Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Martirije'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 423 results

  1. Свети Никола је тамо рођен, који је постао прототип брадатог чаробњака. Свети Никола помогао сиромашнима бацањем новчића у своје домове кроз димњак. Мошти Светог су однели италијански трговаци и сахрањени у италијанском граду Барију у 11. веку. Турски научници сада траже од Католичке цркве да их врати у град Демре, некадашњи град Мира. Али ево шта треба да урадите са још једном верзијом приче, који каже да су мошти Светог Николе само бачене заједно са осталим садржајима из ликијских гробова, опљачкали и делимично уништена у то време? Упаљени аргумени су чисто из економских разлога и да Турака жели мошти само ради туризма, да се побољша не само прилив туриста, већ и ходочасника. Турска пориче ову верзију онога што се дешава. Извор: Седмица.ру Превод: Поуке.орг https://www.pouke.org/forum/topic/23230-%D1%82%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BD-%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D0%BC-%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D0%BC%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B0/
  2. Сва мјеста у локалним хотелима, којих има скоро педесет, резервисана су. Осим тога, многи ходочасници смјестили су се у сусједном Јерусалиму и у другим израелским градовима.Уопште након дуге паузе, првих година новог миленијума, Света Земља доживљава прави туристички бум, сваке године број иностраних посјетилаца пробија рекорде не само у Израелу, него и на западној обали ријеке Јордан. Првих десет мјесеци ове године палестинску територију посјетили су скоро 1,2 милиона гостију, што је за десет процената више, него претходне године у истом периоду. Због наступања Божићних празника израелске власти су увеле низ олакшавајућих околности за палестинске хришћане, а такође и мјере безбједности за несметани приступ светим мејстима страних ходочасника. Тако ће на западну обалу бити пропуштено 500 хришћана из сектора Газа одређених старосних година, а за житеље западне обале биће организоване екскурзије по светим мјестима на израелској територији. При томе, 20 хиљада Палестинаца добиће дозволу да посјете своје рођаке у Израелу. Извор: Радио Светигора
  3. Помолите се да тако и буде! Наш мисионарски центар је покренуо пројекат превођења и издавања „Вере образованих људи“ (Тумачење Символа вере) и „Рајске Пирамиде“ (Тумачење Блаженстава на Гори) нашег светог владике Николаја на тагалог и себуано језицима којима говоре Филипинци па користимо ову прилику да Вас позовемо да се прикључите пројекту „500 x 100″ и сви заједно помогнемо да се и они наслађују духовним благом великог Оца Цркве, да уз помоћ његових савета и поука многи од Филипинаца пронађу драгоцени Бисер – свету Православну Цркву. + + + + + „Идете на Филипине? Зашто?“ Имао сам прилике да чујем овакво питање не много пре мог пута у овај део југоисточне Азије, али и мишљење да ни сама земља, ни људи који тамо живе не заслужују пажњу. Колико је погрешно то мишљење било! Филипини су предивна земља у којој живе занимљиви људи. За мене је била посебно занимљива јер је то јединствена земља југоисточне Азије која је примила хришћанство. Огромна већина становништва су римокатолици, али последњих година све више има протестаната. И Православље је присутно овде. 1930-1940-их година је постојала парохија Руске Заграничне Цркве и око пола године је ту живео свети Јован Шангајски (Максимовић). 1990. године се појавила парохија Константинопољске патријаршије, а 2008. године мисија Антиохијске Православне Цркве. У конткату са православним Филипинцима је и протекло неколико дана моје приватне посете. Са собом сам понео џепне иконе Владимирске Богородице са молитвама на два главна језика – тагалогу и себуану. Ова скромна издања Православне мисионарске заједнице преподобног Серапиона Кожејезерског су се показала јако тражена, као и напрсни крстићи, тамјан и други православни црквени предмети које није тако лако наћи. Град Манила За изненађење је колико много у престоници Филипина има места која су на један или други начин повезани са Православљем. Док смо пролазили улицама Маниле, професор Филип Балингит ми је показивао: „ево места где се налазио руски православни храм који је био разорен од јапанске бомбе 1945. године“; „а ево, овај огромни храм и универзитет су раније били православни, њих је изградила и одржавала богата грчка породица. Када су осиромашили, све је продато римокатолицима“; „овде се налази неканонска „једна света православно-римокатоличка црква“ коју је, како тврди њен лидер, тобож основао свети Јован Максимовић, што је, наравно, лаж“. Уопште, на Филипинима је званично регистровано 190 организација које у свом називу користе име „православни“, а притом са истинским Православљем имају везе само једна или две. За некога је стварање таквих структура просто уносан посао – на пример, бивши римокатолички свештеник је регистровао још једну „православну цркву“ да би се бавио специјалном услугом – венчањима парова на плажи што је локална римокатоличка црква забранила. Православље се своди само на назив, а све остало је латинско. Али, најнеочекиваније за мене је била чињеница да је главна светиња Филипина… православна икона! Када су ми рекли нисам веровао, тако да су ме одвезли у тај храм да се и сам уверим својим очима – у питању је била копија иконе „Свепомоћница“ са грчким словима и осмокраким крстом који држи један од анђела. Говоре да икону нису узели на потпуно поштен начин из православне земље у прошлости. На Филипинима се прославила огромним мноштвом чудеса и зато је народ и поштује. У храму Бакларан испред ње су непрестано редови људи који се моле, и сваки час се служи миса, али мало ко од људи који су дошли знају да је икона православна, као што у целости, о Православљу на Филипинима још увек знају ретки. Острво Масбат Рано ујутро смо из Маниле са Филипом прелетели на острво Масбат – једно од најлепших места у Азији које сам икада видео. Кокосове палме су невероватно лепе, њихове крошње густо прекривају брежуљке, са једне стране пута је морска обала, а са друге стране протичу речице које су испрекидане пољима пиринча. Читав сат, док смо путовали ка манастиру, наслађивао сам се призором. Дошли смо на почетак Литургије. Једини православни манастир на Филипинима је остављао утисак својим изгледом. У храму и на служби је све „по грчком“, али су многе иконе руске. Служе на енглеском језику, само су неки од делова богослужења на себуано језику. Поју сви који су у храму. Појање је просто, али се тако искрено и складно поје да долази до срца. Причешћу прилазе скоро сви у храму. Локални свештеник – о.