Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'архимандрит'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 274 results

  1. Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016
  2. Високопреподнобни архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани предводио је 22. по реду Интернет литију. Она се и овог четвртка емитовала на таласима и ју-тјуб каналу радија „Светигора“, страницама „Не дамо светиње“ на друштвеним мрежама и телевизији „Нови“. „Свештенство и монаштво Косова и Метохије дубоко доживљавају крст који носи Црква у Црној Гори“, рекао је дечански игуман и додао да се то нарочито односи на владику Јоаникија и утамничне свештенике. „Они који су хтјели да их унизе затвором заправо су их још више узвеличали и прославили. То је потврда да је крст пут до истинске славе и Васкрсење“, казао је отац Сава Јањић, нагласивши да то потврђује древно искуство Цркве.. Игуман овог древног манастира који чува моштви Светог краља Стефана Дечанског нагласио је да је дубоко убијеђен да ће трпљење, смирење и упорност нашег народа у Црној Гори сигурно уродити плодом. „Тај плод ће бити побједа не за једну страну већ за читаву Црну Гору“ рекао је отац Сава Јањић. „Треба и оне који другачије размишљају задобити за Христа“, подсјетио је отац Сава и додао да то сада изгледа тешко, али не смијемо дозволити да нас обузме горчина или братска мржња. Архимандрит Јањић је нагласио да морамо знати да смо синови једног рода и да морамо да превазиђемо разлике уколико оне постоје. „Сигурно ће наша Црква учинити што стоји до ње али се надам да ће власти схватити да негирање основних права вјерницима и сукоб са Црквом није пут ка будућности Црне Горе”, истиче отац Сава. „Сигурно је да ће на крају истина побиједити“, поручио је из Високих Дечана отац Сава Јањић. Извор: Митрополија црногроско-приморска
  3. Да ко ће тјешити Јоаникија, кад из њега извире утјеха?! Он је наша утјеха! Он је утјеха и миру и правди, јер без правде мира нема. Јоаникије потврђује својим животом да мира без правде нема; такав је био и у раној младости, а и сада у својој скромности. И онда, када се звао Јован, као млад студент, личио је на Светог Јована Крститеља више него на студента. Већ се тада борио против разних Ирода. Ишло се тих дана у ул. Француску бр. 9, а ишло се и у Антикваријат у ул. Кнез Михајловој. Био је апостолски миран, а из њега је извирала правда и честитост; скромност а не многоглагољивост. Био је као тајни ученик Христов, зрелији од нас старијих. Није пропуштао Литургије Ваведењске. Пажљиво је слушао мудрост старијих и није истицао своју урођену горштачку мудрост. Обликовао је и допуњавао исту премудрошћу старијих. Била су то времена када је манастир, па и порта Ваведења, постала малена и уска. Прошле су године, а млади Јован, одлучио је о свом путу и узео тежак крст свог претходника, Светог Мученика ЈОАНИКИЈА., уз благи јарам Христа Спаситеља. Није погрешио Владика АМФИЛОХИЈЕ када му је тај јарам и бреме даровао. Сви смо знали да ће ЈОАНИКИЈЕ ТАЈ ЈАРАМ И БРЕМЕ ИЗНИЈЕТИ до самог трновитог врха ЦРНЕ ГОРЕ. Проницљив је митрополит Амфилохије као бистри извори Светигоре, а ако се у неког и преварио, у ЈОАНИКИЈА сигурно није. И брзо се у условима страшним, окрилио Матејем, Марком, Луком и Јованом. То су му крила орловска била, у кршу љутом, ђе се љута и отровна змија крила. Вратио се Јоаникије, у Отачаство своје, ту ђе орлови плету гнијездо своје, ђе мудраци змију гладе, а испод ње се вјешто ваде. Јоаникије је прави горштак, у њему је стално присутна оштрина и оштроумност. Карактеристика је то Црногорца и источних, горских мудраца. Али у њему обитава и благост, доброта, осјећајност, горска милост. Кад га је одредио митрополит за Горњу Црну Гору, он тамо ништа није нашао. И оно што је некад било, срушило се. Деценијама се радило, не би ли се и последње поништило. Да се чак и темељи изваде, да се цркве из ума људског поваде, да се сатре биће црногорско, да се “нови” појмови усаде; да Српство м о н т е н е г р и н с т в о постане. Можемо ли ми