментара необавештених и очигледно недобронамерних ”експерата”, већ да ће нас све ово најновије страдање подстаћи на солидарност, међусобно разумевање и надилажење свих политичких и међу-националних разлика, којима, није место у време када имамо толико оболелих, посебно старих лица. У невољама увек треба да будемо заједно и покажемо пре свега један комшијски дух и толеранцију јер живимо на простору где вековима постоје различите верске традиције које треба да живе у миру и поштовању. Из Канцеларије Епархије Рашко-призренске Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  20. Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској са тугом суочили са новонасталим искушењем које је изазвано неовлаштеним и противзаконитим звучним снимањем расправе нашег умировљеног Владике Атанасија и Игумана тврдошког, Саве јеромонаха, у гостопримници тврдошког манастира (29. марта). Како у свакој породици, тако и у монашком братству, догађају се искушења и непријатне размирице, али је показатељ духовне зрелости једног домаћинства и братства то да оне буду превазиђене. Баш онако како се то, на славу Божију, збило већ у наредним данима са тврдошком братијом. Братска љубав, покајање и измирење запечаћени су тајном над тајнама, Божанственом Литургијом коју су Владика Атанасије и Игуман Сава служили заједно са Владиком Димитријем на празник Благовијести (7. априла). Међутим, ненавидник жели да пред наше очи стално изводи наше гријехе, како никада не бисмо били у стању да примимо Божји опроштај и благодат искупљења. Нажалост, неки међу нама који себе сматрају не само духовно зрелим, већ и кудикамо зрелијим и трезвенијим од монаха, свештеника па и Епископа наше Епархије, показали су се као сарадници непомјаника и извршиоци његовог наума. И као да није било довољно што се пласирањем споменутог снимка у јавност већ створила пометња и саблазан у нашој Цркви, група вјерника је такође неовлаштено и противзаконито у јавност пустила тајно снимљени аудио запис њиховог разговора (од 10. априла) са Оцем Младеном, старјешином Саборне Цркве у Требињу. Дијељењем ових записа у интернет простору створена је велика смутња и саблазан у народу, а потом је покренута и интернет петиција самозваних „бранитеља“ Владике Атанасија који инсинуирају да је на сцени тобоже прогон нашег духовног Оца из Херцеговине. Све ово оцјењујемо као несрећни и злонамјерни покушај изазивања смутње и саблазни. Из тог разлога, упознавши Преосвећеног Владику Атанасија са свим овим дешавањима, замолили смо га да јавно изнесе свој став, на шта је он у духу очинске бриге за своју вољену Херцеговину без предoмишљања пристао, и ДОЗВОЛИО да се начини звучни запис његове изјаве. У наставку доносимо његову поруку, у текстуалном и звучном запису, коју је саопштио у разговору са протопрезвитерем Оцем Радивојем Круљем. Такође, и овом приликом упућујемо све вјерне на недавно изречене молбене ријечи Владике Димитрија: „молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви.“ Ако благе ријечи и преклињања херцеговачког Владике некоме нису довољна, подсјећамо и опомињемо све вјерне на громке ријечи Апостола Павла, упућене онима који су уносили смутњу и раздор у коринтску Цркву, али и свима нама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1. Кор. 3, 17). Све оне који мисле да „Богу службу чине“ (Јн. 16, 2), а заправо руже јединство наше Свете Цркве и изазивају саблазни опомињемо и на ријечи самог Спаситеља: „Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе“ (Лк. 17, 1). На крају, све оне који желе да отму духовни мир, слогу и јединство од честитог братства манастира Тврдоша, а тиме и од наше Епархије којом је столовао Свети Василије, подсјећамо на његове страшне и бесмртне ријечи: „Ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове“. Овим стављамо тачку на покушаје да се часно име и свијетли лик нашег Оца и Учитеља, Владике Атанасија, злоупотријеби за сијање раздора, уношење смутњи и стварање саблазни у нашој Цркви. Они који то чине треба да знају да се не разликују од римских војника који су наносили ране на тијелу Христовом, на шта нас опомињу ови дани Велике недјеље. Јер тијело Христово јесте Црква (1 Кор. 12, 12-27). Извод из разговора