Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'razmišljanja'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. „AMADEUS“ - remek delo Miloša Formana! Duboka priča o ljudskom padu, prirodi, slabostima! Osećam najdublju obavezu da prozborim koju reč o ovom remek delu Miloša Formana koje je na mene značajno uticalo; a s obzirom da sam ga studiozno, uvek sa drugim motivom, gledao više od pedeset puta može se reći i da sam (samozvano ) prilično merodavan da o njemu nešto kažem. J Nije nepoznato da je film dobio osam oskara te 1984. godine kada je prvi put prikazan; a kada film odgledate (uz krajnju ozbiljnost i po mogućnostima veoma glasno) onda vam bude i jasno zašto je to tako. Gluma, scenografija, radnja, mnogo značajnih tema obrađenih u dva ipo sata ..sve su to razlozi da ovaj film u mom shvatanju i mojim nekakvim top listama zauzme nedostižno prvo mesto bez mogućnosti da ga odatle iko drugi pomeri. U tom periodu film me je, po preporuci drugara, najpre zainteresovao čisto kao biografsko delo velikog muzičara; ali sam odmah video da on u sebi po najmanje ima tu biografsku dimenziju – on zadire u srži do bezbrojnih pitanja svojstvenih našoj ogrehovljenoj prirodi; i bio sam zapanjen do koje mere (u ravni sa Dostojevskim) Miloš Forman poznaje i oslikava nijanse ljudske pale prirode. Fascinirala me je njegova sposobnost da analizira našu grehom potamnelu dušu kojom smo postali slični palim anđelima ...i koja nedvosmisleno, svima nama u oči kaže (a kad tad se sa time sretnemo): „Gospodo, ma koliko se zanosili u sebi da smo naročito pobožni i dobri ...kada nam se iskušenje dotakne srca i čačne gordost i sujetu, mi pokazujemo svoje stvarno lice – pokazujemo mržnju i na ljude i na Boga, što je u suštini jedno isto. (Ne kažu li Oci za Hrista da je došao kao jagnje među vukove). Pokazujemo da u stvari za sve svoje nevolje i bolne momente srca odmah prebacujemo optužbe i krivicu na Onog koji je najmanje za to kriv“. (Lično sam ja prvak sveta u roptanju!) Za one manje religiozne pak, uvek je neko drugi od ljudi kriv jer za Boga, taj skriveni prvolik, ne znaju. Sama srž našeg bića kojom sličimo na Njega je obolela od gordosti (mržnje) ...i Hristovo prisustvo nas boli; teško podnosimo Njegovu blizinu (što je jednom rekao monah Hrizostom: „Kad ti je najteže možda ti je Bog tada najbliže ali Ga ti ne možeš podneti“) ...a to je u suštini opis pakla – nesposobnost za primanje Hrista u sebe. Od tog smrtnog užasa i semena u nama, samo Gospod može da isceli - držanjem (kako znamo i umemo) jevanđelskih "principa sažaljenja" u praksi i ispred svega Njegovom milošću. Sami nemamo nikakve šanse. Najzad, ne kaže li Spasitelj: „ovaj svet u zlu leži“ ...i upravo tu dimenziju gordosti kao najvećeg greha, Forman je tako dobro prepoznao i maestralno oslikao da vas ostavi bez daha. Gordost je suprotnost Životu! Suprotnost Životu nije smrt! Nema smrti jer je čovek stvoren po slici Besmrtnog Boga i ne može da umre! Suprotnost Životu je mržnja! Da, film u samoj srži nosi ovu poruku! Možda sama radnja nema istorijsku utemeljenost (kompozitor Antonio Salijeri je u filmu primoran carskom odlukom da deli esnafski prostor "drvorskog kompozitora" sa tadašnjim čudom od deteta) ali Forman je u umetničkoj slobodi dodelio Salijeriju jednu zapaženu dimenziju sujetno povređenog čoveka koji, budući duboko religiozan, kroz svoje nevolje sa Mocartom (slične našim svakodnevnim interakcijama sa ljudima) svu bol unutrašnjih stradanja raspaljenih sujetom prebacuje na religiozni plan! Iskrivljen i oslepljen od besa, usled niza ponižavajućih momenata, on izvor svojih problema ne vidi u svojoj gordosti već u Bogu! No, on zbog usiljenih poniženja, kakve samo život može da donese, Mocarta, čijem daru se i divi i zavidi istovremeno, samo doživljava kao Božije oruđe kojim Bog njemu, Salijeriju, posvednevno lupa šamare - koje on najpre preteško nosi, a najposle se sasvim predaje svom gnevu na Boga jer mu Božiji plan o njemu nije jasan. Počinje da se protivi i najzad da ratuje protiv Boga. On ne shvata da je još u detinjstvu (s početka filma) tražio od Boga kroz molitvu sasvim pogrešne stvari! Tražio je da ga Bog učini slavnim i od ljudi proslavljanim - čime je udario veoma loš temelj svojoj ličnosti. Ne shvata da se samo smirenjem, poniznošću, molitvom i trpljenjem poniženja leči ogrehovljeno srce, već se u uobraziljama upušta u najbesmisleniji rat od svih ratova ..rat protiv Jagnjeta! Rat koji je izgubljen i pre svog početka. Teško je i opisati nekome ko film nije gledao koliko bravurozno je prikazan njegov kraj. Naime, Salijeri, čija priča kroz ceo film ima logiku, ima neki svoj tok nama razumljiv (slagali se sa njim ili ne), do te mere vas neprimetno uvuče u svoju šizofrenu storiju: divljenje a istovremeno i neiskazana mržnja prema Mocartu ...da bi na kraju shvatili da ste zajedno sa njim, sa svim tim, tako ljudskim i logičnim gledištima, u stvari u ludnici! No tako to biva kada se premalo obrati pažnja na one Spasiteljeve reči upućene Apostolu: „idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“. Naše ljudsko, ma kako naivno izgledalo, ...bolesno je. Nama je teško odreći se sebe jer smo na sebe navikli; i osim intervencije od Boga, nema te sile koja nas može razuveriti da je naše „ja“ ...patetično i ovozemaljsko „ja“ – u stvari antipod Hristovom daru u nama ...utamničenom „ja“, ili „novom čoveku u Hristu“ kako ga nazivaju sveti oci. No da se vratim na još par fascinantnih segmenata filma koja vas učine nemim. U kontekstu događaja i sujetne povređenosti, Salijeri naumi da ubije Mocarta i on to zaista čini ali na potpuno nesvesan način koji ni sam nije ni očekivao ni planirao. A stvarni plan, kojim se bavio, mu je bio apsolutno ludački! Hteo je da ostvari pobedu nad Bogom (za kojeg je mislio da ga namerno ponižava pred svetom zbog "osrednjosti") tako što će ogromnim honorarom naručiti od Mocartovog Bogom danog talenta Rekvijem (opelo) – dakle delo koje se tiče Crkve i liturgike; a kada svojeručno ubije Mocarta, da onda to, njegovo ..Salijerijevo, opelo odzvanja Crkvom nad