Претражи Живе Речи Утехе

Ko bude imao živaca da pročita ovo do kraja, pa ako se nađe u tekstu ili mu je materija jasna, udeli bratu neki savet, biću zahvalan. Slušam neki dan nekog Isusovca, kaže "pustinja" u duševnom smislu je kod čoveka velika nagrada, jer to znači da onda čovek tu pustinju oseća i pokušava da ju otkloni i pronađe smisao i veru. A unutrašnja previranja me uništiše. Odrastao sam u porodici 'neverujućih'. Ono, poslednjih 20 godina slava, pre toga čak ni to, ćale bio zakleti titoista. Nikada veronauka, jer je u mom kraju (na "Zapadu") nije bilo, uvek to neko srastanje folklora i pravoslavlja, kako to kanda ide kod naših ljudi. Što će reći - polazna tačka mi je sve pre nego idealna. Odrastao i školovao sam se u sekularnim ustanovama, nauka, humanistika, studirao takođe humanističke smerove, ceo moj etos i svetonazor je formiran kroz taj svet. Pa kao što rekoh, zbog “uslova odrastanja” razvih anksiozni poremećaj, u mladosti i depresiju, lečio se od nje, zlo, ne ponovilo se. Posao, porodica, ide. Duša nikad punija zbog klinca (ima vas Bogu hvala koji razumete tu radost), a meni se mota po glavi pitanje, a šta posle? Lako je biti sada formalista, lako je brinuti samo o tehničkoj strani života od jutra do večeri, gledajući da dete ima sve što treba, kako mogućnost sopstvenog razvoja, kako normalan odgoj. Ali, šta posle? Dete ode jednog dana. Tad ćemo, Bože zdravlje, polako zalaziti u jesen života. Šta onda? U čemu ćemo pronaći smisao, kada nas već ionako brz život počne preticati i sa leve i sa desne. Kada bagavi više nećemo moći da ispratimo miris mladosti. Kada, ostvareni, nemamo više da težimo nikakvom napretku, boljitku? Gospođa je neverujuća, neće da se venča u crkvi odnosno ne dopušta veliku mogućnost da se to desi, jer u tome smisla ne vidi (iako je, nominalno, “naša”). Ako bude, biće da udovolji meni, kaže. Nije antiteista, samo bi joj se činilo licemerno to činiti. Dopušta mogućnost da se dete krsti, više da udovolji roditeljima, koji, opet, ne veruju, ali kako da dete bude nekršteno, pobogu! Nedeljom se tradicionalno porodično doručkuje, ne ide u crkvu. A kakv sam to pravoslavac bez liturgije? Praznici nisu problem, oni su noću. A nedeljom ima štošta “pametnije” da se odradi. I na sve to nemam zamerke, prosto, to nije dugi niz godina bio deo moje rutine. Sad kad smo zajednica, uzurpiram ju stvarima koje u mladosti nisam činio. Onda sam život. Odgajan sam na prirodnjačko-humanističkim školama. I čitam diskusije ovde već mesecima. U kakve dubine se zalazi za evolucijom, sa osnovnim postulatima nauke … meni je ponekad naporno, jer se ne osećam na ‘pravoj’ strani. A znate kako je sa dokazima, primamljivi su… Pa onda kao neki izlaz čitam knjige, teološke, a onda bum - u istoj piše neki Grk, profesor pravoslavne teologije u Gracu - nema teoretisanja bato, ili živiš sve postulate vere u sekularnom društvu i time ga menjaš i živiš veru, ili jednostavno nisi to što treba da budeš. I onda jednostavno nisam to što trebam da budem. Pa mi onda bude teret, jer nisam onakav kako mi izgleda da bi trebalo da budem. Ustanem ujutru, pomolim se za zdravlje bližnjih, sredim se za posao, sredim dete, vodim u vrtić, pokupim kad završim s poslom, idemo na igralište, okupam ga, gospođa nahrani, uspavam, posle toga još sat vremena posredimo po kući stvari, nabrzaka jedna serija ili malo knjige, legam u krevet, prekrstim se i zaspim. Kratka molitva ujutru, prekrstim se pred spavanje, i to je to od moje vere. Tanko. Super mi isto da pustim malo vatopedsku bratiju na slušalice, ali ne mogu to po kući da puštam kao muziku za razonodu, jer ona to nije. Tad ide neki džez, amerikana, kantri. Volim kvalitetnu literaturu, pa makar ista bila otvoreno bezbožna. Pa tehnologija, pa brz život, pa teško sve to postići i ovako, a kamoli da verujem kako dolikuje. A ne želim da robujem ovom trubokapitalizmu i orgijanju u hedonističkoj trci. U svemu treba uživati i praviti rituale. Gledaj kako kuvaš čaj, pazi temperaturu, uzmi ovu kremu, ona previše suši kožu, brijanje je hobi - kupi 5 brijača, ne taj afteršejv, ali ova govedina stvarno ne valja, kupi Kobe, H&M, DM, DSANČĆŠĐ, iz svega, iz svake jebene biološke potrebe treba napraviti užitak i ritual. Rezultat: novčanik prazan a da nisam kupio ništa infrastrukturno. Katastrofa. Sekularni, t.j. “realan” život istiskuje potrebu za Bogom, polako, ali sigurno. To je rat u kojem planira pobediti. A time traži bogoslovlje svoje mesto pod suncem, jer mi se čini da su ljudi svoje odabrali. I živa crkva nestaje. A mi čitamo debate o tome kako je tehnički Bog stvorio svet. Ne znam kako se okrenuti i kako ostati principijelan. Jer mi se sve više čini da u hrišćanskom životu doslednost znači i perfekciju. A grize me jer ne mogu da je ispratim jer mi je karakter, svetonazor i vrednostni kompleks urođen od malena “neplodno tlo”, ili drugačije - pošto nisam odrastao u okolini gde je pravoslavlje deo predanja, teško ga primenim i “primim prirodno”. Jedino mi ostaje da okrenem koju stranicu jevanđelja i Šmemana i vičem slava Bogu ko pomahnitao. A postajem sve više i više ljuštura čoveka. Nekada mi je tu prazninu punila umetnost, ista me retko dodirne u poslednje vreme na način kao nekad. I onda mislim, ma, biće kako bude. Nastavim život bez Boga. I deklarativno zatvrdim da mi ne treba Bog. A onda vidim milinu atonskih manastira, božanstvenu ikonu, mediteransko šipražje i osećam se potpunijim. Vernik sam bez posta, bez pričešća, bez liturgije. I osećam licemerje. A nemam uslova da to promenim a da ne zagorčam život i sebi i svojoj porodici.

Već šest godina idem na psihoterapiju. Malo-malo pa mi glava proključa u naletima prevelikih obaveza, glomazne taštine ili duboke praznine, pa mi je potrebno, s vremena na vreme, da me neko treći, racionalniji i stručniji pridrži za ruku i da mi kaže kako je zapravo sve u redu, da sam malčice više razmišljao, da sam sve to samo uvrteo i da će sve to nekako na kraju proći. I uglavnom sve to tako bude. Svaki živac se vrati u svoje ležište. Svaki anksiozni impuls se primiri. Svaka depresivna epizoda pobegne u svoju pećinu. Na kraju se sve nedaće, muke i problemi prebrode, reše i prebace preko glave, pa se nastavi dalje. Ali, sve je to tako bajkovito i impresivno kada se iz ove pozicije piše i čitucka. Međutim, ponavljam, pre šest godina sam shvatio da mi je bila potrebna pomoć. U totalnom crnilu i rasulu, mlađani autor je posmatrao ovaj svet kroz oči klinca kome su svi drugi bili krivi i odgovorni što mu je život takav kakav je.

Vučić: Mislim da sam pravi čovek za rešavanje pitanja Kosova FoNet 31.07.2017. 13:35 >13:360 Izvor: Tanjug / Dragan Kujundžić Želim da Srbija krene novim putem i da otvoreno i pošteno razgovaramo o rešenju za Kosovo, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u intervjuu švajcarskom dnevniku Blik. Lako je reći idi i bori se za Kosovo, ali to nas je uvek vodilo u rat, ukazao je Vučić, ističući da on želi da ide novim putem za Srbiju. "Želim otvorene razgovore o rešenju za Kosovo, čak i ako Srbi za to još nisu spremni. Neću se predati, jer će ta debata imati dobar efekat za sve nas, bilo da postignemo dobar rezultat ili ne", naglasio je Vučić. On smatra da bi do neuspeha došlo ako nijedna strana ne bi bila voljna nešto da izgubi, jer bi se tada sukob nastavio u nedogled i nanosio bi štetu obema stranama. "Verujem da sam pravi čovek za ovaj posao, jer sam bio najmlađi poslanik, najmlađi ministar i premijer, sada sam i najmlađi predsednik i više nemam ličnih ambicija", istakao je Vučić. On je napomenuo da se o ustupcima ne govori javno, ali je predočio da je srpska strana spremna da nađe kompromis i postigne napredak. "Sukob će se na kraju rešiti i bilo bi bolje da to bude sada, a ne kroz 100 godina", poručio je Vučić. On je rekao da se mora postići da Srbi i Albanci žive u miru i prijateljstvu, kao što to rade u Švajcarskoj. Vučić je rekao da postoje dva razloga zašto Brisel ne može da definiše vremenski okvir za prijem Srbije u Evropsku uniju i precizirao da su to sukob oko Kosova i odnosi sa Rusijom. On je ocenio i da postoji problem sa pravosuđem, zbog neefikasnosti, a ne nedostatka nezavisnosti. "Odavno smo doneli odluku koja nas vodi u EU, ali još nismo članica i moj posao je da održavam najbolje moguće odnose sa Rusijom", zaključio je Vučić. http://rs.n1info.com/a287568/Vesti/Vesti/Vucic-Mislim-da-sam-pravi-covek-za-resavanje-pitanja-Kosova.html

