Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Pravoslavlje'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 35 results

  1. На свом првом саборовању, млади су искрено сведочили своју веру молитвом, дружењем, разговором, песмом и игром, ширећи уједно свој духовни видокруг, уз мото који је узет из светог Јеванђеља по Луки (7,14): „Момче, теби говорим, устани!“ Сабор је почео светом архијерејском Литургијом коју су служили Његово Високопреосвештенство Митрополит бечки и аустријски и егзарх угарски Константинопољске Патријаршије Г. др Арсениос (Кардамакис) и Његово Преосвештенство константински викарни Епископ за западну и средњу Европу Антониј, Бугарске Православне Цркве, уз саслужење свештенства Константинопољске Патријаршије, Руске, Српске, Румунске, Бугарске и Чешке Православне Цркве. У својој беседи Митрополит Арсениос је истакао да се овим Сабором прославља Господ, али да скуп младих треба да сведочи и међусобну љубав као и јединство православних хришћана, упркос разликама по националној и културолошкој основи. Заједништво морамо исказивати не само када смо окупљени на једном месту, него и када смо физички раздвојени, у својим молитвама. Митрополит је нагласио да морамо бити захвални и поштовати људе и средину у којој живимо, јер је Аустрија за многе постала друга домовина, која нам омогућава да своју веру слободно исповедамо и живимо у складу са њеним учењем. Учеснике Сабора је поздравила управница Школског савета др Кристине Ман, као и ректор Кристоф Бергер. Прочитано је и поздравно писмо кардинала Кристофа Шенборна, у коме он истиче значај окупљања православне омладине, чиме „млади показују право лице своје Цркве и граде њену будућност“. Кардинал је свима пожелео срећан и успешан рад. После заједничког ручка, омладинци су се, по властитом избору, поделили у радне групе, и учествовали у панел дискусијама. Теме су биле различите: Значај Литургије, Исповест или психотерапија, Партнерство и брак, Питање странаца, Екуменизам, а на два места су се учесници могли и креативно изразити: у иконописању и црквеном певању. Први Сабор православне омлaдине организован је на иницијативу Православне епископске конференције у чијем раду учествује и Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, администратор Епархије аустријско-швајцарске. Организациони део Сабора успешно су обавили румунски свештеник др Николае Дура, чешки свештеник Александар Лапин и вероучитељи православне веронауке. На растанку је Митрополит Арсениос пожелео учесницима да се и следеће године окупе, а најавио је и оснивање једне православне организације младих у Аустрији. Извор: Беч, 02.10.2012 - Миодраг Мецановић, текст и фото
  2. Градоначелник је овом приликом обећао Рашидову да ће бугарској заједници уступити општинско земљиште за изградњу цркве. „Бугарска заједница нас обогаћује својом културом и са радошћу ћемо обезбиједити и храм и земљу за његову изградњу“, казао је он. Приликом сусрета договорено је да се у будућности организују и узајамни Дани културе у Софији и Барију, а покренута је и иницијатива за потписивање меморандума о превенцији шверца антиквитетима. Градоначелник Емилијано је Рашидову уручио копију најстаријег изображења светог Николе. Извор: Радио Светигора
  3. У својству епископа-администратора Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке, митрополит Амфилохије већ други пут борави у канонској посети Каракасу и Венецуели. Овог пута, осим грчког свештеника Емануила који је имао обавезе, окупили су се сви православни свештеници, као и владика Игнатије, и саборно служили свету Литургију, што и свима јесте циљ - да се и у будућности сабирамо и Богу молимо као једна Света Саборна Апостолска Црква, како би мисија Православне Цркве била успешна и како би православни у Јужној Америци били светлост и сведоци Васкрслога Господа нашега Исуса Христа. Овај свакако велики дан за малу православну заједницу и наше Србе у Венецуели, својим присуством увеличао је и амбасадор Белорусије г. Олег Сергејевич Паферов у пратњи своје супруге и секретара г. Дмитрија Деревенског. Митрополит Амфилохије је литургијску беседу отпочео речима једног великог богослова: ''Онај који разуме и зна шта је света Литургија, тај зна и разуме шта је Црква Божија - Црква Христова''. Ми смо управо служили свету Литургију, као што је служе сви православни кроз сву историју и данас широм света. Литургија коју смо служили јесте управо суштина Цркве Христове. У њој је садржана сва наша вера хришћанска и православна. Кроз њу исповедамо веру православну. Истовремено исповедамо како и на који начин треба да живимо у овом свијету. У светој Литурији сазнајемо да је свето причешће Тјелом и Крвљу Христовом суштина свете Литургије и суштина нашег хришћанског живота. Да би могли да се причестимо Тијелом и Крвљу Христовом, прво треба да се крстимо у име Оца и Сина и Духа Светога. Јер онај који се не крсти у име Оца и Сина и Духа Светога не може да прими светињу, јер се светиња даје само онима који су свети. Тако и кажемо на крају Литургије - Светиња Светима. То говори епископ или свештеник на крају свете Литургије, подигне свете Дарове, свето Јагње, свето Тијело Христово и каже да се ова светиња може дати само онима који су свети, који су крштени, који су миропомазани, који су примили печат дара Духа Светога и који испуњавју заповести Христове, који живе по заповестима Божијим. Знамо које су заповести Божје. То су десет Божијих заповести пророка Мојсија и дужни смо да их испуњавамо, а све Божије заповести се сабирају у оне две Христове заповести и гласе: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом;” и „Љуби ближњега свога као себе самога" (Мат.22,37-40; Мк.12,30-31). Те две заповести су пуноћа хришћанскога живота и то је оно што треба да чинимо да би постали заједничари Тијела и Крви Христове и да будемо истински чланови Цркве Христове, Цркве Божије, Цркве Православне. Уопште није битно којим језиком говоримо, није битно којем народу и којој нацији припадамо, није важно у које време смо се родили. Важно је да ли смо крштени, да ли смо миропомазани, да ли живимо хришћански. То је предуслов да примимо Тијело Христово и Крв Христову. Сав живот Цркве се састоји у припреми за причешће и примању светога причешћа. И сав наш хришћански свакодневни живот и рад треба да буду благословени и освећени светом Литургијом и светим причешћем. У древној Цркви, за оног који се не би причестио од хришћана једампут у току четрдесет дана сматрало би се да не припада Цркви Христовој. И ми смо то научили од нашег учитеља и просветитеља Светога Саве. Тако су научили и чинили и сви православни хришћани у свим временима. Данас смо благословени што је овде са нама епископ Антиохијске Цркве, владика Игнатије. Антиохија је мјесто и град где су ученици Христови први пут добили назив хришћани. Тамо су Христа проповедали апостоли Павле, Петар, Сила, Тимотеј, свети мученик Игнатије Антиохијски, чувени светитељ по коме ево и наш владика Игнатије носи име. Свети Игнатије је мученички пострадао крајем првог века после Христа у Риму. Идући на мучеништво, написао је чудесне посланице. У једној посланици моли хришћане Рима да не спречавају да он мученички пострада. Он жели да пострада за Христа, он жели да га лавови растргну, да постане као самлевена пшеница, како би се што пре сјединио са Христом. Тако су се трудили сви светитељи Цркве Христове кроз вијекове. Зато ми и служимо Литургију, јер на светој Литургији ми примамо Тијело Распетога и Васкрслога Христа и постајемо једно са Христом. С ким се сједињујемо? Са Богом се сједињујемо! Примајући Тијело Христово задобијамо Живот Вјечни. Свакодневни хљеб који једемо је за живот и за здравље овде на земљи, за тјелесни живот. А када једемо Тијело Христово, хљеб Христов, онда задобијамо живот вјечни. И кроз Тијело Христово, Њега као Хљеба Живота, добијамо смисао. И наш свакидашњи живот и наш хљеб који једемо свакодневно, наше рађање и све што радимо и што чинимо добија свој смисао. Од смртних бића постајемо бесмртна, имамо оно што је вечно и бесмртно, а то јесте управо Тијело и Крв Христова. Зато је Литургија суштина нашег хришћанског живота. Основна је дужност сваког хришћанина крштенога у име Оца и Сина и Духа Светога да што је могуће чешће учествује у светој Литургији, Али не само да присуствује као што присуствујемо позоришној представи, концерту или фудбалској утакмици. Није тако напе учешће у Литургији. У Литургији треба да учествује и ум наш, и душа наша, и срце наше, и тијело наше и сво наше биће. На жалост морам да кажем да смо ми православни Срби, у свим српским крајевима, занемарили свету Литургију и свето причешће, да се ретко причешћујемо, да мало учествујемо у светој Литургији. Понекад замењујемо свету Литургију нашом славом. Добро је што имамо славу, светитеља који је покровитељ нашега дома, али слава само треба да нас уведе у свету Литургију и да нас приведе светом причешћу. Славски колач је само симбол светог причешћа и не може заменити свето причешће и свету Литургију. Као што не може заменити свету Литургију и учешће у Литургији паљење свијећа, које су символ и дар Господу за живе и за покојне, али у исто време и символ како ми треба да горимо као свијећа пред лицем Божијим. То је благослов који вама овде доносим од Светога Саве, од храма Светога Саве који градимо и који један од највећих православних храмова на свету, где сам и председник Одбора за градњу. Доносим вам благослов светих патријараха пећких, почевши од Светих Саве и Арсенија па све до нашега светога патријарха Павла. Сви су они учили народ српски да долази на Литургију. Доносим вам благослов светог Василија Острошког и светог Петра Цетињског. Сви су они васпитавали наш народ да се сабира око светиње Божије, око Тијела и Крви Христове и да тако постају једно са Живим Богом. Да тако, једни са другима, остварују најдубље јединство које може да се оствари овде на земљи. Јер Свето Причешће не само што нас сједињује са самим Богом, оно нас сједињује и једне са другима јединством вечним и непролазним. Све остало је пролазно, али Црква Божија и Христова је непролазна. Она је као заједница вијечна. Зато смо ми данас заједно овдје: и наш брат владика Игнатије и брат Василије, који је свештеник Румунске Цркве, и наш поштовани отац Павле. То је показатељ да је Црква једна и неразорива. Зато је овде и дошао свештеник Александар са својом породицом. Пре свега, дошао је да служи Литургију, али да би служио Литургију треба да има коме да служи и потребно је да се народ који припада овој Цркви окупља у што већем броју. Дај Боже да тако и буде у овоме храму светог Ђорђа, беседио је митрополит Амфилохије. Овом приликом епископ Игнатије се захвалио на позиву оцу Александру и изразио радост што је присуствовао дивном свеправославном литургијском сабрању, понудивши помоћ у успостављању живота и мисије наше Цркве на овим просторима. Извор и фотографије: СПЦ
  4. Његово Блаженство је иницијативу оцијенио као „неприхватљиву“. „Ова група не одражава став Цркве. Она представља само себе саму и своје жеље“, казао је владика. По његовим ријечима, чланови групе су „објавили свој захтјев само да би ријешили сопствене проблеме са Коптском црквом којој припадају. Ово је унутрашњи коптски проблем, у који друге цркве не би требало да се мијешају“. „Свака Црква има сопствена правила о браку и разводу, која је одобрила држава у којој се налази“, истакао је Архиепископ, додавши да се Александријска патријаршија придржава устава из 1937. године „који садржи правила о брачном статусу“. Архиепископ Николај је, затим, подсјетио на предлог „заједничког закона о личном статусу“ за немуслимане, по којем би Цркве биле коначни арбитри у питањима личног статуса за своје заједнице. Овај нацрт закона, који су 1978. предложиле три најбројније хришћанске заједнице Египта – Коптска, Римокатоличка и Евангелистичка – одбијен је. Двадесет година касније, 1998, представници Цркава поново су иступили са предлогом закона, уз незнатне измјене, али и овај пут без успјеха, упркос подршке Ал-Азара, највћег универзитета у земљи. Египатски предсједник Мохамед Морси је 22. августа, током сусрета са хришћанским лидерима, обећао да ће предложени закон бити одобрен „ускоро“. Извор: Радио Светигора
  5. Повреда истине Јасеновац – покушај ревизије историје Број 1091, Рубрика Поводи Председник Израелске културне заједнице аустријских Јевреја Оскар Дојч оштро је осудио нови у низу покушаја порицања холокауста. „Хрватска није једина европска држава у којој је евидентан наставак монструозне праксе да се у складу са популистичким потребама доводи у питање постојање најјезивијег геноцида у историји човечанства“, рекао је он за „Политику“. Амбасада Србије у Загребу затражила је званичан став и коментар хрватских власти поводом овог случаја. Шеф за односе са јавношћу Загребачке надбискупије Звонко Франц нагласио је у телефонском разговору за исти београдски лист да је сваки злочин, посебно геноцид, за осуду. При том је истакао да је надлежност његове надбискупије у овом случају ограничена. У бечком Центру Симона Визентала истиче се да је широм света у порасту број „покушаја ревизије холокауста“, који се заснивају на покушају да се „парцијалним фактима“ докаже да су патње и број жртава нацистичког „Коначног решења јеврејског питања“ преувеличани. Тако се намеће закључак да је холокауст политички мотивисани мит победника, савезника у Другом светском рату. Посебно оштро саопштење издао је Маргелов институт из Загреба. Саопштењем се огласио и председник Републике Хрватске Иво Јосиповић; у њему се каже да се „у Јасеновцу заиста догодио холокауст над Јеврејима, геноцид над Србима и Ромима, те стравични злочини према Хрватима неистомишљеницима режима, припадницима антифашистичког и комунистичког покрета, симпатизерима Народноослободилачког покрета и многим слободољубивим грађанима који су се одупирали усташко-фашистичком режиму“. Директор јерусалимског Центра Симона Визентала Ефраим Зуроф рекао је да хрватски историчар и римокатолички свештеник Стјепан Разум својим нечувеним изјавама жели да преправи историју Другог светског рата и негира злочине које су починиле усташе. У саопштењу које је историчар холокауста Ефраим Зуроф, директор центра, потом издао, напомиње се да покушаји поновног писања историје Другог светског рата у Хрватској путем порицања и заташкавања ужасних усташких злочина не могу бити толерисани, а недопустиви су када долазе од истакнутих црквених великодостојника. „Позивамо руководство Римокатоличке цркве у Хрватској да одмах разреши дужности Стјепана Разума са његовог важног положаја у Црквеном архиву и недвосмислено осуди његове нечувене и срамне коментаре, који не само да су неопростива увреда жртвама Јасеновца, њиховим потомцима и свим поштеним Хрватима, него и настоје да пруже сасвим лажну слику ужасних злочина које су усташе починиле над Србима, хрватским антифашистима, Јеврејима и Ромима током своје крваве владавине у Независној Држави Хрватској. Усташки злочини никада не могу бити избрисани и апологете сличне Павелићу и његовим