као људи, да представимо и замислимо, на што је Владика Јоаникије дошао? Многи су од нас били у Албанији Енвера Хоџе, првој званичној АТЕИСТИЧКОЈ држави на свијету. Вјерујте, овакве страхоте нијесмо виђели. Али, Владика дође…. Многе је цркве каменом обновио и многе темеље истражио, па и многе манастире у живот повратио. Поставља се питање, како је у ова тешка времена, времена крајње апостасије, неморала, плаћене пропаганде, нељудског па и скотског опонашања, као и модерног облика робовања – конзумизма, гдје је у сваком селу банка, али не и Црква, како је Владика ОБНОВИО, просветио, орадостио, отоплио, избавио, хиљаде и хиљаде људи, људских душа?!? Којим ли је он “доларима” купио те силне душе, које за њим беспрекорно иду, па и по цијену живота? Шта се то десило? Како то објаснити? Ми хришћани ово већ мјесецима гледамо са радошћу и усхићењем, са неизмјерном љубављу, а безбожници са страхом великим, са страхом смртоносним, спремни и да убију, јер то безбожници апостате, мрзитељи људског бића, не могу да разумију! То је Владика ЈОАНИКИЈЕ, ХРИСТОВ СЛУГА И ПОСЛАНИК, АПОСТОЛСКИ НАСЛЕДНИК. Та је благодат и харизма дата њему. Има ли још неки човјек данас на свијету, за ким иде тако народ? Био је некад Мандела и издржао дугогодишњу тамницу. Био је и Мартин Лутер Кинг, њега су убили, али ЈОАНИКИЈЕ је православни борац за слободу, за правду, за истину, за мир, за љубав међ народом, за поштивање другог и другачијег. Кад сте од Владике Јоаникија чули да је позвао хиљаде возљубљене браће на Грађанску НЕПОСЛУШНОСТ??? НИКАДА ! Кад је изговорио ријеч мржње према икоме??? НИКАДА! ЕТО, ТО ЈЕ ГРИЈЕХ ПРЕД ХЕГЕМОНОМ овога вијека, ето то је гријех владике ЈОАНИКИЈА пред ПОНТИЈЕМ ПИЛАТОМ нашег времена. То је моћ Антихриста који можда седи међу нама. Он се већ зноји, слабо дише, а највише му смета Светогорски, а још више Црногорски тамјан. Није случајно да је ових дана о томе извјестио папа Ратзингер. Овде” смета” ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ , он смета, јер тражи правду, а живи Истину. Он зрачи љубављу. На њему почива правда и истина и љубав Божија. ОН, Владика Јоаникије, има благодатну моћ, да ЉУБИ НЕПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ, а ТО БОЛИ! С друге стране, Владика не може, да воли Непријатеље ЦРКВЕ своје, јер би то било против народа Божјег, коме је Црква брод спасења. Зато, ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА? ОН НАМ ДАЈЕ УТЈЕХУ, ОН НАМ НОСИ МИР, ОН НАС ХРАНИ ЈЕВАНЂЕЉЕМ; СЛОВОМ БОЖИЈИМ. Он је наш” антиминс”, са којег нас храни, живим ТЕЛОМ и КРВЉУ самога Исуса Христа, за Православне истинитог Бога за живот ВЈЕЧНИ. Ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА? ОН је наша утјеха и данас када је пуштен из ТАМНИЦЕ, када га је дочекало хиљаде и хиљаде људи, жена и дјеце. ОН је био и јесте наша утјеха. Нас тјеши његово присуство, он је наша радост. Зликовце такви људи плаше, јер они нису у стању да приме МИР. Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија? Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија? Он је у центру своје пастве, Он је ЕПИСКОП И АРХИЈЕРЕЈ, као што је то био свети Василије Острошки, ког не тјешимо ми, већ ОН исцјељује нас! Да ЈОАНИКИЈЕ, Ти си на гори Тавору ,Ти си у свјетлости Преображења. Слијепци не виде свијетлост незалазног дана… Знај, Владико и Архијереју, да Зора пуца! Биће дана! Твој у Господу Архимандрит Данило Љуботина Истријан Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  4. Увече на дан Светог Василија Острошког ко на Христа ноћу дођоше полицајци да ухапсе Владику Јоаникија са свештенством јер су предводили Литију коју је оранизовао верни народ у Никшићу. Ко што против Господа Исуса Христа ништа не могоше доказати тако нити против Владике и свештенства не могу, али ипак их задржавају у притвору притом бијући верни народ по Црној Гори који изражава своју подршку Владици Јоаникију и свештеницима. Реч разума и мира Митрополита Амфилофија упућена данас поред кивота Светог Петра Цетињског да ли ће чути помраченог ума владари