Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владика'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 773 results

  1. На празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља, 7. јула 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светим литургијским сабрањем у манастиру Буково. Епископу су саслуживали буковски монаси архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко и протонамесник Зоран Голубовић, старешина Саборне цркве у Зајечару. По прочитаном јеванђелском одељку владика Иларион је беседећи окупљеном народу подсетио на речи Светога Јована на Јордану којима нас позива на покајање ради задобијања милости Божје. Позвани смо да се непрестано сећамо својих слабости, својих огреховљених навика и страсти, да их исповедамо на Светој тајни исповести и да се кајемо пред Богом, рекао је Епископ тимочки. Такође, Његово Преосвештенство је подсетио на речи Светог апостола Петра: „И управо на ово уложите сву ревност па пројавите у вјери вашој врлину, а у врлини знање. А у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност. А у побожности братољубље, а у братољубљу љубав. Јер кад ово све имате и умножава се у вама то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашег Исуса Христа. Јер ко овога нема слијеп је, кратковид је, заборавивши своје очишћење од старих гријеха.“ (2 Пет 1, 5-9) Извор: Епархија тимочка
  2. ЈАВНИ ПОЗИВ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА Цетиње, 20. јун 2020. године Драга дјецо духовна! С Божијим благословом, молитвама Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, на празник свих Светих, 14. јуна ове године, након проглашења престанка епидемије, обновили смо свенародне литије са молитвама за здравље, спасење и напредак Црне Горе и свега свијета, на исцјељење од коронавируса, али и од још дуготрајнијег и опаснијег вируса богомржње и братомржње, уз то и са захтјевом да се, уклањањем спорних антицрквених одредби Закона о слободи вјероисповијести, из правног поретка Црне Горе спријече насиље и неправда према Цркви и свенародним Светињама, као и елементарним вјерским правима. Позивамо вјернике и остале учеснике молитвених литија да се и у литијама и у свакодневном животу придржавају здравствених мјера које се односе на личну хигијену и здравствену заштиту, о чему је јавност довољно упозната преко Института за јавно здравље и медија. Јер, дужност нам је да, чувајући себе, чувамо и све око себе. Јер, брат, а сваки човјек нам је брат, највећа је светиња на земљи. Крај ћивота Светог Петра Цетињског, истинског државотворца и миротворца, упућујемо и позив Државном тужилаштву и Управи полиције, као и другим надлежним органима, да се прије и послије литија понашају законито и да не доносе, као прошле недјеље и раније, незаконите акте против свештенства, монаштва и вјерног народа због учешћа на литијама. Они су дужни да заштите, а не да крше Уставом загарантована људска права и слободе. Молимо се Светој Тројици да нас исцијели и заштити од свих вируса, а посебно од вируса неправде, богомржње и братомржње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Поводом празника Силаска Светога Духа на апостоле подсећамо на предавање Његовог Прeoсвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на тему „Црква – непрестана Педесетницаˮ. Владика Иринеј је ово предавање одржао 16. јуна 2002. године, у Позоришту младих у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. У недељу Свете Педесетнице, 25. маја/7. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој Литургији у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки господин Исихије, братство Саборног храма и новосадски ђакони. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је истакао да празнујемо један од великих Господњих празника у току године. Христос, изливајући Духа Светога, крунише дело спасења света које је већ извршио. Кажемо на дан Његовог Вазнесења да је Он испунио цео Домострој спасења и зато се више у видљивом облику неће појављивати на земљи до Другог доласка. У сваком времену ми празнујемо и овај велики Празник, јер је историјски живот Цркве, у њеном спасоносном деловању, како нас учи свети Јустин Ћелијски, непрекидно силажење Духа Светога, трајна Педесетница. Све бива у Цркви од Бога Оца, кроз Сина Његовог Христа, у Духу Светоме. Без овога данашњега Празника, односно догађаја који светкујемо, молитвено прослављамо, не би било ни Цркве, ни нас у овоме храму, ни хришћанства уопште. У Цркви практично нема прошлости која није и садашњост, и садашњости која није већ унапред предокушана будућност, и то вечна. Радујмо се у овај дан, трудимо се да и ми – својом скромном вером и животом по њој – будемо духоносци. Као што кажу Оци и Учитељи Цркве – ко нема Духа Светога није хришћанин. Духовност није читање књига и стицање знања интелектом. Духовност је када Дух Свети и у нама борави као што је боравио у светим апостолима на данашњи дан, када нас просвећује, освећује, преображава, обожује и овековечује, објаснио је Епископ бачки. Преосвећени владика Иринеј се осврнуо на разне приче које су објављене у медијима о томе да ће наводно доћи до ширења вируса ако се хришћани окупљају у храмовима и ако служе свету Литургију и причешћују се светима Тајнама Христовим. Шта се дешава? Показује се да свето Причешће и света Литургија, и сабирање хришћана – који су били једини који су озбиљно схватили мере које су биле прописане – не само што нису никога угрозили ни заразили него су били излаз из безизлаза и Лек за све наше болести и невоље. Света Литургија се и служи да бисмо се причестили светим Телом и Крвљу Христовом, као Леком бесмртности и извором Живота вечнога. Света Литургија и свето Причешће су једно те исто. Структура Литургије је једноставна: улази се у храм; слуша се Реч Божја у Светом Писму, она се онда тумачи у складу са изазовима нашег времена, али не мењајући њен вечни, богонадахнути садржај; затим приносимо литургијске Дарове – хлеб и вино, они бивају освећени Духом Светим и претворени у Тело и Крв Христову, Њима се причешћујемо, благодаримо за те Божанске Дарове као извор Живота и спасења; на крају бива отпуст, тојест одлазимо из храма да би и преостали живот наш био Литургија, служење Богу. Црква није музеј, Црква није археологија, Црква је живот, и зато све празне приче о томе да неко може добити болест или заразу у Цркви су богохулне, навео је владика Иринеј. После отпуста свете Литургије владика Исихије је служио празнично вечерње Свете Педесетнице, на којем су прочитане коленопреклоне молитве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 7. јуна 2020. године, на празник Силаска Светог Духа на Апостоле - Духове, свету архијерејску Литургију у Бихаћу. Звучни запис беседе Саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Далибор Ненић и Саша Црљић, протопрезвитер Бојан Митрић, презвитер Немања Балабан и протођакон Немања Рељић. -Ми, данашњи хришћани, саображавајући се некадашњим хришћанима и светим апостолима који су били свагда у Христу и са Христом, остајемо и ми уз Њега благодаћу којом нас је озарио, пославши нам свога Светога Духа кроз којега је и основао Цркву своју, беседио је владика Сергије. После заамвоне молитве обављен је чин освећења славског колача и жита. На крају свете архијерејске Литургије, Епископ је, како налаже типик, прочитао традиционалне молитве на празник Педесетнице и благословио је верни народ. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  6. Његово преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије се данас се поново обратио писмом предсједнику и одборницима СО Пљевља да стану у одбрану Манастира Свете Тројице и његове имовине, заклињући их Светом Тројицом и гробовима њихових славних предака. Раније данас, прије сједнице, владика је упутио молбу да из продаје Мотела „Водице“ изузму камену воденицу Манастира Свете Тројице која се налази на ријеци Брезници. Упркос молитвеним позивима владике Атанасија, Скупштинска већина пљеваљског парламента је усвојила данас одлуку о продаји Мотела „Водице“са воденицом која је стара 500 година и припада Манастиру Св. Тројице из 16. вијека. Писма владике Атанасије упућена предсједнику и одборницима СО Пљевља преносимо у цјелости: Владика Атанасије упутио ново писмо председнику и одборницима: Заклињем вас Светом Тројицом и гробовима предака да заштитите манастирску имовину Господине Председниче, Господо пљеваљски одборници, Захваљујем Вам се што сте са пажњом примили наше писмо и још једном молитвено позивам и апелујем на вашу савест да не изгласате продају манастирске воденице. Заклињем вас Светом Тројицом и гробовима ваших славних предака да данас станете у одбрану Манастира Свете Тројице и његове имовине. Учините то због своје деце. Усрдно се молећи Господу да у миру дочекамо и прославимо празник Свете Тројице шаљем вам Наш архијерејски благослов. Уочи Тројичиндана, 5. јуна 2020. Епископ милешевски Атанасије Писмо које је Епископ Атанасије раније данас упутио предсједнику и одборницима Oпштине Пљевља: Најљубазније молимо да не продајете манастирску воденицу Уважени Председниче, Поштовани народни одборници, У сазнању смо да Скупштина Општине Пљевља на својој седници заказаној за данас намерава у оквиру продаје Мотела „Водице“ огласити и продају камене воденице Манастира Свете Тројице која се налази на реци Брезници. Ми вас као ваш епархијски архипастир и искрени молитвеник пред Васкрслим Господом, најљубазније молимо да из поменуте продаје изузмете манастирску воденицу. Јер Општина Пљевља није њен стварни власник, већ Управа Манастира Свете Тројице. Надам се да вас, рођене Пљевљаке, не морам подсећати да је на реци Брезници било пет манастирских воденица. Четири воденице су одузете након Другог светског рата, док је поменута воденица једина остала у властиштву Манастира. Истина је да је манастирско земљиште на коме се данас налази нови дeо Средње стручне школе, градски стадион под Голубињом, спортска дворана „Ада“, ресторан „Милет башта“ и комплетан парк Водице, као и истоимени Мотел, шездесетих година прошлог вијека (у време управе игуманије Катарине Јовановић) одузето од манастира уз симболичну надокнаду. Манастир се са том насилном експропријацијом никада није сложио, али је Воденица тада остала у власништву Манастира и за њено одузимање Манастир никад од Општине