Претражи Живе Речи Утехе

Iako su iskušenja velika i narodi stradaju, nas niko ne sprečava da živimo u duhu zajedništva i radosti. Kreativan rad i konstruktivan život u Crkvi je potreba današnjeg čoveka a ne da čita bljuvotine svaki dan. Razmislimo o tome, svako u svojoj zajednici. Primer mladog i novog episkopa Grčke Crkve Simeona Ftiotidijskog!

Kako vam se dopada novi note 10 i note 10+? Vredi li toliko para? Vredi li preći na primer sa s10+ na note?

Status novinara Nebojše Vučinića na FB. Видех на твитеру интересантну причу о реконструкцији Голубачке тврђаве, коју је поделио 51N154 @temerinski - па је преносим онако како је он написао: Тврђава није реконструисана према пројекту, него је ДЕВАСТИРАНА, а сви подаци заувек УНИШТЕНИ. Пројекат је подразумевао санацију и заштиту свих зидова и кула, са уређењем за прихват посетилаца. Посао је водила Аустријска развојна агенција која је муљала са надзором и извођачем. Надзор је био Сафеге доо, а извођач Орнамент Инвестинжењеринг доо, молерско предузеће из Београда, који је посао добило дампинг ценом. Тако раде и на другим местима. Надувавањем количина је посао који је уговорен на 1.700.000 евра, нарастао вишеструко, сада помињу 8 милиона. Аутор је била Марија Јовин, која се од почетка бунила против фушераја и промене материјала - радили су са забрањеним цементом. Био сам одређен да будем конзерваторски надзор испред РззскБеоград и нисам дозвољавао да мењају пројекат и мерио сам количине урађеног посла. Онда су из Аустријске развојне агенције дошли у Републички завод за заштиту споменика културе и тражили да будем смењен као конзерваторски надзор. То се и десило - директорка Мирјана Андрић ме је сменила и поставила друге људе, који су одмах одобрили коришћење цемента... Почели су и да мењају цртеже и предмер радова тако што су увећавали количине. Пројекат који је подразумевао потпуну заштиту оригиналних зидова и свих фаза градње крововима и надзиђивањем остатака зидова до пуне висине, драстично је промењен. Кровови су урађени на само 4 куле. А највећа ШТЕТА је урађена обијањем свих средњовековних спојница на зидовима и кулама и поновним фуговањем. Тиме су ОБРИСАНЕ све фазе и зидови уједначени. Историја тврђаве је нестала. Извођач је сам копао по кулама, нашао хиљаде средњовековних стрелица и делова оклопа... ... што је продавао по пијацама у околини, о чему су новине писале http://www.novosti.rs/…/aktuelno.293.html:588212-U-Kuli-na-… ... Највећа штета је направљена Деспотовој палати. Да би избегли извођење инсталација (које су уговорене за 50% цене, а извођач се није ни појавио у уговорном року) затрпали су сутерен палате Сутерен палате, који је имао степенице уклесане у стени и димњаке за огњишта која су грејала приземље (подно грејање!) је затрпан шутом и избетонирана је бетонска плоча преко! Очувана половина палате је покривена кровом, а друга половина ЗАСТАКЉЕНА Образложење застакљивања је захтев пензионисаног филолога из Голупца да се БОЉЕ ОСВЕТЛИ ПРОСТОР. То је реализовано јер представљала накнадни рад. До своје смене сам могао да пратим дешавања и доказао сам да је исплаћено 30% новца и урађено 3% посла. Резултат рада је пробијен рок за две године и вишеструко увећана цена, а изведено је око 60% радова. Зашто? Да ли извлачење европске донације завређује уништавање средњовековног наслеђа? Када је мин. Љајић договорио првих додатних 800.000 евра, лепо је рекао да је то само... ЕДИТ: Грешка - рок је пробијен не за две него за ТРИ годне. Радови су почели у септембру 2014. и рок за тврђаву је био април 2016, а завршена је у априлу 2019. године и то око 50%, јер нема кровова, није реконструисано и покривено још 5 објеката (стражаре, "кантина", оставе)... ... за 240 дана рада, од чега ће 560.000 ићи на радове на тврђави, а 240.000 на "администрирање пројекта". Исплати се пробити рок за три године, ако зарађујеш 1000 Е дневно. Већ на првом састанку, 2014, је стручни надзор рекао да тврђава нече бити готова јер нема довољно пара! Чак је и председник општине у почетку негодовао и писао писма свом председнику странке, да је у Голупцу на делу грађевинска мафија, али без успеха... Највећа штета је нанета тврђави, а одмах затим и ЖРззскБеоград , где је писмо са печатом аустријске амбасаде сменило конз. надзор Како је то рекла ауторка: Радови на тврђави су "резултат погубног коруптивног утицаја грађевинске мафије, којим се гази стручни и професионални однос према споменику". РззскБеоград није хтео да достави цртеже којима мења њен пројекат и количине http://www.temerinski.com/golubac-pre…/golubac-prepiska.html … Ни Скупштина предузећа "Голубачки град", ни Минитстарство тргповине и туризма нису хтели да реагују на сва упозорења и документа која сам презентовао. Чак сам због тога смењен и из Скупштине. Трећа штета је да неће више бити основано ни једно такво предузеће за управљање... ... културном баштином. И боље је тако, бар док не научимо да контролишемо токове новца. Ја више немам никакву илузију чему служе донације, јер уместо да смо на прави начин заштитили и презентовали Голубац, да смо снимали филм о обнови, усрали смо мотку. Više o rečenom, na portalu: http://www.temerinski.com/