овог света који својим безумним поступком хапшења Владике и свештеника оскрнавише светињу дана Светог Василија Острошког, остаје да видимо. Да ли мисле на добро своје душе и својих породица они који се усудише на дан Светог Василија Острошког да подигну руку против светог живота Владике Јоаникија, свештеника а богами и против самог Светог Василија Осторошког. Зар су толико презрели Свеца Божијег из Острошке пећине Василија Чудотворца па мисле да Он сам Свети Василије Острошки неће одбранити и заштити своје слуге Владику Јоаникија и сво свештенство и верни народ на челу са Митрополитом Амфилохијем. Историја је већ забележила зверско убисто од стране комуниста Митрополита Јоаникија и преко сто свештеника после Другог светског рата, а и сад бележи да је отпочело ново страдање нашег Православног народа у Црној Гори на челу са Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем. Ко год је дигао руку на Свеца Божијег није добро прошао поготово ако се није покајао , тако да се надамо ће се након поруке мира и разума Митрополита Амфилохија да се уразуме и пусте Владику Јоаникија и свештенике , у супротном треба да знају да се са Светим Василијем Острошким није играти. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc
  6. На основу медијских и интернет вијести заиста сам очекивао нешто величанствено прије доласка на литију у Подгорици и Беранама, али када сам све то доживио, утисак је надмашио све што сам очекивао, рекао је за четрнаесту „Интернет литију“ архимандрит Иларион (Лупуловић) игуман манастира Драганац на Косову и Метохији. Архимандрит Иларион сматра да ће литије дугорочно утицати на све оне народе и људи који познају Његошев језик „И заиста се остварују Његошеве ријечи – Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“ Он је убијеђен да је то што се дешава у Литијама изворно-црквени покрет ка Богу. „Тај вход који освештава вријеме и простор једног мјеста јесте опипљива прилика да са Црквом стигнемо у Царство небеско“ рекао је отац Иларион присјетивши се једног занимљивог поређења. „Нешто слично литијама сам осјетио приликом испраћаја у вјечност блажене успомене патријарха српског г. Павла“ нагласио је отац Иларион рекавши да се у литији стиче утисак да је Царство небеско иза сваког ћошка. Игуман Иларион сматра да се ради о једном историјском феномену. „Могуће је да у читавој историји хришћанства простор Црне Горе није доживио такав покрет какве су литије“, нагласио је отац Иларион и додао да није потребно излагати нарочите аргументе за долазак на литију. „Људи само пратите оно што не знате, а што вас је довело литију, само то пратите и стићи ћете у Царство небеско“, закључио је отац Иларион. Извор: Радио Светигора
  7. Јучер су нас напустила два стуба Српске цркве у свештенству, у одлучним временима нашег црквеног хода и битисања, отац Момчило Кривокапић и отац Душан Колунџић. Њихови дарови Светог Духа остаће неизбрисани у новијој историји СПЦ. Више сам био везан за оца Момчила и његова духовна кретања. Он је матурирао, а ја сам те године уписао богословију. Биле су то године још мучне и напете у црквеном животу. Већ као студент, отац Момо нам је био примјер. И као чтец и као студент показивао нам је одређени правац и храброст, неустрашивост и доследну вјерност Христу. Шездесете године прошлог вијека биле су године провјере наше вјере у божански поредак човјека и Бога. Биле су то године нашег призива на служење Богу и народу у Духу Светоме, али и године нашег младалачког поноса, неустрашивости па и ината у души и срцу, како је то рекао недавно, новопрестављени отац Момо. Његова одлука да оде у свештени чин тих година, задивила је нашу генерацију. Отац Момчило је са витешким поносом узео свештенички чин, да би на „страшном мјесту могао постојати”. Није прошло много времена, а из Котора су стизале охрабрујуће вијести. Са поносом смо пратили његов ход, његова кретања, његове литургијске походе. Господ му је давао „силу прегаоца и махове жњетве”. Била је то заиста „Луча микрокозма” у надасве тада ЦРНОЈ ГОРИ. Сила