Претражи Живе Речи Утехе

Gornji MIlanovac i beogradski Dorćol ovog jutra su u ljubičastom, a brojke na meračima zagađenja vazduha idu do 220. To znači da građani koji žive tu udišu otrov. Ništa bolje nije ni u ostatku Srbije. Foto: Screenshot, AirVisual Ako živite na Dorćolu ili u Gornjem Milanovcu, bolje da ne izlazite napolje. U suprotnom, vrlo je moguće da će vam biti loše. Ova dva mesta od jutros su označena ljubičastom bojom na aplikacijama koje mere otrovne čestice u vazduhu. To upozorenje govori da je vazduh opasan, vrlo nezdrav – i za hronične bolesnike i za sve druge. Foto: Screenshot, AirVisual Tako uz Gornji Milanovac stoji brojka 220, a uz Dorćol 212. Dakle, ako ne biste da vas zaboli glava, da osetite stezanje u grudima, a posebno ako imate neku hroničnu bolest pluća, poput astme ili opstruktivne bolesti, ne mrdajte iz kuće. Slično je i u ostatku Beograda gde je brojka 153. Foto: Screenshot, AirVisual Pritom, sinoć je u celom Beogradu bilo još gore. U Nišu je takođe loše, merač pokazuje 178. Foto: Screenshot, AirVisual U Kragujevcu je taj broj 176. Foto: Screenshot, AirVisual Zapravo, kako vidimo na mapi aplikacije Airvisual, skoro cela Srbija je u alarmantnoj crvenoj boji. A koliko je zagađen vazduh opasan i ko ne bi trebalo da pomoli nos napolje dok se stanje makar malo ne popravi, za portal Nova.rs pričao je dr Petar Borović. “Pošto je zagađenje vazduha veliko, napolje ne bi trebalo da idu plućni bolesnici, ljudi koji imaju anemiju, zatim kardiovaskularni bolesnici, astmatičari, a nije dobro ni za decu.” Doktor je govorio i zašto su ove kategorije ugroženije od drugih kad je vazduh vidljiv golim okom. “Njihov organizam već ima svoje probleme, a sve ovo dodatno pogoršava postojeće stanje, tako da onda nastaju dodatni problemi – nema dovoljno vazduha, javljaju se glavobolja, nervoza, a mora čovek da diše…” Doktor kaže i kako izloženost od dan-dva nije veliki problem, ali jeste ako smo konstantno u smogu. Onda su moguće dugoročne posledice, pa i one najteže bolesti. I dr Dejan Žujović je za naš portal govorio kako nas otrovan vazduh ubija. “Tu je bronhitis, kao i pogoršanje hroničnih bolesti pluća, poput astme. Međutim, osim toga, moguća je veća pojava infarkta i moždanog udara u tim danima većeg zagađenja. Tada i otprilike ljudi 30 odsto češće završavaju u koronarnim jedinicama u bolnicama.” S druge strane, otrovi u vazduhu nas truju na duže staze, što dolazi na naplatu kasnije, s godinama, i to vrlo skupo. “To je svakko veći broj karcinoma pluća, po kom inače prednjačimo u Evropi. A otprilike svaki deseti karcinom pluća kod nas je od posledica zagađenja. Takođe, svako osmo dete koje oboli od astme obolelo je zbog nezdravog vazduha”, napominje doktor Žujović. https://nova.rs/magazin/zdravlje/srbija-se-i-jutros-gusi-od-zagadenja/

Srbija isplatila prve odštete porodicama ubijenih u Vukovaru Srbija isplatila prve odštete porodicama ubijenih u Vukovaru BALKANS.ALJAZEERA.NET Važnija od presuda je činjenica da je Srbija time priznala svoju... Važnija od presuda je činjenica da je Srbija time priznala svoju odgovornost i krivicu za događanja u Sotinu i na Ovčari nedaleko Vukovara, kažu članovi porodica žrtava. Odlukom Apelacionog suda u Beogradu porodicama ubijenih isplaćena je odšteta od 6.670 eura po članu porodice (EPA) Tijekom Domovinskog rata, u jesen 1991. godine, na istoku Hrvatske se vodio krvavi rat u kojem su počinjena i brojna ubojstva i ratni zločini. Neki od najtežih zločina dogodili su se u Vukovaru, na poljoprivrednom dobru Ovčara, ali i selima Tovarnik, Sotin, Lovas, Berak… Ovih dana, 30 godina kasnije, obitelji ubijenih i nestalih branitelja i civila počeli su od Republike Srbije dobivati isplate na ime nematerijalne štete za ubijene članove obitelji. Prva tri slučaja Cijela ta priča prolazi tiho i bez puno medijske buke, iako o prvim isplatama postoje i pravomoćne presude Apelacionog suda u Beogradu, do sada u tri predmeta. Sredstva na ime nematerijalne štete već su isplaćena članovima obitelji čiji su najmiliji ubijeni na Ovčari i u vukovarskom prigradskom naselju Sotin. Potvrdio je to i Igor Matijašević koji je već godinama na čelu neformalne skupine članova obitelji iz Sotina koji tragaju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih. “Do sada su podignute 52 optužnice članova obitelji za ubojstva u Sotinu i na Ovčari. Od toga broja tri presude su pravomoćne i već isplaćene, dok su neke u postupcima žalbe ili su još uvijek postupci u njima u tijeku. Očekujemo da ćemo u dogledno vrijeme imati još pravomoćnih presuda i isplaćenih odšteta na ime nematerijalne štete. Jako mi je žao što među do sada završenim slučajevima nema roditelja koji na žalost nisu dočekali taj vid satisfakcije. U tome smo zakazali svi”, rekao je Matijašević. Odlukom Apelacionog suda u Beogradu obiteljima ubijenih isplaćena je odšteta od gotovo 50.000 kuna (6.670 eura) po članu obitelji. “Iznosi su takvi kakvi su. Svakako da su oni neprimjereno malo, ali takva je odluka suda. Ono što je još važnije od tih presuda činjenica je da je na ovaj način Republika Srbija priznala svoju odgovornost i krivnju za događanja u Sotinu i na Ovčari. Ove presude su sada utrasirale put i za sve ostale obitelji koje planiraju pokrenuti tužbe za isplatu nematerijalne štete”, pojasnio je Matijašević. Dodao je i kako cijela ta priča oko isplate šteta nije niti malo jednostavna te da sve obitelji ubijenih ne ostvaruju to pravo. Vidi se to i u slučaju Sotina gdje je ukupno ubijeno 67 mještana, ali mogućnost isplate nematerijalne štete postoji samo za njih 16. Za sve ostale ubijene u Sotinu nije ništa utvrđeno, nisu podignute optužnica i tu sve staje. Sličan je slučaj i za ratni zločin na Ovčari gdje je ubijeno 200 ratnih zatočenika. Od toga broja identificirano je njih 193 i prema ovim presudama i oni imaju pravo na isplatu nematerijalne štete. Još puno posla “Nama je cilj bio da pronađemo masovnu grobnicu i naše najmilije i tu je za nas priča trebala stati. Međutim, jedno vuče drugo i sada smo tu gdje smo. Svakako da ćemo i dalje nastaviti raditi jer očito je kako još ima puno posla. Sve to što radimo ovisit će i o sredstvima s kojima raspolažemo”, rekao je Matijašević. Vijest o podizanju tužbi naišla je i na dobar odaziv među samim članovima obitelji. U prvome koraku kontaktirano je 10 obitelji i među njima ih nitko nije odbio. Za dalje slučajeve ostavlja se mogućnost da tužbe podnose i dalje preko udruga ili pak da idu i samostalno. Cijeli posao oko podizanja optužnica, a onda i dobivanja presuda, išao je preko Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz Beograda koji su u procese istraga ratnih zločina i sudskih procesa uključeni gotovo 30 godina. Izvršna direktorica Fonda Ivana Žanić kazala je kako su sudski postupci za isplatu štete trajali oko 2,5 godine te da je to zadovoljavajuće posebno kada se zna da neki takvi slučajevi traju i po 10 godina. “Činjenica jeste da je članovima porodica isplaćen neprimereno nizak iznos, ali to je samo prvi korak u ovom poslu. Svima nam je žao što su neki od članova porodica u međuvremenu preminuli i nisu dočekali ovakve odluke suda. Preminuli su i neki od presuđenih ratnih zločinaca. Žao nam je i što veći broj krivaca za ratne zločine nije odgovarao za svoja nedela jer bi onda i puno veći broj članova porodica imao pravo na isplatu nematerijalne štete”, rekla je Žanić. Nove tužbe Govoreći o daljim planovima, najavila je kako će Fond i dalje raditi na podizanju tužbi za isplatu nematerijalne štete, ali i kako će zbog troškova to raditi sukcesivno, odnosno onim tempom kako im to sredstva budu omogućavala. Razlog tome su visoki troškovi koje je potrebno podmiriti za podizanje tužbi kao i taksi za dobivene odštete. Tome treba dodati i troškove odvjetnika. Sve te troškove u ova tri slučaja na sebe je preuzeo Fond, ali Žanić je odmah napomenula i kako oni nemaju sredstava da podmire sve te troškove za sve slučajeve. Uz sve to iz Fonda napominju i kako svi koji se odluče za podizanje tužbi moraju biti svjesni da će ti slučajevi trajati vremenski dugo. “Kada neko sve ovo gleda može pomisliti kako je sve išlo lagano, ali nije. Državi Srbiji je od početka bilo u interesu da pripadnike Teritorijalne odbrane i dobrovoljačke jedinice ‘Leva supoderica’ prikaže kao tamo neke dobrovoljce nad kojima oni nisu imali kontrolu. Mi smo insistirali da u presude za ta dva ratna zločina bude uvedeno kako su oni bili pod kontrolom JNA. Upravo zbog toga je stvorena mogućnost da se dobiju i presude za isplatu nematerijalne štete. Da nije bilo toga, ne bi bilo ništa niti od ovih tužbi. Podsećam i kako je prva krivična prijava za ratni zločin podnesena još 2003. godine i da je od tada, pa do danas prošlo gotovo 20 godina”, rekla je Žanić. Članove obitelji ubijenih i nestalih u ova dva slučaja na sudovima je zastupao beogradski odvjetnik Mihailo Pavlović. I on tvrdi kako su temelj ovih presuda bile ranije presude za ratne zločine na Ovčari i u Sotinu u kojima, kako je rekao, jasno se navodi da su TO i postrojba “Leva supoderica” djelovale pod okriljem JNA. Tri puta manji iznosi “Sledom te tvrdnje JNA je odgovorna za sve posledice koje su se dogodile na Ovčari i u Sotinu što je obavezalo Republiku Srbiju da isplati odštete porodicama. Iznosi su već isplaćeni porodicama na njihove račune od strane Ministarstva odbrane Republike Srbije. Jako važno je da naglasim kako je ovo, sa ova tri slučaja, sada već ustaljena sudska praksa te da bi na isti način trebala da bude završena i sva ostala slična suđenja”, rekao je Pavlović. I on napominje kako se radi o neprimjereno niskim iznosima koji su isplaćeni članovima obitelji te da će radi toga podnijeti i žalbe višim sudovima. Ostavio je i mogućnost da će se žaliti i Europskom sudu za ljudska prava ukoliko srbijanski sudovi ostanu “gluhi” na njihove žalbe. Kazao je i kako je nekakav standard Europskog suda isplata nematerijalne štete u iznosu od oko 20.000 eura. Upravo stoga oni su svoj odštetni zahtjev istaknuli na nešto manji iznos od 20.000 eura, ali je obiteljima isplaćen ipak trostruko niži iznos. Podsjetio je i na slučaj Brdar protiv Hrvatske u kojemu je Republika Hrvatska članovima obitelji Brdar isplatila po 23.000 eura. “Reč je o čoveku kog su u avgustu 1995. godine iz kolone izvukli pripadnici Hrvatske vojske. Od tada mu se gubi svaki trag. U tom slučaju je kasnije, takođe pred međunarodnom sudom, članovima porodice isplaćeno po 23.000 evra. Smatramo kako bi to trebao biti i nekakav standard i kada je reč o Srbiji, iako ostavljamo mogućnost kako je svaki slučaj zapravo slučaj za sebe sa svim svojim posebnostima i specifičnostima”, zaključio je Pavlović. Iz Fonda za humanitarno pravo ističu kako je obveza sudova u Srbiji da budu upoznati sa najnovijom praksom Europskog suda za ljudska prava i da postupaju u skladu sa njom. “Odluka sudova u Srbiji da dosuđuju trostruko manji iznos tužiocima u ovim postupcima govori o nespremnosti domaćih sudova da primenjuju praksu Evropskog suda za ljudska prava i time obavežu Srbiju na isplatu naknade štete koja je u skladu sa međunarodnim standardima, čime bi osigurali pravedne reparacije žrtvama ratnih zločina”, ističu iz Fonda.

Zemlja neplivača osvojila je još jedno zlatno olimpijsko odličje - u bazenu. Zvuči neverovatno, ali je tako - gotovo dve trećine mladih do 30 godina u Srbiji ne zna da pliva, pokazzalo je istraživanje. Udruženje Pobuna Srbija anketiralo je 2.400 osoba, a mnogi su naveli da za vreme školovanja „nikad nisu probali da nauče da plivaju jer nije bilo škola plivanja ili bazena u njihovom mestu". Kada je istraživanje objavljeno, 2019. godine, navedeno je da „75 odsto neplivača nikada nije bilo na moru". Direktor Vaterpolo kluba Partizan Nikola Kuljača kaže da je jedino rešenje - sistemsko. „Plivanje je jedna od osnovnih sportskih disciplina - uz atletiku i gimnastiku - i trebalo bi da bude u sklopu školskih aktivnosti", navodi on za BBC na srpskom.

Katolički teolog i istoričar Goran Šarić u emisiji "Dok anđeli spavaju":

Srbija se našla među 14 zemalja sveta sa najstoržim merama za suzbijanje koronavirusa, prema procenama Oksforda. Ipak, na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom i ne preduzimaju apsolutno nikakve mere zaštite od virusa. Na ovoj mapi, zemlje Zapadne Evrope crvene se kao žar što znači da je broj zaraženih koronavirusom, kao i nivo smrtnosti veoma visok i zabrinjavajuć, da je čak preko 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Međutim, države Istočne Evrope obojene su daleko svetlijim nijansama žute ili narandžaste, što ukazuje da imaju 500 ili najviše 1.000 zaraženih na milion stanovnika. S obzirom na drakonske mere koje su do nedavno bile na snazi u Srbiji, trebalo bi da smo i mi zemlja obojena u žuto-narandžastu nijansu, odnosno da smo ušuškani među državama sa nižom stopom novoobolelih i umrlih. Ipak, nije tako. Crvena mrlja istoka Evrope, pokrila je samo Belorusiju, Estoniju, Moldaviju i – Srbiju! To znači da ove zemlje imaju od 1.000 do 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Kako pored vanredog stanja, policijskog časa, zabrane izlaska za starije od 65 godina, dovoljnog broja respiratora, maski, rukavica, improvizovanih bolnica, socijalnog distanciranja i ažurnog testiranja, kako tvrdi struka i vlast, imamo isti broj zaraženih kao zemlja u kojoj se korona “leči” votkom. Dok se predsednik Aleksandar Vučić u početku smejao koroni, broj zaraženih se očigledno gomilao. Onda se i on uozbiljio, pa zaveo stroge mere kojima nas je sve zaključao u naše domove i stavio veto na šetnje. Brine to što, predsednik zemlje, koja danas deli istu boju na mapi zaraženih kao Srbija, Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, poručuje svojim građanima na početku pandemije: “Ne treba nam strog karantin jer u ovoj zemlji niko neće umreti od korona virusa!” Pa je još i dodao: “Javno objavljujem da niko neće umreti u Belorusiji. Našli smo kombinaciju lekova koja će sačuvati živote”, rekao je Lukašenko. Međutim, do danas je od koronavirusa u Belorusiji umrlo preko 100 ljudi, a potvrđeno je preko šest hiljada slučajeva. Predsednik Lukašenko je odbacio tvrdnje da su oni umrli od virusa Covid-19, već je naveo druge hronične bolesti, kao što su bolesti srca i dijabetes. Votka pomaže u borbi sa koronom “Tvrdim da nijedna osoba nije umrla od korona virusa”, rekao je on, savetujući ljude da piju votku kako bi se borili protiv bolesti. Lukašenka su više brinule ekonomske posledice nego korona virus. A dok su građani Srbije tople prolećne dane dočekali zatvoreni u kućama pod ključem, u Belorusiji se život normalno odvijao, čak su se igrali i fudbalski mečevi, granice su otvorene, ljudi odlaze na posao i nije bilo panične kupovine toalet papira, jer Lukašenko odbacuje pandemiju kao ‘psihozu’. Belorusija se čak sprema i za proslavu Dana pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, koju planira da održi na ulicama Minska 9. maja. Epidemiolog: Teško je praviti poređenja Na ova poređenja zemalja i njihove borbe sa koronom, reagovao je epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji za Nova.rs kaže da nije realno, a ni lako, porediti stopu zaraženosti u zemljama, pa ni stopu smrtnosti. “Pitanje je koliko ljudi je u Belorusiji testirano, to nikako ne možemo tačno da znamo. Činjenica je da mi imamo najviše obolelih u odnosu na 12 zemalja regiona. Profesorka Markotić je čak rekla da je region dobro prošao, “svi osim Srbije”, imajući u vidu broj umrlih kod nas. Mi smo kasno počeli da testiramo građane i nismo mogli da otkrivamo obolele na vreme. Politika, koju je predlagala SZO i mere koje su sprovedne u zemljama koje su najbolje prošle sa koronom kod nas nije mogla da se primeni. Naglasak je bio na traganju za obolelima, stavljanju u karantin, na kontaktima i njjhovoj izolaciji. Mi nismo uspeli da detektujemo obolele na vreme, pa smo izolovali čitavu jednu generaciju”, kaže dr Radovanović. Broj umrlih je, smatra on, kod nas čak manji nego što bi se očekivalo. “Prosek godina umrlih je 67, a na Zapadu je 50 odsto preminulih iz staračkih domova, i imali su svi preko 80 godina. Ne bih tako lako upoređivao Srbiju sa Belorusijom, kad je u pitanju zaraženost i smrtnost. Čak su i Belgijanci rekli da su mnogi umrli od korone, a da to nije dokumentovano. Ako je jedna osoba umrla od korone, i svi durgi u njenoj okolini su posle smrti proglašeni žrtvama kovida-19, iako im nije rađen test. Kod nas je bilo obrnuto. Neki koji su i umrli od od korone, rečeno je da su preminuli od infarkta ili šloga. Tako da su brojke u slučaju epidemija uvek vrlo relativne i svako poređenje je rizično, čak nezahvalno” objašnjava dr Radovanović. Na mapi istoka Evrope crvene se zaraženi Srbije i Belorusije NOVA.RS Srbija se našla na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom.