Владике Атанасија са о. Радивојем Круљем Владика Атанасије: Ове [покретаче петиције] не треба узети озбиљно, то су људи који хоће само да роваре. Зилоти су пре свега немирни са собом самима и сигурно им савест није мирна. Да они спасавају Цркву… од кога спасавају Цркву? Спасавају мене, од кога? Ми смо служили за Благовести предивно, са Димитријем и са Игуманом. Отац Радивоје Круљ: Реците нам о тим односима између Вас и Игумана, Вас и Владике Димитрија. Владика Атанасије: Па фино, ништа, брате. Служили смо заједно, причестили се заједно, било је и народа. Па нисмо скоројевићи, нисмо јуче дошли. Свима њима ја признајем: Димитрије ће, ако Бог да, учинити доста, и Игуман је урадио доста, и претходни Григорије. Сви су они урадили, и ти си доле урадио доста са нашом Црквом. Та Црква цвета. И хвала Богу! Него, само злобници… Није искључено да ту постоји рука неких удбаша, а поготово отуда што сам ја познат у Србији, што ме не трпе, зато што хоће да издају Косово и то је тако јасно, и писао сам о томе и Патријарху и коме све не. За име Божије! У моје име нико нема благослов да то ради нити да мене штити. Од чега да ме штити? Од мог народа, од мојих свештеника, од мог Владике кога стално помињемо? И он је ту био пре неки дан. О. Радивоје Круљ: И од Вашег Игумана? Владика Атанасије: Па и од Игумана нашег, сигурно. Али, рецимо, људски је… Рекао је Свети Теодор Студит, у време кад није било да се глачају даске, па су их грубо тесали, и онда трљају једну о друге и једна другу глачају. Али и једна другој и извесни бол наносе. Људски односи бивају … знате, бивају да има извесних некада… али све се то … „стрпљен – спасен“ каже народ. И поготово сада Велике недеље, шта је све Господ наш претрпео, шта су му све радили, каква су подметања… Он је кротко [рекао]: „Оче опрости им, јер не знају шта раде”. И онда је његов следбеник Стефан рекао: „Не прими им Господе ово за грех“, за ове који су га каменовали, кад је видео небо отворено. То што се шири зло, то је нажалост… отац Јустин је говорио: да се зло ради и зло се шири и зло напредује у свету, како каже и Апостол Павле. Али победићемо Васкрсом, вером у Васкрслога Господа, распетога и васкрслога. Ја сам овде направио гроб себи и ту ће ми бити гроб. То је први доказ да ја не мислим да идем из Херцеговине. И, хвала Богу, то је у тој црквици која је пола у гробљу, пола ван гробља. Јер ионако се жале да није одавно ни један Херцеговац [Епископ] преминуо овде. То је донекле била кривица и централне управе у Цркви – што нису обраћали пажњу. Хвала Богу, ту смо већ колико година, више од 20 година и бићемо, и да овоме народу помогнемо, страдалном народу. Тако да, једноставно, те свађалице, те такозване зилоте и псевдозилоте, најбоље их је игнорисати, што каже народ, као кад ђаво напада неким мислима, не треба се препирати са тим мислима, него игнорисати их да будеш ослобођен. Ђаво само подмеће зло и где год може, забада трн у ногу здраву. О. Радивоје: Амин. Можда је најбоље на крају да дате поуку и поруку народу коме се сервира ова петиција – како да реагују. Владика Атанасије: Једноставно да игноришу, рекао сам и понављам. Каква петиција, од кога и у име кога?! Управо ти који су најмање црквени и најмање су људи љубави, људи слоге у овој земљи Светога Саве. Да је Свети Сава тако радио, шта би било од Херцеговине?! Па овде се родио Свети Василије. Отац Јустин је говорио: „Херцеговина је земља јунака, песника, светаца, хероја и гуслара“. А Свети Николај је говорио још лепше о Херцеговини: „То је једна српска принцеза која има на глави седу косу, на грудима јој расту смокве и грожђе, а ноге пере у мору“. Ја те зилоте зовем „зурлоти“, они су пре свега ван себе, ван своје савести и онда муте – мутиводе обичне… пусти то. Тако је радио Артемије, погордио се, ено га сад отишао тамо, створио своју групицу и остаће секташ ако се не покаје. Звучни запис разговора Из канцеларије Епархије ЗХиП Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  21. Како нам је рекао Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада, говорећи о времену у којем је изникао Алмашки храм, након задобијања статуса слободног краљевског града, 1748. године, долази до правог демографског и економског