није добио ни један динар. И након спроведене спорне експропријације, манастирска Управа је y њој млела брашно за своје потребе и убирала приход од ујма, мељући брашно тамошњем народу – све док је за тим било потребе. Наиме, камена Воденица на Брезници стара је колико и сам Манастир Свете Тројице и она је, као и Манастир, вековима уживала заштиту од турских власти, па чак и од самог султана. Свако зрно жита које су Турци у њој самлели, платили су Манастиру. Надам се да вас не морам подсећати колико је пљеваљске сиротиње, све од средњег века па до новијег времена, без икакве накнаде, нахрањено брашном самлевеним у овој Воденици. Камена Воденица на Брезници је обновљена и покривена тридесетих година прошлог века у време игумана Серафима (Џарића). Последњи пут Воденица је покривена у договору са Управом Мнастира Свете Тројице средствима Општине пре неколико година и то из разлога што су претходни, такорећи нови цреп који је поставила Управа Манастира, годинама ломили несавесни грађани, обурдавајући камење са оближње стрмине. Тај цреп који се тренутно налази на нашој Воденици је једино власништво Општине, све остало је, до последњег камена, саграђено средствима Манастира и био би греx манастиру одузети оно што је његово. Манастир Свете Тројице је доста дао овоме граду. У време Краљевине Југославије, као и Титове Југославије, Манастиру је одузето преко 800 хектара земље, шуме, бројни дућани, зграде и куће. Већином одузетог манастирског земљишта данас газдује управо Општина Пљевља. Ко је, када и с којим циљем укњижио воденицу на Општину, ми тренутно не знамо, али то није тешко утврдити. Оно што је сигурно – укњижба је извршена противзаконито. Ми, као духовни старешина града Пљеваља, желимо да, као и до сада, у духу обостраног поштовања и истинске братске љубави, са уваженим Председником и са свим представницима световне власти овога града сарађујемо на корист нашега народа. Стога вас још једном очински молим да одустанете од поменуте продаје и учините да се Воденица врати Манастиру Свете Тројице који поседује сву потребну документацију за власништво над њом. Не дао Бог да неко од Вас, баш уочи Тројичиндана, дигне своју руку и својим гласом Тројичкој лаври одузме Воденицу коју су ваши преци чували и из ње хлеба јели. Ако, не дај Боже, до тога дође, бићемо принуђени да покренемо судски поступак против вас (Што ми драге воље нећемо чинити!) и своја права заштитимо пред надлежним судом. Општина Пљевља нема и не може имати ни један доказ да је Воденица њена, јер од манастира никада није одузета. Са друге стране Манастир Свете Тројице поседује сву потребну документацију o власништву над овом Воденицом, па чак и o њеној градњи, обнови и новчаним издацима за њено одржавање. Уколико уважите нашу молбу, Ми изражавамо своју спремност да преко Управе Манастира Свете Тројице опет покренемо нашу Воденицу и y сарадњи са цењеном Општином и новим власником мотела „Водице“ учинимо све да допринесемо улепшању саме Воденице и простора око ње, што би истински употпунило туристичку понуду града Пљеваља. У нади да ћете ово наше писмо примити к знању и услишити Наше мољење, Ми вас очински поздрављамо, шаљући вам Наш архијерејски благослов и молећи се Пресветој Тројици. Пресвета Тројицa да вас и ваше домове сачува од сваког зла и искушења. Дано у Епархији милешевској уочи Тројичиндана, 5. јуна љета Господњег 2020. ЕПИСКОП МИЛЕШЕВСКИ АТАНАСИЈЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан викар Патријарха српског служио је овог јутра четрдесетодневни парастос протопрезвитеру-ставрофору Момчилу Кривокапићу, у Крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. Саслуживали су многобројни свештенослужитељи Архиепископије београдско-карловачке. Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Владика Стефан је у беседи истакао да Бог шаље помагаче своје у нашем спасењу, те да је отац Момо био најдивнији помагач Христов носећи многе немоћи Цркве на својим плећима: "Ми смо му веровали - његовој харизми, вери, гласу, животу који је живео...И сада горе на небесима служи са анђелима, са свима светима", казао је између осталог Владика Стефан. Данас, на четрдесет дана од упокојења проте Момчила, у његовом родном месту Шкаљари, у цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу, парастос је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна! Поводом четрдесет дана од упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома. "Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића. Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. На дан Светих цара Константина и царице Јелене - градске славе Ниша и храмовне славе цркве посвећене овим дивним Божијим угодницима, у среду, 3. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, служио је Свету архијерејску Литургију у присуству бројног верног народа, представника Нишавског управног округа, Града Ниша, Скупштине града Ниша, нишких градских општина, Војске Републике Србије, Жандармерије и Полиције, Руско-српског хуманитарног центра у Нишу и других истакнутих појединаца и представника културног и јавног живота града Ниша. Звучни запис беседе Иако скромнија него ранијих година, и овогодишња градска и храмовна слава отпочела је торжествено - у навечерје празника у уторак, 2. јуна 2020. године, празничним бденијем и симболичном предајом лабарума са Христовим монограмом градоначелнику Ниша, који је традиционално сваке године домаћин градске славе. На дан празника, Владику Арсенија свечано су дочекали свештенослужитељи Православне Епархије нишке и верни народ који је од Владике затражио благослов. На Светој Евхаристији Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), игуман манастира Суково, архимандрит Дамаскин (Грабеж), игуман манастира Светог Романа у Ђунису, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле, протојереј-ставрофор Добривоје Митровић, старешина храма Светог пророка Илије у Нишкој Бањи, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу, протојереј Небојша Вујић, старешина храма Светог Пантелејмона у Нишу, протојереј Иван Цветковић, старешина храма Свете Петке у Нишу, протојереј Владан Стојановић, старешина храма Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Иако је радни дан, велики број верних дошао је да на Светој Евхаристији узнесе молитве Господу, а много њих, који су се постом и молитвом припремили за причешће Телом и Крвљу Христовим, приступио је Светој Чаши. Пуноћи Свете Евхаристије допринело је одговарање са певнице за којом су били неки од најбољих појаца Православне Епархије нишке - протојереј Владица Савић, парох при Саборном храму у Нишу, протојереј Дејан Крстић, професор Богословије и парох при храму Васкрсења Христовог у Нишу, јереј Бојан Крстић, парох при храму Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу, јереј Стефан Цинцаревић, професор Богословије и парох при храму Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и Григорије Павловић, ђак Богословије у Нишу. Делове из Посланице Светог Апостола Павла читао је млади богослов Григорије Павловић, док је зачало из Светог Јеванђеља по Јовану прочитао ђакон Ђорђе Филиповић. На крају Свете Службе освећени су славски дарови. По традицији, градоначелник Ниша је домаћин славе. Владика нишки је након Причешћа верних одржао надахнуту беседу, честитавши најпре славу свим Нишлијама, начелници Нишавског округа госпођи Драгани Сотировски, градоначелнику Ниша господину Дарку Булатовићу, као и његовим сарадницима, команданту Копнене војске Србије генералу Милосаву Симовићу и другим уваженим гостима храма. "По хоризонтали Крста позвани смо сви ми појединачно, али и као друштво, да се сви једни према другима односимо са љубављу и уважавањем достојанства друге личности и да тако једни другима постајемо ближњи и једни другима браћа и сестре у Христу. Зато је Константин Велики и зато је његово дело Равноапостолно, јер је стављајући себи Крст Христов као путовођу и упустивши се у сукоб са корупцијом и поквареношћу старог безбожног система, овим победним барјаком са Христовим именом на њему, извојевао једном за свагда историјску прекретницу за човечанство" рекао је Преосвећени Владика Арсеније у својој беседи. Колико год прослава градске и храмовне славе била мањег обима него иначе, за истинску духовну радост ништа није важније од Свете Литургије, у току које је своју благодарност Господу изразио бројни благочестиви народ, а да све протекне како и доликује овом дивном празнику, побринуло се братство Светог храма, на челу са протојерејем Предрагом Радосављевићем. За све госте након Свете Евхаристије уприличена је трпеза љубави. Извор: Радио Глас
  9. -Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику, за часопис Слово из Кичинера, Канада, каже владика Кирило. Његово Преосвештенство буеносајрески и јужноцентралномарички Српске Православне Цркве г. Кирило радо се одазвао на позив да говори за часопис Слово из Кичинера, Канада. Ваше преосвештенство какве утиске носите са недавне посете српској заједници у Канади? -Прво користим прилику да поздравим вашу Редакцију и читаоце са текућим празницима у свјетлости Васкресења Христовог, које ни сјенка коронавируса не може помрачити, и да вам се захвалим што сте одлучили да овај разговор урадите баш са мном. Драго ми је да је моја посјета благословеној земљи Канади прошла запажено и још драже ако су моје ријечи некоме биле инспиративне. Мој добри домаћин преосвећени епископ Митрофан са сарадницима и вјерницима свакако се потрудио да ми боравак у Канади учини што пријатнијим, и свима сам им необично захвалан (нећу да наводим сва имена да не бих некога заборавио). Као што рекох, цијела моја посјета Канади била је под сјенком те пандемије која се ширила свијетом, међутим то није нимало умањило мој лијеп доживљај цијело вријеме моје посјете. Осјећао сам се као код куће јер сам заиста био окружен пријатељима, браћом. Срби у Канади су сасвим очували своју културу, језик, традицију и што је нарочито важно своју православну вјеру. То свједоче многи дивни Храмови урађени Богу и његовим светим угодницима. Било је заиста лијепо видјети те огромне храмове са лијепом архитектуром, упознати толико нових сродних душа, боравак у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону у току Четрдесетнице је такође незаборавно искуство. Поред свег гостопримства