Претражи Живе Речи Утехе

Koje je vaše mišljenje u vezi ovoga?

Pozdrav svima. Ima li neko slično iskustvo koje proživljavam ceo život... Naime, ja čujem glasove jedne ili više osoba, moja majka misli da sam udaren mokrom čarapom, koje ne vidim ali mi non-stop nešto dobacuju, služe mi kao memorija, pobuđuju mi osećanja itd. Da li ima neki stručnjak da mi odgovori šta je to ?

5. maj 1945: Prva slovenska vlada? Partijski mitologija: 5. maja 1945 je bila v Ajdovščini ustanovljena prva slovenska vlada v zgodovini, ki jo je vodil Boris Kidrič, ob Edvardu Kardelju vodilni slovenski komunist. 9. maj 1945: Dan zmage? Partijska mitologija: 9. maja 1945 je kapitulirala nacistična Nemčija. To je dan zmage.

Kao sto i naslov kaze - ovde da postavljamo probrane video sadrzaje koje smo nasli na FB, uz neki kratak licni osvrt na sam video (o cemu se radi, sta nam je privuklo paznju, itd...). Naravno, i neki duzi razgovor na osnovu nekog od tih videa je sasvim pozeljan, ako do njega dodje.

Napadi na radnike "Gradske čistoće" koji zaprašuju komarce traju već dve nedelje. Gotovo svaki put kada izađu na teren, radnike ovog preduzeća napadaju, ulaze im u automobile, traže ima radne naloge, gađaju ih kamenjem, tuku, prete bacaju im se ispred vozila. Poslednji napad dogodio se u utorak kod stadiona u Vinči. Nekoliko ljudi napalo je sinoć u Vinči ekipu "Gradske čistoće" koja prska komarce - ušli su im u vozila, tražili im radne naloge, pokušali da ih spreče, čak i pretili. "Sprečiću te milom ili silom... Ja sam uzeo sam pištolj, pucao sam iz svog dvorišta... Čime ti nas prskaš? Ja hoću komarce... Živ izaći nećeš..." čuje se u snimku. Bezuspešno su radnici pokušavali da im objasne da su preparati sigurni, odobreni od relevantnih zdravstvenih ustanova i da oni samo rade svoj posao. Inače, sinoć su se na terenu nalazile 33 ekipe i to 9 topova sa toplim zamagljivačima, 16 geba sa tamnim zamagljivačima, 2 ekipe na poslovima uništavanja larvi i 6 ekipa koje rade sa čamaca.

Povodom sutrašnjeg glasanja za direktora osnovne škole u Blacu na svom facebook profilu oglasio se, protiv kandidat, SNS direktorki, Mariji Ćurčić, nastavnik matematike, Branimir Lapčević: Драги Блачани, добри људи, хвала вам на свакој лепој речи, молитви или лепој мисли које сте усмерили мени! Више од половине мог живота посвећено је ОШ „Стојан Новаковић“ Блаце, што као ученику, што као раднику ове школе. Установа која нашу децу треба да научи правим вредностима постала је пример правног насиља, шиканирања и злостављања запослених. До данашњег дана, у овој школској години сам 4 пута био у матичној школи, а приступ ми је био забрањен чак и кад сам хтео да предам документацију за избор директора. Установа једнакости је постала установа селективне правде. Свака порука подршке од родитеља јасно указује и на њихово незадовољство стањем у школи. Родитељи, ви сте најбитнија карика у нашем систему! Ви бирате услове у којима желите да се ваша деца образују, васпитавају и развијају у добре и поштене људе. Колеге, поштовани радници наше школе, немам намеру да убеђујем било кога за кога ће гласати. Урадите оно како мислите да је исправно. „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека. “ Делите, нека Блаце чује! Izvor Nastavnik matematike rekao NE SNS direktorki: ,, Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovjeka" – Otvoreno OTVORENOSR.RS Povodom sutrašnjeg glasanja za direktora osnovne škole u Blacu na svom facebook profilu...

Novosadski kantautor i pesnik, poznat po izuzetnom smislu da stihom ispriča priču o Vasi Ladačkom, „devojci sa čardaš nogama", Boži zvanom Pub i drugim lokalnim herojima, Đorđe Balašević, preminuo je u 67. godini, javljaju mediji. On je pre tri dana primljen na kliniku za infektivne bolesti Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu gde se lečio od upale pluća. Još uvek nije potvrđen uzrok smrti, ali je pevač navodno bio zaražen kovidom-19. Novosadski mediji javljaju da će u ovom gradu biti proglašen dan žalosti zbog smrti jednog od njegovih najpoznatijih stanovnika. Na društvenim mrežama su se od poznatog autora oprostili obožavaoci, kolege, pa i političari.

Juče kupim hleb koji inače kupujem, samo tu jednu vrstu jer jedino taj valja, i ukapiram da su ga reformulisali tako da sad isti kao i ostali, vazdušast, lagan, veštački. Mislim se u sebi - Ma nosite se vi što ovo pravite ! Hteo bih sam da pravim hlebac. Ranije sam nekoliko puta pripremao neki bez kvasca. Bio je super, ukus odličan, trajnost takođe, jedino mi se nekad raspadao prilikom sečenja a nisam ukapirao zašto. Imate li iskustva sa pravljenjem domaćeg hleba ? Dajte neki recept i sliku.

Kišno je zagrebačko jutro. Pomalo vjetrovito i hladno. Ustajem. Nakon dugo vremena u svijetu razrušenom potresom i posljedicama pandemije corona virusa ustajem sretna. Dišem punim plućima. Danas je Sveti Vasilije Ostroški uz kojeg je neizmjerno vezan moj život. U proteklih dvanaest godina kako sam pravoslavna učinilo mi se da ljudi u vjeri često teže čudu. Svi mi u svom životu očekujemo čudo kako bi nam hod po Zemlji bio što lakši. U mojem životu pod Ostrogom nije se dogodilo vidljivo čudo. Ne ono što se golim okom vidi. Nisam ozdravila od neke bolesti, nisam rodila dijete niti nisam našla ženika, ali se preobratio moj život. Čudesno. Ne znači to automatski da sam postala bolja osoba, možda tek svjesnija svojih mana i nedostataka. Pogrešaka i grijehova jer nema čovjeka koji male ili veće grijehe ne čini. Odrasla sam u Zagrebu u mješovitoj katoličko pravoslavnoj obitelji i moj jedini doticaj sa pravoslavljem je vezan uz moju baku Stanu s majčine strane i odlaske u njeno slavonsko selo gdje su baka i deda iz Bosne došli zbog lakšeg života na ravnici, a opet su taj život u ovom nesretnom ratu morali napustiti. Baka je bila iskrena pobožna bosanska seljanka u čijoj kući se uvijek osjećao miris tamjana i upravo taj miris je neka moja zvijezda vodilja kroz život. I danas kad zapalim tamjan u kući, moja duša ozdravljuje od svih bolesti ovog svijeta. Nosi mi mir i sjećanje na baku i molitvu. Vodila me i u kapelicu posvećenu Bogorodici koja je bila nasuprot bakinog dvorišta u kojem je raslo čarobno cvijeće u starim polupanim loncima. I sama poželim zasaditi cvijeće baš u takve lonce. Da me sjećaju na baku, djetinjstvo i miris tamjana. Bila sam u mojoj 33. godini kad me je tetka Novosađanka uputila pod Ostrog. Zaista ništa nisam znala, ali neopisiva sila me je vukla put Crne Gore. Tako sam i krenula jedne nedjelje autobusom iz Zagreba za Podgoricu. Sjećam se da je autobus stao negdje u Lici i da sam se javila mami da joj kažem da je sve ok i da ne brine, a u busu sam bila jedini putnik koji je krenuo na taj put, i dva Crnogorca. Padala je noć i nimalo se nisam osjećala ugodno. U Zadru su počeli ulaziti i drugi putnici i tako je bilo sve više putnika kako smo išli prema Jugu. Nakon dugog putovanja stigla sam u Podgoricu i uzela taxi koji je i sutradan došao po mene pod Ostrog, vratio me u Podgoricu gdje sam obišla i manastir Dajbabe i odakle sam se vratila kući. Sada nakon 12 godina od tog prvog odlaska na Ostrog često mi se čini da nisam ni bila svjesna svog prisustva u manastiru i kod Sveca. Nekako se desilo da je bio ponedjeljak i da nije bilo puno ljudi i monah koji je bio uz kivot Svetog Vasilija Ostroškog puno mi je pažnje posvetio i meni se danas čini da sam provela nekoliko sati na klupici u priprati ispred same Crkvice gdje su Mošti. Tako nešto čovjek može doživjeti možda samo jednom za života. Naravno, nisam bila svjesna tog blagoslova tada jer ništa nisam ni znala. Samo sam osjećala mir i sreću. Tu istu sreću osjećam i danas u ovo teško doba, kao da je Svetac ovdje pored mene. Moguće i jeste. Crna Gora me osvajala svojom ljepotom. Kamen, planine i najljepše cvijeće koje raste upravo iz tog kamena. Tražila sam svaku priliku da putujem za Crnu Goru i bila sam do sada jedanaest puta. Za to vrijeme i novac koje sam potrošila na putovanja u Crnu Goru, mogla sam obići puno svijeta, ali moje srce je letjelo na Jug u zemlju kamena i cvijeća, manastira i Svetitelja. Ubrzo po prvom odlasku, a to je bio kraj maja 2008. godine odlučila sam preći na pravoslavlje i ponovo sam otišla za Crnu Goru uoči praznika Svete Anastasije Srpske u manastir Kom na Skadarskom jezeru gdje sam i krštena i dobila ime po ruskoj carici Aleksandri, a sve po želji moje kume Ruskinje. Moje krštenje je zaista bilo čudesno lijepo. Dugo sam nosila blagodat koju sam tada primila, potpuno nesvjesna iste. Moj život se pomalo preobražavao i još uvijek se preobražava i nadam se da će tako biti do kraja života. Da ću se ispravljati i opravdati blagodat koju sam tada dobila. U svakom trenutku svog života kad naiđu nevolje, a nevolje nailaze u životima svih nas okrećem se Svetitelju iz ostroške pećine. Tako je bilo i te godine po krštenju u jesen kad se razboljela moja kćer na početku prvog razreda osnovne škole. Krvne pretrage su bile jako loše i u bolnici su mi rekli da moramo čekati da vidimo kako će se bolest razvijati. Dijete nije moglo stajati na nogama. Jetrene probe su bile iznimno loše i mene je obuzimao očaj majke. Odlučila sam čitati Akatist Vasiliju Ostroškom i pozvala sam pravoslavnog sveštenika da osvešta kuću i bunar sa kojeg pijemo vodu. Sama sebi sam rekla, Gospod dao, Gospod uzeo, tako ćeš to nositi i prihvatiti i nakon te molitve nalazi moje kćeri su se vratili u normalu i ona je pomalo mogla stajati na nogama, a meni je ostalo da nikada to ne zaboravim. Jednom prilikom osjetila sam želju da se Zavjetujem Svetitelju i pala mi je na pamet čudesna zamisao da tih dana oko praznika Svetog Vasilija Ostroškog pečem kolače koje razdijelim ljudima s velikom ljubavlju. Ove godine prvi puta nisam mogla nositi kolače u Crkvu, ali nekako drugačije sam osmislila ispuniti zavjet da prinesem dio sebe drugom čovjeku, onom u potrebi. Unatoč promijenjenom i ograničenom stilu života uslijed corone koja je sastavni dio života svih nas, ovih dana pravila sam razne kolače za moje ukućane s nekom posebnom radošću i srećom. Kuća je odisala ljubavlju ostroškog Svtitelja. Tako sam i jutros ustala radosna, obukla svoju najdražu haljinu i otišla na Liturgiju u hram Svetog Save na Svetom Duhu. Bilo nas je u Crkvi...uvijek volim sresti svoju braću i sestre iz naše zagrebačke Crkve, oni su mi kao najbliži rod i naši zagrebački hramovi su moj dom, a nekako čudesno na kraju moje današnje priče prije odlaska kući Sveti Vasilije me počastio kolačem od jagoda i borovnice izrađen ljubavlju jedne naše zagrebačke sestre. Zato, Vasilije Sveti pohvalo monaha...moli Boga za sve nas koji te trebamo i volimo!

