Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'гојко'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 185 results

  1. Никоме не требају приче о томе да су ”Цуце забранили попу долазак”, јер – нити је то могуће, нити је, самим тим, истина. И Цуце из разних црногорских градова који су се спремали за Ивањдански сабор, као и тамошњи мјештани – сви су, на вријеме, знали да је скуп отказан, због здравствених мјера. Није било потребе да ме неко чека тамо током ноћи, јер сам јасно и гласно најавио да ћу, са оцем Немањом Кривокапићем, доћи ујутро, уочи службе – која је за ову прилику планирана без присуства грађана. Бог зна, и сви други знају, да нас је у тој намјери спријечила полиција, а не мјештани Цуца. Полиција која је тога јутра блокирала све прилазе Цуцама! Мене су зауставили у Бајицама, а оца Немању код Мирца у Његушима. Поменути Ивањдански сабор одржава се цијелу протеклу деценију, литургијским сабрањем у овој древној цуцкој цркви, подигнутој с краја 14. вијека. 1934. г. она је обновљена и освештена од стране ондашњег митрополита Црногорско-приморског г. Гаврила Дожића. Послије Другог свјетског рата бјеше страшно запустјела, и најбоље домаћи знају у каквом је стању била. Личном иницијативом и вишегодишњим трудом блаженопочившег оца Момчила Кривокапића (чији преци почивају пред овом богомољом) она је обновљена 2009. г, тако да се у њу мили човјеку доћи. Од тада се Цуце ту сабирају – јер се ради о цркви кнеза Бајка, који је родоначелник већине цуцких братстава. То што су цуцки традиционални дочек и гостољубље, према својим братственицима и племеницима, замијениле јаке полицијске патроле, то су наши домаћи јади – и то нема друго име. Овим завршавам сваку јавну причу на ову тему. Желим свима Божији благослов и духовни мир, и да се у добру сретамо, пред нашим светињама. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије, одржао је 2. јула 2020. године у манастиру Ћелија пиперска, предавање на тему „Пророци у Старом завјету“. Благодарећи редакцији васељенског Радија Светигора доносимо звучни запис овог изузетног предавања. Звучни запис предавања
  3. “Ми смо за то да се поштују највиши правни акти једне земље, а то је Устав. Ако си прогласио да је крај епидемије и ако си прогласио, како су то наши стари причали, прађедови и чукунђедови, корона фри зону, а нијеси прогласио ванредно стање, нема основа да се прописује до 200 људи. Или је зараза па да сједимо кући и нема јавних окупљања, или нема заразе па има јавних окупљања. Мјера од 200 људи је прекршена гдје год врат окренеш. Нема мјеста, институције, гдје та мјера већ није прекршена, тако да ми просто нећемо да се одвајамо од другог народа”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, синоћ у Никшићу на предавању “Литије-пут спасења”, које је организовало Друштво црногорско–руског пријатељства, преносе Вијести. Говорећи о литијама он је казао да су оне поново покренуте из простог разлога што се ситуација није промијенила од 13. марта када је Влада изнијела став да су “приговори и аргументи експертског тима МЦП-а стручни и на мјесту и да ће они то да размотре детаљно и пажљиво”. Иако је, како је казао, “Бог уредио да су имали довољно времена да проуче њихове приговоре, то се није догодило”. “Ово није прича ни о Србима, ни о Црногорцима, ово је прича о неправди и отимачини. Зато идемо у ове литије јер се ништа није мрднуло. Неки се праве луди, неки заборавни, да смо имали некакве договоре и разговоре. Наше су литије час демократије. Њих су похвалиле све амбасаде, све међународне организације, чак и они који доказано нам добро не мисле. Све смо испите положили, све смо мине заобишли и сад не би смјело да се деси да у недјељу, када се крене у литију, да подлегнемо икаквој провокацији. Ми смо Божији квасац који расте. Борећи се против те неправде ми се не боримо против Црне Горе, што нам кажу, него хоћемо бољу државу, са јасним темељима, са бољим законима”, казао је ректор Цетињске богословије. Казао је да је Црна Гора први катастар добила 1954. године и то “не на основу снимака, него на ријеч”, да је осам година касније урађен катастар на основу авио снимака и да је до 2000. године постојао само посједовни, али не и својински катастар. “Прије неки дан предсједник је рекао да ће да суспендују закон док се не донесе одлука у Уставном суду, а ако треба чак и до Стразбура. Што кажу, таман уз гусле да испјеваш како је то лијепо речено”, казао је свештеник Перовић и навео који су то проблеми због којих не могу да прихвате поменути предлог. Суспензија, како је истакао, у законском систему Црне Горе не постоји нити ико може да је обећа јер се на часну ријеч можда могло 1954, али не и 2020. “Сада нијесмо у 1954. Већ је ријеч отањала многих тако да се нећемо спуштати ни на чију часну ријеч, када су ове ствари у питању”, поручио је протојерј-ставрофор Гојко Перовић. Питао је какве везе премијер и предсједник имају са Уставним судом у нормалној земљи гдје су судска, извршна и законодавна власт одвојене и додао да Уставни суд, који је у в.д. стању и нема предсједника, може да почне да се бави неким послом када хоће, као и да никада не мора да заврши започети посао, док суд у Стразбуру суди само кад почне закон да се примјењује. “Нуде суспензију закона до одлуке суда који дјелује само ако закон ради. Па зар стварно мисле да смо толико луди? Знам да мисле да смо лудачки покрет, али да смо толико луди да нам у једну реченицу споје три-четири немогуће ствари. Још јуче предсједник каже – ми им нудили но они неће. Зауставићемо се онда када се у Скупштини изгласа нови закон, без овога чуда. Ми можемо овако годинама”, казао је прота, преносе Вијести. Према његовим ријечима не боли их што неко крши каноне, нити предсједник мора бити крштен и мора поштовати каноне, али мора поштовати Устав Црне Горе. А Устав каже, нагласио је, да не може предсједник правити цркву. “А он навалио и још се онако избечио пут нас. Овдје у Никшићу је то рекао и то не могу да заборавим, то ће ми одзвањати чини ми се док сам жив или док он не прође: ‘направићемо ми нашу цркву свиђело се то коме или не’. Е па не можеш тако радити ни један посао, а не тај за који нијеси способан”, поручио је и додао да је Црна Гора секуларна држава, како пише у Уставу, па нити политичар може да уређује цркву, нити поп да уређује Владу. Осврнуо се и на изјаву митрополита Амфилохија који је позвао народ да не гласа “безбожну власт која би отимала светиње”, као и на критике да се црква бави изборима и политиком. “Донијели су закон да би од цркве, која у свим друштвима има слободу дјеловања, направили државну институцију која би била као музеј, министарство вјера. Ваљда у томе виде срећу и будућност овога друштва. Ми као црква нећемо да улазимо у изборну тематику, али после чињенице да предсједник прави цркву, после чињенице да су донијели закон да би се цркви ‘завртале’ уши и да би се цркви наређивало, имамо потпуно право да кажемо, да поручимо народу, ако буде тих избора, ми у то не улазимо, помиње се неки бојкот то нека политичари виде, то није наша тема, али први избори који буду, сад или за десет година – немојте ове који овакве законе доносе, немојте за њих гласати”, поручио је ректор Цетињске богословије СПЦ је и твоја кућа Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је одговарајући на питања објаснио своју недавну изјаву која се ових дана појавила на појединим порталима да “Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска”. Како је казао на трибини на којој се причало о разним темама, одговарајући на једно питање везано за назив цркве, поменуто је и то питање о коме се говорило “језиком теологије, а не литија”. “Рекао сам да је проблем са националним именима. Нијесам мислио да је никакав проблем са именом Српске православне цркве. Сматрам умјесним све оне примједбе које кажу да данас у Црној Гори није ни мјесто ни вријеме да причамо о проблему националних назива. Не мислим да је то забрањена тема, него тренутно је црква на антиуставном и непристојном удару државе. Српски народ и српско име је на удару школа, медија, идеологија. Када то ријешимо и када напад на српско име и Српску цркву престане, онда можемо на неком столу причати о универзалним проблемима православља, међу којима јесте и тај проблем националних подјела”, појаснио је свештеник Перовић. “Како да се СПЦ, као једина канонска црква, одбрани од овога напада државе који је неуставан. Треба сваком грађанину Црне Горе који је вјерник, православац, а каже да није Србин, рећи – СПЦ је и твоја кућа. А он каже, како ћу ја кад је српска. Па треба ли ја у Црногорско народно позориште ако има нека добра представа, да не идем ако сам рецимо Србин, или у Црногорску академију наука. Име наше државе је Црна Гора. Не ни Србија, ни Република Српска. Доста грађана је то схватило као своје национално име. Значи ли то да ако нам се држава зове Црна Гора сви морамо бити Црногорци по нацији. Име Црне Горе не обавезује никога. Тако ни име СПЦ не обавезује ко неће да буде Србин, већ обавезује да учествујеш у богослужењима по црквеним канонима”, казао је отац Гојко. Подсјетио је и на резултате последњег пописа у Црној Гори гдје се 45 одсто становништва изјаснило да су Црногорци, 29 одсто да су Срби, нешто мање од 43 одсто говори српским језиком, а црногорским скоро 37 одсто. “Ко не зна, ко дође са стране и погледа те спискове рећи ће да Црногорци говоре српским, а Срби црногорским језиком. За мене, Гојка Перовића, свештеника СПЦ-а, Србина и Црногорца истовремено, јер ја то не умијем одвојити, све да ме неко наћера и силне паре да, ја то не знам одвојити, то је све спојено, онако како ја знам”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Ректор Цетињске богословије о. Гојко Перовић подсјећа да је прошло 10 дана од писма митрополита Амфилохија премијеру Душку Марковићу на тему преговора у вези спорног закона о слободи вјероисповијести али да Влада још не одговара на упит о наставку преговора започетих у марту ове године. “Надам се да је разлог томе преоптерећеност људи у Влади и у тзв. НКТ – да евидентирају све оне случајеве кршења здравствених мјера у данима уличног прослављања државног празника и да заузму политички став према очигледним ‘двоструким стандардима’ органа јавног реда. Нагомилало се аргумената, видљивих сваком грађанину, да ‘закон није исти за све’, те да се ‘здравствене мјере’ користе за неоснован прогон Цркве!”, истиче Перовић. Он је додао да држава која гаји тренд неједнаких стандарда директно ради против саме себе и сопствених уставних начела. “Ако то није разлог ћутања Владе, онда се надам брзом одговору ових дана, јер Владу и садржај посљедњег састанка експертских тимова, као и недавна упутства са међународних адреса обавезују на јасне и недвосмислене одговоре на питање: мијењамо ли закон или не?”, подсјећа он. Коментаришући питање о недавном наступу члана Митрополијиног преговарачког правног тима адвоката и некадашњег министра правде Драгана Шоћа на телевизији Н1 у оквиру које је изнио ставове и о правним и о политичким питањима везаним за кризу у Црној Гори, о. Гојко Перовић је појаснио да је Шоћ на политичка питања у тој емисији изнио своје личне ставове, док Црква стоји иза његових јавно саопштених – правних ставова. “Г. Драган Шоћ јесте члан митрополијиног преговарачког правног тима и то јесте његово исправно представљање у јавности а што се тиче разговора који је имао за регионалну телевизију, ту је било политичких питања на које је он давао одговоре у складу са својим – личним, грађанским ставовима”, каже Перовић. “Ово напомињем из два разлога: прво, људи у Цркви, па ни сами свештеници међусобно – немају сви идентичне политичке ставове (то је управо могуће због тога што политика није основ нашег окупљања нити предмет наше примарне пажње). У Цркви су идентична само наша духовна увјерења и наша црквена пракса. Друго, г. Шоћ није читао неко саопштење Правног савјета Митрополије, него је водио жив разговор у коме је одговарао и на питања која се не тичу само правних тема. На крају, боље рећи – на самом почетку приче, Шоћ је, у поменутом интервјуу дао јасне правне ставове црквеног правног тима по питању Закона о слободи вјероисповјести. То је урадио беспрекорно, као што је то чинио и у свим претходним случајевима, и Црква, по природи ствари стоји иза тих, тако изречених његових – правних ставова”, објашњава ректор Богословије на Цетињу. „Како због чињенице да смо ових дана могли видјети потпуно неометана масовна окупљања на улицама црногорских градова, тако и због посљедњег саопштења тзв. здравствених власти (да их тако назовем) – да се званична објава краја епидемије очекује у првим данима јуна”, каже о. Гојко Перовић и закључује: “Када спојимо ове двије непобитне чињенице – мислим да нема простора ни разлога да опстају мјере које се тичу забране вјерских окупљања. Тако смо прочитали и разумјели бројне савјете са међународних адреса које су ових дана стизале у Црну Гору. А народ се, евидентно ужелио литијских поворки. Мислим да би нам их и љекари препоручили (исто онако како љекари често разумију и препоручују пост и молитву) послије оволико дана проведених у кућама, а по њиховим препорукама” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Преговори Митрополије црногорско приморске (МЦП) и Владе у вези са Законом о слободи вјероисповијести треба да се обнове али не могу трајати у недоглед, оцијенио је ректор Цетињске богословије Гојко Перовић наводећи да је тај акт потребно суштински промијенити јер је у супротности са Уставом и људским правима. На питање када се очекује наставак преговора поводом тог закона, Перовић је одговорио да је митрополит Амфилохије, недавно у званичном допису подсјетио премијера Душка Марковића да та тема стоји отворена и да се чека одговор Владе. „Црква спремно чека одговор Владе и са пажњом ће да саслуша њено коначно виђење ове теме“, казао је Перовић агенцији МИНА. Он је подсјетио да су прво имали петосатни састанак владика и министара. „Потом смо имали дуг и садржајан састанак такозваних експертских тимова, и више не видим ни потребе ни простора да се преговара у недоглед“, казао је Перовић. Он је рекао да посебно нема дилеме у чему је проблем и поручио да Влада треба да одговори да ли ће закон бити мијењан или неће. Перовић је подсјетио да су људи из експертског тима Владе, на посљедњем састанку, признали да су приговори цркве и аргументовани и правно утемељени. „Мијењамо ли га суштински, тамо гдје је он у колизији са Уставом и основним људским правима, – или ћемо, не дај Боже, себе и јавност да обмањујемо неким фризирањем и уљепшавањем овог, по нама, накарадног текста“, навео је Перовић. Он је казао да ће спор бити ријешен када буде „уклоњен“ Закон и усвојен бољи и поручио да нема ни говора о потписивању било каквих темељних уговора МЦП док је на снази „овај удар на правни поредак државе“. Он је навео да можда изгледа да МЦП наступа по принципу „узми или остави“ односно да уцјењује Владу захтјевом да се уклоне спорни чланови Закона без чега нема даље приче ни о чему другом. „До ове ситуације смо дошли тако што цијелу претходну годину цркву нико ништа није питао ни око чега. Мимо међународних препорука о инклузивном и транспарентном дијалогу Закон је донесен једнострано. Зато ми кажемо ‘промјена а не примјена’ Закона“, поручио је Перовић. Неутемељене критике о политичкој позадини литија Говорећи о наставку литија Перовић је рекао, да с обзиром да је здравствена ситуација све боља у МЦП очекују да ће„затворски услови“ попустити, и бити добијен амбијент демократског друштва у ком се подразумијева могућност јавног окупљања. Упитан да ли ће литије бити и током кампање за парламентарне изборе, Перовић је рекао да их не занима, као цркву и као вјерујуће људе, кад ће и да ли ће бити парламентарни избори. Он је казао да ако неко види везу између избора и литија тај треба да је тражи у чињеници да власт није жељела да квалитетно ријеши питање Закона прије његовог усвајања. „Није га ријешила у моменту јасне грађанске манифестације негодовања против тог Закона. Власт је свјесно гурала тензије између себе и Цркве ка 2020. години, па онда још конкретније, према другом дијелу ове године“, оцијенио је Перовић. Он је навео да у том смислу МЦП не интересују критике власти о политичкој позадини литија јер су непринципијелне и неутемељене и да се ради о политикантској флоскули и замјени теза. Перовић је рекао да са друге стране све има своје политичке разлоге, јер је ријеч о закону који је изгласан у Скупштини и који се само и једино у њој, политички, може бити промијењен. „Кад кажемо да је позадина политичка то онда не значи да се црква бави странкама, или да је склизнула у политиканство, него да смо, вољом државе, дошли до оне политичке теме, доношење закона о црквама и вјерским заједницама која се тиче цркве“, казао је Перовић. Он је навео да је искључива политичка воља владајуће гарнитуре хоће ли се литије временски поклопити са одржавањем избора или са било којом другом политичком активношћу. Политичким листама не требају црквени богослови На питање да ли би МЦП подржала некога на изборима, с обзиром да се помиње могућност формирања листе за одбрану светиња, Перовић је одговорио да политичким листама не требају црквени благослови, нити црквена имена. „Друга је ствар да ли међу политичарима, неко, из сопствених вјерских побуда тражи благослов за почетак неког посла. Такав и треба да га добије али да то не користи у политичкој пропаганди. Сваки нормалан, користан и добронамјеран посао црква благосиља“, казао је Перовић. Перовић је казао да ако владајућа партија у изборе улази са кампањом да хоће да мимо Устава „подржави“ цркву, црквену имовину, без суда, припише себи онда она, свјесно, даје легитимитет опозиционој варијанти да се назове „не дамо цркву“ или „бранимо светиње“. “Али то је ствар нечијих политичких процјена а никако жеље цркве да одређује и усмјерава, ни на који начин, било чију политичку активност”, рекао је Перовић. Он је казао да су странке, партијашења, диобе нормалне ствари за парламентарну демократију, али да то није тема у коју би црква требало да улази и да се сврстава на нечију страну. „Оно што би – у политичким пословима – евентуално могло да добије подршку цркве, нијесу подјеле и диобе, него нека идеја, неки процес или вриједност којима би ујединила сву Црну Гору“, казао је Перовић. Најава формирања православне цркве националних Црногораца удар на темељ државе Коментаришући поруке предсједника државе Мила Ђукановића да је могуће формирање православне цркве националних Црногораца, Перовић је оцијенио да је то удар на темеље државе. „На овај начин предсједник руши Устав, који каже: држава и црква су одвојене, у организационом смислу. Не може и не смије држава или партија – оснивати нити обнављати Цркву“, рекао је Перовић. Он је казао да Ђукановић дијели грађане, афирмишући национализам као принцип вјерског окупљања што је супротно и црквеним канонима, и начелима грађанског друштва. Он је упитао шта значи утврђивање подјела по националној основи, нарочито између Срба и Црногорца у Црној Гори. „Зар ми нијесмо браћа, кумови и најближи рођаци? На последњем попису приближно је једнак број националних Црногораца и говорника српског језика, као што је приближно једнак број националних Срба и говорника црногорског језика“, навео је Перовић. Он сматра да то говори да Црногорци говоре српски, а да Срби говоре црногорски. „Уствари, то све значи, да су подјеле по том питању – једна велика бесмислица“. Он је навео да се у предсједниковом говору, доводи у питање право цркве да се пита, да предлаже у вези правца будућег кретања и развоја Црне Горе. „Ми свештеници и вјерници, истовремено смо и грађани ове државе. И имамо право на јавну ријеч, да кажемо шта нам се свиђа а шта не, да се међусобно договарамо, да савјетујемо једни друге“, рекао је Перовић. Он је казао да је Црна Гора и њихова земља и да имају право да одлучују о њеној даљој судбини ништа мање него било ко из власти све у складу са прописима и важећим стандардима друштвеног живота. Извор: Спутњик
  6. “Митрополија црногорско-приморска је непосредно пред инцидент у Никшићу, славу града (Св. Василија Острошког), прошле недеље поднела Влади Црне Горе иницијативу за наставак преговора о спорном Закону о слободи вероисповести. Онда су настале ове непријатности и инциденти, хапшење владике Јоаникија и свештенства. Мислим да је сада управо у данима пред нама време да Влада одговори на нашу иницијативу”, изјавио је за Радио Београд ректор Цетињске богословије и један од преговарача МПЦ са Владом, о. Гојко Перовић. Звучни запис разговора “Они се већ дуже време састају и држе седнице под појачаним надзором. Никаквог значи разлога нема да се под истим околностима преговори експертских тимова не наставе. Ми стрпљиво и смирено чекамо њихов одговор да се преговори наставе, да почну нормални разговори, који ће Црној Гори донети нормалне законе и нормалне односе”, казао је прота. Само нека дижу оптужнице, ми смо пред законом чисти Ректор Цетињске богословије оценио је тродневно задржавање у притвору владике Јоаникија и свештенства у Никшићу као тешке и потресне догађаје. “За нама је потресна и непријатна недеља, осећала се та непријатност у ваздуху. Превладао је разум код људи који су доносили одлуке и то је сад најважније. Толико неразумевање је било и логично, јер су у последње време овде одлуке доношене крајње једнострано, без икаквих консултација са Црквом. Онда долазимо у ситуацију да до поноћи чекамо да пусте из притвора владику и свештенике, а да никаквог основа нема да они у притвору буду”, истакао је о. Гојко. Оценио је да је “тешко у Црној Гори разумети шта је здравствена мера, а шта злоупотреба, шта је сукоб државе и Цркве, а шта борба за квалитетан, цивилизацијски закон, који треба да има свака уређена држава”. Упитан да прокоментарише оптужницу која је подигнута притив свештенства МПЦ, отац Гојко је одговорио да је Црква чиста. “Ма само нека подижу оптужнице, ми верујемо да смо пред сваким судом чисти и без греха. Што се тиче позитивних прописа, ми смо потпуно мирни. Правна опасност у том смислу је ништавна, нема основа за правну осуду”. Наглашава да ово није моменат за зле слутње, већ за наду да ће судови почети да се понашају у складу са принципима. “Јер, ако ћемо по прописима, пола власти и сви ми онда треба да будемо осуђени”. Литије ускоро О. Гојко Перовић каже да ће се литије свакако наставити са првом могућношћу јавног окупљања, а то би, по свему судећи, сматра, требало