које сам доживио, епископ Митрофан, његови сарадници и вјерници су такође издвојили значајну материјалну помоћ за мисију наше Српске Православне Цркве у Средњој и Јужној Америци, на чему сам им посебно захвалан. За развој Српске Православне Цркве у Јужној Америци, како сте навели на једном предавању, битан је и догађај из 1945. у Словенији кад су комунисти код Зиданог Моста убили 120 српских свештеника и око 10.000 Срба. У истом периоду страдали су и усташе код Блајбурга у Аустрији. Како видите одлуку Католичке цркве да у Сарајеву одржи помен њима а да никад није осудила покољ наших људи код Зиданог Моста, у Јасеновцу, у Броду на Дрини, у логору Јадовно, нити у многим другим мјестима? -Да, сваки злочин, а нарочито тако масован, је васељенски и има васељенски значај. Ко убије једног невиног човјека, као да је све људе побио, пише у једној мудрој књизи. Ја нијесам историчар али процјене цифара неких историчара су у горњем случају много веће. Било како било, то је свакако утицало на ситуацију у нашој емиграцију по свему свијету, па и у Јужној и Централној Америци гдје би број свештенства и вјерног народа, да није тог злочина, био много већи. Тај злочин се десио и пред лицем цијеле хришћанске Европе (која је одавно умрљала тај епитет хришћанска) и тадашњег свијета и остао некажњен иако се знало ко је тако нешто тада могао да нареди. Зато немојте да нас чуди ни данашње понашање неких институција или држава према нашим жртвама из Другог свјетског рата. Слава Богу што је у нашем народу и Цркви сазрела свијест о поштовању и сјећању на те жртве. Наша Православна Црква је увијек имала поштовање према свакој невиној жртви из било ког народа или вјере, и у том духу је васпитавала и васпитава своје вјернике. Што ради Католичка црква данас није моје да судим, она има право да поштује и опоје своје невине жртве ако их је било, али исто тако мислим да би требало и да призна и поштује жртве других народа и вјера. У конкретном случају Блајбурга и миси Католичке Цркве по том поводу, могу само да наведем један веома оштар протест нашег дабробосанског митрополита Хризостома, који у том чину види покушај ревизије историје и оправдање злочина које је НДХ извршила, (поред осталих) и на територији Босне и Херцеговине, позивам читаоца да погледају сајт Дабробосанске епархије по следећем линку: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/vijest1687.html. Како се види из тог чланка од таквих покушаја рехабилитације усташке идеје ограђује се и добар дио католичке јавности у Аустрији и чак Хрватској. Можете ли нам укратко дати карактеристике Епархије на чијем сте челу? -Епархија буеносајреска и јужноцентрално америчка је званично основана 2011. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на иницијативу митрополита Амфилохија који је био тадашњи администратор те епархије. Прије митрополита Амфилохија на тој њиви Господњој трудили су се многи свештеници, а такође и два епископа, британско-скандинавски Доситеј, који је тада био архимандрит, и канадски Митрофан, који је доста дуго радио на мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци, као тадашњи Епископ источноамерички. Сви су они дали велики допринос мисији наше Цркве на тој огромној територији. Крајем 2014. године на позив митрополита Амфилохија дошао сам у Буенос Ајрес као архимандрит и врло брзо 2018. године сам постао и први епархијски архијереј новоосноване мисионарксе епархије Српске Православне Цркве, што је и велика част али и обавеза и нимало лак задатак. Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику (које нам је одскора припојено јер је раније било у саставу Епархије западноамеричке). Сам списак тих земаља, ко познаје добро прилике и растојања међу њима говоре о томе да то све није лако надгледати и обилазити а посебно је тешко материјално помагати. Али уз помоћ Митрополије црногорско- приморске, епархија наше Цркве у Сјеверној Америци и Канади, и других епархија наше Цркве, као и донацијама добрих људи, ми се трудимо да унаприједимо црквени живот, да призовемо што више људи покајању и православној вјери, да штампамо књиге и часописе на мјесним језицима, да градимо и обанављамо храмове и манастире, да имамо своја интернет гласила и друго. Чули смо да Вас радо прихватају нека домородачка племена? -Па већ у времену када је епископ Митрофан био задужен за тамошњу Цркву, пришли су нам свештеници и људи из мјесног становништва са сјевера Бразила, провинција Пернамбуко са главним градом Ресифеом. Тамо данас имамо двије парохије и један манастир, са тенденцијом пораста броја вјерника. Касније, у вријеме митрополита Амфилохија, основали смо парохије у Еквадору, Колумбији и Перуу, гдје су махом вјерници из домаћег становништва. Тих појава је све више, наше је да сијемо добро сјеме ријечи Божје свуда и поред пута, и на каменитом тлу и на доброј земљи па ће се Бог постарати да никне и порасте и да добре плодове. Можете ли описати како изгледа крштење домороца по канону Српске Православне Цркве? -Обична пракса наше Цркве да крштење зависи од стања и духовног узраста онога који се крштава. Тако ако човјек никада раније није имао додира са хришћанством онда се он крштава пуним чином крштења и миропомазања, уз извјесну катихетску примрему прије крштења. Ако је, као што је то у већини случајева, човјек већ крштен у Католичкој цркви или био у некој од деноминација протестантизма, онда се он прима у Православну Цркву икономијски кроз покајање, читање православног исповиједања вјере и миропомазање, а понекад, по жељи онога који се крсти и пуним крштењем. Нешто из биографије: приликом постављења, патријарх Иринеј је Вама честитао на животном избору да се определите за свештеника - монаха, а да оставите каријеру научника математичара. Шта је пресудило у Вама да донесете такву одлуку? -Истина је да сам се прије много година година бавио природним наукама, посебно математиком, и те науке су ми доста тога откриле о природи, то јест творевини, а самим тим и о Творцу. Природне науке су лијепе и садржајне али ни једна наука не даје човјеку информацију о кључним питањима човјекове егзистенције овдје на Земљи: о бићу, о смислу живота, о настанку живота, о смрти, о будућем животу... Одговоре на та питања нашао сам у хришћанској теологији. Уједно је на мене утицало све то што се у задње вријеме догађа са нашим православним народом на Балкану, и тражећи начин како бих најбоље помогао своме народу одлучио сам да принесем моје лично покајање Богу и да кренем путем монаштва. То су примијетили моји духовни родитељи и ево сада сам, сигурно незаслужено, епископ Српске Православне Цркве. За развој Српске Православне Црквеу Северној и Јужној Америци постоји низ заслужних људи поријеклом из Црне Горе - Свети Мардарије, митрополит Амфилохије, владика Кирило: шта је ту поука? -Да. У вријеме Светог Мардарија, између два рата, прича у вези црквеног живота у Јужној Америци није била још актуална, а и није било модерних средстава комуникације као данас. Иначе би Свети Мардарије сигурно уградио и Јужну и Централну Америку у свој Устав Српске Православне Цркве за Америку и Канаду, којим је он желио да обједини православне људе нашег поријекла који живе на америчком континенту. Свакако да је он један од истакнутих мисионара, наравно не једини, на територији Америке и својим животом и молитвама дао је велико надахнуће и подршку свим будућим мисионарима на овом континенту. Част нам је што је он са подручја љешанске нахије, успио надахнут Христом да крене од Црне Горе, преко Србије, Русије и стигне чак до Америке и тиме покаже да је заиста васељенски човјек и да за њега не постоје земаљске границе између држава и народа у проповиједи Христове Ријечи. То је посебно важно у времену када неки људи који се праве побожни, а силе вјере су се одрекли, у Црној Гори покушавају да из уско националних, властољубивих и личних интереса праве неке своје приватне цркве које немају никакве везе са Христовим Јеванђељем, већ те и такве ”цркве” представљају пут погибли за све оне који ту идеју слиједе. Слава Богу што нам је и у ово вријеме Бог даровао доброг пастира митрополита Амфилохија (и његове сараднике) који иде путем Светог Мардарија и путем Светог Василија и Светог Петра, то јест путем Христовим. Он је и поред многих обавеза које има у Црној Гори успио да нађе времена да потражи ”изгубљене овце дома Израиљева” и на јужноамеричком континенту. Свакако да је његов допринос огроман за обнову црквеног живота овдје. Поред тога што је основао многе парохије наше цркве у Јужној и Централној Америци он је и приложник обнове и изградње храмова и манастира који ће у будућности бити ти светионици око којих ће се окупљати наш народ овдје а и сви они који су жељни Истине Христове. Мој допринос је скроман, о томе нека говоре други и другом приликом. Желио бих да се још једном захвалим на Вашој пажњи према мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци чиме сте показали да имате истанчан осјећај за највеће јеванђелске врлине милосрђа и љубави. Основну суштину сваке проповиједи било ког мисионара Цркве Христове од апостолских времена па до данас чини блага вијест о побједи Живота над смрћу. Тако упркос свим пандемијама, болестима, страховима од смрти, ми кличемо још једном и много пута: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Режим у Црној Гори отуђен од народа Будући да сте пореклом из Црне Горе, како се тамо осјећају данас Ваши сународњаци, искрени припадници Српске Православне Цркве и како видите догађаје тамо? Свједоци смо да се у Црној Гори дешавају чудесни и у драматични догађаји који се тичу цијелог нашег народа и који су на Балкану условили у прошлости да многи наши људи потраже егзистенцију на неком другом мјесту па и овјде у Канади. Тамо је на дјелу својеврсна борба за очување Православне Цркве и вјере али и истине и правде те основног људског достојанства и слободе. Слава Богу, још увијек је то само мирно изражавање незадовољства од стране угњетеног вјерног народа, па иако тамо хапсе и туку епископе и свештенике и вјерни народ, надамо се да ситуација неће ескалирати. Корумпирани режим у Црној Гори који је отуђен од народа, зарад очувања власти и дијелом неправедно стеченог иметка, труди се на сваки начин да у народу посије сјеме раздора (националног, вјерског...) како би завадио и владао или да, такође, посије страх и панику (режим је користио чак и појаву нове пандемије) по старом правилу свих диктаторских система. Имамо ми на Балкану то искуство и из прошлости, па се зна о чему говорим. Али са друге стране митрополит Амфилохије, епископ Јоаникије, епископ Методије, са свештенством и монаштвом и вјерним народом показали су да су тврд орах, и заиста са величаственим литијама са паролом Не дамо светиње! зазвонили као огромно Христово звоно које се чуло са краја на крај свијета. И још се више и даље чула парола Живот дамо светиње не дамо! коју је народ узвикивао на празник Светог Василија Острошког, показујући да је са Светим Василијем и са светом Црквом његова вјера јача од пандемија и страхова па и од смрти. Такав народ се не може побиједити. Благослов Фонду „Свети Макарије“ Замолили смо владику Кирила за мишљење о иницијативи часописа Слово за оснивање фонда који бисмо назвали Свети Мардарије, а чији циљ би био да материјално помажемо епископијама и парохијама Српске Православне Цркве које се у борби за развој наше Цркве и вере сусрећу са материјалним потешкоћама. -Свакако да подржавам ту идеју и дајем мој благослов за то. Свети Мардарије је посебна појава у животу наше Цркве у Америци. Говорило се: Мардарије цркву гради, а умире од глади. Његов примјер бескомпромисног служења Богу и ближњему подсјетио нас је у двадесетом вијеку да идеали који су водили многе подвижнике Цркве Христове кроз вјекове нијесу неке старе приче давних времена него да се њихови подвизи могу поновити и данас. Наша Црква је то препознала и на предлог Његовог Преосвештенства Епископа г. Лонгина се догодила и канонизација владике Мардарија у лику светих наше Цркве. Свети Мардарије је најбољи примјер свим мисионарима Цркве Христове, примјер жртве и састрадавања ближњем. Мислим да би ви требали да тај предлог поднесете Епископском савјету за Сјеверну, Средњу и Јужну Америку чији је предсједник епископ Лонгин и у који улазе сви архијери Српске Цркве на америчком континенту и увјерен сам да ће тај предлог бити усвојен. Мисију вршити кроз Светога Духа -Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становника, рецимо 2 одсто - изјавио је владика Кирило недавно у Виндзору, како пише „Источник“. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка Црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Мисију морамо вршити кроз Светога Духа. Треба поклонити људима молитву, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се нигдје православље проповиједати површински. Драган Мишковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. О Косову и Метохији, Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској, црквама и манастирима, страдању и васкрсењу, људима и актуелним дешавањима на Косову и Метохији и Црној Гори, разговарамо са Епископом ове богомспасаване Епархије г. Теодосијем (Шибалићем). Ваше Преосвештенство, можете ли за почетак нашег разговора да нам кажете како је изгледао Ваш сусрет са Косовом и Метохијом, са светињама, монасима које сте затекли и монашким животом? Са Косовом и Метохијом, први пут сам се сусрео доласком у манастир Високи Дечани, после одслуженог војног рока, у лето 1983. године, када сам имао свега 20 година свога живота. Тада сам чврсто одлучио да се у тој светињи посветим монашком позиву, јер сам целим својим бићем осетио да њој припадам и да је то мој истински дом. Околности су биле такве да сам тада, по благослову мог надлежног Епископа жичког, као и мојих родитеља, убрзо по послушању послан на студије на Богословски факултет у Београд. Потом сам, на Бадњи дан 1987. године, желећи да постанем део општежитељне заједнице, дошао у манастир Црну Реку и ту се, након три године, замонашио. Воља Божија је била да се опет вратим у манастир Високе Дечане, за који сам и даље био посебно везан, где сам, по одлуци тадашњег Епископа рашко-призренског, са још седморо црноречке братије прешао, у марту 1992. године, и постао игуман. Заправо, као што видите, цео мој духовни живот, нераскидиво је био и остао везан за Косово и Метохију, нарочито за дечанску светињу и Светог Краља Стефана Дечанског, као и за наш косовско-метохијски народ, и за све наше косовске светиње. Ту је велику улогу у мом опредељењу имао тадашњи игуман Манастира Дечани, блаженог спомена, отац Јустин Тасић, јер сам у његовој личности видео истинског монаха и служитеља Божјег, а он ме је научио како се воли и како се човек целим својим бићем предаје у службу Богу, Цркви и светињи у којој се живи. Истакао бих и то да ме је у мојој намери да постанем монах и да служим на Косову и Метохији, нарочито подржала мајка, која је и сама пошла мојим путем и од 1998. године, у монашком лику, живи и подвизава се у манастиру Гориоч, чији је ктитор управо Свети Краљ Дечански. Зато ми и данас није тешко да своје служење, као Епископ рашко-призренски, осећам као велику обавезу да заједно са мојим свештенством и монаштвом свесрдно послужимо сви заједно Богу, у овој древној и светосавској епархији, нарочито у овим тешким временима великих искушења и страдања. Манастир Дечани је постао Ваш дом. Били сте игуман ове велике немањићке лавре. Поделите са нама неку причу из тог периода о светињи, моштима, народу који је долазио. Непуних деветнаест година мога живота у манастиру Високи Дечани за мене су, као монаха и игумана манастира, биле кључне године мог духовног формирања. Дечани су по много чему специфичан манастир, јер у њему већ вековима духовно столује сам Свети Краљ Стефан Дечански, који непрестано брине о манастиру и његове молитве су нас стално штитиле. У овом манастиру живели су и духовно стасавали многи делатници наше Цркве кроз векове и сви ми који смо се везали за ову светињу осећамо да остајемо нераскидиви део тог великог дечанског братства. Сви смо били сведоци бројних чуда Светог Краља, исцељења болесних, обраћења људи који су променили свој живот и никада, чак и у најтежим тренуцима, посебно у време рата и послератног страдања, просто нисмо осећали ни бригу ни страх, знајући да нас невидљиво држи и крепи рука Дечанског Светог Краља. Зар највеће чудо није и сама чињеница да је овај манастир, и то на оваквом месту који је проживео толике потресе у историји остао такорећи недирнут и сија вековима ширећи утеху нашем верном народу, као залог и показатељ бриге наших светих предака који нас непрестано молитвено заступају пред Богом. Дечанска звона, молитве, и монаси вековима су били ослонац нашем народу и живи показатељ духовног пута. Као игуман дечански били сте сведок страдања нашег народа на Косову и Метохији. Колико је и на који начин сам манастир са братством страдао? Знамо да су у манастиру проналазили уточиште многи који су доживљавали свакојаке невоље. Када би дечански зидови могли да проговоре о свим страдањима нашег народа на Косову и Метохији, у турско, у доба два светска рата, али и у новије време, била би то никада испричана прича, пуна тешких али и радосних сведочанстава, како један народ уз своју Цркву и уз своје светиње непоколебиво остаје на својим вековним огњиштима. У ратно време 1998-1999, али и у послератним годинама изолације, живо смо осећали како се у манастиру стално осећао неописиви мир, иако је око нас беснила олуја људске мржње и безумља. Нисмо то само ми осећали, већ и бројни посетиоци. Просто, цела околина манастира била је оаза духовног спокоја. Чим су почела страдања, имали смо потребу да се нађемо при руци онима који пате и да им помогнемо. Међу првима били су то Срби из околине Дечана који су били протерани од комшија, екстремних Албанаца. Такође и Срби, избеглице из Враке у Албанији, који су били смештени недалеко у старом Дечјем одмаралишту и о којима смо такође бринули, али и сами Албанци из Дечана и околине, којима смо пружили уточиште у најтеже време страдања, када је у једном тренутку, њих око 200, нашло уточиште под кровом дечанске светиње. Увек смо осећали да је кућа Светог Краља уточиште за све људе добре воље, а посебно за оне који страдају. Зато смо и после рата уз помоћ Владе Републике Србије, Међународне православне организације ИОЦЦ, Норвешке владе и других добротвора, покренули активан добротворни рад за помоћ нашим повратницима али и нашем народу који је живео тежак живот изолације у преосталим енклавама. Свети Архијерејски Сабор Вас је изабрао прво за викара, а потом и за Епископа рашко-призренског и косовско метохијског. Као владика ове богомспасаване Епархије сведок сте многих догађаја који су обележили живот у Цркви и живот уопште на Косову и Метохији. Који догађаји су на Вас оставили посебан утисак и посебан траг у Вашој души? Само у последњих двадесет година након рата, толико се много тога издешавало да се стиче дојам да је реч о дугом временском периоду, а опет све се чини као да је то све било јуче. Нарочито нам је остало урезано у сећање Мартовско страдање 2004. године, али и радост почетка обнове и повратка нашег народа. Заправо, одлука наше Цркве да крене са обновом светиња за коју сам био задужен, прво као викарни Епископ, а потом и као епархијски Архијереј, највећа је радост, јер обнављајући оно што је порушено постали смо учесници васкрсења, обнове новог живота и нове наде. Са радошћу се сећам сваке обновљене цркве, првих служби, обнове манастира: Зочишта, Девича и Светих Архангела, и посебно других призренских цркава и Богословије Св. Кирила и Методија. Још је остало наших светиња у рушевинама и ако Бог да доћи ће време да се и то обнови, али важно је да је кроз ту материјалну обнову покренута и духовна обнова нашег народа, који је показао да нас ратно и поратно страдање није обесхрабрило. Показали смо да рушитељи не могу да сруше Цркву, јер Црква се стално обнавља и све порушено поново ће бити подигнуто. Посебно бих поменуо значајну подршку коју смо као Епархија имали из Црне Горе и Херцеговине, од стране Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, који су са својим духовним чадима, сада Епископима, остали наша истинска браћа у невољи и који су нам својим примером показали како након сваког распећа долази Васкрсење. Колико данас има живих манастира на Косову и Метохији, колико их је обновљено у последње време? Има ли монаха, монахиња, долазе ли млади (да буду монаси) у манастире? Тренутно у нашој Епархији, која обухвата Косово и Метохију и Рашку област, имамо