BiH će u noći sa 4. na 5. prosinac konačno preuzeti potpunu kontrolu nad nebom iznad svoje teritorije, potvrdio je direktor Agencije za pružanje usluga u zračnoj plovidbi BiH /BHANSA/ Davorin Primorac. Primorac je pojasnio da to znači da će BiH preuzeti kontrolu neba iznad 10.000 metara, koje je najfrekventije i najisplativije, navodeći da su do sada kontrolu, i ujedno veliku financijsku dobit, imale susjedne zemlje Srbija i Hrvatska. “Mi preuzimamo srednji i gornji sloj zračnog prostora, gdje se odvija više od 80 posto zračnog prometa. Na tom dijelu je najveći broj preleta i riječ je o prostoru iznad 10.000 metara visine”, rekao je Primorac za “Dnevni avaz”. On je ocijenio da je ovo važan događaj i za BiH i za BHANSA, koja je samofinancirajuća nerpofitna organizacija. “Naši troškovi bit će veći za 20 posto, ali očekujemo i značajne financijske prihode. Očekujemo 12 do 13 milijuna KM u odnosu na godinu ranije”, naveo je Primorac. Primorac je rekao da će novi kontrolori već u prosincu početi s radom, te najavio da će BHANSA uložiti višemilijunski iznos u obnovu kontrolnih tornjeva u Sarajevu, Banja Luci i Tuzli.

Srbija u problemima: Najplodnija žitnica postaje pustinja? Beograd -- Zbog alarmantnog opadanja organske materije, pogotovo u Vojvodini, gde se nalazi oko 1,7 miliona hektara oranica, njive bi uskoro mogle da postanu neplodne. Bild: Spaskovski: "Ziđin" uplaćuje 350 miliona dolara odmah po ... WWW.GOOGLE.COM Über Google auf novosti.rs gefunden Stručnjaci upozoravaju da je nivo organske materije, odnosno humusa u zemljištu, već pao ispod tri odsto, što je na granici optimalnog. Organske materije je, inače, pre početka intenzivne poljoprivredne proizvodnje na vojvođanskim njivama bilo više od pet odsto, a samo u prethodnih 20 godina taj nivo je pao sa 3,5 na ispod tri odsto, piše Branislav Gulan, publicista i član Naučnog društva ekonomista Srbije za Makroekonomiju. "Krajnji je momenat da, pre svega, država shvati razmere ovog problema i da reaguje. U suprotnom, Vojvodinu uskoro nećemo moći da zovemo žitnicom ni Srbije, a kamoli Evrope", ističe Jovica Vasin, stručnjak Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Opadaju prinosi Srbiji, a posebno Vojvodini, preti velika opasnost od trajnog osiromašenja zemljišta, što može imati nesagledive posledice i na proizvodnju. Negativni efekti već su vidljivi, jer uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehničke mere, prinosi opadaju. Oko 75 odsto površine Vojvodine pokriveno je sa dva tipa zemljišta, černozemom i ritskom crnicom, koja je u drugoj polovini prošlog veka imala sadržaj organske materije iznad pet odsto, a danas je ovoliki sadržaj humusa prisutan na samo jedan odsto površina. Problem je i to što rapidno opada stočni fond – u prethodne tri decenije po stopi od dva do tri odsto godišnje. U tome leži odgovor na pitanje zašto se na većini njiva (u Srbiji ima 4,1 miliona hektara obradivih polja) ne koristi stajnjak kao organsko đubrivo, nego mineralna gnojiva. Vojvodina bi za pola veka mogla da postane pustinja S druge strane dobro je što se grade novi sistemi za navodnjavanje. Prema podaciam RZS, voda sada stiže samo na 1,5 odsto oranica, ili 46.823 hektara. Istovremeno u svetu se navodnjava čak 17 odsto površina. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da će, čak i ako se izgrade novi sistemi za navodnjavanje, ali bez stajskog đubriva, Vojvodina već za pola veka postati pustinja. Naravno po prinosima. A zaoravanje, umesto paljenja žetvenih ostataka, moglo bi i te kako da pomogne oporavku njiva. Subvencionisanje proizvođača koji na pravilan način neguju stajnjak, što državu ne bi koštalo puno, bilo bi dragoceno. Kad je reč o obnavljanju stočnog fonda, treba naglasiti da je to dugotrajan proces. Činjenica je da u stvaranju BDP u agraru Srbije stočarstvo učestvuje samo sa 30 odsto, a u svetu najmanje sa 60 odsto. Rešenje problema treba tražiti u oporavku stočarstva i povećanju broja goveda. Izvoz u Tursku Proces uništavanja stočarstva sa prodajom, ali ne i obnovom fona, počeo je 2018. godine kada je Turska u svetu kupila 54.000 tona govedine, a u tome 3.609 tona iz Srbije. Prosečna uvozna cena bila je 3.959 evra po toni, dok je iz Srbije to meso kupljeno po ceni od 5.314 evra po toni. Na početku 2018. godine godine Srbija je u tovu imala samo 12.000 junadi, a najveći deo je morao biti zaklan. Zbog visokog kvalieta stoke, to meso Turci su Srbiji platili čak 34,2 odsto više od prosečne cene po kojoj su meso kupovali u svetu. Jedan od razloga je što se stoka u Srbiji hrani zdravo, sa hranom bez GMO. Prema ovim podacima, uvoz govedine iz Srbije vredeo je 19,2 miliona evra i učestvovao je sa deset odsto u ukupnom uvozu ovog mesa u Tursku 2018. godine. Inače, Turska je u 2018. godini povećala uvoz sveže i sušene govedine za 5,3 puta. Dve trećine mesa kupila je iz Poljske, 18 odsto iz Bosne i Hercegovine, a manje od Srbije kupila je iz Ukrajine, Mađarske, Fancuske, Rumunije i Latvije. Predstavnicima vlasti u Srbiji, pre pola decenije, bilo je ponuđeno da u narednih pola veka u EU izvoze po 50.000 tona "bebi-bifa"’ godišnje, ali su oni ostali gluvi na tu ponudu. Oni su tražili juneće meso, a mi nudili svinjsko koje se ne može izvoziti u EU, zbog toga što se stoka vakciniše protiv bolesti kuge. Da bi imali junadi u tovu, potrebno je samo naterati vlasnike "latifundija" da ponude državi, uslovno, po jedno goveče po hektaru zemlje koju poseduju. To bi bilo dugoročno rešenje svih problema poljoprivrede Srbije. Kada bi prvo imali 100.000 junadi u tovu u Vojvodini, a potom toliko još u Srbiji, južno od Beograda. Inače, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, broj goveda na početku. godine u Srbiji bio je 878.000 svih grla, što je je najmanju broj goveda od početka 20. veka. Da li je izvoz u Tursku uticao da se poveća stočni fond u Srbiji, za sada nema zvaničnih podataka. https://www.google.com/amp/s/www.b92.net/biz/vesti/srbija.php%3fyyyy=2019&mm=09&dd=30&nav_id=1597833&version=amp

"KAD SE DEVOJKA OBEĆA, NEMA 'NEĆU'": Majka je svoju maloletnu kćerku bez bilo kakvog razgovora i objašnjenja poslala od kuće sa kesom stvari i izjavom da je taj mladić njen muž. "Kad se devojka obeća, onda to stoji, nema neću", rečeno joj je. Devojčica zbog straha nije smela ništa da kaže, samo je plakala. U kući gde su je udali, odnosno prodali, živela je s tim čovekom i njegovom porodicom. Istog dana kada je došla bila je primorana da ima svoj prvi seksualni odnos sa “suprugom” nakon čega je dobila batine i pretnje, što se svakodnevno ponavljalo. Kasnije je "suprug" devojčice postao njen makro, i prisiljavao ju je da se bavi prostitucijom, da krade, dok su je kod kuće smatrali svojom sluškinjom. Nakon brojnih pokušaja bekstva, devojčica je pomislila da je pronašla spasioca, ali je i on bio nasilan i nastavio da je primorava na prostituciju. Sledeći put kada je uspela da pobegne, treći "spasilac" ju je prisiljavao na teške fizičke poslove i psihički i fizički zlostavljao. Devojčica je uspela da pobegne i oporavi se od traumatičnih iskustava uz pomoć Udruženja građana Atina koje je kroz studiju slučaja ove jedanaestogodišnje Romkinje prisiljene na brak otkrilo vezu između prisilnih brakova i modernog ropstva. Svake godine se sklopi 2.000 dečjih brakova U Srbiji se svake godine sklopi 2.000 dečjih brakova, a naša zemlja bi tek sada, sudeći prema najnovijim izmenama i dopunama Porodičnog zakona, trebalo da ih ukine. - Nove "supružničke" odgovornosti obično primoraju devojčice da napuste školu, imaju seksualne odnose sa svojim "supruzima" i rađaju i odgajaju decu - kaže za Nedeljnik Jelena Hrnjak iz Udruženja građana Atina za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja: "Za većinu devojčica, dečji brak je doživotna kazna. Iz ugla UG Atina, ‘dečji brak’ je termin za seksualno zlostavljanje dece, naročito devojčica, koje je u određenim društvenim i kulturnim kontekstima ‘ozakonjeno’ brakom. Zaista je bespredmetno u 2019. godini imati tako gnusnu pojavu u društvu, poput ove." "Od svih devojčica sa kojima smo radile nikad nijedna nije znala kada i za koga će se udati. Ta deca, kada idu u inostranstvo, odlaze sa saglasnošću svojih roditelja, i na granici neko vidi da romska devojčica odlazi sa starijim ljudima koji joj nisu roditelji. Pre toga se odvode kod ginekologa da bi dobile izveštaj da su nevine, budu ispisane iz škole odmah posle prve menstruacije da bi se očuvala nevinost. Poenta je da su svi indikatori tu, da svaki deo sistema vidi šta se dešava i svi normalizuju to i svi stavljaju u fioku kulture. Kada pričate s tom decom, reći će da su mislila da time čine dobro sebi i uslugu svojoj porodici, jer prethodno nisu imala sredstva za život i školovanje, imala su egzistencijalni pritisak. Dolazile su nam devojčice koje nisu znale da razlikuju boje i sve dane u nedelji, bile su totalno obrazovno zapostavljene", kaže Jelena Hrnjak za Nedeljnik. Član 23 Porodičnog zakona (stav 1) i do sada je vrlo jasno određivao da (1) Brak ne može sklopiti lice koje nije navršilo 18. godinu života, uz stav 2 koji govori da (2) Sud može, iz opravdanih razloga, dozvoliti sklapanje braka maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.