Oduvijek sam htio da shvatim zašto velika većina ljudi pridaje pažnju astrologiji i ko je uopšte izmislio te znakove i njihove karakteristike kao i to šta obrazovaniji, učeniji i pronicljiviji ljudi misle o svemu tome. Ps: Novi sam kolač i sve vas poz

Svetozar Cvetković Foto: Milan Ilić / Noizz.rs Glumac Svetozar Cvetković se uvek borio za promene u društvu u kome živi, ali je na kraju odustao. Kako je u intervjuu za NIN otkrio, mnogo toga se promenilo nakon bombardovanja 1999. godine u njegovom pogledu na svet. Na početku razgovora s Oljom Bećković, Cvetković je rekao da se oseća O.K. Objasnio je to tako što je vremenom naučio da prepliva na obalu sa koje može da posmatra, a da se više ne involvira u ono što bi ga poremetilo. Kaže da više nema ni želju, ni osećanje da ima pravo da svojim stavovima utiče na mišljenje javnog mnjenja. - Moje odustajanje ne znači da je mene sada baš briga gde živim. Sećam se vremena kada je Leka(Branislav Lečić ) na Terazijskoj česmi proveo 7 dana i noći trošeći svoje grlo i svoje emocije, a kada na to pogledamo sa razdaljinom od nekoliko decenija, vidimo da je bilo iluzorno. Kao što su bili iluzorni protesti ispred B92 pre tri godine i svi drugi do dana današnjeg. Mehanizam isuviše dobro funkcioniše da bi više mogao da ga poremeti bilo koji protest s bilo kojim brojem ljudi. Globalni plan stvarnosti u kojoj živimo me svakodnevno demantuje da je moguće bilo šta promeniti - objašnjava Cvetković. "Pogled mi se suzio na jedino bitno" U jednom trenutku Bećković ga vraća na početak razgovora i pominje reči Miše Radivojevića, koji je bio spreman da izgovori da se oseća krivim i odgovornim za ono što su oni kao generacija svojoj deci priredili i ostavili. Pita ga da li mu pada na pamet da u tom smislu nema pravo na odustajanje od javne pobune ? - Kada je 1999. pala prva bomba moja ćerka Dea je imala 7 godina. Gledao sam dnevnik, čule su se sirene ne samo na Novom Beogradu gde smo živeli, nego i sa televizora. Spikerku je počeo da obliva znoj, čuje sirene, a čita nešto što nema veze sa tim, onda joj unose najnoviju vest, počinje da je iščitava - „Upravo je počelo ,....“. U tom trenutku se moj pogled koji je minut ranije obuhvatao celu sobu suzio samo na moje dete i ništa drugo više nisam video. Tada sam prvi put doživeo to sužavanje na jedino bitno, na budućnost svoje dece. Posle toga su u raznim oblicima različite bombe nastavile da padaju po mojoj glavi, ali je moj vidik zauvek ostao sužen na moju porodicu i najbliže ljude oko mene. Pre dve godine sam radio film u Maroku, većina ekipe je bila iz Belgije, pričali smo o odnosu roditelja i dece. Kada sam im kazao da gotovo da ne prođe dan a da ne odem kod svojih roditelja, oni su me gledali potpuno belo, a Belgijanac mi je rekao da se viđa sa svojim roditeljima za Božić, Novu godinu i eventualno ako je nekome od njih rođendan, znači tri puta godišnje. Moguće je da se sužavanje mog vidokruga na najličniji krug može nazvati sebičnim, ali ja sam odustao od ideje da opšta situacija može da se promeni mojom aktivnošću. Šolja mleka koju smo stavili na neku ringlu je prekipela. Kada mleko zagori ono je zagorelo, koliko god pokušavali da ga zašećerimo, to se neće promeniti. Ja više nemam stomak da pijem zaslađeno zagorelo mleko - kaže Cvetković. Svetozar Cvetković Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs Na pitanje šta je u njemu prekipelo, odgovara da je to što ne živimo normalno. - Mi živimo u iluziji, pa i ovo što nas dvoje sedimo u kafani koja izgleda kao negde u svetu, sve je to iluzija. Mi svi svesno ili nesvesno podržavamo tu iluziju. Nigde danas u svetu ne cvetaju ruže, svuda postoji neki mehanizam po kome neke vlade padaju, dolaze nove, menjaju se politike, ali ljudi žive normalno. Kada odem u Kanadu koja je moja druga domovina i predam pasoš, carinik mi kaže "welcome home, sir". Ja bih želeo da Srbija na taj način bude moja kuća. Da nas niko ne pritiska da svi skupa moramo svakodnevno da učestvujemo u nečemu što se zove politika - dajte da živimo, dajte da radimo, dajte nam pravo da ne znamo ko je premijer. Dajte nam osećaj da smo dobrodošli u svojoj kući bez obzira za koga smo glasali - kaključio je Cvetković. Svetozar Cvetković za NIN Foto: Noizz / Noizz.rs Izvor: Noizz.rs http://noizz.rs/kultura/kako-je-bombardovanje-99-zauvek-promenilo-svetozara-cvetkovica/54vmwhe