Георгије – служи са великом пажњом и страхом. Након Литургије је била заједничка трпеза и пригодни програм који су припремили за госте – мене и професора Филипа Балингита. Филипинци су прилично емоционални и непосредни. Старешина црквеног одбора је почео поздравну реч са шалом, на крају се тако узбудио да су му сузе кренуле. Затим су парохијани – како стари тако и мали – певали. Најмања је била ћерка старешине црквеног одбора. Девојчица никако није хтела да пева, без обзира на наговарање и притисак одраслих. Већ сам хтео да кажем да ако не жели не треба да је терају, али је ту игуманија нашла решење – позвала је старијег дечака, очигледно њеног брата. Он је узео девојчицу за руку, нешто јој шапнуо а затим запевао прву строфу песме. Малена је прихватила и већ сама отпевала са великом храброшћу све преостале стихове. Филип је донео већу количину различитих предмета за домаћинство, а игуманија је то поделила парохијанима, показујући ствари и питајући коме је шта потребно. Све тако једноставно и породично. Филип одваја од своје плате током неколико месеци да би купио и довезао на Масбат све то, јер су људи овде јако сиромашни. Радосно је видети како се православни Филипинци међусобно помажу. За време трпезе професор Балингит ми је испричао тужну причу о оцу Викентију (Ескарчу) који је стајао на изворима Православља на Филипинима. Он је био бенедиктански свештеник и био је познат на острву захваљујући строгости у молитви и богослужењу. Такође је био оснивач и духовник женског манастира бенедиктанског реда. Боравећи једном приликом у САД, отац Викентије је видео православни храм и заинтересовавши се његовим изгледом, ушао и очарао се православним богослужењем. Почео је све више да сазнаје о Православље и његово трагање се завршило 1990. године уласком у Константинопољску патријаршију заједно са целим манастиром – дванаест монахиња. Он је био први православни свештеник – Филипинац. Уз заједничке напоре – његове и мати игуманије Фодотије, био је изграђен велики православни манастир (из претходно су их отерали чим су сазнали за њихово примање Православља), појавила се заједница од новообраћеног становништва. 2004. године због здравља отац Викентије тражи умировљење и његова жеља бива испуњена. Међутим, касније је почео да буде незадовољан грчким митрополитом, појавила се и одређена љубомора према другим свештеницима – Филипинцима који су се појавили након њега. На крају је створио своју сопствену „цркву“ у коју је увукао неколико парохијана. У својој пракси је мешао православну традицију са римокатоличким (например, служио је на пресном хлебу), а временом је унео и неке окултне елементе. Пре неког времена је имао саобраћајну несрећу, повредио је ногу и нашао се у сеоској болници. Ту му је почела гангрена. Рекли су ми да је ногу немогуће спасити. За време приче се и јавила идеја да посетимо оца Викентија и ми смо отишли у болницу. Јадни отац Викентије је седео у соби „свети Јуда Тадеј“ код капеле. Обе ноге су биле откривене и било је очигледно да се гангрена проширила и на другу ногу (цела ситуација је искомпликована и дијабетесом). Сам изглед његовог страдања је био толико ужасан да у првим тренуцима нисам чак могао да проговорим ни реч. Матушда Теодотија је сумњала да ће он желети да нас прими, али нас је отац Викентије љубазно примио. Осмехнувши се, замолио је за опроштај што не може да нас прими како доликује јер је јако болестан. Ми смо мало попричали, ја сам захвалио оцу Викентију за све добро што је урадио за Православље на Филипинима, и предао му малу новчану помоћ. Отац Викентије ми је целивао руку, као и оцу Георгију и захвалио нам што смо га посетили. Отац Георгије ће га и даље посећивати. Колико год било тужно, али видевши оца Викентије не можеш се избавити од утиска да је његова болест на смрт. Пошто је већ раније изразио жељу да буде сахрањен у манастиру, матушка Теодотија је питала за његову одлуку о томе и он је рекао да жели да буде сахрањен у простом гробу, без икаквих сувишности. Филип се нада да ће се он ипак помирити са Црквом пре него што пређе у други свет. Молим вас, помолите се за тешко болесног, заблуделог оца Викентија. Након болнице смо отишли у госте код оца Георгија. Сво време када нема службе он је прост сељак и храни своју велику породицу (шесторо деце) својим рукама. Пролазећи међу колибама које су се налазиле у палмовој шуми, гледајући на прост живот тих насмејаних људи, и невољно сам се дивио да и у оваквој невероватној забити живе православни хришћани. За време разговора уз кокосов сок су се разматрала различита богословска и канонска питања. Оца Георгија је бринуло то да за све четири године колико он служи на Масбату није добио од митрополита дозволу да исповеда (у Грчким Црквама се таква дозвола не даје одмах). Као резултат су парохијани све те године без исповести. Он је објаснио ситуацију митрополиту и молио га да му или да дозволу да исповеда или да пошаље другог свештеника који има дозволу, али није добио никакав одговор. Ја сам рекао да иако у Руској Цркви свештеник почиње да исповеда одмах након хиротоније, отац Георгије треба да следи традицију Цркве којој припада и стрпљиво чека док му митрополит не да дозволу да исповеда, са времена на време пажљиво подсећајући га на ситуацију. У таквом случају ће и у будућности он моћи да очекује трпљење и поскушање од своје духовне деце, ако сам сада покаже пример трпљења и послушања. У истом духу су размотрене и друге недоумице. Касније ми је Филип рекао да се бојао да ћу почети да говорим против митрополита пошто он говори против Руске Цркве и што је посебно самом Филипу бранио да посети руски храм у време боравка на Тајланду. Испоставило се, обрнуто, да сам ја штитио њиховог митрополита и ојачао везу оца Георгија са њим. Када је већ пао мрак смо се вратили у манастир и након разговора са матушком Теодотијом легли да спавамо. Запамтио сам причу матушке о реакцији локалног становништва на њихово обраћење у Православље – „а, значи постали сте комунисти“. Православље су они повезивали са Русијом, Русију са комунизмом, и на крају се из тога направило нешто невероватно. Град Пасиг Рано ујутро о.