Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1777 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије написао је песму посвећену Светој Софији у Цариграду. Благодарећи Инфо-служби Епархије зворничко-тузланске доносимо текст песме: Света Софија Света Софија поста џамија, а васцели свет, слуша и гледа из првог и последњег реда, и она вапије, где су моја чеда? Где су владари, које сам одгајила, где је свештенство, које ме благољепијем украшаваше, где су војници, који ме бранише, где су молитве светих, које ме Небом учинише? Где су глухи и слепи, који се у мени исцелише, хроми који усташе, неми, који проговорише? О, децо моја, из рода хришћанског и православног, поново без духовног Светионика остасте, а мене саму остависте. Где су моје Васкршње и Божићне Литургије, мозаици, који земљу на небо уздизаше? Све у трен неста и ја удовица остах. Где су свети патријарси, да Благословено Царство наговештавају? Где су безбројни хорови, који и ангелске надјачаваше? Где су покајници, подвижници и они скрушена срца, који овде утеху проналазише? О, туго, која моје срце испуни, јер нема оних који Бога траже. У мени се више света Софија не велича, без које у космосу безумље влада, куда и како сада? Ја стојим пуста и сама у тамну одежду одевена, жалећи за децом, које више нема, да разним путељцима и морима овамо ходе, да их моје величанствене куполе, Небесима узводе. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Експозе Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки. У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне интерпретације коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је као златна карика искована у поменутим Писмима. Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима концентришемо искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља. Севировска Христологија Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«. Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«. Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства које би конкретно постојало. Христолошка визија Светога Максима Свети Максим оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону. Христолошке теме Писама 1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је постао савршени човек. Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо XIV,536 A). 2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број. Порицање двојства природа после њиховог сједињења доводи до елиминације природа. Христос је после сједињења двојак у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D). 3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи раздвојене; оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење. Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти никада није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно истовремено постаје израз који указује на две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A). 4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C). 5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења. б) Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило. в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио по Домостроју, и притом никако путем природног закона. Свети Максим подвлачи чињеницу да у обадва случаја, то јест у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C). 6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења није била недовршена или несавршена. Не, она је била и довршена и савршена! А после сједињења она је не само остала природа божанска, него је још и постала природа човечанска. Другим речима, на природе које припадају ипостаси уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле темељ јединства две природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D). 7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма) користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B). 8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A). 9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то по броју, било то као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за своју ипостас, слично природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C). Писмо XIX Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде ради о делу (έργον) о и пракси (πράξις). У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је ово јединство по категорији ипостасно, и оно не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он] постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356). Актуелност теме ипостаси Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања линије која раздваја једну христологију од друге. Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим овим појмовима, с обзиром да природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити ван оквира саме ипостаси, Христове Ипостаси. Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује. На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја. По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи: а) Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417). б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају. Аналитичко – егзегетски метод Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно, са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном христологијом правдао би се доприношењем побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације. Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему. https://www.eparhijakrusevacka.com
  3. Предавање одржано на Међународном научном скупу византолога у Нишу јануара 2015. године. Поштована господо, позвани смо да, пред овим уваженим скупом, изнесемо, у најкраћим цртама, својеврсни увод у хришћанско схватање града и грађанствау Византији, и то у оквиру теме коју смо изабрали – "Небоземно грађанство Града Божијег". Тема града и грађанства је, као што је то свима добро познато, тема врло актуелна у цивилизацији и времену у коме живимо. Оно што, сматрам, може да представља значајан допринос хришћанског сведочења о овој теми јесте указивање на изворно хришћанске и, уз то, превасходно, богословске аспекте ове теме, који у научним, философским, антрополо-шким, социолошким и, уопште узевши, културолошким приступима често остају ван видокруга разматрања или, чак, потпуно пренебрегнути. Хришћанство је, од самих својих почетака, вера Града или, да се изразимо мало слободније, градска, урбана вера. Хришћанство, прва Црква се, почевши од Јерусалима, кроз апостолску проповед шири, у прво време, искључиво по градовима Римске империје, све до царскога Рима. То је историјски сасвим разумљиво, јер су градови, у Римској империји, били добро повезани мрежом путева, што земних што поморских. Уз то, градови су на Медитерану били средишта политичког, економског и културног живота тадашњег античког света. Градови као административна средишта постају и црквена средишта – седишта првих епископских столица Апостола и њихових ученика-прејемника, рукоположених епископа. Тако је, условно говорећи, "ад-министративна структура" прве и ране Цркве, пратећи административну структуру Римске империје, превасходно градска. У Римској империји, Хришћанство се јавља, пре свега, као градски феномен и покрет. Први Хришћани су, у великом броју, пуноправни грађани Рима, попут Св. ап. Павла, који се тог римског грађанства не само да није одрицао, већ се на њега и позивао, сматрајући га привилегијом: И кад га притегоше каишима, рече Павлекапетану који онде стајаше: Човека Римљанина, и неосуђена, зар вам једозвољено да бијете? А када то чу капетан, приступи заповеднику и јави,говорећи: Пази шта ћеш чинити, јер овај човек је римски грађанин. Азаповедник приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече:Да. А заповедник одговори: Ја сам за велику цену ово грађанство добио. А Павлерече: А ја сам се и родио у њему (Дап. 22, 25-28). Хришћанство је, дакле, од самог свог настанка нераздвојно од исто-ријског града и његовог постојања, оно природно и органски расте и развија се у његовом "ткиву" – културолошком, социолошком, цивили-зацијском. То би био тајисторијски аспект хришћанског искуства града и он је веома значајан и незаобилазан, али, премда нужан и чињеничан, није, рекли бисмо, у једном дубљем смислу, и превасходан. Постоји и други аспект хришћанског искуства града који је пресва-ходан и претежан, а то је оно што се у хришћанском богословљу назива есхатолошким, тј. оним што се односи на метаисторијску стварност Цар-ства Божијег и вечности Бога Живога. Штавише, Град као Град Бога Живога (Јевр. 12, 22) јесте сама тајна Хришћанства као Цркве. Св. ап. Павле директно поистовећује Цркву са Градом Бога Живога и Јерусалимом Небеским, па говори Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду БогаЖивога, Јерусалиму Небескоме, миријадама анђела, Свечаном сабору и Црквипрвородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршенихправедника, и Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крви очишћења (Јевр. 12, 22-24). Овде, дакле, видимо апо-столску дефиницију хришћанскога Града. Тај Град је сабран око Бога Жи-вога, и Исуса Посредника Новога Завета. Тај Град је свечанисабор и Црква првородних око Бога Живога и, сасвим очигледно, он је превасходно не-бески, метаисторијски, есхатолошки. То је живи Град око Бога Живога и сачињавају га миријаде Анђела и духови савршених праведника, тј. сви Свети од памтивека. Необично је важно што Св. ап. Павле о том Граду говори у пре-зенту, у садашњем времену, а не у футуру, у будућем времену. То значи да