Претражи Живе Речи Утехе

znamo li se mi forumasi ja poznajem jedno 30 ak ljudi

Otvaram temu sa nadom da će biti korisna svima koji, kada kliknu na nov sadržaj, ne vide gde bi pisali

Ahtung ! Ahtung ! Jutros spremam doručak za ukućane, seckam slaninicu...mutiim jaja, sređujem rukolu i slušam na radiu nešto o porođaju te mi misli odu u pravcu situacije opisane u naslovu teme. Dakle, muškarci, da li biste bili prisutni prilikom porođaja žene ? Anketa je obavezna i koristiće se u naučne svrhe. Žene će imati svoju opciju među ponuđenim odgovorima.

https://www.proprofs.com/quiz-school/story.php?title=what-kind-mafioso-are-you You got: Old Tradition Mafioso You keep to your tradition. Family is on first place, but if someone insults you, you will try to clear things by negotiating. Sometimes good, but sometimes people won't pay you respect.

Eto zamislite da imate vremensku masinu i da vas moze vratitit unazad kada ste imali npr 18 godina. Sta biste izmenili? Da li bi izabrali durgaciji zivotni put? Drugacije zanimanje? i td.

PODRŠKA RODITELJIMA DECE U TERMINALNOJ FAZI RAKA Naša devojčica se zove Teodora, ima četiri godine i već dve godine boluje od izuzetno malignog raka kostiju (Ewing Sarkom / PNET). Trenutno je u terminalnoj fazi i nalazi se na Dečijoj internoj klinici u Nišu, na hematoonkološkom odeljenju. Na klinici se nalazi neprekidno od 05.12.2016. godine. Krajem novembra 2016. godine prva redovna kontrola na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu, samo mesec dana nakon završenog lečenja... Samo mesec dana posle 14 hemioterapija, mega terapije i transplantacije koštane srži, 50 zračenja u anesteziji... Delovalo je da je sve onako kako treba da bude... A onda počinju da padaju trombociti, javlja se crv sumnje kod nas, a lekari nam uporno tvrde to je posledica zračenja...i tako do prve kontrole, koja pokazuje da nisu bili u pravu... Bolest se vratila... Ali to nije sve, najveći šok je momenat kada nam saopštavaju da za nju više nema nade...da nema uslova više da primi ni jednu hemioterapiju, krvna slika je loša, nema trombocite , koštana srž se ne obnavlja... Vodite dete kući...za sve što bude trebalo javite se vašem matičnom centru u Nišu...kažu. Iako smo od samog početka njene bolesti bili svesni da ima male šanse za izlečenje, trebalo je da prihvatimo da je gubimo i da se suočimo sa surovom istinom... A ona... ona prepuna volje za životom, vesela, nasmejana, po čitav dan peva na engleskom uz pesme na you tube-u, igra igrice na tabletu...ni ne sluti šta se dešava... Ljuti na sve oko nas, sa puno bola i tuge, odlazimo kući...ali kod kuće ostajemo samo četiri dana, jer njoj je neophodna nova transfuzija trombocita... Dolazimo na Dečiju kliniku u Nišu, ni ne sluteći da ćemo tu ostati ovoliko dugo... Lekari ponavljaju ono što već znamo, loše je, terminalna faza, njoj se koštana srž neće oporaviti...Dobija terapiju koja treba da kontroliše bol, antibiotike kad temperatura bude visoka, stalne transfuzije trombocita, eritrocite kad su joj potrebni... Više ne može da sedi, samo leži. Bilo je dana kada je bilo teško, kada je imala bolove, visoku temperaturu, kašljala, otežano disala, kada nije htela da jede...a onda se sve nekako malo sredi... Prolazili su dani, nedelje, mesec, dva, tri... Ona je i dalje stabilno, i dalje je tu tablet i dalje su tu njene omiljene pesmice, igrice... Gledamo je svaki dan i prosto ne verujemo, da li ovo dete zaista umire? Biohemija se ponavlja na svakih nedelju dana, lekari očekuju lošije rezultate...ali , čak i taj famozni ldh koji je bio preko 2500 krajem novembra 2016., sada je u granicama normale 380... Kako? Nismo sigurni da bilo ko ima odgovor...Naprotiv, svakodnevno nam lekari nagoveštavaju biće samo gore, samo što to nije buknulo, ona mnogo loše izgleda...i tako tri i po meseca...iz dana u dan... Nailazimo na nove nepredviđene, neshvatljive probleme, pitanja... zašto ovo radimo, zašto je dete još uvek na klinici, da li mi čekamo da se desi čudo...zašto se i dalje borimo za nju, zašto već tri meseca sami dovodimo donore i obezbeđujemo aferezne trombocite, jer Zavod za transfuziju krvi u Nišu ne može da ih obezbedi... Da li znamo koliko košta njen medicinski tretman u bolnici, koliko košta jedna doza trombocita, a koja našem detetu znači još neki dan života...Između redova se provlači pitanje zašto je ne vodimo kući, da umre... Obavljaju razgovore sa nama lekari, psiholog, socijalni radnik...a sve sa istim ciljem da se predomislimo, prekinemo ovo i odvedemo dete sa klinike. Da li smo mi zaista ludi? Svesni toga da će ona verovatno umreti nekoliko dana nakon izlaska iz bolnice, jer nema trombocite, odlučujemo da dete i dalje bude na klinici. Svesna je, komunikativna, jede, pije, stabilnih vitalnih funkcija. Zar je to greh? To što želimo da svoje dete gledamo još koju nedelju, dan, sat, koliko već ima... Lekari kažu nigde vam ne bi izašli u susret ovako kao mi ovde. A šta oni to rade? Pružaju joj medicinsku negu na koju ima pravo. Da nema, odavno bi dobila otpusnu listu. Na naše pitanje zašto je onda ne otpuste, dobijamo odgovor da oni to ne mogu, ali mi možemo otići na lični zahtev... Zašto bi? Mi neizmerno volimo svoje dete, učinićemo sve da ona ne pati, a trenutno je naš izbor da ona ostane na klinici, svidelo se to nekom ili ne!! Nemoćne, bolesne eliminisati iz društva je ideja vodilja fašizma, zašto se tome priklanjaju „beli mantili“ to je ono što nas buni i užasava! Jednostavno, svesno doneti odluku i ubiti svoje rođeno dete nama je neprihvatljivo pa makar nas odavde odveli u ludačkim košuljama. Možda da nije svesna, da je bukvalno biljka, ili da ima užasne bolove, ali ovako NE! Mi ćemo se za naše dete boriti, za svaki njen dan, sat, minut... Verujemo da bi svi roditelji postupili isto...Izuzetno je teško, ali to osim roditelja koji su bili u istoj situaciji, niko ne može razumeti, niti želi... Voleli bismo da čujemo mišljenje drugih ljudi, drugih roditelja, odnosno da cujemo iskustva roditelja koji su bili u istoj ili sličnoj situaciji. Da li smo mi u pravu? Kako biste vi postupili na našem mestu? https://www.facebook.com/bojanabojan.golubovic/posts/108152269725619