Георгије нас је одвезао на аеродром, тако да смо се вратили на Манилу. Имао сам предавање на „Philippine Normal University“ које је организовао професор Филип Балингит. Ово ми је било прво предавање на енглеском језику, тема је била – „Духовни живот православног хришћанина“. Пошто је у питању био педагошки факултет, већина слушалаца су биле девојке. Након уводног дела, показао сам им низ фотографија о православном животу уз коментаре, а на самом крају сам поделио иконице Владимирске Богородице. У неким тренуцима су ме студенти слушали са великим интересовањем, али је у целини тешко било рећи да ли је предавање било успешно. Чинило ми се да би у римокатоличкој земљи било чудно, па чак и увредљиво да се говори о неопходности вере као такве, али из питања која су уследила, схватио сам да сам погрешио – међу филипинским студентима и омладином у целини сада постоји велико разочарење у римокатолицизам и у религију уопште тако да неки не разумеју у потпуности религиозност у принципу. Уопште, римокатолицизам страшно губи позиције на Филипинима. За последњих двадесет година број римокатолика се смањио са 90% на 70%, јако су популарни различити протестантски покрети – њихове цркве се могу сусрести буквално на сваком ћошку у Манили – појавиле су се такође и „самосталне“ филипинске нове религије, активна је муслиманска проповед, на крају, порастао је уопште и број нерелигиозних људи. Са студентима сам се топло поздравио иу многи су пожелели да се сликамо за успомену. Филипинци иначе јако воле да се фотографишу и да фотографишу. Са универзитета смо отишли у затвор града Пасига да бисмо учествовали у празничној манифестацији за затворенике које редовно организује Филипова сестра која ради у суду. Већ око затвора сам видео да су нам се придружили многи од студената који су били на мом предавању. Од 28 студената било је само три мушкарца, остало су биле девојке. Добивши печат на левој руци „VISITOR“ ушли смо у затвор где је седело скоро сто затвореника у жутим мајцама. Ту су такође били и представници затворских власти. Почео је програм са много тачака. Након званичног поздрава препустили су реч мени. Ја сам кратко говорио о Православној Цркви као јединственој Цркви која је сачувала неповређену Христову веру, затим о Исусовој молитви и подсетио их да им је Христос близу и да ће помоћи ако они само буду желели да живе по Његовој вољи. На крају сам објаснио православно поштовање Мајке Божије (претходно су ме упозорили да међу затвореницима има много протестаната), говорио сам о Владимирској икони и поделио свакоме по иконицу. Затвореници су примили дар са захвалношћу, многи су додиривали челом моју руку – касније су ми објаснили да је код Филипинаца то знак великог уважавања према свештенослужитељу. Након моје речи почео је забавни део. Изашао је један од студената и почео дијалог са публиком. При том је од њега ишао невероватно снажан талас позитивне енергије. Он није био само расположен, он је изливао усхићење, чинило се да је цео живот маштао да наступа пред овим затвореницима и на крају се коначно његова машта испунила. Након младића је реч узела једна од девојака и наступила са истим таквим жаром. Студенти су певали песме, имали групне игре (ни једну никада раније нисам видео), плесали – и све то је било снажно, весело, природно, и при том предивно целомудредно – није било чак ни сенке нечег неприличног. Наступали су и затвореници, певали божићне песме. Био је прави празник. Био сам потресен. За цео живот нисам видео толико радости код људи колико за та два сата у филипинском затвору. И ствар није само у количини, већ и у квалитету те радости. Гледао сам и схватио да је тако нешто код нас немогуће, ми смо једноставно другачији. Ја чак нећу ни покушати да опишем оно што сам видео јер ће било какав опис тешко бити схваћен правилно – то треба просто видети. Међутим, највише ме је потресло што је за девојке то била прва посета затвора. Са таквом природношћу, искреношћу и тако правилно радовати стотине затвореника покривених тетоважама – и све то по први пут – просто невероватно. Када се забавни део завршио све људе су замолили да устану. Устали смо и један од помоћника госпође Балингит је почео да чита молитву. Као православни хришћанин нисам учествовао у њој. Због свог неучествовања нисам правио никакву демонстрацију и нисам мислио да ће неко обратити пажњу. Међутим, обратили су. Једна од студенткиња је питала касније професора Балингита: „а зашто се православни свештенослужитељ није молио са нама?“, на шта јој је он одговорио: „то је јако жалосно, али православни хришћани не могу да се моле са римокатолицима док не буду решена принципијелна питања која нас деле“. Она је одмах питала: „А шта је потребно да се уради да би се та питања решила?“ Колико год чудно било, управо је моје неучествовање у заједничкој молитви у њој пробудило веће интересовање за изучавање Правоославља од целокупног мог предавања тог јутра. Човек који је прочитао молитву није имао лак живот. Он је провео у затвору тринаест година од петнаест година казне, док на крају, није било доказано да није крив за оно за шта су га оптуживали. Изашао је на слободу али је морао да почне живот од нуле – његова жена је одавно имала другу породицу, деца су порасла. Сада он помаже госпођи Балингит у њеном затворском служењу. Програм је такође укључивао и празничну трпезу у време кога су затвореници и гости седели заједно. Затим је поново био забавни програм, и на крају неколико наступа. Професор Балингит је напоменуо да је најважнија слобода – слобода од греха. И да је њу могуће задобити чак и у затвору, док многи који живе ван зидина затвора немају такву слободу. Ове речи су затвореници испратили са аплаузима. На крају, када су затвореници излазили, гости су свакоме давали по поклон (неколико неопходних свакодневних ствари). Међу њих су позвани чак и представници затворске администрације на њихово изненађење, а затим и ја са о.Родионом, ђаконом мисије Антиохијске Цркве који је цео дан био заједно са нама. Након повратка у затвор имали смо дужи разговор са о.Родионом. Мисија Антиохијске Православне Цркве је у земљи почела са преласком једне неканонске деноминације коју је примио митрополит Павле Салиба. Вође те деноминације су говориле митрополиту о десетинама хиљада верујућих, али у реалности њихов број не премашује неколико стотина. Касније је у окриље Антиохијске Цркве такође прешао део парохијана из Константинопољске Цркве због нереда у животу на главној парохији. Треба рећи да је митрополит Нектарије заузео иузетно оштар однос према Антиохијској мисији, објављујући је за неканонску структуру, одлучивши од причешћа све мирјане који су прешли из константинопољске парохије у антиохијску и забрањујући својим свештеницима да саслужују са антиохијским. Све то је знак неправославне идеологије која тврди да је читав неправославни свет – канонска територија и посед њихове Цркве. Неслагање са овим идејама је било изражено на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве 2008. године, не подржавају се ове струје ни у Антиохијској Цркви. Управо је митрополит Павле (Салиба) који управља аустралијском и новозеландско, епархијо, Антиохијске патријаршије на једном од својих излагања рекао: „У образованим круговима је добро познато да патријарх Константинопољски нема исти положај у црквеној