Sjedim na klupi zagrebackog Crnomerca i cekam bus za moj breg. Vracam se kuci sa Liturgije. Pomalo sam na toj klupi sama sebi smiješna. Uzela sam kavu na nekom kiosku i smjestila na klupu sebe, kavu, kutiju sto sam htjela kupiti u posti pa mi je žena što radi u pošti, poklonila za moj paket za Kosovo koji sam trebala poslati davno u Vaskrsnjem postu, a nisam. Danas sam jos dokupila neki stolnjak i kuhinjske rucnike nase domace proizvodnje jer svi trebamo uciti kako da pomazemo bliznje i vlastitu ekonomiju. Svatko svojim malim prinosom u snagama koje mu je Gospod dao. Mama me jutros ranilo probudila. Prva misao je bila, danas je Durdevdan.. Hriscani smo i treba da se uvijek radujemo, a eto, danas je i tako veliki praznik. Nisam namocila cvijece u vodu i nisam se umila. Zapravo, nikad to nisam cinila i ne znam treba li to ili ne. Možda je to samo dio narodne tradicije koju u principu jako volim i koju se trudim njegovati. Krenula sam ranije. Danas je moj prvi izlazak u grad nakon punih sedam tjedana. Moram na bankomat. Sreca pa sam jucer u kuci pronasla pin. Zaboravna sam i kako dugo nisam isla na bankomat, zaboravila sam pin. Moj mozak se nikad nije oporavio od anestezije, kao da se neki njegov dio zauvijek uspavao. Nisam se jos navikla na sebe takvu, zaboravnu, ali morat cu. Uskoro ce i Sveti Vasilije Ostroski kojem sam se jednom prilikom zavjetovala kako cu oko njegovog praznika u nas hram za Agape nositi kolace. To mi se u tom trenutku cinilo jako jednostavno. Kuci uvijek ima oraha, ljesnjaka, pekmeza i jaja. Gle, čuda! Ove godine to mi postaje neostvarivo. Razmisljala sam sto ću i kako ću, jer zavjet je ipak zavjet, i u dogovoru sa svestenikom odlucila da u vrijednosti kolaca pomognem nekoga iz nase zajednice. Mozda nece biti kolaci, mozda bude samo kora kruha jer mi je Otac jutros rekao kome ide moj mali prilog. Mozda, bude kora kruha na Đurđevdan pa na taj način spojim dva velika Svetitelja malim činom moje velike ljubavi. Obavila sam bankomat i cekam bus za Sveti Duh. Nas Saborni hram i zgrade Mitropolije stradale su u potresu i pitanje kad cemo se opet tu sabirati. Iako, Zagrepcani se uvijek na Durdevdan i Svetog Vasilija Ostroskog sabiru u nasem malom manastiru Svete Petke. Kako sam prilazila stanici, vidim sestru Savku. Nasu Banijku. Ona je jedna toliko zabavna zena da i kad tragicne price prepricava iz opustenih banijskih sela, nekako to uvijek ispadne tragikomicno i na kraju covjek joj se mora nasmijati. Znam, danas joj je Slava. Mislim da je to jedna posebnost da zene udate za Hrvate cesto slave svoje Krsne Slave. Barem, ovdje je to tako, kod Zagrebačkih žena hrišćanki. I sama to cinim kao dijete rodeno iz jednog takvog braka, a nisam usamljeni slucaj. Danas se sluzi Liturgija u kapelici Svetog Save. Skupljamo se na odstojanju jedni od drugih. Poneki s maskom na licu. Prebiram po licima meni dragih i prolaze mi mislima i oni kojih danas ovdje nema. Svi su tu s nama. Cijela naša zagrebačka pravoslavna zajednica. Sveštenik nas nekoliko poziva da udemo u hram. Koliko nas smije biti u hramu, na odstojanju jedni od drugih, tjelesno udaljeni, a opet blizu. Srcem. I molitvom. Kaže, oni slabijeg zdravlja. I sama sam medu takvima, sto s nevjericom prihvacam. Sklona sam ignorirati svoje zdravstveno stanje. Jos uvijek vodim borbu sa svojim egom i nakon 12 godina liturgijskog zivota pitam samu sebe da li sam uopce napredovala kad me vrlo lako ponese taj moj ego i zelim biti najbolja u svemu. Ne dam sebi mira. Covjek je cudo. Tako posmatrajuci ta meni dobro znana lica moje zagrebacke brace i sestara, u nekom trenutku, grunule su mi suze na oči. Neki novi svijet i novi zivot za sve nas. Puno i previse sam lutala, ali u ovoj krizi sam odlucila da je lutanje završilo. Vise trebam molivenosti i zajednistva sebe i svog unutarnjeg bića, u mojoj maloj zajednici, posvetiti Zagrebu i nasim Svetinjama. Molitvenost na ove nase zagrebacke padine prije puno stoljeca donjela je Katarina Kantakuzina Brankovic sa svojim monasima i moje mjesto Zagrepcanke je ovdje. Sinoc sam razmisljala o pjesmi Bijelog dugmeta o Durdevdanu koja je nastala u vagonu koji je Mučenike prevozio iz Sarajevo za Jasenovac. Te misli noćas nisu mi dale miran san. Prožimala me neka duboka tuga, sjeta. Zbog Njih, koje nikada ne zaboravljam, niti na jedan praznik. Uvijek u mislima naslonim glavu na kivot u Jasenovcu i molim oprost i milost. Romi su ti koji proslavljaju Durdevdan na zagrebackim obalama Save. Danas nece. I njih se sjecam jer su i oni postradali sa mojim Srbima u Jasenovcu. Ne znam puno o njima i moguce da ih ne razumijem, ali suosjecam s njihom patnjom i sjete me na moju Nataliju koja ih neopisivo voli. Mozda, bas zato sto je i njen deda postradao u Jasenovcu. Možda ih baš zato voli. Možda. Sama, volim sve ljude. U Londonu promatrala sam tu različitost svijeta, cijeli svijet na jednom mjestu i nisam vidjela razlike među ljudima. Te razlike ne vidim nikada nigdje i zato moj um ne shvaća kako i zašto netko nekoga ne voli. Moje misli su nocas tako svuda plovile po svijetu. Proslavljamo Svetog Georgija Pobjedonosca koji je mucenicki postradao za Hrista u doba cara Dioklecijana. Zimus sam setala po Dioklecijanovoj palaci, podrumu i kupovala nakit, kako to cine turisti. U toj setnji razmisljala sam o toj palaci, sebi i drugim ljudima. Divimo se palaci ne razmisljajuci sto je taj car ucinio nama hriscanima, nasoj braci i sestrama u njegovo doba. Bilo je nevreme kad sam te veceri dosla u Split, nevera je more izlila na obalu i grad je nekako djelovao apokalipticno, a palaca je svjetlila svojom snagom i moci. Onom materijalnom, ovozemaljskom, prolaznom. Ne, onom Svjetloscu kojom svijetli nas Sveti Georgije na Nebu i posmatra, blagosilja sve nas na ovoj radosno tuznoj Liturgiji kojom je nacalstvovao nas zagrebacki Mitropolit Porfirije koji nas je besedom pokusao ukrijepiti i odagnati strahove koje je ocigledno vidio u svima nama jer je upravo o njima besedio i poucio nas očinski da ih razgonimo Hristovom ljubavlju jer to je činio Sveti Georgije Pobjedonosac i naš Sveti Dositej Zagrebački Ispovjednik kao i svi Sveti na Nebu! Spuštam se niz padine sa Svetog Duha i nailazim na dragu sestru koja mi kaže da je upravo naručila taxi koji samo što nije stigao. Povezla me do Ilice, a ja sam sretna da tih pet minuta dijelimo u sestrinskom razgovoru jer na zajedničku kavu, agape još uvijek ne možemo...do nekog sretnijeg sutra..nadamo se, a nada je ono što nas hrišćane nikada ne smije napustiti. watch