успона Новог Сада, који је до половине 19. века имао српски карактер, без обзира што су у граду живеле многе друге нације и вере, и имао је важан православни печат, а постао је и седиште бачког владичанства. Звучни запис емисије Поред историјата места и храма, у претходној емисији чули смо зашто су наши богобојажљиви преци одабрали баш тројицу јерараха: светитеље Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, за своје молитвенике пред Господом, посветивши им овај велелепни храм. У наставку наше приче о Алмашком храму, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, говорио је о архитектури и доминантном ликовном изразу овог споменика културе од изузетног значаја, као и о надгробним споменицима који постоје у порти, осталом уметничком благу ове православне светиње и знаменитим паросима који су у њој служили. Историчари уметности сматрају да су иконе иконостаса Арсенија Теодоровића међу најбољим његовим остварењима. Примерци монографије, која је представљена 2019. године, а носи назив Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост, уручени су библиотекама основних и средњих школа, богословијама, црквеним општинама Епархије бачке, као и установама културе и просвете у Србији. Такође, сви они који буду желели да у својој личној библиотеци имају ово драгоцено издање, могу да се јаве протопрезвитеру Бранку Вујиновићу, садашњем настојатељу Алмашког храма, и књигу ће добити бесплатно. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Алмашки храм је, у односу на континуитет трајања, најстарији храм у Новом Саду. Он је 2018. године прославио тристоту годишњицу свог постојања, као центра духовног сабрања у Христу свих побожних Алмашана. Тим поводом, 2019. године објављена је и монографија под називом Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост. Звучни запис емисије Протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, био је уједно и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, у ком је служио безмало 15 година. Први историчар Новог Сада, Ђорђе Рајковић, овако је описивао дух ондашњег времена у којем је изникао Алмашки храм, крајем 18. и почетком 19. века. „Заиста, кад се, преврћући старине, винем духом у оно време, често ми се чини да је сав Нови Сад задисао тамјаном и измирном; учини ми се да су куће новосадске биле требницима покривене, авлије и баште псалтирима ограђене, а улице часловцима калдрмисане… Ко је у оно доба ушао у српску кућу, тај је у соби затекао читав музеј од иконâ, крстовâ и бројаницâ…ˮ О постанку Алмашког краја и Aлмашке цркве говорио је и Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада. Он је истакао да се у овом велелепном храму некада налазила чудотворна икона Пресвете Богородице. Такође нам је рекао да око значења речи алмаш постоје многа спорења, али је највероватније да значи јабука, подсећајући на оно чиме су се Срби бавили у старом завичају и што су пренели у нови крај. Алмашка црква је споменик културе од изузетног значаја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској са тугом суочили са новонасталим искушењем које је изазвано неовлаштеним и противзаконитим звучним снимањем расправе нашег умировљеног Владике Атанасија и Игумана тврдошког, Саве јеромонаха, у гостопримници тврдошког манастира (29. марта). Како у свакој породици, тако и у монашком братству, догађају се искушења и непријатне размирице, али је показатељ духовне зрелости једног домаћинства и братства то да оне буду превазиђене. Баш онако како се то, на славу Божију, збило већ у наредним данима са тврдошком братијом. Братска љубав, покајање и измирење запечаћени су тајном над тајнама, Божанственом Литургијом коју су Владика Атанасије и Игуман Сава служили заједно са Владиком Димитријем на празник Благовијести (7. априла). Међутим, ненавидник жели да пред наше очи стално изводи наше гријехе, како никада не бисмо били у стању да примимо Божји опроштај и благодат искупљења. Нажалост, неки међу нама који себе сматрају не само духовно зрелим, већ и кудикамо зрелијим и трезвенијим од монаха, свештеника па и Епископа наше Епархије, показали су се као сарадници непомјаника и извршиоци његовог наума. И као да није било довољно што се пласирањем