„Srpski raketaši vežbaju u Rusiji na S-400 i Pancir S-1“ ova vest prvo je prostrujila društvenim mrežama, ali u početku nije imala preteranog odjeka, dok potvrda ove informacije nije stigla iz Ministarstva odbrane Ruske federacije, a onda su je po inerciji preneli i ostali srpski portali. Naime, Ministarstvo odbrane Rusije poslalo je pre nekoliko dana saopštenje da se u Rusiji nalaze pripadnici raketnih jedinica PVO Vojske Srbije, gde će zajedno sa ruskim kolegama učestvovati u zajedničkoj protivvazdušnoj vežbi Rusije i Srbije pod nazivom „Slavenski štit 2019.“ Ono što je bilo interesantno u tom saopštenju, ali i kasnije u prilogu ruskih vojnih medija bilo je navedeno da će srpski raketaši zajedno sa ruskim na vežbi koristiti savremene raketne sisteme „S-400“ i „Pancir S-1“. Takođe, navedeno je i da su oni zbog učešća na vežbi prošli odgovarajuću obuku na simulatorima pre borbene provere, a takođe onako uzgred spomenuto je i srpsko upoznavanje sa savremenim osmatračkim sistemima. Isto tako navedeno je i da će u vežbama učestvovati, lovačke, raketne i jedinice vazdušnog javljanja i osmatranja ruske vojske. Ruski mediji su dodali da su srpski raketaši prošli intenzivnu obuku na trenažerima u Lenjingradskoj oblasti u Rusiji. Naglašava se i da je obuka srpskih vojnika sprovedena na najmodernijim trenažerima u centru Gatčina. Takođe se dodaje i da su svi pripadnici srpske vojske sa pozitivnom ocenom položili ispit, i da su dobili dozvolu da samostalno „pristupaju svojim obavezama“ u prevodu da mogu samostalno rukuju ovim raketnim sistemima (bez nadzora ruskih kolega). Tokom boravka u Rusiji srpski oficiri i podoficiri imaće priliku da tokom vežbe „Slavenski štit 2019.“ upoznaju i sa ostalom tehnikom koja se nalazi u okviru Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) ruske armije. Tu će biti i modernizovani sistem S-125 „Pečora-2M“, radari „Volga“ i „Gama“, kao i da upoznaju automatizovanim sistemom upravljanja PVO na prostoru Rusije. Ono što najveću pažnju probudilo u ovom kratkom saopštenju bilo je odakle srpski vojnici u obuci sa savremenim PVO sistemima kakvi su S-400, i Pancir, a koje nemaju u svom naoružanju. Inače „Pancir S 1“ je jedan od savremenih ruskih PVO sistema, koji je svoju borbenu upotrebu i vatreno krštenje imao u Siriji pre nešto više od godinu dana protiv izraelskih krstarećih projektila. Naravno srpski mediji su se po automatizmu usmerili na savremeni raketni sistem S-400. Na pojedinim portalima osvanuli su već naslovi tipa da Srbija kupuje ovaj raketni sistem, koji je za sad prodat Turskoj, koja je za njega izdvojila dve milijarde dolara i Kini. Inače već duže vreme se spekuliše, nekih dve godine da je Srbija u okviru procesa modernizacije i jačanja svoje PVO planirala da od Rusije kupi, prema nekim informacijama dve baterije hibridnog PVO sistema „Pancir S1“ koji je trebao da zameni već zastareli raketni sistem S-125 „Neva“, poznat po obaranju dva američka aviona tokom NATO agresije 1999. Ruski vojni mediji navode da su srpske starešine obučavane na simulatorima za S-400 i „Pancir S-1“, kao i da su im ti sistemi neposredno uživo i prikazani, kao i da su tokom obilaska srpski raketaši posetili su i komandnu stanicu iz koje se integrisano upravlja baterijama ovih raketnih sistema koji čine kimču PVO Rusije. Šef srpske vojne delegacije na vežbi „Slavenski štit 2019.“ brigadni general Tiosav Janković je samo kratko za ruske vojne medije prokomentarisao „Počinjemo sa zajedničkom vežbom „Slavenski štit 2019. Bilo nam je važno da se upoznamo sa oružjem i opremom koja trenutno nosi borbeno dežurstvo ruske protivvazdušne odbrane“, kratko je prokomentarisao brigadni general Janković, koji je daleke 1999 bio na obuci u Rusiji tad za čuveni S-300. Kako je navedeno srpski oficiri najviše su se zadržali pored „Pancira S-1″. Komandant koji vodi obuku na trenažerima za PVO sistem “ Pancir S-1″ do detalja je srpskim kolegama opisao je funkcionisanje PVO sistema „Pancir S-1“, kako reaguje u različitim situacijama, režimima rada i u uslovima jakog elektronskog ometanja. „Posle teorijske obuke, srpsko vojno osoblje je dobilo priliku moglo da izvrši nekoliko zadataka borbene obuke u otkrivanju, praćenju i uništavanju vazdušnih ciljeva. Kako su ruski mediji preneli utiske srpskih raketaša njima se dopao rad na simulatoru, a borbene sposobnosti ovog raketnog sistema protivvazdušne odbrane Pancir-S1 su impresivne“, dodali su oni. „Ista lekcija održana je srpskim kolegama i na simulatoru za raketni sistem S-400 „ALTEK-400″, s tim što je jedina razlika u odnosu na “ Pancir S-1″ bila to što je komandant centra za obuku predložio da oni (srpski raketaši) sami odbiju vazdušni napad potencijalnog neprijatelja. Zadatak je bio komplikovan činjenicom da je napad bio praćen aktivnim i pasivnim ometanjima tokom rada borbenog sistema. Međutim, uprkos tome, pod strogom koordinacijom iskusnih oficira i nastavnika, srpski raketaši su uspeli da identifikuju sve neprijateljske ciljeve, precizno ih pogode i uspešno se izbore sa svim problemima tokom obuke na simulatoru. Šef centra za obuku pukovnik Andrej Dugin, naveo je da njegov ceo centar za obuku opremljen modernom opremom identičnom onom kojom su opremljene aktivne jednice PVO. On je doda i da njegov centar omogućuje obuku i prekvalifikaciju specijalista, raznih namena u okviru PVO“, pišu ruski mediji. Priča da Srbija nabavlja hibridni PVO sistem „Pancir S-1“ poslednji put u srpskoj javnosti spomenuta je uoči dolaska ruskog predsednika Putina u Srbiju januara ove godine. Priča je dugo najavljivana, a neprestano spominjanje imena „Pancir S-1“ podiglo je tenzije među srpskim komšijama, koji na ovu „navodnu“ nabavku nisu nimalo blagonaklono gledali, pa su čak i pretili Srbiji sankcijama. Međutim, priča je iznenada kako se pojavila, tako je i utihnula, a o njoj nije bilo ni reči, sve dok Rusi nisu objavili informaciju da su srpske posade obučavane za korištenje i upravljanje PVO sistemom kakav je “ Pancir S-1″. Da li Srbija zaista za potrebe modernizacije svoje PVO kupila Pancir S-1″? Logična pretpostavka bi bila da jeste, jer postavlja se pitanje čemu obuka na simulatorima i vežba na realnim borbenim sistemima, ako to nismo kupili ili planiramo koristiti?! Upoznavanje tehnike DA, a koliko to i čemu realno koristi ako nemamo te sisteme u operativnoj upotrebi, osim da je ovo zapravo posredna poruka, da Srbija intenzivno u najvećoj tajnosti radi na obuci budućih posada i da je konačno izdvojen novac za kupovinu ovog sistema ( ili je možda kupljen već???) koji će realno ako se ove informacije pokažu tačnim izazvati bes komšiluka, koji smo sigurni baš neće blagonaklono gledati na „Pancir S-1“ u Srbiji s obzirom na njegovu reputaciju. Takođe, ranije u gore navedenom saopštenju se spominju i savremeni radarski sistemi. Uporedo sa pričom o nabavci Pancira tekla je paraleno saga o kupovini savremene radarske tehnike. Negde se spominjao pre svega radar „Nebo M“. Međutim i ova priča je iznenanda utihnula i više se nije spominjala. Istorijat slanja srpskih raketaša u Rusiju na obuku i nije nov. Ako izuzmemo period JNA, poslednja ekipa koja je poslata u Rusiji na obuku na savremenim PVO sistemima bilo je 1999. Put u Moskvu Trećeg dana od početka NATO agresije u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Hibridni čuvar neba „Pancir S-1″, razvijan sredinom devedesetih godina 20. veka, konstruisan je u Instrumentalnom konstrukcijskom birou iz Tule, a izrađen je u Uljanovskoj tehničkoj radionici. Namenjen je za zaštitu nepokretnih, strategijsko industrijskih i vojnih objekata od oružja visoke preciznosti. Zadatak mu je i ojačanje sistema PVO na malim visinama. „Pancir S1″ je kombinovani hibridno-artiljerijski sistem, koji u sebi objedinjuje vođene rakete 57E6, automatske topove tipa 2A72 i sistem za otkrivanje i pokazivanje ciljeva i upravljanje vatrom. „Pancir S1″ deluje u okviru baterije (šest vozila). „Pancir” ima mogućnost samostalnog otkrivanja, praćenja ciljeva, upravljanja naoružanjem i gađanja ciljeva. Na oruđu se nalaze i oprema za navigaciju, komunikaciju, smeštaj i zaštitu posade, kao i izvori napajanja. Od otkrivanja cilja do otvaranja vatre potrebno mu je pet-šest sekundi. Može efikasno da dejstvuje protiv ciljeva maksimalne brzine do 700 m/s. Integrisano artiljerijsko raketno naoružanje omogućava „panciru” delovanje do horizontalne daljine od 18 km i do visine od 10 km. Andrej MLAKAR, vojnopolitičkaosmatračnica blog

Nakon prvih isporuka vojnih i policijskih primeraka helikoptera H145M i do sada nezabeležene prilike da jedna letelica sa srpskom rondelom bude izložena na Buržeu, Erbas grupa i Erbas Helikopteri uručili su prošlog meseca zvanično i sertifikat Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“. Tango Six je imao ekskluzivnu priliku da intervjuiše direktora kompanije Erbas Helikopteri Bruna Evena tokom sajma naoružanja i vojne opreme Partner 2019. Kada dolaze Super Pume, šta će „Moma“ sve moći da radi sa pomenutim sertifikatom, kako napreduje integracija domaćeg naoružanja na H145M i da li je sa željom Erbasa da Srbiji proda i H125 na pomolu preko potrebna objedinjena obuka vojnih i policijskih pilota helikopterakojih već sad nema (i ako se nešto ne preduzme) tek ih neće biti? Kako opisujete „Projekat Srbija“? Isporuke helikoptera H145M su otpočele, kako ste Vi i Vaš tim zadovoljni sa srpskom stranom? Takozvani „Projekat Srbija“ predstavlja fantastičan uspeh za Erbas u Srbiji i u Jugoistočnoj Evropi. Projekat takođe predstavlja izvanredan primer vrste strateške saradnje koju mi kao kompanija možemo ponuditi. Zapravo, H145M su prvi vojni helikopteri isporučeni Srbiji iz Evropske Unije još od 80-tih. Ovo je postalo moguće zbog odluke srpske vlade da otpočne strateško partnerstvo sa Erbasom u kontekstu opšte modernizacije i industrijske saradnje. Ovo je takođe više puta prepoznato od strane srpskih vlasti tokom prethodnih godina i poslednji put lično od strane premijerke Ane Brnabić na vazduhoplovnom sajmu u Parizu prošlog meseca. Prvi H145M isporučen je RV i PVO Vojske Srbije zvanično na ceremoniji tokom sajma naoružanja i vojne opreme Partner u junu ove godine / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Koji su planirani datumi isporuke preostalih helikoptera H145M? Koji su datumi i faze isporuke za policijske H215? Planirano je da se osam H145M isporuči tokom 2019. godine, poslednji će za Ministartvo unutrašnjih poslova biti isporučen u prvoj polovini 2020. godine. Dogovoreno je da isporuka helikoptera H215 počne u 2022. godini. Kada pričamo o H145M interesantno je pratiti njegovu prvu mušteriju Nemačku i njeno ratno vazduhoplovstvo koje je prvi operater tipa u ulozi podrške specijalnim snagama. Da li su zadovoljni sa H145M, kakva je operativna raspoloživost ovih letelica u njihovoj službi do sada? Kao što znate, trenutno je 15 LUH primeraka u službi u nemačkim specijalnim snagama i povratne informacije od operatera koje dobijamo su veoma pozitivne. Oni koriste H145M za najizazovnije misije kao što su dominatno protiv-terorističke misije. Operativna raspoloživost H145M u nemačkom ratnom vazduhoplovstvu je znatno iznad 95%, flota je akumulirala više od 10.000 sati letenja od prve isporuke 2015. godine. Efikasni koncept podrške koju pružaju Erbas Helikopteri dodatno doprinosi visokom nivou raspoloživosti ovih letelica. Uvereni smo da će ovo njihovo pozitivno iskustvo rezultirati sa još narudžbina za H145M od strane Nemačke. Nemački H145M / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Prošlog meseca je zvanično uručen sertifikat Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“. Koji su tačno nivoi održavanja Gazela i H145M ovime dobijeni i šta će Erbas Helikopteri dobiti od zavoda? „Moma“ je sertifikovana za „O&I“ nivo održavanja, takođe nazvani prvi i drugi nivo održavanja. Saradnja sa Srbijom obuhvata sedam projekata industrijske saradnje. Jedan od njih je sertifikacija „Mome“ kao našeg dobavljača za rezervne delove helikoptera Gazela. Vrsta delova koju će „Moma“ proizvoditi još treba da se definiše u zavisnosti od njihovog tehnološkog kapaciteta i međusobnih interesa, što takođe treba da izađe iz redefinisane industrijske strategije same „Mome“. Kako su Erbas Helikopteri zadovoljni sa procesom sertifikacije „Mome“? Kako bi iz vašeg ugla opisali taj proces? Sertifikacija zavoda „Moma Stanojlović“ kao sada zvaničnog servisnog centra Erbas Helikoptera za SA 341/342 postignuta je na vreme i u relativno kratkom periodu što je dokaz posvećenosti projektu i zajedničkoj saradnji kako profesionalaca u „Momi“ tako i Erbasa. Ovo takođe otvara put ka dodatnoj saradnji koja će, nadamo se, biti proširena u budućnosti sa novim projektima koji će konsolidovati industrijsku dimenziju „Mome“ i industrijsku bazu vaše zemlje u sektoru vazduhoplovne i namenske industrije u saradnji sa Erbasom. „Sertifikacija „Mome“ daće vam mogućnost da vratite neke od helikoptera Gazela u letno stanje i možda ih prodate na tržištu“ / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six „Moma“ je institucija srpskog RV i PVO. Očigledno će joj trebati novi nivo sposobnosti u oblasti prodaje i marketinga kako bi proširila svoju bazu klijenata, sada posebno uz dodatke trenutnom portfoliu usluga. Šta Erbas kao grupa i Erbas Helikopteri mogu uraditi da pomognu ove aktivnosti zavoda prema trećim licima, vojnim ili civilnim klijentima? Kao slične komercijalne organizacije u svetu, „Moma“ će biti odgovorna za svoje operacije i aktivnosti prodaje. Ipak, Erbas će svakako podržati njihove aktivnosti kroz naše poznavanje globalnog tržišta i uz naše iskustvo koliko god to bude bilo moguće. Ono što je takođe moguće je, uz posedovanje novih sposobnosti koje sam pomenuo, remontovanje značajnog broja helikoptera Gazela koji su trenutno prizemljeni, njihovo vraćanje u letno stanje i kasnija zarada od njihove prodaje na tržištu. Zajedno u RV i PVO u budućnosti? H125M i H145M/ Foto: Petar Vojinović, Tango Six Erbas je nagovestio da bi želeo da ponudi i svoj najmanji helikopter H125 srpskom RV i PVO i Policiji. Zbog čega mislite da je ovaj helikopter dobar izbor kao zamena za Gazele i kako Erbas može u okviru te moguće nabavke pomoći da se reši boljka obuke sada hitno potrebnih pilota helikoptera? Da li to otvara prostor za moguće unificiranje ili čak i opciju zajedničke opbuke za RV i PVO i Helikoptersku jedinicu MUP-a? H125 je savršena platforma za obuku pilota i višenamenske zadatke u segmentu tržišta koje obuhvata jednomotorne helikoptere. Takođe, ova letelica je preferirana opcija za mnogo vojnih i policijskih snaga širom sveta za najizazovnije zadatke i misije. Neki primerci su naoružani izviđači, protivoklopni helikopteri, služe za misije gašenja požara, kontrole granica i naravno za policijske misije. Znajući ovo, i nakon što smo analizirali potrebe srpskog RV i PVO i Helikopterske jedinice MUP-a u oblasti obuke pilota, smatramo da je H125 veoma priuštivo, isplativo i efektivno rešenje da se uspostavi zajednički i moderan sistem obuke za vaše dve službe koje jedine upotrebljavaju helikoptere za državne zadatke. To, kombinovano sa sistemima za simulacije za potrebe obuke i H145M će omogućiti da Srbija poseduje sopstveni sistem obuke za vojne i policijske pilote po veoma priuštivoj ukupnoj ceni. „Istražujemo nove mogućnosti sa Ministarstvom odbrane Srbije u oblasti vašeg lokalno razvijenog napružanja za H145M“ / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Imajući u vidu da su naše komšije Mađari sada veća H145M mušterija, da će takođe proizvoditi delove za vas, šta Srbija tu može da uradi? Zajednička obuka, održavanje? Mađarska će, nakon što je izabrala H145M kao kičmu svoje flote helikoptera u ovoj klasi, sama uspostaviti svoj centar za obuku za helikopter H145M i njegove misije. Ono što je interesantno primetiti ovde je da je većina zemalja u regionu, i šire, zainteresovana za nabavku H145M. To otvara vrata za dosta prilika u kontekstu usluga i obuke za rastuću zajednicu H145M operatera, uključujući i bilateralne saradnje. Erbas Helikopteri su izložili H145M srpskog RV i PVO u Parizu sa srpski razvijenim kompletom nevođenog naoružanja. Kako ste zadovoljni sa ovim projektom integracije i da li će Erbas Helikopteri zaista uvrstiti srpsko naoružanje u svoj prodajni portfolio za treće strane? Podrška za integraciju srpskog paketa naoružanja je u toku i mi smo zadovoljni saradnjom sa Ministarstvom odbrane i kompanijom Jugoimport. Ova saradnja dokazuje modularnost našeg HForce sistema i njegovu sposobnost da prihvati širok dijapazon naoružanja od strane različitih proizvođača i takođe podvlači kvalitet srpske namenske industrije. Ovaj uspešan projekat pruža nam odličnu priliku da proširimo naš portfolio sertifikovanih rešenja kad je naoružanje u pitanju koje može biti nuđeno trećim tržištima u budućnosti. Istražujemo nove mogućnosti sa Ministarstvom odbrane Srbije u ovoj oblasti. Petar VOJINOVIĆ

Kako je saopšteno iz Ministarstva odbrane Srbije, oko 130 pripadnika našeg Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, Kopnene vojske, Komande za obuku, Generalštaba i MO, učestvuje zajedno sa pripadnicima bugarske vojske na zajedničkom gađanju ciljeva u vazdušnom prostoru koje se u periodu od 4. do 14. juna izvodi na poligonu Šabla u Republici Bugarskoj. Komandant 250. raketne brigade za protivvazduhoplovna dejstva brigadni general Tiosav Janković koji je na ovom gađanju pomoćnik rukovodioca gađanje za raketne jedinice za PVD, istakao je da je reč o petom zajedničkom gađanju na tom poligonu na kome učestvuje i Vojska Srbije. Stanica za vođenje raketa StVR-125M / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije – Ove godine, osim raketnih jedinica naoružanih sistemima Neva i Kub, učestvuju i pripadnici 101. lovačke avijacijske eskadrile iz sastava 204. vazduhoplovne brigade koji će izvesti raketiranje ciljeva u vazdušnom prostoru a po prvi put učestvuju i pripadnici artiljerijsko-raketnog diviziona PVO koji će izvršiti gađanje lakim prenosivim raketnim sistemom Strela-2M – naglasio je general Jankovič. On je stakao da je svako bojno gađanje kruna obuke pojedinca i posada i posluga tih jedinica. – Kao takvo gađanje ima za cilj da podigne nivo osposobljenosti, da pripremi jedinice i posluge za najteže i najsloženije zadatke, ali i da se proveri i potvrdi osposobljenost i obučenost utvrđene na trenažnim i kontrolno trenažnim gađanjima – objasnio je komandant 250. rbr za PVD. Podizanje zastave Republike Srbije na poligonu Šabla / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Govoreći o značaju petog zajedničkog gađanja, general Janković istakao je da je taj kontinuitet važan jer se sastav u jedinicama podmađuje, dolaze mlađi odiciri, podoficiri i vojnici i veoma je važno da svako od njih bude u prilici da makar jednom izvrđi bojevo gađanje. Poligon Šabla nalazi se na obali Crnog mora a deo pripadnika RV i PVO će tokom gađanja biti baziran na aerodromima Graf Ignjatijevo i Balčik. Prethodna gađanja pripadnici RV i PVO Vojske Srbije izvodili su na tom poligonu 2010, 2011, 2013 i 2017. godine. Svaki put bojeva gađanja raketnim sistemima Neva i Kub imala je 250. raketna brigada za PVD ali je lovačka avijacija to učinila samo jednom i to 2011. godine. Tada su raketiranje ciljeva u vazduhu izvela samo dva pilota koji su u dva MiG-a 29 izvršili bojevo dejstvo sa po jednom raketom vazduh-vazduh R-60MK. Kako Tango Six saznaje, ovoga puta u Bugarsku će odleteti nešto više aviona, biće utrošena i mnogo veća količina raketa vazduh-vazduh nego 2011. a prvi put će nakon mnogo godina biti upotrebljene rakete R-73E. Pored Bugarske i Srbije, na gađanju učestvuje i armija SAD. Brigadni general Tiosav Jankovič na poligonu Šabla: Živojin BANKOVIĆ, T6

