Search the Community

“ИН МЕМОРИАМ: МИЛАН МИЋИЋ ТАЛИЈАН, БОГДАН ДЕКИЋ, ЧЕДОМИР ИЛИЈЕВСКИ, 21.12.2002.-21.12.2018. ДАНАС СЕ НАВРШАВА 16 ГОДИНА ОД ПОГИБИЈЕ МОЈИХ КОЛЕГА! ХЕЛИКОПТЕРСКИ УДЕС У ВРЧИНУ - Чедо! Куцни горивомере! Видиш да су се залепили на нулу! - прекиде интерфонску тишину пилот Милан Мићић Талијан. Летач-механичар Чедо Илијевски изврши наредбу. Куцну прстима по инструментима за показивање количине горива. Казаљке остадоше приковане на нулу. - Показују да нема горива! Немогуће! Опет лажу, мајку му! - рече Илијевски. - Сипао сам шест канти по двадесет и пет литара! А било је у резервоарима око четирсто литара! - настави летач-механичар. - У ваздуху смо укупно четердесет минута! - јави се копилот Богдан Декић. - Близу смо Бубањ Потока! По џи-пи-есу још тринесет кило-метара! - Значи, Деки, треба нам још 50 литара! Чедијев, ниси ваљда на кашичицу сипао! - нашали се Талијан окрећући се према летачу-механичару. Затим баци поглед кроз ветробран. Закаснили су, помисли у себи. Ухватио их је мрак. Било је то против свих правила. Није волео да крши правила летења. Хеликоптер Ми-2 није био опремљен за ноћно летење... Мисли навреше... У овом „најамничком послу“, често је морао гутати кнедле и прелазити преко неких поступака којима су други били склони. Нажалост ти “други“ су се питали. Били су власници хеликоптера. Њихово једино мерило био је новац. То је често било важније и од безбедности летења. Они о томе нису водили рачуна. Морао је слушати ироничне примедбе својих путника и послодаваца. Примедбе на рачун стручности и храбрости. Они су њему причали о стручности! А тек о храбрости! Јавише се слике из казамата у сплитској Лори. Четири месеца усташке тортуре. Надљудских напора да се преживи. Па опет није поклекао. Летови у ЈНА. Много критичних ситуација али срећом без последица. По ко зна који пут сети се 23. априла 1992.године. Хеликоптерска деблокада касарне у Чапљини. Осам „његових“ хеликоптера је спасило 170 војника. Он уместо у „осмици“, у усташком логору. И то баш тада. Жалио је годинама због тога. Судбина или шта ли је? Волео је да лети. Морао је због тога и да трпи. Пензија војног пилота није могла покрити трошкове пристојног живота у Београду. Трпео је за неку „цркавицу“ која је често била понижавајућа. Супруга Слађана није радила. Син Душан је био још школарац. Професија пилота била је у доброј мери деградирана. Главни допринос томе дао је велики одлив овог кадра из војске. Преверемене пензије Демократски изум за смањење војске ради додворавања Западу. Мала је била понуда летачког посла на овим просторима, а велика потражња. Многи, као и он, нису могли без летења. Адреналинска овисност била је велика. То су многи послодавци знали и бесрамно су то користили при плаћању. И вечерас су остали непланирано дуже у Свилајнцу. Опет туђом кривицом. Оријентацију су им олакшавале осветљене змијолике траке ауто-пута Београд-Ниш. По његовом прорачуну требало је само да „прескоче“ брдашце код Врчина и испред њих ће се указати ауто-пијаца Бубањ Поток. Ту им је одредиште. Из размишљања га тргну прасак елисе у ваздуху. Био му је познат тај звук. Мотори стадоше. Висиномери су показивали висину двеста метара. Хитро спусти ручицу „колектива“ надоле до упора и одвоји моторе од ротора. Одврну корекцију на „колективној палици“ и све то пропрати давањем леве ноге. Овим радњама и поступцима преведе хеликоптер у ауторотацију. Циљ му је био да управљајући брзином понирања контролише лет, тј. понирање. Радио је ово успешно више пута током обуке у летачкој каријери. Једино га је забрињавало што је мрак, и што немају видљив контакт са земљом. Хеликоптер је губио