активних 13 мушких и 9 женских манастира. Са радошћу могу да кажем да је живот обновљен и у већини манастирима који су страдали у ратно или поратно време. Нераскидив део нашег монашког општежића је и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, који пастирски припада Његовој Светости Патријарху Српском, али који је са свима нама делио све радости и туге и кроз историју и у новије време. Кроз наше манастире у последњих 30-так година прошло је много монаха, монахиња и искушеника, али остају само они који су истински, и без имало резерве, остали верни пре свега својој Светосавској Цркви и дубоко везани за наше светиње. Манастири се стално обнављају и материјално и духовно и места су где је све више поклоника, који долазе да се напоје живом водом, коју је Господ тако обилато излио на овим крсно-васкрсним просторима. Посебно охрабрује да у свим манастирима имамо и млађих кандидата за монаштво. Дубоко смо уверени да Господ неће дати да се ниједна наша светиња угаси, већ штавише да монаштво у њима буде још бројније. Из историје Цркве знамо да бројност никада није било мерило силине Цркве. Тако и данас, православних хришћана на Косову и Метохији нема много, али они који су остали и желе да остану, дубоко су уткани у живот наше Цркве, уз коју су расли и опстајали. За Вашег епископствовања вратили сте и свештенике у многе градске средине, где једва да има нашег народа. Зашто је важно да цркве и свештеници буду и у градовима као што је Приштина, Урошевац, Пећ, Исток…? Зато, што тамо где делује парохијски свештеник, где се служи света Литургија, стварају се и услови за повратак нашег народа. Црква је увек окупљала наш народ, била му уточиште и помоћ у свим невољама. Иако ових година није дошло до масовног повратка нашег народа на просторе одакле је прогнан, ипак постојање парохија представља стални позив народу, на повратак и окупљање. На пример у Пећи, иако немамо нашег народа, наша црква Св. Јована Крститеља главно је место окупљања Срба који, иако расељени, често долазе на Косово и Метохију и бораве у свом родном граду. Откупили смо пар кућа око цркве, које су биле на продају, и сада постоји могућност да наши људи тамо преноће. Годишња слава Усековања главе Св. Јована Претече, прави је сабор наших Пећанаца који не заборављају свој родни крај. Истовремено наше парохије су и живо сведочанство да не одустајемо од наших вековних простора и да их не заборављамо. Тамо где се више не служи Света литургија, све полако одлази у заборав. Један од највећих успеха наше Цркве у деценији за нама је и обнова Призренске богословије. Ви сте један од најзаслужнијих за обнову те установе од великог значаја за наш народ, културу, просвету и за повратак ученика и професора у Призрен. Кажите нам нешто о тој обнови, почетку рада и о раду Богословије данас? Заиста, обнова Призренске богословије, један је од највећих успеха свих наших напора. Ова школа, не само да је поново почела са радом, већ је поново постала једна од најцењенијих богословија у нашој Цркви. Захваљујући добротворима, све је обновљено и опремљено како би могло да функционише. Створени су одлични услови за живот и рад професора и ученика. Данас имамо 10 професора и око 50 ученика. Богословија је иначе активна у сваком смислу. Наши богословци учествују у свим важнијим догађајима у Епархији, развијена је издавачка делатност, организују се предавања и културне манифестације. Богословија је постала духовни центар који живо чува душу наше древне Душанове престонице и негује традицију ове школе која је како у турско време, тако и данас остала расадник нових посланика на њиви Господњој. Обнову је између осталих помогла и Руска Православна Црква, посебно Сретењски манастир из Москве. Да ли постоји сарадња са Руском црквом и посебно Богословије са Сретењским манастиром? Благодарни смо Митрополиту Тихону псковском, који је као игуман Сретењског манастира, благословом Руског патријарха Г. Кирила, са својим монасима помогао да се заједно са верним народом у Русији прикупи део средстава који је био од великог значаја за завршетак обнове. Иако због политичке ситуације постоје потешкоће за долазак свештенства и верника из братске нам Русије, везе су живе, посебно захваљујући јеромонаху Игњатију из Сретењског манастира који је одлично научио наш језик и много је допринео у изградњи ових веза. Уосталом, прва богословија је и отворена захваљујући залагању тадашњег руског конзула у Призрену, Ивана Степановича Јастребова. На месту зграде руског конзулата, данас је владичански двор у Призрену и у Богословији чувамо живо сећање на подршку Руске Православне Цркве. Такође имамо и добре везе са Грчком Православном Црквом и неколико наших свршених богослова наставило је своје студије теологије у Солуну и Атини. Често сте међу људима у свим срединама на Косову и Метохији и сусрећете се са разним проблемима. Осим неслободе кретања, један од водећих проблема у многим срединама је сиромаштво. Епархија помаже сиромашнима и потребитима на разне начине. Реците нам како успевате да обезбедите новац, храну и друга потребна средства и ко највише помаже? Добротворни рад био је и остао један од приоритета у раду наше Епархије. Посебно након страдања народа од 1999. године, Епархија је била једина српска институција која је у континуитету остала са народом, посебно јужно од Ибра. Посебан допринос даје епархијска добротворна организација „Мајка девет Југовића“ која делује већ скоро две деценије захваљујући посебном личном труду и жртви протинице Светлане Стевић, која је радила на отварању првих народних кухиња и данас руководи овом организацијом. Тренутно имамо шест народних кухиња у којима се свакодневно спрема топли оброк за више од 2000 социјално угрожених лица, често стараца и старица којима се, колима, храна свакодневно из кухиња допрема до њихових изолованих села. Веома је много последњих година учињено на томе да кухиње добрим делом постану самоодрживе, тако да имамо фарме за стоку, пољопривредно газдинство и око 60-так људи који су запослени на производњи и дистрибуцији хране, чиме су створени и услови за опстанак њихових породица. Пет кухиња ради у Косовском Поморављу где је сиромаштво најтеже, а једна у општини Клина. Захваљујући помоћи Владе Републике Србије и бројних институција, међународним донаторима и појединцима који доприносе раду кухиња, међу којима истичем нашег осведоченог пријатеља и брата у Христу, Г. Арноа Гујона, наш рад се наставља без застоја. Такође, помоћ за сиромашне се прикупља и преко Дечанског хуманитарног фонда, који преко 20 година води архим. Нектарије Серфес из Грчке православне Архиепископије Америке и пожртвовано прикупља прилоге од верника из разних православних јурисдикција. Организација „Пријатељи Дечана“ коју је покренуо Италијан Франческо Скарфи, сада монах Бенедикт, посебан допринос даје у лечењу болесне деце са Косова и Метохије у Италији, као и у организацији разних друштвених и културних активности нарочито у Великој Хочи. Бројне су хуманитарне организације из Србије, Републике Српске, Црне Горе и наше дијаспоре које стално помажу наш народ у сарадњи са Епархијом. Велику благодарност осећамо и према нашој браћи Архијерејима са наших простора и дијаспоре и многобројним донаторима, посебно из наше дијаспоре, који не жале ни средстава ни труда да покажу своју братску солидарност у овим тешким временима. Србима који су остали на Косову и Метохији је Црква велики ослонац, а свакако ту је и та веза са светим прецима и Косовски завет. Косовски завет је укорењен у крви и памћењу свих честитих Срба. Са друге стране за појединце из нашега народа Косовски завет је само мит, или терет који нас оставља у прошлости и не да да идемо у ,, европску будућност“. Шта Ви мислите о томе? Косовски завет је еванђелско опредељење које је нашло посебан историјски израз у жртви Светог Кнеза Лазара и његових витезова у чувеној Косовској бици 1389. године. Али ово није само историјски догађај, већ пре свега једно надахнуће које вековима уобличава и чува светоставску, православну свест у нашем народу, где год он живео. Отуда Косово надилази појам територије и постаје суштински део нашег народног и духовног бића. Онима који то не разумеју или неће да разумеју то ће вазда бити мит, а Косово само део територије, али не смемо да изгубимо из вида да било какво одрицање од Косова и Метохије, где је наше историјско и духовно памћење, не би било ништа друго него ампутација срца из нашег народног бића. Св. Кнез Лазар и његова војска бранили су тадашњу хришћанску Европу од исламског продора Турака. Зато, Косовски завет, сагледан и у том историјском и културном контексту, представља предање које није супротно аутентичним европским вредностима, које пре свега почивају на хришћанским темељима. Годинама уназад светски моћници са влатима наше државе и властима у Приштини покушавају да нађу решење за коначан статус Косова и Метохије. До нас долазе различити предлози, понуде од оних да читава покрајина буде отцепљена од матице Србије и припадне косовским Албанцима, преко различитох подела и размена територије. Шта је по Вама најбоље решење? Чврст став наше Цркве, потврђен на три последња заседања Св. Архијерејског Сабора, јесте да је неприхватљиво било какво признање Косова и Метохије као засебне државе, али и било каква територијално-етничка подела. Овај став је заснован пре свега на бризи наше Цркве за свој народ који би, и у једном и у другом случају, био доведен у крајње тежак положај, нарочито на просторима јужно од реке Ибра. Увек наглашавамо да прича о тзв. подели Косова, како се обично говори у медијима, не би била ништа друго до подела територије Србије по којој би се Србија морала одрећи својих најсветијих простора, на којима је саздана наша историја и наш идентитет. Решење треба тражити у дијалогу у коме Србија мора да има и задржи јасно опредељење. Најважније у овом тренутку јесте да се створе услови за нормалан живот свих грађана, очување наших светиња, развоју привреде и владавине закона и права, и да се ради на помирењу и успостављању поверења колико је то могуће. Било какво територијално или политичко решење у постојећим условима било би жариште новог сукоба и дестабилизујући фактор за цео регион и Европу. У последње време сем проблема на Косову и Метохији наш народ потресају