Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'његов'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  2. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), викар Патријарха српског г. Порфирија, био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом прве годишњице упокојења блажене успомене патријарха српског г. Иринеја (1930-2020). У разговору који је водила теолог и новинар Миланка Тешовић, Епископ Стефан је изнео своја сећања на блаженопочившег патријарха Иринеја, истакавши да је он целим својим бићем од најраније младости до своје блажене кончине послужио Господу и Цркви Његовој.
  3. Навршила се година од земаљске кончине великог пастира, јерарха наше Цркве, једног од најзначајнијих теолога и личности нашега времена, Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Прилог Радио-Светигоре На годишњицу његовог упокојења, данас, 30. октобра, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Свету заупокојену литургију и помен на његовом гробу. Саслуживали су Преосвећена господа епископи: милешевски Атанасије, диселдорфски и све Њемачке Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, будимљанско-никшићки Методије, марчански Сава, викар Патријарха српског Порфирија, са свештенством и свештеномонаштвом из више епархија наше Цркве уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Епископ рашко-призренски г. Теодосије је казао да нам Господ кроз Свето јеванђеље поручује: Ко слуша реч моју и вјерује у онога који ме је послао, има живот вечни и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот те да је у овој реченици Господ рекао све што је потребно за наш живот и за наше спасење. “Потребно је слушати ријеч Божију јер то није обична ријеч. У ријечи Божијој је сила Божија којом се ми освећујемо и спасавамо, а вјера је за нас потребна, јер то су двери нашега бића. Вјером ми отварамо своје срце, свој ум за Господа. Онај ко има вјере, он прима Господа и не живи он него живи Христос у њему”, бесједио је владика Теодосије. Епископ рашко-призренски је објаснио да постоје двије смрти и два васкрсења: прва смрт је смрт душе, а друга је смрт тијела. Такође, како је казао, још у овоме свијету можемо васкрснути душом, а засигурно ћемо и васкрснути тијелом: “Нови Адам Христос, који је истинити Бог и истинити човјек, он је побиједио и гријех и смрт и ђавола. Он је по свему био човјек, само не по гријеху. И зато што није згријешио, а живио је у овом свијету грешном, Њему је дат суд, да суди свима људима и овоме свијету. И сви ће васкрснути неминовно, али ће једни васкрснути за живот вјечни, а други ће васкрснути за суд. Онако како живимо у овом свијету и коме смо служили овдје у овом животу, тај удио ћемо добити и у вјечном животу.” Подсјећајући да данас у овом Храму Васкрсења, који је плод љубави блаженог спомена нашег Митрополита Амфилохија, узносимо Господу молитве за спасење наших душа, за спасење цијелога свијета, за душу нашега Митрополита Амфилохија, владика Теодосије је казао да нас је наш Митрополит учио љубави Христовој не само ријечју, већ примјером и животом. “Он је ходио путевима својих отаца и све што је наслиједио, он је то сачувао и надомјестио све што је недостајало, све у славу Божију, а за Цркву Божију и овај вјерни народ. А ми данас, благодарни Богу што смо имали учитеља, пастира, оца, слиједимо његов пут, настављамо његово дјело јер то је Божији пут који води у васкрсење и живот вјечни. Овај храм је нешто најљепше у овом граду, попут Соломоновог храма подигнут је у славу Божију, и слава Божија испуњава овај храм и освећује све нас који смо у њему, али овај храм је нама драг по томе што у њему почивају и мошти нашег драгог блажног спомена Митрополита Амфилохија. И ми се овдје сабирамо и цјеливајући његов гроб, ми цјеливамо самога Христа којим је он живио и за кога је живио”, закључио је у свом архипастирском слову Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Након причешћа вјерних служен је парастос блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, послије којег се сабранима обратио Митрополит Јоаникије који је казао да се данас широм православне васељене, на годишњицу упокојења блаженопочившега Митрополита, у свим храмовима узносе молитве за покој његове душе, али да “исто тако осјећамо докле се молимо Богу за покој његове душе, да се и он моли за нас”. Благослов Његове светости Патријарха српског г. Порфирија светоме сабрању пренио је владика мачвански Сава који је казао да смо се данас сабрали у храму који је деценијама заједно са својом паством зидао блажене успомене