висину. Понирао је али под контролом. Надао се да неће закачити жице далековода или не дај боже неку шуму. Богдан укључи рефелектор. Сину светлост. Али ко за инат, били су баш изнад шуме. Понирали су право на њу. Дизањем „колективне палице“ и давањем ноге промени број обртаја ротора и нападни угао елисе. Овим маневром покуша „превући“ летилицу што даље изнад шуме. Крајичком ока угледа Чеду како напушта седиште. По удару хладног ваздуха осети отварање бочних врата. Чедо ће искочити, помисли. У том тренутку хеликоптер се затресе. Нагну се на Декићеву страну. И тада поче... Ударају гране. Ударају са свих страна. Надјачава их ломљавина стакла, метала и дрвета. И траје читаву вечност... И чу се један крик. А затим још један... ...И смртна тишина обузе све! Љутомир Рундић Ljutomir Rundić Romanijski Из књиге "ДОСАЊАНО НЕБО" други део” Zima počinje onoga dana kada piloti postanu “vlasništvom” nabeđenih gazda, a ne Države! Kada njihove nove Gazde, u svom osionom besu, zaslepljeni novcem i slavom, pilote počinju tretirati jednostavno kao šofere, kočijaše, a letenje, visokorizičnu veštinu-profesiju izmeste iz sfere Pravila i Propisa, i prepuste je slučajnosti. A slučajnost, k’o slučajnost, poigrava se malo dok jednoga dana ne pokaže svojom krvavom šapom da u LETENJU NEMA SLUČAJNOSTI!!! “Minić je pilotirao helikopterom 'gazela SA-341', vlasništvo 'Proizvodnje Mile Dragić'. Rano ujutro je poleteo iz Zrenjanina, a na Svetom Stefanu je primio tri putnika Van der Kruiza de Vazijera, Vitenberga i njihovog prevodioca Veru Cvijetić-Boazje. Po sletanju na Žabljak, Cvijetićeva je svoje mesto ustupila Kujundžiću da bi strancima pokazao okolinu jer su pokazali interesovanje za investiranje. Na oko dva i po kilometra od planinskog doma u Sušici, letilica se srušila u kanjon istoimene reke, dubok oko 800 metara. Uzrok pada letilice je to što je donjim skijama zakačila žice dalekovoda. Na mesto nesreće odmah su stigle spasilačke ekipe. Zbog nepristupačnosti terena, nisu mogle da helikopterom dođu do olupine letilice oko koje su bila tela pilota i putnika. Spasioci, da bi izvukli tela poginulih, spuštali su se pešice niz vrlet do olupine. Posle nekoliko sati spasioci su izvukli tela stradalih, koja su prebačena u Podgoricu, gde ih je identifikovala Vera Cvijetić-Boazje, koja je rodom iz Kotora a stalno nastanjena u Briselu.” (BLIC 28.09.2005.) Tako se, jednoga jutra, mamuran od slave i neznanja, kao Gazda probudio i Bratislav Gašić. I Država-gazda pretvorila se u Gazdu-državu! Slava svim žrtvama Zime.

Hrvati i turizam SVAKOG ljeta Hrvatsku posjete hiljade turista iz brojnih zemalja, a tako će biti i ove godine. Iznajmljivači apartmana već unaprijed znaju što ih čeka kad vide da im je na vratima Nijemac, Poljak, Englez ili Hercegovac. Neki će to nazvati predrasudama, a neki čistom istinom. Književnica Dada Batinić na Facebooku je opisala kakva iskustva domaći imaju s turistima iz raznih država. Talijani te uvik pitaju govoriš li engleski, ali tvoj odgovor, ma kakav bio, ne razume jer engleski ne pričaju. Rečenica "Spik ingliš?" u njih se prenosi s koljena na koljeno i za nju su svi čuli. Vuču se po kući ka slina po maramici i uvik in svašta triba, obično ono što u sebe doma nemaju. Svi sve pitaju uglas i isprid tebe se posvade prije negoli odgovoriš. Kad odu, taj apartman više ne moreš nikome iznajmit jer ga triba piturat, deratizirat, a najbolje-spalit! Fale ti cijevi od vode, fali ti pepeljara...fali ti i živaca da o Talijanima uopće pišeš. Bosanci, meni najmiliji gosti, uvik u autu dovedu makar osobu više negoli auto more primit. Kako priđu granicu, nije jasno. Čin parkiraju, ispadaju