Kako je Tango Six prvi i najavio, danas je nakon svečanog otvaranja 9. Sajma naoružanja i vojne opreme Partner održana primopredaja prvog helikoptera H145M Ratnom vazduhoplovstvu i protivvazduhoplovnoj odbrani Vojske Srbije. Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću nakon svečanog otkrivanja letelice sa vojnim evidencijskim brojem „14501“direktor kompanije Erbas Helikopters Bruno Even predao je protokolarne „ključeve helikoptera“ dok je evropski proizvođač takođe uručio i sertifikat Vazduhoplovnom zavodu Moma Stanojlović za održavanje i remont helikoptera H145M i SA 341/342. Mušterije zadovoljne. Načelnik generalštaba Vojske Srbije prvi put u H145M sa komandantom RV i PVO / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Nakon ceremonije predsednik Srbije otkrio je da je država 9 helikoptera H145M za vojsku i policiju platila ukupno 105 miliona (evra) uz interesantnu opasku da se nada da u budućnosti „Erbas neće kasniti a da će Srbija i dalje plaćati na vreme“. Vučić je dva puta tokom obraćanja medijima eksplicitno najavio dodatne narudžbine helikoptera: – Dobro došli u Srbiju ovde se osećajte kao kod svoje kuće i čekajte od nas nove narudžbine. Mi ćemo (to) uskoro. Moramo da proverimo stanje javnog duga, čim vidimo da je sve pod kontrolom, mi dolazimo nove stvari da naručujemo. Imaće gospodin Even još posla sa nama na zadovoljstvo radnika Erbasa, na zadovoljstvo rukovodstva Erbasa i mi ćemo sa njima imati još dosta posla na naše zadovoljstvo. – Rekao je Vučić obraćajući se Evenu pred medijima. Vučić je direktoru Erbas Helikoptersa najavio nove narudžbine iz Srbije / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Još jedno Vučićevo obećanje vezano za helikoptere. Sva obećanja data do sada je ispunio / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Direktor Erbas Helikoptersa pre ceremonije na Sajmu imao je sastanak sa drugom mušterijom, Ministarstvom unutrašnjih poslova. Na sastanku sa ministrom policije Nebojšom Stefanovićem potvrđeno je pisanje Tango Sixa da prva dva helikoptera H145M za Helikoptersku jedinicu MUP-a Srbije stižu početkom jula. Najinteresantniji deo saopštenja MUP-a sa ovog sastanka međutim nalazi se na kraju: – Na sastanku je bilo govora i o daljem unapređenju saradnje s kompanijom Erbas, pre svega o obukama koje bi bile organizovane za pilote, kao i o mogućnostima uspostavljanja regionalnog centra za obuku u Srbiji. – Obuke za pilote MUP je već sam sebi organizovao (ATPL, IR) i nastaviće da organizuje iz sopstvenog budžeta. „Mogućnost uspostavljanja regionalnog centra za obuku u Srbiji“ novina je na tragu katastrofalne situacije sa ukupnim brojem civilnih i vojnih pilota helikoptera u Srbiji. MUP će dolaskom tri nova H215 imati deficit letačkog kadra koji je do sada po tradiciji „nadoknađivao“ vojnim pilotima. Sada ni vojska sebi više ne može da dozvoli odliv letačkog kadra i formiranje unificiranog rešenja za potrebe obuke i adekvatne popunjenosti obe službe više je nego hitno. Da li je u pitanju rešenje za pametniji način obuke i proizvodnju pilota samo za Srbiju (njenu vojsku i policiju) ili plan obuhvata i neku inicijativu Erbasa ili Srbije da u svetlu rastućeg broja mušterija za H145M (od kojih su neki u komšiluku) kod nas bude formiran neki međunarodni centar, ostaje da vidimo u nedeljama koje dolaze. Petar VOJINOVIĆ

Evropski konzorcijum MBDA bavi se proizvodnjom raketa i raketnih sistema i kad je Srbija u pitanju uporno se trude već nekoliko godina. Pokušavali su da nam prodaju PVO rakete kratkog i srednjeg dometa i sve do sada su bili neuspešni. Kako Tango Six saznaje, MBDA je na ovom Buržeu najbliža prodaji najnovije generacije svog raketnog sistema Mistral Srbiji. Zvanične potvrde za moguću prodaju sistema kao ni ugovora i dalje nema ali polako dolazi do poklapanja više kockica što je za naš portal i potvrđeno iz same kompanije na ovogodišnjem sajmu. Kako saznajemo, Srbija može biti blizu nabavke Mistrala ali ne kao zasebnog sistema već kao nadogradnje našeg domaće razvijenog PASARS-a 16 nazvanog Terminator. Predsednik Srbije bio je prvi koji je obnarodovao želju da naša zemlja kupi Mistral novembra prošle godine. Kako smo takođe već analizirali, Srbija se trenutno nalazi u potrošačkom modu i ko od inostranih kompanija ne uspe nešto da nam proda ove i možda još sledeće godine treba pod hitno da menja svoje prodavce. Po svemu sudeći (navodni) planovi za nabavku sistema dugog dometa S-300 zvanično više ne dolaze u obzir (izjava predsednika na ovogodišnjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji) i RV i PVO uspeva, prema dosadašnjim izjavama u medijima, da sebi osigura ruski sistem malog dometa Pancir. Jedan od dva prototipa artiljerijsko-raketnog sistema PASARS-16 koji smo mogli da vidimo na vežbi „Vek Pobednika“ / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Budući da je lovačka avijacija dobila avione, VOJIN dva osmatračka radara, helikopteraši dobijaju više nego što ih ima, vreme je da artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva konačno zanove tehniku. Jedan od projekata (namenjen za segment trupne PVO) je domaći koncept, artiljerijsko-raketni hibrid PASARS-16 nazvan Terminator. Radi se o FAP-ovoj šasiji sa topom L70 Bofors kalibra 40 milimetara sa dve rakete zemlja-vazduh RLN-IC na bazi sovjetske rakete vazduh-vazduh R-13M. Dakle sredstvo za blisku zaštitu kopnenih snaga od pretnji iz vazduha i mogućnost sekundarne uloge za njegov top za dejstva po ciljevima na kopnu. Mistral rakete kao sistem ATLAS / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Da li je razvoj rakete RLN-IC zastao ili se svejedno rešilo da je Mistral bolje rešenje? Kako bilo, ljubaznošću predstavnika kompanije MBDA Didije Filipa (Didier Philippe) dobili smo precizniju sliku kako bi mogla da izgleda integracija Mistrala: – Nudimo Mistral 3+ sa bitno poboljšanim performansama. Kao što znate, Mistral može biti upotrebljen sa nekoliko lansera. Kao MANPADS, sa ATLAS lansera sa dve rakete i raznih drugih opcija, danju i noću. Sada nudimo i LICORN C2 sistem koji može objediniti različite lansere i njihovom kombinacijom možemo stvoriti veoma efikasnu „pasivnu zasedu“ budući da je osnovna filosofija Mistrala to da je u pitanju pasivan sistem. Dakle, imamo nekoliko mogućnosti kada su platforme, odnosno lanseri u pitanju i jednu od tih mogućnosti predstavlja i vaše vozilo PASARS, u saradnji sa Vojnotehničkim institutom i vašom industrijom. Ukoliko dođe do posla, VTI bi radio integraciju, mi bi obezbedili module sistema. U takvoj koncepciji mi bi dali „elektronske kutije“, električne i druge instalacije za prenos signala i podataka. VTI bi razvio interfejs za lansiranje Mistral raketa iz PASARS vozila. Radilo bi se o dve rakete, naravno našoj IC kameri i sistemu svoj-tuđ. Integracija svega bi bila na vašem VTI-u. Ono što takođe možemo ponuditi je i sistem LICORNE. C2 infrastrukuturu koja se može nalaziti u šatoru ili oklopnom vozilu za veću mobilnost. Novost koju prikazujemo prvi put na ovogodišnjem Buržeu je sposobnost LICORNE sistema da otkriva dronove i ometa njihov GPS ili radio vezu. Ono što nikako ne želite je da lansirate skupu raketu na jeftini ali potencijalno opasni dron. LICORNE može da integriše sve tipove Mistral lansera, MANPADS, ATLAS, pa i vaš PASARS, sve dok ste u dometu kontrolne stanice. On je kao i sve pomenuto totalno pasivan sistem. Senzori sistema LICORNE namenjeni skeniranju frekvencija za upravljanje dronovima / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Crna kutija pored raketa je aktivni ometač signala koje služe za kontrolu dronova / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kontrolna stanica sistema LICORNE / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Takođe je novo to da je poslednja generacija Mistrala opremljena većim IC senzorom, tragačem. Za razliku od ranijih generacija Mistrala, Stingera ili Igle, sada možemo da vidimo i obradimo mnogo više vizuelnih informacija o cilju na način da posebnim sposobnostima i algoritmima vizuelno možemo prepoznati aktivne protivmere kao što su na primer IC mamci i da ih jednostavno ignorišemo. Ova sposobnost je jedinstvena za raketu ove kategorije i mislimo da nemamo konkurenciju u toj oblasti. Drugo poboljšanje su dometi po daljini i visini, koji su sada veći. Ne možemo reći koliko tačno iznose te vrednosti ali mogu reći da su, na primer, veće od 7 kilometara u daljinu i 6 kilometara u visinu. Ako ste čuli za NATO vežbu „Tobruk Legacy“ možete pitati vaše komšije Mađare kako su ispalili četiri Mistrala 2 i dva Mistrala 3 i kako su oborili svih 6 meta. Takođe ih možete pitati i kako je na ovoj vežbi prošla naša konkurencija. – Rekao je Filip za Tango Six. Opcija modularne integracije Mistrala na PASARS-16 nastastavila bi sličan trend nabavki koje kao glavnu odliku imaju širu industrijsku saradnju i dobijanje određenih sposobnosti ili tehnologija. Stoga je, iako još zvanično nepotvrđena, veoma izgledna. Dodatno, poseta francuskog predsednika Makrona Beogradu 15. i 16. jula može biti idealna prilika da se neka verzija ugovora i potpiše. Petar VOJINOVIĆ

Prilikom poslednjeg susreta predsednika Rusije Vladimira Putina i predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji se dogodio pre mesec dana na marginama foruma ‘’Pojas i put’’ u Pekingu, u zajedničkoj analizi odnosa Srbije i Rusije jedna od tema sastanka dva predsednika bila je i vojna saradnja. U izjavi za medije predsednik Vučić je istakao da su u prethodnom periodu dogovorena plaćanja od oko 619 miliona evra za različite vrste naoružanja iz Rusije. On je tom prilikom dodao i da će Srbija do kraja godine isplatiti više od 60 procenata te sume odnosno oko 360 miliona. Najmodernija verzija čuvene 24-ke za sada dobro prolazi na tržištu. Četiri srpska helikoptera Mi-35M trebala bi biti isporučena u prvoj polovini 2020. / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Imajući u vidu koje su sve nabavke iz Rusije do sada objavljene moglo bi se zaključiti da je cifra od 619 miliona evra (oko 690 miliona dolara) samo za rusko naoružanje prevelika i da se taj novac odnosi i na oružije koje je nabavljeno na zapadu, u Belorusiji kao i u NR Kini. Šest lovaca MiG-29 koje je Rusija donirala Srbiji, uvedeno je u operativnu upotrebu, a neki od dosadašnjih glavnih troškova njihovog aktiviranja obuhvatili su transport, predizvoznu pripremu, generalni remont jednog aviona, remont manjeg obima na preostalih pet aviona, produženje životnog veka, remont određenog broja motora, dovođenje ruskih aviona na nivo postojećh (približan standard MiG-29SD), nabavku rezervnih delova, zemaljske i druge opreme. Jedan od tri starija srpska aviona koji su prošli kroz remont i produženje životnog veka / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Kroz remonte su prošla i tri srpska aviona koji su već bili u naoružanju kojima je takođe produžen životni vek. Takođe su pretrpeli određene dorade među kojima su i one koje su vremenom nastale iz iskustava održavanja po stanju a to je i princip po kojem će se u budućnosti održavati srpski avioni. Odmah nakon što je objavljeno da Rusija donira šest MiG-ova 29, zvaničnici su saopštili da će čitav aranžman koštati 185 miliona evra i da se ta cena odnosi i na 4 domaća primerka, ukupno na 10 aviona. To bi trebalo da bude potrošeno u ukupno tri faze od kojih su dve već realizovane, treća koja je već započelapodrazumeva viši nivo osavremenjavanja aviona i ona bi, kako je ranije najavljeno trebala da bude završena do kraja 2020. godine. Uz to ostaje da se tada izvrši i remont još jednog aviona (jednog od 4 koje je Srbija imala pre ruske donacije). Četiri remontovana i modernizovana bivša beloruska MiG-a 29 mogla bi koštati oko 40 miliona evra / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Tokom ozbiljnije modernizacije avionima će biti dorađen radar, sistem za upravljanje vatrom i druga elektronska oprema, biće integrisane nove rakete vazduh-vazduh ali i ubojna sredstva vazduh-zemlja. Neminovna je dakle, osim paketa modernizacije, nabavka određene količine vazduhoplovnog naoružanjašto može biti veliki izdatak. Primera radi cena jedne rakete vazduh-vazduh R-77kreće se oko milion dolara. Kada je reč o četiri lovca MiG-29 koje je donirala Belorusija, već smo preneli vest da će oni biti isporučeni početkom 2021. godinekao i da će najverovatnije stići modernizovani. Kako je rok za završetak radova gotovo dve godine može se pretpostaviti da će to biti, osim generalnog remonta, ujedno i modernizacija odnosno da će to ustvari biti nešto slično ako ne i isto kao faza tri, kao i 10 postojećih 29-ki i bivše beloruske trebalo da budu dovedene na nivo vrlo sličnom standardu MiG-29SM. Neka realna cena ovih radova u Belorusiji mogla bi biti do 10 miliona evra po avionu. Prva dva helikoptera Mi-17V-5 koja su nabavljena 2016. godjne koštala su 25,8 miliona evra (28,77 miliona USD) / Foto: Salinger Igor, Ministarstvo odbrane U drugoj polovini ove godine iz Rusije stižu tri dodatna srednja transportna višenamenska helikoptera Mi-17V-5 i to nešto bolje opremljeni nego prva dva koja su kupljena 2016. godine a uz njih će se nabaviti i naoružanje. Cena Mi-17 se, u zavisnosti od verzija i čitavog paketa koji sadrži obuku, opremu, naoružanje i logistiku, kreće od 14 do 22 miliona dolara. Kako srpski primerci sigurno neće biti najbolje ali ni najlošije opremljeni može se pretpostaviti da će cena biti negde između. Srbija je nabavila i 4 ruska desantno-jurišna helikoptera Mi-35M čija se isporuka može očekivati početkom ili u prvoj polovini sledeće godine. Cena ovog tipa helikoptera se na tržištu kreće u rasponu od 20 do 30 miliona dolara a u određenim aranžmanima može preći 30 miliona. Oklopna vozila BRDM-2M kakve je krajem aprila dobila Kirgizija / Foto: Sputnjik Pored 6 MiG-ova 29 Rusija je donirala i 30 tenkova T-72 kao i 30 oklopnih izviđačkih vozila BRDM-2. Još uvek nije sasvim jasno koju verziju tenka T-72 Srbija dobija a najčešće se spominje verzija T-72B1 MS ‘’Beli orao’’ kakve su na primer dobile Nikaragva i Laos. Iako je rečeno da je to donacija, modernizaciju oklopnjaka, kao i sve ostalo što ide uz njih, Srbija će platiti. Što se tiče BRDM-2, navodno je reč o savremenijoj verziji BRDM-2M poput onih koji su skoro donirani Kirgiziji a kakve ja nabavio i Laos. Svo navedeno naoružanje koje dakle dolazi iz Rusije i Belorusije a za koje je sa najvišeg nivoa pa i od samog predsednika Srbije, potvrđeno da je kupljeno, može na kraju koštati oko 410 do 430 miliona evra. Ukoliko se 619 miliona evra ipak zaista odnosi samo na rusku tehniku onda bi za ostale nabavke ostalo oko 200miliona evra. Kupovina artiljerijsko-raketnih sistema Pancir nikada nije direktno zvanično potvrđena. Ovaj sistem nimalo nije jeftin, za samo jedno vozilo treba izdvojiti oko 15 miliona dolara ali tu su zatim troškovi obuke, logistike, rezervnih delova, dodatnih borbenih kompleta raketa pa cena može biti i preko 20 miliona dolara. Ipak o tome kakva će biti cena u mnogome zavisi i od politike pa je tako npr. Ekvatorijalna Gvineja kupila dva vozila sistema Pancir za samo 20 miliona dolara. Cena vojne verzije H145M, u zavisnosti od opreme, kreće se od 11 do 15miliona evra / Foto: Alexander Lutz Ako bi se preostalih 200 od 619 miliona evra ipak odnosilo i na vazduhoplovnu i ostalu vojnu tehniku nabavljenu iz drugih zemalja onda bi to bila znatno realnija priča. Za vojsku i policiju je naručeno ukupno 9 nemačkih helikoptera H145M od kojih će RV i PVO dobiti 5. Helikopterska jedinica policije će osim 4 H145 dobiti i tri francuska helikoptera H215 Super Puma. Predsednik Srbije objavio je sredinom februara ove godine da će helikopteri H145 i H215 koštati ukupno 175 miliona (za očekivati je evra). Podsetimo u budžetu Republike Srbije za 2019. godinu, u pregledu planiranih kapitalnih izdataka budžetskih korisnika za 2019. ali i naredne dve godine, što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova postoji stavka – Zanavljanje i modernizacija flote Helikopterske jedinice sa jasno vidljivim sredstvima koje su planirane da se izdvoje za naredne tri godine. Tako je za 2019. planirano izdvajanje 2,4 milijarde dinara, za 2020. 4 milijarde i u 2021. 3,4 milijarde dinara što ukupno iznosi 9,8 milijardi dinara ili oko 82,7 miliona evra. Moguće je da je osim tri helikoptera H215 od Francuske naručeno još tehnike. Tokom vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’, predsednik Vučić je najavio i da će sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom razgovarati o raketnim PVO sistemima Mistral. Zbog unutrašnjih problema Francuske, predsednik Makron još nije posetio Srbiju a prema poslednjim informacijama to bi trebalo da se dogodi u julu. Još uvek zvanično nije saopšteno koja kineska borbena BPL je kupljena. Na fotografiji je Wing Loong II za koju su pojedini domaći mediji preneli da će se naći u Vojsci Srbije / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Poslednji poznati trošak koji će Srbija imati za vojnu tehniku jeste nabavka kineskih naoružanih bespilotnih letelica. Takođe tokom vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’ predsednik Srbije izjavio je da su u pitanju „letelice težine 750kilograma, mogu leteti na 5 kilometara visine, u pitanju su 2 baterije po 3 letelice ukupne vrednosti 30 miliona dolara“. Osim toga Vučić je rekao i da će nakon nabavke ovih letelica doći i do uzimanja tehnologije sa njih i implementiranje na domaću bespilotnu letelicu Pegaz. Sasvim je moguće da je u pomenutu cenu uračunat i određeni transfer tehnologije pošto je 30 miliona dolara veliki novac za samo 6 bespilotnih letelica. Naravno uz borbene BPL (UCAV) sigurno ide obuka, logistika, naoružanje, zemaljske stanice za navođenje ali jedan od primera koliko koštaju kineske bespilotne letelice je cena jedne od boljih UCAV Wing Loong 2 za koju je pre par godina iznesen podatak da vredi oko milion dolara. Živojin BANKOVIĆ

