Претражи Живе Речи Утехе

Има она прича о два голуба која су стајала на грани једног дрвета и гледала како разбојници пале кућу неког поштеног човека. Један голуб одмах одлети до реке, у свој кљунић захвати воде колико је могао, па долети до куће и полије по ватри. Настави то да ради још много пута, премда, због чињенице да је тако мали, није било никаквог ефекта на пожар. Други голуб је све то мирно гледао да би најзад, када му је досадило, долетео до свог пријатеља и упитао га: „Зашто то радиш када нема смисла? У твој кљун може да стане тек једна кап воде. Никада нећеш угасити пожар.“ Први голуб му је на то одговорио: „Можда не могу да угасим ватру сам, али хоћу да се зна на чијој сам страни био!“ У савременом српском друштву, барем код оног процента људи који „верује у нешто“, веома је тешко идентификовати референтан етички ослонац. Премда се у огромном броју ради о крштеним људима, стиче се утисак да ти људи нису развили свест о опредељивању на чијој су страни. Тачније,чини седа ти људи нису свесни да се делима, а не (само) речима показује на чијој смо страни. Колико год нам се та дела понекада чинила безначајна, морамо имати у виду да ступањем у Цркву човек урања у живот пун обавеза и подвига – а не само привилегија. Насупрот томе, данашњи хришћанин углавном зна да је крштен и да је крштење неопходно за припадност Цркви, али његово знање остаје апстрактно. Углавном се на Цркву гледа као на степеницу до успешног световног живота, тј. на пут до стабилности, среће и здравља. Оно што је Френк Шејфер рекао за америчку нацију, може се аплицирати и на наше друштво: „Ми смо нација у којој кажемо да верујемо у Бога, док се у исто време понашамо као атеисти.“ Самим тим, поглед и на наше друштво зависиће од тога да ли судимо по ономе што говоримо или по ономе што чинимо. Због тога је данас, можда више него икада, неопходно ревитализовати начело по коме се љубав жртвом доказује. Принцип који је, ван сваке сумње, све мање присутан. Сведоци смо да на место тог начела ступају омасовљене крилатице које, по мом мишљењу, искључиво служе за афирмацију неуредног духовног живота појединца. Па тако, често можемо чути: „Поштујем Бога, али у цркву не идем“; „Нисам неки претерани верник“; „Грех не улази у уста него излази из уста, па зато не постим“; „Нешто је згрешио па иде у цркву“; „Кад видим ко све иде, ја нећу“ итд. Тако смо данас – полако али сигурно – дошли у ситуацију да је потпуно нормално да један члан Цркве тврди да је верујући, а да се истовремено понаша као да ништа осим материјалистичког хедонизма не влада његовим животом. Такво понашање је постало бесмислица, апсурдна карикатура, у којој је гордо спојено са глупим. Наше време, напредно и богато, тако се показује духовно сиромашно и помућено. Поступајући тако, дошли смо до тога да „љубав“ према Богу и Цркви постаје фиктивна љубав, без нарочитог смисла. Таква љубав остаје само на уснама, а срце је и даље далеко (Мк. 7,6). Будимо реални, тако празну и имагинарну љубав је много лакше практиковати. Линијом мањег отпора. Управо тада се рађа опасност да се такве и сличне крилатице дубоко укорене у јавном мњењу. То је лепо приметио и блаженопочивши патријарх српски Павле, када је рекао дачесто бива да је необразложена навика моћнија од образложених разлога, те велики број људи лако прихвати очигледно слабе доказе, који потврђују њихову навику, а тешко јаке који су томе супротни. Једноставно и тачно. Да би у неком друштву деловао као здрава друштвена јединка, хришћанин би требао бити свестан да за нас није довољно бити добар по природи: треба бити добар по Јеванђељу. А Јеванђеље је увек једноставно, прецизно, али и узвишено. Порука Јеванђеља: „Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14,15)“, тешко да може бити конкретнија. Она у бесмисао претвара нашу фиктивну „љубав“ према Богу, али и према ближњем. Да ли стварно волиш? Докажи да је тако. Сетимо се само Христове крсне жртве из превелике љубави. Та љубав није остала само (празна) реч, него дело. Уникатно дело – једном за свагда. Христос улази у драму људског постојања, до краја пролази кроз њу да би, на тај начин, пронашао „изгубљену овцу“, узео је на раме и вратио кући. Очигледно је да и Христос, који је за наспример par excellence, као парадигму представљажртвовање из љубави. Касније ће и његови ученици испити чашу коју је он пио (Мк. 10, 39). Следећи те примере и ми бисмо љубав морали жртвом доказивати, не само у односу према Богу, него и према ближњем. Уколико знамо (опет по Јеванђељу) ко је наш ближњи. Прва ситна жртва за ближњег би најпре могла бити молитва. Многи људи, попут овога који пише, често изгубе из вида колику снагу има молитва за ближњег. Било да је тај ближњи још увек у телу или не. Јер, молитва је (парадоксално?) већ дело, а не само реч. Поред молитве, неопходно је бити конкретан у помагању ближњима. Без околишања, без лицемерја, без шминке…пустимо да добра дела кроје наш живот. Путоказ да успешно кројимо наш живот биће када људи по нашим делима препознају да смо Његови ученици, те да видећи наша добра дела и сами прославе Оца нашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Св. Григорије Палама нам то потврђује: „Реч се речју противи, но живот ко ће оповргнути?