тај Град, по благодатном искуству Цркве, јесте, постоји већ сада. Али, не на начин историјског, већ метаисторијског постојања, са тим да ми, људи, у историји можемо не само да га познамо, већ и да можемо да постанемо његови грађани, већ овде на земљи, разуме се по благодати Божијој, по дсару Божијем. То је стварни, благодатно већ присутни у историји мета-историјски, есхатолошки Град, а не утопијски Град некакве магловите и недостижне, идеалне будућности која заправо неће наступити никад. Црква, као саборно Тело Христа Богочовека, јесте тај живи Град, јер је Христос, по богопознањском искуству Цркве, Земља Живих. Зато за Цркву говоримо да је и Небеска и земаљска, тј. Небоземна, јер као Тело Христа Богочовека обухвата и Небо и земљу, и есхатон и историју, и време и вечност. Постајући члан Цркве, човек постаје и грађанин тог небоземног Града историјско-есхатолошког Тела Христовог. И грађанство које про-излази из припадања том небоземном Граду је, такође, небоземно. Хриш-ћани стога живе небоземно: Небом на земљи, приносећи и узносећи све што је земаљско ка Небесима. Према томе, Хришћанин је као члан Цркве, као лични уд саборног Тела Христовог, грађанин Неба и земље истовремено. Његово грађанство није ограничено само на овај свет, није само историјско, већ превасходно произлази из његове учлањености у Тело Христово које саборни небо-земни Град, те је оно и есхатолошко. Човек, у хришћанској антропологији, управо због те двострукости идентитета – јер је створен од праха земаљског, али по образу и подобију Бога Живога (1. Мојс. 1, 27) – никада не може бити сведен само на овај свет и његове категорије. Исто тако, и човеково грађанство не може бити сведено само на град овога света, јер је човек-Хришћанин, увек, истовремено и суграђанин Светих (Еф. 2, 19), тј. Неба, Царства Божијег, Града Божијег. Ове темељне антрополошке претпоставке имају суштинске имплика-ције и на хришћанско схватање и искуство друштва, односно друштвеног живота у историји. Небоземна, историјско-есхатолошка антропологија Хришћанства даје природно небоземну, историјско-есхатолошку социоло-гију. Ако је циљ живота боголиког човека – преображење, обожење и спа-сење кроз благодатно-подвижнички живот у Цркви – Телу Христовом, онда такав мора бити и циљ људскога друштва које је сачињено од бого-ликих људи-личности, јер је човек по своме најдубљем боголиком идентитету биће заједнице. Дакле, у хришћанском искуству историје и људско друштво, сви људи и народи су призвани да постану чланови и удови космичко-историјског и есхатолошког Тела Христовог. То је смисао заповести о оцрквењењу света, коју Господ Исус Христос, пред Своје Вазнесење, упућује Апостолима: Идите, дакле, и нау-чите све народе, крстећиих у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), да би сви народи и људи који их сачињавају постали суграђани Града Бога Живога, Небескога Јерусалима. Управо ради овога је на предвечном Са-вету наумљено стварање света и човека, ради овога је Света Тројица ство-рила свет: да би свет постао Црква Божија, Дом Очев, Град Бога Живога. Према томе, Црква као Град Бога Живога, њен богослужбени литургијски Култ – Божанска Евхаристија је извор Хришћанства као исто-ријске културе и цивилизације, тј. хришћанског преображавања историј-ског земаљског града у икону Небескога Града, колико је то у историји могуће (услед ограничености тварношћу и палошћу), уз трезвено чување од упадања у хилијастичко-утопијско искушење пуко спољашње, пуко ис-торијске изградње "Града Божијег на земљи". Као што је Божанска Литургија – Евхаристија, као Света Тајне саме Цркве, "средиште" живота Цркве, њене културе и њеног историјског стваралаштва, тако је и храм Божији у коме се служи Божанска Евхари-стија – средиште хришћанског града. Око храма Божијег се зида, развија и шири хришћански град у историји, извирући својом градском културом и цивилизацијом суштински из литургијског Култа Цркве, из Божанске Ев-харистије као Свете Тајне Цркве и Царства Божијег, Свете Тајне небо-земног Града Бога Живога. О овом логосном (словесном) концепту архитектуре у Хришћанству и његовој цивилизацији, најбоље сведочи архитектонска структура хришћанског манастира, од првих општежитељних манастира у Египатској пустињи 4. и 5. века све до средњовековне Свете Горе или нововековне Оптине пустиње у царској Русији 18. и 19. века. У средишту манастира, манастирског комплекса налази се храм Бо-жији, а око њега се граде, развијају и умножавају манастирске зграде са ко-нацима и помоћним здањима, који су, са спољашње стране, ограђени бедемима. Општежитељни манастир је у маломе икона Небескога Града на земљи: манастирски "град" иконизује и предображава есхатолошки Нови Јерусалим. У Хришћанству и његовом иконичком виђењу света и историје, сваки земаљски град, саткан око храма Божијег, око Евхаристије и Цркве, јесте икона Небескога Града – Небескога Јерусалима, Града Бога Живога, почевши наравно од Константиновог града – Константинопоља, као "града цара и Сената", престонице Ромејскога (Византијскога) царства, истове-тног са хришћанском икуменом (васељеном). И сваки земаљски град је, преко своје помесне Цркве, заснован у тајни Небескога Града, и призван да историјски узраста ка њему и његовим есхатолошким висинама. Та новоје-русалимска, небиземна вертикала формативна је за хришћанску идеју и искуство Града у историји. Све што се у историји видиво гради уграђује се у невидиви Град Божији Есхатона. Хришћански град је живо сведочанство дејства преображујуће Божанске благодати у историји. Ко су, онда, у црквеном искуству, истински грађани Града Божијег, Небеског Јерусалима? Светитељи су житељи и грађани Неба, Царства Божијег, Града Бога Живога, не само после свога упокојења, већ и за време свога историјскога земаљскога живота, јер је њихов живот и њихово биће прожето нестореним енергијама Божијим. Светитељство је у том смислу једино истинско и узорно небоземно грађанство достојно човека: дакле, светитељско грађанство, а не секуларистичко грађанство постхришћанске цивилности које свој идентитет заснива, у основи, на негирању хришћан-ског откривења и опитно потврђене истине о човеку као небоземном грађанину Града Божијег. Светитељи, као истински грађани Царства Божијег, већ овде и сада у историји, живо су сведочанство нераздвојне везе подвижништва, мистике (тј. благодатног виђења и богопознања) и истинског грађанства Града Бо-жијег, које је исто што и благодатно обожење и спасење у Христу. Хришћани су призвани да, у Цркви, постану грађани Неба које се, у оваплоћеном Логосу, спустило к нама и населило међу нама; да већ сада и овде, у Светој Литургији и светим врлинама Цркве, живе на небески начин. Промена начина постојања (тропос ипарксеос) од билошког у еклиси-олошки и есхатолошки јесте сама суштина преображења и обожења твар-ног оним што је нестворено, тј. Божанским енергијама, што, по Оцима Цркве, и јесте спасење. То је, дакле, онај афирмативни, катафатички аспект хришћанске идеје историјског Града, заснованог на Небеском Граду и узрастању ка Небеском Граду. Али у Хришћанству постоји и онај други аспект односа према историјском граду који бисмо назвали подвижничким или, чак, апофатичким. А то је искуство несводивости човека, управо због горе поменуте историјско-есхатолошке двострукости његовог идентитета само на историјски град, на град овога света чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31). Св. ап. Павле о томе богословствује на наглашен начин: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14). Дакле, човеков боравак на овој земљи је, услед смртности човекове, привремен и пролазан, као што је, само по себи и само за себе, привремено и пролазно све што је у овоме свету. То важи и за историјски град овога света, и све што му припада. Човек се не може и не сме свести на овај свет, не може и не сме се свести на овосветовни град, не може и не сме се свести на дела руку својих, било да се ради о науци, философији, уметности, култури, економији, технологији... ма колико да је свако од ових многих људских благословених стваралаштава вредно по себи и ма колико да су сва она вредна узета заједно. Апостол јасно каже: овде немамо непролазни град, већ ишчекујемо и крећемо се, подвизавамо се ка оном једином непролазном Граду – Граду Бога Живога, Царству Божијем, чекајући Други долазак Христов и испуњење смисла историје. То је оно о чему нам говори и Откривење Јованово и његово благодатно сведочење о Вечном Граду Бога Живога, Новога Јеруисалима, који силази са Неба од Бога(Откр. 3, 12). Да не говоримо о томе да може да се деси, као што се то много пута до сада у људској историји и дешавало, да град људски, ма колико по својој историјској спољашњости био напредан и раскошан, може да, услед греха и непокајаности његових становника, постане место страсти, порока и свакоје нечистоте, место гнусобе опустошења, као што су то, како ви-димо из библијске историје, постали градови Содом и Гомор. И да, онда, као такав буде препуштен неповратном уништењу, тако да му се ни трага у историји не познаје. Страшне библијски повести о пропасти и уништењу Вавилонске куле, којом су људи покушали да досегну до Неба помоћу дела руку сво-јих, као и о пропасти Содома и Гомора опомињу нас да земаљски град, његова култура и цивилизација, нису никаква вредност по себи, а још мање да сме да постане идол коме људи треба да се клањају или приносе жртве ради његовог све већег напретка, богаћења или моћи, као што видимо да се, и у наше време, дешава са моћним земаљским градом цивилизације која себе назива "глобалистичком", "једином универзалном" или цивилиза-цијом "без алтерантиве". Да се, за тренутак, вратимо на хришћанско апофатичко искуство непостојаности земаљскога града. Хришћанство се врло убрзо, пошто је у време првог хришћанског цара Константина I Великог постало званична вера Источног римског, Ромејског царства, Новог Рима, суочило са новим искушењем везаним управо за чињеницу престанка прогона Цркве и масовног прилажења Цркви доскорашњих многобожаца и незнабожаца широм царства. Било је то искушењеунутрашње секуларизације самог Хришћанства, чије су средишта опет били градови царства, услед склоности аристократије и богатијег градског становништва да се Хришћанство прихвати на спољашњи и номиналан, формалистички начин, без унутарњег преображења чиатвог начина умовања и живљења. Већ у другој половини 4. века у саборној свести Цркве долази до освешћења проблема духовне опустошености градова, и то сада градова хришћанске цивилизације. У Цркви се јавља, како је богословствовао о. Георгије Флоровски, "есхатолошки покрет отпора" – монаштво, које ду-ховној пустињи секуларизованог градског Хришћанства претпоставља стварну географску пустињу у којој се, изнова, опет, око храма Божијег и Евхаристије која се у њему служи, граде монашки градови као иконе и предображења Небескога Јерусалима. Монашки градови постају духовни мотор хришћанског царства и његових градова. Градови, тј. градски Хришћани почињу да долазе по духовни савет, помоћ и руковођење у монашке пустињске градове, код пустиножитељних грађана Неба, монаха-подвижника Цркве. С друге стране, и монашки градови – општежитељни манастири из пустиње долазе у само средиште градова, чак и у престоницу Константинопољ, у коме ниче знаменити Студитски манастир који ће кроз историју дати велики број подвижника и Светих, попут Св. Теодора Сту-дита, урбаног Свеца par excellence. Монаштво и монашки пустињски град јесу апофатичко ревнитељско одрицање од овога света и његовог земаљског града, не зато што је овај свет и његов град нешто што треба да буде уништено, него, напротив, ради духовног исцељења, обновљења и спасења света и града, јер, како вели Св. ап. Јован Богослов, Бог је толико заволео свет да је Сина Свога Јединород-нога дао за живот света (Јн. 3, 16; 6, 51) и његовога града. Ово монашко есхатолошко против палога света, за свет обновљени и спасени у Христу постало је сама суштина истинског хришћанског односа према свету и ис-торији, сами етос хришћанске саборне вере православне, не само за монахе већ за све истинске Хришћане православне. Ова катафатичко-апофатичка динамика Града и пустиње, царства и монаштва, одрицања од света палог и потврђивања света обновљеног и спасеног у Христу Богочовеку је била суштинска за развој хришћанске цивилизације, и на Истоку, и, на свој начин, на Западу, где ће се, пак, на основу богословске теорије Блаженог Августина „О Граду Божијем" (De civitate Dei, око 420. године), после Раскола из 1054. године, развити спе-цифична црквено-политичка концепција која ће, у облику "римске идеје", одступити од ромејско-византијске идеје града и грађанства, заквашене библијско-пустињским Предањем, тј. од источно-хришћанског искуства симфоније Цркве и државе, каква је практикована, са успонима и падо-вима, постигнућим и неуспесима, током једанаест векова историје Ромеј-скога царства. Римска идеја Града, тј. „државе Божије“ на земљи ће, после хуманизма и ренесансе, у разноликости својих дехристијанизованих форми, током нововековне историје дати у западнохришћанској цивилизације разноврсне хуманистичко-секуларистичке утопије, све до комунизма у 20. веку и глобализма у 21. веку. Хришћанство је, због ове динамичке напетости између стваралачког живљења у непостојаном граду на земљи и подвижничког ишчекивања по-стојаног Града на Небесима, непрестано у стражењу, непрестано у ствара-лачком и критичком преиспитивању свега што је од овога света, непре-стано у кретању и расту ка Небу, ка Царству Божијем, ка Христу Парусије, јер по речима Св. Ап. Павла, ми живимо Христом у историји, али је наше истинско живљење, истинска заједница, истински Град на Небесима (Филипљ. 3, 20). Хришћанско искуство града је засновано, дакле, на историјском и есхатолошком схватању и искуству, теорији и пракси јединства Града Небеског и Града земаљског. И то не на дуализму историјског и есхатолошког, који би се превладавало тек пуко символички, већ на динамичкој синтези историјског и есхатолошког, земаљског и небеског. Јер нити земаљско може да постоји без небеског као своје чврсте есхатолошке основе, нити небеско за човека има своју заснованост ако нема земље, јер би онда било разоваплоћено, нестварно, без свог историјског "тела". У православном схватању Града, за разлику од западнохришћанског, нема дихотомије између сакралног и профаног: град историјски расте из храма Божијег, који је постављен у средиште града као есхатолошки извор Воде живе и вечнога живота грађана земаљскога града у историји. Ту небоземну синтезу Хришћанство, Црква изводи директно из речи Господњих, из Оченаша: "Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу". Зато Свети Сава у прологу свог "Законоправила" – "Номоканона" наводи управо Молитву Господњу – Оченаш, да би нагласио да се земаљ-ско уређење заснива на вољи Божијој, а не на људској; да се историја заснива на Царству Божијем и ономе што је вечно, потврђујући тиме јединство Неба и земље у Цркви као Телу Христовом. Свети Сава овде не измишља ништа ново већ само, у условима посебности српске историје, усваја и примењује византијско искуство симфоније Цркве и државе у преображењу света и историје. Академик Димитрије Богдановић је, у својим медиевистичким сту-дијама, убедљиво показао да је Свети Сава, прихватајући веру православну заједно са њом прихватио и читав византијски црквено-политички и кул-тно-културни модел и концепцију историје, која преко цара Јустинијана има свој континуитет са царем Константином Великим, а преко њега као "тринаестога Апостола Цркве", како су га називали Оци Цркве, са апо-столским Предањем јеванђелског преображавања света и историје. Свети Сава је делатни и стваралачки прејемник византијског пре-дања земаљскога града и грађанства заснованог на Небеском Граду и не-беском грађанству. Код Светога Саве и код оца му Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање очигледно је исто монашко, апофатичко одрицање од земаљскога царства и града, али не ради његовог одбацивања него ради његовог заснивања на Небу и Царству Божијем, и његовог преображења и уподобљења, у мери у којој је то у историји могуће, Небу и Царству Божијем. То је сама основа светосимеоновско-светосавског црк-веног завета који представља духовну осу и вертикалу српске хришћанске историје. Тај светосимеоновско-светосавски завет ће у 14. веку Св. кнез Лазар, заједно са косовским Мученицима, саборно развити и употпунити у Косовском боју и свом косовскозаветном опредељењу за Царство Божије и Небески Град, Вечни Јерусалим. Косовски црквени завет није био, нити јесте одрицање од богодане земаљске Отаџбине, већ постављање земаљске Отаџбине у контекст Небеске Отаџбине кроз одбрану земаљске Отаџбине до мученичке смрти, а ради задобијања Царства Божијега, по речима Господњим: "Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се сви прододати" (Мт. 6, 33). После Св. кнеза Лазара и косовских Мученика за Крст Часни и Слободу Златну, Косовски црквени завет засни-вања земаљске Отаџбине, земаљског Града, на Небеској Отаџбини, на Цар-ству Божијем, на Небеском Граду, постаје основни покретачки и смисло-давни чинилац српске хришћанске историје. Есхатолошко-историјски завет Св. кнеза Лазара је исти, у Новоме Завету заснован и Новим Заветом прожет, црквени завет као и завет Св. Стефана Немање – Симеона Мироточивог, и као завет Св. цара Константина Великог. Научна византологија, и источна и западна, свака на свој начин, дале су огроман допринос проучавању, познавању и разумевању византијске историје, културе и цивилизације. Оно што се, ипак, мора приметити јесте да у свим тим истраживања, са ретким изузецима, као да недостаје онај богословски увид о самој суштини хришћанско-византијског поимања и искуства Града као историјског тела оваплоћеног Логоса – Свете Прему-дрости Божије, о тајни те библијске вертикале: Град Небески – град земаљски, Град Горњи – град доњи, Град Божији – град човечији. Међутим, реч хришћанског православног богословља је незаоби-лазна у разматрању теме града у Византији или византијских градова у историји, јер се тајна града и тајна историје не може разматрати само на основу античког концепта града и историје, нити пак само на основу нововековног (постхришћанског) концепта града и историје, дакле без и мимо Откривења Божијег о есхатолошком Граду Небеском као циљу и смислу историјског града земаљског. Тајну византијског поимања и искуства града у историји је немогуће појмити без црквено-благодатног опита Духа Светога Који, у дан Свете Педесетнице, силази на Апостоле и ствара Цркву као мистички нуклеус космичко-есхатолошког небоземног Града Божијег и човековог; без благо-датног познања тајне дејствовања Божијег Промисла у историји и тајне богочовечанске синергије – сарадње Бога и човека на преображењу исто-рије, свеколике твари у небоземни Град и Дом Очев и човеков. Закључак Да закључимо наше уводно излагање на тему "Небоземног грађан-ства Града Божијег". Сама идеја града и грађанства, у евроазијској култури, дубински је хришћанска, заснована на христологији и еклисиологији. Хришћанско поимање, схватање и искуство града и грађанства у ис-торији је неупоредиво дубље од било каквог пуко научног, философског, антрополошког, социолошког или психолошког приступа који не узима у обзир чињеницу Оваплоћења Бога Логоса и Цркве као Његовог историјско-есхатолошког Тела које собом обухвата Небо и земљу, вечност и време. Без хришћанског православног богословља немогуће је схватити не само тајну града у византијској историји, већ тајну Града у људској историји уопште. Глас сведочења Цркве и хришћанског православног богословља је неопходан и суштински важан данас у време убрзаног свођења свега небоземног искључиво на земљу; небоземне Икономије (Домостроја) спасења на пуку земаљску економију; свега узвишеног и непролазног само на оно што се може произвести, купити, потрошити и појести, јер једино Хришћанство још увек чува изворну идеју и искуство земаљскога Града заснованог на тајни Небескога Града, Новог Јерусалима. Једино Црква може да се, кроз сведочење неизмерног богатства апостолско-отачког Предања и кроз нову, сведочанску и делатну проповед Јеванђеља Хри-стовог људима у Граду (и градовима) савремености, супротстави убрзаном претварању обездуховљеног Мегалополиса (великограда) постхришћанске садашњости у духовну Некрополу (мртвоград) постхришћанске и анти-хришћанске будућности. Извор: Српска Православна Црква