да буде ускоро, “уколико опет неко не нађе за сходно да ту тему злоупотреби. “Сад се и последњи заражени короном не сећа кад се заразио. Значи, наш проблем није корона (круна), него неправда, круна те неправде је антиуставни покушај да се створи државна црква, а то је намера овог Закона о слободи вероисповести. И то више не треба увијати у обланде”, рекао је свештеник Гојко Перовић за Радио Београд. Додао је да то више није питање само имовине или положаја свештеника, већ питање новог духа који хоће насилно да убаци државу у цркву. Док се не стекну услови за литије, организоваћемо саборне молитве. Отац Гојко закључује да у Црној Гори нема међуетничких сукоба: “Они су између браће и кумова, то су несугласице унутар једног народа и то је Божија истина. Црква ће наћи начин да да благослов свакоме – и повређеном полицајцу и повређеном грађанину”. Он не очекује даље заоштравање, “већ смо видели куда оно води”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У осамнаестој по реду „Интернет литији“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић дао је широк осврт на обраћање премијера Душка Марковића. Том приликом је нагласио да је то излагање премијера нажалост препуно неистина од којих је главна да је Црква позвала народ на окупљање у Никшићу и другим градовима. „Ми имамо аудио запис са службе тога дана гдје Владика Јоаникије дословно каже да ове године нећемо моћи да спроведемо литију као свих година до сада“ рекао је отац Гојко додавши да је тог истог дана и Митрополит рекао нешто слично. „Премијер или није добро обавијештен или из неког разлога неће да каже истину“ објаснио је Перовић објаснивши како је дошло до догађаја који је премијер означио као ударац на Црну Гору. „Народ је дошао по навици јер то је тај дан и то је тај град – Свети Василије острошки и град Никшић“ још једном поновивши да је за празник острошког чудотворца већ 25 година у Никшићу једна од највећи литија у Православном свијету. Ректор цетињске богословије је нагласио да Црква поштује норме и ми није позвала народ да се окупи у чему је слична и другим важним иституцијама у Црној Гори. Отац Гојко је је рекао да би добро било запитати се јесу ли они из Владе или локалне самоупаве поштовали мјере које су сами прописали. „Да ли је било могуће размаћи људе испред болнице у Никшићу, када је долазио Предсједник“ рекао је Перовић указваши на чињеницу да се ради о спровођењу селективне правде. „Ако су они из власти кршили мјере па их народ није каснио иако су све преносили уживо, онда сада на исходу ове епидемије нека оставе Цркву на миру“ нагласио је прота Перовић. Своје излагање у наставку отац Гојко је усмјерио у правцу негирања оптужби да је Црква допринијела евентуалном ширењу епидемије. „Цркви не треба похвала али нико није ни поменуо све што је Црква помогла у вријеме ове кризе, већ Премијер каже да су сви држали мјера осим Цркве“ рекао је Перовић нарочито апострофирајући мјере које Црква предузела као што су обустава литија, присуства вјерника на службама, часова вјеронауке, проба хорова и готово свих активности. „Нико не спомиње и хуманитарне активности које Црква стално реализује као што је бројна медицинска опрема која је донирана, рад народних кухиња, других хуманитарних организација и сл.“ закључио је отац Гојко. Било је помена и инсуниација премијера да Црква служи другим државама. „Ја не знам чијој држави служи Премијер који говори неистину“ упитао је Перовиж упитавши да ли више воли Црну Гору власт која прима велике плате и привилегије за све што ради или поштени народ који једва саставља крај са крајем и који је протествовао против ове неправде. Отац Гојко се на крају осврнуо и на назив екстремисти који користи премијер Марковић када говори о вјерницима. „Ми јесмо екстремисти јер волимо и премијера Марковића када говори неистине“ закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Свештенство саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас је служило миолебан. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а молитвено је учествовао велики број вјерника из Подгорице, који су се сабрали да молитвено подрже утамниченог Владику Јоаникија и његове свештенике. Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је сабранима да Владика Јоаникије и свештеници страдају да би се име Божије прославило. “Уколико сутра не пусте Епископа Јоаникија, нека нас све хапсе. Ми се гнушамо, презиремо начин на који су ухапшени Владика Јоаникије и свештеници у Никшићу и начин на који данас премијер не говори истину кад је у питању читав овај догађај. У данима кад пролази епидемија и нема више заражених, сад су дошли да оптуже људе сабране да ћемо ми изазвати епидемију“, казао је он. Он је потом позвао вјернике да се мирно разиђу. „Сад пошто смо се Богу помолили, и видим да сви дјелите ове ријечи, молим вас да се разиђемо. То је најпаметније. Да не учинино ништа што би спријечило Владику Јоаникија и седам свештеника да прославе Бога”, казао је он. Позвао је да сачекамо сјутрашњи дан да видимо шта ће да се деси. “Велики су притисци из међународних центара. Обратили смо се са захтјевом да их сјутра ујутру пусте. Ако тако не буде, ето нас опет на овоме мјесту. Сјутра кад нас виде, нека хапсе једног по једног“, рекао је отац Гојко Перовић. Подсјетио је да Митрополит Амфилохије данас поручио да прво хапсе њега. „Нећемо дати да њега хапсе, прије него нас све ухапсе“, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, уз бурно одобравање вјерног народа и поруку: Не дамо Владику, не дамо светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. "Народ кога вечерас прогоне и туку - то је наш заједнички народ - који истовремено чини и државу и Цркву", поручио је ректор Цетињске богословије. Полицијски и судски органи црногорске власти превршили су сваку мјеру својим насилним понашањем и очигледном једностраношћу и селектовношћу у поступању, поручио је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић "Позивамо их да престану са насилним понашањем према мирним и ненасилним протестима. Међу повријеђенима вечерас има и дјеце - а све је то грађанство које је само прије мјесец-два мирно и достојанствено исказивало свој протест. Отуда је јасно да је неправда коју власт дистрибуира превршила сваку мјеру", казао је Перовић у изјави достављеној "Вијестима". Он оцјењује да власт од почетка епидемиолошке кризе поједине здравствене мјере користи за прогон Цркве. "О томе смо недавно, документовано и стручно, обавијестили јавност, а ускоро ћемо на конференцији за штампу изнијети све детаље о неправди и противтаконитом чињењу против владике Јоаникија и никшићког свештенства. Позивамо их да се уразуме. Народ кога вечерас прогоне и туку - то је наш заједнички народ - који истовремено чини и државу и Цркву. Нека га оставе на миру. ", поручио је Перовић. Он је тражио да се моментално престане са "противзаконитим и неоснованим држањем" владике Јоаникија са свештенством у притвору. Извор: Вијести
  11. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Вјерници ће од понедјељка моћи да присуствују вјерским обредима уз поштовање дистанце, а Национално координационо тијело за борбу против вируса корона није дало одобрење да се 12. маја, поводом дана Светог Василија, у Никшићу организује традиционална литија, јер је свако јавно окупљање које укључује кретање забрањено. Ректор Цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић казао је за “Дан” да ће 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, у свим храмовима бити богослужења уз присуство вјерника, док ће централна света литургија бити у Манастиру Острог. Он је навео да му је драго да су почеле да попуштају мјере и потврдио да ће од понедјељка вјерници моћи да присуствују богослужењима у храмовима, уз поштовање дистанце, али је указао да ни усвојене мјере нијесу прецизне, те да отварају простор за злоупотребе и дискриминацију. Конкретно, оцијенио је да је ограничавање на 20 људи испред храма дискриминација јер, на примјер, испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару може да стане и 100 људи уз поштовање дистанце. – Ми смо јуче имали састанак са представницима НКТ-а, као и представници Мешихата и Надбискупије, и речено је да ће од понедјељка бити могућа богослужења, уз присуство вјерника и поштовање мјера. Сагласили смо се да је ситуација са вирусом повољна и да је добро да мјере попуштају, али да је негативна ствар то што немамо чешће састанке јер се многе ствари које се тичу забране окупљања тичу вјерских објеката. Зато би требало да имамо чешће сусрете, јер нити љекари знају све о вјерским обредима, нити свештеници знају све о здравственим мјерама, те да се може доста тога урадити у договору, а када се договарамо нема простора за злоупотребу – навео је Перовић. Он је указао да су неке мјере које су усвојене недефинисане и остављају простор за злоупотребу, због своје нејасноће. – На примјер, мјера је да сахрани може да присуствује најужа породица, али је чињеница да сахрана не може да се обави без комуналних радника, а нигдје не пише да не може доћи свештеник. Као што посао комуналног радника представља јавну дјелатност, тако се, уз међусобне разлике, и свештенички посао може посматрати као посао од јавног значаја. Такође, преко 20 људи испред храма се никако не може тумачити као јавно окупљање, а што се тиче литија свештеници, ако их је мање од 20, имају право да уз поштовање дистанце спроведу литију казао је Перовић, додајући да се у мањку прецизности у мјерама оставља простор људима који командују да на терену врше лоупотребе и тумаче мјере да оне буду уперене против Цркве, а не против вируса. Перовић је истакао да ће Црква испоштовати све прописе који су у складу са Уставом и законима, те спроводити оно што се спроводи на другим јавним мјестима, као што су продавнице, апотеке, градилишта… НКТ је јуче саопштило да су вјерски обреди могући под условима да је у објекту највише једно лице на 10 квадрата, а изван највише 20, уз минимум два метра дистанце. На улазу у вјерске објекте треба да стоји информација колико лица највише може да стане, а сви у вјерском објекту, осим свештеника, морају носити маске. На улазу мора стајати средство за дезинфекцију, а Влада је у званичној објави посебно истакла “забрана окупљања је на снази!”. Помоћник директора Института за јавно здравље Сенад Бегић навео је јуче да о литијама нијесу разговарали, али да је “забрана јавних окупљања још увијек на снази”, те да је она јако битна. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Да је Живот јачи од смрти, показао је – баш у ове васкршње дане – добри наш отац Момо, кад је заспао, у Господу. Насмијан на одру, сред саборне цркве Светог Николе, испловио је из которске луке у вјечност. Испратили су његови Которани, по свим земаљским и небеским прописима. Због познате епидемиолошке ситуације нијесу могли доћи сви, па чак ни нека његова рођена дјеца, али не носи он узалуд титулу ”оца”. Рођену су дјецу одмијенила духовна, па је број људи на испраћају подсјетио на сабрање анђела. Људе су, на прописној удаљености, једне од других, држала невидљива анђелска крила. Свештеник Момчило Кривокапић је био слободан човјек, обдарен храброшћу и вјером. Попут старозавјетног Исуса Навина, војсковође који је Израиљ из пустиње увео у Земљу Обећану – поп Момо је овај наш народ водио из једног обезбоженог свијета у други, обећани. Овом Исусу је анђео Господњи рекао да ако буде ”слободан и храбар” успјеће у свом подухвату. Разговор оца Момчила са анђелима није остао записан, али су његове посљедице и поуке – исте! Рођени побједник, пастир, предводник. Оно што би код другог изгледало као наметање или јуначење, њему је стајало као умјесно, природно и саливено. Зато се свака његова ријеч памтила, а сваки поступак препричавао. Носио је право име, оног епског војводе Момчила кога, како народа песма каже, ”није лако издати”. ”Ни издати нити отровати”. Нема тога који га је познавао а ко се не би заклео да је и поп Кривокапић, исто као војвода са Прилитора, имао ”крилатога коња Јабучила, ” који ”куд год хоће прелећети може”, чак и ону ”сабљу са очима”, па се зато – Момчило ”није бојао, никога до Бога”. А поред свега, мени је још био налик и Краљевићу Марку. Данас можемо сагледати разлику између историјског и поетског Мрњавчевића, па самим тим знати – шта је и колико је Марку придодато. Међутим, са оцем Момом сам дијелио своје мисли о томе, како вјероватно ни овај историјски Марко није био безначајан човјек, чим је толико снажно остао у народном памћењу. Народ је додавао ”и што јес и што није” да не би престало сјећање на тог народног заштитиника. И – дуга је то прича (о метафорама, персонализацијама колективног, митолишком изразу…), али једно ми је јасно: народ је одушевљен нечим великим и хоће да то опјева. А кад пјева, народ не лаже – он, као на свадби, кити (младу) и уљепшава (дворе). Поп Момо је дошао у которску парохију у вријеме које је ондашњим црногорским властодршцима изгледало као доба у ком ”цркве више неће бити”. Слично ми је посвједочио и један свештеник савременик тих збивања: ”Мислио сам, још ћу ја бити поп – и послије мене више нико неће ни ићи у богословију, нити се примати свештеничког чина”. Тада, у цијелој Црној Гори, једва да је било 20-ак свештеника, часних старина и понеки средовјечник, који су чували онај ”жар испод пепела”. Е па сад, можете мислити како је – народу жељном вјере и Бога – изгледао долазак младог, лијепог, снажног, музикалног и образованог попа – и то, не у некој забити или селу, него на сред которске риве?! Попа коме је бастало и да запјева, и да помогне, и да одржи слово – али и да укрсти шаке са неразумнима! Зато су о њему почеле да се причају истините анегдоте, али и оне врсте благословених бајки које истините догађаје са разних мјеста – приписују једном те истом човјеку. Тако је поп Момо наједном постао и онај који ”једном руком бије тројицу насилника”, и онај који ”јавља најближој родбини за магарца на путу” и даје досјетљиве одговоре на сваку провокацију перјаница ондашњег режима… Једноставно он је својом младошћу и полетношћу био икона Бесмртне Цркве – Оне која побјеђује. Уз њега су љепше стајале све те истине које је народ запамтио. А његових, аутентичних, баш Момових, било је на претек. Најпознатија је наравно она о сусрету попа Мома и једног ”народног хероја” на страдалном и крвавом Грахову, пред тамошњом сеоском црквом. ”Кад поворка са покојником пролази – скида се капа”, поручио је поп генералу. А и тај генерал је вјероватно мислио да Цркве више неће бити, па се силно изненадио – шта га је снашло. Тај трен давидовске борбе са Голијатом ондашњег једноумља, поп је тако изнио да се и до данас препричава. И није умро поп Момо док није дочекао литије ове зиме, које су, попут њега, онако његошевски поручиле властодршцима: ”Пред богомољом, сви скините капе”! Сјећам се као студент свог разговора са двије озбиљне госпође, од којих ми се једна хвалила како је уживо видјела попа Мома из Котора. На то ће ова друга: ”И ја сам била тамо, видјела сам више свештеника, али не знам тачно како поп Момо изгледа”? ”Као авион”, одговара ова прва. Свештеник Момчило Кривокапић је прошле године у септембру обиљежио 50 година парохијске службе, што је, само по себи велики Божији дар, и животни и професионални. Он је: држао једну од ријетких активних школа вјеронауке у Црној Гори из чијих редова је изашло неколико данас врсних свештеника и теолога; учествовао је у обнови рада которског хора Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“; подигао цркву ротонду на Прчању (приближну копију оне обурдане са Ловћена) и посветио је Светом Петру Цетињском; обновио цркву Светог Јована Крститеља на цуцким Бјелилима и толике друге храмове по приморју и Катунској нахији; прихватио се службе ректора Цетињске богословије онда када се она 1992. обнављала из пепела… (Овдје се неки подсмијавају титули ”ректора” богословије, не знајући, да се тако смију свом незнању о томе да су исту такву титулу носили сви управитељи ове средње богословске школе још од архимандрита Нићифора Дучића 1863. године – па све до данас.) Поп Момо је испунио и оправдао ону народну ”прво буди човјек, па онда можеш бити и поп” – и зато уз његово име ријеч ”поп” иде као витешка титула. Он је, са својом попадијом Смиљком, благословени родитељ четворо дјеце, од којих је једна кћи попадија, а један ”Момов син”, свештеник Немања Кривокапић, већ дугогодишњи которски парох и професор у богословији на Цетињу. Сви који их знају, дато им је да јасно разумију и ону другу народну о ”крушки” испод ”крушке”. ”Мене је крстио поп Момо”; ”Мени је поп Момо долазио у кућу”; ”Њега је сахранио поп Момо”, ”Вјенчао нас је поп Момо”…итд. Ово су ријечи које се Црном Гором, на многим мјестима изговарају као нека нарочита духовна химна. А тај раскошни животопис покојник је, за живота, често објашњавао врло једноставним а истинитим, библијским ријечима: ”Све могу у Господу који ми снагу даје”! Збиља, прије свега, и изнад свега, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је био човјек вјере. Његова вјера је била толико опипљива, снажна – да се, у његовом присуству, осјећало и присусуво оне силе у коју је вјеровао, и којој се гласно обраћао, народним језиком: ”Помози Јаки, нејакоме”! И на крају, а пред сами почетак неке нове приче, да додам да је поп Момо био један од оних Црногораца који се осјећао припадником српског народа. Пошто данас, кад то исповиједиш пред другима, мораш да имаш поред себе и доброг адвоката да протумачи – како то не значи да си непријатељ или издајник Црне Горе… онда ћу то рећи на други начин. Па ћу адвоката – из пијетета према покојнику – да преселим на другу страну. Поп Момо је спадао у оне Црногорце којима нијесу требали ни коректор ни маказе док читају ”Горски вијенац” или какво штиво књаза Николе, или какав школски уџбеник из времена црногорске књажевине. Дакле, исконски Србин а – не бисте вјеровали – комплетан 100% Црногорац. Како у погледу грађанства, тако и у погледу вјековне аутентичне, оне баш цуцке, државотворности. И кад бисмо му, неки од нас млађих, онако у синовској слободи, савјетовали да тробојку са Саборног которског храма замијени неким универзалнијим хришћанским симболом, који би – могуће – окупио већи број људи, ”и ових и оних”, он је смирено одговарао: ”Волим вас као синове, али задржите то за себе. За мене нема ни ових ни оних – ја сам свештеник једних и истих. А ако, ти исти и ти моји, буду мијењали барјаке сваки час – нешто не ваља”. Мени се бјеше учинило да ”стари поп” претјерује. Мислио сам – какве везе има, и ова официјелна, и она тробојка (са ковчега краља Николе, са зелене комитске ”гаетуше”, са јарбола СР Црне Горе, са обиљежја Народне странке и ЛСЦГ, до јуче са сваке државне институције) – исте су ми, једнако драге, једнако црногорске. Међутим, дочекасмо вријеме кад нам се, са државних адреса, поручује да је тробојка нешто страно, анти-државно, анти-црногорско… Попе Момо, опрости. Нијесам те, најприје, најбоље разумио. Е сад, послије свега, баш ”није лако издати Момчила”… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић, у надахнутој бесједи данас на Светој литургији на Недјељу мироносница у цркви Св. Николе у которском Старом граду, казао је да нам након прераног одласка оца Мома са овога свијета не требају лажне људске утјехе већ вјера у Бога какву је он имао, због чега се ничега није ни плашио, поставши на тај начин онај “ко у књиге, ко на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио”. “Отац Момо је служио ономе који је од ничега правио све и само о њему приповиједао. Само Бога ради, који је донио оца Мома на овај свијет, овдје у Котор, учинивши да се његовим рукама и проповјеђу учини све што се учинило, данас по Црној Гори слушамо: “Мене је крстио поп Момо, мене вјенчао поп Момо, њега је сахранио поп Момо, ја сам упознао попа Мома”... На све стране људи се тиме хвале као да су срели самога анђела небескога, а ми који смо живјели с њим знамо да је био човјек од крви и меса, да је имао и мана, био незгодан и тежак „краткога фитиља“, али баш човјек и њему је дао Бог толику силу. Па неће ни тај Бог нас, који смо остали иза њега, оставити. О томе нам говори и онај осмјех његов са одра. Него напротив, поред све туге и јада, што је све нормално и оправдано, јер што је већа сила са нама била, толико је и већа туга , ми који смо били најближи око њега, немамо разлога да се баш ничега бојимо… Можемо да кажемо то је Бог оца Мома. Онај Бог који је њега надахњивао”, казао је отац Гојко Перовић. Рекао је и да данас нема потребе нико да помисли да копира оца Мома. “Отац Момо је своје одслужио и хвала Богу у књиге, на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио. На нама је да урадимо онолико колико ми можемо и тај Бог, који је њему дао снагу и нама ће. То је можда и најјасније можда баш на овај дан када су миросноснице у питању, Јосиф и Никодим, који су потпуно били сломљени и „убијени у главу“, од туге и јада, они су урадили све што су могли, а на то је Бог додао, па сада имамо цркве у Котору , манастир на Цетињу, цркве у Москви, цркве у Лос Анђелесу, цркве у Сиднеју”, казао је отац Којко Перовић. За опширније кликните на наслов Што се људи тиче, наставио је, толико је требало од њих троје – четворо. Да скину Христа са крста и сахране га, а за остало се побрнио Бог. Додаје и да је лако данас говорити «Христос васкрсе, ваистину васкрсе» и молити се. «Требало је скинути мртвога Господа са крста. Требало га је спустити у гроб и сахранити. То су били можда најтежи моменти у историји човјечанства. Страх, туга, јад и чемер», казао је отац Гојко, нагласивши и да је само Бог дао снагу Његошу да преживе смрт и упокојење Св. Петра Цетињског. “Тако је било тада, тако ће бити овдје и тако ће бити док год људи живе. Живјеће се, биће храбрих људи, биће посебних људи, биће посебно даровитих и тешко је када такви оду. Али Бог је уз нас”, казао је отац Гојко Перовић, подсјетивши сликовито и да је онај уз кога је Бог, као Страхињић Бан. Гдје код крене Бог му направи прелаз. Извор: Црквена Општина Котор