следбеницима су срамота за демократску Хрватску која тежи да уђе у Европску унију“ – истиче се у саопштењу Центра. О. С. -------------------------- ПОРИЦАЊЕ ГЕНОЦИДА И ХОЛОКАУСТА У ЈАСЕНОВЦУ Најновији случај порицања геноцида и холокауста у Јасеновцу који је недавно узбуркао јавност на подручју бивше Југославије део је ширег покушаја ревизије истине о Другом светском рату, који је за своју носећу институцију имао амерички Институт за ревизију историје. Свој врхунац овај покрет је имао за време суђења британском историчару Дејвид Ирвингу 2000. године, након чије осуде је порицање холокауста почело осетно да јењава. Специфичност бивше Југославије представља то што, са једне стране, јавност није упозната са овим чињеницама те са друге што су веома значајну улогу у ревизионистичком процесу имали хрватска римокатоличка црква и држава.Да није тако, не би било могуће да се пре неколико година у „Гласу Концила“ месецима објављује фељтон са тезом да је покољ у глинској цркви – измишљен или да Стјепан Разум изјављује да је и Јасеновац – мит. Оно што забрињава, а што се покушава бацити у сенку буком око оваквих изјава каква је Разумова, јесте чињеница да је страдање на подручју бивше Југославије у Другом светском рату веома лоше истражено, те да на истом простору осим београдског Музеја жртава геноцида не постоји ни једна научна институција која се бави овим проблемом. И сам Музеј жртава геноцида је од власти Србије занемарена институција, што је срамота имајући на уму квалитет и изванредну међународну репутацију његовог рада. Док су остали европски народи неколико година после Другог светског рата донели процене броја жртава а потом основали институције које су неколико деценија истраживале чињенице да би отприлике крајем осамдесетих дошле до коначних процена (број жртава Аушвица је са послератних процена од четири милиона данас сведен на 1,1–1,5 милион, нпр., али било је случајева где су резултати дали веће бројеве од послератних процена), у социјалистичкој Југославији је истраживање жртава било онемогућавано или спутавано, да би Музеј жртава геноцида био формиран тек 1992. године. Парадигматично, глас овог Музеја се не чује у препиркама о бројевима, највише зато што се тамо сматра да је доћи до идентитета једне, до сада непознате жртве, важније од коришћења оскудних ресурса у бесплодне полемике. Стога, колико год је неморално порицати, манипулисати, умањивати (или увећавати) жртве Другог светског рата, неморално је и прећуткивати да нам умногоме недостају основне истине о њима, и да те истине неће бити све док повиком на ревизионисте између осталог скривамо и сопствени нерад. Када би уместо сваког интервјуа и изјаве по медијима о броју јасеновачких жртава од рата до данас имали по једно име јасеновачке жртве, вероватно би све те полемике биле немогуће јер бисмо знали прецизну и непорециву истину. +Јован, Епископ липљански, Координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Извор: Православље
  6. Богословље Цркве пред савременим изазовима Православна Црква и савремени лаицитети Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1089-1090, Рубрика Богословље Затим, источна друштва у којима су православни хришћани сада већински заступљени, што вољно што невољно, прихватају политичке, образовне и културне моделе и вредности које је изнедрила западна цивилизација. Све то наизглед говори у корист тезе да је класична подела хришћанства на његов источни и западни део, подела која пресеца како културолошки тако и теолошки ниво постојања Цркава, данас све мање изражена. Да ли је то баш тако, остаје да се размисли. Који од свих феномена са којима се Црква сусреће у лаицизираном свету, свету секуларних вредности, по природи ствари, понајпре привлачи њену пажњу? Без сумње су то различите религијске групације које са њом деле исти простор и време. Црква се данас сусреће и позвана је да ступи у дијалог са две, поделимо их тако наменски и условно, групе религија – једне су класичне традиционалне религије, а друге псевдорелигијске групације и различите религијске форме новога доба. Секуларно друштво, хтело то да призна или не, и ма колико оно само антирелигијско могло бити, по природи ствари мора да отвори врата извесној форми религиозности. Људска заједница лишена сваке религијске ноте, у потпуности очишћена од религијске потребе, једноставно није могућа. Дубоко уграђена у саму људску природу, потреба за култним радњама, ритуалним искуством, у крајњој линији – општим смислом постојања, увек ће проналазити начине да себе изрази. Нова религиозност може бити потпуно лишена метафизичких димензија али не и псевдорелигијских амбиција, те тада имамо посла са секуларним сурогатима религијског искуства који могу бити политички али и научни или, што је чешћи случај, ове форме се јављају као одређени синкретистички nеw age облици религијског живота. Црква се у савременом свету сусреће и са другим традиционалним религијама са којима је позвана да успостави дијалог. Својим религијским плурализмом свет