  4. На празник Светог и богоносног оца нашег Стефана Пиперског. 2. јуна 2020. лета Господњег, навршило се четрдесет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, у трон многострадалне, али увек васкрсавајуће Богом чуване Епархије бањалучке. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић) је рођен у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у месту рођења, а седми и осми разред у Санском Мосту, где потом похађа гимназију. Половином 1964. године, одлази за искушеника у манастир Рача (Епархија жичка). Замонашен је у манастиру Липље (Епархија бањалучка), 9. јула 1967. године. Исте године, уписује се у Богословију у манастиру Крка коју завршава са одличним успехом 1971. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бањалучки Андреј 14. јануара 1968. године, у Саборном храму у Бањој Луци. После завршеног четвртог разреда Богословије, јерођакон Јефрем је рукоположен на Духове, 14. јуна 1970. године у чин јеромонаха, у истом храму и од истог епископа. По завршетку богословије 1971. године, упућен је на даље школовање у Московску духовну академију, коју завршава са одличним успехом 1975. године, са звањем кандидата богословља за дипломски рад Учење Светог Василија Великог о монаштву. Звањем синђела одликован је 1975. године. Исте године прелази из Бањалучке епархије у свезу клира Епархије далматинске и причислен је у братство манастира Крка. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ од 2. 1975. године, синђел Јефрем је постављен за суплента Богословије „Света Три Јерарха“ у манастиру Крка. Поред ове дужности у Богословији је обављао и дужност васпитача, а потом и главног васпитача. У манастиру је имао послушање в. д. пароха, манастирске парохије у Кистању и руководио делом манастирске економије. За викарног епископа моравичког изабран је 1. јуна 1978. године. Хиротонију су обавили 17. септембра 1978. године, Патријарх српски Герман, Епископ жички Стефан и Епископ далматински Николај у Саборној цркви у Београду. После две године изабран је за епископа бањалучког. Устоличење Епископа Јефрема обављено је у Бања Луци у Саборном храму Свете Тројице 1. јуна 1980. године, од стране Епископа сремског Андреја као изасланика Светог Архијерејског Синода, а у присуству Митрополита дабробосанског Владислава и преосвећене господе епископа: далматинског Николаја, нишког Иринеја, тимочког Милутина, лепавинског Јована, зворничко-тузланског Василија и аустралијско-новозеландског Василија, те већине свештеника Бањалучке епархије и великог броја верника како из Бање Луке тако и ширег подручја епархије. За четрдесет година неуморног архипастирског служења Владика Јефрем као духовни отац и архипастир поверене му пастве неуморно ради на духовном препороду поверене му пастве, са друге стране, видна је и обнова порушених и градња нових храмова. Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  5. Драга и поштована браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже Бог! Имамо изузетну прилику да прва "пилот" емисија ТВ Живеречи буде отворена разговором са Преосвећеним Епископом крушевачким Господином др Давидом (Перовићем) и то на веома битну тему "Савремени човек и савремени свет". Са овим предавањем отварамо серију, ако Бог дâ, разговора о вери, читања акатиста, културно-уметничких и хуманираних садржаја. Надам се да ћете подржати ово и да ћете се активно укључити. View full Странице
  6. Драга и поштована браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже Бог! Имамо изузетну прилику да прва "пилот" емисија ТВ Живеречи буде отворена разговором са Преосвећеним Епископом крушевачким Господином др Давидом (Перовићем) и то на веома битну тему "Савремени човек и савремени свет". Са овим предавањем отварамо серију, ако Бог дâ, разговора о вери, читања акатиста, културно-уметничких и хуманираних садржаја. Надам се да ћете подржати ово и да ћете се активно укључити.
  7. У суботу 20. јуна 2020. године када наша Црква празнује Светог свештеномученика Теодота Анкирског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Петка, надомак Лазаревца, Архијерејско намесништво колубарско-посавско. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Св. Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић; архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, протонамесник Влада Димитријевић, протођакони Дамјан Божић и Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. За благољепије Сабрања постарао се хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Литургији је присуствовао директор Канцеларије за срадњу са црквама и верским заједницама господин Милета Радојевић. Обративши се сабрању надахнутим тумачењем данашњег Јеванђеља, шумадијски Првојерарх подсетио је на грех осуђивања ближњих, коме смо сви тако склони. “Савремени човек себе увек оправдава и издиже изнад других. Такав човек је горд и стално осуђујуе друге. Смирен човек све друге држи изнад себе и не осуђује никога. Наравно то могу само велики и Духом просвећени људи, који су победили гордост и живе Јеванђелским животом. Човек не треба да суди другоме зато што он није судија, него је Бог тај који суди. Па ипак, ми често осуђујемо друге, судимо им, али не желимо да други суде нама. Уместо што осуђујемо ближње потребно је да њихове грехе покријемо молитвом и подвигом. Потребно је да сами уђемо у себе у своје срце и видимо шта се налази у њему и ко обитава у њему. Тада се често покаже да је грех за који смо осудили ближњег много већи у нама, или како то каже Јевађелска поука, да је грех у другоме трун, а у нама брвно. Зато је потребно да прво исправимо себе па онда другога. Само исправан човек, онај који живи у заједници Божијој, могао би да другога саветује и укаже му на грешке које чини. Али ово нема везе са осуђивањем, већ са жељом да се други поправи и врати на исправан пут. Исправљање другог је увек на корист, а осуђивање на пропаст. Најбољи начин да исправимо и спасимо оне око нас, како то сведоче и свети оци и учитељи Цркве, је да прво исправимо и спасимо себе”, мудро је, као Архипастир, Владика Јован посаветовао сабрано стадо у Петки. Извор: Епархија шумадијска
  8. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је манастир Тумане у суботу, 20. јуна 2020. године, у пратњи домаћина, Епископа браничевског г. Игнатија. Преосвештену господу епископе дочекао је игуман тумански Димитрије са братијом. Епископ Иринеј је целивао мошти светитеља Зосима и Јакова, и поклонио се чудотворној икони Пресвете Богородице. Са благословом владике Игнатија, игуман Димитрије је Епископу бачком г. Иринеју уручио на дар честицу моштију преподобног Јакова Туманског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. -Ава Јустин, апостол свога времена- Ако је постојао човек у нашем роду и у нашем времену ван граница наше земље и Цркве, који је читавог свог живота будно слушао зов Христов и одазвао му се свим својим бићем то је био Свети Ава Јустин Ћелијски и Врањски, изданак породице која је седам колена уназад давала свештенике, одрастао у дому молитве у близини манастира Светог Прохора Пчињског. Поред школовања у Београду и иностранству, главни извор његовог духовног бића је благодат Божја, истакао је бачки архијереј Г. Иринеј на литургијском сабрању 23. Септембра 2020. Лета Господњег у свештеној обитељи манастира Ћелије. Сви који су имали прилике, а и ја недостојни сам био тога удостојен, сећају се како је богослужио. Не овде, у овом храму, који је толико желео, толико за њим чезнуо и оставио га као свој аманет својим духовним потомцима и своме манастиру Ћелијама. Сећамо се са каквим је сузама и молитвеним уздасима богослужио, са каквом душом која гори пред Господом као неугасива светиљка. Исто тако сви се сећамо његових беседа, омилија, његових литургијских проповеди. Проповедао је у скромном ћелијском Светоархангелском храму, најчешће пред релативно малим бројем монахиња и свега неколико људи из оближњих села тако надахнуто, истинољубиво, очаравајуће за душе слушалаца. Да је служио у Светој Софији у Цариграду, Исакијевском саборном храму у Петрограду или у Храму Христа Спаса у Москви, не би говорио другачије. Старац Јустин је знао да сведочити љубав, правду и истину Христову јесте његов вечни задатак – поделио је своја сећања на духовног му оца Владика Иринеј. У личности Аве Јустина остварује се оно што је он говорио за Светог Јована Претечу Господњег и друге светитеље, а то је да су у њима спојени дарови Духа Светога и све врсте подвига, које се своде на подвиг вере и љубави према Господу Христу, према Светој Тројици, али и према творевини Божјој и ближњима. Био је носилац Божје благодати, али и свих облика подвижништва. Ава Јустин је био апостол свога времена, ходајуће – живо јеванђеље, онај који га сведочи свим својим бићем и шири га по свету. Ако је до неустрашивог исповедања вере, он је ту. Ако је до страдања за веру Христову, он је опет ту. Али, највише је у свету познат као теолог, велики отац и учитељ Цркве нашег времена. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, истакао је Епископ бачки Г. Иринеј. Како је реч Оца Јустина надахњивала боготражитеље за његовог живота, тако данас чине његове књиге, а још више његове свете мошти. *Прилог сачињен из архиве наше интернет странице, а оригинални прилог у целости прочитајте ОВДЕ