споменутог снимка у јавност већ створила пометња и саблазан у нашој Цркви, група вјерника је такође неовлаштено и противзаконито у јавност пустила тајно снимљени аудио запис њиховог разговора (од 10. априла) са Оцем Младеном, старјешином Саборне Цркве у Требињу. Дијељењем ових записа у интернет простору створена је велика смутња и саблазан у народу, а потом је покренута и интернет петиција самозваних „бранитеља“ Владике Атанасија који инсинуирају да је на сцени тобоже прогон нашег духовног Оца из Херцеговине. Све ово оцјењујемо као несрећни и злонамјерни покушај изазивања смутње и саблазни. Из тог разлога, упознавши Преосвећеног Владику Атанасија са свим овим дешавањима, замолили смо га да јавно изнесе свој став, на шта је он у духу очинске бриге за своју вољену Херцеговину без предoмишљања пристао, и ДОЗВОЛИО да се начини звучни запис његове изјаве. У наставку доносимо његову поруку, у текстуалном и звучном запису, коју је саопштио у разговору са протопрезвитерем Оцем Радивојем Круљем. Такође, и овом приликом упућујемо све вјерне на недавно изречене молбене ријечи Владике Димитрија: „молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви.“ Ако благе ријечи и преклињања херцеговачког Владике некоме нису довољна, подсјећамо и опомињемо све вјерне на громке ријечи Апостола Павла, упућене онима који су уносили смутњу и раздор у коринтску Цркву, али и свима нама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1. Кор. 3, 17). Све оне који мисле да „Богу службу чине“ (Јн. 16, 2), а заправо руже јединство наше Свете Цркве и изазивају саблазни опомињемо и на ријечи самог Спаситеља: „Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе“ (Лк. 17, 1). На крају, све оне који желе да отму духовни мир, слогу и јединство од честитог братства манастира Тврдоша, а тиме и од наше Епархије којом је столовао Свети Василије, подсјећамо на његове страшне и бесмртне ријечи: „Ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове“. Овим стављамо тачку на покушаје да се часно име и свијетли лик нашег Оца и Учитеља, Владике Атанасија, злоупотријеби за сијање раздора, уношење смутњи и стварање саблазни у нашој Цркви. Они који то чине треба да знају да се не разликују од римских војника који су наносили ране на тијелу Христовом, на шта нас опомињу ови дани Велике недјеље. Јер тијело Христово јесте Црква (1 Кор. 12, 12-27). Извод из разговора Владике Атанасија са о. Радивојем Круљем Владика Атанасије: Ове [покретаче петиције] не треба узети озбиљно, то су људи који хоће само да роваре. Зилоти су пре свега немирни са собом самима и сигурно им савест није мирна. Да они спасавају Цркву… од кога спасавају Цркву? Спасавају мене, од кога? Ми смо служили за Благовести предивно, са Димитријем и са Игуманом. Отац Радивоје Круљ: Реците нам о тим односима између Вас и Игумана, Вас и Владике Димитрија. Владика Атанасије: Па фино, ништа, брате. Служили смо заједно, причестили се заједно, било је и народа. Па нисмо скоројевићи, нисмо јуче дошли. Свима њима ја признајем: Димитрије ће, ако Бог да, учинити доста, и Игуман је урадио доста, и претходни Григорије. Сви су они урадили, и ти си доле урадио доста са нашом Црквом. Та Црква цвета. И хвала Богу! Него, само злобници… Није искључено да ту постоји рука неких удбаша, а поготово отуда што сам ја познат у Србији, што ме не трпе, зато што хоће да издају Косово и то је тако јасно, и писао сам о томе и Патријарху и коме све не. За име Божије! У моје име нико нема благослов да то ради нити да мене штити. Од чега да ме штити? Од мог народа, од мојих свештеника, од мог Владике кога стално помињемо? И он је ту био пре неки дан. О. Радивоје Круљ: И од Вашег Игумана? Владика Атанасије: Па и од Игумана нашег, сигурно. Али, рецимо, људски је… Рекао је Свети Теодор Студит, у време кад није било да се глачају даске, па су их грубо тесали, и онда трљају једну о друге и једна другу глачају. Али и једна другој и извесни бол наносе. Људски односи бивају … знате, бивају да има извесних некада… али све се то … „стрпљен – спасен“ каже народ. И поготово сада Велике недеље, шта је све Господ наш претрпео, шта су му све радили, каква су подметања… Он је кротко [рекао]: „Оче опрости им, јер не знају