  15. Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи Христос Васкрсе! Уз ову, увијек актуелну, Његошеву мудрост, лијепо иде и она народна како су ”у страху велике очи”. А те сам ”велике очи страха” видио прије неки дан када ме је непознати пролазник сликао телефоном испред Цетињског манастира док сам стајао са калуђером и разговарао (службено, наравно), на дистанци мањој од два метра. Калуђер ми је одмах рекао да му се чини како смо усликани, а ја му одговорих: ”Ма шта ти је, оче, учинило ти се. Момак је причао са неким телефоном. Ко би, нормалан, сликао мене и тебе док причамо”? Испоставило се да је монах био у праву, јер је убрзо стигла опомена из полиције. Пријављено је, уз достављене слике, да су ”два попа” у сред бијела дана, стајала – замислите – испред Манастира, на непрописној дистанци! Нека се преброје читаоци овог текста који већ љуто жале што ме полиција није одмах ухапсила (умјесто што је слала опомене), али дубоко вјерујем да је далеко више оних који су згрожени поступком ”пролазника”. Јер, по којој математици су ”два попа испред Манастира” већа опасност по себе и људе од рецимо ”два радника на градилишту”, или од ”касирке и купца” у маркету, или рецимо – ”два полицајца на кружном току”, ”двије пекарке пред пекаром”…итд, итд…? Укаљани образ ”пролазника” не памтим, а надам се да ће му исти бити чистији и хуманији кад скине маску ове гротескне представе. Представе у којој пристајемо на улоге шпијуна. Убијеђени да ”Богу службу чинимо”. При том – спроводећи оштрије мјере од оних званично прописаних! Морамо бити опрезни, и треба да поштујемо све државне и здравствене прописе донијете у овој ситуацији, али ако се боримо за живот, онда тај живот не смије да стане. У противном се крећемо у парадоксалном правцу самоубиства – да бисмо, наводно, сачували живот. Не смије живот стати, не само у погледу здравља, кретања, удисања ваздуха – а све то сходно прописаним мјерама – него живот не смије стати ни у погледу морала. Ко нас је и када научио да полицији пријављујемо комшије, пријатеље, браћу – чак и онда када они не праве никакав прекршај? Зар ће корона вирус да заустави оно људско (међ)у нама? Ако хоће – тај вирус неморала биће гори од ковида. Јер биолошки вирус је једно бесловесно створење коме стручњаци приписују одређену интелигенцију, али дефинитивно тај нема образа ни части. А људи су створени по ”образу” Божијем, па се, кад остану без њега, сматрају и називају – безобразнима. Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи. Бар ми Црногорци, некада смо знали, да има поступака послије којих – ако их човјек учини – не вриједи даље преживљавати. Зато Његош брине што се често дешава да људски образ бива укаљан страхом за овај живот. У преводу на савремени језик – образ је пречи од живота. Јасно ми је да у ванредним стањима попут овог нема простора за велику расправу око изречених мјера, али ме прође језа од ове наше домаће ”заљубљености у страх”. Од нестрпљења којим се чека ”команда с врха” да би се – сачувао поредак, одбранила држава, спасио живот… небитно. Друштвена одговорност се огледа баш у оваквим збивањима, међутим – ту причи није крај. Начин на који се та друштвена одговорност исказује осликава и различите типове друштвене свијести. А ту је спектар широк: од просвећеног и правно уређеног друштва (у ком је родољубље скопчано са етиком и стандардима једнаким за све) до заједница којима су баш ове не-прилике окидачи за почетак утркивања у непочинствима. А што је већа диктатура и једноумље, то су веће шансе да то непочинство неком алхемијом постане херојство. А да не говоримо о ширењу панике и страха, који су управо у супротности са здравственим стандардима прописаним за ове ситуације. Сви смо чули за мјеру да се вјерски обреди у вјерским објектима обављају без присусутва грађана. Али – на једној сахрани, у најужем породичном кругу, смије ли доћи поп, на позив породице? Није јасно прописано?! Па ипак, митрополит Амфилохије је већ одавно медијски ”стијељан” због таквог поступка! Комуналци који су били неопходни за спровођење сахране (њихова јавна служба и умијеће) нијесу прекршили прописе, али Амфилохије јесте? А зашто се сликају попови? Што каже наш народ – ”очи не помажу”! Нешто се десило са нашим очима, па ”не умију ”да виде како је свештеничка служба једнако јавна и друштвено корисна, бар као грађевинска, комунална, пекарска или љекарска. Да – уз све потенцијале да сваки припадник наведених служби може да направи и неке катастрофалне грешке – оне, кад се раде како треба, доносе друштвену корист, свака на свој начин. Међутим, неко је направио ”припрему” за анимозитет према свештеницима. Још док смо се борили за поправку или замјену антиуставног закона, били смо етикетирани као ”противници државе”. Пред саму појаву епидемије у Црној Гори, имали смо исказану спремност представника Владе да ”разговарају о промјени” поменутог закона. Они, таквом спремношћу, нијесу постали издајници државе, али Црква – настојањем да се закон измјени – јесте остала непријатељ, у главама оних који су овој Влади одани. Прије тога, Црква је некима била проблематична због придјева ”Српска” или због тробојке у њеној службеној застави, или због тога што су неки њени свештеници држављани Србије или БиХ – иако имамо селектора државне репрезентације који је управо тај – страни држављанин. Фудбалску и људску легенду Хаџибегића помињем да разобличим лудило оних који не гледају како неко обавља свој посао, него одакле ко долази. Већином Црногораца руководи страни држављанин! Може у фудбалу, а не може у парохији?! А не бисмо имали ни парохије, ни богословију, ни владике у црногорској књажевини и краљевини да није било ”извањаца” у мантији. А сад су – у великим очима страха – православни хришћани постали опасни по здравље због свог обреда! Такве гадости пишу (опет они!!!) страни држављани. Али наједном, на ову дјелатност странаца нијесмо гадљиви, него их ширимо просторима који себе зову ”црногорски медији”! А уђимо само у црногорске музеје, прочитајмо црногорску историју, ослушнимо наше народно предање – па ћемо као учеснике баш таквог обреда препознати наше претке. Бар оне од Ивана Црнојевића до данас. Зар они нијесу знали за заразне болести? Је ли ритуал коме су приступали споменик њихове непросвећености? Или је овдашња антицрквена пропаганда споменик – макар – недостатка принципа и подједнаких аршина за све? Заражени смо вирусом страха једних од других у савремености, и страха од онога шта су били и у шта су вјеровали наши преци. Страх нас је толико изобличио да ако станемо пред огледало, и ту ћемо, вјероватно, тражити довољно велику дистанцу (самих од себе) како не бисмо видјели ко смо и какви смо стварно. Да нам не би – од нас самих – прешло нешто заразно. А какав је то живот без сопственог одраза? Ваистину Васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Против вируса, који је Божија творевина и који је дошао до нас по Божијој вољи, боримо се молитвом, стрпљењем и поштовањем здравствених прописа. Бог је хтео да се све ово одвија баш у време поста у коме су нам, и иначе, задати, и уздржање и молитва. А што се тиче неистина које су лансиране на адресу Цркве, да не поштујемо ванредне мере, треба збиља показати хришћанско човекољубље, по оној Господњој “љубите и непријатеље”! “Благосиљајте и оне који вас прогоне”! Нека лажи остану саме на сунчевој светлости, истопиће се, пред налетом пролећа, пред истином Васкрсења. Овако, за “Новости”, говори протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, члан експертског тима Митрополије црногорско-приморске у преговорима са представницима Владе Црне Горе око спорног Закона о слободи вероисповести. На питање како је доживео то што су на велики хришћански празник Васкрс храмови били празни, а испред њих полицијске патроле, одговара: – Неко се нашао духовит и продуховљен, па је ту сцену упоредио са оном јеванђељском где празан Христов гроб чува ондашња полиција (Пилатова стража). Дакле, то је призор који сведочи Христово васкрсење. Узалудан труд људи да спрече наступ Божије силе… Е, тако некако је било и сада. *Верници су, ипак, нашли начина да прославе Ускрс и испоштују обичаје. – Људи су доносили мере како би забранили окупљање на Васкрс… Али, то је само појачало ангажман и свештеника и верујућих. И да буду стрпљиви, и да, поред свих мера, нађу начина да прославе Васкрс како треба. По мом мишљењу, Црква је показала виталност, незаустављивост… Иако, слажем се, те сцене празних цркава јесу биле тужне, нисмо на њих навикли. Али, ето, парадоксално, како то Бог често воли да нам приреди, празан храм је и овај пут, након две хиљаде година, посведочио Васкрсење. Посведочио, упркос људској стражи. *Недавно је приведен митрополит Амфилохије, један број свештеника, верника. Како то коментаришете? – Што у претераном страху од епидемије, што у недостатку добре (политичке) воље, одређени потези ове власти су показали злоупотребу здравствених мера и опреза. Опрез је разуман и природан. Поготово у оваквим неприликама, али ова злоупотреба ограничења, не само да није разумна, већ је и штетна. Изазива и шири панику међу грађанима. А грађани ове земље су, свидело се то коме или не, већином верници. Али, о томе ћемо причати кад све ово прође. * Сматрате ли да је власт искористила епидемију као прилику да поново жестоко удари на Цркву? – Нека власти раде свој посао, а лекари свој. Ми смо као Црква, и као одговорни људи, све мере поштовали, а неко је нашао за сходно, да усред свега и медијски и репресивно Цркву блати и прогони. Све смо евидентирали, и за све ћемо наћи начина да се разјаснимо: јесмо ли ми, као хришћани, равноправни грађани ове државе, или неки ванземаљци који хоће да је униште? Да видимо, има ли црногорска власт грађанског и демократског капацитета да цивилизовано одговори на ово питање. ЛИТИЈЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ *A Очекујете ли наставак преговора око спорног Закона о слободи вероисповести и хоће ли се наставити литије? – Очекујемо наставак. Нису литије биле неки наш хир, или улична атракција. Оне су биле одговор народа на безакоње у најави. Пошто смо уочи епидемије стали “на пола пута” односно добили одговор из Владе да се седница експертских тимова одлаже до даљег – онда свакако настављамо где смо стали. Тим пре што је спровођење ванредних мера у току епидемије јасно показало да неко не жели, или не уме, да прихвати Цркву у друштву, па чак ни онда када она показује максималну кооперативност и нуди испружену руку сарадње. Извор: Новости