Митрополит Амфилохије, а који је круна његовог тридесетогодишњег рада: “Али његовог рада не само у зидању овога и других храмова, него у зидању и изграђивању живе Цркве Божије, у изграђивању храма Духа Светога. Та Црква Духа Светога, та жива Црква, се сабира по сводовима овога и других многобројних храмова и манастира које је својим трудом, и вашом помоћу, обновио блаженопочивши Митрополит прије свега да заблагодари Богу за све и за сва, за сва добра која нам је Господ дао. Да заблагодари Богу за живот прије свега, за разум, за могућност да спознамо шта је то и који је Божији пут. Да заблагодаримо Богу за могућност крштења, чланства и живота и живљења у Цркви, живљења у заједници, изграђивање заједнице љубављу.” Владика Сава је казао да се окупљамо у храму да заблагодаримо Богу и на људима, на нашим ближњима, крвним, али и духовним сродницима, и онима који нас духовно изграђују. Нагласио је да смо се данас окупили да заблагодаримо Богу што је овом народу у ово вријеме дао личност, архијереја у личности, блажене упомене Митрополита Амфилохија, који је васкрсао и духовно родио овај народ: “Зато браћо слободно можете поновити ријечи апостола Павла који је рекао: Такав нам архијереј требаше. Ви сте имали архијереја који је као древни пророк из древних времена водио народ кроз пустињу. Тако је и он водио народ кроз духовну пустињу да би га извео у благословену и обећану земљу, која је слобода и радост у Духу Светоме и већ овдје на земљи предокушај Царства небескога које ишчекујемо. Архијереја сте имали који је био стражар и чувар ваших душа, који је имао ревност за дом Божији, али и ревност и љубав за свакога од вас појединачно. Зато послушајте апостола Павла који вели: Сјећајте се својих старјешина који вам проповиједаше ријеч Божију, гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову.” Преосвећени владика мачвански Сава је подсјетио да је свршетак живота Митрополита Амфилохија био благословен, и за њега и за све нас, а да је вјера његова, коју је утврдио и проповједао и коју нам је оставио, да смо сви рођени за Царство Божије и да је једини спас, како је говорио и писао у Јагњету, у Христу Господу нашем, који се као јагње невино принио на жртву за свакога од нас: “Али који је истовремено и пастир који брине о свакој души повјереног му стада. Његову вјеру, дакле у Христа Господа кога треба вољети, коме се треба молити, и кога се једино треба бојати, сачувајте у својим срцима. Још једном вам преносим благослове Његове светости Патријарха Порфирија који се данас заједно са цјелокупни свештенством наше Цркве моли за покој душе Митрополита Амфилохија, и са свима нама се моли да Господ настани његову душу у Сабору светих, а да му међу нама буде вјечна слава и хвала и вјечан помен”, поручио је Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског. Митрополит Јоаникије је након тога се у свом обраћању подсјетио на ријечи нашега блаженопочившег Митрополита, који је чинио огромна, монументална, непрегледна дјела, да му је и васиона била мала и тијесан овај створени свијет. “Од кад је прешао из овога свијета у нови живот, некако можда и још се више дивимо и његово дјело сагледавамо из неке нове необичне перспективе. Али оно што је ипак јасно, он је носио Господа Исуса Христа и благодат Његову и Дух Његов у своме срцу, и мудрошћу Божијом био је осјењен и сила ријечи Божије дјеловала је кроз његову ријеч. Имали смо архијереја који је био и остао сасуд благодати Духа Светога, човјека такве љубави и такве ревности да је свега себе принио на жртву Господу Исусу Христу, али то значи истовремено и своме народу и свакоме од нас појединачно. Он је тако и говорио да се кроз жртву достиже до љубави и да без жртве не можемо достићи смисао живота и да у сваком добром дјелу имамо садржану жртву, а то је заправо Христова голготска жртва”, бесједио је Митрополит Јоаникије. Блаженопочивши Митрополит се често успињао на голготу Христово, и ту се, како је нагласио Високопреосвећени владика Јоаникије, осјећао најсигурнијим и тада је био најјачи јер је био са Христом: “И није се одвајао од Њега ни у временима када је изгледало да је све мирно и лијепо, а посебно у оним временима када је трпио тешкоће и увреде. Други човјек, све ми се чини било ко од нас, да се нашао у ситуацији каквој је он био кад је дошао у Црну Гору, клонуо би духом колико је било препрека, колико мрежа лукавства, пакости и злобе, које су га одмах почеле ловити. Али су се грдно преварили. То је био Амфилохије који се није дао уловити па су се те мреже полако, али сигурно, распадале као