јерархији Православне Цркве као и римски папа у римокатоличкој цркви. Константинопољски патријарх није римски папа на Истоку. Још је у православним образованим круговима добро познато да су у прошлости били случајеви када су Константинопољски патријарси на Васељенским и другим Помесним Саборима били осуђени као јеретици… Константинопољски патријарх није глас Православља и не може формирати стандарде у Православљу. Архиепископ или митрополит који се потчињава Синоду Константинопољске Цркве још мање може да претендује на старешинство над епископима и архиепископима другим Помесних Цркава. Током последњих сто година свима је добро познато да Антиохијска патријаршија и њене епархије по целом свету добијају указе од Светог Синода Антиохијске Патријаршије и ни од кога другог. Ми се не мешамо у унутрашње ствари других јурисдикција. У исто време не допуштамо ни једној од других јурисдикција да нам говори шта да радимо“. На жалост, због негативног односа савремених митрополита Константинопољске патријаршије према парохијама и мисијама других православних јурисдикција – а тај однос је често гори него према инославнима – нема могућности за заједничко сведочење о Православљу на Филипинима и у другим неправославним земљама. Несређена позиција православних заједница посебно је жалосна међу народом Филипина који је јако расположен према Православљу. Град Лагуна Последњег дана мог боравка отишли смо у град Лагуну да бисмо посетили оца Филимона Кастра. Он је раније био „епископ“ једне од филипинских неканонских деноминација која је злоупотребљавала назив „православна“, али је 1994. године уз помоћ јеромонаха Викентија прешао у Православну Цркву. Он је изградио храм у Паранјаку – предграђу Маниле и то је сада највећа парохија на Филипинима. Међутим, пре неколико година рукоположили су за храм новог свештеника, а јеромонах су послали у провинцију. Он је јако активан као мисионар, и створио је у области три парохије. Сада у његовој кућној цркви светог Савве Освећеног нема много људи јер је радни дан. За време службе отац Филимон неке од возгласа изговара на тагалогу. Он је превео на тај језик целу Литургију, али се чини да су књижице са преводом сада само код њега. Сетио сам се да нам је јеромонах Викентије говорио о свом преводу основних богослужења на себуано, који је међутим, остао у рукопису. Искрено говорећи, уопште нисам очекивао да Грци из Константинопољске Патријаршије за двадесет и две године свог боравка на Филипинима нису издали чак ни кратки молитвеник на локалним језицима, да не говорим већ о другој правоославној литератури. Ње једноставно нема ни на тагалогу, ни на себуано језицима. Постоји мишљење да Филипинци одлично знају енглески, али је то у реалности само код људи са високим образовањем, док простим људима енглески језик није толико близак да би могли на њему да читају књиге. Одсуство литературе је посебно жалосно ако се узме у обзир интерес за питања вере од стране Филипинаца. Боравио сам у многим азијатским земљама и могу да кажем да мало где има људи који су тако отворени за слушање о вери Православној и њено прихватање. Као потврду овога бих навео два примера који су се догодили у Манили. Професор Балингит ме је повео на сусрет са својом познаницом, имућном женом која је исповедала протестантизам. Сели смо у малом ресторану. Рекао сам неколико уопштених поздравних реченица, али је наша саговорница одмах прешла на питања духовног живота. Почео сам да одговорам и изненада приметио да су радници ресторана (три или четири човека) одложили свој посао, утихнули преко пута нас и слушају шта говорим. Такође и сви који су седели за столовима, нису узимали храну док нисам престао са одговорима. Нигде нисам видео такву пажњу према речима човека у мантији. Други пут сам са Филипом отишао у једну канцеларију. Радница која је разговарала са нама да би решила питање које нас је занимало је питала за мене: „Из које конгрегације је отац?“, на шта је Филип одговорио: „није ни из једне католичке конгрегације, он је православни хришћанин“. „А шта значи „православни“?“ и након тог питања је почео разговор о Православљу који је трајао више од сат времена. Са искреним интересовањем је жена слушала о истинској хришћанској вери и на крај рекла: „Морам више да сазнам о Православној Цркви“. Дај Боже да сви Филипинци, чије је срце отворено за истину, могу да сазнају за Православну Цркву! Извор: МПЦентар о. Данило Сисојев https://www.pouke.org/forum/topic/23208-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%E2%80%93-%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D0%BA/
  4. Разлог за посјету Владике Георгија јесте што је у сриједу 19. децембра 2012, Саборни храм Св. оца Николаја обиљежио своју храмовну славу, а у недељу 23. децембра 2012 ЦШО је приредила славски ручак. Славље је започело дочеком Владике Георгија у порти цркве, а након тога Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Владика Георгије уз саслужење свештеника источноканадског намеснииштва; о. Душана Гњатића, о. Милоша Пурића, као и свештеника Саборног храма проте Милојка Димитрић и о. Ђуре Самца, као и ђакона Дамјана Радојичић. Прота Љубомир Рајић је у својој бесједи указао на зачај да својим животом, вјером и добрим дјелима следујемо свијетлим примјерима наших славних предака, као нпр. Мати Ангелине, Јована Деспота и других из рода нашега. Молитвеној атмосфери допринио је и наш Црквени хор Св. оца Николаја. Бројни вјерници приступили су Светој тајни причешћа, а посебно радује чињеница да је међу њима био велики број дјеце. Након Свете службе Божије, вјерници су прешли у црквену салу гдје преломљен славски колач. Све присутне су најпприје поздравили надлежни свештеници о. Милојко и о.Ђуро, а затим се присутнима обратио предсједник ЦШО Војислав Вуковић, који је у свом говору изразио захвалност свима онима који су помагали, изграђивали, унапређивали ову нашу заједницу и Саборни храм. “Они су гледали далеко, а плодове те њихове визије ето уживамо ми данас. Поучимо се ми њиховим примјерима да и ми тако градимо и радимо и да оставимо, млађима који долазе, плодове нашег рада и љубави према нашој нацији и нашој Светој вјери православној. Посебно се радујем што је овдје међу нама наш Владика, увијек добро дошли Преосвећени Владико”, истакао је у своме говору предсједник Војо. Присутне је поздравио и кум брат Бошко Митић, позвавши све Србе у Хамилтону на јединство и слогу, на љубав према Богу и ближњем своме. Након тога ријеч је узео Његово Преосвештенство Владика Георгије, који је позвао све вјерне синове и кћери наше Свете цркве, који се окупљају под сводовима Саборног храма Светог оца Николаја, да дјела своја и цијели свој живот воде према вољи и законима Божијим: “Нека вам све буде