Претражи Живе Речи Утехе

Trailer -

Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera. BBC Sport Sivilo beogradskih solitera, otuđenost i zagađenost gradskog vazduha naveli su desetoro prijatelja da jednog dana sednu u kola i zapute se u istočnu Srbiju u potrazi za novom oazom u prirodi gde će živeti i radeti. U podnožju planine Rtanj, nedaleko od Sokobanje, naišli su na Vrmdžu - selo interesantnog imena i čistog vazduha, koje leži na četrdeset izvora, okruženo brojnim stenama i živopisnim proplancima. "Zdrava i čista sredina, gde kad dođeš isključiš se od bilo kakvih informacija iz grada i budeš ovde u miru", kaže za BBC na srpskom Silvana Hadžić, rođena Novosađanka, koja sada živi u Vrmdži. "A tu je i Rtanj koji je s ove strane blag, plodonosan, zdrav, čist...", dodaje Silvana. Prirodne raznolikosti i bogatsva sela su opredelila Beograđane na preseljenje tokom 2008. i 2009. godine, dok Vrmdža desetak godina kasnije i dalje u sopstveni atar privlači ljude iz različitih delova Srbije, pa i sveta. Novi stanovnici su seosku svakodnevicu oplemenili novim idejama i zanimanjima, od kojih su koristi imali i starosedeoci. U selu se danas, pored poljoprivrede i ruralnog turizma, meštani bave radom u sektoru informacionih tehnologija (IT), vežbanjem, drže Rural hab, pišu rok opere i ubiru plodove prirode i tako zarađuju. Slaviša Krstić, doskorašnji predsednik mesne zajednice, kaže da je Vrmdža pre petnaestak godina bila nalik "drugim srpskim selima u propadanju", dok je danas više od 50 imanja prodato. Oronule zidine najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji/BBC "Celo selo je veliki radni prostor" Dragana Tomić Pilipović se 2009. godine dvoumila - da li iz Beograda otići na očevo imanje u selo kod Valjeva ili se sa društvom preseliti u Vrmdžu. Opredelila se za drugu mogućnost. Već je 2010. kupila imanje uz potok, pokraj makadamskog puta ka Vrmdžanskom jezeru i odmah registrovala Centar za društveno odgovorno preduzetništvo, koji i danas vodi. Pet godina kasnije, kada su završeni radovi na kući, konačno se sa suprugom i dvoje dece preselila u Vrmdžu, otvorivši novo životno poglavlje. "Krenuli smo da pravimo kuću kada sam imala bebu od šest meseci, a završili smo je kada sam imala dva deteta a suprug Igor je živeo u Italiji", govori Dragana za BBC na srpskom. Dragana Tomić Pilipović u radnom ambijentu u Rural habu/BBC Draganina i Igorova deca - Lenka i Vasa danas imaju osam i šest godina i idu u seosku školu. Pre nego što je došla u Vrmdžu, Dragana je više od 20 godina radila u oblasti ljudskih resursa. Želja joj je bila da otvori centar za edukaciju u prirodi, što se prelaskom na selo i obistinilo. Rural hab, kako ga je nazvala, nalazi se na spratu kuće u kojoj živi sa porodicom. Hab predstavlja zajednički radni prostor, odnosno mesto na kome više ljudi obavljaju poslove deleći znanje, ideje i materijal. Kaže da je vremenom uspela u zamisli da celo selo postane hab, što je omogućilo ženama sa sela da turistima i posetiocima ponude domaće proizvode i ugostiteljske usluge. "One se bave izradom suvenira i drugih proizvoda, nude smeštaj, prošle su razne edukacije, ne samo sa mnom, nego i sa drugim stručnim ljudima, od turizma, plasmana na društvenim mrežama, kako se rade ostale stvari", objašnjava Dragana. Ona u tom prostoru organizuje različite vrste predavanja, seminare i prezentacije i radi na programima edukacije, mentorstva i profesionalnog razvoja. Digitalni nomadi na sopstvenom imanju Silvana Hadžić na svom imanju/BBC U Vrmdžu se doselilo i nekoliko radnika iz IT sektora, među kojima je i Silvana Hadžić. "Meni su se po dolasku odmah dopale stene, jer sam tada počela da se bavim sportskim penjanjem i onda sam videla baš veliki potencijal i tako je krenulo, prvo traženje placa, kupovina, gradnja kuće", objašnjava Silvana. Ona je gradila kuću od temelja i taj proces je trajao do 2015. godine. Međutim, u Vrmdžu se u potpunosti preselila tek u martu, po izbijanju epidemije korona virusa. "Ranije sam dolazila uglavnom vikendom ili za odmor jer ,bolja polovina', za razliku od mene - koja sam svoj gazda, nije mogla da radi van kancelarije, pa smo morali da budemo u Beogradu", dodaje. Kaže da rad u IT sektoru na selu nije ni malo težak - naprotiv, i te kako je zanimljiv i inspirativan. "Meni je ovde super jer kad me nešto muči, izađem napolje iz kuće da razmislim kako da dođem do nekog rešenja. "Takođe nisi okružen gomilom informacija, priroda i okolina je čista, pa su ti nekako i misli čistije, a i meni lično je bolji fokus ovde", napominje ona. Prednost života na selu uočava i kod partnera koji radi "sa manje stresa". "Mir, tišina, priroda. U gradu si opkoljen. Čim izađeš iz kuće moraš nešto da kupiš, da platiš, a ovde ne moraš i imaš tu neku svoju slobodu". Rad od kuće zahteva dobar signal, čega ne nedostaje jer je selo pokriveno bežičnim internetom. Za svaki slučaj su se ipak obezbedili mobilnom internet mrežom, neprekidnim napajanjem i dodatnim arhiviranjem. "To moraš da planiraš definitivno. Plan B uvek moraš da imaš na selu", odgovara osmehujući se. Život na selu ne ostavlja mnogo slobodnog vremena, ali ga Silvana, inače operativni trener sportsko penjanje, provodi na penjanju po obližnim stenama. Kulturna i prirodna bogatstva Vrmdže Crkva svete Trojice/BBC Prvo naselje na prostoru današnje Vrmdže, navodno se pominje u spisima iz trećeg veka. U selu se nalaze ostaci rimskog utvrđenja Latin-grada, koji je u srednjem veku pripadao srpskoj vlasteli, a po legendi ga je razorio Musa Kesedžija. Na internet prezentaciji sela piše da je Vrmdža naziv dobila po velikom broju izvora - ima ih oko 40, reka i potoka. "Naši ljudi i danas kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu", piše na sajtu. Selo se proteže u nekoliko krakova koje presecaju potoci, bujni šumarci i zeleni proplanci, a tu je i prirodno Vrmdžansko jezero. U Vrmdži se nalazi crkva Svete Trojice sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, a odmah pored je i orunula zgrada najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji koja je počela da radi 1852. godine. U porti crkve je pre gotovo deceniju otvoren i etno-muzej, čije je eksponate godinama sakupljao Ljubiša Mladenović, jedan od autora dvotomne monografije sela, objavljene ovog leta. Iza muzeja je vidikovac odakle se pruža velelepan pogled na sokobanjsku kotlinu i planine koje je okružuju. Selo je domaćin i velikog broja sportskih i kulturnih događaja. Ranije je organizovan međunarodni biciklistički maraton, planinarska akcija Vrmdžila, a ovog leta je na obližnjim stenama, na kojima se nalazi oko stotinak smerova, održano Državno prvenstvo u sportskom penjanju. U Vrmdži se održava i festival ekološko-dokumentarnog filma - Vrmdža fest, čija glavna nagrada nosi ime po reditelju Petaru Laloviću, kao i Vrmdžanski susreti koje su pokrenuli novi meštani. Planira se i foto-video kolonija pod nazivom "Selfi Vrmdža". U Vrmdži trenutno živi oko 500 ljudi, dok su smeštajni kapaciteti