Javna tribina „U predvečerje rata, 20 godina kasnije“ povodom obeležavanja druge decenije od početka NATO bombardovanja SRJ održana je u subotu u bioskopskoj sali Muzeja vazduhoplovstva. Prisutnima su o svojim iskustvima i sećanjima govorili tadašnji potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović, načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje 1999. godine Avram Izrael, komandant 3. diviziona 250. raketne brigade pukovnik u penziji Zoltan Dani, kao i autor makete MiG-29 iz 1999. pilot potpukovnik u penziji Đorđe Ivanov. Tribinu je otvorio direktor Muzeja vazduhoplovstva Čedo Milivojević rekavši da Muzej ima obavezu obeležavanja godišnjice od NATO bombardovanja te da se od ove tradicije neće odustati. On je podsetio i da je bombardovanje trajalo od 24. marta do 10. juna 1999. godine, a da je u tom periodu „poginulo više hiljada civila, kao i 1.008 pripadnika vojske i policije, među kojima i 39 pripadnika RV i PVO“. „U očaju smo predložili i da cela Srbija uđe u NATO, ali pod uslovom da ostane cela. Nisu prihvatili.“ / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva O političkim okolnostima i događajima koji su prethodili 1999. godini pričao je tadašnji potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović, koji je istakao da je strateška pozicija zemlje odredila njenu dalju sudbinu, što je na kraju i dovelo do NATO bombardovanja usled nemogućnosti postizanja saglasnosti oko kosovskog pitanja: – Mi jesmo tokom dva svetska rata bili saveznici sa Amerikom i Engleskom, ali saveznici u ratu protiv Nemačke, a nakon pada Berlinskog zida to postaje rat protiv Rusije u kojem mi ne želimo da učestvujemo i ovo određuje naš položaj, koji i danas traje. Tokom devedesetih godina bilo je raznih pokušaja da se spreči da do sukoba dođe. Pored svega što smo nudili, mi smo jednom iz očaja u Rambujeu predložili i da cela Srbija uđe u NATO, ali pod uslovom da ostane cela. Nisu hteli ni da razgovaraju o tome. – O sistemu osmatranja, obaveštavanja i uzbunjivanja, koji je informisao javnost o nastanku i prestanku opasnosti od bombardovanja, govorio je tadašnji načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje Avram Izrael. On je istakao da je SRJ 1999. godinu dočekala u teškom materijalno-tehničkom stanju kada je u pitanju ovaj sistem: – U periodu devedesetih godina nastaje prekid u razvoju sistema osmatranja i obaveštavanja i mnogo ljudi odlazi sa posla. Uoči bombardovanja uspevamo da revitalizujemo sistem zahvaljujući Skupštini grada Beograda i privrednicima koji su želeli da pomognu i vrlo brzo popunjavamo jedinicu do 100% i osposobljavamo sve sirene – 20 pneumatskih i oko 200 električnih koliko ih je bilo u Beogradu. Smatrali smo da jedan grad sa milionskim brojem stanovnika ne možemo da držimo u informativnom mraku i zbog toga smo građane obaveštavali i uspostavljali odnos poverenja sa njima. Mada je bilo pokušaja cenzure, u smislu da odajemo vojne tajne i dižemo hajku, Centar je prvoklasno obavljao svoje zadatke. – Sala Muzeja puna / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva Na tribini u Muzeju govorio je i pukovnik u penziji Zoltan Dani, komandant 3. diviziona 250. raketne brigade, koja je 27. marta srušila avion Američkog ratnog vazduhoplovstva F-117: – U 18 časova 27. marta naša jedinica dobija pripravnost 1 kada nam iz operativnog centra naređuju da odmah uključimo naš osmatrački radar jer je dobijena informacija da u vazdušnom prostoru postoje ciljevi koje osmatrački radari operativnog centra ne mogu da uoče. Mi smo zahvaljujući našem radaru videli 5 takvih ciljeva, od kojih se jedan ozbiljno približavao u našu zonu uništenja. Nakon dobijanja potvrde od operativnog centra da se izvrši borbeno dejstvo ka tom cilju, on biva prebačen sa osmatračkog na nišanski radar. Kada je sve bilo pripremljeno, naredio sam oficiru za vođenje da lansira dve rakete od kojih je prva pogodila avion, kome je od dejstva bojeve glave otpalo levo krilo i on je pao je u reonu sela Buđanovci. – O iskustvima tokom bombardovanja / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva O tome kako je domišljatost srpske avijacije uspela da spasi 6 aviona MiG-29 govorio je pilot potpukovnik Đorđe Ivanov, čija se maketa tog aviona iz 1999. nalazi u Muzeju vazduhoplovstva i dodao: – Sa dvojicom svojih kolega sam 23 dana pravio makete MiG-ova. Niko od nas nije imao posebnog iskustva u tome, već smo se samo jednog dana okupili u jednoj školi, pogledali makete od plastike i skice i na taj način se rodila ideja. Bilo je dosta problema prilikom izrade maketa, ali smo na kraju uspeli i zahvaljujući njima smo sačuvali našu avijaciju i zadržali rusku tehniku u Srbiji. – Više o istorijskim okolnostima koje su dovele do NATO bombardovanja, ulozi Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje u informisanju građana, obaranju čuvenog „Noćnog jastreba“, kao i „varkama“ kojima se pribegavalo kako bi se sačuvala domaća avijacija, pogledajte u integralnom snimku predavanja: Luka MATOVIĆ

Avion registracije ET-AVJ Boing 737 MAX 8 leteo je 10. marta kao let ET 302 na liniji Adis Abeba – Najrobi. U letelici se nalazilo 157 ljudi, 149 putnika i 8 članova posade. Prema prvim navodima lokalnih medija, kontakt kontrole letenja sa avionom izgubljen je samo šest minuta nakon poletanja. Među 157 poginulih nalazi se i jedan državljanin Srbije. Ovo je druga nesreća istog novog Boingovog proizvoda za samo 5 meseci. 737 MAX 8 avio-kompanije Lajon er srušio se 29. oktobra 2018. godine nakon 12 minuta leta po poletanju iz Džakarte. Tada je poginulo 189 ljudi. Istraga o uzrocima nesreće još nije završena ali je u javnost izašlo više izjava koje su opisivale probleme sa upravljanjem letelice koje su piloti imali pred pad. Nakon što je većina zemalja zabranila letenje ka i prelet njihovih teritorija za Boing 737 MAX seriju i nakon što je većina avio-kompanija mimo svojih nacionalnih vazduhoplovnih regulatora odlučila da je takođe privremeno prizemlji, EASA je upravo propisala privremenu zabranu letenja za ovaj tip letelice iznad kompletne Evropske Unije, samim tim i iznad država članica EASA-e koje nisu članice unije. Direktorat civilnog vazduhoplovstva, nacionalno regulatorno vazduhoplovno telo Srbije, saopštilo je za naš portal da je MAX privremeno zabranjen i u Srbiji: – Imajući u vidu bezbednosnu direktivu Evropske agencije za bezbednost vazdušnog sabraćaja – EASA, Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije je doneo hitno vazduhoplovno obaveštenje (NOTAM) kojim se zabranjuje korišćenje vazduhoplova tipa Boeing model 737-8 MAX i 737-9 MAX za poletanje i sletanje na aerodrome u Republici Srbiji kao i za prelete u vazdušnom prostoru Republike Srbije. Napominjemo da u registru vazduhoplova u Republici Srbiji nije upisan pomenuti model vazduhoplova. – stoji u saopštenju DCV-a. Kao meru predostrožnosti, EASA je danas objavila „Airworthines direktivu“ koja, stupajući na snagu u 19:00 po Griniču, suspenduje sve letačke operacije svih Boing modela 737-8 MAX i 737-9 MAX u Evropi. Takođe, EASA je izdala i „Safety direktivu“ za obustavljanje svih komercijalnih letova ka/iz ili unatar Evrope od strane operatera koji nisu članice EASA-e, stoji u saopštenju EASA-e koje je takođe izdato večeras. Ovim je nakon Kine, Velike Britanije, Indije, Australije, Francuske, Holandije, Turske i drugih zemalja MAX privremeno prizemljen na većini planete. Još jedino trenutno Sjedinjene Američke Države i Kanada kao značajniji operateri aviona nisu donele odluku o privremenom prizemljenju. Ujedinjeni Arapski Emirati su takođe prizemljili MAX. Time je FlyDubai, jedina avio-kompanija koja je saobraćala ovim tipom aviona ka Aerodromu „Nikola Tesla“, prestala da leti ovim, od ove nedelje „spornim“, avionom. Petar VOJINOVIĆ

Kompanija Vansi erports uplatila je sinoć jednokratnu koncesionu naknadu od 501 miliona evra za aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu, prenosi Tanjug. Tim povodom, ministar finansija Siniša Mali rekao je da će ukupno ulaganje Vansija u aerodrom biti 1,46 milijardi evra, a tu spadaju jednokratna naknada, minimalne godišnje koncesione naknade i kapitalna ulaganja i dodao: – Na upravo završenoj sednici Vlade konstatovano je da je kompanija Vansi erports uplatila 501 milion evra na ime jednokratne koncesione naknade i time ispunila sve svoje obaveze koje su definisane ugovorom o koncesiji i stvorila uslove da preuzme upravljanje Aerodromom Nikola Tesla. To znači da će od ponoći kompanija Vansi erports upravljati Aerodromom Nikola Tesla i postati njegov operater u narednih 25 godina, pri čemu je veoma važno za sve građane Srbije da znaju da vlasnik Aerodroma Nikola Tesla i dalje ostaje Srbija, i dalje ostaje naša država, a da samo upravljanje ide kompaniji Vansi erports. – Kako bi izvršila tu transakciju, kompanija Vansi podigla je kredite u iznosu od 420 miliona evra na maksimalni period od 17 godina od četiri multilateralne institucije – IFC-a, EBRD-a, agencije Francaise de Developpement i DEG-a, kao i od šest banaka – Unikredita, Intese, Erste banke, Societe Generalea, Kommunalkredita i CIC-a, saopšteno je iz te francuske kompanije. Ministar finansija rekao je da se ugovorom o koncesiji kompanija Vansi erports obavezala da u prvih pet godina izvrši sanaciju i rekonstrukciju glavne poletno-sletne staze, izgradnju umetnute poletno-sletne staze, izgradnju novih rulnih staza i rekonstrukciju postojećih, izgradnju brzih izlaza sa piste, rekonfiguraciju terminala i izgradnju novih objekata. Podsetimo, ugovor o koncesiji potpisali su predstavnici Vlade Srbije i francuska kompanija Vansi erports 22. marta ove godine. Uplata i konačno preuzimanje bili su nekoliko meseci odlagani od strane Vansija a poslednji rok produženja bio je aktiviran od strane države. Dobrodošlica koncesionaru Povodom preuzimanja Aerodroma Nikola Tesla od strane kompanije Vansi erports, Er Srbija poželela je dobrodošlicu novom koncesionaru koji će narednih 25 godina upravljati beogradskim aerodromom, saopšteno je iz srpskog nacionalnog avio-prevoznika. Kako je tim povodom istakao generalni direktor Er Srbije Dankan Nejsmit, dolazak Vansija koristiće svim stranama: – U ime srpske nacionalne avio-kompanije, neizmerno se zahvaljujem na saradnji dosadašnjem timu Aerodroma Nikola Tesla Beograd, na čelu sa direktorom Sašom Vlaisavljevićem, i želim dobrodošlicu novom timu koji će nadalje voditi tu značajnu vazdušnu luku. Aerodrom Nikola Tesla je i naš dom i izuzetno važno čvorište saobraćajne mreže. Baš zbog toga, naše snažno, konstruktivno i posvećeno partnerstvo, može da bude samo od koristi svim stranama. – O dolasku koncesionara govorio je i izvršni direktor Er Srbije Branislav Malović: – Dolazak kompanije Vansi izuzetno je značajan podsticaj za dalji razvoj, modernizaciju i unapređenje poslovanja Aerodroma Nikola Tesla. Er Srbija godišnje preveze gotovo polovinu putnika koji koriste beogradski aerodrom i dolazak novog partnera znači novi podsticaj daljem jačanju odnosa i saradnje. Uveren sam da ćemo zajedno, kroz saradnju svih službi, doprineti još boljim rezultatima srpske ekonomije i turizma. – [VIDEO] Prvo obraćanje Vansija korisnicima beogradskog aerodroma; oproštajno pismo Saše Vlaisavljevića Kompanija Vansi od ponoći je novi operater beogradskog aerodroma. Sertifikat operatera uručen je na jučerašnjem događaju u Vladi Srbije od strane Direktorata Civilnog Vazduhoplovstva kompaniji „Vinci airports“ d.o.o. koja je prethodno uplatila jednokratnu koncesionu naknadu u iznosu od 501 milion evra. Direktor kompanije u prvom periodu biće Nikolas Bruze (Nicolas Brousse). Vansi je sinoć ažurirao profile na društvenim mrežama aerodroma i objavio svoj korporativni film na srpkom jeziku. Film je još jedna potvrda da se ime kompanije izgovara „Vansi“. Oproštajno pismo Vlaisavljevića Saša Vlaisavljević obratio se juče zaposlenima kompanije koju je do juče vodio. U njemu je istakao da će pojedini članovi njegovog rukovodećeg tima ostati da rade za Vansi: Saša Vlaisavljević, pismo z… by on Scribd Marta LUTOVAC/Petar VOJINOVIĆ

https://www.danas.rs/drustvo/fatf-srbija-medju-11-zemalja-sa-visokim-rizikom/?fbclid=IwAR0nCFNVHHpBekSakzlRyKEEMWoFTJX5QPs11uxIS-Yj0uUxn5d3e8CVzt0 ... Srbija je u poslednjem izveštaju međuvladine organizacije FATF (Financial Action Task Force), koji je objavljen juče, svrstana među 11 zemalja u svetu sa visokim rizikom. Ova organizacija se bori protiv pranja novca i finansiranja terorističkih organizacija, a među visokorizičnim zemljama su osim Srbije i Severna Koreja, Etiopija, Sirija, Irak, Iran, Šri Lanka, Trinidad i Tobago, Tunis, Jemen i Vanuatu. U prethodnom izveštaju se na ovoj listi nalazila Bosna i Hercegovina umesto Srbije, ali se ona od ove godine više ne nalazi na „crnoj“ listi. Kako se navodi na sajtu FATF, u februaru ove godina Srbija je pokazala spremnost na visokom političkom nivou da radi sa ovom organizacijom na unapređenju efektivnosti međunarodnog režima u borbi protiv pranja para i finansiranja terorizma i da će ukazati na bilo koje tehničke nedostatke. Srbija će, kako se navodi, raditi na primeni akcionog plana kako bi ispunila kriterijume među kojima su bolje razumevanje faktora rizika, kontrola, približavanju standardima ove organizacije, garancija za adekvatne i efektivne istrage i procesuiranja, kao i finansijske kazne za finansiranje terorizma. Na ovo je danas ukazao i lider SDS Boris Tadić rekavšiu da je Srbija na listi sa državama koje učestvuju u pranju novca i čije institucije to ne sprečavaju, čije institucije ne sprečavaju dotur novca terorističkim organizacijama. „To naša vlada sakriva od javnosti“, kazao je Tadić novinarima ispred Predsedništva. „Više puta sam govorio da su ljudi koji su danas na vlasti u Srbiji oni koji su prodavali oružje nelegalno terorističkim grupacijama i različitim paradržavniom entitetima u svetu, a posledica svega je da je Srbija sada na ‘crnoj listi'“, kazao je Tadić.

Google stavio Srbiju na crnu listu: Korak unazad za srpske biznise Pristup G Suite sistemu za nove korisnike iz Srbije je već onemogućen. Skrinšot G Suite Kompanija Gugl stavila je Srbiju na crnu listu zemalja, odnosno ukinula saradnju i pristup njihovom ekosistemu G Suite. "Izgleda da se logujete iz zemlje u kojoj G Suite nalozi nisu podržani". Skrinšot Google Suite To, pojednostavljeno, znači da su biznis korisnici Gugl usluga ostali bez alatki zahvaljujući kojima su neometano poslovali i radili rame uz rame sa svetskim biznisima. Gugl se još nije zvanično oglasio o razlozima zbog kojih je doneo odluku da banuje Srbiju. Očekuje se da će kompanija uskoro objaviti i zvanično saopštenje o razlozima zbog kojih više ne sarađuje sa Srbijom. Međutim, osnovna pretpostavka u srpskoj IT zajednici je da se Gugl pridržava preporuka međuvladine organizacije FATF (Financial Action Task Force) koja je Srbiju smestila među 11 zemalja u svetu sa visokim rizikom. Ova organizacija se bori protiv pranja novca i finansiranja terorističkih organizacija, a među visokorizičnim zemljama su osim Srbije i Severna Koreja, Etiopija, Sirija, Irak, Iran, Šri Lanka, Trinidad i Tobago, Tunis, Jemen i Vanuatu. G Suite - ranije je nosio naziv Google Apps for Work i Google Apps for Your Domain - je sistem klaud kompjutinga, alatki za produktivnost i kolaboraciju, softvera i proizvoda koje razvija Gugl. Njegova namena je da biznisima pruži sve alate koji olakšavaju poslovanje u digitalnom vremenu. G Suite nudi biznisima komunikaciju putem servisa kao što su Gmail, Hangouts, Calendar, Drive za skladištenje podataka; Docs, Sheets, Slides, Forms, i Sites opcije namenjene su kolaboraciji. Kao i Admin panel i Vault za upravljanje korisnicima. Neki od servisa su besplatni, ali G Suite takođe omogućava kreiranje jedinstvenih imejl adresa sa domenom kompanije korisnika, neograničen prostor za skladištenje podataka kao i 24/7 podršku. Iako još uvek nema zvaničnog saopštenja pristup Suite sistemu za nove korisnike iz Srbije je već onemogućen. Stavljanje Srbije na crnu listu imaće posledice i na aktuelne biznis korisnike Gugl usluga, koji mogu da pristupe svojim nalozima, i da ih koriste, ali njihov status je "zamrznut", odnosno neće moći da koriste nove opcije kada ih Gugl uvede, niti da unapređuju Suite u nove verzije, koje će se, neminovno pojavljivati. Slobodan Marković, IT stručnjak, za VICE kaže da je moguće da je uzrok problema FATF, ali da imamo premalo informacija za bilo kakav pouzdan zaključak u ovom trenutku. - Još uvek ne znamo koje tačno usluge su ukinute, za koje korisnike. Takođe ne znamo u kom obimu i dokle ćemo biti na crnoj listi - kaže Marković. Dejan Nikolić osnivač Njuz neta i kompanije Content Insights za VICE kaže da, ukoliko je reč o poštovanju smernica FATF moguće je da će i druge velike kompanije, poput Amazona ili Majkrosofta krenuti istim putem. - Ne znači da će tako biti, ali nije Gugl doneo odluku da skine Srbiju sa liste tek tako, već su pratili nečije smernice. Logički gledano, isto mogu da učine i druge velike kompanije - kaže Nikolić. Govoreći o problemima s kojima će se suočiti srpska IT zajednica zbog ovog poteza, Nikolić takođe ističe da imamo malo informacija da bismo mogli da govorimo o konkretnim problemima, ali da crna lista svakako stavlja biznise u nezavidan položaj. - Srpski IT biznisi su postali deo mejnstrim poslovanja, veliki broj servisa smo mogli neometano da koristimo iz Srbije i bili smo na jednakoj ravni sa ostatkom sveta. Mi govorimo o infrastrukturi IT projekata, govorimo o serverima. Sve ono što je biznis oteralo u klaud postaće nešto čemu odavde ne možemo da pristupimo. Biznisi će ili morati da se snalaze, i prijavlju da su sa nekih drugih lokacija. Ili će, da ne bi rizikovali, otvarati firme van Srbije, što svakako šteti državi - zaključuje Nikolić. Линк Изгледа да нам толико добро иде да 'оће да нам напакосте из чисте злобе...

ŠTA JE BILO OD TOG DUGO NAJAVLJIVANOG RUŠENJA REPUBLIKE SRPSKE? APSOLUTNO NIŠTA, NIJEDAN JEDINI INCIDENT Ne sećam se da sam u životu prisustvovao većoj ljudskoj pobedi Kao što je bila večeras pobeda Davora Dragičevića I četrdeset i više hiljada ljudi koji su došli na skup podrške porodici Toliko je Davor, kao i ljudi oko njega, probudio ponosa i dostojanstva da je to nestvarno Pritom sam sve vreme dobijao informacije iz Srbije da se radi o državnom udaru Da je na ulicama Banja Luke haos i da ne pričam kakve sve laži A ja pred očima vidim potpuno drugu sliku, ljude prepune optimizma, vere, nade Što se napokon pojavio čovek kome veruju, da izrazi ono što oni ne mogu a osećaju Rećiću samo da sam negde oko 21h u povratku do stana gde sam odseo U opuštenom razgovoru šetao i pričao sa policajcima, bilo ih je desetak Nikakvi incidenti, nijedan razbijen prozor, ništa, ništa, ništa Totalno razumevanje situacije i podrška Za to vreme, srpski mediji, već mesecima unazad projektuju rušenje države i Republike Srpske Dok se, zapravo, radi o ogromnom nezadovoljstvu naroda Dodikom Dodik nije država, Dodik nije republika srpska Kao da ne postoji niko drugi osim njega koji bi mogao sve to da vodi Koliko Vučićevi mediji lažu shvatio sam ponajviše ovih dana Kada svojim očima gledam jedno a čitam nešto sasvim drugo Ako je Srbija pravi prijatelj Republike Srpske trebala je da stane uz Pravdu za Davida Konferencija u Beogradu bila je, manje više, potpuno ignorisana Milomir Marić se zajedno sa Dodikom sprdao sa tim Teša Tešanović zajedno sa Miroljubom Petrovićem Miroslav Lazanski takođe Bez trunke savesti i odgovornosti Svodeći sve na prevaru i vešto režiranu nameštaljku Gde je ta obojena revolucija koju vode amerikanci Gde su ti britanski specijalci o kojima se kod Marića svakog jutra govori Rećiću samo jedno – KAKO VAS NIJE SRAMOTA VI IZDAJETE SRPSKI NAROD, OBEZVREĐUJUĆI ONE LJUDE KOJI SE BORE A NE LJUDI KOJI SKORO 200 DANA MIRNO STOJE I TRAŽE PRAVDU TI ISTI BORCI KOJI SU GINULI ZA REPUBLIKU SRPSKU Umesto da su prepoznali čast i poštenje tih ljudi Želju da se slučaj Davida Dragičevića reši bez kapi prolivene krvi Oni izmišljaju priču o nekakvom novom 5om oktobru Toliko tekstova je napisano o tome da se sprema haos Mesecima unazad je najavljivano I šta se večeras od toga desilo Apsolutno ništa Narod ima pravo da ne želi Dodika Narod ima pravo da se stidi svoje vlasti Da je menja i uređuje kako želi To su pokazali večeras, jasno, glasno A kroz Davora Dragičevića je sve to kulminiralo do neslućenih granica Posmatrao sam Davora predhodnih dana Kruži priča da njime manipulišu političari, amerikanci i ne znam ko Iskreno, gledajući Davora Ne da je nemoguće manipulisati njime nego je on taj koji sve to vodi Pogledajte slike sa Davidovog Trga od večeras, snimke I sve će vam biti jasno Narod traži promene, narod traži pravdu A Srbija umesto da shvati kako ti ljudi žive i koliko su obezvređeni Ona ih tretira kao izdajnike i strane plaćenike Zato treba da ih je sramota Što nasedaju na Vučićevu propagandu Kome se čitava politika, oduvek, od prvog dana njegove politike Zasnivala na propagandi Zar su banjalučani toliko glupi da ne znaju kako žive u svojoj državi Pa mi iz Srbije treba da im pričamo da su prevareni, slagani Srbija živi u daleko većoj iluziji Zato je u slučaju Pravde za Davida nije bilo nigde A prećutno je stala i ostala na strani ubica https://radiogornjigrad.wordpress.com/2018/10/06/stefan-simic-kako-se-srbija-obrukala-povodom-pravde-za-davida/ radio gornji g