свето, честито и драгоме Богу приступачно”, истако је Владика. Осврну се Владика и на чињеницу да је ето управо у овоме Саборном храму устоличен у трон епископа канадских пре скоро тридесет година, а исто тако и на чињеницу да ће овај Саборни храм прославити ускоро и педесет година свога постојања и да то окупљање нашег вјерног народа и прослављање оваквих и сличних јубилеја има дугу историју и традициију у нашем народу без обзира гдје живио, да ли овдје или на неком другом континенту. Позвао је све православне Србе, да чувају своје обичаје и своју традицију, коју су наши славни преци успијели сачувати у тешким данима страдања и искушења и нису никада били спремни да продају свој образ, своју вјеру и славно име Србиново за неке пролазне овоземаљске вриједности или што наш народ каже “да продају вјеру за вечеру” Бурно поздрављен аплаузом од стране присутног народа, Владика Георгије се захвалио свима на љубави коју показују према својој Светој цркви. Прослава је завршена молитвом и испраћајем Владике на пут у манастир Милтон. Протонамесник Ђуро Самац Извор: Епархија канадска
  5. На крају Литургије Епископ Фотије је бесједио на тему јеванђелске приче о десет губаваца које је Господ Исус Христос исцјелио. Храм Светог Спаса је саграђен 1778. године, и због лошег стања обнављан је последње двије године. Изведени су сви потребни грађевински радови како би храм био сачуван од даљег пропадања, и наравно како би заблистао у свом новом сјају. Унутрашњост храма се фрескопише, и за сада су урађене фреске у олтарском дијелу храма. Уз Божију помоћ, планиран је даљи наставак фрескописа. Након Свете Литургије, у просторијама Ц.О. Шибеник, припремљено је послужење за све присутне. Извор: Епархија далматинска
  6. Извор: Епархија крушевачка Фото: ђакон Саша Николић Беседа и предавање Проте Драгића Илића 94:35 мин. http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-12-22_2-1.mp3 » Упутство за преузимање аудио фајла
  7. Саслуживали су свештенослужитељи архијерејског намјесништва бјелопољског: протојереј-ставрофор Мираш Богавац, старјешина храма Светог Николе и протојереј Дарко Пејић, те архимандрит Јоаникије Зиндовић, игуман манастира Мајсторовина. Вјерницима, сабраним у древној светињи, који су се у великом броју причестили Светим тајнама Тијела и Крви Христове, бесједио је Преосвећени Епископ Господин Јоаникије. Он се осврнуо на ријечи Господа Исуса Христа, упућене Његовим Светим ученицима и апостолима прије страдања на Часном крсту - „Видите ли ова чудеса која Ја чиним, и ви ћете таква чудеса чинити и још више него што их Ја чиним, јер Ја идем Оцу својему“. Владика је, тумачећи ове ријечи Господње, казао да и обични људи од крви и меса, могу да чине чудеса као што их чини Сам Господ и Спаситељ наш, а којих ће, вјероватно, бити и много више кроз сва будућа времена. “Чуда могу чинити, прије свега, они који вјерују у Бога, који се са Њим сједињују, јер Бог својим слугама даје да могу чудотворити, али опет су чудеса дјело Божије. Господ је ово рекао прије свог Крста, прије свог страдања, мислећи на више ствари, јер се вријеме Његовог дјеловања, Његовог служења на земљи, јавног проповиједања Јеванђеља скраћивало. Завршавао је своје дјело на земљи и ријечима “Ја идем Оцу својему“, мислио је на то да ће, када заврши дјело спасења и искупљења рода људског, када се узнесе на Небо и сједне са десне стране Бога и Оца, ниспослати Свог Светог Духа на Свете ученике и апостоле и тако, коначно, завршити дјело спасења и устројавања Цркве Божије, грађевине којој је Он Сам темељ и глава, Цркве која је тијело Христово. И тек у том контексту, драга браћо и сестре, можемо разумјети правилно ове ријечи Божије. Господ је ниспослао Свог Светог Духа ученицима, а преко њих, све до дана данашњег, онима који служе Богу и који се држе скута хаљине Господње, који се сједињују са Господом у Цркви Његовој“, рекао је Његово Преосвештенство. Свети отац наш Николај Чудотворац најбољи је примјер да су се ове ријечи Господње испуниле на дјелу, а са њим, према ријечима Владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, то потврђују и многи други светитељи све до нашег времена – Свети Василије Острошки, Свети Нектарије Егински и многи други којима је Бог дао да чине чудеса. “Има појединих светих, као што је Свети Јован Крститељ, за којег се говори да није учинио ниједно чудо, није васкрсавао мртве, није слијепцима враћао вид, као што су многи други то чинили, али, Свети Јован Крститељ је учинио, можда, највише чудеса тиме што је многа људска срца препородио. Постоје чудеса која су видљива, а има и чудеса која нијесу тако видљива, али су, исто тако, значајна. Сваки човјек који је примио вјеру православну, који је у своје срце примио огањ вјере он је, заправо, свједок чудеса Божијих, јер наша вјера, колико је год човјеку урођена, толико је и дар од Бога, дар милости Божије. Свети Николај је познат као један од највећих чудотвораца, а тиме и највећих светитеља Цркве Божије кроз сва времена, од 4. вијека до дана данашњег. Био је много ревностан за Цркву Божију и када је видио да безбожни јеретик Арије, који је био интелигентан и образован као ђаво, разара Цркву Божију, он је као веома једноставан човјек пришао и ударио му шамар, јер није могао да поднесе да неко разара дом Божији“. “Знате, вјероватно, из његовог житија да је то представљало проблем, јер слуга Божији не смије да бије никога, али Пресвета Богородица се јавила са омофором Светог Николаја и тиме потврдила да он није грешан пред Богом, него је то урадио из ревности за дом Божији, као што је Господ потегао бич па истјерао трговце из храма у тренутку када је то засметало проповиједи Јеванђеља. Свети Николај је познат као велики помоћник, велики заштитник Цркве Божије, а тиме и свих хришћана. Кад човјек хоће да се помоли Богу, али се осјећамо грешним и недостојним да станемо пред лице Божије, па призовемо свог анђела чувара и друге светитеље, своју крсну славу, најчешће од свих светих призивамо Светог Николаја Чудотворца, јер он даје топлину молитве, он наше молитве узноси Господу, он се сам моли Богу пред престолом Божијим за нас“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Током Свете Литургије освештан је и преломљен славски колач. Обављено је и мало освећење кивота у који је похрањен дио моштију Светог свештеномученика Харалампија, које су и раније биле реликвија древне никољачке светиње. Честитајући храмовну славу и празник вјерном народу Владика је поручио да човјек када год је у невољи призива Светог Николаја, брзог помоћника, нарочито морепловци на мору. “Сви смо ми, драга браћо и сестре, изложени бурама овог живота, па можемо рећи да смо, у неком смислу, и ми морепловци, јер је много искушења у