Претражи Живе Речи Утехе

Počelo je snimanje celovečernjeg igranog filma „Toma“ u režiji Dragana Bjelogrlića i Zorana Lisinca. Projekat ovog filma je (sa 45 miliona dinara) podržan na Konkursu Filmskog centra Srbije za sufinansiranje proizvodnje domaćih igranih filmova u julu 2018. godine. Planirano je da ovaj film prikaže same početke, baš kao i vrhunac slave Tome Zdravkovića, njegove ljubavi koje su ga inspirisale prilikom komponovanja nekih od najvećih hitova, baš kao i odnos sa velikim brojem prijatelja koje je imao u umetničkom miljeu tadašnje Jugoslavije. Pored Tome, kroz film ćemo pratiti i živote poznatih umetnika tog vremena: Dragana Nikolića, Bore Todorovića, Zorana Radmilovića i drugih. Foto: Aleksandar Letić Film nastaje po scenariju Nikole Pejakovića, Dragana Bjelogrlića, Zorana Lisinca i Maje Todorović. Direktor fotografije je Goran Volarević (koji je već sarađivao sa Bjlogrlićem – u slučaju filmskog diptiha i serije Montevideo…), autor muzike je Željko Joksimović, a kostimograf Boris Čakširan. Glavne uloge tumače: Milan Marić, Tamara Dragičević, Petar Benčina, Andrija Kuzmanović, Mirjana Karanović, Slobodan Boda Ninković, Olja Bacić. Foto: Aleksandar Letić Producenti su Dragan Bjelogrlić (Cobra Film) i Željko Joksimović (Minacord Production), uz podršku Filmskog centra Srbije i Telekoma Srbije. Film će se snimati okvirno 60 dana na raznim lokacijama u našoj zemlji (Valjevo, Beograd, Perlez, Tara, Baranda, Pančevo, Prijepolje, Dolovo, Zrenjanin). Planirano je da film bude premijerno prikazan početkom 2021. godine. https://citymagazine.rs/kultura/film-tv/pocelo-snimanje-filma-toma-dragana-bjelogrlica-i-zorana-lisinca/

У свом заниљивом форумском тексту: "Јављање светаца у есхатолошким телима" (koje je klikom na link neophodno pročitati radi razumevanja ovog razmišljanja) otac Zoran je između ostalog rekao i sledeće: Sa ovim delom teksta, vezano dakle za kategorije našeg i Hristovog vremena tj. eshatona koje je kroz Njega već preobrazilo istoriju u "sadašnjost", korespondiraju upravo Spasiteljeve reči koje je, u saradnji sa Ocem tog istorijskog trenutka, izgovorio pred mnoštvom naroda (Jovan 12/ 28 - 32): 28. Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! 29. А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. 30. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. 31. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. 32. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. Treba obratiti pažnju na vremena koja upotrebljava Gospod grmeći sa Neba ... kao svršenu radnju "i proslavih" i kao radnju koja tek dolazi "i opet ću proslaviti"! No da li se On obraća onim okupljenim ljudima pred Duhovskog perioda? Naravno, obraća se i njima (uostalom i ovaj jevanđelski citat gore je dokaz za to) ali veoma bitno je razlikovati preduhovski period od onog posleduhovskog, Crkvenog! Naime, u onom trenutku, na koji se odnosi ovaj jevanđelski događaj, Duh Sveti još nije sišao na Apostole i među ljude (rođenje Crkve) a bez Njega nije moguće videti Boga u Bogočoveku! Upravo i samo On proslavlja Hrista iz čovekovog Srca! Bez Njega čoveku nije moguće ni da veruje ni da se moli ni da voli! Bez Njega su se i Apostoli razbežali na Veliki Petak. Otac se, mišljenja sam, obraća Crkvi svih vremena; dakle već Duhom prosvećenoj Crkvi, a samo malo kasnije Sin Njegov, u pasusu 31. saopštava: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." Bogočovek dakle uvodi eshaton u istoriju jer je već "sada sud svetu" ..dakle istovremeno u Njegovom prezentu pre dve hiljade godina ..ali, budući da je Bog, onda i u Njegovoj večnoj liturgijskoj sadašnjosti tj. u večnosti. Liturgija je već sud svima .. kao što je i odnos prema Hristu, i odnos prema Njegovom liku u ljudima, već ovde sud koji će Parusija samo potvrditi. "Ko ne veruje već je osuđen" kaže Gospod na jednom drugom mestu, opet kao Njegov prezent (večno SADA) istovremeno i kao svršenu radnju koja se tiče upravo ovog Njegovog "sada"! Udaljenost od Liturgije udaljenost je i od Hristovog Carstva ..ne voljom Hrista već voljom čoveka. Možda ovde može da se mucavo promišlja o problemu mitarstava na koje se otac Sava Janjić osvrnuo u svom tekstu: "О привременом и вечном Суду" na istom ovom sajtu...i koji je isto tako neophodno pročitati. Naime, ako je po Hristovim rečima "sada sud svetu" (što po sebi nudi mnoge odgovore) ..ako je eshaton naša realnost još za života kroz Liturgiju i Telo Hristovo, i ako je kroz Bogočoveka već ostvareno Carstvo "u srcima našim" ..onda mitarstva mogu biti pokajanje i borba sa strastima dok smo još jedno sa biološkim telom; drugim rečima dok smo "živi"?! Možda je (a sklon sam da verujem tako) podvižnica Teodora, od koje je i nastalo ova ne sasvim priznata i naravno nekanonska "teorija", dobila od Duha poučavanje sa sasvim drugom konotacijom, a koje su kasniji mističari i tumači snova izvrnuli po svojim maštarijama!? Poučavanje da su naši ljuti ratovi sa strastima, sa mržnjom, sujetom, gnevom i spektrom ostalih mrakova i grehovnih posledica, u stvari već sud nad nama još ovde za vremena i konkretnog života!? Ne Sud Boga koji je Ljubav nego sud naših dela (ili nedela, grehova) nad nama samima koja su carine (mitarstva) u našoj savesti i koja stvaraju užasnu neizvesnost "da li ću imati čime da platim trajni boravak u Carstvu Hristovom"!? U njima, u gresima, a bez podviga dobrote i nežnosti, ispovesti; Krsta i Crkve, ostajemo trajno ako ih se Crkvom ne razrešimo, tj. ako "ne platimo cenu" kao onaj dužnik Gospodaru kada je molio da mu bude oprošteno; na šta posredno ukazuju i reči Spasiteljeve (parafrazirano): „Rob ne ostaje u kući nego sin“! U organskoj vezi sa "carinama savesti", sa osećanjem duga i teretom greha je jevanđelska realnost izrečena od Gospoda da se rob (grehu, strastima i zlu uopšte) izbacuje napolje a sinovska ljubav ostaje u kući! To znači da su do trenutka izbacivanja zajedno živeli u kući (u ovom veku i svetu) kao što su na njivi zajedno rasli i žito i kukolj!? Uostalom Jevanđelje doslovno o tome kaže: "...Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!" (Matej XIII gl. 36 - 43) Mislim da je ovde sasvim jasno da je Gospod već u Svom Sinu ostvario liturgijsko Carstvo iz kog će nedostojni tek biti izbačeni! A da ne bi to doživeli onda nam savest govori da moramo nečime dok smo živi (dakle sada) "platiti gospodaru"; da nekim "znojem lica" ili raspetom ljubavlju bar pokažemo volju da nam nije svejedno gde ćemo biti u večnosti. Za sada svi smo tu, u Njemu, ili kao žito ili kao kukolj i On to sve trpi! I dan danas iz Crkve, kao iz već prisutnog Eshatona, On govori kroz Jevanđelje svima: "Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti"!? Ovaj život, da preformulišemo drugim rečima, sa padovima i ustajanjima koja su bolna i trnovita, jesu „plata za greh“ ..jesu, uslovno rečeno, „carine“ tj. neka formalna pravila koja ne možemo mimoići u toj pokajnoj disciplini OSIM neosuđivanjem jer „ko ne osuđuje neće biti osuđen“! Mitarstva bi, u toj pretpostavci „formalnih odnosa“, bila naši tužni pokušaji i napori da se uz pomoć Crkve i svetih tajni otrgnemo od demonskih uslovljenosti kojima smo podlegli i da se ovde, "sada" i "danas" za svojih života, liturgijski domognemo nekako bestrašća tj. stanja negnevljivosti, smirenja i poniznosti!? Stanja, ovde i sada, iz kog se molitveno opšti sa Gospodom "jedan na jedan" u vremenu koje nije vreme već Duh Sveti! O tome nešto i Gospod reče (prafrazirano): "moliće se ljudi u Duhu i Istini a ne na gori ovoj" tj. ne u vremenu i prostoru jer "gora ova" je materijalna i geografska odrednica već u Duhu i Istini koji su izvanvremeni "događaj". Dakle zadobijena negnevljivost, poniznost i svako smirenje su stanja koja nas čine sinovima po Blagodati i koji "ostaju u kući" .. koji ostaju u onome što već ovde jesu!? Verujem da se ona lestvica, često viđana po freskama, upravo odnosi na naše konkretne živote, padove i uspone na putu ka Hristu!? Smatram da ta lestvica nije predstava ljudske duše u nekom posmrtnom vremenu već upravo sam naš život sazrevanja u Hristu sa svim padovima i