Već osamdeset pet godina Jadranskim, Sredozemnim, njegovim rubnim morima ( Jadranskim, Jonskim, Egejskim, Crvenim, Maramornim i Tirenskim morem) ali i Atlanskim okeanom ( tri puta) plovi škola pod jedrima- školski brod „Jadran“ na kome se obučavale i sticale pomorske veštine i znanja generacije pomoraca sa istočne obale Jadrana. Brod je preživeo sudbinu velikih država koje su nastale i nestale na ovom prostoru od Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije, SR Jugoslavije do Državne zajednice Srbije i Crne Gore i same Crne Gore koja ga i danas koristi povremeno za krstarenja, ali više za protokolarne svrhe. Internet je prepun slika ovog gracioznog broda koji zadivljuje lepotom dok uplovljava ili isplovljava sa razapetim jedrima. Međutim malo ljudi posebno u Srbiji zna da ovaj brod i na svoj 85. rođendan vodi novu bitku kome će pripasti.. Njega danas zvanično traži Hrvatska, koja optužuje Crnu Goru da ga je ukrala 1991. godine iako se „Jadran“ tada nalazio na redovnom remontu u Zavodu „Sava Kovačević“ u Tivtu. Tu je inicijativu još pre osam godina pokrenula Pomorska udruga „Vila Velebita“, a podržao ju je i tadašnji predsednik Stjepan Mesić. Pre godinu dana i hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević ponovo je pisao svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću da se jedrenjak „Jadran“ mora vratiti u Hrvatsku. A s proslave 85. rođendana tog jedrenjaka, Bošković je nedavno odgovorio da „Jadran“ ostaje u Crnoj Gori, da će ploviti pod crnogorskom zastavom, te da će moći da ga koriste svi saveznici Podgorice. Krstičević, međutim dan kasnije je izjavio: „Školski brod ‘Jadran’ je vlasništvo Republike Hrvatske i neraskidivi deo hrvatske pomorske istorije. Hrvatska će preduzeti sve legitimne korake kako bi spomenuti brod bio vraćen pod hrvatsku zastavu, a od Crne Gore očekuje sprovođenje dogovora o sukcesiji i poštovanje međunarodnog prava.“ Novinski natpisi i dalje pljušte kao letnji pljusak, ali Podgorica, a ponajviše Zagreb zaboravlja da ovaj brod ima doduše nevidljivog trećeg suvlasnika (Srbija) koga niko ništa ne pita, doduše on se i sam ne oglašava povodom ovog pitanja iako je dao najviše novca za kupovinu jedrenjaka preko doborovoljnih priloga i novca dobijenog ratnim reparacijama. Političko obeležavanje rođendana broda Pre samog vrhunca proslave rođendana „Jadrana “ iz Zagreba je stigla je preko tamošnjih medija vest, da su neformalni krugovi odlučili da blokiraju ulazak Podgorice u Evropsku uniju, sve dok ne vrate “ ukrdeni jedrenjak“ koji pripada Hrvatskoj. Ovo je kuliminacija sage koja traje od prošle godine, kada je hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević uputio pismo svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću, da se jedrenjak Jadran mora vratiti u Hrvatsku. Detalji tog pisma i argumenti na koje se pozivju hrvatske vlasti, još nisu poznate javnosti. Međutim jeste glavni argument na koji se poziva zvanični Zagreb, a to je da je brod bio lociran u Splitu pre ratnih dešavanja 1991. Ponekad doduše ređe se pojavljuju i navodi da je Hrvatska učestvovala u kupovini ovog ratnog broda, međutim činjenice govore sasvim drugačije. Kuliminacija bure oko “ Jadrana“ usledila je kada se saznalo da je na brodu u čast 85 rođendana trebala da preva hrvatska pevačica Ivana Vrdoljak -Vanna inače snaja Antuna Vrdoljaka, hrvatskog režisera i poznatog člana HDZ. Kada su hrvatski mediji kontaktirali pevačicu ona se pravdala da nije znala da je brod ukraden Hrvatskoj i momentalno je otkazala koncert, a da li je to zaista tako? Ko je i kako kupio Jadran? Nakon ujedinenja i stvaranja države južnoslovenskih naroda, stvorena je i njena mornarica, a njeni kadrovi većinom bili su školovani u bivšoj austrougarskoj mornarici. Tek 1922. godine stekli su se uslovi za početak školovanja jugoslovenskih kadrova. Da bi se što pre došlo do najnužnijeg broja novih pomorskih kadorva potrebnih za razvoj Mornarice osnovana je 1922. godine u Dubrovniku Pomorska oficirska škola. U toku dvogodišnjeg školovanja budući mornarički oficiri osposobljavani su za osvnovne dužnosti pomorskog oficira na brodovima. Prvog oktobra 1923. počela je sa radom prva jugoslovenska Pomorska vojna akademija, sa lokacijom u Dubrovniku u Gružu. Školovanje je trajalo tri godine. Sistem trogodišnjeg školovanja bio je teorijska nastava uz praktične radove i vežbe na brodovima za šta su se koristili brodovi minopolagač “ Orao“ ili minolovac „D-2“ sa kojima se svake nedelje po jedan ili dva dana provodilo na moru. Iz nastavnog plana i programa uočena je potreba za brodom na kome bi se pitomci pripremali za svoju dužnost nakon završteka školovanja. Odmah po formiranju Mornarice u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca planirana je nabavka školskog broda, ali za to nije bilo finansijskih mogućnosti. Ideja o nabavci Jadrana začeta je juna meseca 1926. godine na drugom sastanku delegata pomorske organizacije „Jadranska straža“ u Beogradu koja je imala isključivo jugoslovenski karakter, a ni u kom slučaju nacionalni, a ponajmanje hrvatski, kako se to danas tvrdi. Na tom sastanku donesena je odluka da se prikupljanjem novčanih sredstava da se nabavi školski brod, koji bi se kao poklon predao Ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije. U tu svrhu trebalo je prikupiti 1.200.000 dinara. O tome je obaveštena i Komande ratne mornarice. Prikupljeno je 1.145.665 dinara ( trebalo je ukupno 8.407.830 dinara ili 622.743 tadašnje nemačke marke). U “ Glasniku Jadranske straže“ od januara 1929. godine objavljen je novčani doprinos po oblasnim odborima ko je i koliko prikupio. Oblasni odbori iz Srbije: Beograd 150.000, Kragujevac 36.572, Niš 31.000, Novi Sad 135.630, Priština 33.613, Valjevo 24.000, Veliki Bečkerk 190.000 dinara, Vranje 13.000, Zaječar 3.488 dinara; Oblasni odbori iz Hrvatske: Dubrovnik 13.000 dinara, Karlovac 47.320 dinara, Osijek 5.000, Split 32.209, Sušak 22.000, Zagreb 21.108 dinara, Oblasni odbor Slovenije: Maribor 30.875 dinara; Oblasni odbor Sarajevo 310.000 dinara; Oblasni odbor Skoplje 49.996 dinara i Oblasni odbor Crne Gore sa Cetinja samo 1.500 dinara. Ono što je zanimljivo da su najveće novčane priloge dali oblasni odbori iz unutrašnjosti zemlje kao što su Beograd, Novi Sad, Veliki Bečkerek koji su zajedno skupili 475.000 dinara a imali su 5.792 člana. Split, Sušak i Dubrovnik 52.203 dinara a imali su 6.548 članova. Zagreb, Ljubljana i Maribor skupili su 57.901 dinar, a imali su 6.015 članova. Sarajevo je priložilo 310.890 dinara, a imalo je 4.634 člana. Organizovana je i lutrija, koju je inicirao Beograd i na ovaj način prikupljeno je još 525.000 dinara. U kupovini školskog broda Jadran najvećim delom učestvovala je i Ratna mornarica. A ako se ima u vidu da su korištena najviše sredstva iz ratne odštete koja je Nemačka isplaćivala Srbiji, onda ne može to biti na račun Hrvatske, jer je ona u Prvom svetskom ratu bila na strani Austrugarske kada je objavljen rat Srbiji, i do sloma Austrougarske bila na suprotnim pozicijama od Srbije kojoj je posle rata i pripala ratna odšteta. Takođe i tvrdnja Hrvatske da je “ Jadranska straža“ imala svoje sedište u Splitu, nema nikakve osnove jer je sama Hrvatska za brod sakupila 142.000 dinara. Školski jedrenjak “ Jadran“ izgrađen je u Hamburgu. Ugovor o gradnji potpisan je 4. septembra 1930. godine sa brodogradilištem “ H.C. Stulcken Shon – porinut u more 25. juna 1931 dobivši tada ime koje je zadržao do danas. U vreme otpremanja došlo je do spora sa brodogradilištem zbog pada vrednosti marke i naplate dela sredstava iz ratnih reparcija koje je trebalo da plati Nemačka. Nakon podmirivanja svih potraživanja školski brod je isplovio iz Hamburga 27.06.1933 godine. U 10 sati dana 16.07.1933 školski jedrenjak je uplovio u luku Tivat u 10.00 časova. Brodu je priređen svečani doček oduševljenog naroda uz salve salutnih topova sa obale. Prilikom uplovljenja dočekala ga je grupa hidroaviona u lucibili su postrojeni pripadnici Mornarice za svečani doček. Jadran je u flotni sastav Ratne mornarice upisan 19.08. 1933. koji se od tad obeležava kao dan broda. Iz propagandnih razloga centralna svečanost primopredaje broda održana je u Splitu 06.09.1933. na rođendan prestolonaslednika Petra II Karađorđevića, a tad je zvanično objavljeno da je brod Ratnoj mornarici poklonila “ Jadranska straža“. Na svečanosti u Splitu koja je trajala tri dana prisustvovali su predstavnici Vlade, ministarstava, Vojske i mornarice, delegati “ Jadranske straže“ iz cele zemlje i predstavnici lokalne vlasti. Na obali je postrojen odred pripadnika Kopnene vojske i Mornarice, u Splitskoj luci bila je kompletna eskadra sa postrojenim posadama na plaubi, Sa posadom u snasti brod je ulovio u luku praćen hidroavionima, jedrilicama i čamcima. Predstavnik Jadranske straže predao je počasnu zastavu prvom komandantu kapetanu korvete Nikoli Krizomaliju koja je uz topovsku paljbu podignuta na krmeni jarbol. Prava istina je da je brod tad nabavljen udruživanjem novčanih sredstava “ Jadranske straže“ i kredita Fonda ratnih reparacija koje je dobila Kraljevska mornarica. Opis jedrenjaka Jadran Jadran je tipični jedrenjak tipa barkantina sa opremom za pomoračku obuku. Nakon uslaska u sastav Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije „Jadran“ je 25. juna 1934. godine zaplovio na prvo školsko krstarenje i do 1941. plovio je sedam puta sa pitomcima Pomorske vojne akademije i Stručne podoficirske škole. Ploveći po Sredozemnom moru i njegovim rubnim morima- Jadransko, Jonsko, Egejsko, Mramorno i Crno, ali i tri puta Atalnskim okeanom: prvi put ruta Dubrovnik- Oran-Porto Grande-Maidera, Kadiz-Ajačo-Pirej Dubrovnik, prešavši 7.525 milja, krstarenje trajalo tri meseca, drugi put Dubrovnik-Malta-Gibraltar-Maidera-Bermuda-Njujork-Boston-Azori-Gribaltar-Tunis- Dubrovnik prešavši 11.252 milje ( krstarenje trajalo četiri meseca i 10 dana i Treći put na ruti Dubrovnik-Malta- Šerbrur-Roterdam-Hamburg-Kil-Gdinja-Stokohlm-Kopenhagen-Oslo-Portsmaut- Dubrovnik krstarenje trajalo četiri meseca prešavši 8.000 milja. Brod je krstario na ruti Dubrovnik- Crno more, a krstarenje trajalo tri meseca. Od početka Drugog svetskog rata nakon povratka sa krstarenja duž obala Zapadne i Severne Evrope (5. septembra 1939) brod nije isplovljavao van teritorijalnih voda Jugoslavije, a nakon prekidanja školovanja u vojnim pomorskim školama 27. marta 1941. prebačen je iz Šibenika u Tivat. Sa broda su iskrcana jedra i njihova oprema kao i sve ono što je moglo da izazove požar. Aprilski rat 1941 Za vreme aprilskog rata 1941. godine Jadran se zatekao u Boki Kotorskoj ispred Đenovića. Brod je mobilizacijskim planom pretpočinjen Komandi podvodonog oružja, odnosno Južnom sektoru pomorske odbrane. Posada nije bila popunjena, jer je jedan deo popunio jedinice Flote, ali je i tako smanjena mogla da izvrši zadatak koji je imala- prevoz jedinica unutar zaliva. Neprijateljski avionu nisu napali brod, a posada je nekoliko puta otvarala mitraljesku vatru na niskoleteće avione. Posada je ostala na brodu sve do 17. aprila kada je potpoljen razarač “ Zagreb“. Tog dana je po naređenju posada napustila brod zajedno sa posadama ostalih brodova Flote, koji su predati Italijanima. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije zarobili su ga Italijani koji su ga koristili kao školski brod pod imenom “ Marko Polo“ za školovanje pomorskog pomlatka. Nakon kapitulacije Italije 1943. brod se našao u Veneciji i od tada počinje njegovo propadanje. Niko ga nije održavao i kraj rata dočekao je potpuno opljačkan jedva održavajući se na vodi. Njegov trup je služio kao most na jednom od venecijanskih kanala. Na zahtev jugoslovenske vlade brod je vraćen i dotegljen u Tivat. Odmah je počela njegova obnova u Mornaričko-tehničkom remontnom zavodu “ Sava Kovačević“ u Tivtu. Posada koja je učestvovala u obnovi broda birana je pažljivo ( vojni rok u moraniric je tada trajao četiri godine), a jedan deo podoficira i oficira bio je i ranije na Jadranu. Obnova je počela 21. aprila 1947. godine glavni radovi su završeni 17. decembra 1948. godine, ali zbog neki delova bilo je to stvarno tek polovinom 1949. godine. Jadran je od olupine ponovo postao beli lepotan. Istovremeno sa obnovom broda, posada je obučavana svaki dan. Ugrađen je novi dizel motor 353 kW, novi osovinski vod i propeler. Ugrađeni su novi pomoćni uređaji, rekonstruisana drenaža i cevovodi, elektroinstalacija, navigacijska oprema i sredstva. Rekonstruisane su i stambene prostorije, adapitrana palubna oprema, popravljen snast i oputa i nova jedra. Već 1949. brod je bio spreman za plovidbu ušavši u sastav Vojnopomorskog školskog centra u Divuljama, gde je uplovio jula 1949. godine. U junu 1953. brod je krstario po Jadranu i Sredozemnom moru, ali nije uplovljavao u strane luke. Tad je donesena odluka da se izvrši generalni remont koji je urađen u toku 1956 i 1957. godine. Brod je potpuno ogoljen, sa njega je skinut kompletan inventar i jarboli. Demontriana je paluba. Na brodu je izmenjeno sve što je bilo potrebno. Ugrađena je nova oprema i nova jedran. Posle generalnog remonta brod je 1962. ponovo krenuo na četiri duža krstarenja po Sredozemnom moru, ali uplovljavajući i u Crno More i do Port Sudana. Pošto je 1967 brod bio već u sastavu Ratne mornarice 34 godine odnesena je odluka da se Jadran generalno remontuje i modernizuje. Nosilac remonta je opet bio Mornaričkotehnički remonti zavod „Sava Kovačević“. Remont je počeo 1. novembra 1967 i završen 30. jula 1969. Sa broda je demontrina celokupna oprema i skinuta sva tri jarbola i tri krsta sa 12 jedara. Izvađen je i balast od 125 tona. Rekonstruisan je komandni most, ugrađen novi krmeni jarbol sa ispušnim cevima, Stavljena su nova platnena jedra od materijala nabavljenog u Engelskoj. Stari brodski motor je skinut i ugrađen novi od 353 kW, i potpuno izmenjena kompletna brodska mreža i ugrađen novi generato. Brod je dobio novi radar i kompletnu navigacijsku opremu. Od 1. juna 1956. matična luka broda je u Divuljama gde se nalazio Odred školskih brodova Vojnopomorskog školskog centra. Transofrmacijom Vojnopomorske akademije u Mornaričku vojnu akademiju školovanje na Jadranu u nastavnom planu i programu dat je veći akcenat. Brod je tako do početla građanskog rata u Hrvatskoj 1991 imao matičnu luku u Splitu. Raspad SFRJ brod je zatekao u MTRZ “ Savo Kovačević“ u Tivtu. Veći deo posade je napustio brod svi oficiri, na čelu sa komandantom broda Dušanom Zaklanom. Preostali deo posade uspešno je završio remont i kasnije popunjen novim starešinskim kadrom i ponovo je zaplovio. Zanimljivo je da je ostatak posade dugo vremena čuvao bivše stvari odbeglih kolega, a jedan zastavnik i njihov novac od pripadajućih plata po koje nikad nisu došli. Iz ovoga se vidi da “ Jadran“ nije ukraden i da je ostao u luci Tivat u koju je uplovio 16.07.1933. Zašto je to tako na ovo pitanje odgovorio je kontraadmiral u penziji Boško Antić pomorski publicista i autor monografije o jedrenjaku Jadran. “ Na sastanku 2006. godine predsednika Filipa Vujanovića i Borisa Tadića potpisan je ugovor da Srbija može da koristi jedrenjak Jadran u protokolarne svrhe, ali od tada to više niko ni ne spominje, to se čak i ne zna. Srbija nema nikakva potraživanja, ne meša se, nezainteresovana je potpuno za čitav slučaj“, kaže kontraadmiral u penziji Boško Antić. Na pitanje zašto Srbija nije nikad pokrenula pitanje slučaja jedrenjaka Jadran Anitć kaže: “ Ne znam zašto nije, valjda zato jer Srbija nema pomorsku orjentaciju. Najveći primer je dotegljenje podmornice kao muzejskog eksponata. Mnogi tvrde šta će nam, pa ako je to tako, onda po tome treba sve eksponate koje imamo po našim muzejima, a nisu našeg porekla vratiti. Mi treba da se uključimo i dademo do znanja da je Srbija najviše novca dala za kupovinu Jadrana, kao i od ratnih reparacija, odšete koje je dobila Srbija, a ne Hrvatska koja je trebala nama da plati repraciju jer su bili Austrougarska i ne mogu pripsati da je te pare dala Hrvatska, a dala ih je Srbija, ističe Antić i dodaje: “ Brodu je bila matična luka Tivat, zato jer je počeo tamo, jer je remontnovan tamo i boravio veliki deo vremena. Antić kaže da je brod posle Drugog svetskog rata završio u Divuljama na osnovu rasporeda snaga i da to Zagrebu ne daje pravo vlasništva, jer su brodovi bili zajedničko vlasništvo svih republika i pokrajina i nisu pripadali samo Hrvatskoj, zato što su bili na njenoj teritoriji. “ Oni su pripadali Oružanim snagama SFRJ, a ne tadašnjoj Hrvatskoj, dodaje Antić. Na pitanje na koji način bi Srbija trebala da se uključi i formalno traži jedrenjak „Jadran“ Antić ističe: “ Srbija bi trebalo formalno Crnoj Gori da stavi do znanja kod donošenja konačne odluke, da li će brod dati Hrvatskoj da je važno da kontaktiraju Srbiju kao suvlasnika broda, kao i potpisnika ugovora o protokolarnoj upotrebi iz 2006. koja je i dalje na snazi. S druge strane visoki oficir mornarice koji je službovao dugo u Komandi RM Vojske Jugoslavije i VSCG i plovio Jadranom, a koji nije želeo da mu se spominje ime kaže: “ Školski brod Jadran je ponovo zarobljenik jugoslavenske krize. Jedrenjak za koji su najviše novca dali Srbi, sada se nalazi kod Crnogoraca koji su najmanje izdvojili novca. Komandant broda je Makedonac a brod traže Hrvati na osnovu toga što mu je matična luka bila Lora u Splitu. Pošto su Hrvati članovima posade Jadrana oteli stanove u Splitu, oni ne bi trebali da traže Jadran bar do povratka stanova i imovine članova posade. On dodaje još da ironijom sudbine Jadran je završio u državi koja je najmanje ulagala u njega, a traži ga država koja se pozivala na ne baš verodostoje argumente i narcisoidnu pomorsku tradiciju, dok država koja je najviše prikupila novca i finansirala od 2000 do 2006 godine dva remonta i krstarenja je potpuno nezainteresovana za njega, što je porazno. “ Jadran mora imati punu po formaciji posadu koja je vrhunski obučena. Na brod se moraju ukrcavati disciplinovani kadeti i njihovi nastavnici. Brod treba da stalno plovi da bi bio isplativ. Da li to mogu Crna Gora i Hrvatska da obezbede. Teško. Imam osećaj da je njima bitno da se slikaju pod nacionalnim barjakom ili stijegom a posle ko će to plaćati nije važno. Ima država i velikih mornarica koji nemaju školske jedrenjake, pa nemaju problema u obuci kadeta, kaže on. Od 2000. godine finansiranje krstarenja, remonta i opremanja vršeno je isključivo novčanim sredstvima iz Srbije. Najviše sredstava utrošeno je na prošireni mali remont 2004/2005. godine i kupovinu desalinizatora. Za potrebe školskih krstarenja, od goriva do toalet papira, trošena su sredstva poreskih obaveznika Srbije. Posebno vrednu donaciju dala je vlada Grčke sa 100.000 evra od čega su kupljena nova jedra i ostale opreme. Sudbina jedrenjaka Jadran Od samog početka “ Jadran“ je delio sudbinu država koje su nastajale i nestajale na ovim prostorima. Na njegovom jarbolu su se vijorile do sada zastave šest mornarica (Kraljevine Jugoslavije, italijanska, nemačka, SFRJ, SRJ, i Crne Gore. Čudna je ironija sudibine da brod vije do sada najveći barijak- crnogorski 14×7 metara i čudna sudbina da sve države koje su nosile zastavu su se raspale. Poslednje krstarenje Jadranom pre raspada SCG Poslednje krstarenje sa studentima Odseka Ratne mornarice Vojne akademije realizovano je 2005. godine. Tada je školski brod Jadran plovio rutom: Tivat-Kadiz-Portsmut-Kartahena (Španija)-Krf-Tivat. Prilikom učešća u takmičenjima svih mornarica sveta povodom proslave 200 godina Trafalgarske bitke, studenti Odseka mornarice VA iz Beograda postigli su visoke rezultate. U takmičenju u veslanju na čamcu „Dragon boat“ osvojili su prvo mesto. U polufinalu su pobedili ekipu posade nemačke fregate Sashen a u finalu ekipu posade francuskog nosača aviona Šarl de Gol. Pobeda budućih mornaričkih oficira -veslača sa Save i Dunava iznenadila je sve prisutne. Jedan britanski admiral nije mogao prežaliti što trofej ide u Beograd, pa je tražio da se ekipa sa Jadrana još jednom takmiči sa ekipom britanske kraljevske mornarice, koja je već izgubila u takmičenju. Načelnik Odseka RM Vojne akademije mu je rekao tom prilikom da se to može održati 3005. godine na proslavi 300 godišnjice Trafalgarske bitke. Andrej MLAKAR, Vojnopolitička osmatračnica