  17. “Црква показује изузетну виталност у овој новонасталој ситуацији при чињеници да је изречена мјера да лаици не присуствују богослужењу а Васкрс је и најважније службе у току године. Вјерници показују изузетну сагласност, садејство са свештенством, и мислим да смо за сада положили тај испит и показали да нас никаква спољна уредба или било каква нова околност, а ово јесте потпуно нова околност макар за наше покољење, није спријечила да дочекамо крај поста и прославимо Васкрс како треба у свој пуноћи”, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је гостујући у синоћњем васкршњем подказу “Све по Списку” истакао да држава, за разлику од Цркве, показује једну конфузију што се огледа и у поступању полиције испред неких храмова ових дана и “што ће изгледа радити и сјутра”. Образлажући свој став он је нагласио да то поступање прије свега није исто у свим градовима (на Цетињу нема тих сцена које имамо испред храма у Подгорици) и да то што раде, с друге стране, не раде ни по каквом позитивном пропису, као и да једна објективна околност, свјетски проблем у Црној Гори поприма димензије злоупотребе ситуације. “Брига за здравље је важна и то нико не пориче, па ни људи у Цркви, и треба да се поштују здравствене мјере. Али демократска друштва и правно уређени системи показују се демократским и правним а у тоталитарним режимима ова ситуација ће показати да су ти режими склони још већем тоталитаризму и долазимо до његовања једне културе страха и репресије и до ситуације као што је ова, коју је полиција радила јуче и данас испред црногорских храмова.” Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је истакао да је једно да вјерници не присуствују богослужењу, али забранити вјерницима да улазе током цијелог дана у храмове је нечувено и нема упориште ни у једном пропису и ни у једној мјери Националног координационог тијела те да се ради о непотребној репресији. “Дакле није било разлога за ту реакцију, чак је било злоупотреба на појединим мјестима, гдје полиција не да грађанима да се приближе храму са образложењем да то ради у договору са свештенством. Онда је излазило свештенство испред храма и полемисало с полицијом па су на интервенцију свештеника неко вријеме пропуштали људе па послије опет забрањивали. Тако да се врши непотребна репресија. Мислим да је она комбинација нечије недобронамјерности и приличне несналажљивости људи на терену. С друге стране имате ситуацију да близу мјеста гдје полиција брани народу да приђе, педесет метара одатле, имате гужву пред пекаром или банкоматом и сл.” Упоређујући опсаду храма са библијским сценама, отац Гојко је нагласио да је и стражарима код Христовог Гроба, када су видјели одваљен камен са Гроба и присуство анђела, прва емоција била паника (када су престрављени отрчали код фарисеја који су их посавјетовали шта да кажу – слажу) и касније комбинација лажи (што су зачеци антицрквене медијске пропаганде). Ректор Цетињске богословије каже да постоје и у таквом опсадном стању полицајци који се причешћују као и они који кажу да морају да поступају по наређењима или они који се праве да не виде ако нешто виде, јер “полиција је овај народ и то смо видјели у току величанствених литија за одбрану светиња да се не могу спрјечити људи да буду људи”. Кроз историју Цркве ово није први Васкрс на којем се Света служба Божија служила без присуства вјерника, што под утицајем ратова или безбожних идеологија или катастрофа, казао је прота Гојко и подсјетио да у Библији на једном мјесту код пророка Данила пише, а касније се у Новом завјету цитира неколико пута, да је најстрашније вријеме, нешто што је неки предзнак и задњих времена, тзв. гнусоба опустошења, што значи да на мјесту које је најсветије буде потпуно опустошење. “И ово колико је, да тако кажем, вјежба за нашу вјеру и преиспитивање како доживљавамо вјеру, да ли све радимо по аутоматизму или то шта смо навикли и чему смо научени ових 30 година може да се примјени на неки други начин, да се покаже нешто стрпљење и тако даље, с друге стране може и да свједочи о најави неке нове епохе. А ми хришћани би требало да смо на све спремни”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Порука Васкрса је она спасоносна визија живота која нам и иначе треба и чини нас људима, а поготово у тренуцима оваквих земаљских невоља. У тим невољама, ако видимо само оно земаљско, осуђени смо на панику и страх, а за њих ће нам сваки љекар и епидемиолог рећи да нијесу добри савезници. Овим ријечима ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу за “Глас Српске” говори о највећем хришћанском празнику Васкрсу у вријеме епидемиолошке ситуације изазване вирусом корона. – Васкршња истина вјечног живота није нека измишљена утјеха, није нека “лијепа прича” која треба да нам замаже очи нечим нереалним, него управо подсјећање на основно својство нашег бића, а оно је да смо створени за живот, а не за смрт. Живот као дар од Бога. Живот наш и живот ближњих. То су светиње којима служимо, а служећи њима ми се на најбољи могући начин изграђујемо као људи – истакао је отац Гојко Перовић. ГЛАС: Свједоци смо да су људи у паници, јер “противник” је невидљив, опкољени смо неизвјесношћу и страхом. Колико је дух Васкрса, само његово празновање и обиљежавање значајно за сав православни народ? ПЕРОВИЋ: Вирус је, као што неко ових дана подсјети, исто тако Божија творевина, саставни дио природе. Ова епидемија је тек само једна од манифестација оног земаљског, пролазног, оног које данас јесте, а сјутра га већ нема. То земаљско, по мудрим Његошевим ријечима “данас жеже што јуче нивљаше”. Он додаје да многе стихије на овој земљи ратују једна против друге, али на крају закључује да, у коначном, човјек и сам види да “за њега није земља”. Дакле, живот је у кретању и у оном што ће доћи. И зато оно “горе главу” и “гледај напријед” нијесу тек неке сугестивне фразе, него основни принципи нашег ваљаног, исправног постојања. ГЛАС: Да ли ће се људи можда више окренути породици или неким вриједностима које су давно изгубљене? ПЕРОВИЋ: Мислим да је свако искушење прилика, од Бога дата, да поправимо, да дорадимо, да доведемо до краја теме наших живота. И пошто “свако вријеме носи своје бреме”, ево новог времена у коме нам се нуди прилика да будемо бољи. Па ето, ни васкрсења наших породичних вриједности, ни наших хришћанских међусобних односа – можда не би било без ове тзв. редукције живота, коју је Бог попустио на нас. ГЛАС: Колико је битна улога Цркве у ситуацијама као што је ова епидемија? ПЕРОВИЋ: Ми као хришћани имамо обавезу да се у околностима опште грађанске невоље, каква је ова пандемија, држимо државних и здравствених прописа. Ми не можемо забрањивати људима да дођу у храм, али можемо упутити пастирски савјет како би било најбоље да се понашају. Државне службе су одговорне да се старају о реду и поретку, а ми свештеници не престајемо са молитвом. Како, када и гдје ћемо је вршити, то ће нас Бог научити. ГЛАС: Многи су критиковали чин причешћа и окупљања вјерника у храмовима у тренутку актуелне епидемије. ПЕРОВИЋ: Неразумијевање Светог причешћа и начина на које се оно обавља старо је колико и сама Црква. Могу да подсјетим да су они римски цареви који су прогонили и убијали хришћане, као један од приговора на адресу Цркве имали управо начин причешћивања. Они су тада, због помињања Тијела и Крви Христове – хришћане оптуживали за канибализам! И мање-више, гомила неразумних приговора створила се до данас, а на рачун Цркве, и то баш у погледу ове највеће, суштинске тајне. Али да не дужим, све се своди на основно неразумијевање. ГЛАС: Какав је Ваш став о том питању? ПЕРОВИЋ: Наравно, ова и оваква вјера је интерна ствар Цркве, нешто што лијепо стаје под израз “Тајна вечера”. Тајна у смислу да није никада до краја објашњива спољашњем свијету. И то ће тако бити увијек. Тема Светог причешћа треба да остане наша црквена ствар коју не износимо на дискусију по трговима и пијацама. Обављаћемо је, ако икако буде могуће, поштујући горепоменута правила. ГЛАС: Митрополија црногорско-приморска је одмах по увођењу мјера најавила да ће привремено прекинути организацију литија. Да ли ће оне бити настављене када се оконча актуелно стање? ПЕРОВИЋ: Чим се вратимо редовном животу, у њему ће једна од тема, свакако, бити законско уређење односа Цркве и државе. А то значи да Црква неће одустати од својих захтјева да овај, тек изгласани, закон буде замијењен бољим. ГЛАС: Користе ли власти у Црној Гори ову ситуацију да питање тзв. Закона о слободи вјероисповијести “гурну под тепих”. ПЕРОВИЋ: То запажање није без основа. Не може се знати да ли власти нешто сада “гурају под тепих” или можда “испод жита” спроводе, пошто је добар дио друштвених активности сведен на минимум. Наше правне службе будно мотре на рад катастара и не би требало да нам ту нешто промакне. Међутим, оно што јесте извјесно, то је невиђена и непримјерена кампања против Цркве, управо у вријеме ове епидемије. Црква се настоји приказати као неко ко “не поштује мјере”, ко “ради против државе”, коме “није стало до општег добра” и слично. Ништа од тога није истина! ГЛАС: Ко креира такве приче? ПЕРОВИЋ: Таква медијска пропаганда осмишљена је у оним кухињама којима је тешко пала црквена експанзија и духовно буђење народа. То се види по томе што се буквално не бирају средства. Дојучерашњим сепаратистима и антисрпски настројеним публицистима сада не смета било шта што долази из Србије, само ако је написано против Цркве. Онима који су декларативно тражили “аутокефалну цркву” и некакву “црногорску духовност” сада је предмет бласфемичног подсмијавања начин како се врши причешће, иако се оно тако вршило и у вријеме трајања Цркве у црногорској монархији током 19. и 20. вијека, а да не говоримо о претходним временима… ГЛАС: Митрополија је понудила и своје просторије за потенцијални смјештај обољелих од вируса. Да ли вам се власт обратила у вези с тим питањем? ПЕРОВИЋ: Јесмо понудили, и наша понуда је разматрана, али за сада, Богу хвала, нема потребе за тим просторијама. Постојећи болнички капацитети су довољни и ми се молимо Богу да тако и остане. Поред тога, Црква се ангажовала да буде од помоћи народу и држави у овој невољи. Помоћи ћемо и материјално у погледу куповине потребне љекарске технике, као и у погледу бриге о најугроженијима. Наше народне кухиње раде у већим црногорским градовима, али оно што је најважније, наше се молитве и црквене службе не гасе. Наша највећа нада и наш највећи ослонац у овој невољи је Господ Бог. ГЛАС: Да ли су власти Црне Горе почеле са примјеном тзв. Закона о слободи вјероисповијести независно од преговора Митрополије и Владе? ПЕРОВИЋ: Надам се да то није случај, нарочито у доба епидемије. Ми имамо начине да то надзиремо. Што се оно каже, држава је на потезу, јер су преговори замрзнути управо у моменту када је правни тим Цркве доставио минимум наших захтјева у погледу измјене закона. Остало је да се Владини људи изјасне о том нашем “доњем прагу” испод кога свака даља прича није смислена. ГЛАС: Како коментаришете одбијање респиратора од Србије, да ли је то показатељ односа ове власти према свему што је српско? ПЕРОВИЋ: Био је то баш јадан и биједан моменат са које год стране да га погледамо. И са оне која је “испоштовала процедуру” на такав начин да је заустављен пут респиратора из Београда у Црну Гору, али и са оне која се брже-боље “захвалила” Влади у Београду на даљој помоћи. Знам да нећу рећи ништа ново, али, збиља, ово није моменат за такву врсту политичког надгорњавања. ГЛАС: Ваше бесједе и поруке одјекивале су у цјелокупном православном свијету. Која је Ваша порука вјерницима и нашим читаоцима о Васкрсу 2020? ПЕРОВИЋ: Понављам поруку са почетка, живот као дар Божији. Не као нека наша самостална вриједност, појединачна и засебна, него увијек у релацији са другима, а највише у релацији са Богом. Зато нам треба молитва и требају нам црквене службе, то не смије да престане у овим околностима, него напротив, да се повећава и умножава. Свим православним хришћанима честитам највећи хришћански празник Васкрс традиционалним поздравом “Христос васкрсе”! Привођење митрополита ГЛАС: Прошле седмице црногорска полиција привела је митрополита Амфилохија због одржавања свете литургије у манастиру на Златици. ПЕРОВИЋ: Привођење митрополита Амфилохија је за сваку осуду. Није нам јасно по којим аршинима поступа црногорска полиција. Док се на другим јавним мјестима ових дана окупља пуно већи број народа него испред православних храмова, јер ми свештеници поштујемо прописе и не позивамо народ, полиција приводи митрополита због службе која је служена само са свештеницима и појцима. Тај дан био је лијеп празник, пун Божије благодати, али ово је нечувено! Умјесто дијалога и договора, који тражимо од почетка ових ванредних мјера, имамо привођење човјека са најпоштованијим звањем међу црногорским грађанством. Закон ГЛАС: Да ли је потребно донијети потпуно нови закон о слободама вјероисповијести или изгласати измјене овог спорног? ПЕРОВИЋ: Нема ту неке велике разлике. Формално-правно, мораће се изгласати нови закон. Или неки скроз нови, или тзв. закон о измјенама и допунама овог…. Обим тих евентуалних измјена је кључно питање, а захтјеви Цркве који су овдје поменути тичу се измјена које би поништиле све оне антиуставне и дискриминационе одредбе које су тренутно у њему. Закон без тих одредаба не би више био исти закон, и могао би се мирне душе сматрати новим, бољим, прихватљивим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Протопрезвитер–ставрофор Гојко Перовић: Црквено прослављање Васкрса траје 40 дана Неко је ових дана лијепо примјетио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвјесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани послије њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно
  20. “Јако је тешко нама у Цркви борити се истовремено и против опасног вируса, и против неистина које се о Цркви шире, а истовремено слушати са високих државних адреса неосноване пријетње умјесто позива на дијалог и заједнички рад” Српска православна црква схвата озбиљно препоруке љекара, а наредних дана ће се благовремено огласити поводом прославе Васкрса. То је за “Вијести” саопштио протојереј–ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињеске богословије, реагујући на данашњу изјаву директора Института за јавно здравље Бобана Мугоше. “Поздрављамо напоре љекарских тимова на сузбијању епидемије. Све смо здравствене мјере до сада поштовали. Јучерашњи састанак представника Митрополије и НКТ је био конструктиван. Изјава о којој др Мугоша говори дата је прекјуче – дан уочи састанка. Проблем је у спорости појединих медија који и иначе не информишу о Цркви адекватно и истинито”, рекао је прота Гојко Перовић. Додаје да ће се СПЦ ових дана благовремено огласити поводом прославе Васкрса. “Биће јасно да смо препоруке љекара схватили веома озбиљно. Јако је тешко нама у Цркви борити се истовремено и против опасног вируса, и против неистина које се о Цркви шире, а истовремено слушати са високих државних адреса неосноване пријетње умјесто позива на дијалог и заједнички рад. И поред свега тога – глас Цркве ће и даље бити глас благослова и позива на одговорност и мир”, закључио је протојереј–ставрофор Гојко Перовић, пренијеле су Вијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Неко је ових дана лијепо примјетио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвјесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани послије њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно. *Наши празници имају и породичну димензију, али пуноћа доживљаја празника је Богослужбена. Највећи хришћански празник Васкрс ове године нећемо моћи да славимо у храмовима. Пандемија вируса корона приморала је Православне цркве да уваже препоруку власти и упуте молбу вернима да остану у својим домовима где ће у духу личног и породичног молитвеног труда дисциплиновано носити посебан подвиг. Како то разумеју верници у Црној Гори и како Ви као свештенослужитељ служите у одсуству пастве? Ово је за све нас нешто потпуно ново. Неочекивано и непознато. И колико год се ми трудили да ову ситуацију упоредимо са нечим предањским из историје Цркве, – опет остајемо запитани пред искушењем које је, очигледно, захватило цијелу планету. Није Цркви непознато искуство да се богослужења привремено обустављају. Како из разлога спољне присиле (времена гоњења и безбожних режима), тако и из разлога неке унутрашње молитвене динамике (као што је управо ово вријеме васкршњег поста). Међутим, ово је неки спој и једног и другог. Има присиле у виду Божије воље, која је попустила ову болест на планету; али има је и као могућност манипулације земаљских власти цијелом том причом. Већ се на медијском, пропагандном плану уочава простор за политичку, идеолошку злоупотребу ове невоље. За обрачун са разним неистомишљеницима власти, па има отворених неутемељених напада на Цркву. А има и наше, аутентичне црквене потребе, да живимо у складу са општом невољом. Као што не бисмо могли служити литургију у сред баражне ватре на неком фронту, или током поплаве и пожара – него бисмо чекали да све то прође и мине, да се прво спасу људи у непосредној животној опасности, е тако није ред да ми хришћани инсистирамо на томе да се ништа у нашем типику не мијења, а свакодневно умиру људи око нас! Богу хвала, литургије се ипак служе. На свакој је довољан број свештеника који својим присуством испуњавају ону Божију заповјест да на приношењу бескрвне жртве буде бар „двоје или троје“ вјерујућих сабраних у име Господње. Баш се, и ових дана, у литургијском тексту помиње и таква молитва „за оне који су оправдано одсутни“. Тако да, с обзиром да је све, и привремено и оправдано – није тешко схватити и прихватити да сад треба тако да буде. *Зашто је важно храмовно празновање и када је у новијој историји наше Цркве било овако велико искушење? Дуга би била прича о историји храмовног богослужења, и преширока за оквире оваквог интервјуа. Али ако пођемо од библијских извјештаја (како старозавјетних тако и оних јеванђелских), – видјећемо да се непрестано преплићу службе под отвореним небом на једној и трагање за храмом на другој страни; затим тајне и јавне службе…итд. Литургијска је потреба да се сабирамо на „једном мјесту – сви“. На њу се временом – природно и логично – надовезује и духовна потреба да то мјесто буде нарочито одабрано и освештено. Заклоњено од профаног и баналног. Отуда, – иако савремени посматрачи хоће по сваку цијену хришћанску вјеру да сведу на индивидуалну ствар и на питање интиме – наша вјера зна и ослања се на појмове као што су „саборност“, „обитељ“, „сестринство“, „братство“. Наша је вјера незамислива без те саборности. Наша најновија историја је препуна потресних свједочанстава да су бројни храмови претварани у магацине и штале, а свештеници поубијани или похапшени. Једва да је прошло пола вијека од када се то збивало. У великом броју случајева, то се баш дешавало у Црној Гори – тако да су нам та језива искуства позната. И то није трајало неколико недјеља, него су у питању деценије обесвећења и опустошења светиња. Било је то – у потпуном смислу – обистињење оног Даниловог пророчанства о „гнусоби опустошења“ најсветијег мјеста. Иако је Црква у највећој мјери обновила своја богослужбена мјеста, још увјек нијесу сви наши храмови враћени у потпуни поредак. Тако да су споменици те епохе, нажалост – и данас, пред нама. *Како се верници у Црној Гори причешћују у овој специфичној ситуацији изолације, у епархијама се то решава на различите начине? Причешћивали смо вјернике, уобичајно, као и до сад. Све док није, послије треће недјеље поста, ступила на снагу забрана присуства вјерника-лаика (грађана) на службама. Од тада, савјетујемо све – да се стрпимо, да прихватимо привремну обуставу сабирања, и да је уклопимо у великопосни ритам припрема и ишчекивања надолазећег празника. Од тада, причешћујемо само оне лаике који су у болести, и којима је пријеко потребно укрепљење. Причешћујемо оне који нијесу у таквом здравственом стању да могу да чекају. А то радимо на начин, како се причешћују болни. Као што рекох, Свете литургије се непрестано служе, али само са свештенством. Тако ће бити до Васкрса, – онда ћемо видјети како ћемо даље. Иако се људи, већином, неће причешћивати ових неколико недјеља – они ипак учествују у литургијским сабрањима. Најприје, они се сви помињу на проскомидији, и у другим литургијским молитвама. Затим, путем интернета и других медија, неке од тих служби су и тоном и сликом присутне у њиховим домовима. Кроз Богослужбену динамику пратимо до Васкрса догађаје Христовог страдања на Крсту за људске грехове. Сада, када смо лишени присуства у храму, како да се молимо Господу, какве молитве треба да упутимо кроз које се подсећамо да је Он себе при нео на жртву, из љубави према свима нама? Као што рекох, живимо у времену када су нам све те службе доступне иако нијесмо физички присутни на њима. Поготово када говоримо о службама Страсне седмице. Рецимо, јутрења Великог Петка и Велике Суботе. На тим службама и раније није било предвиђено причешће вјерника. Најважнији њихов дио је био управо онај молитвени, који се тицао читања Светог Писма и црквених пјесама на тему библијског текста. Ето, управо те и такве службе можемо пратити посредством црквених тв канала и црквених радио сатница. Мислим да нема важније црквене службе које данас нема снимљене на You tube каналу. И то се ради о снимцима служби које произносе наши најбољи појци и служитељи. Није дакле проблем да сва ова богослужења имамо у својој кући, па чак и у оном – како се то каже – „реалном времену“. Мада, и поред тога, наше хришћанске породице знају да се доста овог великопосног библијског и молитвеног штива може читати и у склопу личног молитвеног правила. *Лишени смо и исповести, на дужи временски период. Како водити духовни живот у време опаке епидемије која је заробила читав свет? И за то има начина. Ето, скоро да нема теме коју нијесмо превалили преко ових наших „паметних“ телефона. Можда бисмо могли да се присјетимо и како се пишу писма. Од оних електронских, па до оних са „мастилом и гушчијим пером“… Не заборавимо да су нека од најљепших дјела наше духовне књижевности настала тако што су на папиру остали записани разговори између хришћана и њихових духовника. Значајан дио Светог Писма, бар једно јеванђеље и посланице апостола, написане су тим поводом. Не кажем да ми своје исповјести штампамо и објављујемо, али има начина да – угледајући се на Свете оце – и ми кореспондирамо са духовницима, и мимо непосредног контакта. *Драматичну катарзу доживео је наш народ у Црној Гори кроз чудесне Литије на којима учешће узело десетине хиљада људи месецима. У условима епидемије и опште опасности, Литије су привремено прекинуте. Хоће ли отпор власти, која је озаконила отимање храмова и манастира СПЦ у Црној Гори, бити настављен са истом одлучношћу? Ово је, по свему, ванредно стање, у коме није могуће, нити би било умјесно, причати о било којој другој теми – осим о спасавању ближњих у овој општој невољи. Ми смо сви увјерени, да је су и многољудне литије, које су претходиле овој невољи, поред борбе за правду, донијеле и додатну духовну снагу. Оне су биле и својеврсна припрема, која нас је укријепила за садашње пребивање изван храма. Апсолутно је сигурно, ако нам Бог врати редован живот и уклони ову епидемију, – прва тема која нас чека јесте исправљање накарадног закона. Наши предлози за промјену законског текста налазе се код експертског тима Владе, и ми ћемо, са Божијом помоћи, наставити тамо гдје смо стали. Не пропуштам прилику да нагласим како у Црној Гори није ни било заразе овим вирусом, док су њеним улицама трајале