Mocartovim kovčegom – a Bog će to morati da sluša nemoćan da prekine!? U toj slici, u toj ideji Salijeri vidi svoj trijumf nad Bogom!? Neopisivo ludilo; sofizam sa dna ada. Ljubomoran na Amadeusov dar mislio je da novcem on postaje "vlasnik" kompozicije i tog dara – a samim tim je mislio i da će Bog konačno morati i njega "osrednjeg kompozitora" da sluša! Ali to je vid Simonije!!! Salijeri je upao u najtežu prelest! Novcem se ne može kupiti dar Božiji! Nesrećni Salijeri je u izopačenom umu definitivno sebi zario nož u srce. Ne shvata da on ne može biti vlasnik tog poručenog dela; vlasnik je onaj koji nosi taj dar u sebi – a dar se ne kupuje za pare. Mnogo puta sam bio u teškoj vrućici kod ovog dela jer me šokira dubina mraka koji se ovde kao perfidna samoobmana projavljuje a koju Forman filigranski opaža i iznosi kroz starca izobličenog mržnjom. No, Salijerijev plan se izjalovio; Mocart naime umire od iscrpljenosti i bolesti pluća, ali Salijeri u dubini zna da je on tome doprineo! Ne razume doduše kako je doprineo i zašto je Mocart umro prerano usred komponovanja Rekvijema; ta prerana smrt Volfgangova je odstupala od njegovog plana u tom suludom ratu, ali je u dubini sasvim siguran da ta smrt ima indirektne veze sa njim. A kako, to je sjajni Forman, bez preterivanja, jevanđelski zapazio i objasnio: Salijeri je, naime, od Mocarta naručio rekvijem, no rekvijem kao Crkveno delo, po sebi traži sasvim drugi životni kontekst. Traži molitvenost, mir, tišinu; sve upravo suprotno Mocartovom životu koji je voleo kafane, piće, žene, vodvilje. Salijeri u stvari bez svesne namere primorava Volfganga da „sipa novo vino u mehove stare“. Mocart sve teže nosi raspolućeni život, počinje da se raspada. Čak jednog trenutka priznaje ženi Konstanci da ga komponovanje Requiema "ubija". Forman fantastično opaža taj jevanđelski momenat i kroz nekoliko sjajnih kadrova upravo nam na to ukazuje prikazujući Amadeusovo rasulo. Iz dana u dan njegovo zdravlje je kopnilo; on se tome tužno opirao ali je ipak skončao teško oboleo. Dva oprečna životna (duhovna) principa su mu iznutra razjedala organizam. Salijeri je, kao što rekoh, imao drugačiji plan da se reši Mocarta, pa ga je ovakav kraj ništa manje iznenadio, no ipak negde u dubini on dovodi sebe u vezu sa ovim događajem. Film i počinje tako što on u dubokoj starosti pokušava da samoubistvom prekrati muke savesti i viče: „Volfgang, oprosti! Oprosti svome ubici“! Samoubistvo mu ne uspeva i on izranjavan završava u bolnici, koja je u sastavu ludnice. Tu mu dolazi sveštenik i nudi mu ispovest kao rešenje. Salijeri to manje prihvata kao ispovest ali ipak počinje priču ...i ta priča je pretočena u ovo remek delo. Osim spomenutih glavnih poruka, Forman nam donosi i mnoge druge momente vredne pažnje. Jedna od njih je izgled ozbiljne monarhije i dobrog monarha, koji jeste donosilac svih odluka ali nikada to ne čini bez saradnje sa umnim glavama kojima je okružen. Uvažava stavove i usvaja one koji su razumni; koji imaju većinu, koji nisu protivni Crkvenim etičkim normama; ali konačna odluka je JEDNA - njegova. Nema demokratije, nema razvodnjavanja ideja i života. Forman upravo to naročito i često akcentuje. Tu su zatim relacije otac – sin (bolesna dominacija roditelja); muž – žena; gospodar i sluga. Nema čega se ovaj pedantni režiser nije dotakao a da u stvari ni trenutka nije ostao nedorečen ...u samo dva ipo sata koliko ova priča traje! Film ima scene bez kojih ovakva tematika nije moguća a koje izvesni profil ljudi mogu uzdrmati. Jedna od njih je i kada pobesneli Salijeri spaljuje Krst u kaminu ...ali to je samo deo priče – ne mora se gledalac sa time poistovećivati. Uostalom ima i religioznih filmova u kojima isto tako vidimo blasfemično ophođenje i sa Krstom i sa Hristom ali sve je to u funkciji priče koja je kao celina, po mom uverenju, veliko hrišćansko delo. Film najtoplije preporučujem svakome ko ga nije gledao. Ne može se gledati „usputno“ i iz kuhunje dok se sprema obed. Mora se gledati sa krajnjom pažnjom i što je glasnije izvodljivo a već ćete videti zašto! U svakom slučaju, film vas oslobađa i uozbiljuje! Mnogo bolje razumevate ljude; nežniji ste prema njima bez obzira koje su nacije jer je ljudska tragedija i drama nešto što je zajedničko svima nama! Dublje razumevate da bez Hrista ovaj život nije ništa. Bez Njega je svaka čestica loših emocija opasnost a ljudski život nije ništa drugo nego tama iz koje je lako preći u večitu tamu ako se sam život shvati neozbiljno ...ako se gaji mržnja i zavist, i ako se Hristos izgubi iz vida. Miloš Forman je dostojan ozbiljnih analiza ništa manje od Dostojevskog. Ovo nije jedino njegovo ostvarenje sa ozbiljnim porukama ..ima ih dosta. Vredan pažnje je i njegov „Regtajm“ ...ali o tome nekom drugom zgodom ili pak da se toga lati neko obrazovaniji. Na kraju, nisam mnogo iznenađen što se u ovom vremenu raspada vrednosti film Amadeus namerno prećutkuje iz centara moći! Dodiruje mnogo ozbiljne dubine koje smetaju i bole; i umesto da ima čak katedru na fakultetima, s obzirom na brojne neispitane segmente koje nosi u sebi ... njega su smestili negde u arhive kao neprijatnog svedoka ljudske prirode. Zadivljen sam Formanom i zapanjen sam koliko malo znači ljudima ovog vremena .. ali to ima svoju cenu. Osvrnimo se oko sebe i videćemo je. ____________________________________ Evo nekoliko scena iz filma koje su po sebi minijaturna remek dela! Posebno je potresan ovaj srednji klip u kom se može videti šta zavist, ljubomora ili mržnja učine svakom od nas; ako uporno odbijamo da se sa time sretnemo, priznamo ga ...ispovedimo i molimo Boga da nas od toga izleči ..a sa time se naravno ne može ući Njegovo Carstvo. Kakav strašan ponor; kakav dijapazon ličnosnih ekstrema u čoveku, o čemu govore i sveti oci. Čovek je biće koje je i anđelske lepote i uzvišenosti ali koji se surva do demonskih dubina u kojima više ništa ljudsko nije prepoznatljivo. U ovom starcu su i najuzvišenija osećanja lepog; nije mu srce još umrlo za te emocije ...ali onda se podaje adskoj mržnji ..nesposoban da joj se odupre.