“ У том светлу је интересантна и Јеванђелска прича о двојици синова (Мт. 21, 28-32). Један син је непослушан оцу речима, а послушан поступцима, док је други послушан на речима, а непослушан поступцима. Закључак ове познате приче је индикативан за све оне који покушавају да (пре)нагласе чињеницу да светост није могућа у домену људских напора, него по правилу представља дар Божији, а не природно својство. Иако тачна, та чињеница ни по коју цену не би требала да a priori омаловажи улогу добрих дела у циљу задобијања дара Божијег. Из приче видимо да су послушни синови они који живе врлинским животом, иако ништа нису обећали. Простије речено, они који нису јаки (само) на речима. Да будемо јаки на речима, од нас ће се тражити у неком другом моменту. Имајмо у виду да ће доћи тај моменат када ћемо стати пред Господа да дамо извештај прилика које смо искористили, а које нам је Он, по својој милости, даровао. Тада нећемо моћи никога да кривимо за своју необавештеност. Свакоме је било објашњено све што је требало, свакоме на свој начин. У крајњој линији, није ни компликовано. Ако волиш Бога, држи Његове заповести. Ако волиш брата свога, покажи то на делу. Јер, ако кажеш да ме волиш, а то не показујеш својим делима, онда ти хвала на таквој љубави – хвала, али не треба… Слободан Чавка Извор: Теологија.нет

У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7). Исцељење слепорођеног човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом. У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо. Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи. Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У пету недељу по Пасхи Господњој заоденути Пасхалном радошћу, а у попрзништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду еванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. Из еванђелског казивања читамо да су Христови ученици отишли у град Сихар по храну, док је Христос седео сам покрај кладенца Јаковљевог, док се није појавила жена Самарјанка која је дошла да захвати воду. У то време, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по телу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство - Царство новога живота, у коме више нема "Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога..." (Гал. 3,28), већ су сви деца Божја и браћа и сестре у Духу Светоме. Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудејаца и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Еванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. По речима преподобног оца Јустина ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говари јој о води живој, од које никада неће ожеднети. Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александриски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи постоји и духовна жеђ која је много тежа и на неки начин болнија од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији. Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду „печата дара Духа Светогаˮ увек и изнова обнавља или актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу". Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Истииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи - Њиме живи, Њиме који је ваистину истина и живот. И жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да мало дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој eванђелској перикопи, већ и богослужењем ове пете недеље по Пасхи које се суштински ослања на Еванђелско казивање. По речима Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког Григорија Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само "изабраног" јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних "презрених" Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос" (Јн. 4,42). Завапимо сви Господу Животодавцу нашем да наше ожеднеле душе испуни водом живота вечнога од које нећемо ожеднети, водом благодати Духа Светога која нас облагодаћује и чини нас достојнима небескога живљења, са свима светима коју су Троједином Богу од памтивека угодили. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна.(кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква