Претражи Живе Речи Утехе

У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово: „Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“ Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне). Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га. Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга. Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси. Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће: „Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“ Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света. Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој: „Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином. Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“ Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000. Извор: Радио Светигора https://www.pouke.org/forum/topic/23151-%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%B8/

Старац Гаврило био је одлучни противник комунистичког режима у совјетској Грузији и претрпио је дугогодишње прогоне. Ухапшен је када је 1965. током параде у Тбилисију спалио велики Лењинов портрет. Био је познат као велики духовник и чудотворац са бројним духовним даровима. Последње године провео је у манастиру Самтавро гдје је и сахрањен. Радио Светигора

Тражење неких «својих права» присутно је данас не само код /модерне/ омладине, већ и код младих монаха. Неки од њих уопште не знају ни зашто су постали монаси, ни шта је то уопште монаштво. Зато и траже «своја права», зато су и обузети једним светским духом, једном чудном логиком, људским виђењем правде - у сваком погледу. Ова људска правда, покренута европским духом, продрла је и у монаштво. старац Пајсије Светогорац Извор: Епархија далматинска

На челу са настојатељом манастира архимандрита Кирила, браћа и сестре манастира су срдачно дочекали и поздравили Председника ОВЦС. У разговору са игуманом, Митрополит Иларион поделио утиске са путовања на Светој Гори и са његове посете Риму. Митрополит Иларион, у главној манастирској цркви, служио Свете Литургију у саслужењу јеромонаха Николаја (Сахаров) и друге сабраће манастира. Богослужење је вршено на словенском и енглеском језику, архимандрит Кирил се молио и причестио се Светим Христовим Тајнама. По отпусту Литургије, настојатељ обитељи срдачно поздравио Владику, истицући, да будући митрополит Иларион, тада као јеромонах, први пут је посетио манастир 1991.године и од тада много пута је био његов гост, укључујући и године студија на Оксфордском универзитету . Архимандрит Кирил је Митрополиту пожелео помоћ Божију у одговорном и тешком црквеном послушању, са уверењем, да ће братсво манастира наставити да га спомињу у својим молитвама. Одговарајући на поздрав манастира, митрополит Иларион поделио сећање на сустет са оснивачем манастира блаженог архимандрита Софронија (Сахаров), ученик и сапутника светог Силуана Атонског: " Овде, пре двадесет и једне године, први пут сам служио Божанствену литургију праћено молитвом и причешћем оца Софронија. И данас, служећи литургију у цркви, не само да сам се сетио блаженога старца, него и осетио његово присуство у његовој обитељи " , - рекао је Митрополит, позивајући насељнике манастира да се стриктно придржавају заповести свог оснивача. После Богослужења, Митрополит Иларион у пратњи игумана манастира наставио у трпезарију где су попили чај. Затим је Владика служио помен на гробу архимандрита Софронија. У знак сећања на посете, Председник ОВЦС је даривао архимандриту Кирилу напрсни крст, а манастирској библиотеци своје књиге на енглеском језику. Извор: Служба коммуникации ОВЦС Превод: Поуке.орг