свакодневном животу које нас могу поклопити. Зато призивамо Светог Николаја, а он је брзи помоћник и утјешитељ, онај који нас кријепи, који нас оснажује, који нам показује пут Божији, који нас њим води, јер је он, ваистину, био слуга Христов смирени, смиреномудрени, ревносни, пун благодати Духа Светог и ријечи Божанске мудрости, иако се служио простим, једноставним ријечима, али је, заиста, био сасуд благодати Светог Духа. Зато га прослављамо, зато га у нашем народу славе многи домови, породице, па и данас овдје у Бијелом Пољу, у овој светињи сабрали смо се да прославимо Светог Николаја, да прославимо славу овог светог храма, да свима који данас славе честитамо славу. Бог нека свима буде на помоћи, јер молитве Светог Николаја стижу свуда и кријепе све који га призивају без обзира да ли је то њихова крсна слава или није“, закључио је на крају бесједе Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Домаћин храмовне славе био је г. Драган Раховић са породицом, чијим трудом и љубављу је принесен славски колач, а затим уприличено и скромно послужење за све вјернике. Обавезу храмовне славе за идућу годину преузео је г. Саша Ђуровић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  8. Након свете литургије све нас је лијепо угостио и трпезом љубави почастио парох сански пречасни јереј Ален Марић са супругом. У бесједи након прочитаног светог јеванђеља преосвећени владика је бесједио на еванђелску тему: о малој захвалности и великој незахвалности. free movies. watch movies. last movies ... ''управо о томе, о малој захвалности и великој незахвалности, говори нам данашње свето јеванђеље. Од десеторице излијчених губаваца само један, и то самарићанин, поврати се и учини поклон пред Господом и захвало му се. Други, пак, правовјерни Јевреји,- њих деветорица ишчезоше у овом свијету без захваљивања. Људска незахвалност је константа од пада прародитеља до дана данашњег. Гдје је год доминантан људски егоизам нема захвалности никоме па ни Богу, а тамо гдје је скрушеност и смиреност у срцу ту је увијек захвалност не само Богу већ и сваком човјеку, сваком створењу. ... ... А, гле Бог не гледајући на нашу незахвалност увијек и изнова као Творац и Сведржитељ све нам даје, све што је потребно за наш живот, за наше здравље, за наше спасење. То је та безгранична љубав божија коју чак ни људска незахвалност не може поколебати. Умјесто захваљивања и захвалности, гле, наша незахвалност је саму Љубав божију оваплоћену у Христу Исусу разапела, поругала јој се... ... ево нас у трећој Недјељи пред празник Рођења Господа Исуса Христа коју је само наш народ ''посветио'' дјеци и назвао је ДЕТИНЦИ. Идућа недјеља светих праотаца посвећено је мајкама, зато је зовемо МАТЕРИЦЕ, а недјеља уочи самог Божића, односно св.отаца посвећена је ОЦИМА. Само је то код нас Срба тако, јер су наши преци жељели сву породицу као цркву у маломе укључити у припремни дочек празника Христова рођења. Прво дјеца да се радосно припремају за дочек, потом мајке и очеви који брижно треба да воде своју дјецу, да их подучавају вјери, али и нашим традицијама и обичајима... ...прије свега треба да се постом, молитвом, покајањем, исповијешћу и причешћем припремамо за сусрет са нашим Спаситељем. Да припремамо срца наша да буду нови вертепи (пећине витлејемске) у која ће се Христос уселити, у којима ће се поново у нашој љубави и вјери родити!!!...'' Богољуб-Р. Извор: Епархија бихаћко-петровачка .
  9. Саслуживали су јеромонах Антоније Корунић и јерођакон Агапит Драгојевић, сабраћа манастира. Током Литургије обављен је мали помен новопрестављеном слузи Божијем Епископу жичком г. Хризостому, који се у Господу упокојио на празник Преподобног Саве Освећеног у раним јутарњим часовима. Извор: Епархија будимљанско-никшићка http://www.spc.rs/sr/pomen_episkopu_hriszostomu_u_djurdjevim_stupovima
  10. Након радног дела седнице на коме су чланови Коморе су изабрали председника (проф. др Драгослав Шумарац), потпредседника (Милорад Миладиновић) и 120 нових чланова Скупштине, одржан је свечани део коме су присуствовале високе званице: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј; протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; Војислав Миловановић, протонеимар Храма Светог Саве на Врачару; Милутин Игњатовић, генерални директор Саобраћајног института ЦИП; Зоран Костић, генерални директор Алпине; Доброслав Бојовић, директор ГП Напред; Дејан Ковачевић, саветник Министра саобраћаја; и други уважени гости. Новоизабрани председник Скупштине Коморе поздравио je госте и захвалио се Његовој Светости што је својим присуством увеличао овај догађај. У презентацији рада Коморе, председник Шумарац се осврнуо на досадашњи период, у краћим цртама је представио систем организације Коморе и активности које се спроводе. Професор Шумарац је нагласио константни пораст броја чланова Коморе који се утростручио од оснивања Коморе 2003. године, представио је активности Коморе усмерене ка чланству и струци, сарадњу са ресорним Министарством и рад на међународној сарадњи где је назначено чланство Коморе у међународним инжењерским асоцијацијама - Светској асоцијацији инжењерских комора (WFEO), Европском савету инжењерских комора (ECEC) и Европској асоцијацији грађевинских инжењера (ECCE). Председник Шумарац је посебно истакао друштвено ангажовање Коморе кроз чланство у Друштву за подизање Храма Светог Саве на Врачару, давање донације за израду иконостаса цркве Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и изградњу куће породици Рачић, која је остала без дома у земљотресу који је задесио Краљево 2010. године. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у свом обраћању присутнима истакао је важност инжењерске струке у развоју друштва, а пре свега улогу инжењера у изградњи и обнови цркава у земљи. Његова Светост је посебно нагласио значај подизања већег броја православних храмова у последњих двадесетак година и као један позитиван пример је истакао град Ниш у којем је до недавно било свега две цркве, док је данас ситуација знатно боља. При томе је похвалио учествовање Инжењерске коморе Србије у изради иконостаса цркве Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и изградњи Храма Светог Саве на Врачару. На крају, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је свима пожелео срећне Божићне празнике. Након говора Његове Светости присутни су уживали у концерту нашег истакнутог уметника Слободана Тркуље који је изводио музику инспирисану народном традицијом на један иновативан и њему својствен начин. Извор: Инжењерска комора Србије http://www.spc.rs/sr/patrijarh_srpski_irinej_prisustvovao_sednici_skupshtine_inzhenjerske_komore_srbije
