Претражи Живе Речи Утехе

Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu, postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. Uvek tu sliku možemo imati pred sobom kroz naš odnos sa već odraslim rođenim detetom gde osim ljubavi nikakava druga uslovljavanja ne postoje. Na mnogo mesta Gospod kroz Jevanđelje nam crta da je to identičan odnos.. npr. "kad vi, budući zli, znate davati dobro deci svojoj kud neće više otac vaš nebeski vama.." Samo je ljubav sveza ličnosti i ništa drugo pod kapom nebeskom, nikakva prisila, uslovi i ne znam šta sve ne. Pa tako kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta! To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. S toga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Ništa manje o tome da Bog sebi vezuje ruke svedoči i događaj, (veličanstvena praslika neuslovljene slobode ljudi), kada se Jakov rvao sa Gospodom (ili Anđelom Božijim – svejedno)! Očigledno je tu da je Gospod prilagodio svoju svemoć ljudskoj snazi; sveo se na borca iste kategorije sa Jakovom ..baš kao u današnjem boksu. On je to učinio samim stvaranjem čoveka! I tek tako, sveden na našu meru, težinu, snagu i fizička pravila, stupa u borbu sa čovekom. Njegova je želja da On pobedi ali na žalost svih nas pa i na moju ... često smo jači od Njega. Previše često i toliko surovo da je On u mnogima od nas još jedva živ. Nad tim treba plakati.. i molim svetogorce da me oplakuju. Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljenu dušu: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod, kako već rekoh gore, u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! I jedni i drugi pojma dakle nemaju da njihovi postupci po čovečijoj prirodi imaju teološku dimenziju. Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera nema veze sa Pravoslavljem, rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga "na neko nebo" nejasno kakvo; udaljava Ga i u budućnost i u prošlost... svugde osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. Gospod ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! Ti zakoni su energije Božije. I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Evo i dokaza iz Jevanđelja: Gospodar daje različite talente pristavu; nekom deset, nekom pet .. i što je najvažnije.. On odlazi negde! Ne znamo gde ali vidimo da nam je dao u ruke neke vrednosti! Na nama je dalje šta ćemo sa time da radimo! Isti taj jevanđelski segment kaže da se Gospodar prijatno iznenadio kada je onaj sa deset talenata zaradio još deset i onaj sa pet još pet! Nema dakle govora da je On ko zna odakle upravljao postupcima ovih ljudi. Što se samog rađanja tiče u tom svetu gde je Gopodar otšao daleko, mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju ili bitiju, Njegovoj uslovno rečeno vegetativnoj energiji koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Pre će biti (duboko verujem svetim ocima) da su te energije razumne sile i činovi koje su poslušne Gospodu kao što Ga i Sunce sluša pa greje redom sve bez razlike! Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jednog od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno ovim, daleko bilo, ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološka lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što prethodno rekoh i što je tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to nikada ne čini) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima. Nije se uopšte promenio u svojoj prirodi. Rođen ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha Svetoga na Pedesetnicu) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. (Msm, kako da se i ne potrese sve?! Onaj koji zna broj svih atoma u Kosmosu jer ih je sam tu postavio hodio i hoda pored nas! Ko da se ne smrzne i potrese?) Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo bez Duha Svetog poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz Njegovih usta i poznanje toga budi nadu u večnost. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt koja je još imala validnu vlast nad čovekom, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života, nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli (jer po suštini nisu Život već stvorena bića) a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao ljudsko biće da On umesto ljudi, a ipak čovek, siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. To je bila najveća i najvažnija šahovska partija od kako je sveta i veka u kojoj je Gospod morao da, spontano i bez nameštenih scenografija u okvirima pune slobode, izmami od satane ubistvo na Krstu! S obzirom, kako posredno poručuje Spasitelj, da đavo ne želi samom sebi da razori i razdeli carstvo ("ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo") Gospod je morao nekako da, šahovskim rečnikom rečeno "žrtvom dame" iznudi od čovekoubice smrt Života i da sve to vreme ovaj podli pali anđeo ne skapira s kim ima posla. Da, ..niko u ono vreme nije mogao da zna ko je Hristos u jednoj od svojih priroda! To danas znamo zahvaljujući Crkvi i Duhu Svetom bez kog nije moguće ni Anđelima ni ljudima da prepoznaju u Hristu Boga niti da kažu "Hristos je Gospod" ... o đavolima da ne pričam! Oni su apsolutni slepci za Ipostas Sina u Bogočoveku. Uostalom ne kaže li sam Gospod: "Kome ja hoću otkriću"? Evo šta kažu i Apostoli kada je Isus utišao buru i talase na moru? "Ko je ovaj da ga i more i vetrovi slušaju"?! Iz ovoga se vidi da oni suštinski ne shvataju da je pred njima sam Tvorac koji još uvek tada prikriva svoju prirodu da se đavo ne bi dosetio i odustao od Isusove smrti. Otkriva se samo trojici učenika na "Preobraženje" ali čujte šta im kaže: "Ne govorite nikome o ovome što ste videli"! Život je morao da umre neprepoznat od đavola i to sam Gospod kaže: "Ja sam i došao za čas ovaj"! Za smrt! Nešto više sam o tome, kol'ko Bog dade, teoretisao u blogovima. "Sudbina ne postoji.." i "Kritika na tekst Predodređenost i sudbina ne postoje.." Kroz držanje tih pravila počevši od deset zapovesti ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu šahovsku strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle obostrana saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Kapernaumu Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna u svetlu te ljubavi. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč tj. Sin znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo roščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“ - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među Anđelima i drugim nebeskim silama. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega se podrazumeva: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama ali ne to što Život tako hoće već što je osobina čovekovog podobija da bez međusobne ljubavi sam otpada od smisla, razuma, Duha blagosti. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa. (Ako je tekst ičemu korisnom.. posvećujem ga mojoj sestri Ljilji, setite je se u molitvama svojim. Ima svašta u odmaklim fazama, počinje hemoterapije, vade joj deo utrobe .. i tako. Posvećeno svoj familiji, kolegama, nedavno upokojenoj majci Mariji .. I Gospode, radi sirotinje, radi nevinih ne radi mene .. radi milosti svoje podigni danas mišicu svoju na ovo zlo koje se nadvilo nad Srbijom.

“Vi ste svetlost svetu”. Tako glasi jedna od najčuvenijih rečenica iz najpoznatije besede u istoriji. Ovo je priča o jednoj ženi koja svetli toliko da je svet, odviknut od ljubavi zbog narastajućeg samoljublja, ostao suznih očiju kada je njenom količinom ljubavi bio zaslepljen sa najveće scene.

Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba! Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat - nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo. Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke. Vasilijeva fotografija iz tog perioda

Najsjajnija kometa, nazvana "46P/Wirtanen" proći će naredne nedelje pored Zemlje i to će biti jedan od 10 najbližih susreta sa takvom vrstom nebeskog tela od 1950. godine, i među 20 najbližih od 9. veka. Kako navodi "Ju-Es-Ej tudej" (USA Today), kometa će biti najbliža Suncu naredne srede, 12. decembra, a Zemlji 16. decembra i projuriće pored naše planete na udaljenosti od 11.265.408 kilometara. Kako se navodi, kometa će najverovatnije moći da se vidi golim okom, ali najbolje bi bilo da se gleda kroz dvoglede i male teleskope, naročito izvan gradova. S obzirom na to da će kometa nekoliko nedelja prolaziti pored Zemlje, naučnici NASA imaće priliku detaljno da je proučavaju. Odeljenje za astronomiju Univerziteta u Mičigenu saopštilo je da "nema šanse da kometa pogodi Zemlju". Izvor: B92 Ja se iskreno nadam da će 16. Decembra nebo biti vedro ?

Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija. *Vaši filmovi, a posebno "Prinošenje žrtve" (kod nas preveden kao "Žrtvovanje" - prim. prev.) nameću pitanje međusobnog delovanja različitih izvora nadahnuća - s jedne strane hrišćanstvo, o čemu svedoči prisustvo molitve Oče naš, s druge prisustvo arhaičnog, neznabožačkog (kroz lik dobre veštice Marije). To zbunjuje... Jeste li Vi ili ne hrišćanski reditelj? - Mislim da nije tako važno znati da li ja delim ove ili one koncepcije ili predrasude neznabožaca, katolika, pravoslavaca ili prosto hrišćana. Važni su filmovi. Mislim da o delu treba suditi kao o celini a ne u njemu tražiti neizbežne protivurečnosti. Pojedinosti iz dela ne izražavaju uvek unutarnji umetnikov svet. Snimajući taj film bio sam ubeđen da on treba da se obrati različitim gledaocima. Bio sam sasvim mlad kada sam upitao oca: "Ima li Boga?" Genijalno mi je odgovorio: "Za onoga koji veruje - postoji. Za onoga ko ne veruje - ne." Time hoću da kažem da film može da bude različito shvaćen. (I treba da bude. Tako je zamišljen.) Na primer, oni koje zanimaju nadčulni aspekti ljudskih mogućnosti tražiće smisao ovog filma u odnosu poštara i veštice, ti likovi biće pokretači akcije. Vernici će obratiti pažnju na molitvu i zavet koji Aleksandar daje Bogu i za njih će se ceo film graditi oko te scene. Najzad, treća kategorija gledalaca - oni koji ni u šta ne veruju, misliće da je Aleksandar prosto bolestan, da je strah od rata poremetio njegovu psihu. Svaka kategorija gledalaca shvatiće film po svome. Mislim da gledaocu treba dati mogućnost da film tumači u skladu sa svojim unutarnjim svetom, a ne sa onim što bih ja mogao da mu nametnem. Jer moj cilj je pokazati život, njegovu tragičnu, dramatičnu sliku, dušu savremenog čoveka. Stanje produžene bezazlenosti *Ipak, svi ne shvataju istinsku veru vaših likova. Šta to oni u nju unose? Npr. šta je nedostajalo veri Aleksandra da bi izbegao ludilo? - A ko Vam je rekao da je Aleksandar sišao s uma? Mislim da se on od samog početka nalazi u teškom psihičkom stanju. On predstavlja po mom mišljenju određeni tip čoveka. Njegov unutarnji svet - svet koji odavno nije bio u crkvi, koji je možda vaspitavan u hrišćanskoj porodici (protestantskoj prirodno) ali koji ne veruje ortodoksno ili možda više uopšte ne veruje. Mogao bih da zamislim da se on oduševljava npr. Štajnerom, pitanjima antropozofskog karaktera... Njega bih sebi mogao da predstavim kao čoveka koji zna da se svet ne završava materijalnim životom i da postoji transcendentalni svet čije mu otkriće tek predstoji... A kada dođe nesreća, kada se oglasi užas katastrofe, on se u punoj saglasnosti s logikom svoga karaktera obraća Bogu, kao poslednjoj nadi. To je trenutak očajanja. *Stiče se utisak da vaši likovi tako uvek i ostaju na pragu istinskog duhovnog života, u stanju nekakve produžene bezazlenosti... - Istinskog duhovnog života nema. Čak i izbavljenje svetaca može da potakne sumnju. Za mene je Aleksandar srećan čovek jer uprkos tragediji koju preživljava nalazi veru. Čudno mi je da kažete da se on posle svega što je preživeo nalazi tek na pragu nečega... Jedino važno i teško u religioznim pitanjima je to... poverovati... *Ali u izvesnom smislu ta vera se graniči s apsurdom... - To je prirodno! Setite se Tertuliana. Mislim da je vernik pre svega onaj ko je spreman da žrtvuje sebe. Onaj ko sebe ne smatra zemljinim pupkom. Nesumnjivo je da je u očima ostalih Aleksandar izgnan ali je savršeno jasno da je spasen. *Mnogi su u "Prinošenju žrtve" primetili nekakvu bergmanovsku atmosferu. Priznajete li uticaj švedskog roditelja? Ili je to izazvano duhovnom klimom mesta na kome je film sniman? - Ako Bergman govori o Bogu to je samo da bi rekao da je Bog zaćutao, da ga više nema. To jest, među nama nema ničeg zajedničkog, naprotiv. To su površni kritičari, a ako oni tako govore to je zato što je glumac koji je igrao glavnu ulogu u mom filmu igrao i kod Bergmana ili što je u mom filmu švedski pejsaž. To znači da nisu razumeli ni Bergmana ni mene. Bergman je mnogo bliže Kirkegoru nego religiji. Kako je on sin protestantskog pastora, njegova reakcija mora da bude istoznačna. *Od svih vaših filmova čini se da je "Prinošenje žrtve" najteatralniji. Da li bi se po Vašem mišljenju neki delovi mogli igrati na sceni? - Ne razumem pitanje. Meni se, budali, čini da je "Prinošenje žrtve" moj najfilmičniji film. Mogućnost da se filmski siže takav kakav je prenese na scenu ne znači ništa. *Šta možete da kažete o glumcima koji igraju u Vašem filmu? - Glavne uloge bile su specijalno napisane za Erlanda Jozefsona i Alana Edvala. Ostali su došli kasnije... Film obično razara glumce. Koristi ih i ponižava. Vrlo sam zadovoljan što je Valeri Meres mogla da odigra tu malu ulogu. Sada profesionalci uviđaju da je ona mnogo bogatija od toga što je do sada pokazala. Praktično, sve je bilo jednostavno. Kako je Francuska filmu dala značajnu sumu novca jedna od klauzula ugovora o zajedničkoj produkciji predviđala je učešće jednog francuskog glumca, što je sasvim normalno. Predloženo mi je dvadesetak glumica, izabrao sam Meres. Ona je tačno odgovarala tipu likova Majola, koji sam tražio: seljanka s jakim karakterom, odlučna i vrlo čista. Veoma sam joj zahvalan za učešće u našem poslu. *Na kraju, zajedno sa kućom izgorelo je i drvo. Je li to za Vas bilo neočekivano? - U mojim filmovima nikada ništa nije neočekivano. Zašto drvo gori zajedno sa kućom... Ako bi izgorela samo kuća to bi bio samo običan filmski požar kakvih smo videli mnogo. Povratak potencijalnog samoubice *Vaš junak u "Nostalgiji" kaže da bi ljudi sada trebalo da grade piramide. Recite na kakve piramide ste mislili? - Čovek treba da teži duhovnoj veličini, dužan je da za sobom ostavi stvari koje će drugi tumačiti hiljadama godina, a ne ruine koje će se spominjati samo kada je reč o katastrofama... U svakom slučaju ne Černobil nego nešto suprotno njemu. *Rekli ste da Vas oduševljava Breson. Zar on nije Vaša suprotnost? Breson seče kadar i samo se uzgred dotiče nekih suštinskih pitanja... - Ja zaista smatram Bresona najboljim rediteljem na svetu. Duboko ga uvažavam. Istina, među nama ne vidim opšte dodirne tačke. On može da reže kadar, što ja sebi ne mogu da dozvolim. Za mene je to kao da ubijam živo biće. Ispričali su mi da je jedan od Bresonovih prijatelja, sa samoubilačkim sklonostima, pošto je pogledao "Prinošenje žrtve" i proveo dva sata u stanju samoposmatranja, rekao Bresonu da je ponovo poželeo da živi. To je za mene važnije od mišljenja kritike. Isto se to dogodilo posle "Ivanovog detinjstva". Neki kriminalac iz Gulaga mi je napisao da je video moj film, da je doživeo unutrašnji preobražaj i da se prestupničkom životu više neće vratiti. *Zašto su u Vašim filmovima česte scene levitacije, tela koje isparava? - Postoje stvari koje su filmičnije, fotogeničnije od drugih. U tom smislu za mene ie veoma važna voda. Voda živi, duboka je, kreće se, menja se, odražava kao ogledalo, u njoj se može utopiti, ona se može piti, njom se može umivati. Vi ste sigurno čuli da je sva voda na Zemlji samo jedan molekul. Voda monada. Sviđa mi se da zamislim čoveka koji levitira... Nalazim da je to ispunjenje smisla. Ako me bilo ko pita zašto se u mom poslednjem filmu Marija i Aleksandar dižu u vazduh odgovoriću: "Zato što je Marija veštica". Ako me to isto upita čovek sa poetskim senzibilitetom odgovoriću: "Zato što je ljubav za Aleksandra i Mariju nešto sasvim različito od toga što je za onoga ko je napravio "37,2 ujutro". Ljubav - viši izraz međusobnog razumevanja - koju naravno samo prikazivanje polnog akta ne može da izrazi. Zašto ne bismo snimali parenje bikova i krava u polju. Danas svi misle da je cenzura kriva za to što na ekranu nema "ljubavi". A do sada je pokazivan polni čin a ne ljubav. Za svakog čoveka, svaki par - taj čin je jedinstven. Kada ga pokazuje na filmu, to ne može a da ne ponizi one koji vole. *Da li postoji razlika između Aleksandrovog kolebanja kada ide prema Marijinoj kući - kolebanju vere i Marijinom kolebanju da spava s Aleksandrom - kolebanju ljubavi? - Jedini način da se pokaže iskrenost tih likova bio je savladati nemogućnost a priori da među njima dođe do odnosa. Zbog toga su oni morali da nadjačaju svoje razlike... *Kako ste osećali razvoj Vašeg dela dok ste snimali "Prinošenje žrtve"? - Ako govorimo o dubini mog pronicanja u svet savremenog čoveka mislim da mi je to bolje pošlo za rukom nego u prethodnim filmovima. Ali mislim da je "Nostalgija" kao umetničko, poetsko delo iznad "Prinošenja žrtve". Jer se "Nostalgija" ni na šta ne oslanja, ona postoji kao poetska slika, dok se "Prinošenje žrtve" zasniva na klasičnoj dramaturgiji. Zbog toga mi je "Nostalgija" bliža. Uvek sam se divio Bresonu zbog duha doslednosti, međusobne povezanosti njegovih filmova. Nije slučajno što se u "Prinošenju žrtve" pojavljuje ideja o doslednosti: svakog jutra napuniti čašu vodom, diskusija o sistemu itd. To je za mene veoma važno. Mrzim da se predajem volji slučaja. Ni poetski, bezazleni kadar nije tu slučajno. * "Stalker" se čini bliskijim "Prinošenju žrtve"? - Da. Za mene je "Prinošenje žrtve" moj najdosledniji film. Duh doslednosti zbog koga možete pomeriti pameću. Zato se "Prinošenje žrtve" ne može porediti sa drugim mojim filmovima. Crkva traži miran život *Zašto će junak jednog od Vaših budućih filmova biti sveti Antonije? - Sada je važno da proučim, da proanaliziram konflikt koji je oduvek zanimao ljudski um: šta je to svetost - a šta je to greh? Zar je tako dobro biti svetac? S pravoslavne tačke gledišta zajedništvo je veoma važan aspekt za poimanje crkve. Za pravoslavne, crkva je zajedništvo ljudi koje ujedinjuje ista vera, ista osećanja. A kada svetac sve napušta za pustinju - za čim on to ide? Radi spasenja. A gde su tu ostali? To pitanje odnosa učešća u životu, sa ostalima i ličnog spasenja me veoma zanima. *Zašto ste izabrali Antonija? - To je mogao da bude i neko drugi... Najvažnije za mene je drama čoveka koji je dužan da plati troškove ravnoteže između duhovnog i materijalnog života. *A zašto Jevanđelje po Štajneru kao drugi mogući siže? - Štajnera nisam ja odabrao. Predlažu mi da o njemu napravnim film. Ja još nisam ni u šta uveren. Mene mnogo više interesuju ljudi koji traže izlaz, rešenje. Taj koji kaže da je našao, čini mi se negde laže. *Zašto hoćete da snimate film o E.T.A. Hofmanu? - Vrlo rado bih govorio o romantizmu uopšte. Ako se sećate priče o životu i smrti Klaista i njegove neveste onda razumete o čemu govorim. Romantičari su ljudi koji su uvek pokušali da život vide ne onakvim kakav je. Najstrašnije za njih je rutina, bivstvovanje po navici, odnos prema životu kao prema nečemu što je jednom za svagda ustanovljeno. Romantičari nisu borci. Njih ubijaju himere koje su sami sazdali. Vrlo je opasan romantizam kao pogled na život, kada se individualni talenat smatra nečim najvažnijim. Ima važnijih stvari... *Kakvi su Vaši konkretni odnosi sa Pravoslavnom crkvom? Konkretno, vrlo su teški! Ranije sam živeo u SSSR-u. Potom sam došao u Italiju, a sada živim u Francuskoj. Na žalost nisam imao mogućnosti da održavam normalne, postojane odnose sa crkvom. U Firenci u crkvi služi Grk ili Italijan, nema ruskog sveštenika. To je pravoslavna crkva ali grčka ili neka druga. Važniji sastanak koji me duboko porazio bio je moj susret u Londonu sa vladikom Antonijem Blumom. Odnosi s Crkvom zahtevaju miran, stabilan život a ja se sada osećam kao pod ruševinama posle bombardovanja. Pre svega treba urediti život. Sada je od mene to teško tražiti. *Priča se da je Lunačarski, pisac, član Partije, podvukao religiozni karakter revolucije od 1917. Šta Vi na to kažete? - Kada je on to rekao!? Kakve gluposti! Možda da bi opravdao svoje ushićenje revolucijom! Ja ne mislim da je on to rekao ali kada im je bila potrebna popularnost oni su ustvrđivali i priznavali šta hoćete. *Izgleda da ste toliko očarani Apokalipsom da biste hteli da požurite njen dolazak? - Apokalipsa se ne dešava iznenada. Ona je odavno počela, možda je već na samom kraju. Prosto gledam dokle smo stigli... A kako je Apokalipsa Knjiga kraja, tužne misli dolaze same. Kao Černobil. *Olivije Kleman objašnjava u svojoj knjizi "Mistici" da je Fedorov hteo da, po tradiciji, lični asketizam postane kolektivni, što bi u potpunosti promenilo kulturu. Šta Vi o tome mislite? - Askeza ne može da upravlja svetom. To je apsurd. I uopšte problem razvitka. Čemu su poslužile 4000g. civilizacije koje su dovele tako katastrofalnim rezultatima. Pre 2000 godina bila je potrebna Golgota da bi vratila čoveka na pravi put. Ali ljudi nisu na sebe uzeli tu odgovornost. Razumem da je bolno misliti da to nije dovelo nigde. Kada bi se rodila nada! Samo da li je ostalo vremena. *Čitate Berđajeva. Smatrate li sebe njegovim nastavljačem? - Nikako. Ne delim mnoga od njegovih mišljenja. On ponekad postavlja sebe iznad problema kao da ih je već rešio. Razumem da to nije bolje od poetske figure. A filozofi su uvek pesnici. Sve znati nije moguće, nadam se. *Jednako hrišćani govore da je u Hristu spas... - Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ... ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija. *Kako tumačite rečenicu Dostojevskog "Lepota će spasiti svet"? - Naravno, ne dosledno. Mnogo je bilo ocena toga, često vulgarnih. Naravno, kada je Dostojevski govorio o lepoti - pod tim je podrazumevao duhovnu celovitost. Govorio je o knezu Miškinu ili Rogožinu, ali nikako o lepoti Nastasje Filipovne koja je bila kako znamo dosta vulgarna. *Rekli ste da je važno da čovek bude tvorac kao Tvorac? - To je i važno i nije. Za mene je to kao disati. *Razlikujete li Vi umetnika od monaha i sveca? - To su potpuno različiti putevi. Svetac, monah odriče se stvaralaštva jer ne učestvuje u životu. Barjak sveca i monaha je to neučestvovanje. To podseća na istočnjački budistički prilaz. Ali umetnik, jadni umetnik dospeva, nalazi se u zbrci događaja, odakle mu je teško da se izbavi. Mada takođe znamo za primer francuskog pesnika Remboa koji je odbio da bude pesnik. Takvih nema mnogo. Prema monahu osećam izvesnu samilost jer on živi kroz sebe. Kod umetnika postoji tendencija ka dekoncentraciji, grešenju, brljanju, on reskira svoju dušu. Ne može se reći da su svetac i poeta - anđeo i đavo. Čovek dolazi u različite situacije. Svetac će biti spašen, umetnik možda da, a možda ne. U tom smislu ostaje jedino vera u Blagodet koja će vas se možda dotaći. Herman Hese je rekao da je celog života težio svetosti i da je samim tim bio grešnik. Tako ostaje da se može računati samo na Blagodet. Ne mogu biti dosledan, eto, to to znači. Između sveca i umetnika postoji paralela ali razlike su velike... Najvažnije je živeti ispravno. Pokušavati ići ka svetosti ili tražiti svoj spas. Spasavati samoga sebe ili težiti stvaranju bolje duhovne atmosfere za ceo svet. Ko zna koliko nam vremena još ostaje. Treba živeti znajući da ćemo možda već sutra Bogu predati dušu. Hteo bih da kažem da mi postavljate pitanja kojima su mnogi geniji posvetili ceo život. O tome bih hteo da govorim u filmu o svetom Antoniju, razumeti i objasniti taj čoveku neizdrživ problem. Na kraju umreti ili ne umreti nije problem, svi ćemo umreti - zajedno ili jedan po jedan... Samo to ne znači da, znajući to, treba postati cinik. Razgovarao: Charles de Brantes Obrada: Yugopapir (La France Catholique, jun 1986 / Duga, januar 1987.) https://www.xxzmagazin.com/stvarati-bolju-duhovnu-atmosferu-za-ceo-svet

Razmisljamo li o tome kako rukujemo ovim svetom? Da li smo svesni da on ima obnovljive ali potrosne resurse? Hriscani bi trebali po samoj prirodi zivota za koji su se opredelili da imaju najistancaniju i najuzviseniju mogucu svest u pogledu koriscenja prirode koja nas okruzuje i kojoj i sami pripadamo. Skromnost, koja je jedna od kljucnih vrlina, trebala bi da je maksima svakog Hriscanina. Medjutim, na delu, kao sto i sami mozemo da vidimo, najcesce imamo da vecina ljudi (verujucih i neverujucih) prosto zanemaruje ova i ovakva pitanja, a to, naravno, nimalo ne moze da bude dobro. Ovu temu da posvetimo nama clanovima i svima koji citaju forum, sa ciljem da vremenom sami sebi podignemo nivo svesti u pogledu svega sto se tice upotrebe i zloupotrebe prirode. I da damo smer celoj prici onim cuvenim Gandijevim recima - "prijatelju, svet ima dovoljno za svaciju potrebu, ali nema dovoljno za bilo ciji luksuz".

U policijskoj stanici u Trsteniku, nedavno se odigrala prava drama. U gluvo doba noći na video nadzoru se pojavila neobična silueta koja je protutnjala kroz hodnik. Ali to nije bila bilo kakva silueta, nego pravi pravcijati duh. Policajci koji su te noći bili dežurni nisu mogli da poveruju svojim očima, pa su vraćali snimak nekoliko puta. I zaista, paranormalna sila usnimljena je kako leti zatvorskim ćelijama i hodnikom. Duh je iskakao iz jednog dela u drugi i kroz rešetke prolazio bez ikakvih problema. Zatvorenici, po svemu sudeći, nisu imali priliku da vide neočekivanog gosta, ali su se zato uniformisana lica cele noći borila sa duhom. ВИДЕО НА ЛИНКУ https://www.kurir.rs/vesti/srbija/3050717/srpski-policajci-snimili-utvaru-u-stanici-nikad-jasniji-snimak-duhova-nije-vidjen-ceo-svet-ce-znati-za-trstenik

Australijski naučnik Dejvid Gudal eutanaziran je juče u 104. godini u klinici u Švajcarskoj. Preminuo je mirno u 12:30 po podne u Bazelu, a u trenucima kada su mu lekari ubrizgavali smrtonosnu dozu lekova, Gudal je bio okružen svojom porodicom. Vremešni naučnik je sve vreme pokazivao neverovatno veliku želju da konačno „ode s ovog sveta“. A dok je njegova porodica popunjavala formulare, on ih je sve vreme požurivao i prigovarao. – Šta čekamo? Hoćemo li više krenuti? – rekao im je. Njegove poslednje reči opisao je doktor Filip Nitške. Pre ubrizgavanja smrtonosne injekcije, lekar je Gudalu postavio četiri pitanja. Pitao ga je kako se zove, datum rođenja, zašto je došao u kliniku i čemu se nada nakon smrti. Poslednji odgovor zapanjio je sve. – Samo se nadam da će mi srce stati – rekao je. Nakon ubrizgavanja injekcije svi su čekali da naučnik utone u večni san, ali očigledno je i ta procedura bila previše za ekscentričnog naučnika. – Koliko sve ovo traje?! – pitao je. To su ujedno bile i poslednje Gudalove reči, a nekoliko trenutaka kasnije je umro. Lekar kaže da nikada ništa slično nije ni čuo tokom svoje karijere. – Gospodin je očigledno bio nestrpljiv – rekao je doktor. link