vanka s osmijehon, ko da nisu putovali 5, 6, 7, 8 sati po najvećoj vrućini. Puten, kažu, stali u Jablanicu, donili ti malo pečenoga, pa u Blagaj, donili ti urmašicu, a u Metkoviću kupili marmeladu od nektarina, mislili ponit kući, ali in se sviđaš pa ti dali i to. Grle te i ljube iako se prvi put vidite. Rezervirali su apartman na sedan dana, a lovu potrošili drugi dan ujutro. Nesritni i nikakvi spremaju se kući, povest će i rođaka nazad, trevili ga jutros na plaži, doša samo na dan. Kako su ti se uvukli pod kožu, daš in pet dana gratis. Rođaku također. Oni plaču od sriće, ti jecaš. Pitaju te šta ti je, ne znaš ni sam. Otad ste najboji prijateji pa zimi, dakako, ideš u njih. Više spize izideš u tih sedan dana negoli u sebe cilu godinu. Kad se vratiš doma oni te svako malo pitaju kako si, a ti njih samo kad in misliš doć u goste. Kad o njima pričaš svome društvu, spominješ ih ka čimavice koje ti liti navrnu pa ne moš zaradit, a kad oni svojima govore o tebi, svaki njiov prijatej misli kako si super pa te zafrendava na fejsbuku. Zaključiš da si ograničen dalmatinskin mentaliteton i gadiš se sam sebi u periodu od 1.10. do 1.6. Taman i da si dobijo na lotu, prošapćeš jupi Ako je Švabo reka da će doć u subotu u 10.00 more bit autocesta zatvorena zbog bure, more mu umrit mater, ali njega eto u 10:00:00. Prema njima se ophodiš ka i oni prema tebi, službeno, ko da si doša u općinu sređivat papire. Gledate se malo ladno, malo s nerazumijevanjen, ti strepiš jel ti išta fali, a njima smeta i da ih pitaš kako su. Nakon toga ih više ne vidiš i ne čuješ. Pari da ih nema, ne troše ni vodu ni struju, jedino što svaki dan na konop obise novi šugaman. Ti poštuješ kućni red zbog njih, televiziju slušaš na 20, a ćaći zapritiš da ćeš ga ostavit u staračkome pojača li na 30. Mobitel ti ne zvoni nego drće, a taman i da si dobijo na lotu, prošapćeš jupi. Kad odu, daješ stan samo Amerikancima da se izbalansiraju energije. Amerikanci non-stop laprdaju i zvizneš na živce još na kolodvoru. Nijedne rečenice u njih nema bez najmanje dvi podštapalice i jasno ti je zašto naš čovik uspije u stranome svitu. Za Hrvatsku su prvi put čuli igrajući društvenu igru. Skupilo se njih šest pa jedan nabojo na zemljopisnoj karti di će društvo ove godine prije fakulteta. Prst mu zavatijo i susjedne zemlje no, za razliku od BiH i Srbije, Krejša je na moru. Za Neum isto nikad nisu čuli. U avionu su izguglali sve o našoj povijesti od stoljeća sedmog naovamo, vidili pošto su nan kurve i spiza i čude se da znamo šta je wi-fi. Potraš ih prije negoli ste došli do apartmana. Englezima sve naplati unaprijed jer završe u bolnici Poljaci nisu sigurni je li Makarska grad u koji su naumili ić, niti znaju kako su do tebe došli. Pitaju te svašta, ne čuju ništa. Pitaju more li se na planinu i kad je najboje ić. Rečeš da je najboje prije sunca, nikako u podne, odu u podne. Rečeš da je dućan pedeset metara livo, odu desno do izlaza iz grada. Pitaju te di je nudistička plaža, neće se tamo kupat nego da ne bi zabunon na nju nabasali. Uputiš ih nistrmo, javna plaža in je 5 minuta od kuće. Kad se vrate, pokazuju ti slike koza i pripoznaš među kozama Andriju Bakujina koji živi u Velikome brdu, deset kilometara odavde. Svaki put kad ih pogledaš glupavo se smješkaju i u sebi misliš da su tribali odsjest u kakvome centru za skrb. Porazbijaju ti pola inventara, optuže te da in prpaš po stvarima jer ne mogu nać svoj otvarač za konzerve. Zaštopaju perilicu za suđe jer teču skupa sa manistron gurnu unutra. Kad odu, malo razmišljaš o Hitleru. Englezima je sve ekselent, osin šta prezirno komentiraju ono što vide i