шта раде”. И онда је његов следбеник Стефан рекао: „Не прими им Господе ово за грех“, за ове који су га каменовали, кад је видео небо отворено. То што се шири зло, то је нажалост… отац Јустин је говорио: да се зло ради и зло се шири и зло напредује у свету, како каже и Апостол Павле. Али победићемо Васкрсом, вером у Васкрслога Господа, распетога и васкрслога. Ја сам овде направио гроб себи и ту ће ми бити гроб. То је први доказ да ја не мислим да идем из Херцеговине. И, хвала Богу, то је у тој црквици која је пола у гробљу, пола ван гробља. Јер ионако се жале да није одавно ни један Херцеговац [Епископ] преминуо овде. То је донекле била кривица и централне управе у Цркви – што нису обраћали пажњу. Хвала Богу, ту смо већ колико година, више од 20 година и бићемо, и да овоме народу помогнемо, страдалном народу. Тако да, једноставно, те свађалице, те такозване зилоте и псевдозилоте, најбоље их је игнорисати, што каже народ, као кад ђаво напада неким мислима, не треба се препирати са тим мислима, него игнорисати их да будеш ослобођен. Ђаво само подмеће зло и где год може, забада трн у ногу здраву. О. Радивоје: Амин. Можда је најбоље на крају да дате поуку и поруку народу коме се сервира ова петиција – како да реагују. Владика Атанасије: Једноставно да игноришу, рекао сам и понављам. Каква петиција, од кога и у име кога?! Управо ти који су најмање црквени и најмање су људи љубави, људи слоге у овој земљи Светога Саве. Да је Свети Сава тако радио, шта би било од Херцеговине?! Па овде се родио Свети Василије. Отац Јустин је говорио: „Херцеговина је земља јунака, песника, светаца, хероја и гуслара“. А Свети Николај је говорио још лепше о Херцеговини: „То је једна српска принцеза која има на глави седу косу, на грудима јој расту смокве и грожђе, а ноге пере у мору“. Ја те зилоте зовем „зурлоти“, они су пре свега ван себе, ван своје савести и онда муте – мутиводе обичне… пусти то. Тако је радио Артемије, погордио се, ено га сад отишао тамо, створио своју групицу и остаће секташ ако се не покаје. Из канцеларије Епархије ЗХиП Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП | Епархија ЗХиП EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми...
  24. Драга у Христу браћо и сестре, Ванредна ситуација у којој смо се нашли није утицала само на наш уобичајен друштвени, привредни, него и на наш духовни и црквени живот. Не можемо да се молимо онако како желимо и како смо навикли, да учествујемо у богослужењу, да загрлимо и цјеливамо ближње, да цјеливамо свете иконе, и што нам најтеже пада – да саборно учествујемо у Божанској Литургији. Сви добро знате да смо одувијек чинили све као црквена заједница, а посебно су се у томе истицали моји претходници, да наш црквени и нарочито богослужбени живот буде „живот у изобиљу“ (Јн 10, 10). Позивали смо, молили, мислили на све вас и бринули о томе да се сви наши суграђани са нама радују о великим празницима, поучавали, проповиједали о спасењу које нам се у животу по Јеванђељу и Светој Евхаристији даје, не стављајући бремена тешка за ношење никоме од вјерних (Лк 11, 46). Трудили смо се да никада не стојимо на уласку у брод спасења, који је Црква, спрјечавајући друге да у њега уђу (Лк 11 52). Треба ли уопште напомињати да нам сада свима тешко пада што смо принуђени да свој богослужбени живот, као православни хришћани, макар и привремено, не живимо у пуноћи? Треба ли да говоримо да нам је свима тешко што не можемо да се окупљамо у цркви? Треба ли коме да доказујемо да смо тужни што не можемо да се радујемо пуним црквама људи, нарочито у ове дане Великог поста? Никоме није лако да не долази у цркву, али још је теже нама свештеницима да вас, као они који смо вас за све вријеме свог служења призивали, позивамо да сада не учествујете у богослужењу, или да то чините уз драстичне и свима непријатне мјере предострожности – међусобну физичку удаљеност, причешћивање које примамо изван литургијског сабрања и, уопште, немогућност нормалног тј. саборног савршавања Светих Тајни. Тешко нам је и да вас савјетујемо да нас не примате у своје домове ради освећења водица или резања славског колача. Тужни смо што морамо да вас од богослужбеног простора и савршавања Светих Тајни