KAKO "VREME" SAZNAJE, RAZVOJ RAKETE "ALAS" ZA UJEDINJENE ARAPSKE EMIRATE ZAPOČET 2013. NIJE ZAVRŠEN, NITI SE ZNA KADA ĆE BITI. EMIRATI SU DALI AVANS OD 30 MILIONA DOLARA I OBEZBEDILI SE BANKARSKOM GARANCIJOM, A NA OVOM PROJEKTU ZAJEDNO RADE SDPR I PRIVATNA FIRMA EDEPRO. PREMA NAŠEM IZVORU, NARUČIOCI HOĆE DA RASKINU UGOVOR – U TOM SLUČAJU MOGUĆE JE AKTIVIRANJE BANKARSKE GARANCIJE, ALI I OPCIJA DA FIRMA EARTH IZ UAE PREUZME EDEPRO. A "ALAS" JE NAJAVLJEN KAO PROJEKAT KOJI ĆE OŽIVETI ZEMUNSKI TELEOPTIK ŽIROSKOPI I U KOJI JE SRBIJA INVESTIRALA 6,9 MILIONA EVRA Trgovina oružjem oduvek je bila tajnovit posao, ali sama činjenica da je broj firmi koje su u Srbiji registrovane za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom sa 185 u 2016. porastao na 213 u 2017. godini ukazuje da se radi o veoma profitabilnom poslu. I to nije sve – u zemlji postoji još 55 kompanija koje se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme, od kojih su 42 privatne. Srbija spada među države koje najviše poštuju međunarodne propise kada je reč o trgovini oružjem. Međutim, ova vrsta posla nikad ne može da bude sasvim čista jer se ne može znati ko će biti krajnji korisnik i da li će oružje i druga vojna oprema biti preprodati nekom trećem, državi pod embargom ili terorističkom pokretu. A takvih slučajeva je bilo. "ALAS" I LOV U MUTNOM: "Naš ‘end user’ sertifikat (o krajnjem korisniku) jedan je od najtransparentnijih u svetu", kaže za "Vreme" kapetan bojnog broda u penziji Nikola Lunić, bivši vojni obaveštajac. "Poštuju se svi propisi, sertifikati i dozvole. Međutim, ne pratimo doslovno sporazum UN o trgovini oružjem, a odnosi se na to da, ako i imamo saznanja da oružje završava u trećim zemljama, ne reagujemo. Naše službe ne interesuje šta se dešava posle." Lunić smatra da se to dešava zbog toga što je profit postao važniji od državnih i nacionalnih interesa zemlje, te da sa na tome, izgleda, bazira i spoljna politika: "A to je zato što sektorom za materijalne resurse Ministarstva odbrane rukovodi Nenad Miloradović, koji je, u suštini, trgovac oružjem: on se tako i ponaša, a ne kao državni službenik", konstatovao je Lunić. Sagovornik "Vremena" je podsetio na do sada nerazjašnjen slučaj otmice, a kasnije i pogibije dvoje srpskih diplomata u Libiji, odnosno na reči tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića da je "jedan od mogućih motiva otmice poslovi sa oružjem". Lunić kaže i da je 2013. godine tadašnji zamenik ministra odbrane vlade u Tripoliju Kalid Mohamed Al-Šarif za list "Politika" izjavio da ima nekih ugovora koji nisu realizovani i da postoji "dug nekih u Srbiji prema Libiji". Za Al-Šarifa se posle saznalo da je povezan sa Al Kaidom. "To je čisti primer kako se naša spoljna politika bazira na profitu, a ne na definisanim nacionalnim interesima", zaključuje Lunić. ...A. Vulin u MIG-u;... On je nedavno izneo podatak da se privatno preduzeće DLS Specijalni sistemi, osnovano 31. marta 2015. godine, pozicioniralo među deset najuspešnijih preduzeća po realizovanim ugovorima iz 2015. i po ugovorenoj vrednosti u 2016. godini, a sve to sa osnovnim kapitalom društva u iznosu od svega 1.000 dinara. Ova firma je veoma brzo postala i jedan od najvažnijih podugovarača preduzeća Borbeni složeni sistemi iz Velike Plane – posebno u proizvodnji samohodne haubice NORA-B52. A nedavno je sa Kiprom sklopljen ugovor o prodaji 24 haubice ovog tipa i osam borbenih vozila "Miloš". "I bez čaršijskih priča o tome ko je stvarni vlasnik tog preduzeća, postoji osnovana sumnja za trgovinu uticajem što predstavlja ozbiljno krivično delo. Ili – u najmanju ruku – zloupotrebu službenog položaja vršioca dužnosti", kaže Lunić. A u krugovima koji se bave problematikom vezanom za namensku industriju mogu se čuti priče da iza preduzeća DLS Specijalni sistemi stoji Miloradović i da zato dobija profitabilne poslove kooperacije sa Jugoimportom SDPR na proizvodnji naoružanja. Inače, višecevni bacač raketa – proizvod DLS Specijalnih sistema – postavljen na šasiju kamiona FAP-1830 mogao se videti i prilikom prošlonedeljne posete ministra odbrane Aleksandra Vulina firmi Prva petoletka – namenska; ova firma takođe radi i kao podizvođač za Jugoimportove Složene borbene sisteme. Jedan od poznavalaca odnosa u ovom sektoru ukazuje i na podatak da je u Vojnotehničkom institutu (VTI) kopirana i izneta silna dokumentacija, uglavnom vezana za projekte topova, a da niko ne istražuje gde je to završilo. Birokratskim odnosom i nemarom države VTI postepeno ostaje bez kadrova – oni prelaze u privatne kompanije gde su im ponuđeni bolji uslovi, a sa sobom nose i ono što su radili na pojedinim projektima. To nije čudno, jer ako mladi inženjeri u VTI imaju platu od 50.000 dinara, a neko im ponudi 3-4 puta veću – naravno da će otići. Takođe, ne čudi onda ni to što je sve više privatnih firmi koje počinju da se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme.... Takvu poražavajuću situaciju po vojsku priznaju i ljudi iz vrha Ministarstva odbrane dok nemoćno sležu ramenima, pošto im propisi onemogućavaju da stručnjacima podižu plate i tako ih zadrže. ...Demonstracija oružja u Nikincima Kao primer lošeg državnog projekta, izvor "Vremena" navodi i slučaj famozne rakete "Alas", koja se pravi za Ujedinjene arapske emirate (UAE) od 2013. godine, a da još njen razvoj nije završen, niti se zna kada će biti. A ta država je dala avans od 30 miliona dolara i obezbedila se bankarskom garancijom. Na tom projektu zajedno rade SDPR i privatna firma EdePro. Prema tom izvoru, Emirati hoće da raskinu ugovor, što onda otvara razne mogućnosti, u prvom redu aktiviranje bankarske garancije, ali i opciju da firma Earth iz UAE, koja je u ime države potpisala ugovor preuzme EdePro, pa preko njih da obavljaju razne finansijske operacije i transakcije. A "Alas" je najavljen kao projekat koji će oživeti zemunski Teleoptik žiroskopi, u koji je država potom investirala 6,9 miliona evra.... Kada su u pitanju privatne firme koje se bave izvozom naoružanja, u vrhu onih sa najvećim prometom je tradicionalno Partizan tech Slobodana Tešića, jednog od najvećih trgovaca oružjem u regionu, ali u vrh naglo izbijaju Krupnik (prvi po izvozu u Saudijsku Arabiju) i posebno GIM čiji vlasnik je, prema navodima iz više izvora, u bliskim poslovnim odnosima sa ocem jednog visokog državnog funkcionera (ne preziva se Vučić). U vrhu izvoznika oružja su i firme Tehnoremont, Uni Global, Eling i već pomenuti DLS Specijalni sistemi. KIPARSKI POSAO: Inače, procedura dobijanja dozvola za izvoz oružja veoma je komplikovana. Potrebno je dobiti saglasnost tri ministarstva – odbrane, unutrašnjih poslova i trgovine, kao i Bezbednosno-informativne agencije. Već samim tim lako je zaključiti da su moguće razne privilegije za neke, ili "sankcije" za one koji su manje podobni. Kada je u pitanju posao s Kiprom (prodaja 24 haubice NORA-B52 i osam borbenih vozila "Miloš"), izvor "Vremena" iz Ministarstva odbrane tvrdi da je novac uplaćen pre Nove godine, ali da je bila čudna činjenica što je ugovor potpisao ambasador u Nikoziji Marko Blagojević, što znači da ga je praktično sklopila Vlada Srbije, a ne izvoznik i proizvođač haubica. "Kad izvoznik ugovori posao, onda ne plaća PDV, oslobođen je toga. Međutim, pošto je Vlada ugovarač sa SDPR, onda mora sama sebi da plati PDV. Kipranima se PDV nije mogao zaračunati jer bi to povećalo ugovorenu cenu, i onda su nađena sredstva, formalno je plaćen PDV, pa se posle izvoza čeka njegov povraćaj", navodi taj izvor. Govoreći o poslu s Kiprom i činjenici koju je prezentovao Lunić – da je posao sklopljen bez tendera i da se time krše propisi Evropske unije, ovaj izvor konstatuje da je to problem Kipra i EU, a ne Srbije. Ipak, ukazuje i na činjenicu koja je kod nas prećutana – i Srbija je kupovinu devet Erbasovih helikoptera H-145 sklopila bez ikakvog tendera, a nije poznata ni cena čitavog posla, jer je sve proglašeno državnom tajnom. To sve ostavlja prostor za razna nagađanja i nedoumice. A potpisivanju ugovora prisustvovali su i francuska ambasadorka i nemački ambasador. Nedoumice se javljaju i povodom novog zakona koji treba da omogući privatizaciju fabrika namenske industrije do 49 odsto vlasništva. Konkretno: ko će ih kupiti i neće li možda doći strane firme i uložiti pare stečene na nepoznat način, te da li će iza njih stajati neki naši državljani. Navodno je i prava pozadina protesta sindikata Zastava oružja saznanje da su neki od umešanih u trgovinu oružjem išli u italijansku Beretu da vode pregovore o njihovoj investiciji u kragujevačku fabriku. Ilustrativan primer brzoplete investicije SDPR je i fabrika municije u Uzićima, koja je konkurencija užičkom Prvom partizanu. Iako je fabrika u Uzićima zvanično otvorena, njeni glavni pogoni još nisu instalirani jer se ispostavilo da je napravljena na klizištu i da zgrada tone. Zbog toga kupljene ključne mašine i oprema belgijske firme New Lachaussee (NLC) nisu ni instalirane. Tako se desila čudna stvar – mašinama ističe garantni rok, a da nisu ni uključene. I za kraj: fabriku u Uzićima gradio je PMC inženjering – ćerka firma Jugoimporta SDPR. Ista firma dobila je i posao rekonstrukcije Trga Slavija, kao i Obilićevog venca i uradila je to kako je uradila. Davor LUKAČ Kapetan bojnog broda Nikola Lunić Svi paradoksi politizacije Ilustrujući "štetno delovanje trgovca oružjem na funkciji vršioca dužnosti pomoćnika ministra", kapetan bojnog broda u penziji Nikola Lunić ukazao je i na smenu načelnika Uprave za infrastrukturu pukovnika Milorada Đokića zbog toga što je odbio potpisati saglasnost Ministarstva odbrane za sada već čuvenu bespravnu gradnju kafane na Pančićevom vrhu – reč je o zoni od posebnog značaja za Vojsku Srbije pošto se tamo nalazi radarska stanica. On je upozorio i na činjenicu da je došlo do politizacije razvoja, opremanja i modernizacije Vojske Srbije, jer se politizuje Glavni vojnotehnički savet, koji treba da definiše taktičko-tehničke zahteve za određena sredstva. "Jedan od najvećih paradoksa je da se vežbe izvode sa sredstvima u razvoju, koja ne opituje Tehničko-opitni centar (TOC) po zahtevima tog Saveta. I onda načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, koji je po funkciji na čelu Saveta, izjavljuje da će Vojska biti jača sa novim sredstvima, čime direktno ruši kredibilitet TOC, jer implicira da ta sredstva moraju ‘proći’", kaže Lunić.