дешавања у Црној Гори која су уследила након најаве и доношења спорног Закона о слободи вероисповести. Колико је доношење тог закона и одузимање светиња од Српске цркве у Црној Гори опасно и за Српску цркву на Косову и Метохији? За нас, опстанак нашег народа на Косову и Метохији је неодвојив од опстанка наше Цркве и верног народа у Црној Гори, Републици Српској и свуда где наша Црква делује. Проблем у Црној Гори је посебно болнији јер је реч о злом семену раздора у једном народу који је поникао на светосавским темељима православног предања, које су вековима неговали и чували цетињски митрополити. Заправо црногорску државу утемељила је Црква коју би садашњи властодршци да замене једном сектом и одузму наше највеће светиње за које су њихови преци гинули бранећи их кроз историју. Осећамо велику братску солидарност са нашим Митрополитом Амфилохијем, Епископом Јоаникијем и осталим архијерејима који делују на просторима Црне Горе. Они су били са нама да нам овде помогну у најтежим тренуцима, заједно са Владиком Атанасијем из Херцеговине, и осећам са целим нашим народом у Епархији да и ми морамо да будемо са њима у овим пресудним тренуцима њихове борбе да опстану у условима отвореног државног прогона. Уколико би се идеје садашњег подгоричког режима оствариле, последице би биле тешке за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији, већ и у свим другим крајевима где наша Црква представља главни стуб опстанка верујућег народа. Да власт у Црној Гори не преза од спровођења закона видели смо недавно и у примени силе на недужни народ у Световасилијевској литији и хапшењем владике Јоаникија и свештеника. На који начин наша Епархија може да помогне Митрополији црногорско-приморској и на који начин је пружила подршку? Активно смо са нашим свештенством и монаштвом учествовали у литијама за очување наших светиња, од јесени прошле године па све до њиховог привременог обустављања због пандемије корона-вируса. Истовремено, дали смо снажну подршку ухапшеном Владики Јоаникију и његовим свештеницима, служили смо молебане за нашу Цркву, тј. За клир и верни народ у Црној Гори. Трудимо се да на све начине укажемо и међународним представницима да је у Црној Гори на делу отворени прогон на верској и етничкој основи и да он представља додатни дестабилизујући фактор за цео регион. Борба ће потрајати, али на крају ће победити истина и правда Божија, што се много пута могло видети када год би неко водио рат са Црквом и Богом. У периоду смо између два велика празника Васкрсења Господњег и Спасовдана. Знамо да су ове године Васкрс, и празнике који су му претходили, а и оне који су уследили па до данашњег дана пореметила дешавања везана за пандемију корона вируса у свету и код нас. Страх од болести, жеља да се заштите ближњи и поштовање мера које су донете у спречавању ширења вируса, спречило је многе да учествују у богослужењима а неке да уопште и дођу до својих храмова. Где сте Ви и како прославили Васкрсење Господње­­? Каква је сада ситуација, и да ли сте Ви као епископ подржали мере које су власти препоручиле? Тренутна пандемија корона-вируса видно је отежала богослужбени живот не само на Косову и Метохији већ и свуда где делује наша Црква. Ситуација је јако тешка и у другим помесним Црквама. Суочавамо се, не само са болешћу која може посебно да угрози старије и здравствено осетљивије особе, већ и са различитим мерама које постојеће власти, сваке на свој начин, спроводе са низом ограничења окупљања. Иако је ситуација кренула изгледа на боље, ризици још постоје и пажљиво ћемо пратити развој ситуације и поступати у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода, здравствених радника, и условима у којима живимо на Косову и Метохији. Хвала Богу, литургије нису прекидане сво време пандемије и служене су не само у свим манастирима, већ и у већини парохијских цркава. Људи су такође несметано могли да се причесте. У дијаспори, на пример, ни то није било могуће због рестриктивнијих мера тамошњих власти. Важно је да се понашамо са расуђивањем и не прекидајући богослужбени живот Цркве показујемо потребан степен одговорности и опреза како не бисмо угрозили друге људе, односно ближње. Наша вера нас учи да и Бог чува онога који се чува. Вероватно ће масовнији верски скупови бити тешко могући још неко време, због постојећих мера здравствене заштите, али нас то не сме зауставити да посећујемо своје храмове када смо у могућности, да се молимо у кућама и да, што је посебно важно, водимо рачуна о најугроженијима и покажемо братску солидарност у несрећи која је захватила цео свет. Васкрс смо радосно прославили у манастиру Грачаница, уз наше монаштво и неколико десетина верника, који су учествовали у Литургији. Било је и тежих момената за време рата и непосредно након њега, али пре или касније, чврсто верујемо, ситуација ће се нормализовати. Која би Ваша порука народу у Епархији и шире била, и када је ова болест у питању, а и уопште када је у питању опстанак на Косову и Метохији, како да се понаша да би победио искушења? Шта је најважније да чини и како? Као и свака друга невоља, ратови, страдања и ова епидемија последица је наше одвојености од Бога и прилика је да се у покајању вратимо Богу и једни другима. Свако страдање нам показује како су блага овога света привремена и да треба да сабирамо она која остају заувек. То је суштина нашег живота у Христу. Ми јесмо у овом свету и живимо у њему, али нисмо од њега и само смо путници који, за време док ходимо овим светом, треба да сведочимо своју веру у Господа и потврђујемо је љубављу према ближњима. Зато се молимо Господу да нас поштеди искушења, али и да нам да снаге да све што нас у животу снађе, будемо у стању да примимо са благодарношћу, и да не будемо малодушни, знајући да све што Бог допушта бива по Његовом чудесном промислу љубави и Његовој жељи да се сви спасу и да дођу у познање истине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка
  12. На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија СРПСКЕ безбедносне службе, дошле су до нових сазнања везано за покушај убиства бизнисмена и добротвора СПЦ Миодрага Даке Давидовића, а оперативни подаци до који се дошло вештачењем указују да је највероватније мета напада ипак био владика Јоаникије. На та сазнања указују одређена вештачења која су недавно завршена, а која су се обрађивала више месеци. Уколико се ова сазнања истражитеља поткрепе материјалним доказима, то баца ново светло на читав тај случај. Чекају се још неки налази, тачније, ДНК узорак који је узет са места одакле је пуцано критичне ноћи. На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија. Према информацијама из извора блиских истрази, те особе су под посебном обрадом. Да ли је случајност или нешто друго, да криминалци буду у близини места где је покушан атентат на владику Јоаникија и Миодрага Давидовића, великог донатора СПЦ и противника режима Мила Ђукановића, остаје да утврди истрага. Давидовић је у тренутку рањавања, 10. децембра прошле године, око 21 час, био у кафићу, на међуспрату хотела "Краун плаза" на Новом Београду, заједно са владиком Јоаникијем, епископом будимљанско-никшићким. Он је погођен у руку хицем из снајпера, а према првим сазнањима из истраге, само је сплет срећних околности помогао да не буде убијен. (Борба.ме)
  13. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије поручио је путем вечерашње интернет-литије из манастира Ђурђеви ступови код Берана да не види разлог да се литије не обнове чим то буде могуће. “Ми наравно не желимо да кршимо правила, али не можемо да допустимо да се на другим мјестима скупљају хиљаде људи и да кроз маркете циркулише и до 10.000 људи дневно и ником ништа, а не дају вјерницима да уђу у храм и запале свијећу. Нисмо кретени да то не видимо, и ако се буду поштовале слободе других, наравно да ћемо се и ми изборити за слободу одржавања литија”, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је, говорећи о дијалогу са властима о дискриминаторском безакону о слободи вјероисповијести казао да се Црква залаже за дијалог, али да није сигуран да с друге стране има добре воље за њега. “Нисам сигуран да добре воље има. Ми смо истакли наше захтјеве, тражимо да будемо равноправни са осталим вјерама, да нема дискриминације. Ми морамо бити спремни за дијалог док год се проблем не ријеши. Уколико не буде могуће да се то питање ријеши кроз дијалог, онда имамо ово да кроз мирне литије тражимо своја права”, казао је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. У четвртак 21. маја 2020. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована Богослова у Поганову. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Рафаило (Голушин) игуман манастира Височка Ржана, јереј Славиша Смиљић архијерејски намесник белопаланачки, ђакони Ђорђе Филиповић и Немања Шево. Благољепију Свете Литургије допринело је појање братије манастира Успења Пресвете Богородице из Сукова. Након заамовне молитве Епископ је осветио славске дарове и преломио славски колач са протосинђелом Мардаријем (Ковачевићем), настојатељем ове свете обитељи. Извор: Епархија нишка
  15. Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника. Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином. Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега. „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин. Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки. „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“. „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин. У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара. „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин. Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење. „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“. „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући: „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Пете недеље по Васкрсу, 17. маја 2020, када наша Света Црква прославља сећање на сусрет Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић и архиђакон Илија (Јовановић). Окупљеном верном народу владика Иларион обратио се беседом у којој је најпре истакао важност тумачења јеванђелских прича која нам помажу да схватимо духовни смисао Светог писма. Данашња јеванђелска перикопа, чије тумачење имамо сачувано у беседи Светог Јустина Ћелијског, показује нам да је Господ својим човекољубљем чинио многа чудеса па тако и од грешне и развратне жене учинио изабрани сасуд. Владика се потом осврнуо на актуелна дешавања на нашим просторима – Шта насупрот таквом Христовом делању имамо у данашњи дан? Управо у нашој братској Црној Гори имамо обрнуту ситуацију где свете људе чине разбојницима које затварају мимо сваке логике, исправности и правде. То имамо увек када онај који има власт нема Бога и страха Божјег у себи и када се мртво слово на папиру закона ставља изнад вечног Слова које је Господ Исус Христос. Затим је пожелео свима од Господа укрепљење, благослов и подстицај на добра дела. Извор: Епархија тимочка