Ako ste se nekada zapitali zašto određene osobe jednostavno i lako privlače društvo, ali i ljubav u svoj život, nauka sada ima odgovor na to. Ravnodušnost je mnogim ljudima najveći afrodizijak. Antropolog Helen Fišer objašnjava da često, kada nas određena osoba ne simpatiše, mi počinjemo da osećamo duboku povezanost sa njom. "Umesto da je ignorišemo, ne razmišljamo o njoj ili se jednostavno dostojanstveno povučemo, postajemo opsednuti željom da je osvojimo, da joj se dodvorimo i približimo", objašnjava Fišer. Prema njenim rečima, kada želimo da osvojimo pažnju osobe koja je ravnodušna prema nama, receptori za nagrađivanje u mozgu bujaju. "U mozgu se u tom trenutku aktivira deo za nagrađivanje i vi osećate veliku energiju, snažan fokus, intenzivnu motivaciju i spremni ste da reskirate sve kako biste osvojili tu osobu, jer je doživljavate kao životnu nagradu. Opsednuti ste osvajanjem srca ravnodušne osobe", ističe Fišer. Ona podseća da to ne znači da ćemo biti srećni kada je osvojimo, jer mi više ne razmišljamo o suštini, nego samo o formi - kako da zauzmemo neosvojivu tvrđavu. "Potpuno smo zaslepljeni i tek kada prođe određeno vreme u stanju smo da vidimo koliko smo se uzaludno trudili", zaključije ona. https://www.b92.net/zivot/antitabu.php?yyyy=2018&mm=06&dd=10&nav_id=1402573

BEOGRAD - Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd ima veliki problem sa nedostatkom vozača i pitanje je hoće li 3. septembra uopšte moći da vozi po redovnom redu vožnje. "U doglednoj budućnosti može da se desi da Srbija ostane bez vozača", rekao je za TV Prva predsednik samostalnog sindikata GSP Beograd Zoran Antić. "Imamo potpisano saopštenje sa Skupštinom grada Beograda da će od oktobra kroz kolektivni ugovor posebno za vozače GSP biti značajnih povećanja primanja, jer smo na dnu lestvice po platama", istakao je on. Kako je rekao, cilj je da se zadrže postojeći vozači da ne odu, jer imaju "čvrst dogovor sa Skupštinom da će se osetiti značajno poboljšanje".GSP trenutno ima između 2.800 i 3.000 vozača, a Milan Božović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja tvrdi da celoj Srbiji nedostaje vozača, oko 5.000."Postojao je čitav niz aktivnosti da se zadrže i poveća broj vozača. Razmišljalo se da se pomeri starosna granica, da se vozi od 20. i 21. godine, kao što su uradile Hrvatska i Slovenija, tj. sve zemlje koje imaju problem sa vozačima, a sada tamo odlaze i naši zbog novca", rekao je Božović.

Kako možemo Boga nazvati našim istinskim Ocem ako u nama nema ničega od njegove prirode?U pravoslavnom učenju Sin kao Bog uzima našu prirodu i spaja sa Božijom na takav način da mešanja nikako ne dođe,niti može da dođe,nesliveno,nerazlučno i nerazdvojno kako uči PC ali kako onda možemo Boga nazvati našim istinskim Ocem ako sa njim ne delimo ama baš nikakavu prirodu i nemamo ništa od Njega nego da se tako figurativno izrazim on nas ,,nakalemljuje,, kroz Isusa Hrista?Isusa smatramo Sinom Božijim upravo jer je od Oca rođen,jer ima istu prirodu kao i On....a mi onda koji verujemo ispadamo kao usvojena deca od nekog veštačkog Oca jer deca uvek nose prirodu svojih roditelja... i zato kao što i naslov kaže kako onda možemo Boga nazvati svojim pravim Ocem?