Darko Rundek, prodorno plavih očiju i uvek sa cigaretom, već skoro četrdeset godina svira gitaru, nosi šal od svile i sa njim svoju slobodu koja vijori. Živi na selu jer tamo ima mira, prati radničku klasu u raj i slavi anarhiju. On je umetnik koga nikada nećete videti u reklamama, jer je još od najranije mladosti hrabar, nepotkupljiv i uvek svoj. Reč je o muzičaru kog ste mogli videti i u pozorištu i na filmu, u velikim arenama i u malim andergraund kafićima, kao i na balama sena sa gitarom i svojim malim bendom. Početak karijere Svoju muzičku karijeru Rundek je počeo vrlo mlad, početkom osamdesetih, u Zagrebu, sa bendom pod nazivom Komuna. Čim su se pojavili videlo se da je to nešto novo, drugačije, i muzički i scenski. Mladi Rundek koji je šminkao lice belom bojom i nosio plavi kombinezon, bio je kao anđeo koji se spustio u neki mračni haustor da proriče budućnost upirući prstom i urezujući svoje reči prodornim plavim očima. Iza njega sjedim sam u kutu / I kuckam malim čekićem po zidu Jedan od najoriginalnijih bendova zagrebačkog, ali i jugoslovenskog novog vala bio je Haustor. Saradnja Rundeka i basiste Sachera je bila neobična i često nadrealna kombinacija teatra i rokenrola. Treba spomenuti da je Rundek tada studirao režiju i da ga je pantomima veoma privlačila; iako je to umetnost tišine, on je uspeo savršeno da je ukombinuje sa muzikom. Osamdesete Godine 1981. izbacuju radijske hitove Pogled u bb i Moja prva ljubav. U prvom spotu vidimo Rundeka kao pantomimičara, među zgradama Novog Beograda, u plavom kombinezonu i sa belim licem – nema sumnje da se već tada isticao iz grupe rokera novog vala. Svojim provokativnim tekstom i izgledom radničke klase u pesmi od nepuna dva minuta nesumnjivo je postao kamen u cipeli vladajućoj ideologiji. Godine 1983. izbacuju pesmu Radnička klasa odlazi u raj i, naravno, ona biva zabranjena. To je Rundekovu muziku podiglo na viši nivo i nesumnjivo su postali još poznatiji Sledeće godine pesmu su objavili na albumu Treći svijet. Već tada, on je isklesao svoje lice (ili svoju masku), kako u muzici tako i na sceni, mimikom lica, pokretima tela i oštrim proročkim pogledom i tekstom. Neki maske koriste da se sakriju od drugih, neki da se sakriju od sebe, a neki, veoma retki, kao što je Rundek, koriste masku da bi sebi i drugima pokazali ko su. Kao što su to u Rundekovoj poeziji bili Korto Malteze, Šejn, Pišta itd… Darko Rundek, izvor: Ванилица – Own work, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=61380358 Svetovi u zvucima Haustora Haustor je bio veoma šaren i raskošan bend ne samo po svojim tekstovima nego i po zvuku. Njihovi albumi imali su egzotične prizvuke i egzotične svetove koji se do tada u rokenrolu nisu mogli sresti. Na albumima Treći svijet i Tajni grad, korišćeni su južnoafrički drveni duvački instrumenti kao što su zampona, kena i slično. Pre toga, u popularnoj muzici se to nije moglo čuti, niti su se takvi duvački instrumenti mogli čuti u rokenrolu. Prvi album Haustor iz 1981. počinje prolećem. Možda je zbog početnog stiha: proljeće kad stigne, 23. ožujak – travanj, stolicu iznesem na verandu ili zbog njegove brzine, buntovnosti, čudnih vokala i mladim Rundekom koji je se pojavio iznenada, zaslepljujuće, kao munja. U njegovim pesmama cvetaju čudni i egzotični cvetovi. Njihov Treći svijet objavljan 1984. je kao letnji, vreli dan. U njemu su zvuci avanture, zvuci puta prema dalekim ostrvima, prema nekoj snolikoj geografiji, zaboravljenim gradovima (Vavilonu). To je svet na čijem nebu igraju zvezde, gde se u logorima igraju deca dok žene čiste ribu. U tom svetu biste vrlo verovatno sreli Korta Maltezea. Taj svet je definitivno egzotičan, i ne može se naći na karti, ali se može osetiti i može se o njemu snivati. Sledeći album, Bolero imao je hitove kao što su Ena, Šejn i Šal od svile i možemo reći da je to bio jedan komercijalan album, ali itekako dobar. Zbog stiha pogledaj, sve je bijelo, zima je, ali i zbog nekog hladnog prizvuka u Šalu od svile, TV man-u, Sejmenima i zbog leda u grudima može se reći da je to i dalje egzotičan ali zimski album. Po logici stvari, album Tajni grad bi bio jesenji. U njemu mirno teku ulice, hoda se među drvećem u jesen i sve se povlači u neku senku i tajnovitost posle komercijalnog prethodnog albuma. Jer se ta iznenadna komercijalnost sudarila sa njihovom potrebom da budu nezavisni. On je usporen, miran, a Rundek pronalazi sve veću hermetičnost poezije. Taj dovitljivi mali čudak koji se pojavio osamdesetih godina na sceni stvorio je muziku koja zaslužuje poseban žanr i koju i dan-danas stvara i pronalazi. Nije ni čudo da su se prva dva albuma Haustora našla na listi najboljih ex-yu albuma svih vremena. Apokalipso kao mali novi val Imati dva jaka muzičara i autora u bendu, kao što su Rundek i Sacher je sjajno, ali ne može dugo da traje. Nakon raspada Haustora, Darko se povlači i početkom devedesetih odlazi u Pariz sa ženom i sinom. Rundek u međuvremenu radi na radiju, njegovoj velikoj ljubavi, pored muzike i režije. No, 1995. se vraća na scenu, na Fiju briju festivalima, i zanimalo ga je šta on sam može da napravi izvan okvira Haustora. Po Rundekovoj priči, u njegovoj glavi iskakali su rifovi i ideje za pesme, i u jednom malom skučenom stančiću u Parizu, oko pola jedan, rodio se Apokalipso! Album izlazi 1996. godine kao veliki povratak nekoga čije ime su svi znali iz benda Haustor, ali ovog puta solo Rundek, van granica Haustora koji ponovo oduševljava, baš kao i početkom osamdesetih – kada se on pojavi, nastaje novi val. Na svom prvom nehaustorovskom albumu se opustio, više nije morao zvučati rokerski, bio je oslobođen i inspirisan. Na tom albumu više nije bilo potrebe za skrivanjem iza lažnih imena, trećim svijetovima, pantomimom i nema potrebe za rokenrolom. Ima ono što on najbolje zna i što mi najviše volimo kod njega – udarac u čelo, u srce, u dušu i gubljenje u muzici i rečima, makar na tri minuta. Put u sumrak Nastavio je svoj put nakon veoma prihvaćenog albuma Apokalipso, i daruje nam još jedan čudan, dalek i hladan svet, koji liči na Rusiju i sibirske tajge. Album U širokom svijetu (2000) je album pomalo nostalgičan, osvrće se za mladošću i letom, u doba kad je zima odavno mahnula letu. No, ipak, kao u Andrićevim delima, poslednja pesma albuma je ipak Vesela, i nastavlja dalje, jer zima ne znači kraj, već dolazak novog proleća. Na sledećem albumu Ruke (2002) vodi nas na Kubu jer je tamo bogat koji ima vremena i dima. Na tom albumu nam poklanja pesmu Makedo, sa predivnim orijentalnim zvucima i egzotičnim tekstom. Pesma ne ulazi samo u uši već i u srce i stopala i tera vas da razbijate čaše u kafani. Na tom albumu je došlo proleće sa rege zvucima i talasima u Stojim i gledam se kako postojim. Prvi put sarađuje sa Cargo orkestrom 2006. godine i objavljuje album malo dužeg naslova: Mhm A-Ha Oh Yeah Da-Da: Migration Stories and Love Songs. Album je pun različitih zvukova, različitih jezika, sa atmosferom dalekih krajeva sveta. Baš kao što ga opisuje i naslov, deluje kao da je stvaran za vreme putovanja, kopnom i morima, dok si daleko od svog zavičaja i bivaš stranac u nekim stranim svetovima. Na sledećem albumu letimo Plavim avionom (2010) u svemir, među zvezde, iznad gradova, laki i slobodni. Ovaj album nas vodi u stanje meditacije, dira mikrokosmos svih nas. U borbi sa silama, shvatamo da mi nešto značimo na ovom svetu. Sanjamo da smo srećni, a u javi plešemo sa vilama. Može se reći da je ovo spiritualno najlepši i najmagičniji Rundekov album, a to je tek početak. Poslednji studijski album Mostovi (2015) nastavlja sa spiritualnošću i Rundek nas vodi prema samim počecima svemira i prema nekim novim svemirima, u Indiju i u velike gradove. Pokazao nam je veličanstven primer njegove kosmogonije. Prošle godine obeležio je objavljivanje svog prvog solo albuma Apokalipso, prekršten u reizdanju u ApoCalypso tako što je izbacio ploču i poklonio nam i nikad objavljen Haustorov album Dovitljivi mali čudaci. Način na koji nas Rundek vodi u njegove svetove, na različite lokacije u isto vreme, u stanju je da uradi samo pravi umetnik kao što je on. Njegova muzika je višedimenzionalna, svetska, šarena, sa različitim mirisima, ukusima i bojama. Pruža nam osećaj ispunjenosti i lepote.