молитвене литије. Али ето, парадоксално је, да је пријетећа епидемија морала да обустави јавна окупљања, па и наше литије, – иако су оне, вјерујем, чувале Црну Гору од те опасности. *Колико пандемија вируса утиче на живот Епархије, колико Митрополија може да помогне верницима који су без посла и прихода, шта се предузима како би се помогло најугроженијима? Тешко можемо да помогнемо људима без посла. И они који су га имали, сад им је – због паралисаног друштвеног живота – доведен у питање. Али, како већ поменусмо, садашња ситуација више личи на какав земљотрес, него на неки системски друштвени проблем. У том смислу, ту смо да укажемо тзв. прву помоћ. Да доставимо оброк, да помогнемо једнократно и да не пустимо људе да се муче са оним основним животним потребама. Сликовито речено, – коме се руши кућа, нудимо му шатор. Нико не мисли да је тај шатор трајно рјешење, али тренутно – без њега није замислив опстанак. *Да ли се у Црној Гори Литургије преносе путем ТВ преноса? Како је осмишљена акција „Свака кућа Црква“? Имамо те преносе. Путем сајта Митрополије, путем других друштвених мрежа, а још од прије имали смо праксу да недјељну литургију из подгоричког Храма преносимо на таласима Радио Светигоре. Осим тога, наш народ је црквен и побожан, – па људи знају како и када се практикују молитве пред кућном иконом. Наше ишчекивање Васкрса, поклапа се са предвиђањем трајања ове епидемиолошке невоље. Ако се крај ових мука баш и не поклопи са централним празником, сви знамо да црквено прослављање Васкрса траје 40 дана. Вјерујемо и надамо се, да ће у том периоду бити окончана главна опасност од епидемије. До тада вриједи бити стрпљив, храбар и молитвен. *Велики простор добијају аналитичари и они који нападају Свето Причешће због могућег преношења инфективних болести путем „једне кашичице“. Да ли је овај напад на Свето погубан за оне маловерне, који су поколебани да могу да буду спасени Истином? И то је, неминовно, морало доћи на ред. Напад на све што нам је Свето. Он, поред непријатности коју носи сам собом, добро дође да сви ми преиспитамо своју вјеру, и да сами себи дамо одговор на те нападе и подметања. Опет ћу рећи да су највећа дјела црквене патрологије, између осталог, настала као апологетски одговор на свакојаке нападе који су вјековима вршени према Цркви. Тачно је да ти напади могу поколебати маловјерне, – али Господ је дошао у свијет и донио му Свјетлост. Та се Свјетлост не може, – нити сакрити, нити угасити. Вјетар поменутих напада ће је само још више распирити. И као што се маловјерни могу поколебати нападима, тако се и они невјерујући могу окренути вјери слушајући и гледајући одговор Цркве на те нападе. А што ћемо говорити кад нас изведу пред суднице? Господ је рекао да ће нам се дати праве ријечи. *Ухапшен је свештеник у манастиру Режевићи за време служења Литургије. Има ли притисака на свештенство и монаштво? Да ли је Ђукановићева власт спремна да искористи ванредно стање и крене са применом Закона о слободи вероисповести? То у Режевићима је био један инцидент. Један неспоразум, рекао бих. Лично не вјерујем да ће се кретати у примјену закона, али нећемо нагађати. Наш правни тим је спреман и за ту околност – која би свједочила о крајњем безумљу. На сваком кораку, пред сваким катастром, Црква може, и сада, да брани своју имовину – од таквих, евентуалних, једностраности. Али, понављам, вјерујем да се то неће сада радити. Имамо други проблем – што неки медији блиски Влади, константно врше притисак на Цркву, оптужују је за све и свашта. Е то је злоупотреба ове ситуације, како би се држава обрачунала са Црквом, и како би се, смишљено, смањио утицај Цркве, који је нарастао и ојачао у вријеме поменутих литија. Али и ту се догађа, да се сваки неутемељени напад на Цркву, починитељима истога – на крају врати као бумеранг. *Митрополија је изразила спремност да држави да на располагање своје капацитете – зграде и установе, за случај потребе организовања стационара. Како се у пракси спроводи ова иницијатива? Тренутно нема потребе за том врстом смјештаја. Понудили јесмо, – али људи из здравствене струке су процјенили да наши смјештајни капацитети не одговарају боравку обољелих лица. Поред тога постојећи болнички капацитети нијесу ни изблиза попуњени. И дај Боже да не буду. Међутим, СПЦ у Црној Гори ће учествовати у куповини неопходне љекарске технике за болничке институције у највећим црногорским градовима. Поред тога, током трајања епидемије, народне кухиње које Црква води широм Црне Горе, без престанка раде. Тражићемо начина да помажемо најугроженије. Црква није нека институција с оне стране реалности. Црква јесте народ, а народ је Црква. Отуда, и средства која Црква има сада треба да се ставе на располагање народу који пати, који болује и који се боји. Даће Бог да све буде добро! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. “Привођење Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија на информатовни разговор је за сваку осуду“, казао је за Радио ,,Светигору“ Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске Богословије. Отац Гојко каже да нам није јасно по то којим аршинима поступа црногорска полиција, и да ли их уопсте има? “Док се на другим јавним мјестима ових дана, испред пекара, на пијацама и градилиштима окупља много већи број народа него испред православних храмова ( јер ми свештеници поштујемо прописе и не позивамо народ ) – полиција приводи Митрополита црногорско-приморског због службе на Златици која је служена само са свештеницима и појцима. Не желимо да дижемо тензије. Данас је лијепи празник пун Божије благодати – али ово је нечувено!“- казао је отац Гојко Перовић. Отац Гојко додаје да умјесто дијалога и договора, који тражимо од почетка ових ванредних мјера, сада имамо привођење човјека са најпоштованијим звањем међу црногорским грађанством. “Тражимо моментално и неодложно пустање Митрополита Амфилохија на слободу“- каже отац Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора
  23. Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала! Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи. Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре. Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”. Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека. Бар два разлога за поштовање здравствених прописа Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”! Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја! Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза. Зашто једна кашика? А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом? Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају. За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива. Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком. ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере. При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа. Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Пријетећа епидемија вируса корона није ни разлог, нити може бити оправдање да се изричу неопрезне квалификације на рачун хришћанских светиња, каже за Спутњик ректор Цетињске богословије Гојко Перовић поводом негативних изјава црногорских званичника о вјерским обредима у вријеме епидемије. Такве изјаве, оцјењује отац Гојко, нису добре ни због угледа њихових функција коју обављају у име свих грађана, „а посебно је лоше што таквим наступима мотивишу друге да шире полуистине о цркви и њеним службама“. Влада Црне Горе је, наиме, прописала прије неколико дана да се вјерски обреди у Црној Гори могу обављати исључиво без присуства грађана, уз оцјену да вјерски скупови у овом тренутку представљају – „највећи епидемиолошки ризик“. Опрезно о вјерским обредима Државни функционери нарочито су проблематизовали свето причешће, а међу првима се огласио министар одбране Предраг Бошковић који је казао да би могли имати врло брзо ширење заразе, зато што „смо имали људе који су се причестили са истом кашичицом“. На то се надовезао и градоначелник Никшића Веселин Грбовић који је чак позвао да се казне четворица свештеника Епархије будимљанско-никшићке који су у храму Светог Василија Острошког причешћивали вјернике. Коментаришући овакве квалификације црногорских званичника када је у питању чин свете тајне причешћа, отац Гојко је казао да из Цркве моле градоначелника Никшића Веселина Грбовића и министра одбране Бошковића, као и остале државне и општинске функционере да обрате пажњу када коментаришу вјерске обреде. Он је додао да био они поготово требало добро да размисле прије него то учине у неком негативном контексту. Нико се никада није заразио путем причешћа Отац Гојко подсјећа да Црква у том контексту, по ко зна који пут, понавља јасне и разговјетне чињенице: „Нико се никада (у историји дугој 2000 година) није заразио путем причешћа у Цркви, а прошли смо кроз разне глобалне епидемије од античких појава куге до вариоле вере… Причешће се у Православној Цркви врши на овај начин, без прекида, хиљадама година. Тако су људе причешћивали Свети Сава, Свети Василије Острошки и Свети Петар Цетињски. Тако су се причешћивали наши преци“, подсјећа отац Перовић. Истовремено додаје да православна црква у Црној Гори поштује све државне прописе донијете у погледу сузбијања најновије епидемије, те да ће поштовати и ову најновију и најоштрију која се тиче привременог обустављања учешћа лаика (грађана) на црквеним службама, али и да је све прије и све мимо позитивних државних прописа Црква обављала и обављаће у складу са својом вјековном праксом и одговорношћу зрелих људи и савјесних грађана „Отуда, нема потреба да мимо оваквог односа сарадње и разумјевања Цркве и државе, у овом тешком и сложеном тренутку, било ко од политичара ружно говори о ономе што је светиња за велики број црногорских грађана. Сад нам треба стрпљења и међусобног разумјевања – више него икада до сада, а ми хришћани вјерујемо да ће Господ добро дати свима нама, у данима који су пред нама“, јасан је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Митрополија црногорско-приморска спремна је да одмах понуди зграду интерната Богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу на располагање народу и друштву у борби против епидемије вируса корона уколико за тим има потребе, казао је за „Дан“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је нагласио да би сва друга питања о евентуалној сарадњи морали рјешавати у директној комуникацији Цркве и Владе, уколико се за тим укаже оправдана потреба. – Оно што сигурно сад имамо на располагању, што нам се чини функционалним и што одмах можемо понудити, уколико за тим има потребе, то је зграда интерната Богословије, која се налази у градском језгру Цетиња и близу је болнице „Данило Први“ – рекао је отац Гојко Перовић за „Дан“. Објаснио је да зграда интерната има смјештајни капацитет за 50 и више људи, а у њој бораве ученици кад школа ради. – Што се тиче других тема везаних за сарадњу државе и Цркве по овом питању, Црква није компетентна да процијени на који би све начин могла да помогне држави и друштву, тако да бисмо сва друга питања о евентуалној сарадњи могли и морали да рјешавамо у непосредној, интерној комуникацији Цркве и Владе, кад се, и ако се, за тим укаже оправдана потреба – казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...