  2. У свом заниљивом форумском тексту: "Јављање светаца у есхатолошким телима" (koje je klikom na link neophodno pročitati radi razumevanja ovog razmišljanja) otac Zoran je između ostalog rekao i sledeće: Sa ovim delom teksta, vezano dakle za kategorije našeg i Hristovog vremena tj. eshatona koje je kroz Njega već preobrazilo istoriju u "sadašnjost", korespondiraju upravo Spasiteljeve reči koje je, u saradnji sa Ocem tog istorijskog trenutka, izgovorio pred mnoštvom naroda (Jovan 12/ 28 - 32): 28. Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! 29. А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. 30. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. 31. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. 32. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. Treba obratiti pažnju na vremena koja upotrebljava Gospod grmeći sa Neba ... kao svršenu radnju "i proslavih" i kao radnju koja tek dolazi "i opet ću proslaviti"! No da li se On obraća onim okupljenim ljudima pred Duhovskog perioda? Naravno, obraća se i njima (uostalom i ovaj jevanđelski citat gore je dokaz za to) ali veoma bitno je razlikovati preduhovski period od onog posleduhovskog, Crkvenog! Naime, u onom trenutku, na koji se odnosi ovaj jevanđelski događaj, Duh Sveti još nije sišao na Apostole i među ljude (rođenje Crkve) a bez Njega nije moguće videti Boga u Bogočoveku! Upravo i samo On proslavlja Hrista iz čovekovog Srca! Bez Njega čoveku nije moguće ni da veruje ni da se moli ni da voli! Bez Njega su se i Apostoli razbežali na Veliki Petak. Otac se, mišljenja sam, obraća Crkvi svih vremena; dakle već Duhom prosvećenoj Crkvi, a samo malo kasnije Sin Njegov, u pasusu 31. saopštava: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." Bogočovek dakle uvodi eshaton u istoriju jer je već "sada sud svetu" ..dakle istovremeno u Njegovom prezentu pre dve hiljade godina ..ali, budući da je Bog, onda i u Njegovoj večnoj liturgijskoj sadašnjosti tj. u večnosti. Liturgija je već sud svima .. kao što je i odnos prema Hristu, i odnos prema Njegovom liku u ljudima, već ovde sud koji će Parusija samo potvrditi. "Ko ne veruje već je osuđen" kaže Gospod na jednom drugom mestu, opet kao Njegov prezent (večno SADA) istovremeno i kao svršenu radnju koja se tiče upravo ovog Njegovog "sada"! Udaljenost od Liturgije udaljenost je i od Hristovog Carstva ..ne voljom Hrista već voljom čoveka. Možda ovde može da se mucavo promišlja o problemu mitarstava na koje se otac Sava Janjić osvrnuo u svom tekstu: "О привременом и вечном Суду" na istom ovom sajtu...i koji je isto tako neophodno pročitati. Naime, ako je po Hristovim rečima "sada sud svetu" (što po sebi nudi mnoge odgovore) ..ako je eshaton naša realnost još za života kroz Liturgiju i Telo Hristovo, i ako je kroz Bogočoveka već ostvareno Carstvo "u srcima našim" ..onda mitarstva mogu biti pokajanje i borba sa strastima dok smo još jedno sa biološkim telom; drugim rečima dok smo "živi"?! Možda je (a sklon sam da verujem tako) podvižnica Teodora, od koje je i nastalo ova ne sasvim priznata i naravno nekanonska "teorija", dobila od Duha poučavanje sa sasvim drugom konotacijom, a koje su kasniji mističari i tumači snova izvrnuli po svojim maštarijama!? Poučavanje da su naši ljuti ratovi sa strastima, sa mržnjom, sujetom, gnevom i spektrom ostalih mrakova i grehovnih posledica, u stvari već sud nad nama još ovde za vremena i konkretnog života!? Ne Sud Boga koji je Ljubav nego sud naših dela (ili nedela, grehova) nad nama samima koja su carine (mitarstva) u našoj savesti i koja stvaraju užasnu neizvesnost "da li ću imati čime da platim trajni boravak u Carstvu Hristovom"!? U njima, u gresima, a bez podviga dobrote i nežnosti, ispovesti; Krsta i Crkve, ostajemo trajno ako ih se Crkvom ne razrešimo, tj. ako "ne platimo cenu" kao onaj dužnik Gospodaru kada je molio da mu bude oprošteno; na šta posredno ukazuju i reči Spasiteljeve (parafrazirano): „Rob ne ostaje u kući nego sin“! U organskoj vezi sa "carinama savesti", sa osećanjem duga i teretom greha je jevanđelska realnost izrečena od Gospoda da se rob (grehu, strastima i zlu uopšte) izbacuje napolje a sinovska ljubav ostaje u kući! To znači da su do trenutka izbacivanja zajedno živeli u kući (u ovom veku i svetu) kao što su na njivi zajedno rasli i žito i kukolj!? Uostalom Jevanđelje doslovno o tome kaže: "...Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!" (Matej XIII gl. 36 - 43) Mislim da je ovde sasvim jasno da je Gospod već u Svom Sinu ostvario liturgijsko Carstvo iz kog će nedostojni tek biti izbačeni! A da ne bi to doživeli onda nam savest govori da moramo nečime dok smo živi (dakle sada) "platiti gospodaru"; da nekim "znojem lica" ili raspetom ljubavlju bar pokažemo volju da nam nije svejedno gde ćemo biti u večnosti. Za sada svi smo tu, u Njemu, ili kao žito ili kao kukolj i On to sve trpi! I dan danas iz Crkve, kao iz već prisutnog Eshatona, On govori kroz Jevanđelje svima: "Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti"!? Ovaj život, da preformulišemo drugim rečima, sa padovima i ustajanjima koja su bolna i trnovita, jesu „plata za greh“ ..jesu, uslovno rečeno, „carine“ tj. neka formalna pravila koja ne možemo mimoići u toj pokajnoj disciplini OSIM neosuđivanjem jer „ko ne osuđuje neće biti osuđen“! Mitarstva bi, u toj pretpostavci „formalnih odnosa“, bila naši tužni pokušaji i napori da se uz pomoć Crkve i svetih tajni otrgnemo od demonskih uslovljenosti kojima smo podlegli i da se ovde, "sada" i "danas" za svojih života, liturgijski domognemo nekako bestrašća tj. stanja negnevljivosti, smirenja i poniznosti!? Stanja, ovde i sada, iz kog se molitveno opšti sa Gospodom "jedan na jedan" u vremenu koje nije vreme već Duh Sveti! O tome nešto i Gospod reče (prafrazirano): "moliće se ljudi u Duhu i Istini a ne na gori ovoj" tj. ne u vremenu i prostoru jer "gora ova" je materijalna i geografska odrednica već u Duhu i Istini koji su izvanvremeni "događaj". Dakle zadobijena negnevljivost, poniznost i svako smirenje su stanja koja nas čine sinovima po Blagodati i koji "ostaju u kući" .. koji ostaju u onome što već ovde jesu!? Verujem da se ona lestvica, često viđana po freskama, upravo odnosi na naše konkretne živote, padove i uspone na putu ka Hristu!? Smatram da ta lestvica nije predstava ljudske duše u nekom posmrtnom vremenu već upravo sam naš život sazrevanja u Hristu sa svim padovima i usponima koje on sobom nosi. Stepenik po stepenik .. pa padneš, pa