Prošlog leta istraživači Međunarodnog monetarnog fonda su okončali dugu i gorku debatu o „neoliberalizmu“: priznali su da postoji. Trojica visoko rangiranih ekonomista pri MMF-u, organizacije poznate po opreznosti, objavili su članak u kom dovode u pitanje koristi neoliberalizma. Time su okončali predstavu o ovoj reči kao običnoj političkoj izmišljotini ili terminu bez analitičkog potencijala. Članak je oprezno prozvao „neoliberalnu agendu“ za sprovođenje mera deregulacije u ekonomijama širom sveta, za nasilno otvaranje nacionalnih tržišta ka trgovini i kapitalu, kao i za zahtev vladama da se same smanje kroz mere štednje i privatizacije. Termin „neoliberalizam“ se koristi od 1930-ih; oživljen je ponovo da bi opisao sadašnju politiku – tačnije, opseg ideja koje ova politika odobrava. U periodu posle finansijske krize 2008. godine, koristio se da ukaže na odgovornost za debakl – ne određene političke partije, već establišmenta koji je svoj autoritet prepustio tržištu. U slučaju demokrata u SAD i laburista u Ujedinjenom Kraljevstvu, ovo prepuštanje se opisuje kao groteskna izdaja principa. Kritika glasi da su Bil Klinton i Toni Bler napustili tradicionalne vrednosti levice, naročito obaveze prema radnicima, u korist globalne finansijske elite i javnih politika od kojih su i sami imali koristi. Posledica je poguban porast nejednakosti. Tokom nekoliko prethodnih godina debata se zaoštravala, termin „neoliberalizam“ je postao retoričko oružije za one levo od centra da inkriminišu sve koji su desno u odnosu na njih na političkom spektru. (Nije ni čudo što centristi tvrde da je u pitanju besmislena uvreda: kritika se odnosi najviše na njih.) Međutim, „neoliberalizam“ je više od umesne opaske. Na određeni način on predstavlja i naočari kroz koje gledamo svet. Pogledajte kroz naočari neoliberalizma i jasno ćete videti kako su politički mislioci koje su uvažavali Tačer i Regana doprineli oblikovanju društva kao univerzalne tržnice (a ne, na primer, polisa, javne sfere ili porodice) i ljudskih jedinki kao mašina za obračunavanje profita i gubitaka (a ne nosilaca božje milosti ili nosilaca neotuđivih prava i dužnosti). Naravno da su cilj bili slabljenje države blagostanja i privrženosti punoj zaposlenosti, smanjenje poreza i deregulacija. Međutim, „neoliberalizam“ označava nešto više od tipičnog desničarskog spiska lepih želja. To je bio način organizovanja socijalne realnosti i promišljanja našeg statusa kao individua. Ako nastavite da gledate kroz ove naočari videćete da je tržište ljudski izum, ništa manje od države blagostanja. Videćete koliko temeljno smo podstaknuti da o sebi mislimo kao o vlasnicima sopstvenih talenata i inicijative, sa kojom lakoćom smo instruisani da se takmičimo i prilagodimo. Videćete u kojoj meri je jezik koji se ranije služio prostim izrazima da opiše robna tržišta (konkurencija, savršena informacija, racionalno ponašanje) sada primenjen na celo društvo u toj meri da je prodro u sve pore naših privatnih života, i kako se trgovački stav prepliće sa svim oblicima samoizražavanja. Ukratko, „neoliberalizam“ nije samo ime za politike naklonjene tržištima, ili za kompromise koje je finansijski kapitalizam napravio sa propalim socijaldemokratskim strankama. To je ime za premisu koja je tiho postala glavni regulator naših praksi i uverenja: kompeticija je jedini legitimni princip organizovanja ljudske aktivnosti. Malo pre nego što je neoliberalizam dobio sertifikat o postojanju, i malo pre nego što je licemerje tržišta postalo očigledno, populisti i autoritarijanci su došli na vlast. U SAD je Hilari Klinton, tipična neoliberalna zloća, izgubila od čoveka koji je bar znao da se pretvara da mrzi slobodnu trgovinu. Da li to znači da su naočari sada beskorisne? Mogu li nam na bilo koji način pomoći da shvatimo šta nije u redu sa britanskom i američkom politikom? Najgrublji mogući oblici nacionalnog identiteta su oživljeni u borbi protiv snaga globalne integracije. U kakvoj su vezi ti militantni parohijalizmi bregzita u Britaniji i trampizma u Americi, sa neoliberalnom racionalnošću? Postoji li ikakva veza između svojeglavog i tupavog predsednika i beskrvnog uzora efikasnosti znanog kao slobodno tržište? Nije stvar samo u tome da slobodno tržište proizvodi mali broj pobednika i ogromnu armiju gubitnika koji se, tragajući za osvetom, okreću Bregzitu i Trampu. Od početka je postojala neizbežna veza između utopijskog ideala slobodnog tržišta i distopijske sadašnjice u kojoj smo se zatekli; između tržišta kao jedinstvenog stvaraoca vrednosti i čuvara sloboda, i našeg pada u svet postistine i iliberalizma. Pokretanje debate o neoliberalizmu sa mrtve tačke počinje, po mom mišljenju, sa ozbiljnim razmatranjem kumulativnih efekata neoliberalizma na sve nas, nezavisno od naših ideoloških opredeljenja. Ovo podrazumeva povratak njegovim korenima, koji nemaju ništa sa Bilom ili Hilari Klinton. Jednom je postojala grupa ljudi koji su sebe ponosno nazivali neoliberalima. Oni su imali ambiciju da izvrše temeljnu revoluciju u mišljenju. Najistaknutiji među njima Fridrih Hajek nije smatrao da omeđava novu poziciju na političkom spektru, da opravdava bezobrazno bogate, niti da se vrzma na rubovima mikroekonomije. Mislio je da rešava problem modernog doba: problem objektivnosti znanja. Za Hajeka, tržišta nisu samo omogućavala razmenu dobara i usluga – ona su otkrivala istinu. Kako je ova ambicija postala svoja suprotnost – glavolomna mogućnost da, zahvaljujući nepromišljenom veličanju slobodnog tržišta, istina u potpunosti nestane iz javnog života? *** Hajek je 1936. godine opisao rađanje Velike ideje kao trenutak „iznenadnog prosvetljenja“ – bio je ubeđen da je otkrio nešto novo. Pisao je: „Kako je moguće da kombinacija fragmenata znanja koji postoje u različitim umovima proizvede rezultate koji bi, da su povezivani sa namerom, zahtevali um koji nijedna individualna osoba ne poseduje?“ Ovo nije bila tehnička beleška o kamatnim stopama ili deflacionim padovima. Ovo nije bila reakcionarna polemika protiv kolektivizma ili države blagostanja. Ovo je bio početak novog sveta. Hajek je razumeo da se tržište može opisati kao um. „Nevidljiva ruka“ Adama Smita nam je već dala modernu koncepciju tržišta: autonomna sfera ljudske aktivnosti i stoga potencijalni objekt naučnog znanja. Međutim, Smit je bio i do kraja života ostao osamnaestovekovni moralista. Mislio je da se tržište može opravdati samo u svetlu individualne vrline i strepeo je da društvo vođeno isključivo trgovačkim i ličnim interesima više uopšte neće biti društvo. Neoliberalizam je učenje Adama Smita lišeno ove strepnje. Pomalo je ironično što se Hajek smatra osnivačem neoliberalizma – stilom mišljenja koji sve svodi na ekonomiju – ako se uzme u obzir da je on bio sasvim osrednji ekonomista. Bio je tek mladi, malo poznati bečki tehnokrata u vreme kada je regrutovan na Londonsku školu ekonomiju (London School of Economics) kako bi zasenio tadašnju zvezdu u usponu – Džona Majnarda Kejnza sa Kembridža. Plan je pošao po zlu i Kejnz je do nogu potukao Hajeka. Kejnzova Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, objavljena 1936. godine, dočekana je kao remek-delo. Dominirala je javnom diskusijom, naročito među mladim engleskim ekonomistima na početku karijere. Za njih je briljantni, energični i dobro društveno pozicionirani Kejnz bio beau idéal. Do kraja Drugog svetskog rata mnogi poznati zastupnici slobodne trgovine su bili preobraćeni Kejnzovim načinom mišljenja, priznajući da država može da ima ulogu u organizaciji moderne trgovine. Početna oduševljenost Hajekom je opala. Njegova neobična ideja da nečinjenje može da izleči ekonomsku depresiju bila je diskreditovana u teoriji i praksi. Kasnije je priznao da želi da njegova kritika Kejnza bude naprosto zaboravljena. Hajek je bio smešna pojava: visok, uspravan, sa teškim akcentom, u odelu od tvida, insistirao je da mu se formalno obraćaju „fon Hajek“, ali su ga zvali „gospodin Fluktuacija“ iza leđa. Godine 1936. bio je akademik bez portfolija i sa neizvesnom budućnošću. Ipak, mi danas živimo u Hajekovom svetu, kao što smo nekada živeli u Kejnzovom. Lorens Samers, Klintonov savetnik i bivši profesor Univerziteta u Harvardu, rekao je da je Hajekova koncepcija sistema cena kao uma „prodorna i originalna ideja poput ideje mikroekonomije u dvadesetom veku“ i da je to „najvažnija lekcija koju možemo da naučimo iz kurseva ekonomije danas“. Ovo je potcenjivanje. Kejnz nije izazvao ili predvideo hladni rat, ali su njegove ideje pronašle put u svaki segment hladnoratovskog doba. Na isti način su Hajekove ideje utkane u svaki segment sveta posle 1989. godine. Hajekovski pogled na svet je totalan: to je način strukturiranja celokupne realnosti po modelu ekonomske konkurencije. Početna pretpostavka je da su gotovo sve (ako ne i sve) ljudske aktivnosti oblik ekonomskih kalkulacija, i da kao takve mogu da budu asimilovane u osnovne koncepte kao što su bogatstvo, vrednost, razmena, koštanje – a posebno cene. Cene su način za efikasno raspoređivanje oskudnih resursa, koje na osnovu potrebe i korisnosti, određuju ponuda i potražnja. Da bi sistem cena efikasno funkcionisao, tržišta moraju da budu slobodna i takmičarska. Od kako je Smit zamislio ekonomiju kao autonomnu sferu, postojala je mogućnost da tržište nije samo jedan deo društva, već društvo u celini. U takvom društvu, potrebno je samo da ljudi prate sopstvene interese i da se takmiče za ograničena dobra. Kroz takmičenje, pisao je sociolog Vil Dejvis, „postaje moguće razlučiti ko i šta ima neku vrednost“. Vrednosti koje svaka osoba koja poznaje istoriju vidi kao neophodnu prepreku tiraniji i eksploataciji – prosperitetnu srednju klasu i javnu sferu, slobodne institucije, univerzalno pravo glasa, slobodu savesti, okupljanja, veroispovesti i štampe, priznavanje urođenog dostojanstva – ne nalaze se u Hajekovom učenju. Hajek je u neoliberalizam ugradio pretpostavku da tržište obezbeđuje sve neophodne zaštite protiv jedine prave političke opasnosti: totalitarizma. Da bi sprečila totalitarizam, jedino što bi država trebalo da uradi je da održava tržište slobodnim. To je ono što neoliberalizam čini novim. U pitanju je ključna razlika u odnosu na starije poverenje u slobodno tržište i minimalnu državu, poznato pod imenom „klasični liberalizam“. U klasičnom liberalizmu trgovci jednostavno traže da ih „ostavimo na miru“ – laissez-nous faire. Neoliberalizam je prepoznao da država mora da bude aktivna u organizovanju tržišne ekonomije. Uslovi koji omogućavaju slobodno tržište moraju se izboriti političkom borbom, zbog čega država mora da se uspostavlja tako da stalno podržava slobodno tržište. To nije sve: svi aspekti demokratske politike, od glasanja do odluke političara, moraju se podvrgnuti čistoj ekonomskoj analizi. Donosilac zakona je u obavezi da se ne meša u ono što je samo po sebi već dovoljno dobro, tj. da ne remeti prirodne tokove tržišta. Na taj način, pod idealnim uslovima, država obezbeđuje fiksni, neutralni i univerzalni pravni okvir za spontano funkcionisanje tržišta. Svesno usmeravanje od strane vlade nikada ne može biti tako dobro kao „automatski mehanizam prilagođavanja“, tj. sistem cena koji ne samo što je efikasan, već maksimalizuje slobode ili prilike za ljude da naprave slobodan izbor u vezi sa svojim životom. Dok je Kejnz često putovao između Londona i Vašingtona, kreirajući posleratni poredak, Hajek je snuždeno sedeo u Kembridžu. Poslat je tamo za vreme ratnih evakuacija i žalio se da je okružen „strancima“, „svim vrstama istočnjaka“ i „Evropljanima skoro svih nacionalnosti, od kojih je samo šačica inteligentna“. Zaglavljen u Engleskoj, bez uticaja i poštovanja, Hajek je za utehu imao samo svoju Ideju – grandioznu ideju koja će jednog dana izmaći tlo pod nogama Kejnzu i svim ostalim intelektualcima. Prepušten sam sebi, sistem cena funkcioniše poput uma: tržište procenjuje ono što individua ne može da pojmi. Obraćajući mu se kao intelektualnom saborcu, američki novinar Valter Lipman je pisao Hajeku: „Nijedan um nikada nije razumeo društvo u celini… U najboljem slučaju um može da razume sopstvenu predstavu o društvu, koja je nepotpuna, i koja ima veze sa realnošću koliko senka sa čovekom.“ Ovo je grandiozna epistemološka tvrdnja: da je tržište način spoznaje koji radikalno prevazilazi kapacitete individualnog uma. Takvo tržište nije poput drugih ljudskih izuma kojima se može upravljati, već sila koju bi trebalo proučavati i podmirivati. Ekonomija prestaje da bude tehnika – kao što je Kejnz verovao – za postizanje poželjnih društvenih ciljeva, kao što su rast i finansijska stabilnost. Jedini društveni cilj je održavanje tržišta. U svom sveznanju tržište predstavlja jedini legitimni oblik saznanja pored koga svi ostali vidovi refleksije izgledaju parcijalni, u oba smisla te reči: mogu da shvate samo delić celine i zastupaju samo posebne interese. Individualno, naše vrednosti su lične, ili su samo gledišta; kolektivno, tržište ih konvertuje u cene, ili u objektivne činjenice. Posle neuspeha na LSE, Hajek više nikada nije imao stalno zaposlenje koje nije bilo plaćeno novcem korporativnih sponzora. Čak su ga i njegove konzervativne kolege sa Čikaškog univeziteta – svetskog epicentra libertarijanskog disidenstva 1950-ih – smatrale glasnikom reakcije, čovekom „desničarske provenijencije“ sa „desničarskim sponzorima“, kako je pisao jedan od njih. Sve do 1972. godine prijatelji su mogli da posećuju ostarelog Hajeka u Salcburgu, gde se utapao u samosažaljenju i uverenju da je sve radio uzalud. Niko nije mario za njegova dela. Bilo je, međutim, i naznaka nade: Hajek je bio omiljeni politički filozof Berija Goldvotera, a kako se pričalo i Ronalda Regana. A tu je bila i Margaret Tačer. Svakome ko je hteo da je sluša, Tačer je na sva usta hvalila Hajeka, obećavši da će sprovesti njegovu filozofiju slobodnog tržišta zajedno sa oživljavanjem viktorijanskih vrednosti: porodice, zajednice, marljivosti. Hajek se sastao sa Tačer 1975. godine, u momentu kada je ona imenovana za predvodnicu opozicije u Ujedinjenom Kraljevstvu i kada se pripremala da njegovu Veliku ideju izbavi iz zaborava istorije. Diskutovali su 30 minuta u Institutu za ekonomiju, u Ulici lorda Norta u Londonu. Posle sastanka osoblje Margaret Tačer je sa zebnjom upitalo Hajeka za mišljenje. Šta je mogao da kaže? Prvi put za 40 godina, Fridrik fon Hajek je u odsjaju moći video sliku o sebi koju je odavno gajio: sliku čoveka koji bi uskoro mogao da zbriše Kejnza i preobrazi svet. Odgovorio je: „Ona je prelepa.“ *** Hajekova Velika ideja i nije neka ideja – dok je ne uveličate preko svake mere. Organski, spontani, elegantni procesi koji, poput milion prstiju na Ploči duhova,1 koordinirano kreiraju inače neplanirane ishode. Primenjena na tržište (bilo da je reč o tržištu svinjetine ili terminskom tržištu kukuruza), ova ideja je skoro pa truizam. Može se dalje razviti da opiše kako tržišta dobara, rada i novca formiraju onaj deo društva koji nazivamo „ekonomija“. Ovo već nije tako banalno, ali je i dalje bezopasno: kenzijanac će rado prihvatiti ovaj opis. Ali šta ako napravimo još jedan korak i zamislimo celokupno društvo kao tržište? Što više proširujemo Hajekovu ideju, to ona postaje reakcionarnija i sve više sakrivena iza paravana naučne neutralnosti – i sve više omogućava ekonomistima da se povežu sa glavnim intelektualnim trendom koji je vladao u XVII veku. Uspon modernih nauka otvorio je pitanje šta znači biti čovek u svetu kojim rukovode zakoni prirode. Da li je čovek objekat u svetu, poput bilo kog drugog objekta? Izgleda da ne postoji način da se subjektivno i unutrašnje iskustvo priključi prirodi kakvom je vidi nauka – kao objektivnoj pojavi čije zakone otkrivamo posmatranjem. Sve je u posleratnoj političkoj kulturi išlo u korist Džona Majnarda Kejnza i proširenja uloge države u vođenju ekonomije. Na isti način je sve u posleratnoj akademskoj kulturi išlo u korist Hajekove Velike ideje. Pre rata su čak i najokoreliji desničari među ekonomistima smatrali tržište sredstvom da se postignu ograničeni ciljevi, da se efikasno preraspodele oskudni resursi. Od vremena Adama Smita iz sredine osamnaestog veka, do posleratnog vremena osnivača Čikaške škole, bilo je uobičajeno uverenje da se konačni ciljevi društva i života uopšte određuju van ekonomske sfere. Pitanja vrednosti se rešavaju politički i demokratski, a ne ekonomski – kroz moralnu refleskiju i argumentovanu javnu raspravu. Klasični moderni izraz ovog uverenja može se naći u eseju iz 1922. godine Etika i ekonomska interpretacija Frenka Najta, koji je stigao u Čikago dve decenije pre Hajeka. „Rezultati racionalne ekonomske kritike vrednosti odvratni su zdravom razumu“, pisao je Najt. „Čovek ekonomije je sebični, nemilosrdni predmet moralne osude.“ Punih dve stotine godina ekonomisti su se mučili da nađu mesto temeljnim vrednostima tržišnih društava van sfere sebičnih interesa i računica. Najt i njegove kolege Henri Simons i Džejkob Viner su se protivili Frenklinu D. Ruzveltu i njegovim njudilovskim tržišnim intervencijama. Osnovali su Univerzitet u Čikagu kao intelektualno rigorozan dom ekonomije slobodnog tržišta, kakav je ostao do današnjih dana. Međutim, Simons, Viner i Najt su započeli karijere pre nego što je neuporedivi prestiž atomskih fizičara privukao ogromne sume novca univerzitetima i podstakao posleratnu pomamu za „tvrdim“ naukama. Nisu se klanjali jednačinama i modelima, već su brinuli o nenaučnim pitanjima. Konkretno, brinuli su o pitanju vrednosti, koje je u potpunosti bilo odvojeno od pitanja cene. Nije samo reč o tome da su Simons, Viner i Najt bili manje dogmatski nastrojeni od Hajeka, ili više voljni da državi oproste oporezivanje ili javne troškove. Takođe, Hajek nije bio intelektualno superiorniji od njih. Reč je o tome da su oni polazili od principa da društvo i tržište nisu ista stvar, kao što ni cena nije isto što i vrednost. To učenje im nije obezbedilo mesto u istoriji. Hajek je bio taj koji nam je pokazao put iz beznadežnog stanja ljudske pristrasnosti do veličanstvene objektivnosti nauke. Hajekova Velika ideja je premostila jaz između naše subjektivne ljudske prirode i prirode uopšte. Iz toga je sledilo da bilo koja vrednost koja ne može da se izrazi kroz cenu, tj. ne predstavlja sud tržišta, postaje nesigurna – ništa više od pukog mišljenja, preferencije, narodnog verovanja ili sujeverja. Veliki čikaški ekonomista Milton Fridman je više nego bilo ko drugi, uključujući i Hajeka, doprineo da se vlade i političari priklone Hajekovoj Velikoj ideji. Pre toga je raskinuo sa dve stotine godina starom tradicijom, proglasivši ekonomiju „u načelu slobodnom od bilo kog moralnog stanovišta ili vrednosnog suda“, kao i „objektivnom naukom, na način na koji je fizika objektivna“. Stare vrednosti uma i moralna pravila su nesavršeni i predstavljaju „razlike oko kojih ljudi mogu samo da se glože“. Drugim rečima: postoji tržište, i postoji relativizam. *** Moguće je da su ljudska tržišta ljudske tvorevine najsličnije prirodi i da se, poput prirode, ne vode autoritetima i vrednostima. Međutim, primena Hajekove Velike ideje na svaki aspekt naših života negira ono što nas čini ljudima. Ono najljudskije kod ljudi, naš um i volju, prepušta algoritmima i tržištima, ostavljajući nas da poput zombija oponašamo svedene idealne ekonomske modele. Širenje Hajekove ideje i radikalno unapređenje sistema cena u neku vrstu društvenog sveznalaštva podrazumeva umanjivanje značaja naše individualne sposobnosti za razmenu dijaloga – sposobnosti da pružamo i procenjujemo opravdanja za svoje postupke i uverenja. Iz toga sledi da javna sfera – prostor gde obrazlažemo svoje mišljenje i osporavamo mišljenja drugih – prestaje da bude prostor argumentovane rasprave i umesto toga postaje tržište klikova, lajkova i retvitova. Internet su lični izbori uvećani algoritmom; pseudojavni prostor u kome odjekuju glasovi usađeni u naše glave. Umesto prostora za debatu kroz koju kao društvo napredujemo ka dogovoru, sada imamo povratno potvrđujući aparat banalno nazvan „tržište ideja“. Ono što na prvi pogled izgleda kao javno i smisleno, u stvari je produžetak naših postojećih gledišta, predrasuda i uverenja, dok su autoritet institucija i eksperata zamenjeni agregativnom logikom velikih baza podataka. Kada pristupimo svetu kroz polje za pretragu, dobijemo rezultate koji su, po rečima osnivača Gugla, rangirani od strane beskrajnog broja individualnih korisnika interneta koji funkcionišu kao tržište, neprestano i u realnom vremenu. Za razliku od fenomenalne korisnosti digitalnih tehnologija, ranija humanistička tradicija, koja je bila dominantna vekovima, uvek je pravila razliku između naših sklonosti i preferencija – želja koje se izražavaju na tržištu – i našeg kapaciteta da rasuđujemo o tim preferencijama, na osnovu kojeg formiramo i izražavamo svoje vrednosti. „Sklonost je možda najbolje definisati kao preferenciju oko koje se ne raspravljamo“, pisao je filozof i ekonomista Albert O. Hiršman. „Sklonosti oko kojih postoji rasprava, bilo sa drugima ili sa sobom, ipso facto prestaju da budu sklonosti i postaju vrednosti.“ Hiršman je pravio razliku između konzumerskog i kritičkog dela ličnosti. Tržište odražava preferencije koje su „osvešćene od strane ljudi koji kupuju dobra i usluge“. Međutim, ljudi takođe „imaju sposobnost da naprave otklon od ’osvešćenih’ želja, volje i preferencija, da se zapitaju da li zaista žele te želje i preferiraju te preferencije“. Mi zasnivamo naše ličnosti i identitete na osnovu ovog kapaciteta za rasuđivanje. Korišćenje individualnih moći rasuđivanja nazivamo razumom; kolektivno korišćenje ovih moći nazivamo javnom raspravom; korišćenje javne rasprave u svrhu izrade zakona i javnih politika nazivamo demokratijom. Kada obrazlažemo svoje postupke i uverenja, mi bivstvujemo: individualno i kolektivno, odlučujemo ko smo i šta smo. Sudeći prema logici Hajekove Velike ideje, ovi izrazi ljudskog subjektiviteta su beznačajni bez potvrde tržišta – kao što je Fridman rekao, oni nisu ništa drugo do relativizam, svaki izraz je dobar kao bilo koji drugi. Kada je jedina objektivna istina određena tržištem, sve druge vrednosti imaju status običnih gledišta i relativističkog praznoslovlja. Međutim, Fridmanov „relativizam“ je zamerka koja se može uputiti svakoj tvrdnji zasnovanoj na ljudskom razumu. To je besmislena opaska, jer su sve humanističke težnje „relativne“, za razliku od naučnih. Relativne su o odnosu na osobinu ličnosti da poseduje sposobnost za rasuđivanje i javnu potrebu za objašnjavanjem i razumevanjem čak i u slučajevima kada nemamo naučne dokaze. Kada prestanemo da rešavamo debate argumentovanom raspravom, njihove ishode rešavaju hirovi moćnika. Na ovom mestu se susreću neoliberalizam i politička noćna mora u kojoj živimo. „Daš čoveku jedan posao da obavi…“, glasi stara šala, a Hajekov grandiozni projekat, začet 30-ih i 40-ih godina, bio je osmišljen sa namerom da spreči nazadovanje u politički haos i fašizam. Međutim, njegova Velika ideja je oduvek bila nesreća koja čeka da se dogodi. Od početka je u sebi sadržala klicu onoga što je trebalo da spreči. Zasnivanje društva kao ogromnog tržišta vodilo je gubitku javnog života u korist prepirki oko pukih mišljenja, da bi se frustrirana javnost na kraju okrenula čvrstorukašima kao poslednjem pribežištu: oni mogu da reše inače nerazrešive probleme. *** Godine 1989. američki novinar je zakucao na vrata devedesetogodišnjeg Hajeka. Hajek je živeo u Frajburgu, u Zapadnoj Nemačkoj, u trospratnom apartmanu kuće građene u stucco stilu, u Uraštrase ulici. Seli su u osunčanu sobu čiji prozori su gledali na planine, a Hajek je, zbog upale pluća od koje se oporavljao, prebacio ćebe preko nogu. To više nije bio čovek koji se utapao u samosažaljenju zbog poraza od Kejnza. Tačer mu je upravo poslala pismo sa porukama trijumfa. Ništa što su Regan i ona postigli „ne bi bilo moguće bez vrednosti i ubeđenja koja su nas postavili na put i usadili ispravan osećaj za smer“. Hajek je bio zadovoljan sobom i optimističan u vezi sa budućnošću kapitalizma. Novinar je zapisao: „Hajek uviđa da mlađe generacije sve više uvažavaju tržište. Nezaposleni mladi protestuju danas u Alžiru i Rangunu ne u ime centralistički planirane države blagostanja već u ime prilike: prilike da slobodno kupuju i prodaju – džins, automobile, šta god – po bilo kojoj ceni koja odgovara tržištu“. Trideset godina kasnije možemo da kažemo da je Hajekova pobeda bez premca. Živimo u raju njegove Velike ideje. Što se više svet približava viziji idealnog tržišta sa savršenom konkurencijom, to se više uočavaju zakonitost i „naučnost“ u ponašanju ljudi kao gomile. Svakog dana, u svakom pogledu, sami težimo da sve više napredujemo kao raštrkani, tihi, anonimni kupci i prodavci – i niko više ne mora da nas podstiče na to! Svakog dana želju da budemo nešto više od običnih konzumenata gledamo sa nostalgijom ili je smatramo elitizmom. Ono što je počelo kao novi oblik intelektualnog autoriteta ukorenjenog u dosledni apolitički pogled na svet, sa lakoćom je gurnuto u ultrareakcionarnu politiku. Ekonomisti tvrde da ono što ne može da se kvantifikuje ne može ni da postoji, ali kako onda izmeriti ključne doprinose prosvetiteljstva, naime: kritički um, ličnu autonomiju i demokratsko upravljanje? Kada smo napustili um zbog njegove sramne subjektivnosti, um kao oblik istine, i na njegovo mesto postavili nauku kao jedinog sudiju stvarnosti i istine, kreirali smo prazninu koju je pseudonauka spremno popunila. Autoritet profesora, reformatora ili pravnika ne počiva na tržištu, već na humanističkim vrednostima kao što su odanost opštem dobru, savest ili težnja za pravdom. Puno pre nego što je Trampova administracija počela da ih ponižava, ove profesije su ostale bez značaja u eksplanatornim šemama koje nam ništa ne saopštavaju. Zasigurno postoji veza između njihove rastuće beznačajnosti i dolaska na vlast Trampa, oličenja kaprica, čoveka koji ne poseduje principe i uverenja koliko je potrebno da se načini koherentna ličnost. Čovek bez savesti, predstavnik potpunog odsustva uma, predvodi svet u pogrešnom pravcu. Kao svaki pametnjaković koji prodaje nekretnine na Menhetnu, Tramp zna znanje: njegove grehe tek treba da kazni tržište. Stephen Metcalf, Preveo Marko Sinđić

Svako ko je krajem prošle godine obratio bar malo pažnje na naslove u novinama, verovatno je zaključio da je sve užasno i da je duboki pesimizam jedini smisleni stav prema događajima u svetu – možda ublažen ciničnim humorom, po principu: ako svet već ide dođavola, onda bar možemo uživati u vožnji. Naravno, Brexit i izbor Donalda Trampa su za većinu bili najjači utisci. Ali i ako niste bili protivnik Brexita, ili kritičar Trampa, teško da ste mogli izbeći vesti o pokolju u Siriji, smrti hiljada migranta u Mediteranu, atomskim probama u Severnoj Koreji, širenju zika virusa i terorističkim napadima u Nici, Belgiji, Floridi, Pakistanu i mnogim drugim mestima; kao i one o pretnji klimatske katastrofe, koja se nazirala u pozadini svih ovih događaja. (Da pritom uopšte ne uzimamo u obzir seriju smrti voljenih zvezda, koja je izgledala kao proračunati pokušaj 2016. da utrlja so na ranu: za samo nekoliko meseci preminuli su Dejvid Bouvi, Leonard Koen, Muhamed Ali, Keri Fišer i Džordž Majkl.) A nekoliko naslovnih tema iz 2017. – Grenfel tauer, napadi u Londonu i Mančesteru, haos posle Brexita i svakodnevni Trampov šou – ne daju puno razloga za veseliji pogled na stvari. Ipak, jedna grupa sve istaknutijih komentatora je izgleda imuna na mračno raspoloženje. U tekstu iz prošlog decembra, pod naslovom „Ne zaboravite da živimo u najboljem periodu u istoriji“, Tajmsov kolumnista Filip Kolins ponudio je listu razloga zbog kojih treba da budemo radosni: tokom 2016, piše Kolins, deo svetske populacije koji živi u ekstremnom siromaštvu prvi put je pao ispod deset procenata; globalne emisije ugljenika od fosilnih goriva stagniraju već treću godinu za redom; smrtna kazna je ukinuta u više od pola zemalja na svetu, a gigantske pande su uklonjene sa liste ugroženih vrsta. U Njujork tajmsu, Nikolas Kristof je pisao da je, po mnogim kriterijumima, „2016. bila najbolja godina u istoriji ljudske vrste“ zbog smanjenja globalne nejednakosti, dva puta manje stope dečije smrtnosti u odnosu na 1990, i za 300.000 je više ljudi koji svakog dana dobijaju mogućnost korišćenja električne energije. Tokom 2016. i 2017, za Tajms je, pored Kolinsa, pisaoi publicista i bivši predsednik kompanije Northern Rock Met Ridli – čije se opredeljenje vidi već i iz naslova njegove knjige Racionalni optimista – svake nedelje slaveći mogućnosti veštačke inteligencije, slobodne trgovine i frekinga. Do trenutka kada je Brendan O’Nil objaviosopstvenu verziju ovog argumenta, u časopisu Spektejtor („Odvojenost od realnosti pripadnika brljajuće klase najbolje se ogleda u njihovom lupetanju o 2016. kao najgoroj godini u istoriji“), ovo gledište je postalo toliko uobičajeno da je O’Nilova kontrarijanska reputacija bila u opasnosti. Labava, ali sve brojnija koalicija kolumnista, naučnika i operativaca iz različitih instituta, koji zastupaju ovo veselo gledište o situaciji u kojoj se nalazimo, ponekad se naziva „novim optimistima“. (To ime bi trebalo da podseća na buntovnički skepticizam novih ateista, predvođenih Ričardom Dokinsom, Danijelom Denetom i Semom Herisom.) Iz njihove perspektive, naše očajanje je iracionalno, a u njemu ima pomalo i samozaljubljenosti. Oni tvrde da to očajanje govori više o nama samima, nego o tome kako stvari zaista stoje – i tako ilustruje našu tendenciju ka kolektivnom samooptuživanju i nespremnost da poverujemo u moć ljudske inventivnosti. Po njima, ono se najbolje može objasniti kao rezultat različitih psiholoških predrasuda koje su imale svoju svrhu u praistorijskoj savani – ali nas danas, u doba zasićenosti medijskim sadržajima, uporno navode na pogrešan trag. „Nekada davno, zabrinutost za svaku stvar koja bi mogla poći po zlu bila je od izuzetnog značaja za opstanak“, piše Johan Norberg, švedski istoričar i samoproklamovani novi optimista, čija je knjiga Napredak: deset razloga da se radujemo budućnosti, objavljena neposredno pre Trampove prošlogodišnje pobede na predsedničkim izborima. To je ono što loše vesti čini naročito upečatljivim: u našoj evolucionoj prošlosti bilo je jako dobro što negativne informacije lako privlače našu pažnju, jer su one mogle ukazivati na neposredne opasnosti po naš opstanak. (Pećinski čovek koji bi uvek pretpostavljao da ga iza sledeće stene čeka lav najčešće ne bi bio u pravu, ali bi imao mnogo veće izglede da preživi i razmnoži se nego onaj koji bi uvek pretpostavljao suprotno.) Ali to je važilo za vremena pre novina, televizije i interneta: u ovo hiperpovezano doba, naša zavisnost od loših vesti navodi nas da usisavamo depresivne priča sa svih strana planete, bilo da one za nas predstavljaju pretnju ili ne, i da na osnovu njih zaključimo da su stvari mnogo gore nego što jesu. Uistinu dobre vesti, s druge strane, mnogo je teže primetiti – delom i zato što se one odvijaju postepeno. Maks Rozer, oksfordski ekonomista koji širi jevanđelje novog optimizma preko svog tviter naloga, nedavno je ukazao na to da su novine s punim pravom mogle na svakoj naslovnoj strani tokom poslednjih 25 godina da štampaju vest: „BROJ LJUDI KOJI ŽIVE U EKSTREMNOM SIROMAŠTVU OD JUČE JE OPAO ZA 137.000!“ Ali nijedna novina to nije učinila zato što očekivani svakodnevni događaji, po definiciji, ne zavređuju da se nađu u vestima. Isto tako, retko ćete videti vest o lošem događaju koji je izbegnut. Ali svaka promišljena procena naše situacije bi valjda trebalo da uzme u obzir i sve ratove, pandemije i prirodne nesreće koji su se hipotetički mogli desiti, ali nisu? „I sam sâm nekada bio pesimista“, kaže Norberg, urbani četrdesettrogodišnjak odrastao u Stokholmu, a danas saradnik libertarijanskog Cato Instituta u Vašingtonu. „Nekada sam i sâm sa nostalgijom gledao na prošla vremena. Ali onda sam počeo da proučavam istoriju i da se pitam, pa dobro, gde bih ja bio u tim prošlim vremenima, u svojoj rodnoj Švedskoj? Verovatno ne bih bio nigde. Prosečni životni vek je bio previše kratak. Morali su da dodaju koru drveta u testo kako bi im hleb duže trajao!“ U svojoj knjizi Norberg daje pregled deset najznačajnijih merila ljudskog napretka – hranu, higijenu, prosečni životni vek, siromaštvo, nasilje, stanje prirodne sredine, pismenost, slobodu, jednakost i uslove odrastanja. Sa naročitim zadovoljstvom se obračunava sa fantazijama onih koji priželjkuju da su se rodili nekoliko vekova ranije: ne tako davno, podseća Norberg, psi su na ulicama evropskih gradova glodali napuštene leševe žrtava kuge. Čak i 1882. samo je 2 odsto njujorških domova imalo tekuću vodu; 1900. prosečni životni vek je iznosio jedva 31 godinu, kako zbog rane smrti odraslih, tako i zbog ogromne smrtnosti dece. Danas prosečni životni vek traje 71 godinu, a i te dodatne decenije uključuju znatno manje patnje. „Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje“, piše Norberg, varirajući omiljeni refren novih optimista, „skoro 2.000 ljudi će se za to vreme izdići iz ekstremnog siromaštva“, koje se trenutno definiše kao preživljavanje sa manje od 1,90 dolara po danu. Ova baražna paljba optimističkih statistika kao da bi trebalo da razori obično nesavladive političke razlike oko stanja planete. Novi optimisti nas pozivaju da zaboravimo na svoje ideološke predrasude i taborske lojalnosti; da se oslobodimo svojih omiljenih teorija o tome šta nije u redu sa svetom i šta treba učiniti u vezi sa tim, i da umesto toga duboko udahnemo osvežavajući vazduh objektivnih činjenica. Podaci ne lažu. Samo pogledajte brojke! Međutim, ispostavlja se da brojke mogu biti jednako politične kao i sve drugo. Novi optimisti su svakako u pravu u vezi sa nostalgijom: niko normalan ne bi trebalo da priželjkuje da živi u prošlom veku. U anketi iz 2015, 65 odsto Britanaca (i čak 81 odsto Francuza) izjavilo je da svet postaje sve gori; ali mereno mnogim razumnim kriterijumima, oni naprosto greše. Ljudi se uistinu izdižu iz ekstremnog siromaštva neverovatnom brzinom; smrtnost dece je u ogromnom padu; standardi pismenosti, higijene i prosečnog životnog veka nikada nisu bili viši. Prosečni Evropljanin ili Amerikanac uživa u luksuzima o kojima srednjovekovni velikaši bukvalno nisu mogli ni da sanjaju. Suštinski nalaz ključnog teksta novog optimizma, knjige Bolji anđeli naše prirode Stivena Pinkera, takođe izgleda široko prihvaćen: živimo u najmirnijem periodu ljudske istorije, u kojem je nasilje svih vrsta – od smrti u ratu, do maltretiranja u školskom dvorištu – u oštrom padu. Ali prvenstvena namera novih optimista nije da nas ubede da ljudski život danas uključuje znatno manje patnje nego pre nekoliko stotina godina. (Čak iako ste samoproklamovani pesimista, verovatno vas ne treba ubeđivati u tu činjenicu.) U ovu suštinski neospornu činjenicu gnezdi se nekoliko kontroverznijih implikacija. Na primer: s obzirom na to da su se stvari nesumnjivo popravile, imamo dobrog razloga da verujemo da će nastaviti da se popravljaju. I dalje – mada se ova tvrdnja tek ponekad eksplicitno iznosi u radovima novih optimista – šta god da smo radili tokom proteklih nekoliko decenija, to očigledno funkcioniše, tako da bi trebalo da se držimo političkih i ekonomskih aranžmana koji su nas doveli dovde. Konačno, optimizam znači nešto više od toga da stvari nisu tako loše kako smo mislili: on znači opravdano uverenje da će stvari uskoro biti još bolje. „Racionalni optimizam smatra da će se svet izvući iz krize u kojoj se trenutno nalazi“, pisao je Ridli nakon finansijske krize 2007/8, „zbog načina na koji tržišta robe, usluga i ideja omogućavaju ljudima da trguju i specijalizuju se na korist svih… Ja sam racionalni optimista: racionalni, zato što sam do svog optimizma došao ne na osnovu temperamenta ili instinkta, već na osnovu dokaza.“ Da je sve ovo zaista tačno, to bi značilo da je ogroman deo energije koju ulažemo u raspravu o stanju čovečanstva – sav onaj politički bes, upozorenja o neposrednoj opasnosti, uzbuđenje iz uvodnika u novinama, sva naša strepnja i krivica zbog nesreća koje pogađaju ljude širom sveta – potrošen uludo. Ili, još gore, sve to može biti kontraproduktivno, u meri u kojoj verovanje da su stvari nepopravljivo loše izgleda kao loš način da se ljudi motivišu da stvari učine boljim, te se stoga može pretvoriti u samoostvarujuće proročanstvo. „Evo činjenica“, pisao je američki ekonomista Džulijan Sajmon, čije je glasno protivljenje mračnim predviđanjima ekologa i demografskih eksperata sedmdesetih i osamdesetih godina prošlog veka pripremilo teren za dolazak novih optimista. „U proseku, ljudi širom sveta žive duže i jedu bolje nego ikada ranije. Manje ljudi danas umire od gladi nego ikada u istoriji. Doslovno svaka mera materijalnog i ekološkog blagostanja u SAD pokazuje poboljšanje. Ovo važi i za svet gledan u celosti. Svi dugoročni trendovi idu u suprotnom smeru od projekcija ovih proroka propasti“. To jesu činjenice. Zašto onda svi već nismo postali novi optimisti? Optimisti govore prorocima propasti da se razvedre, još od 1710, kada je filozof Gotfrid Lajbnic zaključio da živimo u najboljem od mogućih svetova na osnovu toga da bog, budući savršen i milostiv, ne bi stvorio ništa manje od najboljeg mogućeg sveta. Ali novu poplavu pozitivnosti je možda najbolje razumeti kao reakciju na pesimizam izazvan terorističkim napadima 11. septembra 2001. Ovi napadi su predstavljali udžbenički primer izuzetno vidljivih loših vesti koje aktiviraju naše kognitivne predrasude, ubeđujući nas da svet postaje smrtno opasno mesto, iako to zapravo nije tačno: u stvari, nešto veći broj Amerikanaca je poginuo u motociklističkim nesrećama tokom 2001, nego u Svetskom trgovinskom centru i otetim avionima. Ali novi optimizam je takođe i odgovor na jednu vrstu introspekcije koja se raširila zapadom nakon 9/11, i kasnije tokom rata u Iraku – osećanja da bez obzira na to da li je nova globalna nesigurnost isključivo naša krivica, ona svakako zahteva samokritiku i refleksiju, pre nego samo odlučnije potvrđivanje prednosti našeg pogleda na svet. („Ceo svet nas mrzi, i mi to zaslužujemo“, kako je francuski filozof Paskal Brikner podrugljivo okarakterisao ovo stanovište.) Nasuprot tome, insistiraju optimisti, podaci dokazuju da je globalna dominacija zapadne moći i ideja tokom poslednja dva veka dovela do transformativnog poboljšanja u skoro svačijem kvalitetu života. Met Ridli voli da citira preteču današnjih optimista, vigovskog istoričara Tomasa Bebingtona Mekolija: „Na osnovu čega, iako pred sobom ne vidimo ništa osim napretka, ne očekujemo ništa osim propasti?“ Utučena samokritika koja frustrira nove optimiste delom se hrani – bar oni to tako vide – nekom vrstom optičke iluzije u načinu na koji mislimo o napretku. Kako primećuje Stiven Pinker, kad god smo zauzeti osuđivanjem vlada ili ekonomskih sistema zbog toga što oni ne dostižu izvesne standarde pristojnosti, lako je smetnuti s uma kako su se i sami ovi standardi s vremenom menjali. Zgražamo se nad izveštajima o zatvorenicima izloženim mučenju od strane CIA – ali samo zahvaljujući istorijski gledano nedavnom opštem konsenzusu da je mučenje nedopustivo. (U srednjovekovnoj Engleskoj ono je bilo relativno uobičajen deo kaznenog sistema.) Možemo biti zgroženi smrtima migranata u Mediteranu samo zato što polazimo sa pozicije da i nama nepoznati ljudi iz dalekih zemalja takođe zaslužuju moralno uvažavanje – zamisao koja bi mnogima od nas izgledala apsurdno da smo živeli početkom osamnaestog veka. Međutim, što se ovaj konsenzus više širi, to nam nepodnošljivije izgleda svako njegovo narušavanje. I stoga, ironično, bes koji osećate kada čitate naslove zapravo predstavlja dokaz da je ovo veličanstveno vreme da se bude živ. (Novi doprinos politici novih optimista, Moralni luk Majkla Šermera, povezuje ovaj argument direktno sa verom u nauku, tipičnom za nove optimiste: upravo je napredak nauke, tvrdi Šermer, ono što će nas učiniti moralnijim.) Uporna slutnja da je ovaj argument nekako zasnovan na mađioničarskom triku – čini se da se bilo koji užas reinterpretira kao dokaz našeg napretka – može nas dovesti do još jedne primedbe: čak iako jeste tačno da je sve mnogo bolje nego što je ikada bilo, zašto pretpostaviti da će stvari nastaviti da se popravljaju? Napredak u higijenskim standardima i produžavanju prosečnog životnog veka ne može sprečiti da podizanje nivoa mora uništi vašu zemlju. Uopšteno gledano, opasno je predviđati buduće rezultate na osnovu prošlih uspeha: ako uzmemo u obzir dovoljno dug rok, postaje nemoguće odrediti da li je napredak koji slave novi optimisti zaista dokaz stabilnog napretka ili pak samo kratkotrajni izuzetak. Na primer, skoro svaki iskorak koji Norberg slavi u svojoj knjizi Napredak desio se u poslednjih 200 godina – činjenica koju optimisti uzimaju kao dokaz nezaustavljive moći moderne civilizacije, ali koja bi se isto tako mogla uzeti i kao dokaz za to koliko su retki takvi periodi napretka. Ljudska vrsta postoji skoro 200.000 godina; ekstrapoliranje na osnovu perioda od 200 godina ne izgleda preterano mudro. Pribegavajući mu, rizikujemo da napravimo grešku britanskog devetnaestovekovnog istoričara Henrija Bakla, koji je u svojoj knjizi Istorija civilizacije u Engleskoj samouvereno napisao da će rat uskoro biti stvar prošlosti. „Da ovaj varvarski poduhvat stabilno opada sa napretkom društva, mora biti očigledno čak i najpovršnijem poznavaocu evropske istorije“, pisao je on 1857. Bakl je bio uveren da će neposredno pre toga završeni Krimski rat biti jedan od poslednjih u ljudskoj istoriji. Ali glavna briga nije to da će se stabilni napredak ostvaren u prethodna dva veka postepeno okrenuti u suprotnom smeru, vraćajući nas u uslove iz prošlosti; glavna briga je da je svet koji smo stvorili – sama mašina koja vuče napredak – toliko kompleksan, nestabilan i nepredvidiv, da bi u svakom trenutku mogla da nas zadesi katastrofa. Stiven Pinker je možda apsolutno u pravu kada tvrdi da sve manji broj ljudi pribegava nasilju kao rešenju za svoje nesuglasice, ali (kao što bi i on sam priznao) za globalnu katastrofu je dovoljan i samo jedan besni narcis sa pristupom nuklearnim šiframa. Digitalna tehonologija je bez sumnje podstakla globalni ekonomski rast, ali ako bi je sajber-teroristi iskoristili da sledećeg meseca sruše globalnu finansijsku infrastrukturu, dalji rast bi ubrzo postao vrlo sporan. „Stvar je u tome da je, ako nešto u našim društvima ozbiljno pođe po zlu, zaista teško videti gde bi se to moglo zaustaviti“, kaže Dejvid Ransiman, kembrički profesor političkih nauka, čiji je pogled na budućnost manje ružičast, i koji je debatovao sa novim optimistima poput Ridlija i Norberga. „Pomisao da bi, recimo, sledeća finansijska kriza, u povezanom i algoritamski uređenom svetu poput našeg mogla eskalirati izvan kontrole – nije iracionalna. Zbog toga je prilično teško biti tako razdragano optimističan.