и свједочанство ријечи, почела је да шаље и прве студенте теологије управо из те заиста Црне Горе. И Господ нам је показивао да се из немогућег може створити могуће. Више нећу да набрајам заслуге слуге Божијег, великог протојереја оца Момчила. Остало ће сам Господ наш Исус Христос набројати на дан Суда, када буде отац наш Момо чуо глас „Добри слуго и вјерни, у маломе си вјеран био, уђи у радост Господара својега”. ВЕЧНАЯ ТВОЯ ПАМЯТЬ ДОСТОБЛАЖЕНЕ И ПРИСНО ПАМЯТНЕ БРАТЕ НАШ МОМЧИЛО! Архимандрит Данило (Љуботина) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Христос Воскресе драга браћо и сестре! Радост Васкрсења је вечна и траје сваки моменат нашег живота и ту радост нико нам не може одузети. Живети пуноћом васкршње радости можемо само ако исповедамо веру православну и учествујемо у Светим тајнама Цркве. Нема веће радости од те него бити православни хришћанин и радовати се Васкрсењу Христовом као залогу свеопштег људског васкрсења. Господ наш Исус Христос својим славним Васкрсењем победио је троструког непријатеља рода људског грех, смрт и ђавола. Пакао је опустошио силаском у њега Васкрслог из мртвих Господа нашег Исуса Христа и душе праведника су узнесене у Царство небеско почевши од прародитеља Адама и Еве. Православна црква већ две хиљаде година прославља Васкрсење Христово као централни догађај наше вере око чега се заснива сав домострој спасења рода људског, јер ако Христос није васкрсао узалуд вера наша, узалуд проповед наша,каже Свети апостол Павле у Посланици Коринћанима и затим додаје :“ Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде превенац оних који су умрли, јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети.“ Сва лепота празника Васкрсења најелепше се доживљава на Васкршњој служби где кроз богонадахнуте црквене химне наша душа већ полако васкрсава да би се на Божанственој литургији сједнила са Васкрслим Господом Исусом Христом причешћујући се Његовим пречистим Телом и Крвљу. Од Васкршње вечери па све до празника Вазнесења сва богослужења почињу васкршњим тропаром (химном) „Христос воскресе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“. Тај најлепши од свих тропара певамо пуним плућима четрдесет дана колико је Васкрсли Господ Исус Христос ходао по земљи пре него се у слави узнео на Небеса. Такође, од Ускрса па се до Томине недеље у Цркви, али и у нашим домовима читамо посебно Молитвено правило о Ускрсу. Сва богослужења у Цркви почињу тим кратким, али дубоко садржајним Молитвеним правилом. Дакле Полуноћница, Часови и Мало повечерје почињу тим молитвеним Васкршњим правилом док у нашим домовима то исто Васкршње молитвено правило читамо уместо јутарњих и вечерњих молитава пред спавање. Наравно, кад смо кући у току Светле недеље, како се назива период од Васкрса па до Томине недеље, можемо кад год нам је срцу драго да читамо то предивно Молитвено правило и кроз њега да се наслађујемо сладошћу Васкрсења Христовог. У томе кратком Молитвеном васкршњем правилу налазе се предивне црквене химне које освежавају нашу душу радошћу Вечног живота. Не желећи их тренутно појединачно тумачити много је лепше да сви заједно у њима молитвено учествујемо ових дана до Томине Недеље поздрављајући једни друге : “Христос Воскресе – Воистину Воскресе!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа. Звучни запис разговора "Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин. Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст". "Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима." Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама" Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин. Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро." Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио. Извор: Радио Глас
  10. Са званичне интернет странице свете царске лавре манастира Хиландара доносимо звучни запис литургијске омилије високопреподобног архимандрита Методија, игумана хиландарског. Отац Методије је беседу изговорио у пету недељу Великог поста, 5. Априла 2020. Лета Господњег.