dotaknu. Srdela je odlična, ali zar nemate fish and chips? S mladima je lakše, čuli su za Dubrovnik i Zrće pa in objasniš da si ti između. Odma će sutra tamo ili vamo, zavisno od autobusnih linija. Moraš in sve naplatit unaprid jer loču, padnu s balkona istu večer i naredne dane provedu u bolnici. Odeš jednon u posjet, poneseš kilo limuna i litar soka, Englez je još u komi, vratiš sve doma. Potrošio si, ali nije ti žaj. Francuzi zapisuju na šta će se žalit ne bi li dobili povrat novca Australci ti plate deset dana, ali kako prvu večer svrate u pivnicu tako ih narednih devet dana više ne vidiš. Dođu doma tek deseti dan, u istoj majci i istin gaćama u kojima su ih vidio i prvi dan. Panično traže pasoš, kasne na avion. Ljube ti i grle mater, itaju se na susidu s kojon ne govoriš, vidili je da zaliva isprid kuće. Dovikuju se sa prolaznicima, mašu svima. Mašeš skupa sa susjedon (profesionalci ste), a kad zamaknu za prvu okuku, njoj jebeš mater i popiješ malo vode s cukron da te ne kolpa. Za Australce se ne triba sekirat da neće stić na avion jer se još nije dogodilo da oni nemaju sriće. Uvik se potrefi da je gužva oko ukrcaja pa kasnili tri sata ili tri dana uvik stignu na vrime. Francuzi, čin su došli, zapisuju na šta će se žalit ne bi li dobili povrat novca. Odma se pogodiš da in vratiš 100 eura samo da te ne gnjave za svaku sitnicu. Za njiove pare iznajmiš apartman u tete i vratiš se kad oni odu. Česi ubace stvari u stan, nameče ceradu na auto i nema šanse da će sist za volan do kraja odmora, iako obilaze cilu Rivijeru. Znaju svaku samoposlugu u gradu, upoznati su sa besplatnin zbivanjima, kulturnin znamenitostima, bauljaju po plaži i planini....Tek kad su sve izvižitali sidnu popit kriglu pive. Ko što Čehinja voli pokazat sise, tako Čeh voli pokazat drob. Ko što se Čehinja, koristeći razvedenost obale, kriomice kresne s našin spasiocen na plaži, tako Čeh kriomice loče pivu, izgovarajući se da mora u kafić na zahod. U muškaraca i dalje dobro kotira "fudbalerka", a ženske se strižu nakratko i to tako da ne znaš jel je ostriglo ili počupalo. Da se ne misle oće li izgorit ili neće, sprže se odma prvi dan pa se među svojima fale ko je crveniji. Žaj ti je kad odu jer su razdragani i nema u njima zla. Njiova ćer ti se ionako oženi za rođaka, viđat ćete se. Motri na djecu ka bejvoć iako ne zna plivat. Hercegovac ne rezrvira ništa jer je još za vrime rata kupijo stan u Makarskoj. Kako nije od vele odanja, gleda kako bi dotra prva dva kola od mercedesa u plićak. Kad izađe iz auta sidne u najbliži kafić i pije tri deca dok žena iskrcava sve iz gepeka. Ona ita peraje, maske, dicu, suncobrane, rukavice... Polak toga dica odma meću na sebe. Kad su dica u moru, mater in sidi pod suncobranon i motri na njih ka bejvoć iako ne zna plivat. Dica deranjen nadjačavaju jet-ski egzibicije i cila plaža gleda šta ta dicu mogu. A mogu slijedeće: začepit nos rukon i stisnit usta da poplave, pa taknit glavon more. Tako nekih stotinjak puta, ali s istin žaron i povicima. Jedini način da se njih riješiš je da zovneš "pauka". Austrijanac, ka i Slovenac, ako i dođe, dođe na bicikli ili makar s auton koje vuče pet šest bicikli na krovu. Ne iđe na more nego ga vidiš na po staze kad odeš na planinu kopat kunpire. Voziš golfa tricu TDI i do vrha "Sv. Jure" je mrtva trka. Pokušavaš ga izgurat sa staze ali digne biciklu na zadnje kolo i ruvinaš auto o kamen. Dođe na vrh prvi, a od polak litra vode koje ima sa sobon, ostalo mu četiri deca. Daje tebi jer ti u autu ne radi klima. P.S. Svaka sličnost sa stvarnin osobama je slučajna. Moguće je npr. da Hercegovac nema stan nego kuću...itd. 6yka.com