se kaješ, ustaješ ..pa opet se penješ pa padneš ..ali uvek uz pomoć svetinje Liturgije sve zreliji i stabilniji - premda nema garancije da i kod poslednjeg stepenika neće biti posrtanja i, ne daj Bože nikom, pada! I najveći svetitelji su do poslednjeg časa strepeli nad svojim spasenjem ako su gledali na svoja dela! Nije im bilo važno na kojoj su stepenici jer to ne meri čovek! Uzdali su se u Gospoda jer samo On spasava svojom milošću! Važan je samo taj pokret ka Njemu; uspon na trnovitom putu i klizavim merdevinama. Bez Njega čoveku to nije moguće jer smo bez Hrista ništa. Ta priča o mitarstvima najviše mi liči na ovu sliku tj. fresku stepenica (merdevina) od zemlje ka Hristu koji je gore na vrhu i na kojima se svi nalazimo .. od nas bludnih i praznoslovnih do svetogorskih monaha i isposnika. Od smirenog i poniznog srca Gospod se ne skriva; obitava u duši i srcu a pošto je upravo On Carstvo Božije onda je Ono već tu! Verujem da On zato i kaže (parafrazirano): "Nemojte tražiti Carstvo (večnost) ovde ili onde ..ono je u srcima vašim". Carstvo skriveno od zlih i izopačenih ljudi, od lažova i lopova; od "ponosnih" i oholih. Imaš li Hrista u srcu i Sahara ti je raj; i Arktik i Mars i Neptun! Gde god da si u raju si jer Gospod je raj! Raj nije ni geografska ni vremenska odrednica u smislu "juče", "danas", "sutra"; Hristos u srcu je raj ..već ostvaren kroz Liturgiju. A da bi se Vaskrsli Bogočovek sreo u srcu mnogo krvi treba da se propljuje; mnogo lomljenja gordosti, poniženja i odricanja da se potrpi, uvreda da se oprosti i užasa da se prođe upravo tu "unutra" u srcu gde se susrećemo sa tim spektrom zlobe i mraka koji se rađaju iz gordosti. Sve to sa jedinom idejom, u stvari nesvesnom čežnjom, da se nakon mnogih padova, ustajanja i plaćanja carinama svoje lakomislenosti, po Njegovom obećanju unutra sretnemo sa Njim "u srcima našim" - ne po ceni otkupa koju čovek bez Bogočoveka nikada i ničime ne može platiti, već samo i jedino po Njegovoj dobroti i sažaljivom opraštanju svih dugova! Upravo o tome i Gospod nešto kaže, čime posredno demistifikuje problem mitarstava: Jevandjelje po Mateju, glava 16 ) "Јер каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју изгуби? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?" Uzimam slobodu da primetim, koliko Bog dade da se o tome promišlja, da u ovoj drugoj rečenici mitarstva, tumačena kao neka carinarnica za dušu posle smrti čoveka, postaje besmislena .. jer ne postoji vrednost kojom je moguće otkupiti dušu! To bi u nekoj iščašenoj formi bilo slično "indulgencijama" (plaćanjem oprosta) koje je čak i zapadna crkva odbacila. Ne postoji trgovačka dimenzija sa dušom OSIM I JEDINO Božijeg opraštanja "dugova" o čemu nam jevanđelska scena Strašnog suda i molitva "Oče naš.." sve govore. "Strašni Sud" poznaje samo dve kategorije ljudi - one koji su činili dobro čoveku i one koji nisu! Jedino što Gospod očekuje od nas je da nema ravnodušnosti prema bilo kojoj vrsti patnje bližnjih, u konačnom smislu prema Njegovom stradanju jer je svaki bližnji (ne samo geografski ili jezički) njegova ikona i po Blagodati lično On. Gospod, još jednom, u ovom gore navedenom citatu spominje živog čoveka koji je zadobio mnogo materijalnog blaga a duši naudio! Čime čovek može da plati dušu osim pokajanjem, trnovitim putem i malim vratima koji svi zajedno čine mitarstva ovde za života. U tom trudu i raspetom stanju neko umre pre neko posle, nekome smrt dođe iznenada nekome se čak i najavi ..ali u svakom slučaju ono što je urađeno urađeno je jer Gospod još veli: (parafrazirano) "U čemu vas zateknem u onome ću vas suditi" - što samo po sebi isključuje priču o mitarstvima koja tek treba da dođu u posmrtnom smislu?! Nije li iz ovih reči "U čemu vas zateknem..." po povratku gospodara večnost ovde i sada u Čoveku? Doduše tek u slutnjama i kao kroz svilenu tkaninu, ali Parusija će to skinuti sa očiju. 1. Коринћанима 13. "Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат."
  3. Prvo, ne bi me čudilo da je ovaj film već odavno poznat ovdašnjoj populaciji i da ste već pisali o njemu. Ipak, s obzirom da me je podstakao na razmišljanje više od bilo čega drugog u poslednje vreme, imam potrebu da otvorim temu i nadam se čujem vaša razmišljanja. O čemu se radi ? Pre neke tri nedelje drugar mi pošalje link i kaže da pogledam film jer bih ga mogao iskoristiti u nastavi. Nije mi se baš gledalo pa sam samo preleteo preko teksta koji sam dobio uz film. Kad sam pronašao peripetiju u tom tekstu i pročitao epilog nisam imao hrabrosti da gledam film nekoliko dana. O centralnoj situaciji u filmu sam razmišljao svakodnevno u narednih desetak dana. Šta bih ja uradio ? Ne znam ni sad. Iako sam se dvoumio da li da film koristim u nastavi na kraju sam prelomio, puštao starijim učenicima i onima za koje sam procenio da bi mogli da podnesu priču. Evo filma i teksta Rastka Jovića. Za one koji ne žele da gledaju i čitaju dole ću izneti ključni problem. Tekst Rastka Jovica.pdf Evo čitave situacije ukratko: "Отац и син стижу на мост. Пошто следећи воз стиже за сат времена, имају довољно простора да раде нешто друго. Син одлучује да пеца на реци, а отац одлази у своју кућицу која је на пристојној удаљености од моста. Из те командне кућице могуће је видети да ли воз или брод наилазе. Убрзо стиже телефонски позив да се мост подигне, како би мањи брод прошао испод њега. Отац покреће команде и тешка конструкција се успиње и остаје уздигнута високо ка небу. Воз који треба да стигне, изненада пролази кроз црвено светло и тиме се много брже него што је очекивано појављује пред мостом. Отац је отишао до друге кабине да провери хидраулику моста, те се сада он и син не могу да виде. Видевши воз који иде све брже, син почиње да дозива оца који га не чује. Вративши се у своју командну кућицу, отац изненада уочава да се испред моста налази воз који не треба да буде ту. Дигнут мост у таквој ситуацији значи сигурну смрт за многе путнике, јер времена за кочење нема. У паници, он гледа ка реци према сину којег је оставио да ту пеца. Син више није ту... он је на самом мосту где покушава да помоћу ручне команде спусти мост пред возом који долази све брже и брже. Оклизнувши се, малишан упада у механизам моста, док отац беспомоћно гледа са удаљености све оно што се дешава. Сада су остале секунде у којима отац треба да донесе одлуку. Да ли ће спустити мост и тиме сигурно убити свог сина, или ће оставити мост уздигнут и тиме га спасити, истовремено убијајући све људе у возу."