“ Kada živite u svetu u kojem se čini da sve napreduje, ali koji bi već sutra mogao propasti, „savršeno je racionalno biti uspaničen“. U svojoj knjizi Zamka pouzdanja, Ransiman pokreće srodno i jednako uznemirujuće pitanje koje se tiče moderne politike. Čini se da demokratija sasvim dobro napreduje: novi optimisti primećuju da danas ima više od 120 demokratija od ukupno 193 zemlje na svetu, dok ih je 1972. bilo samo 40. Ali šta ako je upravo snaga demokratije – i naša uzdanja u njenu sposobnost da izdrži skoro sve vrste pritiska – predznak njene eventualne propasti? Možda naš pravi problem nije, kako smatraju novi optimisti, višak pesimizma, već opasan nivo preteranog pouzdanja? Ovaj argument tvrdi da ljudi koji su glasali za Trampa i Brexit, nisu to učinili zato što smatraju da je sistem pokvaren i da ga treba zameniti. Naprotiv, glasali su kako su glasali upravo zato što se previše uzdaju u to da će suštinska bezbednost koju im država omogućuje uvek biti tu za njih, kakav god zapaljiv izbor oni načinili na glasačkom mestu. Ljudi su glasali za Trampa, „jer mu nisu verovali“, piše Ransiman. Oni su „želeli da prodrmaju sistem od kojeg su istovremeno očekivali da će ih zaštititi od nepromišljenosti čoveka kao što je Tramp“. Problem sa ovim modelom – isporučivanjem izbornih udara zato što ste uvereni da ih sistem može izdržati – jeste u tome što nemamo razloga da verujemo da će sistem biti u stanju da izdrži beskonačno dugo: u nekom trenutku šteta može postati nepopravljiva. Novi optimisti „opisuju svet u kojem ljudska delatnost [agency] kao da nije bitna, jer su već evoluirale neke sile koje nas guraju u pravom smeru“, kaže Ransiman. „Ali ljudska delatnost je još uvek bitna… ljudska bića poseduju sposobnost da sve zabrljaju. I sasvim je moguće da naša sposobnost za brljanje raste.“ Optimisti nisu nesvesni takvih opasnosti – ali jedna tipična crta optimističkog stanja duha sastoji se upravo u pronalaženju optimističkih interpretacija zastrašujućih činjenica. „Pitate me da li sam ja kao onaj čovek koji pada sa nebodera i dok proleće pored drugog sprata konstatuje: ‘Zasad je dobro’“, kaže Met Ridli. „Odgovor je – pa, zapravo, u prošlosti su ljudi predviđali katastrofe iza ugla i grešili su toliko često da to treba uzeti u obzir kao relevantnu činjenicu.“ Istorija naizgled daje Ridliju za pravo. A opet, naravno da mu daje za pravo: da se kraj civilizacije uistinu desio, danas verovatno ne biste čitali ovaj tekst. Ljudi koji predviđaju katastrofe koje samo što se nisu desile često greše. S druge strane, dovoljno je da samo jednom budu u pravu. Ako postoji jedan trenutak koji je obeležio rođenje novog optimizma, onda je to bio – sasvim prikladno – jedan TED talk. U pitanju je bio nastup iz 2006. Hansa Roslinga, švedskog statističara i samozvanog „obrazovnog zabavljača“, pod naslovom „Najbolje statistike koje ste ikada videli“. Rosling je tom prilikom sumirao rezultate istraživanja koje je sproveo među švedskim studentima. Predstavljajući im parove od po dve zemlje – Rusiju i Maleziju, Tursku i Šri Lanku itd. – postavljao im je pitanje koja od ovih zemalja ima bolje rezultate u različitim domenima zdravstva, npr. u vezi sa stopom dečje smrtnosti. Studenti su listom davali pogrešne odgovore, zasnivajući ih na pretpostavci da zemlje bliže njihovoj, kako geografski tako i etnički, moraju biti naprednije. Ali Rosling je zapravo izabrao ove parove kako bi dokazao jednu tezu: Rusija ima dvostruko veću stopu dečje smrtnosti nego Malezija, a Turska dvostruko veću od Šri Lanke. Deo defetističkog stava savremenog zapada se, po Roslingu, sastoji upravo u pretpostavci da živimo na vrhuncu razvoja i da budućnost koju ostavljamo generacijama koje dolaze, a naročito svetu izvan Evrope i Severne Amerike, izgleda mračno. Rosling je uživao u ponavljanju da bi u eksperimentu u kojem biste šimpanzama dali da biraju između banana obeleženih imenima ovih zemalja, šimpanze imale bolji rezultat od studenata – jer bi bile u pravu bar u pedeset posto slučajeva. Dobro obrazovani Evropljani, s druge strane, greše mnogo više od pukog slučaja. Mi nismo prosto nesvesni činjenica; mi smo aktivno ubeđeni u depresivne „činjenice“ koje nisu istinite. Uzbudljivo je gledati „Najbolje statistike koje ćete ikada videti“ – delimično zbog Roslingovog štreberskog i energičnog scenskog nastup, ali delimično i zato što se čini da on obasjava pitanja koja su obično predmet ostrašćene ideološke debate okrepljujućim svetlom objektivnih činjenica. Danas, mnogo više nego u vreme kada je on održao svoj govor, živimo u „doba stava“, u kojem se naizgled beskonačan broj blogova, kolumni, knjiga i televizijskih analitičara utrkuju u tome da nam kažu kako treba da se osećamo povodom vesti. Veći deo ovih razmatranja se ne zasniva toliko na tvrdim činjenicama u korist nekog argumenta, koliko na zastupanju stava koji treba da zauzmete: tipičan „stav“ vas poziva da zaključite, na primer, da je Donald Tramp fašista, ili da nije fašista, ili da su voditelji BBC-a preterano plaćeni, ili da je vaš trening joge primerkulturalne aproprijacije. (Ovo ne treba da nas iznenađuje: internet ekonomija se hrani pažnjom, a mnogo je lakše ugrabiti nečiju pažnju emocionalno razdražujućim argumentom, nego pukom informacijom – povrh toga, ne morate da platite za skupo istraživanje koje je neophodno da biste došli do činjenica.) Novi optimisti obećavaju nešto drugo – da su u stanju da otkriju kako treba da se osećamo prema svetu na osnovu toga kakav svet uistinu jeste. Ali pošto se zadubite u njihova dela, počinjete da se pitate da li svi ovi optimistički komadići činjenica uistinu govore sami za sebe. Za početak, zašto pretpostaviti da je relevantno poređenje ono između sveta kakav je bio pre, recimo, 200 godina i sveta kakav je danas? Moglo bi se tvrditi da je poređenje sadašnjosti sa prošlošću zapravo nameštanje karata. Naravno da su stvari danas bolje nego što su bile. Ali svakako nisu ni približno onoliko dobre koliko bi trebalo da budu. Da upotrebim neke očigledne primere: čovečanstvo nesumnjivo poseduje sposobnost da iskoreni ekstremno siromaštvo, da okonča glad ili da radikalno smanji klimatsku opasnost. Ali mi nismo učinili ništa od svega toga, a činjenica da stvari nisu tako strašne kakve su bile početkom devetnaestog veka naprosto promašuje temu. Ironično, imajući u vidu njihovo oslanjanje na kognitivne predrasude u objašnjenju naše sklonosti ka negativnom viđenju stvarnosti, čini se da su novi optimisti i sami žrtve jedne takve predrasude, tzv. „usidrujuće predrasude“, koja opisuje našu sklonost da se u rasuđivanju previše oslanjamo na izvesne delove informacija. Ako počnete od činjenice da su žrtve kuge svojevremeno trunule na ulicama evropskih gradova, onda je jedino prirodno da zaključite kako je život danas divan. Ali ako počnete od toga da smo mogli da eliminišemo glad ili zaustavimo globalno zagrevanje, činjenica da ovi problemi i dalje postoje može dovesti do drugačijeg suda. Argument da bi trebalo da budemo srećniji nego što jesmo zato što ljudski život kao takav postaje u proseku bolji, takođe ne uspeva da razume fundamentalnu istinu o tome kako funkcioniše sreća; naš sud o svetu nastaje kao rezultat konkretnih poređenja koja nam se čine relevantnim, a ne na osnovu zauzimanja onoga što Ransiman naziva „tačkom gledanja iz svemira“. Ako su ljudi u vašem malom američkom gradu znatno manje ekonomski sigurni nego što su bili za svojih života ili ako ste mladi Britanac koji se suočava sa mogućnošću da nikada neće biti u stanju da sebi priušti stan, nije naročito utešno reći vam da sve veći broj Kineza dostiže srednjoklasni status. Ridli se priseća da je, kada je predstavljao svoju knjigu po američkom srednjem zapadu, publika često sumnjala u njegov optimizam zbog činjenice da se njihovi sopstveni životi nisu kretali nabolje. „Govorili su: ‘Vi uporno tvrdite da svet postaje sve bolji, ali iz naše perspektive ne izgleda tako‘. A ja bih im rekao: ‘Da, ali ovo nije ceo svet! Zar vas ni najmanje ne raduje činjenica da zaista siromašni Afrikanci postaju malo manje siromašni?’“ U jednom smislu, ovo je dobar argument, ali u drugom, on je potpuno irelevantan. U svojoj suštini, novi optimizam je jedan ideološki argument: generalno gledano, njegovi zastupnici su zagovornici moći tržišta, koji slikaju svoju veselu sliku nedavne prošlosti čovečanstva ne bi li tako opravdali sopstvena politička gledišta. Ovo je savršeno legitiman politički argument – ali on je još uvek politički argument, a ne neposredno, neutralno oslanjanje na objektivne činjenice. Tvrdnja da trenutno živimo u zlatnom dobu i da je naše dominantno pesimističko raspoloženje neopravdano nije protivotrov za „doba stava“, već samo još jedan stav – i nije ništa manje smisleno zauzeti suprotno gledište. „Ne sviđa mi se“, kaže Ransiman, „ova pretpostavka da tvrdite da sva dostignuća nisu vredna poštovanja, ako ne prihvatate njihov argument“. Čini mi se sasvim razumnim da ljudi, uprkos svim pokazateljima napretka, ipak osećaju duboku nelagodu u vezi sa stanjem u kojem se svet trenutno nalazi, naročito ako uzmemo u obzir relativnu nestabilnost dokaza ovog napretka i nepredvidivost koja mu visi nad vratom. Sve je zaista veoma krhko. Johan Norberg, koji je objavio svoju knjigu Napredak svega dva meseca pre američkih predsedničkih izbora, pratio je objavljivanje razultata tokom maglovitog jutra u Stokholmu, na žurci u američkoj ambasadi. Kada je Trampova pobeda postala izvesna, raspoloženje se promenilo iz uzbuđene vreve u užasnutu nevericu. „Svi mi smo bili Šveđani, iz sveta medija, politike, biznisa i tako dalje. Mislim da je bilo teško naći jednu jedinu osobu u prostoriji koja se nadala Trampovoj pobedi. Tako je raspoloženje naglo i dramatično palo“, priseća se Norberg. „Štaviše, nije bilo alkohola pri ruci, što takođe nije pomoglo, jer su svi govorili: ‘Treba nam neka žestina!’ Ali prijem je bio organizovan kao doručak.“ Uz osmeh, on zaključuje: „Mislim da Amerikanci ne razumeju Šveđane baš najbolje“. Populistički talasi u Britanji i SAD u poslednje dve godine – koji su stajali iza Trampovog uspona, pobede Brexita, i neočekivano visoke podrške za Bernija Sandersa i Džeremija Korbina – predstavljaju komplikovan problem za nove optimiste. S jedne strane, lako je okarakterisati ovaj gnev uperen ka političkom establišmentu kao grešku, zasnovanu na neuspehu da se prepozna kako dobro stvari zapravo idu; ili kao legitimnu reakciju na stvarne, ali lokalizovane i privremene neravnine na putu, koje ne moraju predstavljati osnovu za širi argument u korist pesimizma. S druge strane, ima nečeg čudesnog u pogledu na svet koji vidi ovakve političke talase isključivo kao odgovore, pogrešne ili ne, na pravu situaciju. Oni su deo prave situacije. Čak i ako smatrate da su Trampovi glasači u potpunosti pogrešili u negativnoj percepciji svoje situacije, sama percepcija je bila sasvim dovoljno stvarna – i oni zaista jesu izabrali Trampa, uz sav njegov potencijal destabilizacije. (Za nove optimiste, primećuje Dejvid Ransiman, politika nije ništa više do smetnja, jer po njihovom gledištu, „stvari koje diktiraju napredak nisu političke, ali stvari koje izazivaju neuspeh jesu političke“.) Postoji tačka na kojoj prestaje da bude bitno da li su široko rasprostranjena osećanja pesimizima i strepnje opravdana ili ne i ono što postaje bitno jeste jedino činjenica da ona jesu široko rasprostranjena. Norberg svakako ne podržava Trampa i rezultat izbora mu je, kao autoru koji promoviše ružičastu sliku neposredne budućnosti čovečanstva, mogao izgledati kao korak unazad. U svojoj knjizi on uistinu upozorava da napredak nije neminovan: „Postoji realna opasnost nativističkog kontraudara“, piše on. „Kada ne uviđamo napredak koji smo ostvarili, počinjemo da tragamo za žrtvenim jarcima za probleme koji ostaju.“ Ali u prirodi je novog optimizma da se negativni događaji mogu pretvoriti u razloge za radost i do trenutka kada smo razgovarali Norberg je uspeo da razvije optimistički spin i na temu izbora. „Mislim da je moguće da ćemo za par godina smatrati da je odlično što je Tramp pobedio“, kaže on. „Jer, da je on izgubio, a Hilari pobedila, ona bi bila najomrznutiji predsednik modernog doba, i onda bi Tramp i Benon to iskoristili da izgrade alt-rajt medijsku imperiju, stvore pravu lavinu mržnje, i onda bismo sledeći put možda dobili još disciplinovanijeg kandidata – pravog fašistu, a ne nekog ko samo glumi fašistu… Možda će se ispostaviti da je Tramp nesposobni narcis, koji će uništiti populistički brend u SAD“. Ova vrsta protivčinjeničkog argumenta ima problem što je neopovrgljiva, a u svakom slučaju je prilično daleko od pozicije odlučne pozitivnosti u vezi sa smerom u kojem se svet kreće. Ali možda ona izražava jedinu neospornu istinu oko koje se mogu složiti i novi optimisti i oni više pesimistički nastrojeni: štagod da se desi, stvari u principu uvek mogu biti i gore. Preveo Rastislav Dinić