  11. Упокојио се у Господу архимандрит о. Лазар Витовнички. Царство му небеско! Управо јавио отац Димитрије, игуман манастира Тумане на свом фејсбук профилу. <iframe src="https://www.facebook.com/plugins/post.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fmanastir.tumane.9%2Fposts%2F898917323883925&width=500" width="500" height="172" style="border:none;overflow:hidden" scrolling="no" frameborder="0" allowTransparency="true" allow="encrypted-media"></iframe>
  12. Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића. Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота. Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу. Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно. Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама. Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави. Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл. Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама. Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице. Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске говорио је за Радио Светигору о снажном земљотресу који је јутрос, 22. марта, погодио Загреб, приликом кога је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег, као и зграда Црквене општине. Звучни запис разговора “У граду је завладала дупла паника, изазвана земљотресом и корона вирусом који је захватио и Хрватску. Уз Божију помоћ и узајамне молитве цијелог свијета надамо се да ћемо превазићи ову тешку ситуацију. Надамо се да ће ускоро на терен изаћи градска или републичка комисија која ће пописати насталу штету како би се обновило оно што је могуће обновити у самом граду. Надамо се да ће и наша црква бити узета у обзир, с обзиром да се налази под заштитом државе“, каже отац Данило и додаје да се споља на цркви оштећења не виде. “Оштећења у унутрашњости Саборног храма су велика, урушио се плафон и лустери, пали су украси у цркви, али колике су пукотине и колика је стварна штета то се сада не може рећи. Ово је врло тежак шок за све. Не може се објаснити шта све за собом носи један овакав ударац, као што је земљотрес, у стању коме се, због пандемије која влада, налазимо и ми овдје, али и цијели свијет”, казао је Радио Светигору отац Данило (Љуботина). Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  14. Беседа Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара у Недељу Православља, прве недеље Часног поста, одржана за манастирском трпезом. „Ови дани су најбоља школа побожности… у њима можемо у потпуности да разумемо тајну људског рода и тајну оваплоћења Сина Божијег, Господа Исуса Христа…“ Звучни запис беседе Извор: Манастир Хиландар
  15. У препуној сали парохијског дома Храма Св. Јована Владимира у београдском насељу Медаковић, 20. фебруара 2020. године одржано је духовно вече. На тему "Свештенство у савремено време" говорио је Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој гори. Звучни запис предавања Говорећи о свештенству уопште о. Стефан се дотакао и неких знаменитих свештеника у савременој историји, а међу њима говорио је и о почившем проти Дејану Дејановићу. О проти Дејану говорио је и протојереј Василије Војводић представљајући књигу "Наш прота - крстоносни протојереј Дејан Дејановић". Извор: Радио Слово љубве
  16. Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено). Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива. Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на: https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017: ***** " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере. - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије. - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања. - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве." ***** Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР View full Странице