представља озбиљан изазов за хришћанство и оно на тај изазов даје различите одговоре. Добар одговор на религијски плурализам је решеност да се уђе у озбиљан дијалог са другим религијама. Он не сме бити разводњен и мутан – мора, ма колико то понекад непријатно могло бити, подразумевати одређена религијска убеђења из којих се води. Мора да постоји став и теолошка утемељеност. Овакав приступ дијалогу представља озбиљан искорак у односу на секуларистички идеал верске толеранције. Због чега? Толеранција се задовољава тиме да омогући другоме да несметано сапостоји. Разговор и сусрет на овом нивоу управо почива на немању дефинисаних религијских ставова или њиховом стратешком прећуткивању. Покушај дијалога који из оваквог приступа може уследити или ће се водити углађеним техничким вокабуларом екуменских професионалаца или ће бити какав пригодан побожни small talk на опште религијске или, што је још горе, „духовне“ теме. Истински дијалог је дубљи феномен, заинтересован је за другога, хоће да са пажњом чује и види шта он има да нам каже и да му са одговорношћу одговори. Истински дијалог не заобилази тзв. „непријатне“ теме и не табуизира одређене сфере постојања и односа. Другим речима речено, дијалог не захтева само учеснике него и одређену тему. Секуларна друштва религијским заједницама намећу своје теме, које су најчешће политичке, попут улоге религија у спречавању и решавању конфликата и сукоба. Православна Црква овде настоји да прошири каталоге тема о којима мисли и јавно говори, не само на оне које изгледају прихватљиве њиховим лаичким саговорницима (глобализација и екологија) него и на оне које код њих неће наићи на добродошлицу (попут питања из биоетике, сексуалног морала и функционисања полова и сл.). Лаицизам почива на својеврсном одстрањивању, искључивању верских садржаја из јавног живота, раздвајању приватне и јавне сфере. Област вере протерана је у сферу „приватног“ и „субјективног“. Једна од најважнијих области из којих лаичка Европа жели да протера религиозно, тачније речено – хришћанско, јесте савремена култура. Одрицање хришћанског културног корења било нам је видљиво и у расправи о Европском уставу и одсуству помињања хришћанског наслеђа као конститутива европејства. Савремена секуларизована култура хоће дејеванђелизацију, једно „чишћење“ европског културног круга од његових хришћанских елемената. Поставља се питање какав став према оваквој култури заузима Црква? На који начин она данас настоји да изврши нову инкултурацију Јеванђеља? Пре свега треба имати на уму то да је Јеванђеље увек Христово те је, стога, инкултурација Јеванђеља у ствари христијанизација културе. На жалост, није тако ретка ситуација да се сами хришћани устежу да то јавно кажу, да се, рецимо то отворено, стиде Имена Христовог, него се задовољавају тиме да констатују то – да су основни етички принципи јудеохришћанског моралног закона уткани у европску културу. Оваква осиромашена визија јеванђелизације културе губи из вида то да култура не преображава и суштински оплемењује било какав и било који закон, па ни морални, него Онај који је дошао да испуни Закон и пророке (Мт. 5, 17) и за кога је Закон васпитавао, припремао. (Гал. 3, 24). Веома је важно узети у обзир то да се овај инкултурациони процес не посматра христомонистички него да се има на уму да је овде реч о једној пневматолошки конституисаној христологији. Ово значи да се Христос не посматра као индивидуа једном оваплоћена у одређеном културном контексту, која се потом у свакој другој култури може само на тај један и јединствен начин поново оприсутнити, односно да се људска природа Богочовека посматра искључиво кроз призму Његове конкретне историјске појаве. Овде је реч о томе да Христос, поред тога што има своје конкретно историјско, оваплоћенско, манифестовање и постојање (у једном времену, на једном простору, у једном народу, у једном телу, са једним именом, једном конкретном историјом), захваљујући Духу Светоме има Тело које непрекидно расте, Он је једна корпоративна, колективна Личност. Овде је на делу једна есхатолошка и инклузивна христологија која на крају говори о тзв. космичком Христу, односно јединству свих и свега у Телу Богочовека, телу Цркве, телу преображеног света. Због тога је Његов улазак у било коју културу могућ без насиља према њој самој. Зато свака култура управо у Њему може да почине и нађе свој смисао. На самом почетку смо казали да супротстављеност религиозног и лаичког није ништа ново у хришћанској историји, нити је дихотомија религиозно – лаичко само условљена аномалијама хришћанских друштава. Разликовање између секуларног и сакралног је на известан начин иманентно Цркви. Та хришћанска основа се налази у свести да је постојећи друштвени поредак, ма како се он звао, увек несавршен и привремен. Ниједна озбиљна теологија никада се неће ставити у службу апологије и дивинизације порекла и садржаја конкретних друштвено-политичких поредака и увек ће задржати извесну дозу опреза према њима. Црква не зна за категорију идеалног