Kratki film o stanovnicima Savskog jezera, nastao je kao deo projekta obeležavanja jubilieja 60.godina postojanja JP Ada Ciganlija. Protekle tri godine ronioci iz ronilačkog kluba S.D.T.Svet Ronjenja ( http://www.svetronjenja-sdt.rs/ ) su tokom svojih redovnih aktivnosti istraživali dno Savskog jezera. Rezultat tih ronjenja je autorska izložba Ivane Orlović Kranjc i Janeza Kranjca gde se na 60 fotografija velikog formata, postavljenih na otvorenom, tačnije na šetalištu kod restorana Jezero može videti deo podvodnog šarenila jezera. Takođe, je u štampi edukativna brošura koja kao i ovaj film pokušava da dočara svet skriven ispod površine Savskog jezera. Ova tri medijska produkta su nastala zajedničkom akcijom JP Ada Ciganlija i ronilačkim klubom S.D.T.Svet Ronjenja.

The Benedict Option David Brooks MARCH 14, 2017 Faith seems to come in two personalities, the purist and the ironist. Purists believe that everything in the world is part of a harmonious whole. All questions point ultimately to a single answer. If we orient our lives toward this pure ideal, and get everybody else to, we will move gradually toward perfection. The ironists believe that this harmony may be available in the next world but not, unfortunately, in this one. In this world, the pieces don’t quite fit together and virtues often conflict: liberty versus equality, justice versus mercy, tolerance versus order. For the ironist, ultimate truth exists, but day-to-day life is often about balance and trade-offs. There is no unified, all-encompassing system for correct living. For the ironists, like Reinhold Niebuhr or Isaiah Berlin, those purists who aim to be higher than the angels often end up lower than the beasts. Throughout history we’ve seen a lot of purist religious faiths, from the Spanish inquisitors to the modern Islamic radicals, who believe in a single true way of living. Today we see a lot of secular purists: the students at Middlebury who want to shout down differing opinions, the legal activists who want to force Orthodox Christian bakers to work at gay weddings, against their conscience. This movement has led many Christians to conclude that they are about to become pariahs in their own nation. One of these is my friend Rod Dreher, whose new book, “The Benedict Option,” is already the most discussed and most important religious book of the decade. Rod is pretty conservative. “There can be no peace between Christianity and the sexual revolution, because they are radically opposed,” he writes. Specifically, “L.G.B.T. activism is the tip of the spear at our throats in the culture war. The struggle over gay rights is what is threatening religious liberty, putting Christian merchants out of business, threatening the tax-exempt status and accreditation of Christian schools and colleges.” Rod shares the fears that are now common in Orthodox Christian circles, that because of their views on L.G.B.T. issues, Orthodox Christians and Jews will soon be banned from many professions and corporations. “Blacklisting will be real,” he says. We are entering a new Dark Age. “There are people alive today who may live to see the effective death of Christianity within our civilization.” Rod says it’s futile to keep fighting the culture war, because it’s over. Instead believers should follow the model of the sixth-century monk St. Benedict, who set up separate religious communities as the Roman empire collapsed around them. The heroes of Rod’s book are almost all monks. Christians should withdraw inward to deepen, purify and preserve their faith, he says. They should secede from mainstream culture, pull their children from public school, put down roots in separate communities. Maybe if I shared Rod’s views on L.G.B.T. issues, I would see the level of threat and darkness he does. But I don’t see it. Over the course of history, American culture has tolerated slavery, sexual brutalism and the genocide of the Native Americans, and now we’re supposed to see 2017 as the year the Dark Ages descended? Rod is pre-emptively surrendering when in fact some practical accommodation is entirely possible. Most Americans are not hellbent on destroying religious institutions. If anything they are spiritually hungry and open to religious conversation. It should be possible to find a workable accommodation between L.G.B.T. rights and religious liberty, especially since Orthodox Jews and Christians aren’t trying to impose their views on others, merely preserve a space for their witness to a transcendent reality. My big problem with Rod is that he answers secular purism with religious purism. By retreating to neat homogeneous monocultures, most separatists will end up doing what all self-segregationists do, fostering narrowness, prejudice and moral arrogance. They will close off the dynamic creativity of a living faith. There is a beautiful cohesion to the monastic vocation. But most people are dragged willy-nilly into life — with all its contradictions and complexities. Many who experience faith experience it most vividly within the web of their rival loves — different communities, jobs, dilemmas. They have faith in their faith. It gives them a way of being within the realities of a messy and impure world. The right response to the moment is not the Benedict Option, it is Orthodox Pluralism. It is to surrender to some orthodoxy that will overthrow the superficial obsessions of the self and put one’s life in contact with a transcendent ideal. But it is also to reject the notion that that ideal can be easily translated into a pure, homogenized path. It is, on the contrary, to throw oneself more deeply into friendship with complexity, with different believers and atheists, liberals and conservatives, the dissimilar and unalike. Rod and I have different views on L.G.B.T. issues. But I think we genuinely respect each other and honor each other’s lives. To me that means the real enemy is not the sexual revolution. It is a form of purism that can’t tolerate difference because it can’t humbly accept the mystery of truth.

Pre trideset jednu godinu, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike. Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It’s Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi; njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata. 13. jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima. Nažalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije. Grupa jugoslovenskih rock poslenika, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock ‘n’ rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši vošaGeneracije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić,Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Igor Popović(Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex),Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Peđa D’ Boy (u to vreme već vođa svog Peđa D’ Boy Banda), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž. Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; poredDenis & Denis, Atomkog Skloništa(Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D’ Boy Banda,Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane Milošević, Tunela,Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili, Piloti, Partibrejkers,Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich & His Meteors, Vatreni Poljubac,Električni Orgazam, Kerber, Balkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović iBora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata […] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla… Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota. Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l’? Majku im ja… Je l’ ja sad treba da gledam one radosne p’jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit’ solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu…“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić priznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.) Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.) Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške) Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije. YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock ‘n’ rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana“ (autentičan komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje. Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“ Petar Kostić, BalkanRock.com