одбијамо управо ми којима је главна служба да вас њима приводимо. Међутим, покушајмо да ствари осмотримо и из другог угла. Пробајмо, поготово у оваквом тренутку, да не тражимо своје, него оно што је ближњега (1. Кор 10, 16). Несрећа која нас је задесила захтијева од нас да сада не гледамо на оно што нам је лако или што бисмо жељели да чинимо, него на оно што смо дужни да предузмемо. А дужни смо то прије свега једни другима, нарочито онима које болест посебно погађа – старијим особама и онима са хроничним обољењима, нашим бакама, ђедовима, очевима, мајкама, међу којима су и многе наше вољене владике, презвитери, монаси и монахиње. Као што знате, потврђено је да је већ неколико свештеника наше Свете Цркве, заражено корона вирусом, укључујући и о. Милана, пароха коњичког, који се опоравио, на чему смо неизмјерно благодарни Господу. Међутим, Преосвећени Епископ Милутин је, на велику жалост цијеле наше Цркве, након кратке борбе, преминуо од болести коју овај вирус изазива, као и један врло млади вјероучитељ из Ваљева. Ако смо дужни да учинимо све да кроз нас „не дође саблазан“, колико смо тек дужни да учинимо да кроз нас не дође болест ни на кога од чланова наше црквене заједнице и њихових ближњих? Ово све не значи да треба паничити или очајавати. Са друге стране, не треба бити ни лежеран и претјерано опуштен, већ покушати наћи праву мјеру. Поред тога, дужни смо да, једни према другима, покажемо своју грађанску одговорност, не само према другим члановима Цркве, него и према свим нашим вољеним суграђанима који су такође наши ближњи. Ако бисмо могли замислити ситуацију у којој се мјере о забрани јавних окупљања не би односиле на вјернике, и тада би због јаванђелске вјере која нас учи да је ближњи наш живот, оне требало да буду поштоване и примјењиване од стране хришћана. Због тога је најтрезвеније да поштујемо све одлуке и препоруке градских, републичких и државних власти којима се настоји спријечити ширење овог опаког вируса и спасити што већи број живота. Не смијемо дозволити да угрожавамо животе својих ближњих, јер су они за сваког правог хришћанина највећа светиња. Мјере уведене у нашој епархији су донешене и зато што сматрам да би била велика грешка дозволити јавну расправу о нашим заједничким богослужењима, пошто би тиме доводили људе у ситуацију да, макар и нехотично, немајући сви дар вјере, као ни основне теолошке информисаности, неуко анализирају оно у шта нису довољно упућени и, самим тиме, профанишу наше светиње, а нас оправдано оптужују као неодговорне и себичне људе. Оци древне Цркве су обично јавно проповиједали о животу, учењу, смрти и васкрсењу Христовом, а о Светим Тајнама наше вјере су говорили само онима који већ свим срцем вјерују у нашег Спаситеља. Зато, са једне стране, морамо да заштитимо и наше светиње од могућег изругивања, слободно се крећући, у оквирима нашег пребогатог Предања, као дјеца Божија, у дому нашег Оца Небескога, али, са друге стране и прије свега, наше ближње од опасности заразе. А све то, још и због тога, како не би испало да секуларно друштво са својим вриједностима више мари за вриједност живота сваког појединца и његово здравље, за солидарност и заједништво, него ми хришћани којима би то требало да буду темељне вриједности, будући да у великој мјери произлазе из Јеванђеља. Морам да напоменем да нека браћа и сестре, када бих им нпр. указао на страшне последице које је корона вирус оставио и оставља у Италији, просто констатују да су Италијани најстарија нација у Европи, доводећи ме, хоћу да вјерујем несјвесно, пред закључак да ти људи, због своје старости и болести, не заслужују љубав својих ближњих и нашу пажњу. У колики смо само понор безосјећаја упали, мислећи да бранимо вјеру, и колико живимо живот измјештен из реалности која нас окружује?! Зато, пробудимо се и видимо: Није нападнуто хришћанство, него здравље и животи милиона људи свих вјера и нација са којима ми православни хришћани дијелимо овај Божији свијет. „Лијек бесмртности“, како Свету Евхаристију назива Свети Игњатије Богоносац, јесте лијек и за исцјељење ове нове болести с којом се сусрећемо. Али не као медикамент који ће сам по себи да нас сачува од заразе, него као израз љубави једних према