Kada počne da živi crkvenim životom, čovek počinje da ponovo osmišljava i da menja svoj odnos prema mnogim stvarima koje su mu se ranije činile potpuno prirodnim. I naravno, na pitanja koja se pojavljuju počinje da traži odgovore u Svetom Pismu, u Predanju Crkve, u svetootačkim delima. Međutim, daleko da uvek uspe da u potpunosti reši nedoumicu koja ga muči. To i nije za iznenađenje, jer često nailazimo na opšti princip: držati se korisnog i izbegavati ono što je štetno za dušu. Šta je korisno a šta štetno – čovek često mora sam da donese odgovor. Nesumnjivo postoji nešto što je bez dileme korisno i bez dileme štetno. Međutim, postoji oblast moralno neutralnog koja je u stanju da u jednakom stepenu donese kako korist, tako i štetu. I u vezi sa takvim temama se često postavljaju svešteniku pitanja tako da on ponekada mora da pokrene i kompletno „istraživanje“ da bi pružio odgovor koji je zdrav i tačan. U jednu od tema te vrste spada i sport. U crkvenoj sredini postoje dijametralno različita mišljenja po pitanju sporta. Neki ljudi ni ne misle da je moguće hrišćanski sa moralnog stanovišta proceniti bavljenje sportom. Ima ljudi koji su uvereni da je vođenje računa o telesnoj snazi i lepoti duboko strano hrišćanstvu. Drugi ljudi generalno u sportu vide nešto što svojim korenima potiče iz drevnog, neznabožačkog sveta i zbog toga ga smatraju nedvosmisleno grehovnim. Međutim, istina se najverovatnije, kako i biva obično, nalazi između svih nabrojanih i ne nabrojanih krajnosti u mišljenjima i procenama. Usudiću se da predložim svoju varijantu odgovora, ne insistirajući pritom na njegovoj bezuslovnoj tačnosti, oslanjajući se ipak na određeno pastirsko, životno a i sopstveno iskustvo u sportu. Pre svega je neophodno, naravno, definisati o čemu se vodi razgovor: o bavljenju sportom „sebe radi“, o intenzivnom treniranju ili o profesionalnom sportu jer se ova tri pravca suštinski razlikuju jedan od drugog. Najumesnije je sigurno početi sa onim što se čini „sebe radi“ – ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što većina ljudi koji se bave sportom spada u tu kategoriju. I još zato što upravo takav odnos prema sportu, takav prilaz, čoveku obezbeđuje najviše koristi od njega i ima najmanju moguću štetu. Najbolje je početi sa treningom u detinjstvu, kada se i organizam i ličnost tek formiraju. Ja kao sveštenik ne samo da na svaki način podržavam roditelje koji pokazuju ovakvu brigu o svom detetu, već i sam ponekad savetujem da se dete upiše na jedan ili drugi sport. Prilično je jednostavno objasniti čime se rukovodim u tome. Da ne pominjem razloge u vezi sa zdravljem ili fizičkom snagom koji su manje više neophodni svakom od nas, sport osim toga pomaže da se u deci postepeno izgrađuju osobine kao što su volja, upornost, trpljenje, hrabrost i toliko važna (između ostalog čak i za hrišćanina u prvom redu) navika borbe sa sobom, to jest, sa svojom nemoći, lenjošću, malodušnošću i svemu ostalom što nam obično smeta u životu. Ako govorimo o timskim sportovima izgrađuje se i ono što se naziva timski duh. Osećanje da si deo tima, neke zajednice, najčešće je karakteristično za čoveka koji se bavi sportom u principu, bez obzira koju disciplinu je izabrao.