Kako Tango Six saznaje iz više izvora, država Srbija nabavila je poslovni avion Embraer Legacy 600 za Avio-službu Vlade Srbije. Prema informacijama koje su trenutno dostupne iz nekoliko izvora na internetu i izvora koji su informaciju potvrdili Tango Sixu, Embraer 135BJ, odnosno Legacy 600, novi je član flote Avio-službe Vlade Srbije pored Falcona 50 i Lear Jeta 31A. Falcon 50 je nedavno bio na redovnom održavanju u Americi i vek upotrebe će mu, kako saznajemo, biti dodatnih šest godina. Avio-služba Vlade Srbije dobija svoj treći avion / Foto: Wikimedia Prema holandskom spoterskom sajtu Scramble, avion je proizveden 2007. godine, i kako navode, u pitanju je serijski broj 14501006 koji je većinu svoje službe proveo u Brazilu. Internet baza Planespotters.net već je ažurirana sa Srbijom kao novim korisnikom letelice. Scramble takođe navodi da je na letelici primenjeno uobičajeno označavanje kada su letelice koje prevoze državnike u pitanju. Na trupu je na engleskom sa jedne i srpskom sa druge strane ispisano „Republic of Serbia“ i „Република Србија“. Prema ovom izvoru avion je ofarban pre 3. septembra a trenutno se navodno nalazi na Le Buržeu u Francuskoj na sređivanju enterijera i generalnog „osvežavanja“ pred predaju novom operateru. Petar VOJINOVIĆ

Evo čovek hteo da malo počisti i zaradio prijave...

U obraćanju medijima nakon pokazne vežbe koja je održana 29. jula na poligonu Tehničko-opitnog centra za naoružanje i vojnu opremu u Nikincima, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je govoreći o nabavci vazduhoplovne tehnike za Vojsku Srbije akcenat stavio na avione i helikoptere spomenuvši MiG-ove 29, H145M, Mi-17 i Mi-35. Veoma prodavana u svetu kineska borbena MALE bespilotna letelica Wing Loong II / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Ono što je privuklo manje pažnje je njegova izjava da Srbija sa nekoliko zemalja razgovara o nabavci naoružanih bespilotnih letelica (BPL) pri tom naglasivši da po tom pitanju ‘’naša pamet nije dovoljno daleko odmakla’’. Da li se odustalo od domaće BPL Pegaz ili samo od njegove naoružane verzije? / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Na osnovu ove izjave može se zaključiti da je moguće da se odustalo od naoružane verzije domaće bespilotne letelice Pegaz čiji je razvoj usporen, moguće i prekinut ili je za sada potpuno izgubio prioritet. Uprkos tome što je Vučić na istom gogađaju rekao da i dalje postoji želja da sami proizvodimo BPL Vrabac i Pegaz. Što se tiče bespilotnog helikoptera Stršljen koji može nositi malogabaritna ubojna sredstva, nije još uvek objavljeno da li je Vojska Srbije (VS) zainteresovana za ovaj projekat pa se može pretpostaviti da bi se radio samo za izvoz a da bi se za VS nabavila klasična naoružana BPL. U narednom periodu trebalo bi da saznamo da li će Srbija zaista nabaviti naoružane BPL ili će to biti obične srednje letelice koje će se koristiti samo za izviđanje. Impresivna gama izraelskih bespilotnih letelica. Danas u svetu veliki broj država proizvodi bespilotne letelice (UAV – Unmanned Aerial Vehicle) različitih veličina i namena ali mali broj njih one koje mogu biti naoružane (UCAV – Unmanned Combat Aerial Vehicle). Borbene BPL uglavnom pripadaju klasi srednjih BPL ili tzv. MALE letelicama (Medium Altitude Long Endurance) koje obično lete na visinama od oko 3000 do 9000 metara i mogu ostati u vazduhu 20 do 60 sati. Ovakve BPL obično su pogonjene klipnim ili turboelisnim motorom u potisnoj konfiguraciji, imaju savremene elektro-optičke sisteme koje sadrže TV, termalne i IC kamere, laserske obeleživače i daljinomere, tu je zatim satelitska navigaciju, potom linkovi za prenos podataka, neke imaju i radare, njima se može upravljati sa srednjih i velikih daljina, obično nose najmanje dva do četiri ubojna sredstva za dejstvo po ciljevima na kopnu i moru (neke mogu nositi i mnogo više). Američke borbene BPL MQ-1B Predator i MQ-9A Reaper. Najsloženije i najsavremenije borbene BPL danas dolaze iz SAD. Izrael je jedna od vodećih zemalja kada je u pitanju razvoj ovakvih letelica a poslednjih godina veliki proboj na tržište UCAV imala je NR Kina. Na razvijanju naoružanih BPL i njihovih uglavnom malogabaritnih ubojnih sredstava danas intenzivno rade Turska, Rusija, Iran, Pakistan i još par zemalja. UCAV iz SAD Srbija vrlo verovatno neće nabavljati jer su takve letelice, poput na primer BPL MQ-9 ‘’’Reaper’’ skupe a njih mogu kupiti samo najbliži saveznici, politički podobne kao i bogate države. U obzir bi mogle doći letelice iz Izraela, NR Kine, Pakistana, Belorusije. U sredu 1. avgusta srpsko izdanje ‘’Sputnjika’’ prenelo je svoja nezvanična saznanja od izvora iz Vojske Srbije da se o nabavci naoružanih BPL trenutno pregovara sa nekoliko izraelskih firmi, da su ti pregovori u povoju ali da se oni odvijaju i sa još nekoliko proizvođača iz drugih zemalja. Izraelske bespilotne letelice su u svetu najprodavanije i veoma cenjene, Izraelci imaju dugu tradiciju u njihovom razvoju a do sada su određene tipove BPL nabavljale čak i SAD i Rusija. Ipak, te letelice su uglavnom nenaoružane. Izraelci su dugo vešto krili da postoje i naoružane varijante ali je poslednjih godina otkriveno da su neke od njih korišćene u borbenim dejstvima uz upotrebu pre svega raketa. Izraelska BPL Hermes 450 makedonske policije. Srbija bi nabavkom noružane bespilotne letelice bila prva zemlja u regionu koja bi imala takve vazduhoplove. Postojale su informacije da su dve BPL Hermes 450 koje je 2010. nabavila makedonska policija dobile naoružanje ali za sada nema takvih dokaza i one su do sada viđane bez bilo kakvih ubojnih sredstava. Hermes 450 je jedna od najprodavanijih i najtraženijih srednjih BPL u svetu. Ipak, do sada korisnici nisu nabavljali borbenu varijantu već samo obične verzije za izviđanje. Pojedine informacije govore o tome da Izrael koristi naoružani Hermes 450 koji nosi dve američke protivoklopne rakete (PO) AGM-114 ‘’Hellfire’’ ili dve rakete iste klase izraelske proizvodnje. Druga izraelska BPL za koju je tek nedavno otkriveno da može da nosi naoružanje jeste IAI Heron. Taktička laka borbena BPL CH-3 kineske proizvodnje. Borbene bespilotne letelice koje se već izvesno vreme nalaze u operativnoj upotrebi i koje su već imale primenu u ratnim uslovima, mogle bi se nabaviti iz NR Kine. Visoka vojna delegacija Srbije boravila je u periodu od 23. do 27. jula u poseti NR Kini a prvog dana posete delegacija je obišla dve kineske kompanije AVIC i CATIC koje se bave razvojem i proizvodnjom vazduhoplova, između ostalog i bespilotnih letelica. Kina je na polju BPL kao i u ostalim segmentima vojnog vazduhoplovstva imala nezadrživ kolosalni napredak u proteklih 20 godina koji i dalje traje a smatra se da će vrlo brzo njihovi proizvodi biti veoma konkurentni kada je reč o odnosu cene i kvaliteta. Kod mnogih njihovih proizvoda to jeste slučaj već danas a predviđanja govore da će u bliskoj budućnosti oni stati rame uz rame sa tehnološki najnaprednijim nacijama na svetu. Kineska UCAV CH-4B vazduhoplovnih snaga Iraka. Prodaja kineskih bespilotnih letelica raste, neki tipovi BPL su jeftini i što je najvažnije relativno lako dostupni a ima i onih koje su dovoljno sofisticirani da ih, u nemogućnosti nabavke sličnih zapadnih letelica, nabavljaju bogate države Bliskog istoka. Tako je na primer Saudijska Arabija kupila čak i fabriku u kojoj će se proizvesti oko 300 kineskih naoružanih BPL. Kinezi danas imaju najviše tipova UCAV, pojedine kompanije razvile su čitave game takvih letelica. Jedna od njih je Chengdu Aircraft Industry Group (CAIG) koja je deo korporacije AVIC (Aviation Industry Corporation of China). CAIG je razvio familiju naoružanih BPL Yìlóng odnosno Pterodaktil poznatu i kao Wing Loongkoju čin 6 letelica. Wing Loong I u naoružanju kazahstanskih oružanih snaga. Prva je Pterosaur 1, zatim Pterodactil 1 (Wing Loong I), potom izvozna Rui Yingkoju je razvila firma Norinco i ima i naziv Sky Saker. Sledeće dve UCAV su derivati Pterodaktila 1 sa oznakama WJ-1 i GJ-1, a tu je i značajno unapređeni Wing Long II. U toku je razvoj varijante Wing Loong ID koja bi trebala da poleti ove godine. Za ove letelice razvijen je veliki broj malogabaritnih ubojnih sredstava kao što su vođene bombe FT-7, FT-9, FT-10, YZ-212, LS-6, GB-4, GB-7, bombe za uništavanje žive sile YZ-102A, protivoklopne rakete HJ-10 u varijantiama AR-1 i AR-2, vođena raketna zrna BRM-1 kalibra 90 mm. Osim pomenutih borebnih BPL grupa CAIG radi i na mlaznoj BPL koja je nazvana Cloud Shadow u varijantama CS-1, CS-2 i CS-3 od koja poslednja pripada UCAV. Najnovija kineska CH-5 može poneti čak 16 vođenih bombi ili raketa. Druga familija kineskih UCAV nastala je na akademiji China Academy of Aerospace Aerodynamics korporacije CASC (China Aerospace Science and Technology Corporation) koji je poznat i kao 11. akademija CASC korporacije ili još i kao 701. istraživački institut. Familija ovih letelica je nazvana Rainbow odnosno na kineskom Cai Hong (CH). Njihove naoružane BPL nose oznake CH-3, CH-4, CH-5 i CH-901 od kojih CH-4 i CH-5 pripadaju kategoriji srednjih MALE UCAV. Korisnici kineskih UCAV su u proteklih nekoliko godina imali bogato borbeno iskustvo, letelice Wing Loong je upotrebio Egipat u borbi protiv islamista na Sinaju, UAE iznad Jemena koriste Wing Loong II kao i CH-4 a iznad Libije Wing Loong II. Nigerija je tokom operacija protiv islamističke militantne grupe Boko Haram koristila CH-3; letelicu CH-4 Irak u sukobu sa tzv. Islamskom državom a Saudijska Arabija u ratu protiv Huta u Jemenu. Turska borbena BPL Anka-S / Foto: Ministarstvio odbrane Turske Još jedna država koja je napravila veliki pomak u razvoju bespilotnih letelica jeste Turska. Njena vazduhoplovna industrija danas je sposobna da proizvede školske turboelisne avione, lake jurišne COIN avione, bespilotne letelice, rakete vazduh-vazduh, vazduh-zemlja, krstareće rakete, protivoklopne rakete, vođena raketna zrna, malogabaritna ubojna sredstva klase vazduh-zemlja. Trenutno se radi na razvoju školsko-borbenog i višenamenskog borbenog aviona. Danas postoje tri tipa turskih UCAV od kojih dve pripadaju klasi srednjih MALE letelica. Krajem prošle i tokom ove godine u naoružanje turske armije ušla je bespilotna letelica Anka u serijskoj varijanti Anka-S koja je u osnovi nenaoružana ali je kompanija TAI u međuvremenu uspešno integrisala ubojna sredstva turske proizvodnje i to lansere laserski vođenih raketnih zrna CIRIT kalibra 70 mm i malogabaritnu poluaktivno laserski vođenu municiju MAM-L i MAM-C. Naoružana UCAV Bayraktar. Druga turska MALE UCAV (iako su je turske oružane snage okarakterisale kao taktičku BPL) jeste Bayraktar proizvođača Kale-Baykar koja je uvedena u naoružanje 2014. godine a iste godine započelo se sa razvojem naoružane varijante Bayraktar TB-2. Ova UCAV koristi isto naoružanje kao i BPL ANKA-S a borbeno je upotrebljena protiv kurdeskih snaga, kako u samoj Turskoj tako i u Siriji. Treća turska borbena BPL koja pripada klasi taktičkih UCAV jeste Vestel Karayel-SU koja može nositi ista UBS kao i letelice Anka i Bayraktar. Turska trenutno radi na razvoju znatno veće dvomotorne borbene BPL koja nosi naziv Akinci (Akindži) koja će moći da nosi krstareče rakete SOM-A, jedereće kao laserski vođene bombe mase do 227 kg. O drugih zemalja u svetu koje proizvode slične UCAV sisteme jeste Iran koji je 2013. započeo serijsku proizvodnju svoje borbene letelice Shahed 129 naoružanu raketamas Sadid-1. Ova takođe MALE BPL poslednjih godina borbeno je upotrebljena kako u Iranu tako i iznad Iraka i Sirije. Pakistan je 2013. godine uveo u naoružanje taktičku bespilotnu letelicu NESCOM Burraq za koju se smatra da je konstruisana na osnovu kineske CH-3 a njenu naoružanu varijantu prvi put je predstavio i borbeno upotrrebio 2015. godine. Ova BPL može biti naoružana domaćom laserski vođenom raketom vazduh-zemlja Barq. Beloruski Burevestnik-MB sa dronovima kamikazama Petrel-MB. U svetu se razvijaju i lake borbene BPL, najbolji primer je beloruski Burevestnik-MB koji može biti naoružan sa dve BPL Petrel-MB koje ustvari predstavljaju dronove-kamikaze. Pored toga tu su i nevođena raketna zrna kalibra 57 i 80 mm. Prva fotografija naoružane ruske BPL Orion-E pojavila se ove godine. Rusija koja za sada dosta kasni za svetom kada su u pitanju UCAV radi na razvoju ubojnih sredstava kojim bi se naoružale taktičke BPL Forpost (ruska verzija izraelske IAI Searcher II) kao i najnovije MALE UAV Orion-E kompanije Kronstadt koja je primećena prošle godine. Živojin BANKOVIĆ