  4. Zloupotreba psihologije: Optimistički fundamentalisti Virus pozitivnog razmišljanja Najnovija istraživanja o efektima takozvane škole pozitivnog mišljenja koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći. Zahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost. Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha. Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni. Vašarska psihologija Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac. Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera. Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost. Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije - dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital. Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć. Žrtve optimističkog fundamentalizma Tako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”. Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud. Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi. U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što - ako iza misli ne stoji iskreno uverenje - ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke. Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju. Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku. Tekst je iz časopisa "Biznis i finansije" broj 87, maj 2012. Izvor
  5. How to Revive a "Dead" Church February 21, 2017] Here’s something I hear from time to time: “I’d like to join the Orthodox Church, but I visited a local church and it just felt dead.” When I hear this it’s about Orthodox churches, but that needn’t be the case. It could be any church or denomination; it might sound good on paper, but the local church on Sunday morning feels empty and drained. It’s tempting to say, “That shouldn’t make any difference. Focus on your own prayer life.” But, actually, I know what these people mean. Sometimes, when you visit a church, something just feels “off.” It makes you really eager to get out of there. I’ve puzzled over what this is, exactly. It seems like, anywhere the same people gather regularly—a school, an office, a church—a hard-to-define quality develops, an atmosphere or a mood. Even though I know that quality or mood shouldn’t affect me, it does. I can’t just ignore it. The first impulse, when that happens, is to get out of there, and look for a church that feels more alive. But there’s another possibility: a “dead” church can be revived. There are things you can do to bring a church, of whatever denomination, to life. Go back to that moment when you were looking around the congregation and feeling dismayed. It’s been said that 20 per cent of the people in a church do 80 per cent of the work. When you first visit a church, most of what you see will naturally be that 80 per cent. It seems like they aren’t really engaged with worship; maybe, you think, they’re there for social reasons, or just out of habit. But the 20 per cent whose faith is strong, the ones who pray and read the bible, who sincerely seek the Lord—they’re there too; they’re just not as visible. In every congregation, there is a hidden “starter set” of committed people. Your task is to find them, band together with them, and begin to fan the flame. You’ll find, no doubt, that the pastor is on your side. A pastor’s life isn’t easy, and it doesn’t pay well, either. People take up the calling despite this because they sincerely want to help others deepen and strengthen their faith. If things feel “off” in church, if there’s a vacant feeling, a rattling-around chill, it not because that’s how the pastor likes it. So, if you want to understand this church, listen to him. He knows the people in the congregation better than anyone else does, and he knows what prayer groups or book studies have been effective in the past. Now, where are you going to find these more-committed people? One place is mid-week services. People who take the trouble to go to church when it isn’t Sunday morning probably have a motivation similar to yours. Say you notice somebody who comes regularly to mid-week services, or arrives early on Sundays and stays late, or carries a well-worn bible (or prayer rope, in an Orthodox church)—any kind of tip-off. Take the initiative and make contact. On Sunday, look around for them during coffee hour, and go over and start a conversation. Find out if you are reading the same books, or mention something in worship that you found meaningful. Build bridges. This next part might be shocking, so brace yourself: these people might not be the same age you are. They might not dress in ways you find attractive. They might not read as much as you do, or not read the same things. If you walk with them to their car, you might see a bumper-sticker you don’t like. Don’t let these things throw you off. As you become fond of someone, the very things that were initially off-putting can transform and become endearing. It’s likely that some of these people will literally be little old ladies. That’s OK. Someone who’s had decades of experience with prayer might be just what you need in your life right now. Also, sometimes old ladies turn out to be interesting. I know because I am one. If you attend a liturgical church, you can also remind yourself that, even if the church’s atmosphere dismays you, you are still receiving communion. The Prophet Elijah, alone in the wilderness, was sustained by ravens who brought him bread. In the Divine Liturgy, the Holy Spirit gives you the Bread of Life; ultimately, that’s all you need. Remember also that bitter, discouraged Elijah was less alone than he thought he was. He complained that he was the only faithful person remaining in the land, and the Lord revealed that there were another 7000 who had never abandoned the faith. Here’s another practical suggestion: Pray through the church directory, a page or two every day. When you get to the end, start over. Invite your church-friends to do the same, praying for each person by name. Don’t pray for God to change them; just call them to mind, remembering them, as St. Paul did (“I remember you constantly in my prayers,” 2 Timothy 1:3; “I remember you in my prayers,” Philemon 1:4). Just lift them up before the Lord; The Lord knows better than you do what they need. If you know of specific needs, for healing perhaps, of course you can include those requests. Let the pastor know that you and your friends are glad to pray for any needs he thinks it right to share. This habit of praying through the directory has the practical benefit of teaching you the names of everyone in the church. It will help you remember who’s married to whom, which kids go with which families, and so on. In time, this habit of praying for all the congregation by name will change something inside of you. The worshippers will stop seeming like a mass of indistinguishable faces. They will be revealed instead as what they always were: unique individuals, each of whom is thoroughly known and loved by Christ. The congregation is not a block of stone but a mosaic, composed of countless faces. That’s so often the way with spiritual growth: you realize something was true all the time. Christ was already present, already working in these lives, long before you walked in the door. He was already loving them and calling them into a closer relationship with himself. And, fortunately, they’re people who are already in the habit of coming to church. A line in a hymn, a scripture reading, a sermon illustration, may be just the spark they need. Your role is to pray. There probably are more prayerful and faithful people in the congregation than you’ve been able to see. Superficial factors, like clothing and age, may be rendering them invisible to you. In C. S. Lewis’s The Screwtape Letters, a senior devil teaches a young devil how to corrupt his “patient.” Although the young man in question has started going to church, it’s not necessarily a lost cause, because of his preconceptions about what the Church should look like. When he gets to his pew and looks round him, he sees just that selection of his neighbors whom he has hitherto avoided. You want to lean pretty heavily on those neighbors. Make his mind flit to and fro between an expression like “the body of Christ” and the actual faces in the next pew. It matters very little, of course, what kind of people that next pew really contains. You may know one of them to be a great warrior on [God the Father’s] side. No matter. Your patient, thanks to [the Devil], is a fool. Provided that any of those neighbors sing out of tune, or have boots that squeak, or double chins, or odd clothes, the patient will quite easily believe that their religion must therefore be somehow ridiculous. As time passes, and church members who are prayerful and intentional find each other, a kind of chemical change takes place. They find that they constitute a living community within the congregation. They sense that they are upheld by each other’s prayers. When they come to worship, the do so prepared to love and serve God. A quality of warmth and illumination accompanies them, and it begins to pervade worship. This is something others can sense—even those people you’d written off. Christ is Life, and everyone seeks life. The warmth of faith is attractive in the sense that a magnet is attractive, and it draws people forward. You are moving toward a tipping point, in which the Light of Christ becomes so perceptible that the feeling of worship on Sunday morning is transformed. If you think a congregation is “dead,” your only option is not to go somewhere else. Where Christ is, there is resurrection. By finding and befriending other church members who are spiritually strong, by following the pastor’s vision, and by giving prayer support to the work God is already doing in worshippers’ lives, you can help bring a congregation to life. http://frederica.com/writings/how-to-revive-a-dead-church.html
  6. Ako se slazete, mislim da bi ova tema mogla da bude zakacena (pinned, jel`te). Ubacicu ponekad i nesto od ranije, sto sam sakupio, osim onog sto trenutno naidje da se zapise. Inace, sve je preuzeto sa https://www.facebook.com/ddjogo?hc_ref=NEWSFEED da ne ponavljam stalno link. ... "Како смо се измјенили, заклети у традицију... Двије реченице једног скорашњег родитељског разговора, карактеристичне за размишљање наше генерације родитеља: "ма што да се он/а мучи, ако сам ја морао/ла" и "шта мени фали, ријетко ћеш видјети бољег човјека/већег вјерника од мене". Заправо, наш народ, ми, живи(мо) у два темељна вјеровања: да је живот бесмислено и некако "намјерно нама" тежак и да је свако од нас, такав какав је, мјерило живота, доброте, вјере, етоса. А наши стари нису тако. Претурали су преко главе теже, ратове и истински болне трагедије, тегобу сељачког дана и чиновничке неизвјесности, без роптања на живот као такав, без осјећаја завјере против "баш њих". О вјери и свом и туђем поштењу пуштали да говоре други, нерадо се дичили и оним што стварно јесу постигли. А у свему: поуздали се у Бога и Његов суд и знали да у тегоби, као и радости има Божије руке, а у скромности - нечег најхришћанскијег на свијету, онога што даје нашем тежаку да буде подвижник, попут сиријског мон Ту, у тежини дана и ћутању о спственим постигнућима Духа, лежи скривена снага коју заборављамо."