политичког поретка у коме би се она осећала као код куће. Сваки земаљски политички модел припада сфери овога света и не може да понесе атрибуте Царства Божијег. Црква мора да живи своју сталну антиномију: бити у свету а не бити од света. Зато је однос Цркве и савремене Европе амбивалентан. Православна Црква се налази пред два подједнако опасна изазова и искушења: паничног негирања лаицизма или његовог некритичког прихватања. Некритичко прихватање лаицизма, ма колико оно изгледало привлачно и било лако оправдиво, ипак не води никуда. Стратегија олаког прилагођавања секуларним начинима мишљења и делања, коју смо до сада много пута посматрали, показала се самопоражавајућом. Зато је Паненберг у праву када наводи да је апсолутно најгори начин на који се може одговорити на изазов секуларизма прилагођавање и усвајање секуларних стандарда у говору, мишљењу и начину живота. Уколико чланови секуларистичког друштва, наставља он, одлуче да се уопште окрену ка религији, они то чине зато што траже нешто друго у односу на то што им њихова култура већ пружа. Контрапродуктивно је понудити им религију која је пажљиво обликована и преформулисана да не би ни на који начин повређивала њихова секуларна осећања. Панично негирање лаицизма, како га је покојни проф. Биговић назвао, у Православној Цркви често поприма израз, рецимо то намерно плеоназмички – јаловог традиционализма. Он је увек последица пристајања да се теологија сведе на ниво једне од идеологија, одбијање да се прихвати да живот траје и постоји, мења се и захтева своје и изван и изнад и против оних претпоставки и очекивања које ми имамо. Није на одмет овде подсетити на, само наизглед, лаконски увид Јарослава Пеликана којим је окарактерисао феномен о коме говоримо: Традиција је жива вера мртвих, док је традиционализам мртва вера живих. Велики допринос савременог православног богословља, на првом месту самој Православној Цркви а потом и свима који са њом долазе у дијалог, огледа се у дубоком уверењу по коме више није довољно само чувати Предање него га треба показати релевантним за егзистенцијалне потребе човечанства. Савремени православни теолог Јован Зизјулас је, размишљајући о томе на који би начин Православна Црква требало да се сусретне са изазовима трећег миленијума, дао неколико предлога. На првом месту, указао је на потребу новог промишљања језика богословља, односно, тумачење догматског наслеђа Цркве у егзистенцијалним појмовима, на показивање да су догмати Цркве од животног значаја за човека и свет. На другом месту, истиче значај литургијског живота Цркве као извора богословља односно својеврсног језика богословља. Уколико Литургија Цркве добије оно место које јој припада у њој ће се обновити веза између lex orandi и lex credendi, односно показати да религиозност, побожност, не искључује богословље, односно Цркву, како верују и мисле припадници савремeних религијских покрета. Трећа ствар на коју указује Зизјулас је значај аутентичног монашког предања Источне Цркве. Овако схваћено монаштво својим заветима и праксом добровољног самоограничавања, заветованог сиромаштва, и смиреним узимањем на себе грехe света, одговорности за све и сва, директно се супротставља и лечи савремени секуларни дух оличен у похлепи, самољубљу и самооправдању. Због чега би Црква одабирала дијалог као модел општења са секуларним светом и другим религијама? Црква се опредељује за дијалог као незаобилазни модел комуникације како са нехришћанским религијама тако и са секуларним светом због тога што бирајући њега бива верна свом унутрашњем бићу и начину постојања. Дијалошки метод представља суштину живота Цркве ad intra а суштина њеног живота је њено богослужење. Богослужење није само култна радња, светотајински обред или ритуал, што су нам јасно показали велики теолози Истока и Запада у прошлом столећу. Богослужење као простор аутентичне теологије и теолошки исказ par exellence, првенствено евхаристијска Литургија Цркве, својим садржајем и начином на који се врши, служи као модел, образац свих других црквених активности. Литургија је дијалошка у најдубљем смислу те речи. Она започиње читањем Светог Писма, односно Божијим говором нама. Наставља се нашим молитвеним одговором Богу, евхаристијским молитвама. Саме те молитве, с друге стране, такође су дијалошког типа – у њима светотајинско и царско свештенство, клирици и лаици, дијалошки приносе Евхаристију размењујући молитве, возгласе, акламације, песме и химне. Суштина оваквог светотајинског дијалога почива у томе да се само искреном разменом речи, речи испуњених љубављу, поштовањем и најдубљим прихватањем може доћи до истине. Зато Црква преузима тај дијалошки модел и преноси га на односе ad extra. На теоријском нивоу то изгледа прилично једноставно. Када ствари покушамо да применимо у пракси ситуација се у много чему компликује. То на првом месту произлази из чињенице да озбиљан однос према дијалогу и увереност да је он управо тај метод који треба неговати, не постоји код свих релевантних фактора. Због чега је то