  11. Након службе Патријарх је говорио о херојима децембра 1989: „Као и мученици за вјеру, млади хероји који су се жртвовали за нашу слободу су побједници иако су пострадали тијелом, јер су побиједили недостатак вјере, дух насиља и злобе, поставши правдољупци и истинољупци, браниоци људског достојанства који је комунистички тирански режим понизио и погазио. Румунски мученици-јунаци нас увијек позивају да не заборављамо како је велика сила жртве и како је потребно исцјељење људском роду који је рањен мржњом и насиљем, похлепом и неправдом, себичношћу и равнодушношћу, многим облицима тјелесне и духовне смрти“. 21. и 22. децембра 1989. у центру Букурешта убијено је 48 особа када су припадници румунске војске и тајне полиције отворили ватру на учеснике анти-комунистичких протеста. Око хиљаду других је том приликом рањено, ухапшено и мучено. Укупно, у овим догађајима пострадало је 1104 особа, 162 прије пада Чаушеског 22. децембра и 942 након овог датума. Извор: Радио Светигора
  12. Фото: С. Власов \ Пресс-служба Патриарха Московского и всея Руси „То је природно испољавање наше вере. Кад кажемо да је вера без дела мртва, то не треба да говоримо само онима који слушају наше проповеди, већ и самима себи. А ако је вера без дела мртва, свака парохија треба да чини добра дела. То је наша дужност, као и да обављамо Божанску службу, притом је важно да их чинимо као заједница, као парохија како би људи учествовали у делању добра. Поред свега осталог, то јача осећај солидарности у парохији, посебно кад се парохијани брину о сиромашним члановима парохије. Сад као обавезан задатак истичемо да се у свакој парохији уведу спискови потребитих – усамљених, оних који немају довољно средстава за живот. Наравно, свима треба помагати, али треба започети од својих,“ – истакао је Патријарх. 24 / 12 / 2012 Извор: Православије.ру
  13. Јучераши празник посвећен светом мученику Мини, преподобној Ангелини и светом Деспоту Јовану, који је иначе пао у недељу у народу познату као Детињци, улепшан је и рукоположењем ђакона Ивана Штрбачког у чин презвитера. http://www.spc.rs/sr/orden_svetog_save_proti_stevanu_stankovitshu
  14. Његово Блаженство Патријарх Антиохије и целог Истока је нагласио да су „хришћани аутохтони становници Сирије и да не намеравају да је напусте“. „Ми смо синови ове земље и без обзира на све тешкоће остаћемо овде и живећемо раме уз раме с муслиманима, у миру и слози,“ – рекао је он. „Насиље у свим својим облицима мора престати,“ – навео је Јован Х позвавши сукобљене стране на дијалог „на основу међусобног поштовања“. По његовим речима, „то треба учинити у име спасења Сирије“. „Сви теже као мирном решењу конфликта којим ће бити окончани мрачан период и сурова искушења, Сирији бити враћен мир, безбедност и стабилност,“ – истакао је Патријарх. 57-годишњи Јован Х је изабран пре шест дана на архијерејском сабору, који је одржан у манастиру Баламанд на северу Либана. Он је 158. по реду поглавар Антиохијске Цркве, коју су основали апостоли Петар и Павле. Међутим, како преноси информативна агенција Франс Прес, наоружани екстремисти из бригаде „Ал-Ансар“ јуче су од хришћана, који живе у Мхарди и Ел-Скиблији у центру Сирије (провинција Хама) захтевали да издејствују одлазак регуларне војске из ових насељених места. Борци опозиције прете да ће у супротном случају започети операцију против владиних снага, које су тамо лоциране. Хама, која се налази на 220 км северно од Дамаска у току последњих дана је постала један од главних полигона војних дејстава. Формације побуњеника покушавају да у овом рејону прекину путеве за снабдевање јединица сиријске војске, која брани Алепо. Дамаск, 23. децембар 2012.г. Извор: Правосалвије.ру
  15. У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово: „Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“ Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне). Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га. Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга. Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси. Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће: „Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“ Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света. Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој: „Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином. Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“ Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000. Извор: Радио Светигора https://www.pouke.org/forum/topic/23151-%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%B8/
  16. У кивоту се чувају мошти апостола Петра и Павла, Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, светог Николе… На светог Николу храм-музеј светог Николе у Толмачах, који се налази при Третјаковској галерији, обиљежио је двадесет година од обнове богослужења у њему. Раније су у тај храм пренијете на чување велике хришћанске светиње: Владимирска икона Мајке Божје, чудотворни Дмитровски крст, Иверска икона Мајке Божје. „Протекле двије деценије су чудо Божје, дар Божји према људима који су овдје присутни, према свима који су знали и који знају какве су велике светиње чуване и чувају се у Третјаковској галерији, за све који су долазили овдје када још није било храма, за оне који су се тајно молили пред тим великим светињама. Данас је све то добило прави значај у живом храму-музеју“, казао је отац Николај. Радио Светигора
  17. 17. децембра митрополит Хонконга Нектарије у пратњи митрополита сингапурског Константина је посјетио новоосновану православну општину у Сан Гвиљермо, којој припада седамдесет један новообраћени православни вјерник. У цркви Исидора Хиоског, коју су подигли чланови нове православне општине, митрополити Нектарије и Константин служили су богослужење. 8. децембра митрополит Нектарије је такође посјетио саборни храм Благовијести у Манили, гдје је уз учешће мјесног свештенства и мирјана разматрано питање православног мисионарског рада на Филипинима. Радио Светигора
  18. Старац Гаврило био је одлучни противник комунистичког режима у совјетској Грузији и претрпио је дугогодишње прогоне. Ухапшен је када је 1965. током параде у Тбилисију спалио велики Лењинов портрет. Био је познат као велики духовник и чудотворац са бројним духовним даровима. Последње године провео је у манастиру Самтавро гдје је и сахрањен. Радио Светигора