  7. Због тога вас искрено молим да не будете сувише критични ако сам због свог скромног знања нешто погрешно протумачио или пак написао неку двосмислену реченицу. Ово недостојно писаније - искрена је исповијест једне несмирене хришћанскe душе: права истина пребива у истинском Господу Богу и поукама Свете Цркве. Само свезнајући Бог зна како се све збило и како ће се збити до краја вијека. Он је кристална истина и свемогућа савршена стваралачка божанска сила и снага вјечног благодатног живота. Само кроз Љубав Божју долази се до истинског спознања Божјег, јер Он не познаје горде и надмене. Бог открива Себе коме Он хоће, тј. смиренима, а не нама радозналима и несмиренима. Да бисмо сазнали, по његовој милости, барем дјелић те Вјечне Истине, Свети Оци кажу да Бога треба вољети, кроз њега живјети и дисати у духу Љубави Божје. Аутор. Садржај: СВОЈЕВОЉАН ПАД НА ДУХОВНОМ НЕБУ. КАКВЕ НАМ ЈЕ ДАРОВЕ НУДИЛО МИСТИЧНО ДРВО ЖИВОТА? ДА ЛИ СЕ ДУХ СВЕТИ МОЖЕ РАЗЈЕДИНИТИ? БОГ КАКВИМ ГА ВИДИМ И ОСЈЕЋАМ У СВОМ СРЦУ ГОСПОД БОГ ОТАЦ РАЂАЊЕМ СИНА БОЖЈЕГ И ИСХОЂЕЊЕМ ДУХА СВЕТОГА ДАРОВА НАМ ВЈЕЧНУ БЛАГОДАТНУ ЖИВОТВОРНОСТ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ КРОЗ КОЈУ ЋЕ СВЕ ПОСТАТИ ШТО ЈЕ ПОСТАЛО Процес вјечног Рађања и Исхођења у Божјем Бићу (Богу Оцу) за нас су вјечна и недокучива тајна, јер суштина Божја је за човјека недоступна и недокучива. Од вјечности постоји дијалог унутар Свете Тројице, јер се Син Божји и Дух Свети саблаговоле, а то значи да у свему кажу Истинско ДА Оцу. Тaј јединствени нераздјељиви Дух који непрестано обитава у Господу Богу (Светој Тројици) - понуђен је Божијим благодатним стваралаштвом и Њиховим разумним створењима. Наиме, благодатни мир и бескрајна Божја благодатна љубав у Духу Светом даровани су духовном небу и исто тако бити ће даровани и Земљи. Господ Бог не нарушава било који закон који је даровао, а један од тих је својеврсни Његов дар разумним бићима – а то је наша бескрајна слобода воље. БОЖЈЕ СВЈЕТЛОСНО ДОСТОЈАНСТВО Господ Бог Отац. – Он је Отац Сину Божјем и Духу Светоме и Бог Отац свему видљивом и невидљивом, јер од Њега све потиче. Господ Бог (Света Тројица). – Он је Бог свему видљивом и невидљивом, јер кроз ово нераздјељиво Тројично јединство све благодатно је створено. Господ Исус Христос. – Он ће као Богочовјечански Цар бити видљиви Бог свима онима који буду истински жељели да обитавају у Његовом Царству. СВОЈЕВОЉАН ПАД НА ДУХОВНОМ НЕБУ У почетку Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом створи небо (Пост. 1, 1). БОГ-ОТАЦ кроз СИНА у ДУХУ СВЕТОМ СТВАРА БЛАГОДАТНИ ДУХОВНИ АНЂЕОСКИ СВИЈЕТ Кроз своју бескрајну узајамну божанску љубав, коју краси божански мир и неизмјерна божанска радост, Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом ствара свјетлосни духовни свијет, који је прожет Њиховом божанском благодатном силом, без које се не може замислити вјечно живљење у истинском миру и радости у Духу Светом. Ова духовна створења могу вјечно обитавати у духовној благодатној заједници Царства Божјег само ако су непрестано сједињена Богом Вјечне Љубави. Та духовна створења створена су од Вјечног Добра и само за вјечно добро, јер им је то истински Божји благодатни дар. Тако у овом духовном небу настаде Божјa благодатнa заједница, која се може окарактерисати као благодатна духовна заједница од знања добра, јер води поријекло од Бога Вјечног Добра (Свете Тројице). Уједно, ако су ова разумна духовна створења својевољно непрестано сједињена са благодаћу Свете Тројице - она слиједе само благодатни пут вјечног Добра. Из прикривеног незадовољства поједина духовна бића почела су се нечастиво богопротивити и постепено губити своје првобитно благодатно стање. Без истинског повратка Господу Богу, ови бунтовници без разлога с временом ће доспјети у такво стање незадовољства, које ће се у свему противити начелима - вјечног благодатног мира, љубави и радости у Духу Светом. Подмуклим ширењем овог незадовољног плода благодатни анђеоски дух поче се изопачавати тј. губити божански мир. Наиме, својевољно разједињење с Богом Вјечног Мира доноси само немир и неминовно води у вјечну духовну голготу. Нажалост, нечастива сила одлучи да ће радије вјечно умирати с овим бунтовним душевним немиром него живјети у заједници са Богом Вјечне Љубави. Овим начином живота непослушни анђели упорно теже својој неблагодатној самосталности, и то ће их временом одвести далеко од благодатног мира и љубави коју су у почетку имали у себи као својеврсни дар Божји. Бог никоме није свезао слободу воље, и због њиховог страшног духовног пада, који се збио на Земљи, више им се не нађе мјеста на духовном небу. Кад нечастива сила би збачена са духовног неба, она се настани у поднебесну сферу настављајући да упорно наводи сав васиони свијет на богопротивљење. Нажалост, богоборним начином живота ови помрачени анђели потпуно ће се изопачити до краја вијека. Јер својевољном богопротивношћу с временом се анђеоски образ губи, раслабљује и нестаје, а то је од Бога у миру и љубави даровани благодатни разум. Обитавајући ван духовног неба, пали анђели разапињу се између знања добра и спознања зла, и то знање добра с временом ће се губити и отићи у бескрајно спознавање зла, тј. у бескрајну мржњу према своме Творцу и његовој творевини. И ово изопачено стање има свој узрок: оно у почетку није постојало у том од Бога створеном бићу, него је произведено његовом вољом. То помрачено стање не трпи Бога, ни оно што је Бог створио, и у њиховом неблагодатном царству све се заснива на страховлади и нема поштовања слободе воље. Наиме, све што није Богом благословено, тј. није прожето благодаћу Свете Тројице – распашће се само по себи. Јер постепеним губљењем божанског мира, нечастива сила доћи ће с временом у стање међусобне нетрпељивости и због тога царство таме добија назив пакао – живот у вјечном немиру. Кад Бог створи било које разумно биће и кад се то благодатно створење непрестано кријепи Богом Живим – оно има свој благодатни животни почетак, који нема свој смртни завршетак, јер непрестано обитава у овој Вјечној Животворној Благодати. Наиме, кад се то благодатно створење због својевољне богопротивности само у себи раздијели, оно с временом постаје непријатељ сам себи. Тамо гдје влада богопротиван дух јесте стање непрестаног немира, мржње, незадовољства – једном ријечју, паклено стање. Кад било која разумна природа својом вољом дође у такво стање - имаће вјечну страшну неутјешну патњу. Јер зло само са собом ратује, оно у себи садржи немир, благодатно добро не може да ратује – оно у себи садржи благодатни