Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бранислав'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 285 results

  1. Празнични прилог посвећен празнику Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1279. 1. Јул 2020). Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар) Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… (Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег) У наставку празничног прилога доносимо изводе из архијерејских омилија на празник Рождества Светог Јована: Патријарх Иринеј: Свети Јован Крститељ је пророк пустиње и покајања! Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо. Свети Јован Крститељ и Претеча је највећи међу свим старозаветним пророцима и први апостол Христов, јер Га је први познао и указао својом светом десницом. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој, истакао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј у празничној омилији на Ивањдан 2019. Лета Господњег у Светојовановском храму на беогрдском Централном гробљу. Епископ Јоаникије: Свети Јован је вођен Духом Светим послужио тајни спасења! Јесте рођење Светог Јована Крститеља било на природан начин, али је било по вишем промислу и по нарочитом Божјем благослову тако да можемо рећи да је ту дјеловао Божји промисао и да има нечег изнад природе. Натприродно рођење је, у правом смислу те ријечи, било рођење Господа Исуса Христа. Ова два рођења су везана и заједнички се описују у светом Јеванђељу по Луки, прво се говори о зачећу Светог Јована Крститеља, а онда о благовијести Пресветој Дјеви Богородици. Чудесан догађај кога су анђели Божји најавили старим родитељима Захарију, свештенику старозавјетном и Јелисавети. Ово чудо које се догодило са старим родитељима Захаријем и Јелисаветом само је почетак многих чуда Божјих, а највеће од њих је услиједило касније када је анђео са неба донио благу вијест Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина Исуса Спаситеља свијета Богочовјека, Онога за кога ће Свети Јован Крститељ посвједочити на ријеци Јордану. Свети Јован Крститељ, који је био испуњен Духом Светим још у утроби мајке своје,имао је те духовне да препозна дјело Господа Исуса Христа прије него што се оно свршило, поучио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на литургијском сабрању у храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, на Ивањдан 2016. Лета Господњег. Епископ Иларион: Свети Јован је земљаски анђео и небески човек! Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима. Призива нас Господ да следимо пример Светог Јована Његовог претече и крститеља. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела, речи су предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Епископа Илариона, изговорене на литургијском сабрању у зајечарском Саборном храму о Ивањдану 2017. Лета Господњег. Епископ Арсеније: Свети Јован је у свему био први како би послужио Господу! Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду, истакао је Епископ нишки Г. Арсеније на литургијком сабрању у новосадском Саборном храму на празник Светог Јована Крститеља 2018. Лета Господњег. Епископ Сергије: Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио! Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву, речи су Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија изговорене на литургијском сабрању у Светопреображенском храму у Загребу, на празник Светог Јована Крститеља 2020. Лета Господњег. Заамвона молитва на празнике Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  2. Празнични прилог посвећен празнику Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1279. 1. Јул 2020). Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар) Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… (Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег) У наставку празничног прилога доносимо изводе из архијерејских омилија на празник Рождества Светог Јована: Патријарх Иринеј: Свети Јован Крститељ је пророк пустиње и покајања! Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо. Свети Јован Крститељ и Претеча је највећи међу свим старозаветним пророцима и први апостол Христов, јер Га је први познао и указао својом светом десницом. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој, истакао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј у празничној омилији на Ивањдан 2019. Лета Господњег у Светојовановском храму на беогрдском Централном гробљу. Епископ Јоаникије: Свети Јован је вођен Духом Светим послужио тајни спасења! Јесте рођење Светог Јована Крститеља било на природан начин, али је било по вишем промислу и по нарочитом Божјем благослову тако да можемо рећи да је ту дјеловао Божји промисао и да има нечег изнад природе. Натприродно рођење је, у правом смислу те ријечи, било рођење Господа Исуса Христа. Ова два рођења су везана и заједнички се описују у светом Јеванђељу по Луки, прво се говори о зачећу Светог Јована Крститеља, а онда о благовијести Пресветој Дјеви Богородици. Чудесан догађај кога су анђели Божји најавили старим родитељима Захарију, свештенику старозавјетном и Јелисавети. Ово чудо које се догодило са старим родитељима Захаријем и Јелисаветом само је почетак многих чуда Божјих, а највеће од њих је услиједило касније када је анђео са неба донио благу вијест Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина Исуса Спаситеља свијета Богочовјека, Онога за кога ће Свети Јован Крститељ посвједочити на ријеци Јордану. Свети Јован Крститељ, који је био испуњен Духом Светим још у утроби мајке своје,имао је те духовне да препозна дјело Господа Исуса Христа прије него што се оно свршило, поучио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на литургијском сабрању у храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, на Ивањдан 2016. Лета Господњег. Епископ Иларион: Свети Јован је земљаски анђео и небески човек! Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима. Призива нас Господ да следимо пример Светог Јована Његовог претече и крститеља. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела, речи су предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Епископа Илариона, изговорене на литургијском сабрању у зајечарском Саборном храму о Ивањдану 2017. Лета Господњег. Епископ Арсеније: Свети Јован је у свему био први како би послужио Господу! Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду, истакао је Епископ нишки Г. Арсеније на литургијком сабрању у новосадском Саборном храму на празник Светог Јована Крститеља 2018. Лета Господњег. Епископ Сергије: Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио! Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву, речи су Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија изговорене на литургијском сабрању у Светопреображенском храму у Загребу, на празник Светог Јована Крститеља 2020. Лета Господњег. Заамвона молитва на празнике Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље View full Странице
  3. На празник Светог и богоносног оца нашег Стефана Пиперског. 2. јуна 2020. лета Господњег, навршило се четрдесет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, у трон многострадалне, али увек васкрсавајуће Богом чуване Епархије бањалучке. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић) је рођен у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у месту рођења, а седми и осми разред у Санском Мосту, где потом похађа гимназију. Половином 1964. године, одлази за искушеника у манастир Рача (Епархија жичка). Замонашен је у манастиру Липље (Епархија бањалучка), 9. јула 1967. године. Исте године, уписује се у Богословију у манастиру Крка коју завршава са одличним успехом 1971. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бањалучки Андреј 14. јануара 1968. године, у Саборном храму у Бањој Луци. После завршеног четвртог разреда Богословије, јерођакон Јефрем је рукоположен на Духове, 14. јуна 1970. године у чин јеромонаха, у истом храму и од истог епископа. По завршетку богословије 1971. године, упућен је на даље школовање у Московску духовну академију, коју завршава са одличним успехом 1975. године, са звањем кандидата богословља за дипломски рад Учење Светог Василија Великог о монаштву. Звањем синђела одликован је 1975. године. Исте године прелази из Бањалучке епархије у свезу клира Епархије далматинске и причислен је у братство манастира Крка. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ од 2. 1975. године, синђел Јефрем је постављен за суплента Богословије „Света Три Јерарха“ у манастиру Крка. Поред ове дужности у Богословији је обављао и дужност васпитача, а потом и главног васпитача. У манастиру је имао послушање в. д. пароха, манастирске парохије у Кистању и руководио делом манастирске економије. За викарног епископа моравичког изабран је 1. јуна 1978. године. Хиротонију су обавили 17. септембра 1978. године, Патријарх српски Герман, Епископ жички Стефан и Епископ далматински Николај у Саборној цркви у Београду. После две године изабран је за епископа бањалучког. Устоличење Епископа Јефрема обављено је у Бања Луци у Саборном храму Свете Тројице 1. јуна 1980. године, од стране Епископа сремског Андреја као изасланика Светог Архијерејског Синода, а у присуству Митрополита дабробосанског Владислава и преосвећене господе епископа: далматинског Николаја, нишког Иринеја, тимочког Милутина, лепавинског Јована, зворничко-тузланског Василија и аустралијско-новозеландског Василија, те већине свештеника Бањалучке епархије и великог броја верника како из Бање Луке тако и ширег подручја епархије. За четрдесет година неуморног архипастирског служења Владика Јефрем као духовни отац и архипастир поверене му пастве неуморно ради на духовном препороду поверене му пастве, са друге стране, видна је и обнова порушених и градња нових храмова. Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  4. Дело Светих Апостола продужили су њихови наследници: Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. У новом издању емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, о апостолском прејемству и црквеној јерархији говорио је презвитер Бранислав Кеџић, парох при београдском храму Светог Александра Невског и професор Богословије Светог Саве. Црквена јерархија води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Бранислав Кеџић: Апостолско прејемство и црквена јерархија BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  5. У педесети дан од Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник Силаска Светога Духа на апостоле – Света Педесетница, празник који васељенски радио „Светигораˮ прославља као своју славу. О богослужбеним особености наведеног празника, као и о његовом смислу и значају разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора *Будући да празник Свете Педесетнице своје коријене налази у Старом Завету, упознајте нас са старозаветном Педесетницом. Ако је Празник над празницима – Васкрс круна и испуњење оних духовних и спасоносних најава старозаветне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан после Изласка. Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: „И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодноˮ. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. *У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолила бих Вас да приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? Бог ствара свет и човека из љубави са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Дела апостолска нам доносе конкретно сведочанство о свештеном догађају Силаска Светога Духа на Апостоле. Празник који претходи догађају Педесетнице је Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „…ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам дâ другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“. Десети дан након Вазнесења, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученика. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали. Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима. После Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тело. Ученике Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тела Цркве, односно Тела Христовог. Управо у свему наведеном налази се тајна празника, тајна овог свештеног и спасоносног догађаја који се историјски једном догодио, али се увек и изнова понавља, он је непрестано на свакој Светој Литургији делатан. *Каже се да је празник Силаска Светога Духа на апостоле рођендан Цркве Христове. Шта то значи? Црква Христова није музеј, а свештеници и верни народ нису некакви кустоси… Црква Христова је живи организам, она је богочовечански организам који је увек жив, делатан, благодатан и спасоносан. Формулација „рођендана Цркве” није поетска слика, већ суштинска, а можемо рећи и догматска порука, она благословена порука да Црква почиње тамо где су људи сабрани око свога Господа и загледани у Небо. *Рекли сте да је педесетнички доживљај срж литургијског живота, шта ово конкретно значи? Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубока мисао великог Светог Григорија Богослова указује да свака Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог; и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини истински могућим. У Цркви Христовој готово да нема прошлости која није истовремено садашњост, али са друге стране, нема садашњости која већ није сагледана очима вечности и будућега века. Конкретно речено, нешто што се некада збило (нпр. Рођење Христово), и нешто што ће се тек збити (нпр. Други долазак Христов), у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати и опитно заједничарити. *Које су богослужбене особености празника Свете Педесетнице? После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. У вечерњим стихирама на стиховње црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) *Зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? Доношење траве и цвећа у свети храм на дан свете Педесетнице, представља нашу радост пред Господом, ону вечну радост којом је озарена васколика створена природа кроз човека, као и потврда благословене истине да човек као боголико, али у исто време и материјално биће, заједно са васцелом природом ступа у заједницу са Богом. Кроз овај принос траве и цвећа изражава се наша делатна литургијска свест, овим приносима ми узносимо благодарност Господу како за духовне дарове који врхуне у животу вечном, тако и за овоземаљска добра којима нас Господ свакодневно изобилно дарује. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Венац који правимо од траве и цвећа је слика Божије благодати која долази одозго (свише). Овај венац представља награду за мучеништво, али и благодатни Божији дар и подршку. На крају, како је једном приликом отац Гојко Перовић рекао: Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. Духовски понедељак слава васељенског радија „Светигораˮ Поштована и драга Слободанка, дозволите ми да Вама и Вашем дивном уредништву заблагодарим на указаној части и Светодуховској радости да будем Ваш гост баш на дан када Ваш радио прославља славу и двадесет и две године свога постојања. Ова празнична радост и част коју сте ми указали је већа јер се њоме продубљује истина да је наша вишегодишња сарадња дело љубави Божије и да је свако моје ново гостовање на таласима – где звук постаје Логос – увек нова радост. Ваш радио више од две деценије сведочи Христа Бога и Његову вечну и увек нову реч, актуализујући ону заповест коју је Спаситељ упутио апостолима пославши их да васцелом свету проповедају реч љубави Божије. Оно што не може увек свештеник на парохији, то чини Црква као брижна мајка путем својих медија, а радио Светигора је ову чињеницу пре свега потврдила састрадавајући са својим народом у најтежим данима, али и бивајући уз свој народ и у данима великих духовних радости. Иако смо километрима удаљени ја се данас у Светодуховској радости ипак осећам као гост на Вашој слави радија, осећам се као део Ваше неуморне медијске породице која сведочи да прегаоцима Бог даје махове, и користим прилику да Вашем уреднику драгом проти Николи Пејовићу, али и свим медијским делатницима радио Светигоре упутим речи празничне молитвене честитке: Следујући дивном савету великог Апостола Павла који громогласно саветује да се свагда „радујемо са онима који се радујуˮ, и ја се данас драги моји радујем са Вама и честитам Вам празник Силаска Светог Духа на Апостоле, празник који са љубављу прослављате као славу радија. Протопрезвитеру-ставрофору Далибору Милаковићу (директору радија), протопрезвитеру Николи Пејовићу (уреднику радија) и свим сарадницима и сатрудницима радио Светигоре, желим свако добро духовно и телесно, молећи се Господу нашем да Вас благодат Пресветога Духа свагда надахњује, да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове! Остајем у братској љубави и радости са свима Вама, увек се у срцу своме осећајући као Ваш скромни брат у Христу и сарадник. Остајем са Вама делатној хришћанској љубави коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити дивном сарадњом на пољу ширења речи Божје! НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  6. Гост емисије "Летописи храмова у Епархији бачкој" био је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Говорећи о ветерничкој светињи отац Бранислав је између осталог нагласио да је живост литургијске заједнице при ветерничком храму је велика духовна радост. Ветерник је основан 1923. године као насеље за ратне војне инвалиде – ветеране из Првог светског рата, који су се борили на планини Ветерник у Македонији. Тадашњи Ветерник имао је свега две улице. Изграђене куће биле су типске, а неке од њих су и данас аутентичне. По завршетку Првог светског рата краљ Александар је својим добровољцима, који су учествујући у великој бици против бугарских снага били трајно ослепљени нервним гасом, доделио земљу у околини Новог Сада, а на подручју данашњег Ветерника. Ти Солунци и њихове породице су населиле плодну равницу, пустару Нови Мајур, и створили заметак овог насеља. O историјату насеља и ветерничког храма говорио је господин Никола Мркић, староседелац насеља, као и протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Осим психичких и економско-физичких последица, ковидно лудило ће имати и далекосежне духовне последице ако се што пре, као друштво и човечанство, не излечимо од њега Протојереј Бранислав Јелић (Фото: ТВ Храм) Предговор Ако треба да страдамо, страдаћемо као јунаци и исповедници, а не као овце! Време је да се пресаберемо, и да видимо ко смо, и за кога смо! За Бога, или ђавола?! За истину, или лаж?! За љубав, или мржњу?! За правду, или неправду?! За ропство, или слободу?! За Христа, или антихриста?! Од нашег одговора овде зависи и зависиће и наша земаљска будућност, и наша вечност! 1. Ковид – помрачење ума и савести Неописива гадост шири се планетом, назовимо је ковид преваром, и ковид хистеријом. То је веровање у вирус који не постоји, бар не на начин на који нам се представља, као и у начин преношења на који се не преноси, као и у прецењену опасност коју он са собом носи! То је веровање у страх, болест, смрт; веровање у све и свашта, свима и свакоме, сем у Бога и реч Божију! Ковидитис је демонска обмана широких размера, у којој учествују државе, владе, здравствени системи, војска и полиција! Иако статистике кажу да се од тога, нечега, уз сва наштимавања, умире мање него од грипа, у циљу „заштите“ се разара светска економија, и припрема: плански, намерно, економска криза невиђених размера, а затим, како то обично бива, и ратови и револуције! Малтретирају се грађани широм света, ускраћују се људска права и слободе, врши се друштвени инжењеринг широких размера, мења се друштвена парадигма, а многи људи у томе здушно учествују, неки из страха, а неки из интереса! Све у свему, ковидитис није само болест, нити епидемија, него глобална сатанска завера, коју треба разобличити, и са којом треба престати! 2. Пандемија лажи – пандемија страха Одавно људи нису пали овако ниско као сада, и одавно борба против људи није била тако безочна и подмукла! Одавно, а можда и никада, није била таквих размера, и са таквим далекосежним циљевима! Фото: Епархија шумадијска Човечанство је стављено на одстрел у име и за рачун самозване елите! Пронађен је заједнички именитељ за многе људе – страх од заразе, болести и смрти, и он се користи да се читавом човечанству намакне омча, и да се оно, потом, обеси! Они би желели да нас „сачувају“ не да би ми били живи и здрави, него да би нас они обесили, и то како и када они хоће! Тактика је јасна: човека треба добро уплашити, и кроз страх га учинити беспомоћним, и послушним, послушним њима, који „боље“ од нас „знају“ шта је добро за нас! Они неће да дозволе нама да ми бринемо о себи, него они желе „брину“ о нама, и то на начин на који ми не желимо, или на начин на који су нас они натерали да га прихватимо! Циљ је само један: наше апсолутно покоравање и служење њима, и, у крајњој линији, ђаволу, коме и они служе, или наша смрт. Морамо схватити да нас ова пандемија лажи и страха, и лажног чувања од лажног вируса, не води ка здрављу и чувању живота, него губитку свега што имамо, а најпре нас самих! 3. Ковид злочинци и жртве Свакако да су људи који свесно или несвесно учествују у наметању неоправданих, необјективних, ненаучних и псеудонаучних мера, као врховне истине и начина живота, и тзв. „нове нормалности“, најобичнији злочинци! Да ли сте чули за немачког вирусолога др Штрека који је са колегама вирусолозима обилазио домаћинства у немачком граду Гангелту, прикупљајући брисеве укућана, али и узорке са различитих површина у кући, па чак и мачака, и нигде нису пронашли живе облике корона вируса, као ни у ваздуху, чак и у домаћинствима у којима су сви укућани били позитивни на корона вирус?! Закључак је био да се корона вирус преноси искључиво преко контакта са зараженом особом, а не додиром неког предмета или живог бића, нити ваздухом! Уместо наслепо донетих драстичних мера, које у многоме укидају људска права, и имају погубне последице по економију, др Штрек сматра да треба поставити јасан циљ у борби против корона вируса, и да га не треба везивати за број позитивних, него за број оболелих и капацитет болница, тим пре што се показало да само мали број оболелих има озбиљније сметње! Насртаји на верска права и слободе посебна су прича! Ковид злочинци и дилетанти су, неки свесно, а неки несвесно, ушли у рат против различитих религија, а знамо и са којим циљем: са циљем њиховог уништавања, и успостављања једне светске религије! Пандемија лажи јесте утирање пута за долазак антихриста, светског диктатора, који ће, коначно, упропастити човечанство: и верски, и економски, и морално, понудивши, најпре, „напредак“ у свим тим областима! 4. Проглас слободних људи и оних који би желели остати слободнима, ковид глобалистима и њиховим помагачима Злочинци, немојте се крити иза заштите грађана, јер ми у вашу заштиту не верујемо! Та „заштита“ није ништа друго до спровођење ваше диктатуре и страховладе! Ми не страдамо од вируса, него од ваших мера! Оне су убитачне по нас: и за тело, и за психу! Ви уводите ропство под маском заштите нашег здравља! Уништавате нашу глобалну кућу, са објашњењем да тако мора, пошто се у њу „увукао миш“! Ви сте лажови и преваранти! Ковид мере су ваш удружени злочиначки подухват и манипулација. Оне су ненормалне, деструктивне и разорне! Пустите нас да живимо, болујемо, лечимо се и умиремо као људи, кад коме дође време, а не по вашим шемама, кривуљама, прорачунима и интересима! Постоји Бог, и Он ће судити и вама! Покајте се док није касно! На земљи нећемо живети вечно, а сви ћемо одговарати за своја дела! 5. Ковид мере – удружени злочиначки подухват Тужно је што о овоме морамо да пишемо, и за многе људе је ово несхватљиво, јер не могу да појме тај степен зла и преваре. Свети Оци кажу да прелести, или духовне обмане, могу бити тако суптилне, да се могу препознати само по „укусу“, и то од стране оних чија су духовна чула извежбана кроз дуготрајну борбу са страстима и духовним обманама! Па, о чему се ради?! Ради се о насиљу, о рату државе против својих грађана, тобож ради њиховог добра! Ради се о мерама које имају штетно деловање, као када би за болест дали „лек“ који је опаснији и штетнији од саме болести! Ради се о подмуклом психолошком притиску који код људи убија вољу за животом, јер, људи су од Бога створени као слободна бића за све, сем за грех, који и није слобода, него ропство! Људима се ограничава слобода кретања, слобода рада, слобода вере и практиковања вере; људи се уводе у финансијске проблеме, а и слобода говора доводи се у питање! Све то, и много шта друго: „маске“, „социјална дистанца“, итд. убија људе као врсту, и чини их, или има потенцијал да их учини, неаутентичнима и безвреднима! Да би људи ушли на посао, факултет, аеродром, ресторан, како где, али у разним деловима света, мери им се температура, морају да се тестирају непоузданим тестовима на нешто што се не зна шта је, итд., и људи не схватају да је то најобичније насиље, злоупотреба здравствене парадигме и поробљавање! Поставља се питање када ће се, и да ли ће се људи побунити! Шта ако, на пример, када се људи навикну на ову тортуру, прогласе да, убудуће, „мерење температуре“ „мора“ да буде анално, јер је тако „најпоузданије“, или да свако „мора“ да има чип, па да му даљински „мере температуру“ кад год они хоће, или, да људи „морају“ да се вакцинишу итд.?! Мере због вируса корона у Београду (Фото: Фонет) Све ово што видимо, и што нам злочинци припремају и најављују, јесте чист сатанизам и удружени злочиначки подухват! 6. Ковид дегенерација личности Прихватањем ових „мера“, у ствари насиља и иживљавања, људи постају заточеници и „болесници“ које држава лови да би им „утврдила“ болест, и још више их заточила! Од планете се бави огромни концентрациони логор, у коме сваки заточеник треба да добије свој број (чип) да би био „безбедан“. Питање је када ће се кренути у обрачун против оних који то „нису“! Сеје се страх, паника, изазивају се поделе, па ће „чувари“ концлогора, можда, касније, организовати „ковидовце“, то јест оне који слепо верују у „вирус“ и „нову нормалност“, како нам стално сервирају, да буду капои, и да прогоне и убијају оне који неће да се покоре безумљу, као, на пример, „преносиоце“ вируса! Свет тоне у катаклизму, а многи појединци у нову, назовимо је, „ковид дегенерацију“ личности, постајући својеврсне „маске“ – људи-маске! Схватимо, у питању је плански духовни геноцид, који претходи каснијем, биолошком, јер ће људе-маске бити много лакше убијати него људе-људе! Знате ли шта су нацисти радили по неким логорима, нпр. Матхаузену?! Не, нису одмах убијали људе! Прво су их изгладњивали привидом исхране, са куваном репом, а када би од њих направили костуре, сломивши их и психички и физички, онда су их убијали као муве! Да ли желимо да нам се то догоди? Фото: EPA/Kostas Tsironis Апелујемо на наше политичаре да заштите и себе и нас, и да знају, да су и капои на крају убијани када би завршили задате злочине! Пустите народ у цркве, и оставите се програма духовног и физичког самоуништења за рачун светских сатаниста који ће, на крају, и вас уништити! 