  17. У недељу, 17. маја 2020. године, пету после Васкрса, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Глибовац надомак Смедеревске Паланке. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, архијерејски намесник јасенички, игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), парох влашкодолски протојереј Миле Миловановић, парох баничански јереј Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), професор крагујевачке Богословије, и ђакон Владимир Степановић. Литургији су присуствила мештани села Глибовац, као и ђаци овога села са својим вероучитељем Сашом Костадиновићем. Службу је за певницом, својим слаткопјенијем, украсила група “Србских православних појца” из Београда и хор “Светог Симеона Богопримца” храма Светог Преображења Господњег из Смедеревске Паланке. После прочитаног Јеванђелског зачала Владика Јован се обратио сабраном верном народу Богонадахнутом беседом, прво их подсетивши на догађаје из Јеванђеља предходних недеља, а потом о данашњем, које говори о сусрету Господа Исуса Христа са женом Самарјанком. Преосвећени Владика је казао да нам ова прича открива две природе у Господу Исусу Христу. Да нам је Господ у свему био исти, осим у греху. Овом причом нам је откривена велика тајна, зашто је Христос дошао у свет? Дошао је да сви људи дођу до спасења, које се у Цркви, кроз Цркву и са Црквом задобија. У Цркви се задобија Дух Свети. који од немоћног човека чини свемоћног човека. Владика се посебно позабавио дијалогом измеђи Господа Христа и жене Самарјанке. Они нису били из истог народа, а притом њихови народи нису били у добрим односима. Ова жена, како је рекао Владика осећа да то није обичан човек, и зато тражи “воду живу” која је заправо дар Божији. Сваки човек по Богоданој слободи, може де изабере хоће ли примити или одбацити тај дар који је Дух Свети. Дух Свети се најпре даје Апостолима у дан Педесетнице, и свима нама у Цркви. Још је нагласио да се се у овом Јеванђелском зачалу говори о једној другој жеђи, духовној жеђи, коју човек када осети све више жедни. На крају се Владика осврнуо и на ову пошаст, која у последње време уноси немир у наш народ, нагласивши да се народ без бојазни од “инфицирања” може причешћивати, јер се ми причешћујемо Богом који је Лекар од свих болести и од сваког греха. Извор: Епархија шумадијска
  18. У величанственом сабрању, пред манастиром Ђурђеви Ступови, народ Васојевића, у недјељу вече, 17. маја 2020. године, се самоорганизовао и уприличио је дочек Његовом преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију. Народ окупљен у великом броју, поштовање и љубав према надлежном Епископу и својој Цркви исказао је узвикујући: Живот дамо, светиње не дамо! Владико, соколе, бранићемо светиње! Живио Владика! Хоћемо литије! На срдачном дочеку, подршци и љубави, коју исказују према својој вјери, Цркви, свештенству и њему лично, архипастирским словом захвалио је Владика Јоаникије. „Част ми је да вас све поздравим и да вам се захвалим на вашој љубави, на пламеној подршци каква се ријетко гдје може срести. Ви дајете подршку владици, хвала вам, али ја је разумијем као подршку Цркви, подршку вјери, светињи. То је ваша оданост, нарочито, овој светињи немањићкој, древном манастиру Ђурђеви Ступови, којег хоће да препишу, али неће моћи.“ Владика се осврнуо на протекли период, током којег се, у специфичним условима, прославио празник Васкрсења Христовог и Светог Василија Острошког. „Нијесу нам дали да прославимо Васкрс како ваља, иако смо били спремни да поштујемо све мјере, него су пред појединим храмовима у Црној Гори, нарочито, Подгорица, Никшић, Мојковац, Бијело Поље, у Беранама је било много мање тог притиска, то морам да кажем и да захвалим локалној полицији. Повриједили су народ, нијесу му дали да прослави свој највећи празник – Васкрсење Христово. Мислили су да ће тиме да ослабе нашу вјеру. Не! Снага наше вјере је у Крсту Христовом и ми смо, врло често, на голготи, али после голготе слиједи васкрсење и, ево, Бог је тако устројио да продужавамо славље Васкрсења овим нашим свенародним окупима, као што су били ових дана од Светог Василија на овамо“, рекао је Епископ Јоаникије. Додао је да је народ потврдио оданост светињама и славимо Васкрсење Христово боље него икад раније, као што ћемо славити и у будуће. „Насиље су извршили над свештенством и над народом на празник Светог Василија Острошког и после нашег хапшења и понижења. Хтјели су да Светом Василију наметну правила короне. Хтјели су да затворе Светог Василија, да га понизе. Замислите, каква је то власт која ратује деценијама са Његошем и његовим гробом, а сад су кренули да ратују и са Светим Василијем. Ратују са дјецом и омладином, пребијају нам дјецу и омладину, убацују провокаторе на овакве скупове, своје нечисте и срамне методе користе против омладине. Срам их и стид било за оно пребијање дјеце и омладине у Никшићу, Пљевљима, Андријевици“ истакао је Владика. Они који мисле, поручио је он, да ће понизити нашу вјеру њих ће понизити Господ Бог. Ако смо на Божјем путу, навео је Преосвећени Епископ, ко год покушава да нас понизи ми то прихватамо као Голготу Христову, а то је за нас највеће исповједање вјере. „Лако је исповједати вјеру кад нам је добро и лијепо, али треба потврдити своју вјеру и оданост кад нам је тешко и то је наш народ навикнуо. Сачувао је вјеру, свој образ и част кроз најтежа времена и искушења. Дошла су та времена и та искушења опет и опет смо на великом задатку и треба заједно да се завјетујемо да ћемо тај задатак пред Богом и пред народом и пред својим потомцима часно и честито извршити“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Слобода вјере, по ријечима Његовог преосвештенства, је основа сваке друге слободе. „Ми ћемо се борити за слободу вјере, али и за слободу сваке личности, сваке душе и за сваку другу слободу и правду у нашој држави да би у нашој држави завладао Божји благослов, мир, правда Божанска и људска. Да се зближимо, да протјерамо криминалце, да заведемо поредак у држави. Сви смо дужни да се за то боримо! Када се боримо за слободу, ми чинимо најузвишеније дјело, јер борба за слободу осмишљава све друго, осмишљава и наш живот. Хвала Богу, ослободили смо се. Пада страх. Нека се зацари љубав и слобода“, истакао је Владика. Његове ријечи наишле су на одобравање многобројног народа, који је узвикивао: Живот дамо, светиње не дамо! Владико, соколе, бранићемо светиње! Живио Владика! Хоћемо литије! Не дамо свештенике! „Хвала вам на подршци. Када смо на Божјем путу, ми смо за своју вјеру спремни да претрпимо свако понижење за правду и истину, али се поколебати нећемо. Истрајаћемо и изборићемо се. Ослободићемо се! Није оптужен само Владика него и никшићко и беранско свештенство, а ми смо наследници оних који су прогоњени, који су убијани, који су затварани, понижавани, али су остали вјерни Часном Крсту. Наша је дужност да испоштујемо њихову жртву. Ако буде потребно да испијемо и њихову чашу“, казао је Епископ Јоаникије, додајући: „Задивили смо цио свијет са нашим литијама, са борбом за нашу вјеру. То је јединствен феномен у свијету и ова ваша оданост Цркви и вјери нека само истраје до краја и све ће бити добро. То је близу. Ви то заслужујете!“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Сабрању су присуствовали предсједник Општине Беране Драгослав Шћекић и предсједник СО Беране Новица Обрадовић са сарадницима. Небо над Беранама, у једном тренутку, освијетлио је и ватромет. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије у првој изјави после изласка из заточеништва коју је дао за „Новости“, казао је да верује да ће у Црној Гори после неколико драматичних дана наступити мир, и да ће се проблеми између Цркве и власти решавати у толерантнијем амбијенту. Хиљаде Никшићана на величанствен начин после поноћи дочекало је са радошћу свога владику и свештенике Саборног храма Светог Василија Острошког. Улица Николе Тесле у којој се налази зграда Основног суда била је тесна да прими старо и младо, чак и децу да у глуво доба ноћи поздраве Његово преосвештенство. – Боравио сам у коректним условима у станици полиције и немам разлога да се жалим. Не могу замерити људима који ту раде јер су се према мени лепо понашали. Међутим, по изласку из притвора сазнао сам да је у протестима доста омладине претучено у Никшићу, чак и деца. То није смело да се догоди, казао је владика Јоаникије. На питање „Новости“ како је доживео еуфорију и славље својих суграђана који су га дочекали испред зграде Основног суда, владика је рекао: – Било је заиста величанствено. Захвалан сам народу Никшића и Црне Горе на истрајној и искреној подршци. Али посебно ми је жао деце коју су полицајци пребијали и то најоштрије осуђујем. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије након што је са осам свештеника никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког око поноћи, послије 72 сата проведених у притвору, пуштен на слободу, благословио је вјерни народа који од јуче ујутро протестује испред тужилаштва у Никшићу због њиховог хапшења. “Прво да вам се захвалим за вашу подршку и љубав. Ваша подршка је израз љубави према Цркви и логични, природни наставак борбе за одбрану светиња”, казао је владика бурно поздрављен скандирањем сабраних: “Не дамо те владико”, “Живио нам владико!” и “Не дамо светиње!”