мир. Погледајмо шта нам о том изопаченом стању каже наш Бог-Исус Христос: Како може сатана сатану изгонити? И ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати; и ако сатана устане сам на себе и раздели се, не може опстати, него пропасти (Мк. 3, 23–25). Вјечни Пастир благодатног мира поручује нам: Ја сам (благодатни) пут и (вјечна) истина и живот (вјечни); нико не долази (у Духу Светом) Оцу осим кроз мене (Јн. 14, 8). А ако смо богопротивни, поручује: Зато вам и рекох (ако се кроз Mене не облагодатите Духом Светим) да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да Ја јесам (Син Онога који Јесте (Бога Оца) и да је у мени благодатни пут и благодатна истина и благодатан живот вјечни), помрећете у (својевољним) гресима својим (Јн. 8, 23). СВЈЕТЛОНОСНО ДОСТОЈАНСТВО Великодостојник анђео Господњи Гаврило у свему је вјеран Господу и због те његове савршене преданости Господ му даје велику част да грешном човјечанству објелодани Свету Тајну Оваплоћења Сина Божјег. И уједно, има ту велику част да чува Богомладенца и прати с благодатним анђелима зле намјере нечастиве силе која настоји упорно пореметити Божји план спасења рода људскога. И (у име духовног мира) наста рат на (духовном) небу, (неустрашиви арханђео) Михаил и анђели његови заратише на (богопротивну) аждају, и ратова (богопротивна) аждаја и (богопротивни) анђели њезини, и не одолеше (одважној Божјој благодатној анђеској сили), нити им се више нађе места на небу (међу благодатним анђелима). И збачена би аждаја велика, стара (мудра) змија, која се зове ђаво и сатана, која (злоупотребом своје мудрости коју јој је Бог даровао) заводи сав васиони свет, и збачена би на земљу, и с њом бише збачени анђели њени (Откр. 12, 7–9). И видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10, 18). Послије побједе над сатаном и његовим истомишљеницима неустрашиви предводник арханђео Михаил задобија од Господа достојанство анђела Господњег и постаје по свјетлоносном достојанству први по части пред Престолом Божјим (Дрветом живота). Ова благодатна анђелска сила, својом истинском вјерношћу Богу - нашла је вјечно усиновљење у Господу. У прилог томе - говори овај догађај: А један дан дођоше (анђелски) синови Божји (који су у свему истински вјерни Богу) да стану пред (свевидећим) Господом (и извјесте Га, шта се збива на земљи), а међу њима дође (по допуштењу Божјем) и Сатана. И Господ (Отац) рече Сатани: „ Откуда идеш?“ А Сатана одговори Господу и рече:„ Проходих земљу и обилазих (Јов.1, 6-7).“ Усиновљење Божје можемо задобити и ми, ако то истински желимо - јер наш Господ Исус Христос наглашава: Ја ћу жедноме (благодати) бадава дати са (Мог благодатног) извора (вјечне) воде живе. Који победи (уз Божју помоћ) наследиће све ово, и бићу му (истински) Бог, и он ће ми бити (благодатни) син. А страшљивима и невернима и нечистима и убицама и блудницама и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру (мртвог мора) које гори (неблагодатним) огњем и (смрдљивим) сумпором (Содома и Гоморе), што (им) је (нажалост) друга (али вјечна) смрт (Откр. 21, 6–8). ПАЛО СВЈЕТЛОНОСНО ДОСТОЈАНСТВО Пали анђео Господњи Луцифер Деница – кад му је Бог Отац објелоданио да је воља Његова да Син Божји влада као Богочовјек благодатним земаљским и небеским Царством, побуни се, јер је уображено и гордо сматрао да та част припада њему да сједне на тај Царски престо. Уједно имамо истомишљенике који слиједе његов богопротивни пут: Наиме, анђео Господњи Луцифер Деница објелодањује читавом духовном небу Свету Тајну Господњу (тј. шта ће бити све створено на Земљи и) да ће Син Бога Оца постати Богочовјек и да ће, као такав, владати сједињеним благодатним земаљским и небеским Царством. Он тим чином злоупотријеби најдостојанственији свјетлоносни положај, у којем је обитавао пред Богом. Заводећи поједине становнике духовног неба против Сина Божјег, пали анђео Господњи у њих с временом усади незадовољство. Нажалост, то њихово незадовољство се испољава до данашњег дана, јер нечестива сила има непрестану жудњу да се усели у човјека и пороби његову душу. Духовна бића од Бога су створена да у Царству Божјем (земаљском и небеском) имају сврсисходност која им је одређена. Сјединити творевину с творевином практично је немогуће јер ове двије природе (духовна и човјечанска) вјечито би дјеловале подвојено и свака би вукла на своју страну. Ако неко доживи антихристову владавину, имаће прилику да се лично у то и увјери прихвати ли антихристовски печат вјечне голготске патње. Својевољним прихватањем тог злог печата нечастива сила добиће сву власт над тим несрећницима и вршиће неописив терор у њиховој човјечанској природи. Нечастиви је човјекоубица од почетка, јер он кроз своју страсну палост тежи да се усели у човјека (супротно Бочовјеку Христу који је сваршено сјединио двије воље) и пороби његову вољу (тј. насилно овлада човјеком вољом). Сједињење с нечастивим води у вјечну смртну патњу, прожету мржњом, незадовољством и вјечним немиром. Супротно томе, сједињење с Богом води у безбрижност, јер у том благодатном сједињењу влада вјечна слобода, прожета обостраном љубављу, која носи у себи божански мир и неописиву радост у Духу Светом. У Царству Благодати међу угодницима Божјим владаће узајамна бесебична љубав, која ће бити прожета благодатним миром и неизмјерном радошћу. Они ће се разликовати само по благодатној свјетлости коју носе у себи по мјери раста у Христу. У том Царству биће само један Владар, а то је Онај који све (благодатно) испуњава у свему (ако доживимо Његову велику милост) (Еф. 1, 23). Он нам истински поручује: Ево долазим (по свом истинском обећању) ускоро, и плата моја са мном, да (по мјери раста у Мени) дам свакоме по делима његовим. „Ја сам (Очев) Алфа и Омега, (у Оцу сам) Први и Последњи, (Очев сам) Почетак и Свршетак. Блажени су који (кроз Сина Божјег у Духу Светом) творе заповести његове (Очеве), да имају право на (благодатно животворно) Дрво живота, и уђу на (благодатне) капије у (вјечни) Град (Царство Божје) (Откр. 22, 12–14). КАКВЕ НАМ ЈЕ ДАРОВЕ НУДИЛО МИСТИЧНО ДРВО ЖИВОТА Едемски врт већина с правом назива прелијепим рајским вртом: због лијепог дрвећа, доброг за јело и лијепог за гледање, и због дрвета од живота насред врта. Али поред дрвета од живота, видимо и присуство дрвета од знања добра и зла. Једно дрво је израсло: Дрво од живота - Ово Дрво на Земљи израсло је као продукт вјечног благодатног (доброг) стања које нуди Бог (тј. вјечног благодатног живота). А друго дрво: Дрво од знања добра и зла - Ово дрво на Земљи израсло је као продукт тренутног