тако? Због непостојања одговарајуће теолошке свести о природи Цркве, њеном бићу и дијалогу као изворном начину општења са светом. Проблем је, дакле, у одсуству теологије. Ми сви, мање више, знамо и осећамо да живимо у времену у коме се теологија на известан начин налази у прогонству, егзилу, времену које је с правом названо пост-теолошким временом. Савремено друштво, како смо већ рекли, није из свог окружења прогнало категорију религиозног, али је под озбиљан знак питања поставило потребу за теолошким. Да би секуларно друштво прихватило теологију (на пример да запосли дипломиране теологе), оно је приморава да ступи у обавезни брак са нечим другим, утилитарним и прихватљивим – друштвеним старањем, бригом о хендикепираним лицима, и сличним социјалним питањима. Из овога следи да њој треба неки додатни разлог постојања и да чиста теологија није пожељна. Ирелевантност теологије не задржава се само на нивоу секуларног друштва – она продире и у саму Цркву. Побожност, тзв. практични живот Цркве, али и други важни аспекти црквеног живота, не показују потребу за теологијом и као да су јој на неки начин супротстављени. Да би Црква поново, и то са две руке – како оном тзв. теоријском тако и оном тзв. практичном, пригрлила теологију, она мора проћи – и хвала Богу већ пролази – кроз процес обнове црквене самосвести, правилног разумевања себе и своје мисије, као и развој одговарајућег теолошког образовања. Правилна теолошка визија спречиће маргинализацију теологије у Цркви и превласт других интереса над богословљем. Када се разуме и прихвати важност и својеврсна обавезност дијалога поставља се питање – Којим ће се језиком он вршити? Чак и када Црква зажели да истински ступи у дијалог са лаицистичким светом, она не може да избегне неколико кључних проблема. Први се тиче тема о којима се разговара. Да ли Црква може и мора да говори само о темама које су јој наметнуте, дозвољене од стране друштва или и она сме и може да враћа у ракурс јавне расправе теме које су из ње насилно истиснуте? Подразумева се да теологија данас не само да има право него и обавезу да пред својим савременицима наступи са оним питањима које она сматра битним. Којим језиком Црква може аутентично да говори данас да би се у њеним речима чула Реч Божија а не само реч прилагођене и припитомљене људске мудрости? Уколико Црква говори неадекватним језиком, тада се не чује реч Божија. Уколико Црква то чини на погрешан начин онда, осмелићу се да тако кажем, Бог не може да допре до оних који треба да чују Његову реч и приме Његову силу, и њима се тада чини да Он ћути. Европа већ више векова оптужује хришћане због тога што не може да допре до Бога, да чује његов глас. И када Ниче каже да је Бог мртав, и када Хајдегер, тумачећи Хелдерлина, каже да је задатак песника да прате трагове одбеглих богова и када се тема Божијег ћутања, Божије тишине упорно појављује у филмовима Ингемара Бергмана, из тога закључујемо да нешто у хришћанској теологији и богослужењу није добро и да су они, на неки начин, сакрили глас Божији. Црква располаже мноштвом језика богословља и теологија се никада није, барем у искуству и пракси Истока, сводила само на рационални вербални дискурс. Поред писане или вербалне теологије, Црква је богословствовала и језиком Светих тајни, архитектуром, музиком, сакралном сликом – фреском и иконом, литургијским гестовима и радњама и годишњим ритмом празновања и многим другим, њој својственим, начинима. Који од тих језика њој данас остаје на репертоару и у којој мери су они данас ефикасни и разумљиви не само за наше саговорнике из секуларног или нехришћанског света, него и за нас саме? Да ли ми данас сведочимо својеврсно утрнуће класичних језика богословља, да не кажемо преоштро, њихово лагано одумирање? Православну Цркву очекује једно озбиљно и, бојим се, не безболно преиспитивање кризе сопствених језика теологије. Без тог преиспитивања она неће моћи да потпуно и стваралачки уђе у очекиван дијалог. О овоме би се много тога могло рећи, али сада није ни време ни место за то. Оно што се већ и из овако кратко описане, скициране, ситуације дâ закључити је то да Црква не може да разуме лаички свет ако не буде могла да квалитетно разуме саму себе, и да њена теологија мора да буде жива и релевантна за њу саму како би била таква и за друге којима је саопштава. Извор: Православље
  7. Према званичним статистикама, православних у Италији има ико 1,4 милиона, и тај се број рапидно увећава приливом досељеника из источне Европе. Пентекосталаца има око 500 000, а мормона 25 000. Давањем Православној цркви статуса званичне религије у Италији, пружа јој се и право на приход из буџета земље, што је до сада било омогућено само Римокатоличкој цркви, Јеврејској заједници и једном броју протестантских цркава, које су биле признате, међу којима су Лутеранска, Евангелистичка, Валденска и Адвентистичка. Извор