  19. На литургији Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су протојереји ставрофори Душко Спасојевић, Слободан Лалић, јереји Ђорђе Филиповић, Александар Обрадовић, ђакони Зоран Радић и Бранимир Јокић. У својој беседи оупљеним верницима Митрополит Јован је говорио о животу и раду Светог Николе. Велики број верника, међу њима јако пуно деце приступили су светим тајнама исповести и причести. Традиционално као и сваке године Црквена општина Загреб обезбедила је пригодне поклоне, који су након свете литургије подељени деци. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  20. Епископу Давиду саслуживали су свештенослужитељи града Крушевца. Том приликом је господин Драгољуб Раичевић одликован Орденом Светог Саве III реда. Након Свете Литургије пресечен је славски колач, а литургијско сабрање настављено је Трпезом љубави коју је приготовио домаћин славе епископ Давид. Поред многобројних угледних званица овом слављу присуствовали су и Епископ браничевски Господин Игнатије и Епископ тимочки Господин Јустин, градоначелник Града Крушевца господин Братислав Гашић, председник општине Трстеник господин Мирослав Алексић, председник општине Варварин Зоран Миленковић као и народни посланик господин Срђан Миливојевић. Извор: Епархија крушевачка Фото: Миљан Милетић Беседа о. Ђорђа Милојковића по Јеванђељу 10:01 мин. Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на додели ордена г. Драгољубу Раичевићу 7:03 мин. Беседа градоначелника града Крушевца г. Братислава Гашића на Трпези Љубави 1:02 мин. Беседа Eпископа браничевског Г. Игнатија на Трпези Љубави 3:54 мин. Беседа Eпископа тимочког Г. Јустина на Трпези Љубави 4:20 мин. » Упутство за преузимање аудио фајла
  21. Празничну радост је употпунио долазак Његовог Преосвештенства Епископа Западноамеричког господина Максима. На сам дан празника Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Вл. Максим, уз саслуживање архијереја домаћина Вл. Григорија и Вл. Атанасија, двојице игумана: Василија (Завалског) и Михајла (Св. Архангела код Призрена), као и више свештеника и ђакона наше епархије. Након читања Светог Јевађеља бесједио је Владика Максим. У Светој Тајни Евхаристије су учествовали и бројни вјерници који су се овом приликом сабрали у Манастиру Тврдошу, да саборно прославе великог угодника Божијег Светог Николаја и да причешћујући се Животворним Тајнама Тијела и Крви Господње постану заједничари светих и пријатељи Божији. Послије освећења славског колача и жита, Епископ ЗХиП Г. Григорије је поздравио све присутне и честитао славу Еп. Атанасију и свима свечарима. Празновање Светитеља Божијег Николаја, и славе Владике Атанасија, настављено је у монашкој трпезарији славским ручком. Итвор: Епархија ЗХиП
  22. Тим поводом,свечаним евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим, уз саслужење братства овога храма, протојереја-ставрофора Славише Симаковића, јереја Саше Умићевића и ђакона Предрага Сушића. После прочитаног Јеванђеља, Епископ Герасим се окупљеним верницима, међу којима је био и градоначелник Града Карловца, господин Дамир Јелић, обратио пригодним поучним словом, говорећи о животу и значају равноангелног оца Николаја. Преломивши славске колаче и осветивши кољива, Епископ Герасим је након Литургије још једном поздравио сав окупљени народ Божији, честитавши Крсно име свима који на данашњи дан прослављају свог небесног заштитника. Извор: Епархија горњокарловачка
  23. Пре него што је на дан празника, 19. децембра, почела света Литургија, у Зандаму је старешина храма протојереј Душан Ердељ свечано дочекао Епископа западноевропског г. Луку. У дочеку су, поред овдашњих верника, учествовали и многобројни гости, међу којима су били представници других српских парохија у Краљевини Холандији. На светој архијерејској Литургији је саслуживао протојереј Душан Ердељ, а прислуживали чтечеви Здравко Котараш и Филип Пиперчић. Певница под вођством г-ђе Зоре Максић појала је дивне византијске мелодије. После заамвоне молитве, Епископ Лука и отац Душан преломили су славске колаче како верника тако и своје, јер празник светог Николаја прослављају и они као своју крсну славу. У сали Црквене општине организован је славски ручак, после којег је Епископ отпутовао у Париз, седиште Епархије западноевропске. Управа парохије са парохом Извор: СПЦ
  24. Следујући истом позиву, у Цариград је допутовала и делегација Атинске архиепископије предвођена Митрополитом александрупољским Антимом. Сусрет је уређен у храму светог Николаја у једној цариградској четврти, где се Најсветији цариградски Патријарх обратио присутнима, међу којима је био и руски амбасадор у Турској В. Ивановски, речима добродошлице изразивши радост на заједничкој молитви с делегацијама Руске и Јеладске Цркве. Патријарх је истакао да су се представници трију сестринских Цркава састали како би узнели молитве за обудовљене Цркве Антиохијску и Бугарску пред којима је избор нових поглавара, као и ради изражавања заједничког сведочења пред савременим светом. Обраћајући се поклоницима из Грчке, Свесвјатејши Вартоломеј им је напоменуо да на свим животним путевима чувају веру својих отаца, која је и после више пет векова од пада Цариграда учинила да се на том месту очува живо предање православља. Патријарх је посетио грчке поклонике на тешка времена која је преживела Руска Црква под атеистичком влашћу. „Благодарећи вери, православни су преживели мучеништво и гоњења, а сада, кад је наступила слобода, свестрано се труде да обнове оно што је разорено као резултат атеистичке пропаганде...“ У свом одговору митрополит Иларион је пренео Свесвјатејшем Патријарху братске поздраве Патријарха московског и све Русије г. Кирила и рекао: „Дошли смо у овај град, свештени за сваког хришћанина, како бисмо заједно с Вама узнели молитве у овом храму и разговарали о значајним питањима. Током столећа у овој земљи су живели православни хришћани, и без обзира на трагична збивања кроз историју, они су до данашњег дана очували своју веру и предававали је потомцима. Молимо се за здравље и благонапредак Вашег Свјатејшества, молимо се како би Цариградска Црква којој сте на челу, а расејана по целом свету, расла и јачала, како би и овде, у овој земљи, православна вера узрастала и умножавала се. Благодаримо на пастирском старању за наше поклонике који долазе овде, нарочито на томе што сте одредили свештеника који ће бринути о њима - архимандрита Висариона...“ У наставку је у парохијској сали приређена трпеза љубави. Разговори митрополита Илариона са Свјатејшим Патријархом Вартоломејем настављени су у резиденцији цариградских патријараха на Фанару. Разматрана су питања од заједничког интересовања. Истог дана висока руска делегација је отпутовала у Москву. фото: mospat.ru http://www.spc.rs/sr/ruska_delegacija_u_carigradu
  25. У својој бесједи Епископ Фотије говорио је о животу и дјелу светог оца Николаја архиепископа мирликијског и о данашњем духовном стању вјерника. Владика је пререзао славски колач и честитао игуману манастира Драговића оцу Варсонуфију крсну славу. Послије Литургије приређена је трпеза љубави за све вјернике. Извор: Епархија далматинска
×
×
  • Create New...