  10. Из архива доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја на тему "Црква - светајна Христова" које је одржао у недељу 11. јуна 2017. године, у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Извор: Радио Светигора
  11. Данас око 17 сати, архијерејском намеснику пљеваљском протојереју-ставрофору Саши Јањићу уручен је позив да се ујутру у 9 сати јави у станицу граничне полиције у Пљевљима. Судећи по актуелним дешавањима у Црној Гори и прогону Српске Православне Цркве и њеног свештенства, постоји оправдана бојазан да ће свештенику Саши Јањићу сутра бити уручено решење о депортацији. Одмах након уручивања полицијског позива, народ Пљeваља и околине се почео окупљати око храма Светог великомученика Георгија на Гукама, где свештеник Саша Јањић живи са супругом и две ћерке, у знак подршке свом свештенику. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије апелује на надлежне органе да покажу минимум људскости и обуставе све поступке који уносе смутње и немир у народ. -Народ пљеваљског намесништва Милешевске епархије узнемирен је вешћу о могућности прогона свога свештеника. Надлежни треба да учине све да сачувају мир међу народом, а не да досипају уље на ватру вршећи репресију над својим народом и његовим свештенством, нагласио је Епископ милешевски г. Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  12. Град Ваљево и ове године свечано је обележио своју крсну славу – Друге Тројице. Светом Архијерејском Литургијом у Храму Васкрсења Христовог началствовао је администратор Епархије ваљевске Епископ шабачки Г. Лаврентије, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија Ваљевске и Шабачке и појање црквених хорова „Хаџи Рувим“ са диригентом Вањом Урошевић. Звучни запис беседе По Светој Литургији, у саборном храму Владика Лаврентије одслужио је помен блаженопочившем Епископу ваљевском Г. Милутину, а потом је формирана литија која је прошла централним градским улицама до Храма Покрова Пресвете Богородице, где је преломљен славски колач, начињен литијски запис и приређен културно – уметнички програм. Други дан празника Силаска Светог Духа на апостоле, Духовски понедељак или Друге Тројице, у граду на обалама Колубаре годинама уназад нарочито је светкован, јер управо овај празник наши су преци одабрали, оставивши нам у аманет да у свим својим делима оприсутњујемо Духа Светога. Подсетивши у литургијској проповеди на речи молитве Духу Светоме, архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић указао је да Треће лице Свете Тројице обилује благодатним даровима и излива их на све људе. Дани у којима се налазимо су празници посвећени Духу Светоме и Његовом силаску на апостоле, које се збива по обећању Господа Христа педесетог дана по Његовом Васкрсењу, односно десетог дана по Вазнесењу. Дух Свети је сачинио такву заједницу да су неуки рибари говорили као најбољи беседници. То су благодатни дарови Духа Светога. Својеврсна Педесетница је када се човек или дете крштава, јер благодат Духа Светога долази на крштенога. Али, тај благодатни дар не даје се по нужности већ задобија нашим трудом или нашом лењошћу се одбија. Увек када смо сабрани на молитви је својеврстан Духовдан. Најјача благодат Духа Светога јесте у Цркви и Црква је заједница у Духу Светом и извор благодати и спасења – рекао је протонамесник Филип Јаковљевић у празничној беседи у Храму Васкрсења Христовог. Он је заблагодарио Епископу шабачком Г. Лаврентију, администратору Епархије ваљевске, што је дошао да узнесе молитве за све нас овде сабране и сав православни народ, као и на благословима и љубави које према свештенству и вернима у Епархији ваљевској пројављује и показује. Традиционално, славу Града Ваљева обележила је и литија. Улицама Синђелићевом, Карађорђевом и Војводе Мишића до Храма Покрова Пресвете Богородице, молитвену поворку предводило је свештенство, а у њој су учествовали представници Града Ваљева, јавних установа, Војске Србије, деца из вртића и бројни грађани Ваљева. Крај споменика Проти Матеји Ненадовићу у Карађорђевој улици одслужен је помен устаничком вођи и свима који су положили животе за веру и отачаство. У порти Покровске цркве преломљен је славски колач и урезан литијски запис. Честитајући славу, Владика Лаврентије упутио је благослов да Дух Свети буде са нама у све дане нашег живота, да нас заклања од свих искушења и бура, које нас запљускују на сваком кораку. Нека вам је од Бога благословен данашњи дан и срећна слава вашег града Ваљева. Да Господ Бог Својом своју заштиту никад не одваја од овог великог и напаћеног места. Ваљево је делило судбину свога народа, и добру и тешку. Нека вас Господ Бог све чува, штити и заклања – поручио је Владика Лаврентије верном народу Ваљева, који му је привремено поново поверен на духовно старање. У име руководства Града Ваљева, славу је честитао градоначелник Слободан Гвозденовић, пожелевши да се у здрављу прослави дан Силаска Светог Духа на апостоле и да нас Господ чува у данима који долазе. Прослава градске славе завршена је културно – уметничким програмом на платоу испред Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска
  13. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Духовски понедјељак, 8. јуна 2020. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Саве под Орлином у Голији. Звучни запис беседе Епископу је саслуживало свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерног народа. Владика је, у литургијској проповједи, казао да је Синајска гора блага слика из давнина, која је указивала на оно што ће се догодити у будућности на Сионској гори. То је, указао је Епископ Јоаникије, стари дио Јерусалима гдје су се били сабрали ученици Христови, по заповјести Његовој послије Вазнесења, пребивајући у молитви, док се не обуку у силу са висине. „Та сила са висине је Дух Божји који треба да их оспособи да проповједају Јеванђеље. Они су тако и учинили, молили се Богу, испуњавајући ријеч Христову и, у недељни дан, Педесети дан послије Васкрсења Христовог, док су се молили дувао је неки тајанствени вјетар. Онда се појавио огањ божански као огњени језици, који су се спустили на Свете апостоле. У том благом вјетру био је Дух Божји, али не у оној мјери као код пророка Илије, него много више и силније, видљиво се показао Дух Божји у виду огњених језика“. „Огањ Божански је прожео душе Светих апостола да их очисти од сваке нечистоте, да просвијетли њихове мисле, да их испуни Божје мудрости. То је та сила са висине у коју су се обукли Свети апостоли Христови. Они апостоли, који су раније на Велики петак, показали људске слабости и сви се разбјежали, када их је Господ сабрао послије Васкрсења и научио, они су се охрабрили, нарочито на дан Силаска Светог Духа, обукли се у силу са висине, постали неустрашиви и непобједиви“, подсјетио је Његово Преосвештенство. Раније необразовани, прости људи постали су, по ријечима Владике Јоаникија, пуни Божје мудрости и речистости, те су почели да проповједају Јеванђеље по цијелом свијету. „Ходили су по свим народима, а апостол Павле, као најревноснији назван је апостолом народа. Сви су они апостоли народа, јер проповједају Божју истину, правду, љубав и славу Божју“, казао је Епископ. Додао је да у други дан послије Силаска Светог Духа празнује се, управо, празник Светог Духа. „Свети Дух нас учи и оваплоћењу Христовом, о дјелу Христовом, онако као што је Христос рекао својим апостолима: Када ја одем ниспослаћу вам Духа Светог Утјешитеља Који ће вас научити свему, подсјетити вас на све што сам вам говорио. Дух Свети људе подсјећа на ријечи Божје, даје им мудрост да разумију дјела Христова и смисао Његових ријечи“, бесједио је Владика. Објаснио је да то није само за једно вријеме, него за сва времена. „То је она вјечна новина, онај благи повјетарац који се осјећа и на нашим богослужењима, када се заједно Богу молимо и молитве из уста и срца наших приносимо Богу, тада се осјећа тај благи повјетарац, када силази Дух Свети да освети Дарове којима се причешћујемо, да овај обични хљеб којим се хранимо учини хљебом небеским да се хранимо хљебом вјечног и бесконачног живота“, казао је Владика Јоаникије. Празник Силаска Светог Духа, поручио је Епископ, је диван и величанствен, он запечаћује све што је Господ Исус Христос учинио ради нас људи и ради нашег спасења. „Овај празник нам даје пуноћу знања и пуноћу погледа да разумијемо све оно што је Господ Исус Христос учинио ради нашег спасења. Зато је велики дан и говори се да је Тројчиндан дан рођендана Цркве, да њена сила и њена слава почиње управо од момента када су апостили кренули да проповједају Јеванђеље и да свједоче Васкрсење Христово свим народима“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Епископ Јоаникије је захвалио мати Евангелији на великом труду за ову свету обитељ и сабраном народу, који помаже манастир Светог Саве под Орлином, те браћи свештеницима из Гацка, из херцеговачке Епархије који, како је навео, пазе ову светињу заједно са Гачанима, који ову светињу воле и подржавају. „Она је за то и намијењена да нас спаја, као што Свети Сава спаја цио српски народ и обједињује, тако и ова светиња спаја Гацко и Голију и Никшић. Овај храм је постао мјесто сабора у којем се народ окупља кад год је могуће“, поручио је на крају архипастирског слова Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  14. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је 6. јуна 2020. године, на Духовске задушнице, свету Литургију у цркви посвећеној Севастијским мученицима на Старом зајечарском гробљу. Епископу су саслуживали протонамесник Зоран Голубовић, јереј Новак Бојанић и ђакон Урош Памучар. Након читања одељка из Јеванђеља, окупљенима је беседио отац Новак Бојанић. И верујући да васкрсе Господ Исус који претходно умре на Крсту, више не можемо безнадежно да тугујемо због оних који су уснули пре нас. Не можемо да тугујемо без наде ни због нас самих који ћемо се, у своје време, такође упокојити. Зато, ако и тугујемо, то није без вере и наде, него нам љубав то налаже да се сећамо својих вољених од којих смо привремено одвојени кроз смрт, рекао је он и закључио да није узалуд трудити се у Господу како бисмо се удостојили блаженог и божанственог живота вечног. По завршетку свете Литургије верном народу говорио је и владика Иларион који је истакао да је наша дужност да се окупљамо на гробљима, која су одувек поштована као посебна светилишта, и да наша окупљања увек и свуда треба да буду испуњена хришћанском љубављу и осећањем припадности заједници у Духу Светоме. Извор: Епархија тимочка
  15. Празник Свете Тројице, посебно је свечано прослављен у Новој Вароши. Како је Нововарошки храм посвећен управо Тројичном Богу, осим што је слава храма, уједно и слава целог града Нове Вароши. Тим поводом Нововарошани организују свечану литију која полази од храма Свете Тројице и пролази улицама њиховог града. Звучни запис беседе У недељу 7. јуна 2020. године, у поподневним часовима, најпре је у самом храму Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством и монаштвом варошког Епархије милешевске служио Молебан Пресветој Богородици. Предвођени својим првопастиром, Владиком Атанасијем, велики број Варошана и њихових гостију кренули су уз молитвене песме градским улицама. Ни обилна киша која је баш у то време погодила Нову Варош није спречила велики број верника да учествује у молитвеном ходу улицама родног града, и тиме ода благодарност Богу на свим даровима које нам обилато пружа. Након повратка литије, у храму је Епископ је најпре освештао кољиво и славски колач које су ове године припремили браћа у Христу Дејан Бијелић, Александар Друловић, Немања Мариновић и Милан Пивјаковић са својим породицама. Честитајући свима сабранима Празник и храмовну славу Владика је рекао: – Данас је дан Цркве, најсавршеније заједнице која постоји, и на небу и на земљи. Нема савршеније заједнице од Цркве. То је заједница Бога и људи и анђела Божијих. На данашњи дан је основана Црква. – Требало је да неко, као слуга Христов, настави Његово дело. Бог хоће да будемо Његови сарадници. Видите, колико је Бог добар… Ученици Христови нису могли сами од себе извршити поверени им задатак. На данашњи дан догодило се управо оно што је Христос обећао. А он је рекао: Послаћу вам силу са висине. Послаћу вам Духа Светога који има све потребне особине, сва оруђа, свеоружије Божије. То је Дух храбрости, смелости, мира, Дух ведрине, слободе, Дух љубави, Дух свакога позитивног корисног знања. – Дух Свети је присутан свуда, али на жалост, срца људска најчешће су затворена за Њега. И онда у многим срцима нема места Богу Духу Светоме. Сви они који се у вери, нади и љубави отворе у молитви бивају насељени, обогаћени Духом Светим, рекао је Епископ Атанасије. Заједничарење Епископа и верног народа у славу Свете Тројице настављено је за трпезом љубави коју су уприличили овогодишњи домаћини. Извор: Епархија милешевска
  16. Саборни храм Силаска Светог Духа на апостоле у Лесковцу и Град Лесковац обележили су данас 08. јуна 2020. године, на Духовски понедељак, храмовну и градску славу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали: крстоносни протојереј Зоран Стојановић, парох трећи власотиначки у пензији и архијерејски намесник власотиначки, крстоносни протојереј Славко Милановић архијерејски намесник лесковачки у пензији, протојереј Далибор Стефановић, архијерејски намесник лесковачки,јереј Иван Марковић, архијерејски намесник јабланички, јереј Иван Ганић, војни свештеник,јереј Марко Николић, парох први власотиначки и свештеници из лесковачких храмова. У току малог входа Преосвећени Владика одликовао је чином протопрезвитера оца Мирослава Јовановића. Саборни храм је био препун верног народа, уз присуство градоначелника Лесковца, као и припадника јавног и културног живота града Лесковца. Након Свете Литургије, уследила је велелепна градска Литија, након чега је у порти Саборног храма Преосвећени Владика освештао славске дарове и преломио колач, а окупљени народ поучио пригодном беседом о данашњем празнику. Извор: Епархија нишка
  17. На Духовски понедељак, дана 08. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светога Духа на Апостоле. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј-ставрофор Добривоје Филиповић, парох маркушички и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим осветио је славска обележја и заједно са мештанима који прослављају своју храмовну славу узнео молитве Господу. У својој беседи Епископ Херувим поучио је сабране о значају Педесетнице и Цркве Божје као Тела Христовог у којем смо сви једно у Божјој љубави и милости: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан милости Божје која нас је сабрала под сводове овога светог храма посвећеног Силаску Светога Духа на Апостоле. Педесетница је заиста велики празник, то је Рођендан Цркве Божје у којем се испунило све оно што је Господ обећао човеку. Свети Дух је сишао на Апостоле у виду огњених језика и почела је проповед Јеванђеља Христовог по целој васељени, на свим језицима, да би сви народи могли да разумеју благу Реч Јеванђеља. Свети Дух даје снагу да човек може отворити своје духовне очи да може видети и осетити присуство Христа и топлину заједнице у Цркви Божјој чија је Глава Христос. У Цркви осећамо пуноћу заједнице, топлину љубави и милости Божје. Све друге љубави су пролазне, али љубав према Христу греје као онда када је Свети Дух сишао на Апостоле. Кроз све догађаје у протеклом празничном периоду на чијем је првом месту Васкрсење, затим Вазнесење и данашњи догађај Педесетнице видимо испуњење Очевог Домостроја спасења. Бог није оставио човека, али нажалост човек оставља Бога. У томе је највећи проблем човечанства. Када се Христос Бог вазносио рекао је да ће нам послати Духа Утешитеља. Свети Дух нам омогућава заједницу са Богом и отвара нам духовне очи за присуство Божје. Сви требамо да будемо носиоци Светога Духа. Светог Духа задобијамо приликом свете Тајне крштења, а благодат се умножава кроз светотајински живот и испољава се у виду врлина. Тако постајемо врлински народ и носиоци Христа. Не требамо да заборављамо Бога. Бог је са нама без обзира на искушења којих ће свакако бити што време буде одмицало, све ће теже бити хришћанин. Не смемо посустати на томе путу, морамо остати и опстати утврђени у закону Христовом. Закон Христов се огледа у послушности према Цркви и виду љубави према Христу ближњима. Свети Дух силази да би се човеку омогућила заједница, обитавање у љубави и милости Божјој. Бог је љубав, Бог воли а не мрзи. Кроз историју Цркве небројено пута можемо видети колика је љубав према човеку. Ни једнога тренутка се та љубав не умањује, него се увећава онолико колико човек својом слободном вољом жели да прихвати љубав Божју. Ту се налази суштина вере и испуњење живота свакога хришћанина. Требамо да будемо прави пример другима, да би други кроз нас упознали Христа. Заиста је љубав и милост Божја велика и не можемо је разумом ни приближно схватити уколико не носимо благослов Божји на себи, ако не долазимо у Цркву Божју и не слушамо Свето Јеванђеље. Благодаћу Светога Духа ми схватамо јеванђелске истине. Једино кроз разум облагодаћен Светим Духом можемо разумети целокупну историју спасења људског рода. То је закон и то су пророци који су своје испуњење добили у Христу пред којима закони по природи и по човеку нестају. Догађаји Домостроја спасења показују смер свакога од нас, показују нам да је наше усмерење ка Небу. Гравитација природе нас увек усмерава ка земљи, али ми требамо да се боримо као некада Јаков, да будемо борци за Христа и проносиоци вере. Требамо увек да се сабирамо у храмовима, да осетимо топлину храма и заједнице, топлину хармоније која влада у Цркви Божјој. То је прави пут свакоме од нас. Радујем се што можемо данас бити овде, што можемо прославити славу овог дома Божјега. Радујем се што можемо да служимо службу Божју и да се причестимо Телом и Крвљу Господњом, да осетимо благословени догађај Царства Небескога овде на земљи кроз Свето Литургијско сабрање. Сваки човек понаособ треба да буде литург. Тако треба да живимо, литургијски, у заједници. То је пројава љубави, слободе и послушности. Ако тако живимо и владамо се тим примерима можемо бити следбеници Христови, носиоци љубави и благодати Божје. Нека је благословен данашњи дан, нека сте сви благословени и нека се наша заједница у Маркушици умножи благодаћу Светога Духа од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  18. На празник силаска Светог Духа на Апостоле, у осму недељу по Васкрсењу (07. јуна 2020. године), Његово Преосвештенство Епископ будимски Господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Мохачу. Ове године услед последица вируса Covid-19, окупио се нешто мањи број верника, али је престони празник у Мохачу ипак трожествено прослављен. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава (Кнежевић), протонамесник Јован Бибић и ђакон Стефан Милисавић. После свете Литургије, уследило је вечерње богослужење са читањем молитви Св. Василија Великог у којим се Црква моли за дар Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас Он све удостоји Небеског Царства. На крају богослужења уследила је литија и одслужен је помен ктиторима, свештенослужитељима и парохијанима мохачког храма. Преосвештени Владика Лукијан је затим благословио славске дарове и пререзао славски колач. Протонамесник Јован Бибић заблагодарио је Његовом Преосвештенству на љубави и посети поводом храмовне славе. Владика Лукијан је благословио сабране парохијане и честитао славу говорећи о значају Празника који представља и рођендан Цркве Христове. Празник Педесетнице у којем се пројављују Отац, Син и Свети Дух, који је у виду огњених језика сишао на свете Апостоле, јесте највеличанственији празник ране хришћанске Цркве, која је доживела своју пуноћу доласком Утешитеља. Благодаћу Божијом, примивши Духа Светога – Утешитеља, апостоли добише дар знања многих језика, како би све народе крстили у име Оца, Сина и Св. Духа. Владика Лукијан је подсетио и на грех хуле на Св. Духа, који се по речима Писма неће опростити. У светлости овог празника, Владика је поручио и да Животворни и Свети Дух дише где хоће, дарујући живот, којег нико нема право да одузме другоме или себи (нпр. абортуси, убиства, самоубиства итд). Благословом Владике, ђакон је на крају поновио речи са самог почетка св. Литургије, а Владика је поручио да примивши Духа Светога настојимо да будемо светлост свету, бивањем у заједници светих – Цркви Христовој. Извор: Епархија будимска
  19. На дан када славимо рођендан Цркве Божије, силазак Светог Духа на Апостоле, Његово Преосвештенствo Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Старом храму у Краљеву. Епископ је служио уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине Светотројичног храма протојереја-ставрофора Јована Ђорема, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоја Санда, протонамесника Марка Петровића, војног свештеника јереја Владимира Благојевића, протонамесника Мирољуба Попадића, јереја Владимира Јовановића, протођаконâ Александра Грујовића и Милутина Балтића. Уз мноштво благоверних Краљевчана био је и градоначелник Краљева г. Предраг Терзић са својим сарадницима, припадници Војске и Полиције, представници многих предузећа и културно-уметничких друштава, као и многи други. Да радост празника буде већа, потрудио се и хор “Свети Архиђакон Стефан“ из Краљева. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља уследила је беседа Владике Јустина, у којој је нагласио да се на данашњи дан извршио домострој Спасења. Господ је ниспослао Духа Светога, у виду огњених језика на своје ученике, апостоле. Данас нас је Дух Свети сабрао у овај храм, да и ми примимо Духа Светога, да се обучемо у силу са висине, јер сви ми смо приликом крштења и миропомазања примили Духа Божијег. У овоме свету је тешко опстати и бити човек. Повремено се удаљимо од Господа Бога. Данас је дан када иштемо Духа Утешитеља, Духа Истине, Духа Мудрости, да нас подржи, да нас оснажи, да нам да оружје духовно кроз Свете Тајне у Цркви Божијој. Оно је опробано. Користили су га светитељи Божији и њиме задобили светост, спасли се. Свако ко се спасао од греха, смрти и ђавола, тамо је где су свети, а ако смо тамо где су свети, онда смо и ми свети. Велика је тајна побожности, велику тајну Господ крије у Цркви Својој и свако ко хоће да проникне у ту тајну мора да буде њен судеоник. То се може само у Цркви где обитава Истинити Бог, Који је Глава Цркве. У Цркви Дух Свети чини све оно што нам је на корист, за спасење наше – поручио је Владика. Током Литургије Епископ Јустин одликовао је јереја Мирољуба Попадића чином протонамесника, а ђакона Милутина Балтића чином протођакона. Након ломљења славског колача уследила је трпеза љубави. Братство Храма Свете Тројице у Краљеву даривало је крст блаженопочившег Патријарха Павла г. Обраду Лазовићу за сав несебичан труд, који је током година учинио и још чини у Старом храму у Краљеву. Извор: Епархија жичка
  20. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поручио је у бесједи на празник Свете Тројице – Духови да Срби вијековима живе са својом Црквом и да охристовљени народ чува своју душу и своје светиње. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поручио је у бесједи на празник Свете Тројице – Духови да Срби вијековима живе са својом Црквом и да охристовљени народ чува своју душу и своје светиње. "Срби су охристовљавали своју душу и увијек били честити људи, радовали се са онима који се радују и туговали са онима који тугују, чували своје светиње које нас све чувају, које су градили наши свети преци и ту ћемо се Богу молити и у будућности како је то било вијековима уназад", рекао је Владика. Епископ Фотије служио је данас свету архијерејску Литиргију у Манастиру Тавна код Бијељине који обиљежава храмовну славу Силазак Светог Духа на апостоле - Педесетница. "Наше светиње нас окупљају и чувају, видимо то у Црној Гори гдје вјерници поручују `не дамо светиње`, како и ми поручујемо, да и данас сви Срби треба да буду јединствени, у оквиру Духа Светога и са свим својим светињама широм епархијâ Републике Српске", навео је Владика Фотије. Слави у манастиру Тавна присуствовали су умировљени Епископи Георгије и Константин, који су рођена браћа, а поријеклом су из Горњег Црњелова код Бијељине. Умировљени Епископ канадски Георгије рекао је да је велико задовољство да са вјерницима учествује у духовној благодати у којој је Дух Свети живот дао, од немоћних учинио моћне, охрабрио их и оснажио. "Држите се истине Божије, чувајте своје светосавље, свето православље, образ отачки, наше светиње и све своје претке који су знали и стати и опстати", поручио је Епископ Георгије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  21. Светом Архијерејском Литургијом, ломљењем славског колача и свечаним програмом, храм Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, који је метох Пивског манастира, а подугнут је у спомен на невино пострадале пивске мученике током Другог свјетског рата, свечано је прославио, у недјељу 7. јуна 2020. празник Силаска Светог Духа на апостоле и своју храмовну славу. Звучни запис беседе Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а саслуживало му је свештенство и монаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Велики празник Цркве Божје – Тројчиндан, Силазак Светог Духа у виду огњених језика на апостоле и Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, славу храма ријечима архипастирске бесједе честитао је Епископ Јоаникије. Казао је да на овај свети дан вршимо и спомен Светих новомученика Пивских, прослављајући их као Свете. „Ево великог и дивног празника, ево мјеста гдје је силом Божјом, Духом Светим, Духом истине и правде, утврђен сабор божански на овом мученичком мјесту. Господ Исус Христос, када је свршио своје дјело спасења, прије него што се вазнио на Небо, рекао је својим ученицима, Светим апостолима, да сједе привремено у Јерусалиму, да се моле Богу и не разилазе док се не обуку у силу са висине“. „Обећао им је да ће ниспослати божанског свог Духа, Духа истине, правде, љубави, доброте, милосрђа и свих других Божјих дарова на своје Свете ученике и апостоле. У недељни дан, приликом молитве, чуо се тајанствени вјетар за који нијесу могли да закључе одакле долази, а онда је Господ ниспослао огњене језике, то јесте силу Светог Духа, која се видљиво показала и прожела умове и срца Светих апостола“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је нама нејасно и чудно како су се ти неучени, непросвећени људи, слушајући само ријеч Божју и идући за Христом, примајући Његове дарове, оспособили да буду апостоли цијеле васељене. „Раније су пророци Божји примали Духа Светог, али у мањој мјери и могли су, донекле, да исправљају народ израиљски благодаћу коју су добијали, а Свети апостоли су просвећивали, не само један народ него многе народе. Апостоли који су раније, на Велики петак показали слабост, па се разбјежали када су Христа ухватили, у оном моменту када их је Господ оснажио и оспособио силом свог Светог Духа, постали су неустрашиви и проповједали свету вјеру православну свима, многе тешкоће претрпјели и на крају сви су своју вјеру крвљу запечатили, оспособили и своје ученике који су наставили њихово дјело“, подсјетио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Истакао