  8. Приликом припреме пута, испоставило се изненада да свештеник не може да путује тако да је Сергеј отпутовао сам. Требало је да посете заједницу локалних хришћана у држави Махараштра, чији је лидер упорно писао о њиховој жељи да приме Православље. Да будем поштен, имао сам одређено предубеђење. На пример, док сам се дописивао са Роханом, лидером те заједнице и као одговор на његово питање о присаједињењу Православљу написао да они прво треба да се науче православној вери, он ми је одговорио: „Научио сам их“. Извор и наставак на: Сведок верни
  9. Well Jesus was a carpenter! Priest with an A-level in woodwork builds his own jewel of a church... out of a garden SHED Last updated at 5:42 PM on 26th January 2012 Perhaps Father Stephen Weston took inspiration from the fact that Jesus was the son of a carpenter when he built Britain's smallest church in his back garden. Father Weston, 63, constructed St Fursey's Orthodox Church in Norfolk with just an A-level in woodwork, earned 14 years ago, to his name. The byzantine arches of the wooden shed, which is 18ft by 13ft wide, has become a local landmark in the middle of Father Weston's housing estate. Father Stephen Weston from Sutton in Norfolk built Britain's smallest church in his back garden - it measures just 18ft by 13ft wide St Fursey's is so small the holy processions carried out during each service only take worshippers ten steps along and two steps across. There is no room to sit and after services the congregation step through a door into the priest's living room for a cup of coffee. But the Antiochian Orthodox church - very similar to the Greek Orthodox but English speaking - is an official place of worship after it was blessed by a bishop. The regular congregation at the church has now grown to seven, including two pensioners and their walking frames, which means Father Weston now needs to upsize. The clergyman said: 'When we do a Saturday liturgy we've had 18 people in the church and it really is a bit of a crush. 'We would like to see our congregation grow, a large part of orthodox services are sung not said and in bigger orthodox churches that is led by a choir and the congregation join in. At St Fursey's it not an option, everybody is in the choir and everybody is in the congregation.' Father Weston served as an Anglican priest with the Church of England for 20 years before he became disillusioned with its ideals at the age of 50. He says he was upset with the direction the Anglican Church was heading and admitted the ordination of women to the priesthood was 'the straw that broke the camel's back'. Stephen switched to the Orthodox Church and short of an English-speaking venue, decided to build his own in the village of Sutton, Norfolk, in 1998. A team of volunteers took just over six months to complete the structure complete at a cost of just £5,000 and started worshipping there while it was still a building site. The church does not need to be consecrated because it is legally considered a private chapel. Arch diocese: The Byzantine arches of St Fursey's have become a local landmark, with Fathr Weston's garden sitting in the middle of a prosaic housing estate However, it has been blessed by a bishop from the Orthodox church, making it an official place of worship. Father Weston was ordained by the Orthodox church in May last year, in a ceremony in Paris. He has already said he will be happy to pick up his tools and build another shed if that is the only option for getting hold of a bigger church in the neighbouring village of Stalham. Father Weston said: 'Very likely people thought I was mad when I was building St Fursey's. 'I remember my next door neighbour sticking his head out of his window and asking what I was doing in the garden. 'I told him and he said "Oh great you can build a whole cathedral back there if you like". 'Although we love our little church it is very tucked away, we need another place of worship that is more public so that people can find us.' St Fursey's is understood to be the smallest working church in Britain. Both the Church of England and Catholic church, in Britain, were unable to name a smaller church. Bremilhan church in Wiltshire is known to be the smallest church in the country, at 13ft by 11ft, however services are only held there once a year. Read more: http://www.dailymail...l#ixzz1kb2bVCSb
  10. Познати српски режисер Емир Кустурица почео је у сриједу 28. септембра снимање филма о православљу у требињском селу Увјећа, који ће се на различитим локалитетима у овој општини снимати у наредних десетак дана. Кустурица је објаснио да је у питању десетоминутни играно-документарни филм који је дио ширег свјетског пројекта, у коме се говори о седам свјетских религија, међу којима он представља православље. Кустурица ће филм режирати, али ће у њему он бити и једини глумац. Осим у Увјећој, снимања предстоје и на брду Страч, гдје се налази стара аустроугарска касарна са 365 одаја, те у требињским виноградима као и у манастиру Тврдош. Љ.Л. Извор: Епархија ЗХиП и Светигора пресс

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...