u selu više od 50 mesta. Susret novih i starih meštana Slaviša Krstić/BBC Bivši predsednik mesne zajednice Vrmdža, Slaviša Krstić kaže da je 2006. godine "predložio novi koncept razvoja i strategiju", koji će se razlikovati od drugih sela. "Prvo smo napravili analizu šta imamo od potencijala i krenuli da radimo odmah početkom naredne godine", govori Slaviša za BBC na srpskom. Kaže da je cilj bio "stvaranje uslova za bolji život meštana sela", a onda i za "doseljavanje ljudi". U selo su pored Beograđana, došli i ljudi iz Zrenjanina, Subotice, Niša, ali i iz inostranstva. Među prvima je bio penzioner iz Italije i njegova supruga Švajcarkinja, a sa beogradskom družinom stigao je i Amerikanac - Pol Šapira, kompozitor rok opere. "Oni su dali deo doprinosa u promociji Vrmdže kao mesta zdravog za život, a i privlače ciljne grupe kojima turistička ponuda opštine Sokobanja nije dovoljna. "To nam je bilo važno, ali sa druge strane veliku stvar je odigrala mesna zajednica sa meštanima u vezi sa promocijom, unapređenjem infrastrukture i slično", smatra Slaviša. Meštani Vrmdže isprva nisu imali poverenja u nove planove čelnika mesne zajednice, a osećala se i blaga tenzija u vezi sa dolaskom novih meštana. "To je trajalo četiri, pet godina dok su nove meštane prihvatili tako da počnu da se druže, da idu na slave", dodaje. Dragana Tomić Pilipović je saglasna da je bilo potrebno da prođe određeni period da bi se bolje upoznali sa komšijama i da bi stekli međusobno poverenje. Danas se uzajamno pomažu - ona im iz grada redovno donosi potrebne stvari, dok njoj komšije daju povrće i pomažu oko bašte. Prijatna iskustva sa novim komšijama, kod kojih se preko leta snabdevala namirnicama, ima i Silvana Hadžić. Kaže da se često posećuju i pozivaju na slave i rođendane, a kada je Božić ili Uskrs zajedno se okupe ispred crkve. Do sada je u Vrmdži, kaže Slaviša Krstić, kupljeno 50 kuća i imanja, ali manje od deset porodica živi u selu. Zemljište i objekti na primamljivim lokacijama su rasprodati, dok ih na periferiji sela još ima, ali po nekoliko puta većoj ceni nego pre desetak godina. Slaviša tvrdi da su tada imanja sa kućom mogla da se nađu za oko 2.000 evra, dok danas, na pojedinim lokacijama koštaju i više od 10.000 evra. "Vrmdža nas je odabrala" Vrmdžansko jezero/BBC Ne bave se novi meštani samo informacionim tehnologijama i društvenim preduzetništvom, već ima i onih koji drugačije zarađuju za život. Bračni par Miloš i Ana Ninković su najpre organizovali razne programe u prirodi u okviru njihovog Rtanjskog centra zdravog života, da bi se vremenom usresredili na treninge i proizvodnju sredstava za vežbu. Ana je instruktorka "lebdećeg sistema vežbanja" na svilenim ljuljaškama i drži treninge putem interneta, dok je Miloš zadužen za dostavu i propratne poslove. Leti se u njihovom dvorištu vikendima održavaju grupne radionice i kursevi za sve zainteresovane. U posetu im često dolaze deca prijatelja i rodbine, da se igraju na "Ljuljanki" - ljuljašci za koju kažu da ima "terapeutsku ulogu" i da pomaže "psihofizički razvoj deteta". Miloš je prvi stigao u Vrmdžu iz Beograda i kupio imanje, dok je Ana došla iz Užica, tragajući za "partnerskim odnosom". Sa budućim mužem se znala preko društvenih mreža, ali su prvi susret uživo imali u selu. "Miloš i ja kad smo se videli, mi smo se zagrlili kao da smo napravili pauzu 200 godina, to je bio susret duša", kaže Ana Ninković za BBC na srpskom. Seća se da isprva nije ni želela da "živi na planini", iako je ljubiteljka planinarenja i divljine, jer je bila zadovoljna životom u malom gradu. Ipak, odabrala je da ostane i ne kaje se. "Život na planini mi je jednak životu u maloj sredini. "U maloj sredini imaš gotovo sve teškoće kao i na selu, a s obzirom da sam dete devedesetih, nije mi stran ni nestanak struje, ni cepanje drva, apsolutno ništa", objašnjava Ana. Kaže da je imala "period tranzicije", odnosno prilagođavanja, pa je letnje mesece provodila u Vrmdži, s jeseni živela na relaciji selo-grad, a zimi odsedala u Užicu gde je držala vežbe njenim polaznicima. Smatra da je prednost života na selu i to što iziskuje mnogo manje novca nego u gradu. "Za tri kafe u Beogradu, ovde odeš u baštu kod komšinice koja se bavi organskom proizvodnjom, napuniš korpu i jedeš voće i povrće 10 dana", naglašava Ana. Miloš Ninković kaže da nisu oni birali, već je Vrmdža njih odabrala, te da nije video "interesantnije selo u Srbiji", sa takvim istorijskim i kulturnim nasleđem. Pored svih blagodeti koje selo nudi, ipak smatra da je život na selu zahtevniji od grada i da su problemi sa kojima se susreće "mnogo ozbiljniji". "Kad sediš sa tim ljudima i slušaš njihove priče i tegobe, ti u stvari shvatiš da oni žive od te zemlje i da je to težak život", kaže Miloš za BBC na srpskom. Gorčinu života na selu okusio je odmah na početku kada je dobar deo kuće i pomoćnih objekata morao da renovira ili da nadogradi. Odabrao je da to bude "ekološka gradnja sa prirodnim materijalima", a u pomoć su mu pritekli volonteri sa različitih strana sveta. Kaže da se imanja u Vrmdži vrtoglavo prodaju za basnoslovne sume novca, ali da retko ko ostane da živi tu, što je po njemu glavni pokazatelj "živog sela". "Međutim, od kad je krenula korona svaki dan mi zvoni telefon, raspituju se ljudi, pa ni ne znaš šta se prodalo, tako da me ne bi čudilo da sutradan neko krene da pravi hotel ovde". Povratak u grad, ali turistički Dragana kaže da je njenoj porodici i prijateljima prelazak iz grada u selo fizički, emotivno i psihički teško pao, a kada su se definitivno preselili, trebalo im je "vremena da se odmore od toga". "Prvih godinu dana sam padala u iskušenje da se vratim u grad, takoreći, svako jutro, ali to je jako bitna poruka, da nešto ne nastaje preko noći", objašnjava ona. Tada su im, kaže, dolazili ljudi da vide da li je sve u redu, dok im danas govore: "Pametno ste vi to uradili". "Nismo ni mi znali, mi smo jednostavno pratili sebe". Prvobitna zamisao prijatelja koji su se doselili u Vrmdžu iz Beograda, bila je da žive u komuni, ali se od toga ubrzo odustalo. "Mislim da je tu nastao najlepši momenat ličnog razvoja svakog od nas zato što je svako imao svoj prostor i svako je došao sa svojom nekom idejom šta bi želeo da radi ovde. "Kad si, jednostavno, svoj na svome, razvijaš tu svoju ideju, a opet nisi sam - imaš sa kim da popričaš, imaš kod koga da plačeš, kukaš i da se smeješ samom sebi", dodaje Dragana. Silvana Hadžić smatra da se na selu više druži i sarađuje sa prijateljima nego dok su živeli u gradu, jer su tamo ljudi "otuđeni". Zbog toga joj i odgovara trenutna situacija i rad od kuće uslovljen epidemijom korona virusa jer to znači duži boravak na selu. "Što se mene tiče grad je idealan da odeš na dva, tri dana ili da odeš kao turista u Beograd, fantastično", zaključuje Silvana. Migracije i Srbija: Vrmdža - selo neobičnog imena u koje se ljudi doseljavaju i donose nova zanimanja WWW.B92.NET Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.