7. Од маске до личности и од личности до маске Под насловом „Ковид мере – удружени злочиначки подухват“ поменули смо вакцине! Познато је да се за њих највише залаже особа која није вакцинисала своју децу, а такође, особа, која је јавно прокламовала, још пре 10 година (2010), да ће „напредним“ вакцинама смањити светску популацију за 10 до 15 процената, дакле за једну милијарду, ако апетити у међувремену нису порасли! Пошто сви знају ко је та особа, нема потребе да помињемо њено име. Чујмо и шта о томе, планираном геноциду над човечанством, изјављује и једно друго познато име светске закулисе: „Једном када стадо прихвати обавезну, принудну вакцинацију, игра је завршена! Тада ће прихватити било шта – принудну донацију крви или органа за „општу добробит!“ Контролишите ум оваца, и контролисаћете цело стадо! Произвођачи вакцина ће зарађивати милијарде, а многи од вас у овој просторији су данас инвеститори. То је огромна победа! Разредићемо стада, а при том ће нам они сами платити услуге истребљења”! Када је, пре много година, цариградски теолог и Митрополит пергамски Јован Зизијулас написао текст „Од маске до личности“ било је то врло популарно штиво и литература међу српским богословима, тј. студентима и ученицима богословских школа! Изгледа да је дошло време да се пише нови текст на нову и обрнуту тему: „Од личности до маске (или визира и вакцине)“! „Од маске до личности“ митрополита Јована (Зизјуласа) Један од основних чинилаца људског постојања јесте слобода! Насртај на људску слободу јесте насртај на човека као биће, насртај на његову суштину! Треба отворено рећи да је тзв. „обавезна вакцинација“ злочин против човечности генерално, и злочин против појединаца и породица појединачно; као и да сви они који то и помињу као позитивно, а поготово ако то намећу, јесу најстрашнији злочинци и изроди рода људскога. Чак и када би та вакцина, или те вакцине, и биле „безбедне“, што је и највише што нам могу обећати, макар на речима, а да и не говоримо о ефикасности, оправданости и нуспојавама, наметање јесте дубински злочин против човечности, као и репресивне ковид мере које шире пандемију страха и воде ка обесмишљавању живота. Наше здравље је наша брига и наша својина, а држава нема права да атакује на наша тела, а ни душе, да би нас, наводно, заштитила. Вакцина што се тиче тим пре, јер су у питању интереси, зарада и планирана депопулација, дакле тровање становништва, које би ми требало да прихватимо као своје „спасење“! Ко добровољно жели да од личности постане маска, или да од маске постане нека нова маска, или мртвац, његово је право и одговорност, а свака личност која жели да остане личност, и свака „маска“ која, исто тако, жели да постане личност, такође имају право на то! 8. Ковидовци као добровољне жртве и мете, и могућност њиховог и нашег избављења Време је да појединци који су се заковидали (заиграли ковидијаде) престану да се глупирају, плаше, праве од себе кловнове и карикатуре, и тако дају снагу пандемији лажи која би требала, по њеним креаторима, а на штету људи, да постане образац понашања, а у ствари тешки окови и ропство, са циљевима који су напред наведени! Ако они то, ипак, желе, поштоваћемо њихову слободу, али морају и они нашу! Ако се плаше, нека се „штите“, нећемо им сметати, али, не могу нама, који се не плашимо, наметати да се „штитимо“, јер ми немамо од чега да се штитимо, сем од лажи и насиља! Ипак, позивамо их да размисле: ако ставе Бога на прво место, све ће доћи на своје место, а ако не, излажу се великој опасности од свега, а нарочито од злих људи, који се спремају да искористе њихов страх, и учине их својим робовима! Ковидно ропство је увертира у друге облике ропства, а добровољно остајање у њему, било лично, или политичко, јесте нека врста идиотизма, која се лечи вером у Бога и обновом аутентичних људских вредности! 9. Ковидитис као бизнис Питају се очајни и збуњени људи: „Докле ће ово да траје“?! Одговор, у доброј мери, зависи и од нас самих, као што каже народна изрека: „Док је оваца, биће и вуне!