другима и тиме предокушај Христове побједе над смрћу, будући да је наша смртност извор сваке, па и ове, болести и наш „последњи непријатељ“ (1. Кор. 15, 26). Знамо то добро сви: Света Евхаристија је служење Богу које заједно вршимо, узносећи му благодарење за све и свја; Света Евхаристија је служење у јединству, „свези мира“ (Еф 4, 3), којим показујемо да смо „једно тијело, један Дух“ (Еф 4, 4); Она је благодарење на љубави коју Бог излива на нас, на свим добрима којима нас обасипа, а прије и изнад свега на нашим ближњима. Због тога, ако не маримо за то да као Црква будемо једно тијело и један Дух, онда ни не можемо да служимо Свету Евхаристију или, ако је несложни и служимо, то чинимо узалуд и на осуду (1. Кор 11, 16-34). Ако се Евхаристијом служимо да покажемо себи и другима да смо бољи вјерници од наших ближњих, онда је узалуд приносимо. На крају, ако журимо да учествујемо у Светој Евхаристији у манастирима да бисмо се наругали одлукама својих пастира сматрајући их за ништавне, или за одраз маловјерја – узалуд тамо идемо. Тамо гдје нема јединства, него су подјеле, нема ни Евхаристије. Тамо гдје нема благодарности, него је озлојеђеност, нема ни праве Евхаристије. Тамо гдје нема служења, а има самодовољности, нема ни Евхаристије. Света Евхаристија се служи само онда када је служимо као једно Богу благодарно тијело, без унутрашњих раздора, без надимања над другим вјерницима и без гордог оглушивања о молбе и благослове наших пастира. Сјетимо се параболе о Страшном суду (Мт 25, 31-46), коју по предању Цркве сваке године читамо седам дана пред почетак Великог поста, да бисмо боље схватили да је наш пут ка Пасхи, ка свијетлом Васкресењу Христовом, увијек заједничко дјело и да оно има и своју социјалну димензију и смисао. Господ ће све нас, као што нам је то добро познато из тог описа његовог Другог доласка, питати да ли смо му послужили и пронашли га у нашем ближњем, особито ономе потребитом и болесном, без обзира на његову нацију и вјеру или, чак, невјеровање. Ту читамо, и требало би да разумијемо, да ако Господа не нађемо у своме ближњем и огријешимо се о оне најрањивије и најпотребитије наше сестре и браћу, узалуд ће нам бити то што смо га налазили на Часној Трпези и у Светом Путиру. Макар се причестили безброј пута, то ће нам, ако се не покајемо, бити на осуду (1. Кор 11, 20-33). Тако да, као што је већ речено, оно што чинимо по Исусовој заповијести „у Његов спомен“ (Лк, 22, 19), наиме Света Евхаристија, не би никада смјела да се савршава без старања једних о другима, али и о свим људима и читавом свијету, да би увијек била и остала новозавјетна жртва милости, а не старозавјетно (у Исусовом времену већ потпуно формално и механичко) испуњење закона (Мт. 9, 13; 12, 7). Алексеј Хомјаков би у овом духу рекао да човјек сам може само пасти и пропасти, али се у Цркви нико не спасава сам: ако вјерујемо, ми смо у заједници вјере; ако се молимо, ми смо у заједници молитве; ако љубимо, ми смо у заједници љубави, са свима нашим ближњима. Све је ово тако, не зато што наш лични однос са Христом није довољан за спасење, него зато што је не само одрицање ради добра ближњих (као што ова ситуација у којој се налазимо од нас изискује), већ, ако је то потребно, и полагање нашег живота за њих – испуњење Јеванђеља истог Господа Исуса, у кога лично вјерујемо. У оваквој ситуацији, ми у ствари бирамо између живота наших ближњих, а прије свега старијих и хронично болесних с једне, и нашег „духовног“ комфора с друге стране. Избор би требало да буде лаган, а ова пандемија, на нашем личном духовном путу, може и треба да буде прилика за раст наше вјере и дубље проницање у љубав Христову „која превазилази разум“ (Еф 3, 19) и наше духовно васкресење из сна себичности (Еф 5, 14). С друге стране, као Црква Божија, заједница вјерних, требало би да препознамо тренутак и пројавимо се као одговорни људи свјесни стварности у којој живимо, да би људи из наших дјела, на прави начин схватили и прихватили Јеванђеље и да би вриједности којима оно обилује постале што видљивије и релевантније за савремени свијет и човјека. Та два сата нашег заједничког недељног и празничног сабрања и дјелања, што и значи ријеч Литургија, сада можемо, осим