је да Господ држи своју Цркву, до данас, укрепљује је благодаћу Пресветог Духа, оснажује је, сабира. Када год се сабирамо у светињама, ми се наслађујемо једним Духом, Божјом истином, милошћу укрепљујемо, имамо једно осјећање, праву, истинску заједницу. „Данас, на овом светом мученичком мјесту, на мјесту пивске Голготе, овом малом Јасеновцу, сабрани исповједамо своју вјеру и молимо се, заједно са Светим анђелима, са Светим апостолима, са Светим мученицима, а међу њима и са новопросијавшим мученицима Пивским, које је Црква Божја препознала као Свете, са оном дјецом, са свим невиним жртвама, са дјевојкама које су у огањ скакале да би своју част, вјеру и образ сачувале“, рекао је Владика Јоаникије. Додао је да су се сви они прославили одмах пред лицем Божјим, а нама је требало доста времена да препознамо њихову светост и да се око њихове жртве саберемо. „Зато смо градили овај храм, ово мјесто уређивали и сабирамо се сваке године, не само за славу овог светог храма и на дан помена мученика Пивских, него и у друге дане. Ово је мјесто свето, ово је мјесто поклоњења, ово је освећено мјесто крвљу мученика. Овдје увијек треба доћи, помолити се Богу за опроштај својих гријехова, за напредак својих домова, за напредак свог потомства“. „Свети мученици ће узнијети наше молитве пред Престо Божји, јер они имају ту слободу да нам помажу, да нас укрепљују, да нас снаже и дају снаге да никад не посустанемо у овом свијету, све док дишемо да своју вјеру исповједамо како ваља“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Благосиљан је и преломљен славски колач. Домаћин овогодишњег славља био је Костадин Пејовић. Дио славског колача и обавезу за наредну годину преузео је Желимир Гломазић. Потом је одржан пригодан културно-духовни програм у којем су учествовали: пјесник Ранко Мићановић, народни гуслар Станко Кнежевић, Татјана Вуковић, Марина и Ивана Кнежевић. Сабрање је, по традицији, поздравио и представник страдалне Велике, Гојко Кнежевић. Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је 24. маја 2017. жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила око 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  22. У недељу 7. јуна 2020. године, на дан када наша Света Православна Црква прославља велики догађај из свештене своје историје, Силазак Светог Духа на апостоле, Педесетницу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у Спасовом храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архимандрит Леонтије, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Монашко сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало је на произнесене прозбе и јектеније. Честитајући свима светли празник Педесетнице – Тројичиндан, Преосвећени је подсетио на значај празника који данас прослављамо: – Ово је дан рођења Цркве Христове на земљи, дан када је Бог Отац послао Духа Свога Светога, преко Господа Христа Сина Свога, на Свете апостоле, а кроз њих раширио га по свима просторима на којима се верује у Бога Оца, Сина и Духа Светога, у којима се верује у истинитога Бога, и у којима се остварује заједница са Богом живим и истинитим. Црква Христова је Тело Христово које живи Духом Светим. – Записано је да, по Христовом Вазнесењу на Небеса, када се Он узнео у својој слави коју је вечно имао, и сео са десне стране Бога Оца у тој части, остали су ученици Његови на земљи са великим задатком да изврше, да наставе Његово дело спасења. Да Његово дело спасења оприсутњују непрестано, на сваком простору и у сваком времену. Тежак задатак. Могу ли га испунити, то је било главно питање, они, обични људи. Истина, они су имали привилегију да прате Господа Христа, слушају Његову науку, гледају својим очима Његова знамења која је чинио, Његова чуда. Све су они то видели и знају, и били су привржени своме Учитељу у љубави. Али задатак је ипак тежак јер тај задатак проповеди Христа треба да обаве у овоме свету који је земљотресан, пун смутњи и мрака, олуја, мржње, зависти људске. Шта више, Господ им је раније говорио: Ако мене изгнаше и вас ће изгнати. Видите колико се то разликује од онога што светски учитељи и вође говоре. Светски учитељи и предводници обично говоре својим следбеницима: Биће вам добро, а само пођите са мном биће вам најбоље, рај је пред вама, лак пут. А Господ наш каже својим следбеницима да ће страдати на томе путу. Он није крио. Истина, то је пут Истине и Живота, пут у Царство Небеско, али изборити се за то треба, кроз страдање, савладати сва искушења не заобилазећи их. – Силаском Духа Светога апостоли се испуњавају оним што је Господ обећао, да ће бити обучени у Силу са висине. То је тај Дух Свети, дух свега доброга, мудрости, разума, храбрости, знања, снаге, силе, смелости. Све што је потребно да би се успешно водила та духовна борба која је пред њима, нагласио је Епископ Атанасије. Након Свете Литургије у продужетку је служено и празнично вечерње у оквиру ког се читају молитве током којих традиционално верници клече и плету венчиће од младе траве које затим носе својим домовима ради благослова. Извор: Епархија милешевска
  23. У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  24. На дан када молитвено прославаљамо празник Силазак Светог Духа на Апостоле, у нишком Саборном храму торжествено је прослављено крсно име овог Светог храма у недељу, 7. јуна 2020. године. Прослава је започела Светом Архијерејском Литургијом, коју је у катедралном храму служио Његово Преовештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније уз саслуживање братства храма и свештенослужитеља Православне Епархије нишке. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики нишком Арсенију саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, парох први нишки, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Борислав Стеменковић, протојереј Владица Савић, протојереј Димитрије Петровић, парох при храму Светог оца Николаја Мирликијског у Нишу, јереј Ђорђе Димић, војни свештеник, јереј Иван Ганић, војни спевштеник при храму Светог Пантелејмона, јереј Дарко Kитановић, парох при храму Светог Луке у Нишу, јеромонах Нектарије Ђурић, јереј Стефан Цинцаревић, парох при храму Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и професор Богословије у Нишу, протођакон Стеван Kричка, ђакон Ђорђе Филиповић, ђакон Јован Васић из Митрополије црногорско-приморске. Благољепију сваке Свете службе у Саборном храму традиционално доприноси Нишка црквена певачка дружина "Бранко" и тако већ 132 године без прекида и са једнаком љубављу и посвећеношћу. Ипак, овогодишња прослава храмовне славе, која је прва већа свечаност која се у пуном сјају прославља након ванредне ситуације у земљи, остаће упамћена по нарочито снажном одговарању и великог и малог црквеног хора "Бранко", које су предводиле диригенти протиница Сара Цинцаревић и протиница Јована Микић. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Јовану, надахнуту беседу одржао је Владика Арсеније, поучивши верни народ о смислу и значају данашњег празника, истакавши да "Педесетница - Силазак Светог Духа на апостоле није догађај који се одиграо изједна, него је то чињеница која трајно сачињава и устројава Цркву." У наставку Свете Литургије служена је Вечења служба Педесетнице, на којој су коленопреклоне молитве прочитали Преосвећени Владика Арсеније и протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић и Ненад Микић. Владика нишки Арсеније је затим повео свечану празничну литију око храма, а затим и унапред одређеним улицама у близини храма, да би се затим Крсни вход завршио у порти храма. У литији је молитвено учешће узело неколико стотина верника, у чијем присуству су затим освећени славски дарови у порти храма, код иконе на којој су изображена Света Тројица. Свечаности празничне литије допринело је и учешће војног оркестра Копнене Војске Србије, чланова великог и малог хора НЦПД "Бранко", бројни представници културног и јавног живота Ниша, и посебна духовна радост донело је присутво великог броја младих и деце. Домаћини овогодишње славе били су др Драгана Петковић, директор Студентског културног центра, др Марјан Мишић, директор Гимназије „Светозар Марковић“ и Иван Михајловић, директор Регионалне развојне агенције „Југ“, а они су велику част колачара наредне године предали Хаџи Пржи Здравковић, Хаџи Зорану Стаменковићу, власнику познатог нишког угоститељског објекта "Галија", господину Срђану Савићу, директору Нишког културног центра и господину Оливеру Пауновићу, власнику фирме "City Group" из Ниша. Владика Арсеније је на крају честитао славу нишког Саборног храма, али и славу Цркве, братству храма и свима који су се окупили на овој торжественој прослави, посебно се захваливши Војсци Србије и генералу Симовићу, који у свакој прилици помаже своју Цркву, начелници Нишавског округа и градоначелнику Ниша, овогодишњим домаћинима славе, као и онима који су на себе преузели ову часну дужност за наредну годину и свим члановима НЦПД "Бранко", хору катедралног храма Епархије нишке, на љубави и труду коју пружају на сваком богослужењу. Евхаристијском сабрању присуствовали су начелница Нишавског округа гопођа Драгана Сотировски, градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић, командант Копнене војске Србије генерал Милосав Симовић, предсеник Скупштине Града Ниша господин Раде Рајковић, као и представници других важних институција у Нишу, личности из култуног и јавног живота Ниша и бројни благочестиви народ. Извор: Епархија нишка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...