стања на духовном небу. То значи да се на духовном небу, поред стања добра, појавило и стање зла (прикривено богопротивљење): Стање благодатног добра. – На духовном небу обитавају благодатни анђели који су остали само у стању благодатног добра. Стање добра и зла. – У том стању су анђели који су на духовном небу, из (благодатног) доброг стања, пали у зло (неблагодатно) стање, то су пали анђели, који су сад становници поднебесја. Какве нам је божанске дарове нудило благодатно Дрво живота? У плоду овог Дрвета обитава сва пуноћа Божјих дарова и човјек би једењем овог благодатног дара у Духу Светом окријепио душу и тијело и потврдио живот вјечни. Благословом Божјим благодатни човјек имао је ту част да без имало страха прилази овом благодатном Дрвету и окријепи се његовим благодатним плодом. С друге стране, по заповијести Божјој, човјек је имао да заобилази и са страхом Божјим гледа на примамљиви плод дрвета од знања добра и зла. Да се опредијелио за благодатно Дрво од живота, тим чином човјек би се опредјелио за благодатни живот вјечни у заједници са Богом. Плод Дрвета од живота је оличење благодатног дејства плода Дрвета живота, а плод од знања добра и зла је оличење неблагодатног дејства, тј. једно тешко изопачено стање у које упада свако створено разумно биће које не поштује заповијести Божје, тј. богопротиви се. Кад Бог створи Земљу, подари јој дан трећи благодатно Дрво од живота у Едемском врту. Први човјек би јео сладоносне миомирсне плодове које је Бог даровао Едемском врту и живио би у савршеном здрављу, а кријепљењем (причешћем) благодатним плодом Дрвета од живота стекло би се вјечно право на Царство Божје. Дрво живота је вјечни животворни Путир – Бог Отац, његов вјечни плод јесте Син Божји у Духу Светом. Кријепљењем тим вјечним благодатним животворним плодом све благодатне мисли и жеље приносиле би се Богу Живоме (Светој Тројици). Благодат овог вјечног божанског плода доносила би нам мир и радост у Духу Светом, у коме бисмо кроз нашег Цара Сина Божјег у Духу Светом имали вјечну љубав с Богом Оцем. Кроз плод Дрвета од живота човјеку је понуђено да удари печат благодатног вјечног живљења у заједници с Богом, а плод дрвета од знања добра и зла био је строго забрањен човјеку, јер ће га због својевољне нечасне намјере одвести у непрестану несмиреност (непрестано неоправдано незадовољство). Пали човјек, ако се искрено не покаје – имаће вјечну забрану приласка овом животворном Путиру (Дрвету живота). С тим у вези, Бог Отац кроз Сина у Духу Светом из бескрајне узајамне љубави створи Земљу и све што је потребно човјека ради. Син Божји дође од Бога Оца у Духу Светом на Земљу да нам дâ благодатне лијекове и својим примјером живота показа нам, како да их користимо да бисмо стекли право на Дрво живота и ушли у Обећани град. Сједињена Божанска и човјечанска природа у личности Господа Исуса Христа није дошла на овај свијет да наруши закон Божји, него да га испуни у јоту. Бог у тијелу није дошао на Земљу да покаже своју стваралачку моћ, него да покаже могућност благодатног дејства човјечанске природе кад је непрестано сједињена с божанским природама Свете Тројице. Да човјек не згријеши, свака земаљска биљка за њега би имала благодатно својство вјечног здравља, а кријепљењем божанским благодатним плодовима Дрвета живота потврђивао би се печат вјечног живота и божанска благодатна мудрост непрестано би расла у сваком човјеку. Син Божји дошао је на Земљу да изврши вољу Бога Оца и многи га не примише, али доћи ће други да испуни своју вољу уз допуштење Божје и многи ће га примити. Имамо велики Божји дар, а то је бескрајна слобода воље, и за ког се господара одлучимо – тако ће нам бити и дато. Јер кроз ту бескрајну слободу поједини благодатни анђели и касније створени благодатни човјек свјесно хтједоше да постану независни од Бога, уједно желећи да задрже у себи то благодатно дејство (благодатну силу Божју) и преусмјере је у правцу који се противи Божјим законима благодатног добра. Усаглашавање добра (благодатног Божјег мира) са злом (немиром) – то је за здрав разум заиста незамисливо. Каква је разлика између Дрвета живота и Дрвета од живота? Упоредимо размјену божанских благодатних животворних плодова (добара) Свете Тројице са човјеком кроз Дрво живота и Дрво од живота: Дрво живота (Вјечни Свети Путир – Свети Животворни Олтар Божји). – Кроз Дрво живота вјечно се прожима благодатна животворна сила Господња, тј. Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом кроз божански плод овог Дрвета дарује нам своју вјечну благодатну енергетску животворност ако се истински сјединимо са Њим. Ко по милости Божјој добије ново право на кријепљење благодатним животворним плодовима Дрвета живота, имаће у себи непрестани благодатни животворни миомирисни укус вјечности. Дрво живота, искрено дочекује сваку истинску душу и нуди своје божанске миомирисне утјешне плодове. То нам сам Син Божји потврђује, да у Царству Божјем: На сред (благодатног) трга (Светог Града) његова и са обе стране (благодатне) реке (са водом живом обитава божанско) Дрво живота, које (кроз своју благодатну божанску енергију) рађа дванаест (благодатних) родова дајући сваког месеца свој (вјечни благодатни) род (као што је у почетку слично давало у благодатном Врту едемском Дрво од живота), и (благодатно духовно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради). И (кад уђемо у осми блажени дан) више неће бити никаквог проклетства (јер ту не обитава дрво од знања добра и зла), и престо Божји (Свете Тројице) и Јагњетов (Богочовјеков) биће у њему (у Дрвету живота). Гледаће (у њему Богочовјечанско) лице Његово (као што би га гледали Адам и Ева да се одлучише за Дрво од живота), и име Његово биће на (благодатним) челима њиховим. Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их (као у почетку) обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу), и цароваће (у својој вјечној свјетлости) у векове векова (Откр. 22, 2–5). – Говори онај који сведочи ово: „Да, доћи ћу (у)скоро (у својој вјечној слави и божанској свјетлосној сили великој)“. Амин, да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20)! С тим у вези, непрестаним обитавањем божанских животворних енергија Свете Тројице у једном тијелу, то тијело добија натприродну моћ благодатног прилагођавања (тј. трансформације). Када се, рецимо, тијело Господа Исуса Христа вазносило у Царство Благодати, имало је своју натприродну трансформацију – оно се кретало из природног, тј. ваздушног простора (И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше
×
×
  • Create New...