“ Престанимо да будемо овце, престанимо да се плашимо и сарађујемо са окупаторима наших савести и душа! Ковидитис је појава и пошаст масовне сугестије и аутосугестије; као што је рекао један немачки лекар: „Ако мене питате, шта се дешава, не дешава се ништа, ништа посебно“! Производња заштитних визира (Извор: newsbreak.com) Док се већина плаши, одређена мањина зарађује. Повећана је производња и потрошња „заштитних“ маски и опреме, а позната компанија „Амазон“ за онлајн куповину бележи скок зараде у милијардама! Руке трљају и појединци из фармако и вакцино струке. Али маске, ах, маске, па и „заштитне“ рукавице, каква је то парада неукуса и непотребног понижења људског, уз бесмислени трошак! Као да су милиони и стотине милиона постали преко ноћи пушачи, у смислу издвајања и потрошње и нечије зараде! Када ово лудило прође, ако прође, а све ће кад-тад проћи, сем Бога и Речи Божје, људима ће требати одвикавање од маски и рукавица, јер ће од њих постати физички и психички зависни! Многи уплашени разболеће се од самога страха и анксиозности, а многи ће се пресабирати и да ли да стварају потомство у овом и оваквом обезбоженом, сатанизованом и антиљудском свету! А зарада, сатанска и непоштена зарада, заснована на похлепи, а остварена на превари и патњи људској кроз векове, пропада, и пропашће заједно са својим убиратељима, који ће бити вечно бедни, праведно испаштајући за своје злочине! Обогатимо се Богом, и не прихватајмо ковид сиромаштво ума, срца, савести и вере, јер то није нити Божија воља, нити наша потреба! „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Галатима 5, 1)! 10. Ковидно лудило и његове последице Какве ће бити последице ковидног лудила, које као пожар букти на све стране, још увек није познато, али, ми већ сада видимо да су оне катастрофалне! Људи, који су бића надкосмичких димензија и потенцијала, почели су себе да своде на страх, маске и рукавице, и разне „жваке“ и „жвакице“ које жваћу и испљувавају „мејнстрим медији“ и остали „усрећитељи“! Као што смо рекли, мења се и деградира свест људи да би се они поробили! И као што човековом развоју у добру нема краја, тако ни човековом пропадању, које злобници хоће да појачају! Ако се човек лиши људскости, а у доброј мери она је садржана у његовој слободи, свашта се може очекивати! Мере предострожности на Сингапуршком аеродрому (Фото: Рослан Рахман/АФП) Многи, који данас грчевито желе да се „спасу“ смрти, када би били свесни чему то води, радије би изабрали смрт, било од болести, за шта су мале шансе, било у борби против тираније, јер људе нико није питао шта они хоће, него је такозвана елита узјахала вештичју метлу „короне“, вакцина и чипова, и вуче за собом све у смрт и пакао! Дакле, осим психичких и економско-физичких последица, ковидно лудило ће имати и далекосежне духовне последице ако се што пре, као друштво и човечанство, не излечимо од њега! Лекови су нам у вери у Бога, здравом разуму и храбрости! Рецимо не владарима из сенке, удружујмо се једни са другима у правди и добру, и будимо солидарни са људима, а не са демонима и онима који њима служе! Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима нама! У Београду, на Св. Кирила и Методија 2020. https://stanjestvari.com/2020/06/05/protojerej-branislav-jelic-kovidna-zamka-i-obmana-kao-silovanje-nacija-i-put-u-samounistenje/
  8. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо разговор са катихетом Браниславом Илићем. Разговор је реализован у оквиру Јутарњег програма Радио-Беседе 13. Маја 2019. Лета Господњег. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Требињски ђакон Бранислав Рајковић, представник Епархије захумско-херцеговачке за културу и медије, истиче у тексту који је објавио „Аваз“: „Црква је жива заједница верних, а црква, као храм, само су зидови око Светог Причешћа“. Ђакон Бранислав је рекао: "Највиши не живи у рукотвореним црквама. Он ту борави када боравимо ми окупљени, зато су нам сабрања у храмовима важна, али и изван њих ми не престајемо бити с Богом, нарочито ако је двоје или троје сабрано у име Његово, дакле и у сопственим домовима. Неодлазак у храм, стога, а нарочито привремено и не због своје лењости и немара, неће нас одвојити од Бога мимо наше воље“, истиче ђакон Бранислав. „Останак у сопственом дому, с друге стране, колико год то можемо, у овим данима нарочито је важан. Важан је и у случају да не уважавамо баш све аргументације о ванредности ситуације, па и у случају да се не бојимо за себе. Уколико постоји и најмања могућност да наше схватање и храброст изазове понашање које свесно доводи у питање живот другог, наше пребивање у храму свакако неће имати смисла, јер храм, то смо ми, а не зидови“, закључио је ђакон Бранислав Рајковић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  10. Протопрезвитер Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, говорио је за Радио-Беседу како се у намесништву организују богослужења и како се одвија црквени живот у условима када је старијим парохијанима у потпуности забрањен излазак. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. У прву недељу Великог и Часног поста – у Недељу Православља, 8. марта 2020. године, почео је пролећни семестар Школе православне духовности у дворани Светосавског дома Црквене општине у Футогу. Прво предавање одржао је протонамесник Бранислав Ђурагић, парох ветернички, који је говорио на тему Живот после смрти. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. У реализацији Радио-Благовесника, а у оквиру Информативне службе Епархије бачке, у емисији Гост Радија говорио је протонамесник Бранислав Шијачић, парох Светођурђевског храма у Сомбору. Отац Бранислав је говорио о првој седмици Васкршњег поста. Разговор је водио ђакон Александар Верић, ђакон сомборски. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине. *Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата? Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе. Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело. *На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција? Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће. *Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам? Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров. *Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање? Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете. *Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике? Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике… Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо. *Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе? С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност. *Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога? Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе… Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  14. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други и настојатељ Светосавског храма у Новом Саду, одржао је предавање 28. децембра 2019. године, у дворани Светосавског дома у Жабљу, на тему „Мошти Светога Саве”. Звучни запис предавања Духовне вечери у Жабљу уприличене су током Божићног поста, а поводом прославе великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 1. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Отац Бранислав је говорио на тему Свето Писмо и Свети Оци. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Катихета Бранислав Илић ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа):
  17. Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 31. октобра 2019. године, у свечаној дворани Српске читаонице Лаза Костић у Сомбору. Отац Бранислав је говорио на тему „Болест – казна за грех или благослов Божји”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Из службе за упокојене: Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар) Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак) Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона) Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален) Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона) Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
  19. Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић. -Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста? Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима. Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ. Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима. Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом. Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће. -У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт? У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…" Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалне побожности. -Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста? Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. -Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника? Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. -Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника? На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона: „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона) „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона) Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. -На крају нашег разговора, која би била Ваша порука? Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење, да се непрестано угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина: Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7) Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково. Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини. Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу. Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење. Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије. Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио. Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке. На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа...
  21. Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7) Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково. Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини. Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу. Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење. Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије. Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио. Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке. На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа... View full Странице
  22. На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу. Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић. Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења. Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести. Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика. Извор: Епархија тимочка
  23. Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  24. Гост васељенског радија Светигора, Митрополије црногорско-приморске био је Бранислав Илић, катихета и уредник насловне странице портала Поуке.орг са којим смо говорили о једном лијепом јубилеју, наиме 10 година постојања сајта Живе речи утехе. Катихета Бранислав је посебно истакао да овај посећени портал сведочи живи живот! Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Светигора
  25. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...