”Oj, kukavno Srpstvo ugašeno”, ovim rečima Jovan Ćulibrk, vladika slavonski, počinje intervju za "Alo!" u kojem govori o Srbima koji se stide svojih žrtava, "Bljesku", Saboru SPC, Kosovu i predstojećim seobama srpskog naroda. Vladika Jovan Ćulibrk, Foto: ALO foto Ognjen Radosevic S episkopom slavonskim, stručnjakom za holokaust, razgovarali smo u Pakracu uoči 23. godišnjice operacije ”Bljesak” u Pakracu, gde uveliko radi na obnovi Saborne crkve, Vladičanskog dvora, ali i čuvene Pakračke biblioteke, najznačajnije posle Patrijaršijske i Hilandarske. Srpski narod nije svestan kakvo blago čuva Eparhija slavonska u Pakracu? - Ne bih rekao da bi samo Srbi trebalo da znaju o njoj - ona se sada otkriva kao nepoznato evropsko kulturno blago. Pakračka biblioteka čuva gro blaga koje su Srbi doneli tokom Velike seobe pod Arsenijem Trećim Čarnojevićem, ali i ono što je ovde stvoreno, kao i ono što je nastalo u manastirima Liplje, Stuplje i Gomionici u Bosni, pa je sklonjeno ovde. Ona je druga u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga, a ima i čuvenu rukopisnu zbirku. Tek će se pričati o Stepincu Dokle se stiglo u radu mešovite komisije o Alojziju Stepincu? - Komisija se nije mnogo oglašavala u javnosti, ali su razgovori bili otvoreni i bez naboja, hrišćanski. Moje mišljenje je da je razgovor tek počeo i da će se o ovoj temi tek pričati. Kako je moguće da srpski narod ne zna za takvo blago u Pakracu? - Setimo se koliko smo znali o Sent Andreji do obeležavanja tri veka od Velike seobe? Skoro ništa! Tek 1990. Sent Andreja se vratila u našu sabornu svest. Moram priznati da je fascinantno gledati kako se takvo mesto, uporedivo sa Ohridom, Karlovcima, podiže iz pepela. Vreme Pakraca očigledno tek dolazi, ali će se tu prepoznati i naći mnogi od kojih to ne bismo očekivali, čime hoću reći da on u sebi krije dublje i veće ljudske vrednosti. Naravno, pre svega očekujem da se njegovoj obnovi obraduju sami Pakračani. Šta nedostaje Vladičanskom dvoru? - Mi potražujemo dosta toga, recimo ikonostas Saborne crkve, koji je nestao za vreme poslednjeg rata, kao što su nestali i portreti episkopa pakračkih. Potražujemo i mnogo toga što je nestalo u Drugom svetskom ratu, kao što je ikonostas srušene Crkve Svetog Ilije u Pakracu. No, 2014. smo recimo pronašli ikone s ikonostasa hrama u Slavonskoj Požegi, koji je srušen 1942. Našli smo ih, dakle, posle 72 godine! Što znači, polako… Nažalost, Pakrac najviše potražuje svoje mrtve i nestale u ovom ratu, pa ja i ovim putem molim sve one koji o tome nešto znaju da pomognu da se oni nađu i da se i njihove kosti i duše njihovih porodica smire. Vladika Jovan Ćulibrk, Foto: ALO foto Ognjen Radosevic Jednom ste rekli da ”ako se uzmu u obzir mrtve duše, moja eparhija je najbrojnija”. Kakvo je sada stanje? - Stanje u zapadnoj Slavoniji je uglavnom svima poznato. Ono o čemu se ne priča jeste to da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak Jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta. Srbi se masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, a sledi nam i selidba iz Srbije. To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje u njoj državljanima zemalja koje nisu u EU: Crne Gore, Srbije, Republike Srpske/BiH, BJR Makedonije. Srbi da izaberu ili Nedić ili parada u Moskvi Da li ste pratili situaciju oko pokušaja rehabilitacije Milana Nedića? - Svakako, i po funkciji predsednika komisije za Staro sajmište, koja se i oglasila po tom pitanju. Njenom stavu nema šta da dodam ili oduzmem. Što se Srbije tiče, ona mora da izabere - ili će njena garda ići u Moskvu da učestvuje na paradi za Dan pobede, ili će da rehabilituje Nedića i time da prihvati njegovu ulogu kvislinga kao istorijski valjanu. Oboje ne može. Kao sveštenik i hrišćanin, mogu da razumem ličnu tragediju Milana Nedića, ali to ne menja činjenicu da je on bio kvisling. Voljni ili nevoljni, moćni ili nemoćni, marioneta ili ne - to je sve na istoriji da utvrdi, ali niko ne može da promeni istorijsku činjenicu. Čime će biti uzrokovana ova nova seoba? - Ova seoba je uzrokovana društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim osiromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje neki standardi rada i života, te radničko dostojanstvo koje kod nas nema - a u ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta. Mada, ima ovde i neki momenat iracionalnog, sličan neobjašnjivom pokretu iz sela u gradove krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, kada su se napuštala bogata seoska imanja i odlazilo na rad u fabriku i u život podstanara. Koliko je teško sačuvati Crkvu tokom seoba? - Gde god da se nalazi naš narod, njemu je SPC stub, a tu ulogu Crkva pogotovo ima u dijaspori. Naša crkva se već nalazi pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći, te nju očekuje ozbiljan rad. Vladikaa Jovan Čulibrk, Foto: ALO Ognjen Radosevic Koliko je teško raditi na opstanku Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj? - Tu su se jedna na drugu nadovezale tri tragedije. Prva tragedija je Drugi svetski rat i opšta katastrofa koju su preživeli srpska crkva i narod. Druga katastrofa je komunistička vladavina, koja je za identitet i samosvest srpskog naroda, naročito u Hrvatskoj, bila teška. Moramo tu biti potpuno otvoreni i reći da su glavne poluge za gubljenje identiteta srpskog naroda u socijalističkoj Hrvatskoj bili upravo srpske političke vođe, kao i srpski intelektualci, koji su bili mahom krajnje levo i antinacionalno orijentisani. Mislim da se ta greška sada bolno uviđa. Treća tragedija su ratovi devedesetih koji su doneli dodatna stradanja, seobe i na svaki način tegobna vremena. Na čelu ste Odbora za Jasenovac - da li će o njemu Srbi i Hrvati ikada pronaći zajednički jezik? - Onoliko koliko smo hrišćani, toliko ćemo naći zajednički jezik. Mi smo 22. aprila osveštali hram u Mlaki. Bio je i patrijarh Irinej, bili smo s njim i nas petorica vladika i s tog mesta nije se čula nijedna teška ni optužujuća, ne daj bože, izazivačka reč. Ni optužba na bilo čiji račun. Mi smo proslavljali svoje mučenike. Carigradski patrijarh je došao u Jasenovac da poruči svima da u njegovom tlu - najvećim delom - počivaju hrišćani koje treba pamtiti kao hrišćane. Skoro sve drugo je nerazumevanje ili zloupotreba onog što se u Jasenovcu zbilo. Kako komentarišete činjenicu da se Srbi stide svojih žrtava? - Naša biblioteka ”Oj, kukavno Srpstvo ugašeno” jeste prebogata i ja ne nameravam da joj dodajem tomove - u srpskoj uobrazilji, jedino je jevrejska veća od naše. ”Duh samoporicanja” Mila Lompara je savremeni klasik ovog žanra, s kojim se ne priliči takmičiti, jer je sveobuhvatan. Radije bih stvari postavio ovako: IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust, naddržavno telo koje se bavi ovom tematikom, 2016. je Jasenovac stavila na svetsku listu ugrožene baštine Holokausta. Na istoj se, doduše, nalazi i Staro sajmište i biće tamo dok se na njemu nešto ozbiljno ne uradi. Sazrela je čitava generacija stručnjaka po svetu koji se ozbiljno bave stradanjem u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Imamo čak i triler-bestseler ”Njujork tajmsa” Filipa Kera ”Dama iz Zagreba”, čija se radnja odvija u Trećem rajhu i u NDH, a koja je vrlo realno prikazana, uključujući i Jasenovac. Zanimljivo je da ništa od ovoga nije imalo nikakvu recepciju u srpskoj sredini. Vladika Jovan Čulibrk, Foto: ALO Ognjen Radosevic Srbi žele da opstanu na Kosovu i u Hrvatskoj Može li se povući paralela između borbe za opstanak Crkve u Hrvatskoj i one koju vodi sveštenstvo na Kosovu i Metohiji? - Dve godine sam kao episkop služio u Pećkoj patrijaršiji, a od juna 1999. nekoliko godina bio sam prisutan na Metohiji i radio na povratku prvih porodica na uništena ognjišta u Osojanima 2001. Osnovna sličnost je u posvećenosti i odlučnosti naroda da opstane i u vezanosti uz svetinju. Razlike su u kontekstu: Hrvatska je u EU, s jasnim zakonima i poretkom, a na Kosovu i Metohiji od toga skoro da nema ni traga. Šta očekujete od Sabora SPC? - Redovan rad. Sigurno je da će Kosovo i Metohija kao i obično imati središnje mesto - na kraju, U Pećkoj patrijaršiji je Sabor i počeo, a arhijereji su obišli narod i svetinje od Peći do Prizrena. Moraće biti reči i o seobama o kojima sam kazivao. Očekujem da ćemo zauzeti zajednički stav o Kosovu i Metohiji, koji ne može biti mnogo različit od stava izrečenog u saborskom Memorandumu o Kosovu i Metohiji iz 2003. I tokom ratnih i poratnih godina, od Crkve se uvek čuo jasan glas, nema razloga da i sada ne bude tako. Što se tiče novog ustava, on jeste potreban, ali njegovo donošenje sigurno nije epohalna stvar. A šta je s novim metodom izbora patrijarha? - Predložen je unekoliko način izbora sličan onome koji je korišćen do izbora patrijarha Germana, dvotrećinskom većinom. Sadašnji način izbora je uveden zato da bi se smanjila mogućnost upliva vlasti na izbor, a moje mišljenje je da neće biti vlasti koja neće imati želju da na izbor patrijarha nekako ne utiče. Ali razgovaraćemo, pa ćemo videti šta će biti… Vartolomej sve zna o Jasenovcu Šta ste patrijarhu Vartolomeju pričali o Jasenovcu? - Nije mu trebalo mnogo pričati, jer se očigledno bio dobro spremio. Uostalom, da nije tako bilo, ne bi ni došao. Ono što je njega potreslo bila je blizina mučenika, koji su nadohvat ruke - pod svakom stopom; pogotovo kad je uzašao na humku kod Kamenog cveta, pod kojom su pohranjene kosti žrtava. Kasnije je pričao da ga, otkako je patrijarh, ništa nije potreslo kao Jasenovac. http://www.alo.rs/vesti/politika/ceka-nas-nova-seoba-srba/162970/vest

Uskrs kao najveći i najvažniji kršćanski blagdan koji slavi Isusovo uskrsnuće, blagdan je nade, rađanja, novih početaka. Povodom Uskrsa o simbolici ovog praznika, o čovjeku i njegovim nadama za Fenu je govorio teolog, direktor Internacionalnog multireligijskog interkulturnog centra IMIC fra Drago Bojić. Govoreći o simbolici Uskrsa Drago Bojić ističe da se o uskrsnuću i blagdanu Uskrsa može govoriti samo iz perspektive vjere i Božijih obećanja, povjerenja u Boga i nade da zadnju riječ u ljudskom životu neće imati zlo, patnja, nepravda, pa ni smrt. On naglašava da se kršćanska vjera temelji na uskrsnoj nadi koja sve karte stavlja na Božiju dobrotu i milosrđe, koja radikalno vjeruje u Boga života. Bojić podsjeća da mnogi ljudi s onim što se dogodilo Isusu iz Nazareta poistovjećuju i vlastita iskustva. I to ne bez razloga i ne bez utemeljenja u životu. ''Mnogi ljudi su pretrpjeli ili trpe nepravde, doživjeli su teške izdaje, poniženja i uvrede. Mnoge je u životu rastužila i slomila nepravedna smrt najbližih. Mnogi poput Isusa upućuju vapaje Bogu i pitaju se zašto ih je ostavio. Zato se uskrsni Bog doživljava kao Bog koji daje smisao i nadu u svijetu u kojem je tako puno besmisla i beznađa. Isusovo uskrsnuće prekida Božiju šutnju i odsutnost u ovome svijetu, pa je blagdan Uskrsa i blagdan utjehe'', naglasio je. Fra Drago Bojić dodaje da se uskrsnuće ne tiče samo vječnog života i čovjekove vjere u život poslije smrti. Ono se tiče i sadašnjeg života, vjere i uvjerenja, da je život veća vrijednost od smrti, dobro od zla, istina od laži. ''Ono se tiče preobrazbe vlastitog života i svijeta u kojem se živi. Uskrsnuće potiče na izlazak iz ovozemaljskih grobova, na uklanjanje kamenja koje nas sputava u ljudskosti, na odustajanje od svega onoga što u naš život unosi smrt. Smrt se ne pojavljuje samo na koncu naših života, ona je često prisutna usred života i pojavljuje se kao nedostatak smisla, kao apatija i gorčina, kao trauma i kompleks, kao sputanost i blokada, kao bešćutnost i ravnodušnost spram drugih, kao izopačenost i dijaboličnost'', mišljenja je on. Govoreći o tome koje moralne istine promišljati na ovaj praznik, Bojić je naveo da Bog nije dopustio da trijumfiraju zlo i nasilje, te da Uskrs govori o Bogu koji je protiv zla i nasilja i koji je na strani onih što nepravedno pate, te da bi to trebalo potaknuti ljude da ne čine nepravdu i da se solidariziraju s onima koji ju trpe. ''Uskrs govori o Bogu koji oslobađa, pa bi to ljude trebalo ponukati da se bore protiv svih oblika ropstva, pa i robovanja vlastitim strahovima, glupostima, zloćama. Uskrs govori i o Bogu kojemu je stalo do svakog čovjeka i svakog života. Blagdan Uskrsa pripada svim ljudima. To trebaju imati na umu kršćani koji Boga žele privatizirati, uskratiti ga drugima, koji manipuliraju Bogom za svoje vlastite interese, koji Boga žele okrenuti protiv drugih ljudi. Nema ništa strašnije i opasnije od takve preuzetnosti i doista je i tužno i razočaravajuće da u to upadaju mnogi svećenici i biskupi, pa i najveći kršćanski blagdan često koriste kako bi se razračunavali s neistomišljenicima, napadali druge i drugačije, unosili nemire i razdore među ljude, a samo zato da bi održali moć koju imaju'', podvukao je fra Drago Bojić. On dodaje da se uz blagdan Uskrsa vežu mnogi običaji, ali da je uskrsno vrijeme puno mirnije i stišanije nego što je to primjerice slučaj s božićnim vremenom. ''Uskrs poziva na tišinu, mir, sabranost, meditaciju, povratak sebi, vlastitoj nutrini. Blagdane treba oslobađati neukusnih religijsko-političkih manifestacija i od njih ne treba praviti javne parade'', poručuje fra Drago u razgovoru za Fenu.

Koliko nesrećno mora biti nečije detinjstvo kako bi se sa sigurnošću moglo predvideti da će neko živeti loše u odrasloj dobi ili čak umreti u mladosti? Postoje istraživanja na ovu temu. Slično pitanje je, zapravo, postavljano mnogo puta do sad, a jedan od najopsežnijih pokušaja da se na njega odgovori je Studija negativnih iskustava u detinjstvu (Adverse Childhood Experiences Study, ACES). Autori ove studije osmislili su način da definištu faktore iz detinjstva koji mogu da predvide loš kvalitet nečijeg života u odraslom dobu. Oni su imenovali deset faktora rizika, kao što su razvedeni, alkoholičari ili roditelji zavisni od droga, seksualno zlostavljanje, fizičko nasilje u porodici, kao i mentalna bolest člana porodice. Potom su istraživači pratili stotine dece kako bi ispitali uticaj ovakvih faktora na njihove živote. Pronašli su da, ukoliko neko ispunjava četiri ili više ovih faktora rizika, šanse da će imati srećan život su slabe, odnosno verovatnoća da će živeti loše je prilično velika. To su, naravno, samo brojevi, statistike, verovatnoće i šanse, ali ono što oni pokazuju je da ako imate ispunjavate četiri i više rizik faktora, šanse nisu na vašoj strani. Naravno, verovatnoća je samo to – verovatnoća. A ova studija nije se bavila procenom pozitivnih ljudi i događaja koji mogu spasiti decu izloženu faktorima rizika. Ukoliko imate sreće, možete dobiti na lutriji, nadmudriti igru, sreća može biti na vašoj strani. Ali ne želite da se kockate sa njom.

Sta radite kad shvatite da vam je tesko da se molite? Da li koristite neko podsecanje? Na primer: da li lepite papire sa molitvom, psalmima na ogledalo dok perete zube ili se brijete, da li imate zalepljenu ikonicu omiljenog svetitelja na vidnom mestu, da li nosite omiljene akatiste, molitve u torbi, rokovniku...? Jedna mama je slikovito opisala kako ona resava ovaj problem:

Папа Фрањо се залаже за промјену Молитве Гоподње, познатије као Оче наш. Vražje je djelo uvođenje u napast – kazao je Franjo u emisiji koju vodi don Marco Pozza. U molitvi Očenaš Bog nas ne uvodi u napast, kaže papa Franjo i dodaje da, ako nas netko uvodi u napast, to je Sotona. Franjo smatra da prijevod nije dobar, a Francuzi su već promijenili taj dio poznate molitve. Ta izmjena u francuskom Očenašu na snagu stupa s novom liturgijskom godinom. Papa Franjo objasnio je razloge za promjenu rečenice u Očenašu govoreći da nas Bog nikada ne bi naveo u napast. – Мi smo ti koji upadaju u napast. Nije On taj koji nas navodi pa nas onda pušta da padnemo u napast. Otac ne čini to. Otac pomaže da se dignemo – kazao je papa Franjo u emisiji “Oče naš” (Padre nostro) talijanske televizijske postaje TV2000 u srijedu navečer. – Vražje je djelo uvođenje u napast – kazao je Franjo u emisiji koju vodi don Marco Pozza. To je bio sedmi od devet nastavaka emisije u kojoj se obrađuju pojedine teme i na temelju koje je nastala i knjiga “Oče naš”. U toj emisiji papa Franjo odgovara na pitanja koja mu postavlja don Pozza. Franjo drži da, kada nas Sotona navodi u napast, mi tražimo Očevu ruku da nam pomogne. Fra Ante Vučković, predsjednik Franjevačkog instituta za kulturu mira, govoreći o knjizi pape Franje “Oče naš”, spominjao je kako bi se na hrvatskom mogao izmijeniti dio molitve, odnosno mogao bi glasiti otprilike ovako: “Ne dopusti da budemo uvedeni u napast, ne dopusti da budemo izloženi napasti, ne dopusti da padnemo u napast.” U Italiji će se vjerojatno uskoro izmijeniti taj dio molitve, a papina promišljanja daju povod da se u Hrvatskoj promisli o dosadašnjem prijevodu tog dijela Očenaša. I papa Benedikt XVI. u svojoj knjizi “Isus iz Nazareta” iznio je kako je ispravan prijevod, što je Talijanska biskupska konferencija (CEI) unijela u Bibliju 2008., onaj gdje se kaže “ne napusti nas u napasti”. Stoga bi se i najpoznatija molitva Očenaš trebala izmijeniti kako ne bi izgledalo da nas Bog navodi na iskušenje, već kako nas on izvlači iz napasti u koju smo sami upali. https://www.vecernji.hr/vijesti/papa-franjo-ocenas-promjena-napast-1212430

Jedini književni lik koji mi liči na Donalda Trumpa je Otac Ibi u komadu Alfreda Jarryja Kralj Ibi (Ubu Roi), koji je skinut s repertoara odmah posle čuvene premijere 10. decembra 1896. u Parizu zato što je izazvao nerede. Parodija Shakespearovog Magbeta, a sada i klasično delo teatra apsurda i preteča dadaizma i nadrealizma, ovaj komad koji govori o pohlepi za moć pun je masnih besmislica i žestokih lakrdija. Otac Ibi je lakrdijaški pretendent na poljski presto, surovi i gramzivi megaloman koji je najpre pobio kraljevsku porodicu a onda počeo da ubija sopstvene podanike da bi im oteo novac. Jedan gledalac na premijernom izvođenju komada, irski pesnik William Butler Yeats bio je užasnut onim što je video i kažu da je kasnije rekao: „Šta se još može očekivati? Posle nas, Divlji Bog.“ Nedavno sam pregledao neke tekstove koje sam pisao za ovu rubriku od 2015, kao što je onaj o debatama tokom republikanskih preliminarnih izbora, ili onaj o predsedničkim izborima, i setio sam se da sam tada, gledajući Trumpa, mislio na Ibija. Čak i u društvu groznih ljudskih bića kao što su Ben Carson, Ted Cruz i Carly Fiorina, Trump se isticao sirovošću i zlobom – na primer kad je objavio, uz sveopšte klicanje prisutnih, da će ponovo uvesti „torturu potapanjem u vodu“ i to „u mnogo gorem obliku“, ili kad je pozvao svoje sledbenike da pretuku one koji su prekidali upadicama njegov govor na jednom mitingu na kome su se građani koji žale za danima javnog linčovanja okupili da čuju svog prvaka. Mrzim svakog koga vi mrzite, poručivao je Trump, a tupavci koji nisu u stanju da razlikuju poštenog čoveka od prevaranta, gurkali su se laktovima jer su dobro znali na koga on misli. Otkad je Trump postao predsednik, svaki put kad sam pomislio „ovaj čovek je sasvim lud“, setio sam se Ibija jer sam shvatio da bi se priča o njegovom predsednikovanju i likovima koje je okupio u Beloj kući lako mogla uklopiti u Jarryjev komad bez menjanja ijedne reči. Svima je, verujem, poznata ona scena kad su svi članovi njegovog kabineta, jedan za drugim, govorili koliko mu se dive. „Najveća privilegija u mom životu je to što sam potpredsednik predsednika koji drži obećanja data američkom narodu“, rekao je Mike Pence. Svaki član njegovog kabineta mu se ulizivao, a on je na kraju prestao da klima glavom i iskoristio priliku da samom sebi doda još koju pohvalu izjavivši da je jedan od najproduktivnijih predsednika u američkoj istoriji – možda mu je blizu samo Franklin D. Roosevelt – i svi prisutni su to aminovali. Još više ibijevski je prizor 12 pastora koji su došli u Ovalnu sobu da dodirnu predsednika i pomole se za njega, njegovu natprirodnu mudrost, vođstvo i zaštitu. „Ko je mogao i da zamisli“, rekao je kasnije jedan potreseni učesnik ovog događaja, „da ćemo doživeti još jedan duhovni preporod?“ Ili onaj dirljivi trenutak kad je predsednik potpisao zakon koji je omogućio da mentalno oboleli ljudi kupuju oružje? Ili prizor ministra finansija Stevena Mnuchina i ekonomskog savetnika Bele kuće Garyja Cohna koji se zaklinju američkom narodu da predsednik neće smanjiti poreze bogatašima? Jarryjev šašavi komad koji je tako šokirao savremenike nije ni prineti budalaštinama o kojima čitamo svakog dana. Ako se to nastavi ovim tempom, uskoro ćemo svi biti lobotomizirani Trumpovim predsednikovanjem i nećemo ni trepnuti kad čujemo ovakve vesti: – Predsednik Trump je naredio pomorsku blokadu Švajcarske. – Wayne LaPierre je u Vrhovnom sudu zamenio Justina Ginsberga. Kad su ga upitali namerava li da se povuče s položaja šefa NRA, prostrelio je izveštače pogledom i napustio konferenciju za novinare s jurišnom puškom o ramenu. – U pustinji Nevade pronađena je biblija vanzemaljaca. Njihovi bogovi su predsednik Trump i prva dama Melanija. – Džihad na Bliskom istoku je okončan. Predsednik se dogovorio s lokalnim vođama da njihove sledbenike upiše na neki od mnogih Trumpovih univerziteta širom regiona kako bi naučili da prodaju nekretnine u pustinji. – Predsednik Trump je danas objavio da je počela izgradnja zida na granici s Kanadom pošto je onaj prema Meksiku završen. Teško nam je da ovo priznamo: izbor predsednika neznalice koji laže čim bekne posledica je našeg razorenog i korumpiranog političkog sistema, našeg rascepkanog i polarizovanog stanovništva čije su mržnje i zablude godinama gajili razni interesi i njihovi predstavnici u Fox News, na radio stanicama mržnje, internetu i društvenim mrežama. Alfred Jarry je svoj komad opisao kao „ogledalo koje preteruje“. Upravo to je Trumpovo doba: ružan odraz onoga što smo kao nacija postali. Sve što je uradio otkad je postao predsednik samo je potvrdilo ono što je već bilo jasno meni i mnogim drugim Amerikancima koji su gledali njegovu kampanju. To više nije tajna, ali je i dalje nejasno koliko će mu oni oko njega dozvoliti da poludi pre nego što nam učine uslugu i puste kongres da ga se otarasi. Začkoljica je u tome što su članovi njegove administracije jednako pokvareni kao on. Svakom monstrumu u istoriji – to treba naglasiti – bila je potrebna velika pomoć da bi sproveo svoju politiku. Dovoljno je da preslušamo govore članova Trumpovog kabineta prilikom stupanja na dužnost da bismo shvatili kakvi ljudi sada upravljaju svim sferama života u ovoj zemlji. Bez ikakve empatije za svoje zemljake Amerikance i njihove probleme, uvereni da ih njihovo ogromno bogatstvo uzdiže daleko iznad drugih, željni da dalje pljačkaju ovu zemlju, oni moraju da nanose zlo prosto zato što su takvi ljudi. U međuvremenu, možemo da očekujemo mnogo zločina i nepravdi u godinama koje su pred nama. Kralj Ibi možda nije veliki komad, ali mi i ne zaslužujemo Shakespearea. Ovaj esej je deo serije tekstova o prvoj godini Donalda Trumpa na mestu američkog predsednika. Charles Simic, "Year One: Our President Ubu" Prevela Slavica Miletić

Svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi, jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. A Crkva je nešto mnogo dublje od onoga što na prvi pogled vidimo. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Evo jednog ženskog, nežnog, lirskog i modernog glasa SPC. Mati Efimija Topolski pre nego što je postala monahinja bila je slikarka, magistrirala je na Fakultetu likovnih umetnosti. Svoju umetnost donela je u manastir Gradac 1991. godine. Kao igumanija tamo je provela skoro 20 godina i napravila svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Zatim je, posle kraćeg boravka u Beogradu, dobila „nameštenje“ u Francuskoj, u manastiru Srpske pravoslavne crkve, u mestu Išon. Tamo već skoro dve godine živi sama kao jedina monahinja. Kao slikarka, vreme provodi spajajući duhovnost i savremenu umetnost jer ne slika samo ikone. „Mislim, tražim, čekam“ naziv je njene izložbe umetničkih slika u „Galeriji 73“ na Banovom brdu. U Galeriji kažu da ne pamte da je u poslednjih nekoliko godina neka izložba bila tako dobro posećena. „Mislim, tražim, čekam“ moglo bi da stoji kao oblačić iznad glava svih ljudi? - Čovek dok živi, on misli. Imamo loše i dobre misli, i borimo se protiv takozvanih pomisli. Učimo se da to razdvojimo i da te loše odbacujemo. I da tako sebe menjamo. Ta borba u monaškom životu stalno postoji. Polako je došlo da kroz to razmišljanje i tražim. Kad čovek kaže tražim, misli se na ona večna pitanja o suštini života. Ja se ne pitam da li postoji Bog, da li postoji večni život, jer sam ta krupna pitanja, barem zasad, rešila. Ja tražim odgovore na neka pitanja svakodnevnog života i odnosa sa drugim ljudima. Kada vidiš u svom neposrednom iskustvu, neko nekog muči, neko nekom napakosti, neko pati. Gledaš sebe, svoj život i ljude oko sebe i tražiš odgovore zašto. Ja znam da ništa nije bez smisla, ali zašto je, volela bih da definišem. To je moja večita tema. I odnos ljudi u braku, pa odnos roditelja sa decom, pa odnos među prijateljima. To su sve suštinske stvari našeg života. A onda čekam da mi Bog da odgovore na ta pitanja. Sve odgovore treba sačekati. Mislim da je strpljenje bitno. Treba svi da savladamo tu veštinu čekanja i strpljenja. To je objašnjenje naziva izložbe. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Gde su naša najveća iskušenja? - Definitivno najviše iskušenja imamo sa našim najbližima. I to nas najviše boli, kad napravimo neku grešku. I njih boli. I zato za njih treba da imamo najviše pažnje. Mi pazimo kako se odnosimo sa pretpostavljenima, ali kakvi god da smo prema njima, njih nećemo mnogo povrediti. Ali svoju baku, svoju mamu, lako možemo da ucvelimo ni zbog čega. Videla sam da onaj ko te najviše voli, ko ti najviše daje, njemu najmanje vraćaš jer se podrazumeva da je on taj koji ti daje. A ti daješ drugima. A mi dajemo od tog bogatstva koje smo dobili od onog ko ima veliku ljubav i koju nam daje. A uopšte se ne setimo da mi to treba da vratimo. Nekad to shvatimo tek kad ti ljudi odu. Ljubav koju mi imamo, to je ljubav kojom se obogatimo u odnosu sa Bogom, zato ta reč obogatiti ima koren u Bogu, ali i onoliko koliko dobijemo od onih koj nas najviše vole. To je naše blago koje nosimo u život dalje sa sobom. I kad njih više nema na ovom svetu, mi ostajemo sa tom ljubavlju koju su nam dali. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Posetioci izložbe dele sa vama oduševljenje i često uz pohvale dodaju „ja inače nisam vernik“. Vi im na to kažete: „Ne delimo se tako“. - Imaju potrebu da se opravdaju ako prilaze meni da se družimo. Da ja znam da se družim sa nevernikom. Ja volim da se identifikujem sa drugim ljudima. To što smo monasi, možda smo malo drugačije obučeni. Čak mogu da budem gruba, pa kažem da smo kostimirani. U stvari, svi smo mi ljudi isti. Borimo se. I verujem da svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. Što je meni žao. Jer je Crkva nešto mnogo dublje od onoga što se na prvi pogled vidi. Naš prvi susret je sa sveštenstvom, ili sa nekim crkvenjakom. Svako ima da ispriča priču koja ga je odvratila od odlaska u crkvu. Ili je nešto debelo platio. Ili kaže, „moj pop vozi skupa kola“. To postoji u svakoj drugoj sferi i profesiji. Ljudi prekorače granicu ukusa. Ali treba i taj pop, kad bude zreo, da prevaziđe to. Mladi ljudi završe bogosloviju, dođu do para, prvo im je da kupe auto. Šta da radimo, to je ljudska pala priroda. Foto: V. Lalić / RAS Srbija A običan čovek očekuje od duhovnika da bude iznad onoga gde mi obični padamo. - Postoje stereotipi o sveštenstvu i monaštvu. A episkopi su stalno na tapetu. Postoji jedan okvir, šta ljudi očekuju od episkopa. I taj koji grdi episkopa, taj isti čovek se nikad neće zapitati niti će reći da on ne ispunjava ono što je obećao. Na primer, da li je on baš veran svojoj ženi, koliko je dobar roditelj, koliko je predan svom poslu. Ljudi o tome ne razmišljaju. Treba gledati svakog čoveka sa obe strane. Kako imamo milosti prema sebi i sebe uvek opravdamo, poželjno bi bilo tako i druge ljude da gledamo. Da li žene moraju da rađaju? Nekad u Crkvi čujemo i zapovedne tonove. Poslednji takav stigao je od srpskog patrijarha da je dužnost Srpkinja da rađaju. - Sloboda koju nam Bog daje, to je jedino što je iznad ljubavi Božije. I Bog nas neće iz svoje ljubavi prisiliti nikada ni na šta. Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. Vi nikog ne možete da naterate ni na šta. Žene mislim da treba da rađaju onda kad to žele. Kako mi žene da teramo da rađaju, kad one ne znaju šta će sutra da pojedu, da li će imati posao, kako će živeti. Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene, kako se to nosi. I sigurno one imaju primera kako im je Bog pomogao u situacijama kad se čini da je nemoguće opstati i onda ipak opstanu. Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/srpska-monahinja-ima-otreznjujucu-poruku-bog-nas-nikada-nece-prisliti-na-bilo-sta-pa/qpmj5jp

Frederik Daglas poznati je afroamerički mislilac, abolicionista i govornik. U svom proslavljenom memoaru Narativ Frederika Daglasa, američkog roba iz 1845. godine, on je zagovarao prava afroameričkih robova i bio je jedan od vođa pokreta protiv ropstva. U jednom trenutku svog života radio je i kao savetnik Abrahama Linkolna tokom Građanskog rata u Americi, da bi kasnije postao i prvi Afroamerikanac koji je bio na zvaničnoj političkoj funkciji. Štaviše, iako nikada nije zvanično prihvatio nominaciju, bio je takozvani „running mate“ Viktoriji Vudhal u predsedničkoj kampanji iz 1872. godine. Portret Frederika Daglasa Pre svega nadaren za pisanje govora i pokretanje širokih narodnih masa na akciju, Frederik Daglas često je citiran širom sveta. Ovih 20 njegovih citata mogu nam štošta reći o životu i neverovatno su relevantni čak i danas. O vezi između napretka i muke „Ako ne postoji muka, ne postoji ni napredak. Oni koji izjavljuju kako su naklonjeni slobodi, a ipak omalovažavaju kad se stvari uzburkaju, su ljudi koji žele useve, a da prethodno ne uzoru zemlju. Žele kišu bez munja i gromova. Žele okean bez strašnog urlika njegovih mora. Ovakva muka može biti moralne prirode; ili može biti fizičke prirode; ili može biti i moralne i fizičke prirode; ali muke mora biti. Moć ne ustupa ništa bez zahteva. Nikada nije i nikada i neće.“

Medicinske sestre, vaspitači, vozači i varioci masovno se iseljavaju iz Srbije i prelaze u zemlje zapadne Evrope, Kanadu ili na Bliski istok, gde mogu mesečno da zarade i do pet svojih regularnih plata. Foto: Shutterstock Ubedljivo najveće interesovanje stranci pokazuju za naše medicinsko osoblje, tvrde u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Samo u prvih šest meseci ove godine 254 medicinske sestre napustile su srpske ambulante i zaposlile se u Nemačkoj. Prema podacima sindikata, u 2015. godini zemlju je napustilo preko 1.000 lekara i sestara, a u 2016. godini zemlju je napustilo oko 1.200 medicinskih radnika sa iskustvom. Najviše kadra odlilo se iz Novog Sada, Valjeva, Vršca, Sombora, što su osetili i pacijenti lečeni u zdravstvenim ustanovama u ovim mestima. Diplome naših srednjih i visokih medicinskih škola i fakulteta najlakše se nostrifikuju u Nemačkoj i Norveškoj, te tu i odlazi najveći broj ljudi. Oko godinu dana im je potrebno da steknu adekvatno znanje jezika, a dočekuje ih stalno radno mesto i plata od oko 2.000 do 4.500 evra. - Ovde rade za niske dnevnice od oko 3.600 dinara, neplaćen im je prekovremeni rad, neisplaćene beneficije - kažu u Komori medicinskih sestara i zdravstvenih radnika. Foto: EuroBlic / RAS Srbija Novosađanka Tatjana Zorić (39) već 12 meseci živi u dolini Švarcvalda i ima stalno radno mesto medicinske sestre. Trebalo joj je oko 2.000 evra za usluge agencija i 18 meseci da stekne potreban nivo znanja nemačkog jezika. - Radila sam na radiologiji i moj krajnji domet bila je mesečna zarada od 36.000 dinara. Nakon što sam se razvela i postala samohrana majka, bila sam suočena sa izazovom: da radim najmanje dva posla kako bih prehranila decu i pritom da ih uopšte ne viđam ili da se otisnem u neviđenu avanturu. Zasad sam zadovoljna svojim izborom - kaže Tatjana. Koliko je tačno vaspitača napustilo Srbiju ne vodi se evidencija jer je ova struka suficitarna na tržištu i relativno se lako nađe zamena. Dovoljno oslikava podatak da je samo preko jedne od 102 registrovane agencije za zapošljavanje Srbiju napustilo 27 vaspitača tokom ove godine. - U poslednje vreme veliko je interesovanje za našim vaspitačicama na Bliskom istoku, gde im je garantovana plata od 1.200 evra, što je za pet puta više nego što dobiju u Novom Sadu. Tradicionalno su tražene u Kanadi i skandinavskim zemljama. Mnoge čak odlaze da budu dadilje deci jer tako za nekoliko meseci zarade više nego u vrtićima u Srbiji za celu godinu - priča Jovanka Agić, vlasnica jedne od agencija za zapošljavanje. Foto: K. Kamenov / RAS Srbija Milena G. (54) napustila je novosadsko obdanište “Radosno detinjstvo” svega nekoliko godina do penzije da bi bila dadilja jednoj gastarbajterskoj porodici u Nemačkoj. Čeka da se približi na dve godine od starosne penzije, kako bi sama sebi uplatila staž. - Imam smeštaj, hranu i dodatnih 600 evra svakog meseca. Bez tog novca nikada ne bih mogla da platim studije svog sina - kaže ona. Vozači najbolje prolaze u Kanadi, gde mogu da zarade i po 2.500 evra mesečno, a samo u jednoj turi migrira po 50 vozača. Novosadsko Gradsko saobraćajno preduzeće ostalo je tako bez preko 90 iskusnih vozača za samo dve godine. Pročitajte još: VELIKA SERIJA BLICA Kako do posla u Nemačkoj OD JANUARA DO AVGUSTA 160.000 SRBA NAŠLO POSAO Evo koja zanimanja su najbolje prolazila Sociolozi upozoravaju da priča o odlivu mozgova ima znatno veću težinu od pojedinačnih priča o standardu i kvalitetu života. Procenjuje se da je Srbija od devedesetih do sada izgubila 12 milijardi evra školujući kadar koji se otisnuo u svet. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, u poslednjih 20 godina najmanje je 50.000 visokoobrazovanih napustilo Srbiju, a ukupan broj migranata je procenjen na pola miliona ljudi. Za deset godina manjak stručnjaka Posledice nedostatka kadra već se sada osećaju jer je za neke struke, poput varioca sa posebnim sertifikatima, nemoguće naći zainteresovane radnike u Srbiji. Predviđanja Srpske akademije nauka su da će se nedostatak visokoobrazovanih stručnjaka drastično osetiti već za 10 godina. Video: Šta JA mogu da uradim za državu? Mogu da ODEM IZ NJE http://www.blic.rs/vesti/drustvo/egzodus-za-godinu-dana-napustilo-nas-je-1000-lekara-i-sestara-sto-ne-cudi-kad-saznate/j4n8f0p

Duje Klarić / HANZA MEDIA Jedna od najagilnijih humanitarnih udruga u Dalmaciji, službenog naziva Kršćanska humanitarna udruga "Putevi milosti", gasi svoj dalmatinski ogranak. Tužno, ali odlučno nas je o tome izvijestila Vesna Knežević (Lekota), donedavna predsjednica ogranka te potpredsjednica cijele udruge s centralom smještenom u Osijeku, piše Slobodna Dalmacija. U ovo "postpožarno vrijeme", te još uvijek u jeku duboke ekonomske krize koja potresa građane zemlje i županije, ovakva vijest je iznenađujuća, pogotovo u svjetlu činjenice da je riječ o ogranku udruge koji je tijekom četiri godine rada pomogao obnovi četiriju kuća za stanovanje i bezbroj obitelji na području cijele Dalmacije opskrbljivao hranom i higijenskim potrepštinama, te donacije i cjelokupnu aktivnost revno bilježio na društvenim mrežama. Zadnji put kad je "Slobodna" pisala o udruzi, bilo je govora o raspodjeli osam milijuna kuna vrijedne godišnje humanitarne pomoći iz sredstava europskih fondova. Tada je, pomalo apsurdno, za pomoć aplicirao nedovoljan broj potencijalnih korisnika, pa su humanitarci apelirali na sve stanovnike Splitsko-dalmatinske županije s prihodima do 800 kuna po članu obitelji da se jave kako bi dobili mjesečni paket hrane i higijenskih potrepština težak četrdeset kilograma, i tako cijelu godinu... Kap koja je prelila čašu Prema riječima Vesne Lekote, upravo je taj projekt bila kap koja je prelila čašu strpljenja u napornom volonterskom radu sa – još jedan apsurd – počesto vrlo nezahvalnom i bahatom populacijom siromaha, ali i "pseudosiromaha". – Moje zdravlje je narušeno, kao i mojih petnaestak suradnika. Tijekom ovih nepunih pet godina rada imali smo podršku načelnika općine Klis Jakova Vetme, koji nam je ustupio kat kuće u Dugobabama za skladište, te bivšeg predsjednika Mjesnog odbora Sveti Kajo Ive Radnića, koji nam je također dao na raspolaganje manji prostor za rad. Bilo je divnih ljudi koji su donirali svoje vrijeme i sredstva onima kojima je trebalo, a i među njima je puno njih bilo zahvalno. No, nećete vjerovati što smo mi volonteri sve doživljavali, a pogotovo ja kao predsjednica i odgovorna osoba – gorko se prisjeća Knežević Lekota. – Jedna me je žena nedavno prijavila policiji jer je imala veći prihod od gornjeg limita za ostvarivanje humanitarne pomoći pa joj nismo mogli davati mjesečne pakete. Osim toga, susreli smo se s nevjerojatnom bahatošću; tražili su od nas da im mi dostavljamo pakete na adresu, zvali nas usred noći, prijetili zato što ponekad nismo stigli dobivenu pomoć iskrcati i prepakirati na vrijeme, što je bio zapravo težak fizički rad na koji uopće nismo bili spremni, jer smo mislili da ćemo primati i raspodjeljivati gotove pakete pomoći. Trošila sam vlastiti novac, kao i kolege volonteri, pomažući, šaljući pakete, prevozeći kad nismo imali na raspolaganju gospodarsko vozilo, riskirala sam zbog ovog karitativnog angažmana otkaz na poslu od kojega, zapravo, živim. U tom moru apsurda detalj koji dopunjava mozaik jest činjenica da su djelatnici službenih centara za socijalnu skrb, oni koji primaju plaću i imaju budžet za svoj rad, često puta nama volonterima slali potrebite da im doniramo odjeću i hranu. Znalo se dogoditi da ljudi budu na nas ljuti jer im djeci nemamo od čega kupiti, recimo, patike – ilustrira naša sugovornica, koja je tijekom djelovanja na mjestu predsjednice ogranka Udruge "Putevi milosti" više puta i prokazivala lažne socijalne slučajeve. Nasamareni nakon pokretanja akcije Jednom smo tako na ovim stranicama objavili i priču o samohranoj majci koja je živjela u trosobnom stanu na Mertojaku praktički besplatno kao privilegirana stanarka i nikad nije tražila posao, nego novčanu i pomoć u upotrebnim predmetima, sastavljajući listu kao za vjenčane darove... – Tom smo prigodom, kad smo uvidjeli da smo nasamareni nakon pokretanja akcije, pozvali preko Facebooka sve koji su uplatili manje novčane iznose da uzmu natrag svoj novac, kao i predmete koje su donijeli. I kasnije smo se često susretali s "profesionalnim socijalcima", onima koji su odasvud samo tražili pomoć, ne radeći ništa drugo iako su radno sposobni. U trenutku kad sam morala početi piti lijekove za smirenje i srčane tegobe, te kad sam počela biti sumnjičava prema svakome tko je tražio pomoć ne mogavši napraviti razliku u procjeni između stvarnih i lažnih potrebitih, uvidjela sam da ne mogu više obavljati ovaj posao – priznaje Knežević. Pokušavala je, veli, naći zamjenu, no nitko od volontera nije htio zagristi u tako tvrd orah... – Ogranak u Dalmaciji se gasi, no neformalno ćemo nastaviti pomagati jer to je valjda u čovjeku. No, to ćemo činiti u skladu s mogućnostima i slobodnim vremenom, i po mogućnosti s ljudima koji će znati cijeniti naš angažman – gorko zaključuje Vesna Knežević Lekota, humanitarka "po definiciji", piše Slobodna Dalmacija. http://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/zatvara-se-krscanska-humanitarna-udruga-dotukli-su-nas-bahati-siromasi-i-lazni-socijalni-slucajevi-morala-sam-poceti-piti-ljekove-za-smirenje/6410924/#.WXtj7yrcYjk.facebook

Ideja, ili bolje reći vrijednost nikada ne odustati na putu do cilja se ukorijenila u našu svakidašnjicu, baš kao i ona ideja da čovek jedino treba biti srećan u životu i da su druga osjećanja nepoželjna. Na prvu, zaista, poželjna osobina je biti uporan, istrajan i strpljiv, te nastojati ostvariti cilj koji sebi postavimo. I poželjno je pronaći način, savladati prepreku i ostati na putu koji vodi do cilja. Ali znači li to da NIKADA ne treba odustati? Iako su upornost, istrajnost i strpljenje veoma poželjne osobine, s vremena na vrijeme poželjno je preispitati postavljeni cilj ili bar način na koji ga planiramo ostvariti, ukoliko bez obzira na naše intenzivno zalaganje imamo teškoće u dolasku do cilja. Konstruktivno ispitivanje nas može dovesti do promjene strategije dolaska do cilja ili potpunog odustajanja od cilja i postavljanja novog.

Više od 90 posto ulaznica za koncert popularnog hrvatskog dua „2Cellos“ 25. marta u Kombank areni je rasrodato, a producent Tomislav Kašljević najavljuje spektakl kakav Beograd do sada nije video. Foto: Youtube printscreen „Zahvaljujući Luki (Šuliću) i Stjepanu (Hauseru) cene ulaznica su vrlo pristupačne, a zahvaljujući gradonačlniku Zagreba Milanu Bandiću na sceni će biti i 60 muzičara Zagrebačke filharmonije. Ima li lepše scenografije od te?“, rekao je Kašljević na današnjoj konferenciji za novinare u Beogradu. Novi album „Score“ sa filmskom muzikom „2Cellos“ će objaviti 17. marta, a koncertom u Kombank areni započinju svetsku turneju. „Sve počinje u Beogradu, a onda kao što kaže ona poslovica “Srbija do Tokija“, idemo u Japan, pa sledi Amerika i ostatak Evrope, ali najvažnije da ovde probijamo led. Takav jedan spektakl ćemo prvi put ovde izvesti“, naglasio je Hauser u izjavi Tanjugu. Šulić se nadovezao da je beogradska publika topla i srdačna i da će im biti lakše da u Srbiji „probiju led“. „Biće super“, poručio je on. Hauser je precizirao da će beogradska publika prva imati priliku da čuje ceo novi album, dok će drugi deo koncerta biti „rok ludilo“. Šulić je najavio da će im se Zagrebačka filharmonija pridružiti u rok delu i da će to biti po ugledu na koncert „Metallice“ sa orkestrom. „Biće to nešto novo što do sada nismo radili i produkcija će biti baš za arenu, veća. Biće tu ludila, biće svašta. Radujemo se mnogo“, istakao je on. „Ceo ovaj region je naš dom i kada sviramo u Beogradu osećamo se kao kod kuće. Drago mi je da svaki put dolazimo sa sve većim projektom i da ovde zapravo rastemo. Sledeća je Marakana“, rekao je Hauser i dodao da bi voleli da sviraju i u Kragujevcu. Šulić je kazao da su album snimali sa Londonskim simfonijskim orkestrom, jednim od pet najboljih orkestara u svetu, što je ostvarenje njihovih dečačkih snova i dodao da je njemu lično filmska muzika najlepša. „Ima tu fantastične muzike kompozitora Enija Morikonea, Hansa Cimera, Džejmsa Hornera, Nina Rote, iz kultnih filmova kao što su “Kum“, “Hrabro srce“, “Gladijator“, “Titanik““, naveo je on. Hauser je naglasio da su za novi album odabrali najlepše saundrekove, one koji diraju u dušu. „Znali smo da će na čelu još više dirati dušu. Filmska muzika je kao klasika, još je lepša od klasike. To je muzika za sva vremena, to svi vole i slušaju“, dodao je on. Na pitanje da li posle obrade hitova Majkla Džeksona, Stinga, bendova „U2“, „Guns“n“Roses“, „Coldplay“, „Nirvana“ i sada tema iz filmova, planiraju autorske kompozicije, Šulić je rekao da poenta dua „2Cellos“ nije u autorskoj muzici već u širenju emocije i energije. „Toliko je predivne muzike u svetu i ako bude prilike da radimo autorsku muziku, u redu, ali mora da postoji razlog. Voleli bismo, na primer, da radimo muziku za film“, dodao je Šulić. On je rekao i da kada bi održali koncert sa repertoarom sastavljenim od dela klasične muzike, ne bi „maltretirali ljude sa dosadnim kompozicijama“. „Otkrili bismo im najlepša dela klasične muzike i tako privukli širu publiku, a ne da nakon prve kompozicije svi zaspe. Mi za sve što radimo, biramo samo najlepšu muziku i tako širimo dobru muziku, a to ćemo u buduće raditi i sa klasičnom“, istakao je Šulić. On je dodao da je problem što je repertoar za violončelo dosta ograničen i da moraju da obrađuju kompozicije i za druge instrumente. „Hteli bismo da snimimo klasični album sa Berlinskom filharmonijom, ali tako da privučemo što veći broj ljudi klasičnoj muzici, a ne samo elitu. Radimo na tome“, rekli su Luka Šulić i Stjepan Hauser. https://www.krstarica.com/zivot/muzika/2cellos-beograd-ce-videti-nesto-nevidjeno-od-nas/