Сваке године од 20.децембра до 31., добијам питање: ,,Где ћеш за Н(н)ову?'', и кад добију одговор да ћу бити кући, онда следи : -Како? -Зашто? -Шта ћеш кући? Хајде са нама! -Али како то мислиш никад ниси славила ван куће? -Имаш бре 22 године, треба са родитељимада будеш??(цитирано питање) -Зар ти није досадно кући? .......и тако унедоглед. Па бих да разјасним своју перцепцију посматрања, не да бих објаснила одговор, већ да бих дала одговор. 1) Нова година је 14.јануара. (Али да се не лажемо то није главни разлог, могу да кажем да није уопште.) 2) Откуд знате да мој ,,провод'' није бољи од вашег? Немам ништа против слављења ван куће, али ми смо Срби, увек терамо контру основним одликама понашања, а још грђе претерамо и у ономе што знамо. Па се прославе отпочете у духу и нади на радост, весеље, лепу музику, обично заврше разбијеним главама, празним разговорима, прокоцканим сатима. 3) Како? Лепо, исто као и ви, само мало другачије. Добро, мало више другачије. Са дословним сећањем прославе, јер не верујем у оно да провод није провод ако се ујутру сећаш свега, напротив. Желим да се сећам очевих речи, маминих загрљаја, татиних обећања(испуњена), маминих успеха, радости, наших жеља, пређених препрека, научених поука, научених живота. Чекајте, шта заправо славимо? Што се планета окренула око Сунца? Око истог оног Сунца које 365 дана у години псујемо? Оно Сунце што га призивамо да нас греје, па једва чекамо да га се отарасимо и тако сваке године кад је лето. Кад би ми рекли, славимо стару годину, па и да разумем. Славимо успехе, победе рака, победе на тркама, рађање деце, личних успеха, напредовање културе, итд.. Иако смо све супротно од наведеног......... Али славимо НОВУ годину, то не разумем? Не знаш да ли ћеш жив устати 1.јануара, а не неког другог дана. Не знаш колико ће некоме длака косе опасти, јер бије битку прво са сопственом душом, па онда са раком. Не знаш колико ће деце отети, једино шта знамо да ће се десити, то је енормни пад наталитета. Ово славимо? Не бих, хвала. 4) Не, није ми досадно. Најпаметнија ствар коју сам одлучила у свом животу је да ћу до свог(њиховог) последњег трена бити са родитељима, (по)слушати њихову реч, живети и носити њихов и свој крст, јер смо сви једни другима дати на искушење и на радост и зато не желим да прокоцкам сате у кафани, док заиста мислим да итекако имам шта да (на)чујем од људи који носе љубав, за разлику од оних који сем дипломе, кафане, празних обећања, пустих душа, немају ништа друго да понуде.

Kako prenosi novi portal Balkanska bezbednosna mreža, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske ušlo je u proces nabavke tri višenamenska helikopterai opremanja borbenim oklopnim vozilima Despot kojih će za početak biti naručeno osam komada. Tango Six takođe saznaje, tragom istraživanja na ovogodišnjem vazduhoplovnom sajmu u Parizu, da će se Republika Srpska najverovatnije odlučiti za ruske helikoptere Ansat. – Plan da se nabave tri helikoptera namenski za potrebe policije Vlada Republike Srpske je već odobrila i predviđeno je da se za tu namenu potroši okvirno 42,163 miliona konvertibilnih maraka odnosno oko 21,56 miliona evra. Prema planu nabavke ugovor bi trebao da bude potpisan u trećem kvartalu ove godine. U medijima u Republici Srpskoj prošle godine pisalo se o tome da je planirana nabavka tri helikoptera Ansat ruske proizvodnje, ali za sada nema potvrde o konačnoj odluci. – piše Balkanska bezbednosna mreža. T9-AAB u bojama Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske / Foto: Aleksandar Radić, Balkanska bezbednosna mreža „Alpha Bravo“ ponovo u bojama Helikopterskog servisa u septembru 2018. godine / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Balkanska bezbednosna mreža podseća da policija Republike Srpske do sada nije imala svoje letelice iako je jedna Gazela letela sa oznakama Policije od 2005. do 2008. godine da bi kasnije postala deo Helikopterskog servisa, organizacije zadužene za podršku vlasti i stanovništva ovog entiteta Bosne i Hercegovine: – Za sada u okviru zadataka Helikopterskog servisa je podrška resoru unutrašnjih poslova, ali odlučeno je da se službe razdvoje i da policija ima vlastitu flotu. Gazela koja je nekada imala oznake policije Republike Srpske maja ove godine ponuđena je na prodaju sa još četiri Gazele koje su imovina Helikopterskog servisa. U floti će ostati jedan AgustaWestland A119 nabavljen 2018. godine i jedan Bell 206B Jet Ranger III proizveden 1980. godine. Gazele postaju sve skuplje za održavanje, Jet Renger ostaje / Foto: Petar Vojinović, Tango Six U planu obnove flote Helikopterskog servisa je nabavka još najmanje jedne letelice pogodne za rutinske zadatke službe kao što su medicinski prevoz i zadaci podrške Vladi u prevozu važnih ličnosti i službenih lica. Nova policijska flota biće namenjena za kontrolu granice i teritorija u zaustavljanju ilegalnih migracija, zatim protivpožarnoj zaštiti, službi traganja i spašavanja i podršci antiterorističkoj jedinici i drugim delovima policije. – navodi Balkanska bezbednosna mreža. Šta se nabavlja? Premijera Ansata na ovogodišnjem Buržeu i prva premijera nekog ruskog civilnog helikoptera u Parizu posle više godina / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kako je Tango Six saznao prilikom ceremonije predstavljanja novog helikoptera AW119 u septembru prošle godine, Helikopterski servis će najverovatnije nabaviti najmanje još jednu Agustu i sredstva u budžetu Republike Srpske za ovu nabavku su već obezbeđena. Iako i dalje nema zvanične potvrde da Republika Srpska za svoju Policiju nabavlja helikoptere Ansat, Tango Six je na ovogodišnjem vazduhoplovnom sajmu u Parizu imao interesantnu interakciju sa predstavnicima kompanije Ruski Helikopteri povodom ove teme. Naime, predstavnik ruskog proizvođača prilikom jednog intervjua datog na sajmu pomenuo je da je među prvim mušterijama Ansata „Republika Srbija“ (08:57 na snimku). Kada smo saznali za video pitali smo ih za zvaničnu potvrdu izrečenog i dobili odgovor da je u pitanju permutacija i da su mislili na „Republiku Srpsku“. Za sva konkretnija pitanja uputili su nas kompaniji Rosoborono Export koja će biti zadužena za ovu prodaju. Petar VOJINOVIĆ

Američka kompanija Lokid Martin prikazala je 19. februara novu varijantu svog višenamenskog borbenog aviona F-16 sa kojim učestvuje na tenderu za nabavku110-115 borbenih aviona vrednih 15-18 milijardi dolara za potrebe Ratnog vazduhoplovstva Indije. U pitanju je dodatno unapređeni F-16 Block 70/72 (nadograđeni F-16V) koji je u ovom slučaju označen kao F-21 (interesantno da su oznaku F-21 “Lion“ imali i avioni Kfir C1 koje su tokom 80-tih iznajmili USN i USMC za imitiranje agresora na vezbama). Proces izbora aviona se trenutno nalazi u fazi odgovara ponuđača na Zahtev za informaciju a smatra se da će se odluka doneti već tokom ove godine. F-21 je predstavljen pod sloganom “Made in India“ što zadovoljava incijativu indijskih vlasti da se avioni prave u domaćim fabrikama. Lokid Martin, u partnerstvu sa indijskom kompanijom Tata Advanced Systems sa kojom je već dogovorena proizvodnja krila za F-16 Block 70/72, nudi da se u Indiji otvori proizvodni pogon u kojoj će se avioni sklapati i to ne samo za domaće RV već i za druge moguće inostrane korisnike. Do sada se spominjalo da bi se potencijalno moglo sklopiti od 200 do čak 400 F-16. Istovremeno tu je i slogan “India’s Pathway to F-35“ pošto F-21 ima neke elemente aviona 5. generacije kao i sličnosti sa F-35. Jednosedi F-16 prvi put sa kućištem na leđima koje je do sada bila ugrađivana samo na dvosede / Foto: Lockheed Martin F-16 je već nuđen na prethodnom indijskom tenderu poznatom kao MMRCA za nabavku 126 aviona na kome je 2015. godine pobedio francuski Rafal ali koji je propao a Indija je potom direktno od Francuske nabavila 36 aviona. Tada je Lokid Martin ponudio F-16 Blok 70/72 odnosno model nastao na osnovu iskustava u programima F-16 Mid-Life Update (MLU) i CCIP – Configuation Improvement Program. Sada je na novom tenderu (nezvanično označenom kao MMRCA 2.0) u igri 7 tipova aviona i to pored F-21 takođe američki Boing F/A-18 Super Hornet Block III, francuski Rafal, evropski EF-2000, švedski SAAB Gripen E i ruski avioni MiG-35 i Su-35. Novi F-21 imaće sve nadogradnje kao i Block 70/72, između ostalog AESA radar AN/APG-83 koji predstavlja derivat radara AN/APG-77 sa aviona F-22 i AN/APG-81 sa F-35, napredni sistem svoj-tuđ AN/APX-126, sistem za prikazivanje podataka na kaciigi pilota i nišanjenje JHMCS II, magistrale podataka velike brzine, link za prenos podataka Link-16, nišansko-navigacijski kontejner Sniper, precizni satelitski navigacijski sistem, automatski sistem za izbegavanje sudara Auto GCAS, dodatni rezervoari na zmaju aviona tzv. CFT tankovi. Neke karakteristike aviona F-21 za Indiju / Foto: Lockheed Martin Na osnovu prvih animacija i rendera koje je do sada objavio Lokid Martin, F-21 će imati i dodatne dorade kao što su sistem za popunu gorivom u letu pomoću creva koji je ugrađen u desni leđni dodatni CFT rezervoar goriva. Tu je potom i sistem vučene mete AN/ALE-50 koji je smešten u korenu vertikalnog stabilizatora a u kokpitu aviona nalaze se širokougaoni gornji elektrooptički prikazivač (HUD) dok se na prednjem panelu nalazi jedan veliki prikazivač tzv. Large Area Avionics Display koji je vrlo sličan onom na avionu F-35. Takođe, leđno kućište koje je do sada ugrađivano samo na dvosede a u kome se obično nalazio sistem za popunu goriva u vazduhu kao i elektronska oprema, prvi put je ugrađeno i na jednosed. Promotivni video firme Lokid Martin o novoj verziji F-16 za Indiju:

Google je nedavno objavio reklamu za svoju novu verziju proizvoda "Chromebook" koja direktno napada "Windows OS" i "Mac OS" tako što ismejava konstantna ažuriranja i česte greške u ovim Operativnim Sistemima. Pogledajte:

”Oj, kukavno Srpstvo ugašeno”, ovim rečima Jovan Ćulibrk, vladika slavonski, počinje intervju za "Alo!" u kojem govori o Srbima koji se stide svojih žrtava, "Bljesku", Saboru SPC, Kosovu i predstojećim seobama srpskog naroda. Vladika Jovan Ćulibrk, Foto: ALO foto Ognjen Radosevic S episkopom slavonskim, stručnjakom za holokaust, razgovarali smo u Pakracu uoči 23. godišnjice operacije ”Bljesak” u Pakracu, gde uveliko radi na obnovi Saborne crkve, Vladičanskog dvora, ali i čuvene Pakračke biblioteke, najznačajnije posle Patrijaršijske i Hilandarske. Srpski narod nije svestan kakvo blago čuva Eparhija slavonska u Pakracu? - Ne bih rekao da bi samo Srbi trebalo da znaju o njoj - ona se sada otkriva kao nepoznato evropsko kulturno blago. Pakračka biblioteka čuva gro blaga koje su Srbi doneli tokom Velike seobe pod Arsenijem Trećim Čarnojevićem, ali i ono što je ovde stvoreno, kao i ono što je nastalo u manastirima Liplje, Stuplje i Gomionici u Bosni, pa je sklonjeno ovde. Ona je druga u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga, a ima i čuvenu rukopisnu zbirku. Tek će se pričati o Stepincu Dokle se stiglo u radu mešovite komisije o Alojziju Stepincu? - Komisija se nije mnogo oglašavala u javnosti, ali su razgovori bili otvoreni i bez naboja, hrišćanski. Moje mišljenje je da je razgovor tek počeo i da će se o ovoj temi tek pričati. Kako je moguće da srpski narod ne zna za takvo blago u Pakracu? - Setimo se koliko smo znali o Sent Andreji do obeležavanja tri veka od Velike seobe? Skoro ništa! Tek 1990. Sent Andreja se vratila u našu sabornu svest. Moram priznati da je fascinantno gledati kako se takvo mesto, uporedivo sa Ohridom, Karlovcima, podiže iz pepela. Vreme Pakraca očigledno tek dolazi, ali će se tu prepoznati i naći mnogi od kojih to ne bismo očekivali, čime hoću reći da on u sebi krije dublje i veće ljudske vrednosti. Naravno, pre svega očekujem da se njegovoj obnovi obraduju sami Pakračani. Šta nedostaje Vladičanskom dvoru? - Mi potražujemo dosta toga, recimo ikonostas Saborne crkve, koji je nestao za vreme poslednjeg rata, kao što su nestali i portreti episkopa pakračkih. Potražujemo i mnogo toga što je nestalo u Drugom svetskom ratu, kao što je ikonostas srušene Crkve Svetog Ilije u Pakracu. No, 2014. smo recimo pronašli ikone s ikonostasa hrama u Slavonskoj Požegi, koji je srušen 1942. Našli smo ih, dakle, posle 72 godine! Što znači, polako… Nažalost, Pakrac najviše potražuje svoje mrtve i nestale u ovom ratu, pa ja i ovim putem molim sve one koji o tome nešto znaju da pomognu da se oni nađu i da se i njihove kosti i duše njihovih porodica smire. Vladika Jovan Ćulibrk, Foto: ALO foto Ognjen Radosevic Jednom ste rekli da ”ako se uzmu u obzir mrtve duše, moja eparhija je najbrojnija”. Kakvo je sada stanje? - Stanje u zapadnoj Slavoniji je uglavnom svima poznato. Ono o čemu se ne priča jeste to da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak Jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta. Srbi se masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, a sledi nam i selidba iz Srbije. To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje u njoj državljanima zemalja koje nisu u EU: Crne Gore, Srbije, Republike Srpske/BiH, BJR Makedonije. Srbi da izaberu ili Nedić ili parada u Moskvi Da li ste pratili situaciju oko pokušaja rehabilitacije