usponima koje on sobom nosi. Stepenik po stepenik .. pa padneš, pa se kaješ, ustaješ ..pa opet se penješ pa padneš ..ali uvek uz pomoć svetinje Liturgije sve zreliji i stabilniji - premda nema garancije da i kod poslednjeg stepenika neće biti posrtanja i, ne daj Bože nikom, pada! I najveći svetitelji su do poslednjeg časa strepeli nad svojim spasenjem ako su gledali na svoja dela! Nije im bilo važno na kojoj su stepenici jer to ne meri čovek! Uzdali su se u Gospoda jer samo On spasava svojom milošću! Važan je samo taj pokret ka Njemu; uspon na trnovitom putu i klizavim merdevinama. Bez Njega čoveku to nije moguće jer smo bez Hrista ništa. Ta priča o mitarstvima najviše mi liči na ovu sliku tj. fresku stepenica (merdevina) od zemlje ka Hristu koji je gore na vrhu i na kojima se svi nalazimo .. od nas bludnih i praznoslovnih do svetogorskih monaha i isposnika. Od smirenog i poniznog srca Gospod se ne skriva; obitava u duši i srcu a pošto je upravo On Carstvo Božije onda je Ono već tu! Verujem da On zato i kaže (parafrazirano): "Nemojte tražiti Carstvo (večnost) ovde ili onde ..ono je u srcima vašim". Carstvo skriveno od zlih i izopačenih ljudi, od lažova i lopova; od "ponosnih" i oholih. Imaš li Hrista u srcu i Sahara ti je raj; i Arktik i Mars i Neptun! Gde god da si u raju si jer Gospod je raj! Raj nije ni geografska ni vremenska odrednica u smislu "juče", "danas", "sutra"; Hristos u srcu je raj ..već ostvaren kroz Liturgiju. A da bi se Vaskrsli Bogočovek sreo u srcu mnogo krvi treba da se propljuje; mnogo lomljenja gordosti, poniženja i odricanja da se potrpi, uvreda da se oprosti i užasa da se prođe upravo tu "unutra" u srcu gde se susrećemo sa tim spektrom zlobe i mraka koji se rađaju iz gordosti. Sve to sa jedinom idejom, u stvari nesvesnom čežnjom, da se nakon mnogih padova, ustajanja i plaćanja carinama svoje lakomislenosti, po Njegovom obećanju unutra sretnemo sa Njim "u srcima našim" - ne po ceni otkupa koju čovek bez Bogočoveka nikada i ničime ne može platiti, već samo i jedino po Njegovoj dobroti i sažaljivom opraštanju svih dugova! Upravo o tome i Gospod nešto kaže, čime posredno demistifikuje problem mitarstava: Jevandjelje po Mateju, glava 16 ) "Јер каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју изгуби? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?" Uzimam slobodu da primetim, koliko Bog dade da se o tome promišlja, da u ovoj drugoj rečenici mitarstva, tumačena kao neka carinarnica za dušu posle smrti čoveka, postaje besmislena .. jer ne postoji vrednost kojom je moguće otkupiti dušu! To bi u nekoj iščašenoj formi bilo slično "indulgencijama" (plaćanjem oprosta) koje je čak i zapadna crkva odbacila. Ne postoji trgovačka dimenzija sa dušom OSIM I JEDINO Božijeg opraštanja "dugova" o čemu nam jevanđelska scena Strašnog suda i molitva "Oče naš.." sve govore. "Strašni Sud" poznaje samo dve kategorije ljudi - one koji su činili dobro čoveku i one koji nisu! Jedino što Gospod očekuje od nas je da nema ravnodušnosti prema bilo kojoj vrsti patnje bližnjih, u konačnom smislu prema Njegovom stradanju jer je svaki bližnji (ne samo geografski ili jezički) njegova ikona i po Blagodati lično On. Gospod, još jednom, u ovom gore navedenom citatu spominje živog čoveka koji je zadobio mnogo materijalnog blaga a duši naudio! Čime čovek može da plati dušu osim pokajanjem, trnovitim putem i malim vratima koji svi zajedno čine mitarstva ovde za života. U tom trudu i raspetom stanju neko umre pre neko posle, nekome smrt dođe iznenada nekome se čak i najavi ..ali u svakom slučaju ono što je urađeno urađeno je jer Gospod još veli: (parafrazirano) "U čemu vas zateknem u onome ću vas suditi" - što samo po sebi isključuje priču o mitarstvima koja tek treba da dođu u posmrtnom smislu?! Nije li iz ovih reči "U čemu vas zateknem..." po povratku gospodara večnost ovde i sada u Čoveku? Doduše tek u slutnjama i kao kroz svilenu tkaninu, ali Parusija će to skinuti sa očiju. 1. Коринћанима 13. "Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат."