Претражи Живе Речи Утехе

Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku. "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". U suštini "srce" je celina našeg duhovno materijalnog bića gde ova dva elementa (duh i materija) nerazdeljivo čine jednu celinu, čoveka! Uostalom materija je nešto što je za nas tvrdo i opipljivo ali ona ništa manje ima duhovno izvorište koliko i sve što postoji! Bog ju je iz svojih sila i energija doveo u postojanje (ne iz "ničega" jer "ništa" ne egzistira, ne postoji). I materija je tvorevina Oca, Reči i Duha kojoj je Gospod u odnosu na nas dao određenu ulogu .. ali ona za Njega nije ono što je za nas pa on prolazi kroz zatvorena vrata, zid .. hoda po vodi i slični dokazi iz Pisma. Najzad su i naučnici cepajući atome i idući sve dalje i sitnije došli do nekakvih higsovih bozona..pa još dalje (i tako u nedogled) i došli do teorije da je materija u suštini energija. Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga (Oca) jer "Reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak, po spomenutoj tajni materije u čoveku sjedinjene sa duhom, je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi. A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat: Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim. Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca. Ljubav ne ishodi od reči već samo iz srca što Gospod još u Starom Zavetu potvrđuje: "Usnama me poštuju (govore da me vole) ali im je srce daleko od mene"! Znači prazne reči jer one ne mogu same od sebe da ishode ljubav! Samo kada iz srca ishodi i ljubav kad kažete nekom "volim te" tj. kada ta tri elementa između sebe imaju punu saradnju tada je vaš iskaz istina. "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA. Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah. O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti. Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu! Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima! To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija! Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega. Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um (srce) i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji. Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je ljubav mrtva a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih". Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije. Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" i rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!? Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje ovime da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Na drugom pak mestu upravo ovo pečatno potvrđuje: "Jovan, glava 5 Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe; Kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan: jer ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao." Ne postoji bolji dokaz da volja nije Ipostas ni u Bogu pa samim tim ni u čoveku koji je slika Božija. Ona je neko ličnosno svojstvo Ipostasi a šta je po suštini samo Bog zna. U Svakom slučaju kada naše tri ipostasi iimaju različite volje i želje .. obično se kaže da smo bezvoljni. Zato su Krst i Spasavanje ljudi (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost. Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao jedna od božanskih atributa Božijeg lika u nama, isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju a po slici Božijoj, kojom po blagodati ličimo na Boga, i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i razumom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (ljubav kao ipostas) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one ljubavi volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu! I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova, jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja zato što je nadrazumni Život Bog a "Bog je Ljubav" kako svedoči Apostol Hristov, učenik Ljubavi! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom! A kada se vreme ispunilo i kada se jedan od njih Trojice rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka zbog čega "Angeli udivišasja") kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije mogao da zna da je Hristos Bog (jer poznanje Boga čak i kod najviših Anđelskih činova dolazi jednostrano od Boga Duhom svetim, drugačije nije moguće! I Apostol kaže "Niko ne može reći Hristos je Bog osim Duhom Svetim"! Đavo je pomračen, nema zajednicu sa Duhom Božijim, on ne može znati ko je Hristos u jednoj od priroda zato mu je i nudio kao čoveku korupciju i povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.") "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari kačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! Uostalom Spasitelj kaže: "Kome ja hoću otkriću"! I đavo s toga može samo da veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari. Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. To je i za Anđele bio šok! "Udivišasja"!! Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! Zbog strategije da nadmudri lukavog i navede ga na ubistvo Života (čime će razoriti smrt do korena jer Život ne može da umre) a u ambijentu slobode i ljudi i demona on mora da prikriva božansku prirodu! Otkriva je tek nekolicini učenika na Tavoru ali im kaže: "Ne govorite nikome o onome što ste videli." I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - ali zbog političkih vrenja vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili mu još kao prorok kaže "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka! Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije naglašavanja ljudske prirode da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi". Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (ta saznanja nam dolaze tek od Pedesetnice kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak, ponavljam, i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno. Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i kako je podrugljivo kao i oni vojnici mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se već istog tog Velikog Petka njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi! Ako ikome bude od koristi, ako ovo nije tek puka fantazija, nije od mene ..od Crkve je i crkvenjaštva. Pomjanite moju porodicu osobito sestru Ljilju koja je na hemoterapiji i ne baš dobrom stanju, nedavno upokojenu majku Mariju. Gospode, radi sirotinje, radi nevinih ne radi mene .. radi milosti svoje podigni danas mišicu svoju na ovo zlo koje se nadvilo nad Srbijom

Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan. Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu. Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina! Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.

Iz knjige: Italija Miloša Crnjanskog : komparativne studije / Željko Đurić. - 1.izd. - Beograd : Miroslav, 2006. - 167 str. (Recenzenti: Akademik Nikša Stipčević, Prof. dr Mirka Zogović) ISBN 86-7056-037-2 („Letopis Matice srpske“, Novi Sad, 1994) "Ako neko uzme moju Italiju on će se slabo provesti ako po tome misli da putuje" [1]. Tako nam kaže Miloš Crnjanski u jednom intervjuu iz 1974. godine. Italija, "koja je slučajnost kao i svaka ljubav" [2], više puta se našla u središtu književnog stvaranja Miloša Crnjanskog i bivala je na osoben način utkivana u njegov dinamični i moderni književni govor. To se dogodilo i u putopisu Ljubav u Toskani koji je posvećen Vidosavi Crnjanski, nevidljivoj, a prisutnoj saputnici. U toj knjizi Italija i ljubav našli su se u neobičnom spoju u kojem je Crnjanski, na odjecima Sumatre i Stražilova, tražio novu književnu snagu. Pokušaćemo da pokažemo kako je, na talasu ekspresionističkog zanosa, sa izrazitim programskim usmerenjem, svestan svoje uzlazne književne snage, Miloš Crnjanski pokušao da savlada žanr putopisa, da ga potčini svojim lirskim impulsima, da ga preobrazi, eventualno, u ekspresionistički putopis. Dokumentarnost koja se, usput da kažemo, u odnosu na Liriku bila pojavila naknadno i odvojeno, u Komentarima, postala je, samim izborom žanra, suštinska i neizbežna. Trebalo ju je istovremeno i zadržati i prevazići; upravo u tome vidimo suštinu te književne avanture, ili eksperimenta, Miloša Crnjanskog koja se zove Ljubav u Toskani. Prva njegova stanica je Piza. U poglavlju posvećenom tom gradu dešavaju se, sa stanovišta književnih ishoda celog putopisa, najvažnije stvari. U Pizu stiže u čudnom raspoloženju, sa željom da se "strmoglavi u vazduh gde više ništa ne boli" pošto je, kako kaže, "strast koja podjednako potresa kolena devojačka, rebra hrtova i krila buba" izmoždila bila i njegovo telo [3]. Ova tenzija između prozračnosti i strasti, između bestelesnog i telesnog, lakog i teškog, predstavlja jednu od glavnih strukturnih osnova u poglavlju o Pizi; na razvijanju i umnožavanju te tenzije počiva dobar deo dinamike teksta. Dokumentarni protagonista je, rekli smo, Piza. Njena dokumentarnost (izgled grada, skupina podataka o istoriji, spomenicima itd.) doživela je a delimično, videćemo, i izazvala nalet velike lirske energije Miloša Crnjanskog artikulisane prethodno u poeziji. U takvom sudaru nastaju i izlaze pred nas različite slike Pize. Sa Pizom se u putopisu Miloša Crnjanskog dešava nešto što se može uporediti sa Ferarom na nekim slikama Đorđa de Kirika. Ferara, ili delovi Ferare koji se pojavljuju na tim slikama, pretrpljuju, takođe, susret sa jednom snažnom unutrašnjom energijom: metafizičkom, kako ju je nazvao sam de Kiriko. Ovako nam to on objašnjava: Može se izvući zaključak da svaka stvar ima dva vida: jedan obični, onaj koji vidimo gotovo uvek i koji ljudi vide uopšte uzev; drugi je spektralni ili metafizički koji mogu videti samo retki pojedinci u trenucima vidovitosti i metafizičke apstrakcije, kao što se neka tela prekrivena materijom nepropustljivom za sunčane zrake mogu pojaviti samo pod dejstvom jake veštačke svetlosti kao što su, naprimer, X-zraci. [4] Pod dejstvom takve energije već prva slika Pize koju susrećemo postaje neobična: zanesena, fluidna, vrela, halucinantna: Prešao sam preko mostova i osetih da hodam u nekom životu u kome senke nema. Mramor i zidine, krovovi i polja, blago pozelenela pretvaraju se, eto, u lake magle i pare, kroz koje teče, žut i vreo, kao pesak, mutni Arno (...) Radosni uzvici dopiru, kroz žegu, kao jauci. [5] Neka žuta jara, što se diže iz zemlje, pala je na plava kubeta, koja mi se, pri dolasku, pričiniše, sunčana i zarđala, kao stari pizanski oklopi. Sad se ljuljahu nad gradom, kao zvona. Magle žute, pomešane sa brujanjem, jurile su nad rekom, do mora. Sve je potreseno i treperi. Bilje i mostovi povijaju se blago, ispod noći, a daleko, iza njih, na podnožju nebesa, brda puna vazduha igraju, igraju. Preskačući bare, pognute glave, žurim uz vodu (...). Vode zatrepere pod korakom, ševe neprestano izleću iz njih, pa se tresu nad senom. Nešto mutno obuzima svest i jednako mami da poigrarn po vodi, vreloj i žutoj, kao pesak. [6] Negde, u ružičastom mraku, tamo, mora da su modri Korzikanski vrtovi; još dalje, u moru, peskovite i strašne, puste obale, noć, i Afrika. [7] Samo nešto malo kasnije pokazuje nam se jedna drugačija, smirena i "obična" slika Pize: U zori, vidim poneki žbun, rascvetan na zidu, opalom od kiša. Pitoma i blaga voda uokolo (...). Svaka je čaša vina tiha i vesela, a hleb na ulici vruć i lak. Smeh se širi po zelju, ovnovima i bačvama. Arno utiče iz useva u grad i otiče u žita. U dvorištu manastira, gde je sada Muzej, trava i nigde nikoga. Vazduh pun ševa. Vazduh se udiše, duh se smiri, veselost obuzima. Inače je Piza obična talijanska palanka, što suši rublje po prozorima. Starog, strahovitog grada, užasa Sredozemnih obala, davno nema. [8] Imamo, dakle, dve slike Pize; jednu koja je, rekli bismo, sumatraistički intonirana vizija, sva zaljuljana, vrela i prozračna; drugu koja je mirna, svakodnevna, gotovo banalna; jednu koja je ispisana komplikovanom, uznemirenom rečenicom, i drugu datu u kratkim rečenicama sa silaznom intonacijom; jednu u kojoj vidimo pisca u izvesnim koreografskim slikama ("hodim u nekom životu...", "preskačući bare, pognute glave", "jednako mami da poigram po vodi") [9], i drugu u kojoj pisca nema, a glagoli su bezlični ("duh se smiri", "vazduh se udiše"); jednu u kojoj autor postaje vidovit ("negde, u ružičastom mraku..."), i drugu u kojoj izvan svakodnevnog nema ničeg ("davno nema"). Naravno, nismo dobili samo dve suprotne impresije autora o Pizi, nego smo dobili i dve osnovne dinamičke strukture, halucinantnu i racionalnu, fluidnu i čvrstu, toplu i hladnu, pomoću kojih autora usmerava i razvija svoj književni govor u putopisu, posebno u poglavlju o Pizi. Videli smo da u onoj zanesenoj slici Pize dominira žuta boja. [10] Svakako da je i sama Piza bojom svog kamena ili žutom vodom Arna dala podsticaj za toliko prisustvo žutog. Insistiranje, pak, na žutoj boji do opsesivnog delo je autorove unutrašnje energije i, čini nam se, ekspresionističkog konteksta u kojem se, u ono vreme, razvijala i nalazila izraza. Vasilij Kandinski nam kaže, za žutu boju, da "ako se poredi sa nekim duševnim stanjem čoveka, mogla bi odgovarati hromatskoj predstavi ludila, ne onog melanholičnog i hiponodarskog, nego nastupa besa, slepog ludila" [11]. Na suprotnom kraju, opet prema Kandinskom, stoji zelena, "najmirnija boja koja postoji; ona se ne pokreće ni u kom pravcu, nema nikakvu notu radosti, žalosti, strasti", ona je "kao golema krava koja puca od zdravlja" [12]. Takav kontrast nalazimo i kod Miloša Crnjanskog. Kod njega je zelena boja, data najčešće kao trava, smirujući elemenat, bez pokreta, blizak zemlji. Navešćemo tri primera, tri rečenice sa smirujućom intonacijom: Hram i baptisterij pizanski, na zelenoj livadi - nešto belo, mirno, italičko, kao goveda na paši. [13] U travi leži mirna i duga, glomazna topovska cev nabijena zemljom. [14] Oduševljene reči najlepšeg jezika, uzvici slavnih imena, rasipali su se nad nama, dok su oko nas, u pokošenoj travi, mirno pasli sapeti konji. [15] Može se naslutiti i funkcija ovakvih fragmenata: njihov izdvojeni, kontrastni položaj u tekstu, upravo kao potez kičicom koji treba da smiri, da ohladi neku prejaku nijansu. Na prvih nekoliko stranica poglavlja o Pizi srećemo, takođe, iznenada, mimo očekivanja, i suprotno intonirane fragmente prepune one karakteristične lirske tenzije koja treba da uznemiri i da potrese. Tako, na samom početku putopisa stoji neobičan pasus, izrečen pomalo sa izvesnom pozom, o strasti, ljubavi, vazduhu, "tišini belih sarkofaga", o bludu i razvratu, o "pizanskom prahu rane renesanse" koji je još "pun prašine prosjačke i monaške". [16] Ili onaj gde se sasvim neočekivano spominju Gogolj, Sloveni i Dunav: Moj mir i blagost bili su samo teška, prikrivena zabuna. Išao sam za njima, odvojen i tuđ, kao da sam predvodio sve bednike Gogoljeve, Slovene (...). Vazduh je bio sasvim običan, a nebo ono isto što je nad Dunavom. [17] Uloga ovih i još nekoliko sličnih fragmenata aktivna je i dinamična. Činjenica da se svi oni potom, u poglavlju o Pizi, ponovo pojavljuju, da bivaju razvijani i uplitani u različite poetske vizije, navodi na pomisao da ih autor koristi kao sistem nagoveštaja koji pokrivaju tekst i deluju dvostruko: jednom direktno, svojom iznenadnošću i sugestivnošću, a drugi put indirektno, prizivanjem, u onom delu teksta gde bivaju ponavljani i razvijani. [18] To nas, dalje, navodi na pomisao da je Miloš Crnjanski na osobit način bio zamislio kompoziciju poglavlja o Pizi. Sam putopis kao žanr nameće kakvu takvu logičnost kompozicije, nameće kategoriju redosleda, na primer. Crnjanski je, pak, nastojao da sve to u potpunosti izbegne. Već sam njegov itinerer, ako se rekonstruiše, liči na lutanje, na tumaranje po gradu. Tako i sam tekst ima jednu difuznu kompoziciju koja se sva zasniva na igri tenzija između mnoštva suprotstavljenih elemenata: nema pravog početka, sredine i kraja. Otuda utisak o nameri autora da privoli čitaoca na simultano doživljavanje teksta. Postoji, dalje, jedna već nagoveštena opšta podeljenost poglavlja o Pizi na dva dela ili, bolje reći na dve ravni. Sve one konstante iz prve ravni koje imaju izvesnu pripremnu, konstrukcijsku ulogu, bilo da je reč o književnim postupcima ili o sadržajima, bivaju u drugoj ravni reaktivirane, uvučene u još razuđenije i dinamičnije kontekste. Simultanost doživljavanja prve ravni podrazumeva i sličnu simultanost kada je u pitanju druga ravan teksta o Pizi. Sa stanovišta kompozicije, odnos između te dve ravni možemo opisati kao odnos po dubini (ispred - iza) a ne kao odnos vremenskog sleda (pre - posle). Pri tom je mera te dubine neposredno zavisna od unutrašnje energije autora. Dodajmo i to da liniju razdvajanja prednjeg i zadnjeg plana teksta o Pizi nije moguće sasvim precizno ustanoviti pošto i ona zavisi od jednog sasvim unutrašnjeg kriterijuma. Naime, odnos prednjeg i zadnjeg plana u poglavlju o Pizi jeste odnos između prozirnosti, lakoće i razlivenosti, što smo već u nekim primerima videli, i zgusnutosti i težine, što ćemo tek videti. Za sada navodimo jedan veoma karakterističan primer. U tekstu o Pizi Miloš Crnjanski dva puta govori o silasku u Italiju. Prvi put gotovo na samom početku teksta, a drugi put duboko u tekstu, u jednom, rekli bismo, prelomnom trenutku. Najpre kaže: Prošli smo bili kroz planine i stene i milovali smo se sa brdima i vidicima, jureći ih i obilazeći ih. Sišao sam u Italiju lak i providan, sa jednim šljunkom u ruci što je, kotrljajući se s brda, pao u kola, pred jednim tunelom. [19] A drugi put čitamo: Zato siđoh vozom kroz Alpe, sa bednim i strašnim vremenom u naručju, tako krvavim i kužnim da se i sam zgrozih i uplašeno šaputah putem na sve strane: Grobovi, putevi, gradovi, putujem za dobro sveta ovog, u kome tice poje i gušterovi sevaju, zvezde kaplju, a vojske prolaze, kao uvelo lišće. [20] Prozračnost i telesnost svedena na težinu jednog kamenčića stoje naspram bolne, sudbinske, apokaliptične gustine drugog odlomka. U atmosferi takve napete uznemirenosti autora i njegovog teksta, u atmosferi lutanja i potrage za onim što će podstaći oslobađanje autorove ekspresivne energije, samu Pizu zatičemo u nekoliko različitih stanja. Osnovni raspon tih stanja već smo naznačili. Svako od njih, pojedinačno, sadrži uvek jednu posebnu autorovu intonaciju, poseban odnos prema realnosti grada Pize. Neobičan je slučaj čuvenog pizanskog groblja (Camposanto): I Groblje, proslavljeno na svim jezicima, čini se, malo i zapušteno, sa svojim jevtinim ulaznicama, kao skroman dućan renesanse. [21] To je sve što o groblju nalazimo u poglavlju o Pizi. Tek kasnije, u poglavlju o Sijeni, autor nam drugačije i nadugačko govori o tom čuvenom spomeniku. [22] To nije jedini put da je autor pritisnut nekakvim neraspoloženjem, nezadovoljstvom koje se onda prenosi i na ono što piše o gradu. Užasava se, najviše, atmosfere turizma, povorki koje idu za vodičima, banalnih priča o spomenicima i ljudima Pize. Najzanimljiviju sliku takvog neraspoloženja nalazimo u ovom primeru: Išli smo po bednim avlijama koje su nekad bile vrtovi, tako lepi, daje u njima sedeo Karlo IV, prijatelj cveća, godine 1354. Rasterali smo petlove i stajali gologlavi pred kućom Galileja. Išli smo ceo dan, po ulicama pustim i ispucanim od žege, među Amerikankama, očešljanim kao žene na freskama Groblja. One su svu noć orgijale, a prekodan kupile brižno, u svoje male, crne, aparate negative, apostole, svetitelje, Blagovesti, krstove i pizanske vrhove. [23] Posebno je efektna slika ulaženja i nestajanja u mraku "crnih" aparata elemenata jedne prošlosti, jedne kulture, slika koja je apsolutni antipod autorovim težnjama da prošlost Pize osvetli svojom unutrašnjom svetlošću. Ponekad nam autor podatke o Pizi saopštava, kao po nekoj putopisačkoj dužnosti, kroz usta vodiča: Piza je dakle najlepši mač krstaša. Rasterala je Mavre sa Baleara, Sardinije, oslobodila trideset hiljada robova, pobedila sve obale svojim zapenušanim galijama. [24] Da li je Miloš Crnjanski baš upamtio reči vodiča ili je za podatke koje iznosi imao kakav drugi izvor, teško je reći. Mi nudimo, kao jedan od mogućih izvora, knjigu čiji je autor Euđenio Minc a koja se zove Firenca i Toskana; možemo je definisati kao "bedeker sa umetničkim tendencijama". [25] Ovako nam ona govori o usponu Pize: Dok su ostali Italijani trošili snage u međusobnim obračunima, oni (Pizanci - Ž. Đ.) su se borili sa Saracenima i na kopnu i na moru, oteli su im Sardiniju i Korziku, oslobodili su Palermo, Baleare, Tunis, učestvovali su slavno u krstaškim ratovima, rečju, širili su duž čitavog Mediterana slavu svog oružja i svoje civilizacije. [26] U trenutku svesti o tome da Pize, "starog strahovitog grada, užasa Sredozemnih obala, odavno nema", Miloš Crnjanski je zabeležio i ovakvu sliku Pize: Firenca je pobedila u zabačenim ulicama, u negda tvrde kule, useliše se zanatlije što kuckaju i dovikuju se, (...) tu, na vidnom, širokom Lungarnu, red i udobnost kao da Mediči još vladaju. Dug zid dvoraca uz reku, sa kapijama teškim kao gradske, i velikim grobovima. [27] U knjizi koju smo spomenuli čitamo: Piza je ravničarski grad, moderan u punom smislu reči, sa svojim izgledom udobnosti, celovitosti i pravilnosti, ali i monotonije što ih je upravljački duh Medičijevih (...) doneo u najvažnije gradove Toskane. (...) Obala Arna koja na tom mestu pravi jednu veličanstvenu upečatljivu krivinu; kuće sa zelenim žaluzinama, sa žutim ili smeđim malterom ili, tačnije, dvorci, pošto sva ta zdanja imaju karakter monumentalnosti. [28] Crnjanski se zadržao i pred crkvicom Svete Marije sa trnom (Santa Maria della Spina): Na levoj obali beli se crkvica: Sveta Marija sa trnom. Zidana da primi u sebe trn iz golgotskog venca što ga je neki pizanski trgovac doneo iz Jerusalema. Od belog i crnog mramora, oštra kao jež, mala, sva šiljata, puna gotskih kulica, nakinđurena je, kao kovčežić pun zlata ili svetih moštiju, a krov joj je, sav, trnov venac. Ona je ponos Pizanaca. [29] I tu sliku možemo uporediti sa tekstom Euđenija Minca: Malo napred, idući Lungarnom, naiđe se na najljupkiji od svih pizanskih spomenika, na crkvu Santa Maria della Spina ili Santa Maria del Pontenuovo, crkva u minijaturi, gotovo kapela (...). Taj dragulj, izgrađen oko 1325. godine da bi se primio trn iz Hristovog venca, u najčišćem je gotskom stilu: sklad odnosa, bogatstvo belog i crnog mermera, tornjeva, statua, čini da se gotovo zaboravi njena sićušnost. [30] Ako je Crnjanski u ovih nekoliko primera sledio dokumentarnost Euđenija Minca ili nekog drugog autora, u onom trenutku kada se približio, zainteresovano, nekim čuvenim pizanskim spomenicima (pre svega Katedrali) nešto je sa tom dokumentarnošću počelo da se dešava. Pročitajmo najpre nekoliko fragmenata iz Mincove knjige: Gradnja Katedrale (...) u vezi je sa jednim od najslavnijih poduhvata Republike (...). Bila je godina 1063: Pizanci su bili preduzeli pobedonosni pohod protiv Saracena iz Palerma; uspeli su da prodru u luku i da otmu šest velikih brodova punih plena; pet su ih zapalili, a šesti su prodali i od toga sagradili ovo svetilište (...) [31] Blistavi mermer iz obližnjih kamenoloma na mnogo mesta sačuvao je svoju izvornu boju; boju koja nije najčistija: liči na neku vrstu blede limun žute koja je ponegde ispresecana rđom. Korišćenje materijala uzetog sa antičkih spomenika najvidljivije je na absidi. Određena količina porfira, granita, numidskog mermera, glatkog, prugastog ili spiralnog svakako potiče od rimskim zdanja. Nisu čak vodili računa o tome da ih poređaju, da stave kapitele koji ne samo da su nejednaki nego su i različitih dimenzija: mešaju se korintski i jonski. Isto tako i unutra: u horu, sa leve strane, jedan stub od porfira sa kapitelom ukrašenim prizorom dece koja igraju jasno otkriva svoje pagansko poreklo. [32] Navedimo i nekoliko redova o Krstionici: Kupola ne baš srećno izabranog oblika pokriva zdanje koje ima oko 107 metara u obimu i oko 55 visine. Sa strana glavnih vrata su dva stuba bogato izrezbarena od vrha do dna; ona što su naspram Katedrale sva su u lišću, cveću, unutar kojeg se nalaze, između ostalog, i jedna žena koja sedi i svira flautu i jedno gnezdo sa pticama. To je čudesna i zanosna umetnost koja nije više srednjevekovna a nije još ni renesansna; reklo bi se da je to nekakav preuranjeni procvat, osobito duboka intuicija antike koja, međutim, nije potom bila ni preuzimana ni razvijana. [33] Nešto se, rekli smo, dogodi sa ovom dokumentarnošću o kulturnoj i istorijskoj prošlosti Pize onog trenutka kada joj autor priđe, ili biva. privučen, i započne, iz blizine, da je razgleda: Hram, težak kao grobnica, na njemu kolonade kao venci, peristili beli i providni, kao da su rimski vodovodi od slonovače (...). Trijumfalni lukovi, zazidani svodovi, tanki i laki, kao senke kampanijskih vodovoda, akantovo lišće, jonski rogovi, porfir, numidski mramor, rumene i požutele forumske ploče (...). Među zidovima, možda, još ima Jupiterovih glava (...). Sve je naslagano, teško kao stenje. Najlakše lebdi, nad svim, kube. [34] Pada u oči, najpre, karakteristični ritam uznemirenog nabrajanja. Zatim, ona živahna i neobična igra teškog i lakog. Autor sasvim prema svom unutrašnjem osećaju, mimo fizičke realnosti, određuje težinu ili lakoću predmeta; postiže, time, utisak poroznosti, prozračnosti realnog sveta [35] Konačno, i ovde se javlja onaj instinkt vidovitosti, težnja da se uđe i prođe iza stvari ("među zidovima, možda, ima još Jupiterovih glava"). [36] Elementi dokumentarnosti, nadalje, kao da se otkidaju od svog logičnog sklopa, kao da se rasipaju po tekstu Crnjanskog ponavljajući se ili stupajući u slučajne spojeve slika i vizija. Evo nekoliko takvih rasutih primera: Vidik se gasi tamo negde gde je nekad Pizanska flota palila ostrva. [37] Zidine glatke, zelenkasto-žute, kao mlad limun, rumene ponegde od porfira. U zidovima je zazidano sve što je nađeno u okolini: kamenje paganskih hramova, mozaik rimskih kupatila. Sve je to skupljeno u slavu Palerma, beli se, plavi, rumeni, pod znacima Pize, kamenim orlovima. [38] Iz jurnjave naroda, brodova, i talasa, rodio se ovaj pizanski mir što se previja nad porfirom podvučenim teškim veslanjem sa numidskih obala, možda iz doba sv. Avgustina. Sve je u vezi, samoća i nagost pustinjaka i rumena i bludna zbrka mozaika. [39] A reljef sa jednog stuba Krstionice ("jedna žena koja sedi i svira flautu") [40] postaje sasvim zasebna, zagonetna vizija Zemlje: Starost Pize, od deset stoleća, leži negde pod njim, u proleću, na travi. Zemlja leži poleđuške, kao pastir, i svira u frulu. Mesečina pada na Apenine, što se ljuljaju u vazduhu kao u kolevci. [41] Spomenuli smo, negde na početku, programsku dimenziju teksta o Pizi. Čini nam se da je iz dosad rečenog vidljiva velika važnost različitih književnih postupaka koje koristi Crnjanski u tekstu o Pizi. Njihov cilj je maksimalno interiorizovanje i maksimalno povećanje ekspresivnih moći književnog govora. Prošlost Pize, njena srednjevekovna kultura i umetnost (Crnjanski koristi termin la renaissance avortee) pri tom je nešto više od povoda a nešto manje od prave teme; ima ulogu nekakvog medijuma, katalizatora ili nekakvog modela realnosti koji omogućava autoru da razgranava svoj književni govor do krajnjih granica: do one ključne složene, difuzne strukture koja ima, kod Crnjanskog, određeno ime: zamršenost ili zbrka. To je ona ista zamršenost opisana u Komentarima iz koje izvire lirika Sumatre ("Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha") [42]. Stvaranje takve zamršenosti, ili zbrke, čije osnovno tkivo čini Piza prožeta lirskom energijom Miloša Crnjanskog, ili obrnuto, uočavamo u ovoj prvoj ravni teksta o Pizi. Negde u drugoj polovini poglavlja o Pizi čitamo odlomak o Đirardengu, čuvenom italijanskom biciklisti između dva rata. Odlomku, jedinom te vrste, prethodi jedan izrazito sumatraistički iskaz: Ljubav prema zemlji, čežnja za ljubavlju, čini me lakim, providnim, suludim, bolnim bludnikom, koji mlatara rukama po vazduhu, sve brka i sve grli što se ljulja u Bogu, i diže i spušta u vazduhu. [43] U tako mekanom i prozračnom kontekstu odlomak o Đirardengu, već sam po sebi upečatljiv, dobija posebnu ekspresivnost: [44] Jedino što je bilo šareno, beše doček neprekidnih trka što su velosipedom jurile kroz Italiju, od Milana do Bolonje, do Rima, Napulja, pa natrag čak do Dolomita. Grad je urlajući dočekivao trkača, bledog i prašnjavog, na točku, mokre kose i izmučena lika, što je uletao u pljesak, cveće i poljupce gomila. Pobeđivao je već osmu godinu, svako proleće, i njegovo ime orilo se kroz rascvetanu Toskanu pobedonosno: Đirardengo, Đirardengo. [45] Slika Đirardenga, "bledog i prašnjavog", "izmučenog lika", čije se ime ori "kroz rascvetanu Toskanu", priziva u sećanje reči sa početka putopisa gde je autor hteo da zaspe teme "pred kapijama Toskane, bledim pizanskim prahom rane renesanse" ("bled i prašnjav"), "još punim prašine prosjačke i monaške" ("izmučena lika"), i otkriva jednu finu, polusvesnu igru identifikacije. [46] Odmah zatim nam se, na odjecima Đirardengovog imena, otkriva epifanijska tačka poglavlja o Pizi. Autor, kao da se trgao iz kakvog mutnog košmarnog sna, odjednom jasno vidi i zna zašto je došao u Italiju: Došao sam, jer osetih jednog dana jasno svoju sudbinu Slovenstva, bezmernu budućnost što me je slala u Toskanu, u ime Rusa i Poljaka, Bugara i Slovaka (...). Obuzela me beše, kao nesvest neka izvesnost da je vreme poći onamo gde mi se misli moraju javiti jasnije i blaže, bez onih zavejanih visoravni galicijskih, sa grmljavinom topova, koje još uvek, noću, sanjam. (...) Treba poći, treba poći - skakutao sam po tremovima stanica. Naučiti, izučiti ljubav i blagost, jer, eto, život nam se uputio, nag i umoran, sav izmučen i strašan... [47] Otkrivanje iskustva minulog rata, otkrivanje "bednog", "strašnog", "krvavog" i "kužnog" vremena u naručju autora unosi u tekst dimenziju ljudske tragedije, bola i besmisla. Ta nova dimenzija, težina i gustina, zahvaljujući osobitoj kompoziciji teksta o Pizi, prostire se u dva smera. Vraća se u ono već ispisano ili već pročitano, u onaj prednji plan teksta kao jedna posebna nijansa koju treba dodati već izraženim slikama i vizijama; ili, drugim rečima, kao ključ za njihovo potpunije razumevanje. Prostire se, suprotno, po drugom planu teksta izazivajući kod autora težnju da nađe mir i utehu. Ako su slike i vizije iz prvog plana značile zamršenost i zbrku, slike i vizije sa završnih stranica poglavlja o Pizi znače smirivanje i potragu za utehom. Reći ćemo i to da je takav mehanizam smenjivanja zbrke i utehe jedna od konstanti književnog govora Miloša Crnjanskog. Glavna uteha, za autora, bila je u tome da se u svetu i u svim pojavama traže i vide nevidljive i tajanstvene veze. Gledajući glavna vrata pizanske Krstionice, Crnjanski beleži: Ravena to šalje mi u susret razbludne svoje oblike, u vratima hrišćanskog hrama; lepa, rumena lađa, što je na putu iz Grčke zarila kljunom u jadranski pesak. [48] Potrebu da se utehom i vezama nadvlada zbrka vidimo i u ovom odlomku: Predrenesansa, pizanska renesansa, bezbrojne hipoteze, ogromna zbrka esejista (...). A sve te veze, u stvari, jedno jednostavno i večno jedinstvo zemalja, brda, umetnosti. Zemlja je jedan pastir, a ne dva, koji leži poleđuške u travi i svira frulu. Lepi i čudni zbir brojeva, što povezan treperi. Davno sam znao da ispruženom rukom, ako je blaga, mogu da pomilujem čak Ural. [49] U tim drugačijim vizijama koje su sve manje zemaljske a sve više kosmičke, i Piza gubi svoje stvarne obrise, dotle da ostaje samo njeno ime: ... a, iza nje, morska pučina, osvetljena igra oblaka, nebo. Piza. [50] Zemlja je ogromna, ali treperi lako, kao zbir brojeva, ili roj mušica, kratka veka. (...) Misli se vezuju, reke i potoci teku, kao grčka platna sa života. Piza... [51] Lirska zgusnutost i stilska raznovrsnost poglavlja o Pizi čine da ono zauzima posebno mesto u okviru celog putopisa, da predstavlja polaznu tačku i stalni izvor lirskih podsticaja i stilskih rešenja. Sa stanovišta, pak, književnog sazrevanja Miloša Crnjanskog, nama to poglavlje liči na jednu veličanstvenu, raskošnu stilsku vežbu u kojoj je pesnik Miloš Crnjanski naučio kako da srž svoje poetičnosti, izraženu najpre u poeziji, sačuva, i kako da njome prožme sve svoje potonje načine književnog govora. Napomene Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu , BIGZ - SKZ - Narodna knjiga, Beograd 1992,268. Isto, 267 M. Crnjanski . Ljubav u Toskani u: Putopisi ( Sabrana dela VI ), Prosveta - Beograd, Matica srpska - Novi Sad, Mladost - Zagreb. Svjetlost - Sarajevo, 1966; kurziv u citatima je naš (Ž.Đ.). Giorgio de Chirico, Il meccanismo del pensiero , Einaudi, Torino, 1985, u tekstu Sull'arte metafisica ( O metafizičkoj umetnosti ). 85; svi prevodi u tekstu su autorovi. Srodnu misao nalazimo kod još jednog protagoniste evropske avangarde, Vasilija Kandinskog: "Velovi kojima se duh umotava u materiju često su tako neprozirni da, uopšte uzev. samo retki ljudi mogu da proniknu u njega. (italijansko izdanje tekstova Kandinskog: Vassily Candinsky. Tutti gli scritti , Feltrinelli, Milano 1973-74, u tekstu Tačka i linija u prostoru , 118). O prisustvu Kandinskog u srpskom ekspresionizmu videti u: Radovan Vučković. Poetika srpskog i hrvatskog ekspresionizma , Svjetlost. Sarajevo 1979. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 71. Isto, 71-72. Isto, 73. Isto, 73. Ova „ koreografska" crta biva, u tekstu o Pizi, postepeno razvijana; s jedne strane, dolazi do "razigravanja" samog autora u sopstvenim vizijama, s druge strane "razigravaju" se prizori (reljefi, skulpture) koje autor razgleda: „Išao sam za njima, odvojen i tuđ, kao da sam predvodio sve bednike Gogoljeve" (78); "Putujem, beznačajan i prašnjav, ali za dušu dvesta miliona nagih i divljih koji idu iz daljine za mnom, nesvesnim, teškim i zverskim korakom";(81) „ Po njima (krovovima - Ž. Đ.) idu gotski svetitelji, vitki i mladi, kao trubaduri, sa osmehom" (80); "Bog, koji je igrač, skače vitak i žudan, eno onamo, iza oltara, u vazduh, kroz apside" (81). Ova dva toka sjedinjuju se u jednoj finalnoj viziji: "Rogati bog ide preda mnom a ja za njim pognute glave, a za mnom svi bednici Gogoljevi. (...) Rogati bog igra pred nama, a mi seljaci, napojeni biljem i krvlju životinjskom, igramo, skačemo, urlamo imena reka. O, Slovenstvo..." (82) Tu osobitu tehniku prožimanja slike, prizora nekom osobinom, kojom prizor dobija materijalnost a ne gubi subjektivnost, srećemo i na samom početku Seoba; umesto žute boje, tamo nalazimo vlagu: " Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže. Dubina kroz koju protiče reka , mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna. nevidljiva i kišovita . Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj . Kaplje kroz trsku, kaplje , i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže" ( Seobe, Sabrana dela I , 119). V. Kandinski, Nav. delo , u tekstu O duhovnom u umetnosti , 109. Isto, 110-111. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 75 Isto, 77. Isto, 78. Isto, 69. Isto, 78; i taj motiv potom prerasta u jedan od tokova kojima se kreću vizije autora u poglavlju o Pizi: čežnja za zavičajem i žudnja za uspostavljanjem tajanstvenih veza. Evo nekih primera: "Za Ijubav sam pošao, da u nju utopim nove narode. Ako sam grozničav šaputao imena posavskih vinograda, metohijskih padina, vislavskih porečja i uralskih podnožja. nisam bio lud. Disao sam samo i duhnuo u vreme. Za ljubav sam putovao, što je čekala igrače da poigraju za Bogom“ (82-83). "Pomilovah jedna vrata, u zelenom i rumenom kamenu. jer su ličila na stare, raške, dveri" (81). Ističemo izvesnu konstruktivističku crtu u tekstu o Pizi koja podseća na neka teorijska razmatranja V. Kandinskog u raspravi Tačka i linija u ravni , na primer tamo gde govori o udvajanju tonova u ekscentričnoj kompoziciji ili. na drugim mestima, gde razmatra probleme odnosa konstrukcije i ekspresivnosti. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 70. Isto , 84-85; "vojske" koje "prolaze. kao uvelo lišće" kao da su odjek Ungaretijeve pesme Soldati : „Si sta come/ d'autunno/ sugli alberi/ le foglie“ (Mi smo kao/ u jesen/ na drveću/ lišće). Isto, 73. Počinje ovako: „Tiho je i lepo, kao dvorista manastirska u ovoj zemlji, sa usahlim kladencima i sitnim cvećem“. ( Isto, 91). Isto, 77. Isto, 78. Takvo određenje upotrebio je sam Crnjanski, opet u jednom intervjuu ( Ispunio sam svoju sudbinu , 35), da bi opisao svoj tekst Rim i njegova okolina, nastao, svojevremeno, u Londonu; Eugenio Müntz, Firenze e la Toscana , Milano 1899. Uostalom, sam Crnjanski spominje ovog autora u svojoj polemici sa Markom Carom. Prevodi odlomaka Ž.Đ. E. Müntz , Nav. delo , 2. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 74. E. Müntz, Nav. delo , 1-2. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 75. E. Müntz, Nav. delo , 6. Isto , 8. Isto , 10. Isto, 18. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 76. I tim povodom navodimo nekoliko rečenica Vasilija Kandinskog koje govore o njegovim kompozicionim rešenjima: "Raspršio sam mase tako da nisu više otkrivale kompozicioni centar. Često su teški elementi bili gore a laki dole. Ponekad bih ostavio da središte bude slabo a pojačao bih strane. Između lakih delova umetnuo bih pritiskujući težinu. Tako sam oslobađao hladnoću a sputavao toplotu. Na isti način tretirao sam pojedine tonalitete boje, hladeći tople i grejući hladne... ( Nav. delo , u tekstu Kelnsko predavanje , 146). Setimo se, ovde, de Kirikovih X-zraka; napor Crnjanskog da pronikne u nevidljivo u službi je potrage za nevidljivim vezama: "Ništa me ne zanima što uokolo govore: kamen pitam (...) o sudbini našoj..." (81); wi Za život pitam jonske jarce i dugovrate, pernate, egipatske mrtvace. Još se osećaju živi, pod ovim kamenom". (81) M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 77. Isto, 78-79. Isto , 90. E. Müntz, Nav. delo , 10. M. Crnjanski , Ljubav u Toskani , 76. M. Crnjanski, Poezija (Sabrana dela IV) , 220. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 83. Opet jedna tehnika Miloša Crnjanskog koja je analogna tehnikama Kandinskog: "'Smanjivao sam ekspresivnost elemenata pomoću neekspresivnosti. Potcrtavao sam neke elemente koji po sebi i u sebi nisu bili mnogo ekspresivni stavljajući ih u spoljašnju poziciju“ (V. Kandinski, Nav. delo , 147). M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 83-84. Nije slučajno Đirardengo, sportista, dobio u tekstu o Pizi tako poetički bitnu poziciju. Crnjanski je, naime, agonističku dimenziju sporta uvrstio bio, na izvestan način, u svoju poetiku: „Mladići naši koji sada pišu sasvim drukčije nego ja, pesnici kojih ima dvesta, trista ili petsto, treba da budu spremni da idu u jedan život koji je bokserski ! A bokserski život nije lak. (...) Ali, kada on nokautira protivnika, kada ona masa zaurla od zadovoljstva, od divljenja, onda se on oseća da je neko i nešto " ( Ispunio sam svoju sudbinu , 205). Podsetićemo, tim povodom, na izuzetno efektnu "sportsku" epizodu i drugih Seoba , onu u kojoj Pavle Isakovič na kobili Lisi nadmašuje sve ostale u preskakanju prepona: "Skok je bio tako strašan, da se, za trenut, činilo da će oboje pasti na glavu. Medutim. kobila se spusti sasvim lako. mašući divlje glavom, kao da je htela da pokida uzdu. da zbaci sa sebe i sedlo i čoveka u sedlu. Pavle ču samo da sve utonu, u vici i pljesku. (...) Kad je Pavle pošao Kostjurinu, između oficira, koji su se okupili oko njega, njemu se činilo da prolazi, onako, kako više nikad prolaziti neće, a kako je, kroz sirmijske husare, prolazio - kao kroz neku mađiju ". ( Seobe II , 278-279). M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 84. Isto , 87. Isto, 88. Isto, 89. Isto, 90. http://www.rastko.rs/rastko/delo/12227

Niko nije tako lepo i dobro pisao o ženi u našoj književnosti Kao Meša Selimović Pritom ne lažno već iskustveno, životno, realno Videlo se da je voleo, i svoju ženu a i ženski rod Videlo se da je u mladosti živeo sa sestrama, imao dve ćerke i ženinu ljubav do kraja života Videlo se a i osetilo koliko dobro razume i opisuje ženu Muškim rečima a nekako ženskom prefinjenošću Tu nema Dučićevog jada i prekora, Balaševićeve patetike, Andrićeve zadrške, prostote i banalnosti Bukovskog, niti bola, ljutnje i osude Crnjanskog Ne Čista ljubav i razumevanje Zajedništvo, sapatništvo i oduševljeno divljenje Nežno, prepuno saosećanja a opet vrlo razumno i zanosno Kakva, uostalom, žena i jeste, kao neprekidna smena ta dva Čak i kada u “Dervišu” opisuje lepu a sebičnu i oholu kadinicu On je potajno zaljubljen u nju, i divi joj se Diveći sve svemu ženskom, i lepom a i manje lepom Najlepši Selimovićevi opisi su u “Tvrđavi”, kada piše o Tijani To je najposebnija moguća oda ženi I moglo bi da se čita zasebno, bez da se prati radnja romana Tijana je upravo to – simbol voljene žene I svih onih zajedničkih dana i godina, kada žena ostaje pored svog muškarca Bez obzira na sve patnje i poraze To treba čitati, nemoguće je opisati U “Dervišu” takođe, koliko god da je pisao iz ugla derviša Žene su i tu, ono najlepše od sveta Selimović nije samo veliki majstor stila nego i veliki majstor života Znao je i da uživa a i da radi, predano, posvećeno Bio je pravičan, strog ali dobar čovek Njegova pojava u Sarajevu i Beogradu, sa njegovom Darkom, bila je jedinstvena Svuda su išli zajedno Što nije bilo tipično za druge umetnike koji su gurali svoje žene po strani U večitoj potrazi za idealnom Meša se nije stideo svoje žene Nije je umanjivao, omalovažavao, skrivao Naprotiv, gde on, tu i ona Čak i dok je pisao ona je sedela pored njega i štrikala Nije mu smetala čak ni u njegovom najvećem stvaralačkom zanosu Nije uticala na njegovu inspiraciju, koncentraciju Nadživela ga je i decenijama posle bila svedok Možda i najveće ljubavi naše književnosti Meša je u mladosti bio atletičar, fudbaler, izuzetne građe, pojave Posle godine rata, gladovanja, selidbi Umorile su ga dosta, potrošile Ali ne i njegovu beskrajnu ljubav prema ženi uopšte Zato ako ćete negde pronaći ono najlepše o ženi Pronaćićete u Selimovićevim romanima Bilo da opisuje ženu kao majku, sestru, drugaricu, devojku Svejedno On u svakoj voli ženu i sve ono žensko Zato su njegove knjige takva hrana za dušu I ko ga jednom čita Voli ga zauvek Meša Selimović jednako ljubav https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/02/17/stefan-simic-mesa-selimovic-jednako-ljubav/

Vrata male crkve bila su širom otvorena tog jutra, a unutra su se nalazila dva kovčega. Jedan manji i jedan značajno veći. Ispričali su celom svetu priču o nepojmljivoj ljubavi. O NEVEROVATNOJ LJUBAVI BAKE I DEKE PRIČA SE NA DRUŠTVENIM MREŽAMAFOTO: KOK SENG TEOH / FACEBOOK Priča iz Australije o ljubavi Norme Džun Platel (90) i njenog supruga Francisa Ernesta (92) opčinila je ovih dana svet. - Tatin kovčeg bio je s leve strane, a mamin s desne jer su tako spavali i u krevetu. I ako je uopšte moguće da srce pukne od tuge, moje je puklo tog dana kada sam ih posmatrala zajedno poslednji put, a zajedno su proveli više od 70 godina -kaže njihova ćerka Amanda. Norma i Francis živeli su pred kraj života u domu gde su delili sobu, a kreveti su im bili dovoljno blizu da cele noći mogu da se drže za ruke. Nisu želeli da se razdvoje nikada i ni po koju cenu. Umrli su šestog januara, oboje nešto pre ponoći. Ona je pre toga čudno disala, a on bio neuobičajeno nemiran. Umrli su desetak minuta nakon što ih je medicinska sestra obišla i, njima najvažnije, umrli su zajedno. Toliko je malo vremena prošlo između trenutaka njihove smrti da je nemoguće bilo odrediti ko je zapravo prvi napustio ovaj svet. Norma je, inače, iznenadila sve lekare. Bolovala je od Alchajmerove bolesti i pre tri godine rekli su joj da ne očekuju da će doživeti Božić. Prošle godine izgubila je moć govora. Frencis se trudio da vodi računa o njoj, ali nije imao više snage. I on sam postajao je sve slabiji. Tako je Norma završila u domu, što mu je slomilo srce, te je svakog dana sedao u taksi i provodio vreme sa svojom voljenom Normom. Hranio je, pričao joj, držao je za ruku, dremao sa njom. Nakon moždanog udara koji je doživeo, ni on sam nije više mogao da vodi računa o sebi te su se Norma i Francis ponovo našli zajedno u domu. Ništa mu nije bilo bitno, jer uvek je naglašavao da je njegov dom tamo gde je Norma. - Ušla sam u sobu i kleknula pored tate. Uhvatila sam ga za ruku. Otvorio je oči i rekao mi: "O, draga moja Mendi. Sad bih da idem kući". Ne znam da li je mislio na pravu kuću ili kuću na nebesima. Nikad to neću ni znati, ali znam da se umorio od života i da je želeo samo mir. Sada ga valjda ima - kaže njihova ćerka. Inače, njihova povezanost decenijama je tema razgovora u gradiću u kome žive. - Tata je uvek bio spreman da priča o tome kako su se upoznali, a to je bilo na igranci. Ona je nosila svetlo plavu haljinu. Imala je bakarnu kosu u koju je zadenula sveže cveće. Govorio je da mu se činilo da je pred njim filmska zvezda. A i mama je pričala o tom susretu i govorila da je odmah tad rekla sestri bliznakinji da je videla svog budućeg muža - priča njihova ćerka. A koliko je Francisu ona bila bitna, govori činjenica da je prodao svoj voljeni motor kako bi joj kupio verenički prsten. Amanda je našla i pismo koje je njena mama poslala tati na početku njihove veze. - Mili moj Francise, Toliko sam uzbuđena zato što postajem tvoja žena. Zaklinjem ti se sada pred Bogom da ću te voleti svim srcem i više od ikog drugog, sve do kraja života - glasilo je pismo i njihovo troje dece svedoči o tome da je ispunila svoj zavet, kao i sam Francis. https://zena.blic.rs/porodica/preko-70-godina-ziveli-su-cistu-ljubav-pred-kojom-je-danas-svet-zanemeo-bili-su/24zfj69?utm_campaign=ringier.contentexchange.me&utm_medium=referral&utm_source=ringier.contentexchange.me&utm_term=www.pulsonline.rs

Životna priča devojčice (8) i dečaka (6), koji su zbog zanemarivanja oduzeti roditelja i njihove hraniteljke Nataše Jenić (34) iz sela Mustafić u istočnoj Srbiji, dokaz su da su sve nedaće premostive kada se voli i bori svim srcem. Foto: Privatna arhivaHraniteljka Nataša Jenić sa svojom porodicom i troje mališana o kojima brine Naime, Nataša koja je mama dvoje dece, pre četiri godine odlučila je da svoju nesebičnu ljubav podeli i sa mališanima koji je nisu imali u biološkoj porodici, te je postala njihov hranitelj. Mlada žena je u malom mestu živela sa suprugom, dva deteta i svekrvom. Kako kaže, svakodnevica je bila prilično monotona, posao nije mogla da pronađe, a siromaštvo se osećalo u vazduhu. Želela je da monotoniju promeni, da se posveti nečemu što će biti i lepo i humano, ali i korisno. Odlučila je svoju ljubav da deci koja je nisu dobila od svojih roditelja. - Nikada neću zaboraviti dan kada su mi doveli dečaka i devojčicu, prelepih osmeha, tako sićušnih i slatkih. Nažalost, deca su imala hidrocefalus (povećana količina moždane tečnosti - vodena glava), a devojčica i poremećaj u razvoju. Nisam mogla ni da pretpostavim kakvu ću golgotu proći. Život je rešio da se poigra njihovim sudbinama i da ih u najranijem detinjstvu baci u paklene muke - priča za “Blic” Nataša, hrabra žena velikog srca. Nakon godinu dana od dolaska dece u selo kraj Majdanpeka, devojčica je počela da oseća nove tegobe. - Malena je imala temperaturu, povraćala je, osećala bolove. Vodili smo je od lekara do lekara i niko nije znao šta joj je. Bolovi su bili ogromni, ona se uvijala i osećala mnogo loše. Hitno smo došli na lečenje u Beograd, gde su dijagnostikovali karcinom pluća - priseća se Nataša. Teška borba počela je 2014. godine kada je biopsijom na VMA otkriveno da je reč o zloćudnom tumoru. - Dren direktno u pluća, devojčica koja jauče od bolova, bolnička soba - izgledalo je da se sprema velika katastrofa. U septembru 2014. godine ona je operisana da bi se tumor vrlo brzo vratio, pa je već u decembru ponovo morala pod nož. U Novu 2015. ušli smo sa saznanjem da se tumor ponovo vratio, pa je u januaru operisana i treći put. Nakon toga smo krenuli s terapijama - primila je 28 zračnih i šest hemioterapija. Svima nam je teško palo. Troje mališana kod kuće, moja biološka deca, tada od 13 i devet godina, i dečak na hraniteljstvu koji je imao dve. Veliku pomoć sam imala od supruga koji je o njima brinuo dok sam ja sa devojčicom bila u bolnici - priča nam Nataša.

. Sa pojmovima koji opisuju nematerijalno uvek je teže u razmisljanju. Ukoliko postoji nekakva hijerarhija vrednosti, gde na jednom kraju stoji Dobro ili Svetlost, a na drugom Zlo ili Tama, interesuje me šta vi mislite gde su Pravda i Ljubav jedno u odnosu na drugo? Jasno je da su oba mnogo bliska ovome prvom kraju, ali koje je od tih dva hijerarshijski ispred? Odgovori na neka pitanja su relativno jednostavni. Npr. verujem da se slazete da skolovanost i pamet ne idu uvek zajedno i da je na gore pomenutoj hijerarhiji, verovatno, vrednija pamet . Neki odgovori su kompleksniji. Npr. oholost je, mozda, ispred zavisti. Itd. Ove primere, možda banalne, navodim samo da bi ste me shvatili šta želim da pitam u vezi Pravde i Ljubavi. Verujem da će neko tvrditi da su obdva jednako važna i da je nebitno gde se nalaze jedno u odnosu na drugo. Ali čini se da nije sasvim tako. I da često u realnom životu upravo nailazimo na dilemu da li nešto uradti prema pravdi ili prema ljubavi. Primera je mnogo, da ne navodim, setićete se se sami već nekog... Dakle, šta je bliže Dobru/Svetlosti Ljubav ili Pravda!? .