Milana Nedića? - Svakako, i po funkciji predsednika komisije za Staro sajmište, koja se i oglasila po tom pitanju. Njenom stavu nema šta da dodam ili oduzmem. Što se Srbije tiče, ona mora da izabere - ili će njena garda ići u Moskvu da učestvuje na paradi za Dan pobede, ili će da rehabilituje Nedića i time da prihvati njegovu ulogu kvislinga kao istorijski valjanu. Oboje ne može. Kao sveštenik i hrišćanin, mogu da razumem ličnu tragediju Milana Nedića, ali to ne menja činjenicu da je on bio kvisling. Voljni ili nevoljni, moćni ili nemoćni, marioneta ili ne - to je sve na istoriji da utvrdi, ali niko ne može da promeni istorijsku činjenicu. Čime će biti uzrokovana ova nova seoba? - Ova seoba je uzrokovana društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim osiromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje neki standardi rada i života, te radničko dostojanstvo koje kod nas nema - a u ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta. Mada, ima ovde i neki momenat iracionalnog, sličan neobjašnjivom pokretu iz sela u gradove krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, kada su se napuštala bogata seoska imanja i odlazilo na rad u fabriku i u život podstanara. Koliko je teško sačuvati Crkvu tokom seoba? - Gde god da se nalazi naš narod, njemu je SPC stub, a tu ulogu Crkva pogotovo ima u dijaspori. Naša crkva se već nalazi pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći, te nju očekuje ozbiljan rad. Vladikaa Jovan Čulibrk, Foto: ALO Ognjen Radosevic Koliko je teško raditi na opstanku Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj? - Tu su se jedna na drugu nadovezale tri tragedije. Prva tragedija je Drugi svetski rat i opšta katastrofa koju su preživeli srpska crkva i narod. Druga katastrofa je komunistička vladavina, koja je za identitet i samosvest srpskog naroda, naročito u Hrvatskoj, bila teška. Moramo tu biti potpuno otvoreni i reći da su glavne poluge za gubljenje identiteta srpskog naroda u socijalističkoj Hrvatskoj bili upravo srpske političke vođe, kao i srpski intelektualci, koji su bili mahom krajnje levo i antinacionalno orijentisani. Mislim da se ta greška sada bolno uviđa. Treća tragedija su ratovi devedesetih koji su doneli dodatna stradanja, seobe i na svaki način tegobna vremena. Na čelu ste Odbora za Jasenovac - da li će o njemu Srbi i Hrvati ikada pronaći zajednički jezik? - Onoliko koliko smo hrišćani, toliko ćemo naći zajednički jezik. Mi smo 22. aprila osveštali hram u Mlaki. Bio je i patrijarh Irinej, bili smo s njim i nas petorica vladika i s tog mesta nije se čula nijedna teška ni optužujuća, ne daj bože, izazivačka reč. Ni optužba na bilo čiji račun. Mi smo proslavljali svoje mučenike. Carigradski patrijarh je došao u Jasenovac da poruči svima da u njegovom tlu - najvećim delom - počivaju hrišćani koje treba pamtiti kao hrišćane. Skoro sve drugo je nerazumevanje ili zloupotreba onog što se u Jasenovcu zbilo. Kako komentarišete činjenicu da se Srbi stide svojih žrtava? - Naša biblioteka ”Oj, kukavno Srpstvo ugašeno” jeste prebogata i ja ne nameravam da joj dodajem tomove - u srpskoj uobrazilji, jedino je jevrejska veća od naše. ”Duh samoporicanja” Mila Lompara je savremeni klasik ovog žanra, s kojim se ne priliči takmičiti, jer je sveobuhvatan. Radije bih stvari postavio ovako: IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust, naddržavno telo koje se bavi ovom tematikom, 2016. je Jasenovac stavila na svetsku listu ugrožene baštine Holokausta. Na istoj se, doduše, nalazi i Staro sajmište i biće tamo dok se na njemu nešto ozbiljno ne uradi. Sazrela je čitava generacija stručnjaka po svetu koji se ozbiljno bave stradanjem u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Imamo čak i triler-bestseler ”Njujork tajmsa” Filipa Kera ”Dama iz Zagreba”, čija se radnja odvija u Trećem rajhu i u NDH, a koja je vrlo realno prikazana, uključujući i Jasenovac. Zanimljivo je da ništa od ovoga nije imalo nikakvu recepciju u srpskoj sredini. Vladika Jovan Čulibrk, Foto: ALO Ognjen Radosevic Srbi žele da opstanu na Kosovu i u Hrvatskoj Može li se povući paralela između borbe za opstanak Crkve u Hrvatskoj i one koju vodi sveštenstvo na Kosovu i Metohiji? - Dve godine sam kao episkop služio u Pećkoj patrijaršiji, a od juna 1999. nekoliko godina bio sam prisutan na Metohiji i radio na povratku prvih porodica na uništena ognjišta u Osojanima 2001. Osnovna sličnost je u posvećenosti i odlučnosti naroda da opstane i u vezanosti uz svetinju. Razlike su u kontekstu: Hrvatska je u EU, s jasnim zakonima i poretkom, a na Kosovu i Metohiji od toga skoro da nema ni traga. Šta očekujete od Sabora SPC? - Redovan rad. Sigurno je da će Kosovo i Metohija kao i obično imati središnje mesto - na kraju, U Pećkoj patrijaršiji je Sabor i počeo, a arhijereji su obišli narod i svetinje od Peći do Prizrena. Moraće biti reči i o seobama o kojima sam kazivao. Očekujem da ćemo zauzeti zajednički stav o Kosovu i Metohiji, koji ne može biti mnogo različit od stava izrečenog u saborskom Memorandumu o Kosovu i Metohiji iz 2003. I tokom ratnih i poratnih godina, od Crkve se uvek čuo jasan glas, nema razloga da i sada ne bude tako. Što se tiče novog ustava, on jeste potreban, ali njegovo donošenje sigurno nije epohalna stvar. A šta je s novim metodom izbora patrijarha? - Predložen je unekoliko način izbora sličan onome koji je korišćen do izbora patrijarha Germana, dvotrećinskom većinom. Sadašnji način izbora je uveden zato da bi se smanjila mogućnost upliva vlasti na izbor, a moje mišljenje je da neće biti vlasti koja neće imati želju da na izbor patrijarha nekako ne utiče. Ali razgovaraćemo, pa ćemo videti šta će biti… Vartolomej sve zna o Jasenovcu Šta ste patrijarhu Vartolomeju pričali o Jasenovcu? - Nije mu trebalo mnogo pričati, jer se očigledno bio dobro spremio. Uostalom, da nije tako bilo, ne bi ni došao. Ono što je njega potreslo bila je blizina mučenika, koji su nadohvat ruke - pod svakom stopom; pogotovo kad je uzašao na humku kod Kamenog cveta, pod kojom su pohranjene kosti žrtava. Kasnije je pričao da ga, otkako je patrijarh, ništa nije potreslo kao Jasenovac. http://www.alo.rs/vesti/politika/ceka-nas-nova-seoba-srba/162970/vest

Za sve one koji vole statistike, upitnike, brojeve I sl. mozete pogledati detaljnu studiju koju je nacinio Alexei Krindatch, istrazivac, coordinator za ACOBA; ucestvovali su I nasi, SPC za severnu I juznu Ameriku. 2018-01-OrthodoxChurchesIn21CenturyAmericaFinal.pdf

Da li ste gledali sinoć premijeru prve epizode serije ,,Senke nad Balkanom,, i kakvi su utisci ako jeste?

O budućnosti Zapadnog Balkana ponovo se govori u Vašingtonu. To će biti tema jednodnevne konferencije koju u srijedu organizuje Atlantski savjet SAD, ali i izvještaja pod nazivom "Balkan naprijed - nova američka strategija za region" koji će ta organizacija objaviti u utorak. U izvještaju se između ostalog predlaže uspostavljanje stalnog američkog vojnog prisustva u Jugoistočnoj Evropi, zalaganje za "istorijsko pomirenje" sa Srbijom, kao i obnovaljanje reputacije SAD kao istinskog posrednika. Uoči objavljivanja izvještaja i konferencije koja će okupiti ministre spoljnih poslova regiona, visoke zvaničnike Stejt departmenta, članove Kongresa i eksperte, izvršni potpredsjednik Atlantskog savjeta Dejmon Vilson rekao je u intervjuu za Glas Amerike da je neophodna aktivnija uloga Sjedinjenih Država u regionu. Ako Vašington ne bude više angažovan, rizikuje izbijanje krize na Balkanu, upozorava Vilson. Glas Amerike: Atlantski savjet će uskoro izdati izvještaj o Zapadnom Balkanu. Koje su glavne tačke izvještaja? Vilson: „Atlantski savjet će objaviti izuzetno značajan izvještaj o Zapadnom Balkanu da bi uputio poruku da je sada pravo vrijeme za obnovljeni američki angažman u regionu i da postoji put, strategija kako Sjedinjene Države mogu da se pridruže Evropskoj uniji i pomognu da se ostvari vizija o tome da će Balkan postati dio Evrope i transatlantske zajednice. Ta vizija je izgubila zamah od deklaracije na samitu u Solunu prije mnogo godina. U suštini je došlo do zamora kada je riječ o Balkanu, smanjenog američkog angažmana, a i Evropska unija preispitivala je održivost te strategije. U našem izvještaju, vraćamo se početnim principima i poručujemo da je vrijeme da Sjedinjene Države ponovo iznesu jasnu viziju da će Zapadni Balkani biti dio transtlantske zajednice. To je naša vizija, strategija i partnestvo sa Evropskom unijom. Vojna vježba pripadnika KFOR-a Drugo, da postoje određene oblasti gdje Sjedinjene Države imaju izraženu ulogu - prvo je bezbjednost, odnosno da se pošalje poruka regionu da je prisustvo naših bezbjednosih snaga trajno i da nije povezano samo sa KFOR-om, već i sa promovisanjem američkog uticaja i pružanjem pomoću u izgradnji kapaciteta, kada je riječ o borbi protiv terorizma i brzom reagovanju. Da jačamo naše prisustvo u Jugoistočnoj Evropi, kao što smo to uradili u njenom sjeveroistočnom dijelu. To je i signal drugim velikim silama, koje su možda aktivne u regionu. Treći element je politička dinamika. Zalažemo se za unapređenje istorijskog procesa pomirenja sa Srbijom i da budemo istinski posrednik u postizanju stvarnog napretka na političkom frontu- kada je riječ o dijalogu Beograda i Prištine ili pružanju pomoći Grčkoj i Makedoniji da budu saveznici u budućnosti. Imajući u vidu izmijenjene uslove na terenu, postoji stvarna šansa za američku diplomatiju, da uz evropsku, pomogne da stvari krenu u pravom smjeru i da ukloni neke lokalne prepreke. Međutim, poslednji koncept je veoma važan, a to je kako podstaći ekonomske prilike i preduzetništvo imajući u vidu interesovanje koje vlada na Kapitol hilu. Kako ljudi u regionu, koji su izuzetni preduzetnici, mogu da imaju šansu da ostvare svoju budućnost na način koji ne zavisi od protekcionizma. Zainteresovani smo za načine da se podstakne otvaranje radnih mjesta i rast, koji ne kontrolišu politike mreže. I poslednje - da Zapadni Balkan mora da bude integrisan u Evropskoj uniji, kada je riječ o saobraćaju ili energetici. I konačno to je šansa da Sjedinjene Države i Evropa sarađuju. U vrijeme kada mnogi ne očekuju da Vašington i Brisel zastupaju iste stavove, Balkan pruža šansu za saradnju i uspjeh.“ Glas Amerike: Ranije ste poručili da ako Sjedinjene Države ne budu ponovo angažovane, rizikuje krizu na Balkanu koja bi mogla da iznenadi sve. Kakvu ste krizu imali na umu? Vilson: Ako ne budemo angažovani, ako budemo pokazivali neodlučnost, onda ćemo otvoriti prostor za pogoršanje situacije. To smo vidjeli na primjeru Makedonije posle 2008. godine i neuspjelog pokušaja da zemlja uđe u NATO na samitu u Bukureštu. To pokazuje da smanjenje američkog angažmana u regionu može da dovede do daljeg pogoršanja nekih najgorih trendova i problema i do moguće krize. Naša poruka nije da Balkan mora da bude najvažnije pitanje na agendi Vašingtona. To jednostavno nije slučaj, nije realno, ali ni potrebno. Naša poruka je da ako ignorišemo region, i ne odigramo svoju ulogu, možda ćemo biti svjedoci izbijanja krize – bilo da je riječ o odnosima Beograda i Prištine, ili što je vjerovatnije, u Bosni, a i vidjeli smo potencijal za to u Makedoniji. Međutim, uz malo napora, na političkom nivou, možemo značajno da pomognemo i da pošaljemo jasnu poruku onima koji žele da poremete proces transatlantskih integracija, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim snagama ili organizovanom kriminalu. Uz malo napora, možemo da se suprostavimo tim negativnim silama i pomognemo regionu da ostane na pravom putu ka ostvarenju konačnog cilja.“ Glas Amerike: Šta „malo napora“ konkretno podrazumjeva? Vilson: "Prvo želim da kažem da se Balkanom bave zaista izuzetne američke diplomate. Naši ambasadori na terenu i često zamjenici pomoćnika sekretara ovdje u Sjedinjenim Državama su zaista odlični. Ono što mi tražimo je da imaju veću političku potporu, da se dalje nadograđuje na posjeti potpredsjednika Pensa regionu, da počnu da se grade temelji odlučne američke strategije za ostvarenje konačnog cilja - a to je da se Evropa zaokruži, a region integriše u institucije transatlantske zajednice. I da jasno utvrdimo specifične načine na koje Sjedinjene Države mogu da pomognu – a to je snažniji diplomatski put za pomoć Prištini i Beogradu da dođu do zaključaka, da se utvrdi put naprijed za povezivanje Atine i Skoplja. Američka diplomatija trebalo bi, zajedno sa Evropskom unijom, da predvodi neke od tih napora, a ne da bude u pozadini. Kada je riječ o bezbjednosti, treba jasno poručiti da će američki uticaj i moć dugoročno biti stabilizujuća snaga u regionu. I to nema veze samo sa snagama na Kosovu. Kao što naše prisustvo u sjevernoistočnoj Evropi služi kao stabilizujuća snaga za naše saveznike, tako bi i vojne strukture i stalno prisustvo u jugoistočnoj Evropi trebalo da pokažu američku posvećenost stabilnosti i bezbjednosti regiona i da pruži pravi osjećaj sigurnosti za političke lidere da donose teške odluke i preduzmu neophodne rizike". Glas Amerike: Gdje vidite to američko prisustvo? Da li govorimo o uspostavljanju američke baze u aktuelnim članicama NATO-a, Hrvatskoj, Crnoj Gori? Vilson: "Zalažemo se za tranziciju baze "Kamp Bondstil" – od sjedišta KFOR-a do stalnog američkog prisustva u jugoistočnoj Evropi – da promoviše taj uticaj širom regiona. I to zajedno sa ostalim američkim snagama, bilo u Rumuniji, Turskoj ili Grčkoj. Da one postanu dio ove jednačine, odnosno da imamo snage stacionirane na Balkanu – što će nam omogućiti da radimo na izgradnji kapaciteta i partnerstvu, naročito sa Srbijom, Crnom Gorom, Hrvatskom, Albanijom. Osnova bi bile snage koje su danas prisutne na Kosovu.“ Glas Amerike: Da li ste obavijestili Bijelu kuću o vašoj strategiji za Balkan? Kakva je saradnja sa administracijom u pogledu onog što želite da uradite? Vilson: Konferencija o Balkanu, koja će biti održana za par dana, kao i izvještaj, rezultat su više od godinu dana rada, uključujući i saradnju sa kampanjama tokom izbora i sa administracijom tokom tranzicije i prve godine mandata predsjednika Trampa. O ovom pitanju smo vodili razgovore i na Kapitol hilu, sa agencijama ovdje i potpredsjednikovim timom u okviru priprema za njegovu posjetu regionu. Bijela kuća Radimo sa Evropskom unijom, nekim kolegama u Briselu, američkom vojskom, našim komandantima u Napulju na utvrđivanju puta naprijed i objedinjavanju ideja, za koje postoj značajna podrška, u smislenu strategiju i davanju političkog podsticaja. Vidjeli smo da ja poraslo interesovanje, zato što smo o Balkanu razgovarali tokom proširenja NATO-a na Crnu Goru, kao i ruskog pokušaja puča u toj zemlji. To nam je dalo šansu da kažemo da ne bi trebalo samo da reagujemo na stvari i da čekamo da se problemi pojave, već da budemo ispred događaja, da utvrdimo koji su naši interesi i da promovišemo američku strategiju“. Glas Amerike: Da li je aktuelna američka administracija zainteresovana da se više angažuje na Balkanu, posebno imajući u vidu, kako neki smatraju, povlačenje Amerike sa međunarodne scene i izvještaje da brojne iskusne diplomate napuštaju Stejt department? Da li postoji volja i resursi da se Amerike više angažuje u regionu? Vilson: "Smatram da postoje. To pokazuje i posjeta potpredsjednika Pensa regionu. Takođe, sedam ministara sa Balkana prisustvovaće konferenciji u Vašingtonu i biće u prilici da se sastanu sa visokim zvaničnicima u Stejt departmentu, biće primljeni na najvišem nivou u Savjetu za nacionalnu bezbjednost. Potpredsjednik SAD Majk Pens sa liderima regiona To simbolizuje da postoji politički apetit i interesovanje da se to pitanje pogura naprijed. Imamo pomoćnika državnog sekretara za Evropu, zamjenika sekretara koji je zainteresovan za ovo pitanje, imamo nove vojne komandante NATO-a, uključujući i američke komandante, koji su veoma zainteresovani za ovo. Imamo veliku šansu, uz dvostranačku podršku američkog Kongresa, da zajedno sa Evropskom unijom, imamo trajnije prisustvo i angažman“. Glas Amerike: Da li se o Balkanu više govori ovih dana u Vašingtonu, nego ranije? Vilson: "U Vašingtonu je preovladavao stav da smo završili teži dio posla. Da smo tokom 90-tih obavili najteži posao i liderstvo je postepeno prepušteno Evropskoj uniji. I instinkt da se to uradi je, sa više aspekata, ispravan. Evropska unija je veliki igrač, što bi i trebalo da bude. Međutim, to ne znači da Sjedinjene Države nemaju jasnu, definisanu i važnu ulogu u tom procesu. I to želimo da ispravimo. Vidjeli smo da ta poruka dobija na značaju poslednju godinu dana, kako ljudi shvataju da smo možda zbog nedostatka fokusa u našem angažmanu i pažnje – što ne znači da nismo bili tamo i da nismo bili uključeni, povremeno na političkom novu - da smo bili svjedoci nekih uznemirujućih trendova. Vidjeli smo konsolidaciju autokrata u regionu, stvarnu disfunkcionalnost u Bosni, zatim pokušaj puča u Crnoj Gori. Vidjeli smo i poteškoće, dva koraka naprijed, tri koraka nazad, u razgovorima Prištine i Beograda, kao i nekoliko rundi kriza u Makedoniji. To je privuklo pažnju ljudi - da možda mi nismo obraćali pažnju i da smo zbog toga bliže prevelikom broju potencijalnih kriza. To je podstaklo interesovanje i razumjevanje da možda moramo da ponovo da se vratimo u igru, na odlučniji i više politički način, a ne samo birokratski. Da pokušamo da stvari vratimo na pravo mjesto“. Glas Amerike: Da li smatrate da su Sjedinjene Države i Evropska unija poslednjih godina ignorisale korupciju, situaciju u medijima i kako pojedini smatraju, autokratske tendencije lidera na Balkanu zarad stabilnosti? Vilson: "Mislim da kako se Balkan povlačio iz političke pažnje, da smo ušli u birokratski proces u okviru kojeg podnosimo izvještaje, ocjenjujemo i mjerimo. I taj proces ima velike prednosti, jer je riječ o zavođenju dicipline i zasnovan je na dokazima i činjenicama. Ali je izgubljena određena svrha, zato što su se regionu slali signali da ne postoji politička volja. Jasne poruke, nekad i evropskih lidera da ne treba brzo ići, da prvo moraju da se pozabave svojim problemima. I to je razumljivo. Međutim, zbog te nesigurnosti da li će biti dobrodošlice u Evropu i zbog povlačenja političkog angažmana Sjedinjenih Država, nije se mnogo vodilo računa o tom procesu. To je omogućilo jačanje organizovanog kriminala, uspostavljanje političkih zaštitničkih mreža, kao i konsolidaciju moći. Izgubili smo balans. Zbog toga moramo da održavamo disciplinovani proces i pozdravljam napore Evropske unije u tom pogledu. Međutim, to moramo da kombinujemo sa vizijom i strategijom na političkom nivou, koja pokazuje liderima u regionu da postoji razlog za donošenje teških odluka, zato što će imati podršku ne samo evropskih birokrata, već će im u tom poduhvatu biti partneri i političi lideri u EU i SAD.“ "Ubjedljivi dokazi, teret odgovornosti i na opoziciji" Glas Amerike: Ranije ste pomenuli pokušaj puča u Crnoj Gori. Da li pratite suđenje? Da li se, onim što je do sad iznijeto, otklanjaju sumnje u pogledu uloge Rusije? Vilson: "Veoma je važno da se ispoštuju vladavina prava i sudski proces i da vlada nastavi da o tom pitanju komunicira sa građanima. Iz svega što sam video, smatram da postoje veoma ubjedljivi dokazi i da su uradili dobar posao tokom procesa, da su bili profesionalni. Time se teret odgovornosti stavlja na pojedine u opoziciji u Crnoj Gori, da budu lojalna opozicija, partneri u budućnosti zemlje, da igraju svoju ulogu u parlamentu. Postoje neki elementi u političkom sistemu koji neće to uraditi i koji su u suštini bili umiješani u izdajničko ponašanje. Ovo pruža priliku za druge elemente u opoziciji da pokažu da postoji zdrava i važna uloga za političku opoziciju u demokratskim društvima. Da treba da igraju svoju ulogu unutar parlamentarnog i sistema vladavine prava”. Lider DF-a Andrija Mandić Glas Amerike: Znači, smatrate da bi opozicija trebalo da se vrati u parlament? Vilson: Da. Mislim da je to najbolje mjesto da izraze svoje stavove i ustavna prava i da daju glas biračima koji su ih podržali”. Glas Amerike: Da li je Crna Gora, kao članica NATO-a, bezbjednija od ruskih poteza? Vilson: "Apsolutno. To ne znači da ih neće biti uoči izbora u Crnoj Gori naredne godine. Biće pokušaja i moramo da budemo na oprezu. Međutim, članstvom u NATO-u obezbjeđuje se sigurnost kada je riječ o nezavisnosti, suverenitetu i bezbjednosti zemlje. I to stvara atmosferu pogodnu za strane investicije, bezbjedniju politiku, zdraviji razvoj sistema vladavine prava zato što postoje određeni okviri, ograničenja. Članstvo Crne Gore u Alijansi je najbolja garancija njenog dugoročnog suvereniteta i nezavisnosti. Kada imate taj osjećaj sigurnosti u pogledu države, onda imate sposobnost da se se okrenete rastu, reformama, da privlačite više stranih investicija i da vremenom zaista izgradite demokratske institucije u bezbjednoj sredini. I to je jasan signal drugim silama, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim operativcima ili organizovanom kriminalu da postoje ograničenja na ono što mogu da urade”. "Šansa za istorijsko pomirenje" Glas Amerike: U međuvremenu, Srbija balansira između EU i Rusije. Zvaničnik Stejt departmenta nedavno je savjetovao Beograd da ne sjedi na dvije stolice, ruskoj i evropskoj, ako želi brže da napreduje ka članstvu u EU. Šta bi bio vaš savjet? Vilson: "Postoji velika šansa za Srbiju, pod Vučičevim liderstvom, i Sjedinjene Države pod ovom administracijom da pokušaju da dovedu do istorijskog pomirenja između dvije zemlje kojim se prepoznaje da ima mnogo više oblasti u kojima možemo da sarađujemo i da, što je očigledno u anketama i iz drugih izvora, biračko tijelo u Srbiji razumije da je budućnosti u Evropi. To ne znači da nema istorijskih, kulturnih i emotivnih veza sa Rusijom i pravoslavnom crkvom. To je uobičajno, to je tradicija koja se poštuje u Bugarskoj, Grčkoj, Crnoj Gori, članicama NATO-a. Ali tu postoji razlika. Mogu da se poštuju te kulturne veze, ali i da postoji apsolutna posvećenost vrijednostima transatlantske zajednice, evropskoj perspektivi, otvorenoj ekonomiji i otvorenom demokratskom političkom društvu. I to je put kojim vidimo da se Srbija neminovno kreće. Sjedinjene Države žele da jasno stave do znanja da postoji šansa da uradimo mnogo više u odnosima sa Beogradom. U stvari, riječ je vjerovatno o najvažnijem odnosu koji bi trebalo da uspostavimo na pravi način. I pod trenutnim liderstvom u Beogradu, postoji šansa da pomognemo da se privedu kraju razgovori sa Prištinom, da se unese određen osjećaj sigurnosti u taj odnos, ali i osjećaj neminovnosti u pogledu budućnosti Srbije. To su teške odluke za predsjednika Vučiča i vladu Srbije, ali su jasno pokazali zainteresovanost i volju.” Glas Amerike: I vi podržavate zahtjev Prištine da se SAD direktno uključe u pregovore sa Beogradom? Vilson: “Mislim da ima smisla da Sjedinjene Države budu dio tog procesa. Očigledno, prije svega, dvije strane treba da ga vode. Evropska unija će nastaviti da igra dragocjenu ulogu kao posrednik, ali Amerikanci ne bi trebalo da sjede napolju. Trebalo bi da imamo svoju ulogu i pomognemo da se dijalog dovede do konstruktivnog završetka”. Milena ĐURĐIĆ

Evo, ja d`uzmem mustuluk pre ostalih... ovako, na prvo gledanje, izgleda bas dobro, narocito mi se mnogo cine efekti*. Jedino me ova frajla iznervirala `vako napirlitana, a u environment skafand`ru... al` dobro sad, da ne trazimo dlaku u hipersvemiru... * ("-...Kako ti se cini? - Vrlo mi se mnogo cini!...") ... http://www.imdb.com/title/tt5171438/ ...

Da postavimo temu ovde, ima nekih najava, vele ljudi da zapadni mediji kao bruje o tome da nesto moze da bude jos nocas. Sad, ne bi mozda ni postavio ovu temu odma`, da malopre nisam vide vest da je par brodova ruske pacificke flote prispelo u posetu Juznoj Koreji. To mi vec izgleda kao da i Rusi imaju nagovestaj da se nesto sprema, pa sam zato postavio temu da pratimo i ta zbivanja koliko se moze. ... I Bog da nas pomiluje i urazumi sve, narocito radi dolazeceg Praznika i zivota koji nam je njime darovao.