Foto: Public domain / Wikipedia Američki Vrhovni sud stao je na stranu pekara iz Kolorada, Džeka Filipsa, koji je - iz svojih verskih razloga - odbio da napravi svadbenu tortu paru homoseksualaca. Sudsko veće je saopštilo da je Komisija za građanska prava Kolorada prekršila odredbu Ustava o zaštiti verskih sloboda time što je optužila Filipsa, prenosi Rojters. Komisija je prethodno saopštila da je Filips, odbijanjem porudžbine gej para Dejvida Malinsa i Čarlija Krega 2012. godine, prekršio zakon Kolorada o borbi protiv diskriminacije, koji zabranjuje preduzećima da odbiju uslugu na osnovu verske pripadnosti, seksualne orijentacije ili bračnog statusa. Prilikom glasanja o odluci sudskog veća u korist Filipsa, sedam članova je bilo za, dok su dva bila protiv, napominje britanska agencija. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/verska-uverenja-vrhovni-sud-sad-stao-na-stranu-pekara-koji-je-odbio-da-pravi-tortu/w61l02b

Sećate li se druga Raje iz filma "Tito i ja"? Verujte da u najnovijem ZAIRU (za neupućene: "Zakon akcije i reakcije", a evo i linka - http://www.modli.rs/zair/zair2017/Zair_2017.html) ima mnogo važnijih i životnijih tema, no ipak stavljam naglasak na "početak pre početka" emisije i onaj deo priče koji se odnosi na druga Gaju, čoveka koji je nekada davno vodio pionire na pohode "Po Titovom rodnom kraju". U filmu Gorana Markovića to je imaginarni lik po imenu "drug Raja", a u stvarnom životu... Ali, bolje da krenem od početka, od Kulina Bana i mog prvog razreda osnovne. Prvi razred protekao je u vidu ružnog sna. Sećam se samo dvorišta zemunske osnovne škole u ono vreme znane kao “Majka Jugovića” i mučnog iskustva kad me je zbog neke moje male bestidnosti školska spremačica na velikom odmoru naružila pred gomilom zabezeknute dece. Nisam više smeo da joj pogledam u oči. Laknulo mi je kada sam sledeće godine osvanuo u školi koja se tada zvala “Goce Delčev”. U osvit demokratije, kada su svi nesrpski narodni heroji infiltrirani u nazive domaćih ustanova proglašeni personama non grata, Goce Delčev je postao Majka Jugovića, a nekadašnja Majka Jugovića Srednja tehnička škola bez imena. Dobro mi je išlo u “Goce Delčevu”. Toliko dobro da sam kao najbolji đak u šestom razredu odabran da sa još pedesetak isto takvih štrebera iz isto toliko drugih škola odem na tradicionalni pohod “Po Titovom rodnom kraju”, dakle Zagorju, potom u Belom dvoru vidim Tita uživo, pa mu čak u ime pionira Srbije i govor održim, e da bih se nakon toga među svoje u školi vratio ovenčan neviđenom slavom. Razume se, i peticama zacementiranim do kraja osmog razreda! Ne verujete? Čemu onda služe ove fotografije koje su nam pre samo 57 godina razdelili ljubazni fotoreporteri "Borbe"? Predvodnik pomenutog pohoda bio je drug Gaja. U filmu Gorana Markovića “Tito i ja” zove se drug Raja. Drug Gaja, to jest Radomir Gajić, legendarni vaspitač, pedagog i upravnik Doma pionira Beograda i Pionirskog grada u Košutnjaku tokom druge polovine prošlog veka, ispraćen je na onaj svet s poštovanjem svih koji su ga znali. Drug Raja u Goranovom filmu se obesio. Zoran MODLI FB