Slikarka i monahinja, o svom životu, studijama, iskušeništvu, ikonopisanju: Nisam želela karijeru umetnika u kandžama novca .Detinjstvo sam provela na teniskim terenima u Humskoj MALO je onih koji znaju da najpoznatija slikarka među monahinjama i najpoznatiji monah među slikarima, igumanija Efimija Topolski, potiče iz partizanske porodice. Ceo njen život liči na film: umesto za poslediplomske studije u Parizu, odlučuje se za Srbiju, a vrlo brzo posle magisterija odlazi u manastir. Pored ikona, slika i svetovne slike, postaje član najstarijeg likovnog udruženja kod nas - "Lada", oslikava ikonostase po hramovima u Francuskoj, a u pedesetoj polaže vozački ispit... Danas živi blizu Išona, južno od Pariza. U Beogradu je bila kratko, tokom svoje samostalne izložbe "Mislim, tražim, čekam", u Galeriji 73. Njen otac Vladan bio je partizan, a pre toga logoraš u Nemačkoj. Bukvalno je pobegao sa streljanja. - Otac je o tome nerado govorio, toliko malo da čak ne znam ni u kom je tačno logoru bio. Imao je šesnaest godina kad je počeo rat.Uhapšen je i odveden na Banjicu, pa u Nemačku. Možda porodica ne bi ni znala da je pobegao ispred streljačkog stroja da jedne teške, sparne noći nije u snu počeo da viče i davi suprugu. Nesrećna žena jedva ga je probudila, pa joj je, onako bunovan, ispričao celu priču. - Kada su ih izveli izvan logorskih žica, otac je počeo da beži zajedno sa jednim austrijskim Jevrejinom. Utrčali su u šumu, a za njima Nemac. Popeli su se na drvo, pa kad je Nemac naišao, otac je skočio i udavio ga. Begunci su potom preplivali Dunav, a pošto Jevrejin nije znao da pliva, Vladan ga je vukao. Kasnije, posle rata, Jevrejin mu je pomogao da dobije posao u Beču. Radio je na sistemima za navodnjavanje za velika poljoprivredna dobra. Očeve priče su nekadašnjoj Jasni Topolski, a danas monahinji Efimiji, zvučale tako neverovatno i fantastično, da mu ponekad nije verovala. - Uvek se setim filma "Velika riba", u kom je sin ljut na oca jer priča priče u koje niko ne može da poveruje. Na kraju se ispostavi da je sve što je otac ispričao istina, samo malo stilizovana. Tako ni ja svom ocu nisam verovala da ume da vozi avion. Govorio je: "Postao sam pilot u Banjičkom logoru." Toliko smo ga začikivali da se naljutio i iskopao neki papir na kom je pisalo da je odlikovan kao pilot u NOB. Bacio je odlikovanje kroz prozor, pa je baka išla da ga traži. U logoru su streljanje mogli da izbegnu samo oni koji znaju nešto da rade. Vladan se dobrovoljno javio kada su pitali da li neko zna da pilotira. I vrlo brzo je naučio. Kada je pobegao iz Nemačke u Srbiju, otišao je u partizane. - Otac mi je pružio veliku ljubav. Dolazio je pred moju školu i donosio drugaricama i meni užinu iz pekare, bombone, žvake... Zbog njega sam bila "glavna". Slao me je u Englesku na letnje kurseve jezika, želeo da studiram prava na Itonu. Detinjstvo joj je prošlo na teniskim terenima, na Partizanovom stadionu, u Humskoj. Otac ju je podržavao i u tome sve dok nisu krenuli turniri. A onda je preminuo iste godine kada je upisala dizajnersku školu. - Mislim da bi mi aminovao da budem umetnica. A monahinja? Ne verujem - kaže naša sagovornica, i dodaje da veruje kako joj je Bog preko njega dao mnogo ljubavi, da je više nikada ne bi tražila od ljudi. - Ljudi koji u detinjstvu ne dobiju ljubav, uvek je traže. Ako dobiješ obilje ljubavi kao dete, uvek je imaš dovoljno da je deliš sa drugima. To je veliki dar od Boga. Otac je imao dovoljno para da operiše bolesno srce u Švajcarskoj, ali nije želeo. Odlučio se za operaciju u Beogradu, da bi meni ostavio ušteđevinu, i preminuo. Zahvaljujući njegovoj ušteđevini mogla sam bezbrižno da studiram. Očev novac pomogao joj je i kada je došla u Beograd, posle četvrt veka provedenih u manastiru Gradac, a pre nego što je otišla u Francusku. Otkad zna za sebe, od najranijeg detinjstva, crtala je i pisala pesme. Bilo je jasno da je okrenuta umetnosti, a u tome ju je podržavala majka. Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej bili su joj druga kuća. Upisala je grafički smer u Dizajnerskoj školi. Nisu joj išli precizni radovi, ali bila je najbolja iz slikanja i zato je upisala Likovnu akademiju. - Još u petom razredu naišla sam na reportažu o manastiru Crna reka. Bila sam zadivljena načinom na koji žive iguman i dva iskušenika. Rešila sam, čim se završi školska godina - odoh ja tamo. Naravno da je sve bila dečja maštarija, ali to pokazuje moju sklonost ka monaštvu veoma rano. Mada mi je sve išlo lepo i lako u svetu slikarstva, nisam sebe tu videla - kokteli, otvaranja izložbi, druženja... Čuveni slikar Vlada Veličković predlagao joj je da "samo malo nauči francuski" i upiše poslediplomske studije u Parizu, odakle bi joj sva vrata bila otvorena. Mislila je: "Ako svet ne može da prepozna moju umetnost bez francuskog, onda neću da me ovde vole ni sa francuskim." - Nije mi se dopalo to što sam videla - da je umetnost u kandžama novca, da on diktira šta će se izlagati, ko će biti gore, a ko dole. Dosta je toga što danas zovemo umetnošću, a u stvari je konfekcijska umetnost. Ako galerija izlaže geometrijsku apstrakciju, oni vaš rad neće gledati ako se ne kreće u tim okvirima, makar doneli i remek-delo. U to vreme družila se sa grupom mladih, zanesenih ljudi, koji su živeli asketski, studirali teologiju ili filozofiju. Preneli su na nju svoj entuzijazam i jedan za drugim su počeli da odlaze u monaški život. - U manastirima u Srbiji nema pustinjskog života, tu su gostoljublje i druženje. Tokom celog svog iskušeničkog perioda bila sam na krilima vetra, sve sam mogla da postignem. Sve mi je bilo lepo - želela sam da čuvam i krave i svinje, skupljam jaja, molim se Bogu, čitam psaltir... Nije mi palo na pamet da slikam. Mesecima sam plakala suzama radosnicama kad sam stigla u manastir Gradac. Tu je provela četvrt veka i stvorila pravu malu monašku umetničku koloniju. Godinu dana pre pedesetog rođendana, počela je da priča kako će joj se nešto krupno desiti baš na jubilej. I zaista, dobili su novog vladiku i ona je odlučila da nastavi da se usavršava na drugom mestu. Sada živi u Manastiru Uspenja Presvete Bogorice, poznatom kao Išon, u Francuskoj. Nekadašnji motel, jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se, pretvorio je u manastir. Kada je napustio ovaj svet, otac Luka je ostavio svojoj "naslednici" mnoštvo slikarskog materijala, pigmenata, četki, papira... Nedaleko je budistički centar, pa joj često, osim turista, svraćaju i komšije, budisti. Glavno "društvo" su joj ovce, mačke, puževi golaći, jedan jež. I svi se hrane na njenom "kazanu". Tu je naučila da vozi, sada uči francuski, oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu, a čeka je i oslikavanje velikog krsta za jednu katoličku crkvu u Parizu. U KONAKU UZ GITARU KADA slikam ikone po narudžbini, striktno se sa ljudima dogovorim o tome šta žele, ali uvek ostane prostora za kreativnost. Želim da ljudima ikona bude radost i da im otvori vrata molitve. A ovo drugo... Pa, to je kao da sam bila na liturgiji, pevala, pa posle svi došli u konak, za trpezu, i neko uzeo gitaru, pa pevamo nešto drugo... Čovek je širi od kosmosa. Jedna ličnost u sebe može da smesti i ikonopis i slikarstvo koje zovemo umetničkim - kaže mati Efemija. MUKE Sa IKONOPISOM SVI su očekivali od mene, kao akademskog slikara, da će mi ikonopis biti "mačji kašalj". Ali, silno sam se namučila. Vratila sam se u vreme dizajnerske škole, kada se zahtevala velika preciznost. Morala sam da naučim pravila jer sam shvatila da, dok ih ne naučim, neću imati slobodu da iz njih izađem. Duhovnik mi je iskreno rekao: "Ne znam šta ću s tobom. Nisi baš nadarena za ikonopis, nisi nadarena ni za pojanje, idi bar nauči domaćinstvo i poljoprivredu!" Mučila sam se jer nisam htela da preslikavam, već da savladam veštinu srednjovekovnih slikara - priča monahinja. Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Postali roditelji na početku šezdesetih Šapčani Svetlana i Bogdan Lukić postali su roditelji na početku šeste decenije života. Devojčicu tešku 3,6 kilograma na svet je doneo lekarski tim šabačke Opšte bolnice. Oni ističu da ovaj slučaj treba da bude motiv svim ženama da se odluče za rađanje, jer medicina napreduje, a Srbiji su potrebne bebe. Svetlaninoj i Bogdanovoj sreći nema kraja. Posle duge borbe i isčekivanja, 12. jula, pet minuta posle ponoći na svet je došla Jana. Taj trenutak njena majka, koja je u januaru napunila 51 godinu, dugo će pamtiti. „ Svu prazninu koju sam imala u duši, ona je popunila. Ne znam šta da kažem. Kao bog kad vam nešto pokloni. Rođena je na praznik, to je poklon od Boga“, kaže Svetlana Lukić Pomešane emocije, smeh i suze smenjuju se kod oca Bogdana. Nadao se, molio i verovao da će postati otac. „Plakao sam kao što sada plačem od sreće. Drago mi je što sam postao otac. Sad ćemo se nas dvoje u nekim poznim godinama okrenuti njoj. Dobili smo je kasno. Pogledao je i nas bog“, kaže Bogdan Lukić.Veliku zahvalnost duguju lekarskom timu šabačke bolnice, koji su i pored komplikacija i rizika, trudnoću doveli do srećnog kraja. Biološki potpomognuta trudnoća sa tri začeta ploda, zahtevala je dodatni nadzor. „Uspeli smo da spasemo jedan plodić koji je ostao. Po izlasku iz bolnice, bio je stalni nadzor. Doveli smo trudnicu do željenih 36 nedelja, kada je iz medicinskih razloga porođaj završen carskim rezom“, kaže dr Darko Vukojčić. Svetlana je najstarija porodilja u ovoj ustanovi koju lekari pamte. Statistika podseća da je pre četiri decenije procenat žena koje su „kasnije“ rađale iznosio samo pet odsto, a sada u evropskim zemljama gotovo svaka četvrta trudnica bi se mogla nazvati starijom prvorotkom. I ovde je takva statistika, ali se intenzivno radi na podsticaju rađanja. „ Ja se nadam da će ovaj primer motivisati i ostale žene da rađaju. Nama trebaju bebe. Bebe su i dalje u modi, ja se nadam“, kaže dr Dragan Milošević, načelnik Službe ginekologije i akušerstvaOva slika iz šabačkog porodilišta nada je za sve žene koje nisu uspele da postanu majke u godinama koje su optimalne za rađanje. Biološki sat sporije kuca i na strani je novog života.B 92foto: B 92 http://www.rtvbn.com/3825719/sapcani-postali-roditelji-na-pocetku-seste-decenije

Previše lično shvatam ovo nedostajanje tebe. I kao i sve drugo što shvatamo lično, boli nas, proganja, muči, ne da nam da spavamo, ne da nam da živimo! Ove rečenice, tako glatko prolaze ispod mojih prstiju. Tragovi ovih slova ostaće još dugo na tastaturi, nego... Moram ti reći. Srazmerno tome koliko mi je lepo sa tobom, bez tebe mi je užasno! Ma, odavno ne brojim dane. Znam samo da ima više onih koji treba da prođu od onih koji su prošli. Znam, tuga. Danas nisam jaka. I oprosti, verovatno ću ovako besna reći mnogo toga što ne mislim. I ne, nećeš ti biti kriv za oluju u meni. Samo, osećam kako dogorevam, u želji, daleko od tvojih ruku da me grle i usana da me ljube. Postalo je nepodnošljivo. Postalo je previše svega. Osećam se loše, osećam se dobro. Ne znam, zavisi kako sunce pada na moju terasu. Ujutru je užasno. Podne jedva preguram. Dobro sam. Samo me, eto, ponekad žacne u predelu grudi. Boli što nisi ovde, što ja nisam tamo, što nismo negde zajedno. Nismo ni na polovini ovog iskušenja, a meni dođe da vrištim. U redu je, ne mogu više, pustite me! Ali, niko ne sluša. Hiljadu i jedna loša okolnost koja nas pored kilometara razdvaja. Ne volim kad sam nemoćna. Ne volim kad ne mogu nešto da preduzmem. Ne, nije mi lakše. Ali eto, sve sam ti rekla.

Šta ću kad volim, vedra i bosa da se ušuškam u tvoje snove... U svetlo plavoj, tvojoj košulji. I volim tako, nasmejana i lepa, da budem tvoja mala čupavica. Šta ću kad volim da te provociram kako ne možeš da me podigneš. A ti me onda nosiš iz jedne sobe u drugu, samo da mi pokažeš da si jak. Govoriš mi da sam luda jer se glasno smejem, jer sam derište jedno veliko... Vrtiš me, i pitaš hoću li već jednom odrasti. A ja se držim jako za tvoja ramena i šapućem ti da neću nikada. Buniš se, ali kažeš da me voliš tako luckastu. Spusti me! Obećavam ti da ću biti mirna. a onda se, čim me spustiš, nežno obesim o tvoj vrat podižući se na prste. Ljubim te svuda, u obraz, bradu, vrat, kao dete, brzo. Gledaš me, onim pogledom u kojem čitam da sam nadrljala. A onda me podižeš na rame i spuštaš na krevet. Pokušavam da se izmigoljim i pobegnem. Jer, golicaćeš me zar ne? Ne. Spuštaš glavu na moje grudi, grliš me oko struka. Raznežim se, poljubim te u slepoočnicu. Smejemo se. Pitaš me hoću li sada biti mirna? Neću. Nikada. Ali spokojna, da.

Odlazi! Da. Dobro si čuo. I nemoj slučajno da se okreneš da me pogledaš. Pola mene se raspada dok ovo pišem, druga polovina nestaće kad zatvoriš vrata. Evo. Uzmi. Ponesi i ovo. Zašto me tako gledaš? To su uspomene. Ne misliš valjda da bez tebe nešto vrede? Ništa nemoj da govoriš. Nijedno ali neće pomoći da se predomislim. Pobogu, ne dodiruj me. Biće mi teže. Idi pre no što kiša počne. Taman će za tobom isprati sve. Ostavi me sada. Danas. Nemoj. Ne želim zagrljaj. Ni on nema smisla više. Ali... Rekla sam ti. Nema ali. Ova priča nema srećan kraj. Šta to radiš sada? Zašto mi pokazuješ na tu fotelju, sto, i tepih? Ne želim ničeg da se sećam. Naravno da se sećam. Na toj fotelji smo prvi put sedeli kad smo pobegli od pljuska. Ušunjali smo se stepenicama, gore, u potkrovlje. Grlili smo se dugo gledajući se u ogledalo, posmatrali smo kako pada kiša. Bila sam tako srećna! Ne, neću se sećati tog stola! Ali, da... sećam se. Bili smo ludi. Bili smo željni jedno drugog. Strast je bila u nama, a u meni neka druga ja koju si ti probudio. Bila sam tako srećna! Nemoj. Ne prilazi. Ne tresem se, malo je hladno. Nema trideset stepeni napolju! Ooo, nemoj da me ubeđuješ više. Na tom tepihu sam htela da nam napravim piknik. Samo ti i ja. Htela sam da sedimo do ujutru zagrljeni, sa čašama vina. Htela sam da planiramo budućnost. Htela sam... Ne, ne mogu to i dalje ! Zašto? Pa, ne znam. Plašim se. Ne možeš ništa da uradiš. Jesam, luda sam. Zar se nisi zbog toga zaljubio u mene? Volim te. Ne znam zašto plačem. Ne znam šta hoću. Nemoj da me grliš. Plašim se. O, da, zagrli me. Stegni me jače. I idi. Ili ostani zauvek. Dugačije ne mogu.

http://love9000kmaway.blogspot.com.br/ 18-godišnja Džesika živi u Brazilu, u Belo Horizonteu, a svog verenika, 23-godišnjeg Kenija, koji je iz Belgije, upoznala je na sajtu za učenje jezika SharedTalk. Ono što je počelo iz želje da se nauči novi jezik, pretvorilo se u ljubavnu priču preko dva kontinenta, više jezika i 9.000 kilometera. Džesikin i Kenijev blog "Ljubav udaljena 9000km" iznosi detalje njihove romanse, koja je počela u oktobru 2011. godine. Vrlo brzo njihova "veza" došla je do trenutka kada je web-kamera bila upaljena i dok spavaju, a razgovori su trajali i po 12 sati.... 16. septembra ove godine Keni je zaprosio Džesiku. Ima samo jedan (mali) problem – par se do sada nikada nije sreo u "stvarnom" životu. Keni stiže u Brazil da bi se upoznao sa Džesikom 31. oktobra. Da li će njihova veza da opstane? Moguće je... Što da ne? Džesika i Keni nisu prvi par koji se verio a da su se "videli" samo online. Jedan par upoznao se tokom online igranja (igrali su "Halo"), a njihova veza trajala je pet godina pre nego što su se upoznali lice-u-lice u martu. http://www.youtube.com/watch?v=sP7Um9qbBBE&feature=player_embedded