. Говорио је и о догађајима који су претходили њиховом хапшењу, истичући да је Црква хтјела да празник Светога Василија прослави онако како се може, али да је била и отворена и за то да може бити изненађења, знајућу колико народ воли овог Божијег угодника и колико му је одан. “Кад смо видјели сабрани народ пред Храмом Светога Василија који жели да продужи континуитет Световасилијевске литије, која је јединствена у свијету, ми смо савјетујући се са нашим Митрополитом Амфилохијем и свештенством, нашли најбоље рјешење, да обавимо молитвени ход. Никако нијесмо могли себи дозволити да повредимо народ, јер би тек онда настао хаос па би власт имала те вечери много више проблема.” Владика је нагласио да су се сви благодарећи честитоме народу, који је посвједочио своју љубав према Св. Василију, послије молитвеног хода кроз Никшић, у миру и у љубави разишли а проблеми су настали тек када се власт умијешала. Иако не разумијем поједине потезе власти и не слажем се са њима, морам да кажем, посвједочио је владика да су полицајци у притвору били више него коректни: “Професионално и људски се понашали. Они су дио нашег честитог народа и поштено раде и зарађују своју кору хљеба и морамо бити реални људи, мора се од нечега живјети”, истакао је Епископ Јоаникије и изразио чуђење што власт предузима овакве потезе као да јој је, како је рекао, једини проблем вјера и Црква. Казао је такође да жали што су наше власти, осим што ратује са Његошем и његовим гробом, “почеле да ратује и са Св. Василијем” што, како је оцијенио, није добро. Епископ Јоаникије је, прекидан бурним скандирањем, констатовао да се у народу пробудила вјера и да је Свети Василије и даље пастир “који надгледа свој народ са небеса и окупља га око свог ћивота и Храма Светога Василија Острошкога и стиже да помаже и тјеши сваки дом и породицу”. “Ових дана сви су били свједоци ваше оданости Цркви и вјери и посебно Светоме Василију, нека вас Господ и Свети Василије зато награди! Драга браћо, драга дјецо, драга омладино, нећемо вечерас рећи све, нити вечерас можемо све ријешити. Ова ће борба да траје и треба се спремити на дугу борбу”, упозорио је владика прекидан повицима “Хоћемо литије”. “Хоћемо слободу вјере, хоћемо поредак у држави, хоћемо да се поштује Устав и закон”, поручио је владика и оцијенио да све мјере које су донијете нијесу у складу са Уставом Црне Горе. На крају свог обраћања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије се још једном захвалио вјерном народу и поручио: “Ми ћемо се борити за слободу вјере и за част свакога човјека и за људско достојанство, за част и образ свакога грађанина, поједница, без обзира ко је и како се изјашњава и којој партији припада. Треба нам слобода свима и треба нам поредак у нашој држави. Нека се ова борба настави, али правим Божијим средствима, истином и правдом и љубављу према нашој отаџбини и нека се зацари мир и благослов Божији и братска слога међу нама. Амин, Боже дај! ” По завршетку његовог обраћања окупљени грађани су се мирно разишли а чланови Братства православне омладине Светог Василија и црквених хорова очистили су простор испред тужилаштва на којем је народ био непрекидно готово 16 сати. Подсјетимо, послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу, притвор од 72 сата одређен је владици Јоаникију и свештеницима: Слободану Јокићу, Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгана Крушићу и Николи Маројевићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и осам свештеника Саброног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, након 72 сата у притвору, биће пуштени на слободу након поноћи, саопштио је руководилац ОДТ-а Стево Шекарић. За сјутра у 10 часова је најављена прес конференција на којој ће детаљније бити образложена одлука. Подсјетимо, притвор од 72 сата одређен је свештеницима: о.Слободану Јокићу, о. Данилу Зиројевићу,о. Жељку Ројевићу, о. Остоји Кнежевићу, о. Мирку Вукотићу, о. Василију Брборићу, о. Драгана Крушићу и о. Николи Маројевићу задржавање до 72 сата одређено је послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу након одслуженог молебна Пресветој Богородици сабранима се обратио прота Радојица Божовића који је казао да хапшење владике Јоникија и свештеника умногоме подсјећа на хапшење Господа Исуса Христа у Гестиманско врту. Звучни запис беседе “Онај који не може себи да дочара хапшење Христово нека погледа хапшење и утамничење владике Јоникија. Он онако боголик и христолик баш као некада Његов Господ пита: Мене тражите ја сам , нијесте ме могли хапсити а ево сам са вама сваки дан а ви долазите као на разбојника у ово доба ноћи. Знам да је међу тим народом било и оних који вичу: Распни га, распни га! А било је и оних много више који су са њим шћели радо и у смрт”, казао је о. Радојица и подсјетио на ријечи мудрог и благог владике који их је замолио да иде својим кућама и да се то заврши онако како доликује. Они који су хапсили Христа и њихови налогодавци били су за нијансу поштенији од ових данашњих јер нијесу похапсили Христове ученике, казао је отац и додао да се остало подудара: “лажне оптужбе, лажни свједоци, а видјећемо какве ће судије бити”. Изразио је наду да ће иапк бити разумнији него Христове судије. “Владика Јоникије је са својим свештенством показао како се брани и чува вјера и образ и на њих се односе Христове ријечи: Блажени су прогнани правде ради јер таквих је Царство небеско и Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући Мене ради. Само оно жртвовање, страдање које је Христа ради је спасоносно и води у живот вјечни зато на крају Христос каже: Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима.” Прота је поручио да не треба да нас заварава тренутна побједа лажи над истином, неправде над правдом, јер је то краткога даха: “Никада се није десило да је лаж тријумфовала а неправда царовала на овом свијету колико год се продужила она мора поломити зубе о правди и истини. Зато сам сигуран да ће Господ услишити молитве свих нас и народа Божијег који воли свог владику и Цркву своју – Христа свога и надамо се да ће владика и свештенство што скорије доћи да заузму своја мјеста која им припадају”, закључио је прота Радојица Божовић и благословио све вјерне и захвалио им се на свему што чине за своју Цркву увјеравајући их да Бог никоме није дужан остао и да ће добити своју плату од Оца небескога. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Свештеник кога су полицајци привели на дан Светог Василија, 12. маја 2020, у Тивту, парох горњогрбаљски Миајло Бацковић сведочи о тим немилим догађајима за Слово љубве, говори о тренутној ситуацији, а питали смо га има ли информација о ухапшенима, Епископу Јоаникију и никшићким свештеницима: "Владика Јоаникије је физички и духовни горостас којег није лако сломити, а поготово не његову молитву... Звучни запис разговора Њему се храна, како сам чуо, доноси посна, он је на посту - он једноставно и тамо сведочи и мисионари и показује како слуга Божји треба да се држи када је нападнут, тако мислим да су и остали свештеници јер им је са својим Епископом "радосно пострадати за свога Христа...". Још нам каже: "Ми смо сада у једном логору, можда највећем тренутно логору, у којем је потпуно обесправљена већина Црне Горе. Духовно смо много јачи што нас више стискају и што већи Крст на нас стављају, и знамо да ако изађемо достојанствено са Господом на Голготу и изнесемо тај Крст, да ћемо на крају са Господом и васкрснути". Подсећа да је Црква Христова увек била гоњена, али и да сада тај прогон и институционални и да први пут у историји једна странка кроз свој програм жели да оснује "цркву": "Нажалост, дошли смо у ситуацију буквално предратног стања. Бојим се да ако не буду имали слуха и добре воље да пусте Владику и да се са црквом разговара, да ће верни народ реаговати као што је реаговао синоћ и у току ноћи и да ће изаћи на улице, а онда нико неће имати од тога доброг, нити ће ико ту бити победник, једноставно сви ћемо изгубити...а зашто? Због привремених мера?..." Извор: Радио Слово љубве
  24. Ако ви нас приводите у име читавог овог народа који је био на Литији, све је у реду, казао је синоћ полицијским службеницима Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. “Никакав проблем ја немам с тим. Мене је понекад срамота што сам на слободи, што нисам у затвору, с обзиром на све оно што се догађа”, казао је Владика Јоаникије полицијском службенику: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Након вечерњег богослужења, окупљенима се обратио Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. “Никшићку литију је установио сам Свети Василије Острошки када је својим моштима походио овај град прије више од 20 година”, додајући да се народ који се сакупља у овом граду, сакупља око Светог Василија који благосиља овај град. “И када идемо за Светим Василијем у ову литију, он нас приближава Богу, сједињује нас са њим и призива благослов и на нас и на наше домове и на овај град”, рекао је Владика Јоаникије. Осврнуо се и на овогодишње околности услед пандемије: “Ове године овај празник прослављамо мало скромније, али опет је све лијепо и свечано, има нешто узвишено у тој скромности.” “Ми смо испоштовали све мјере које је прописала медицина”, рекао је владика, напоменувши да је и сам био 28 дана у кућној изолацији. Владика је такође казао да је Црква позивала народ да поштује мјере, али такође и да приступа светињ, јер је спасење најважније, а онда здравље. “Свака кућа у Црној Гори зна и свједочи да је Свети Василије највећи видар”, рекао је Владика Јоаникије и додао да то такође знају и они којима је ових дана била дужност да легитимишу и заустављају оне који су ишли на поклоњење Светитељу. Владика је изразио наду да ће прослава 350 година од прослављења Светог Василија бити у много ширим размјерама. “Наше литије нису ни инат ни пркос, а нарочито данас. Ми данас идемо да покажемо и потврдимо свенародну љубав према Светом Василију”, нагласио је Владика, рекавши да ова литија треба да се обиљежи само вјером, као и љубављу према Светом Василију. Такође је нагласио да у литији нема политике, нема подјела и странака, већ само јединствени народ божији и да је свако добродошао. Владика је такође изразио радост што литију предводи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, који је служио Свету архијерејску литургију у Острогу и доноси благослов ћивота Светог Василија. “Да да Бог да Свети Василије прогна ову заразу из овог града и из Црне Горе и из сваког града да се више никад не врати”, поручио је Владика Јоаникије те је литија молитвено кренула улицама Никшића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...