  17. У Недјељу месопусну – Недјељу о Страшном суду, 23. фебруара, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани. Оцу Сави саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји: Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и ђакон Иван Црногорчевић. Током Литургије појаo је хор Богословије Светих Кирила и Методија из Призрена. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима се надахнутим пастирским словом обратио началствујући архимандрит Сава који је говорио о суштини прочитане јеванђелске приче која нас опомиње и говори о Страшном суду Божијем, али и која нас подсјећа какав требамо дати одговор на Страшном суду Христовом, будући да ће нам Господ судити по дјелима, али и прије свега по томе колико смо током овог нашег живота задобили лик Сина Божијег, колико смо се охристовили. Зато отац Сава у свом обраћању наглашава да сав наш живот треба да буде припрема, стално подсјећање и стално враћање наше свијести која је загледана у безграничну љубав и милост Божију којом смо створени, призвани у живот, којом живимо и којом нас Господ све воли. Почетни дио свог обраћања отац Сава је посветио првој и основној поуци ове јеванђелске приче, а то је да морамо показати љубав једни према другима: ,,Господ нас у овом Јеванђељу учи да морамо и требамо да покажемо љубав једни према другима, пре свега да би се удостојили да на та начин примимо дар љубави Божије. А љубав Божија, она је као сунце, сија и даје се свима, но, може да је прими само онај који отвори срце за свога ближњега. Зато је Господ тај коме чинимо, кад чинимо ближњем своме.“ Отац Сава даље подсјећа да је љубав Христова много више од емоција, будући да љубав Христова којом човјек треба да живи заправо значи потпуно нови начин постојања: ,,Зато ми хришћани постајемо чланови Цркве и на тај начин умиремо старом човеку и рађамо се у новом. Читави наш живот је управо испуњење тог и таквог крштењског завета и цео свој живот позвани смо, да сваког дана скидамо са себе старога човека и облачимо се у новога, просвећујући се животом и уподобљавајући се Господу Богу. Онај који задобије божанску љубав, он ће и према ближњима показати ту и такву љубав. Он ће знати да нахрани гладне и напоји жедне, да одене наге и прими странце, да посети и болесне, али и оне у тамницама. Чинећи то, чиниће самоме Христу Богу, препознајући Христа у ближњима својим“ – нагласио је отац Сава. Он је у свом даљем обраћању указао и на то да нас у основи Господ позива да оставимо себични и индивидуални начин постојања у којем нема простора за ближњег: ,,Господ нас позива да упознамо и видимо лик Божији у сваком човеку. Не само дакле у пријатељима, него и у непријатељима. Јер, они који су непријатељи Бога, они заправо не знају шта раде, као што је Господ и рекао онима који су Га разапињали. Господ је тај који нас посећује када смо болесни – исцељује нас, јер је Он наш лекар. Он је тај који је са нама у најтежим тренуцима када се осећамо напуштено и понижено. Дакле, Он чини нама, а ми чинимо Њему – чинећи другима. На тај начин живимо као један организам, као једна Црква Божија.“ Архимандрит Сава је напослијетку, на један сликовит начин направио паралелу између заједнице и Цркве – као тијела Христовог и органа и тијела људског које беспрекорно функционише када и органи служе у заједништву један другоме, док пак како отац Сава наглашава болест и дисфункција настају када један од органа престане да функционише правилно: ,,Тако је благословио Господ, да сви живимо као једно тело Његово. А у организму знамо да не може ниједан орган сам за себе да живи. Сваки служи другима. Када је поредак такав, нормалан, тада је и тело здраво. Насупрот томе, болест управо и настаје тада када један од органа не функционише правилно, када настане поремећај, онда се и цело тело разболи. Овај тренутак у којем живимо нас подсећа да једино са Христом, у Христу и кроз Христа имамо истинско постојање и да једино кроз Њега имамо истинску љубав са ближњима и да једино заједно живећи као једно тело Господње, као један хлеб узносимо се ка Оцу своме небескоме и ка Христу Господу“, закључио је архимандрит Сава Јањић. Након одслужене Литургије протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће уважени архимандрит Сава Јањић игуман манастира Високи Дечани заједно са Богословцима из Призрена и архимандритом Тимотејом игуманом манастира Вазнесење из Жичке Епархије предводити вечерашњу литију која ће кренути улуцама Подгорице у 19 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Групна Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у среду, 19. фебруара 2020. године, у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице. Звучни запис беседе Изложбу су, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог архиепископа српског приредили Задужбина Светог манастира Хиландара, Светогорски дом из Солуна и Музеј града Београда. Испред Светогорског дома у Солуну присутне је поздравио директор Дома и кустос изложбе Анастасиос Дурос. Поздравну беседу је одржао игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије који је истакао да је Свети Сава све то је чинио - "чинио да би спајао, а не раздвајао". Поставку је благословио и отворио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вече су својим музичким наступом обогатили млади уметници из групе „Фенечки бисери”. Посетиоци изложбе ће до 3. марта бити у прилици да виде групну поставку која даје савремени ликовни матреријал Светог Саве који на изузетно занимљив начин даје приказ светитеља. Изложба има путујући карактер и пре наше престонице била је постављена у галерији Светогорског дома у Солуну, а затим ће бити приказана у Бања Луци, а потом и у Црној Гори. Извор: Радио Слово љубве
  19. “Храна оних који се у Христу подвизавају је радост. Радост им храни душу, дух, ум, како би могли да усходе и предају себе Богу. Ниједан подвиг, ниједно уздржање, ниједна чежња, ниједна љубав не може да стигне до циља ако се не храни. Замислите некога ко жели да буде добар спортиста, а не једе – просто би се срушио. Управо то се догађа и сваком духовном подвижнику ако нема радости. Храна подвижника и стога и умилење и хранитељ јесте радост.“ Архимандрит Емилијан, Радост пропаст туге Извор: Епархија жичка
  20. Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске некадашњи посланик Српске православне цркве Европској унији у Бриселу био је гост Радија „Светигора“. Он је говорио о својим утисцима које носи са литија за одбрану Светиња које је предводио у Никшићу и Подгорици. Он каже да су литије у Црној Гори питање очувања хришћанске вјере у дехристијанизованој Европи. Звучни запис разговора Отац Данило који је студирао у Паризу, живио у европским градовима, каже да је плакао када је горио Нотр дам али да се не сјећа да су у истом том Паризу, у цивилизованој Европи, плакали када су горјеле наше светиње, на примјер Богородица љевишка која је грађена исто кад и Нотр дам, када је та иста Европа бомбардовала нашу земљу. Он додаје да од Косовске битке Европа за нама није плакала, она је нас искључила као да нисмо народ који је дао велики допринос хришћанској Европи. Извор: Радио Светигора
  21. Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске служио је данас, на празник Света три јерарха са цетињским свештенством и свештеномонаштвом Свету литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи рекао је да се данашњи празник у свијету празнује као дан свих хришћанских школа. „Мислим да је код Грка и национални празник, да се празнује као празник школског научног система. Данас празнујемо три највећа ума, највећа стуба хришћанске Цркве и хришћанске цивилизације уопште, непревазиђена до наших времена. Прослављамо Светог Василија великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог“, казао је отац Данило. Додао је да су то три стуба који у свом раду заокружују пратично све оно што јесте хришћанство. „Четврти вијек хришћанства довршио је сву хришћанску мисао, написао скоро све што је требало да се напише, формирао Символ вјере, у што ми хришћани вјерујемо. И написао све литургије које ми до дан данас служимо, као што је Василијева, као што је Златоустова, а и друге које су изашле из те црквене реторике и из тог књижевног и духовног жанра“, рекао је он. Отац Данило је нагласио да нас данашња искушења на неки начин подсјећају на вријеме Диоклецијана и Нерона. „Подсјећају нас на оне који нијесу знали да читају и да пишу оно што је њихов народ дубоко научио“, казао је он и додао да је све чудо у Црној Гори. „Чудо је и ова Богословија из пепела и згаришта, из мучеништва црногорског свештенства убијеног на правди Бога. Они су свјетила на небу. Митрополит Амфилохије, који није имао подршку данас има подршку коју није имао нико никада. Не вјештачку подршку, него подршку љубави, коју нико никада на овим просторима није имао. Он има подршку љубави свога народа“, закључио је отац Данило Љуботина. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...