личном молитвом, будући да нам је заједничка онемогућена, (сјећајући се ријечи Св. Јована Златоустог, да је ближњи наш „други олтар“) оплеменити и на другачији начин, не мање свет од уобичајеног. Наиме, можемо се (уз све прописане мјере предострожности) потрудити око неког болесног, старог, или просто некоме од њих коме је ограничено кретање обавити неопходну набавку и опет се, послије такве „литургије“ причестити. Зар не би ово био диван начин да живимо нашу вјеру у овом времену кад смо сви на испиту, себе духовно обогаћујући, а ближње, колико нам је могуће, и духовно и материјално? Ово стање које у многоме подсјећа на тишину и мир Велике суботе, неће трајати у недоглед, пошто се и онај свештени мир увијек оконча радошћу Васкрса. Тако, сваке године пјевамо на великосуботњим богослужењима о животворној смрти нашег Спаситеља – спава Живот, а смрт дрхти, знајући да се ближи крај њеној владавини. Опет ћемо се, и то врло брзо, срести и сретати, ако Бог да, на саборним Литургијама, сви заједно окушајући Дарове вјечног живота, али треба да урадимо све што је до нас да на том нашем будућем сабрању нико не изостане, и то због наше непажње, а остало ће Бог надомјестити. Није дакле наша вјера угасла због страха, него се и сада и те како пројављује као израз старања за другога, израз потпуне одговорности за свијет и људе око нас, па и за државу и друштво у коме живимо. Црква даје мир, али, по ријечима Спаситеља, не као што га свијет даје (Јов 14, 27), него, чак, борећи се против тог себичног мира спаљених савјести који води неосјетљивости и небризи за другога. Црква проповиједа спасење човјечанства које се састоји у томе да се, како је то лијепо сажео Солжењицин, „све свакога тиче“. Нас хришћане, да парафразирамо Шантића, треба да боле ране читавог свијета и свачије страдање да осјећамо као своје. Овај свијет у коме живимо јесте опхрван злом, али и даље је то Божији свијет и у њему су Божији људи, за које је наш Спаситељ дао свој живот. Живот у Цркви, дакле, заиста излива мир у наша срца, из којих сада треба да произлазе оптимизам и ведрина, тако својствени сваком аутентичном хришћанину, али и у овом тренутку посебно важне врлине: право расуђивање, трезвеност, жртвовање за другог и храброст. Није вјера никако нестала, него је, то чврсто вјерујем, баш сада у вријеме кризе, на парадоксалан начин, можемо живјети посебно снажно и пронаћи у дубини Откривења у које смо повјеровали, оно једино на једино потребно, често затрпано нашим људским предањима и обичајима (Мт. 7, 8). У овим данима, у којима се сви сусрећемо са великим изазовима, наша Епархија је издала низ саопштења и одлука, које су плод савјетовања Цркве, стручних лица и надлежних власти. Расудили смо да, пошто се сви налазимо у истом проблему, сви треба заједнички и да се боримо. Једини циљ свих епархијских саопштења је тако био да сачувамо једни друге од опасности која нам пријети. Драга браћо и сестре, послије свега овдје написаног, желим да се захвалим великој већини вјерног народа наше Епархије, која је у овим тренуцима искушења показала изузетан степен вјере и љубави према Христу, а истовремено црквеног васпитања и одговорности према ближњем. Зато молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви. Ако се и не плашимо корона вируса, Бога би требало да се плашимо. Јер нас Апостол Павле учи да „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор 3, 17). Благословен који долази у име Господње! У очекивању радости живоносне Пасхе Христове, нека благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа буде и остане са свима вама. Епископ Димитрије, Лазарева Субота 2020. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  25. Сазнали смо да је на Инстаграму отворен лажни профил под именом Епископа будимљанско- никшићког Г. Јоаникија episkop_joanikije. Тим поводом обавјештавамо јавност да је све што се налази на тој адреси објављено без знања и благослова Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија. Сваку будућу дјелатност те врсте оцијенићемо као грубу злоупотребу коју ћемо спријечити путем надлежних грађанских судова. Инфо-служба Епархије будимљанско-никшићке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...