паучина”, нагласио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Истакао је да је требала снага духа и огромна храброст и визија да се нешто уради од онако спепељене Црне Горе, али да је Митрополит Амфилохије осјећао онај огањ вјере који тиња, а који му је оставио његов претходник Митрополит Данило. По његовим ријечима он је дошао да разгори тај огањ вјере и да очисти, спали, све нечисто, а да још љепшим покаже оно што је здраво и чисто. “Он је знао шта је Црна Гора и шта Црна Гора баштини, а знао је такође добро, и то је често говорио, шта није Црна Гора, шта је рђа коју треба склонити са лица Црне Горе. И он је у томе, као човјек који има свој животни вијек, у потпуности успио и свима нама показао. И вратио Црну Гору њој самој, вратио је Његошу, Светом Петру, Светом Сави, Светом Кирилу и Методију. Вратио је Христу, вратио је тамо гдје је она увијек и била, али понекад се нама тако учини да је она неђе отишла, као што многи и чине па бјеже и од себе и од својих предака, и од својих коријена и од својих светиња, и од своје вјере и своје браће, и од своје дјеце.” Митрополит Амфилохије је као нови Свети Петар Цетињски, као нови Његош, као нови Марко Миљанов, оставио предубок траг и као архијереј, као пастир, као учитељ и просветитељ, као немар и објединитељ народа: “Посебно као онај који је по угледу на Христа Господа претрпио премного увреда, оптужби, лажи, клевета, и трпи и дан данас. И дан данас неки би да узнемире његов гроб јер немају мира, толико је Амфилохије уздрмао све оно што је лажно и све оно што је вјештачко, и сваки фалсификат показао да је лажан”, рекао је и додао да у нашој историји имамо такве архијереје у чији ред је достојно стао наш блаженопочивши Митрополит. Подсјетивши да се он упокојио уочи Светога Петра Цетињскога, а да је на дан Светога Петра био у Цетињском манастиру почивајући у своме кивоту, а на Његошев дан његово напаћено тијело предато мајци земљи, Митрополит Јоаникије је нагласио да се само по себи показало да имамо три света и велика архијереја. Како је објаснио због тога смо ове године имали и “Дане Митрополита Амфилохија”, као што смо ранијих година имали “Његошеве дане”, те да су то заправо једни те исти дани са којима ће се наставити. Говорећи о Митрополитовом дару за људе, за свакога човјека, указао је на то да је он треперио пред тајном људског бића, зато што је треперио пред тајном Христа Бога живога, оваплоћенога и Спаситеља. Био је изврстан педагог, имао је велики дар за дјецу… и поред свих мука које је трпио носио је радост живота. “Његово лице је сијало још овдје на земљи, али смо увјерени да ће засијати и у вјечности. Вјечан му спомен”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је своју бесједу завршио благодарношћу свима који су дошли, посебно званичницима Црне Горе, за које је казао да се још увијек нису одвојили од народа, те да се нада ће и остати заједно са својим народом: “Да ће испунити све оно што од њих народ очекује јер кроз све то некако гледамо и завјет нашега блаженопочившега Митрополита који нас је учио да се одрекнемо сваке себичности, да не будемо људи ограничени својим малим, ситним, земаљским интересима него да се жртвујемо једни за друге, да се жртвујемо за своју отаџбину, да се жртвујемо за будућност нашега народа и нашега потомства.” По завршетку Свете службе Божије, архијереји, свештенство, драги гости, вјерни народ, сабрани у Христу помолили су се и на гробу нашег оца Митрополита Амфилохија и на тај начин окончали ову данашњу спомен службу. Молитвеном сабрању присуствовали су предсједник Скупштине и Владе Црне Горе Александар Бечић и Здравко Кривокапић, министри и народни посланици, предсједници поједних општина и партија, многобројни представници јавног и културног живота. “Дани Митрополита Амфилохија” биће настављени сјутра Светом литургијом у Цетињском манастиру и Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић) уснуо је у Господу 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. Вјечнаја памјат нашем вољеном Митрополиту Амфилохију! Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  4. Изгледа у први мах необично да класична психоанализа није познавала проблем идентитета. Тек је после 1930. године, Фројдов ученик Ото Фенихел указао да се појављује све већи број пацијената са неодређеним симптомима, код којих је очевидно да је у болесни психички процес увучено само њихово Ја. Значајни амерички психотерапеут Ерих Ериксон, у својој можда најбољој књизи Детињство и друштво из 1950. (преведеној на дванаест језика), пише да је наше данашње бављење проблемом идентитета наступило онда када је овај идентитет постао проблематичан. Али шта је то уопште идентитет? Иако се субјективан садржај нашег доживљавања стално мења, неко језгро наше личности које се тешко може описати, остаје увек исто и поред свих промена којима смо споља изложени или које сами стварамо. Ово језгро наше личности, коме су људи од памтивека давали разна имена, пружа нам чудну сигурност и извесност да наше Ја, или субјект, у широкој лепези осећања, опажања, слика и делања, практично у току целог живота остаје са собом идентично. Занимљиво је да је ово осећање идентитета утолико постојаније уколико човек доживљава чешће и интензивније унутрашње и спољашње промене. Као да су ове промене услов стабилности овог осећања. Упоредо са доживљавањем ове сталности, непроменљивости, човек би скоро рекао вечности трајања овог језгра у личности, и свет са свим својим променама, брзим или споријим, такође се доживљава као нешто у основи идентично себи. Поставља се оправдано питање да ли је ово наше осећање идентитета, како себе као невидљивог субјекта, тако и света као објективне стварности, илузорно и у томе случају да ли оно испуњава неку одређену сврху у човекову животу. Зар се не мења све око нас непрестано, зар се не дешавају личне и светске катаклизме, зар нису у прошлости ишчезли читави континенти, зар човек, најзад, не умире? Стања која тако темељно мењају стварност да субјект није више у стању да свет доживи идентично са оним кога је раније знао, савремени амерички психотерапеут немачког порекла Курт Ајслер назива мутацијама. Таква мутација дешава се на пример, у психопатолошком облику на почетку неких схизофрених психоза, затим у неким мистичким преображајима, и, најчешће, приликом смрти неке нарочито вољене особе. У свим набројаним случајевима, посебно у случају смрти вољеног бића, наше осећање идентитета озбиљно је угрожено и ми се морамо бранити како би се пољуљана равнотежа личности опет како треба успоставила. Ова равнотежа – останимо код доживљеног бола услед смрти блиског нам човека – успоставља се утолико брже и боље уколико је осећање идентитета у човека било учвршћено раније и темељније. Очевидно, дакле, да оно језгро у личности које јој даје осећање трајности и непрекидности, ако и јесте код свих присутно, није код свих подједнако снажно. У овоме случају прискачу човеку у помоћ разни други одбрамбени механизми, између осталих и неуротична симптоматологија и неуротична идеологија који покушавају, са више или мање успеха, да заобиђу, прескоче или ублаже осећање мутације које је увек за човека претеће, јер га избацује из сигурног и познатог корита дотадашњег егзистирања. Ако се човек у односу на лична мутациона доживљавања која га угрожавају у његовом бићу брани успешно, или оним што је у њему најдубље, и вероватно филогенетски најстарије (Јунг би рекао да је то архетип спасиоца у човеку, односно у његовом Јаству), или мање успешно, али још увек сврсисходно, механизмом порицања, личног одрицања, рационализирања, у најбољем случају сублимирања мутационог догађаја, упитајмо се како се човек понаша пред мутацијама историјских збивања које захтевају „преокретање свих вредности“. Изгледа да је све теже у савременим условима живота, нарочито после преживљених револуција, али и пред претећим новим, да се осећање идентитета света у човеку, одржи усправним и стабилним. Све жешће доживљавање дисконтинуитета света и живота, сталан је извор претње и страха у човеку. Његове одбрамбене снаге, које мирно можемо назвати конзервативним (и у позитивном и у негативном смислу те речи), теже да опет успоставе континуитет збивања не само на личном плану, већ и на друштвеном и историјском. Смрт је све мање за људе данас прелаз „с једних мајчиних груди на друге“ као што је то још била за Тагору и многе друге сасвим обичне људе. Страх од смрти порастао је данас тако да се против њега може човек успешно да бори само ако свом снагом захтева извесност да између прошлости и садашњости не постоји никаква провалија. Осећање да су прошлост и садашњост идентични обухвата собом несвесно убеђење да ће се овај идентитет протегнути и на будућност. Да би се Ја човеково заштитило од уништења и смрти, и на личном и на социјалном плану, оно императивно захтева да „све остане по старом“. Трагичан неспоразум избија у тренутку када се испостави да је то „старо“ за једне било добро и по њих пробитачно, док је за друге било крајње рђаво и штетно. И тако једни грчевито бране временски континуитет доживљеног, заборављајући да је човек и Прометеј (додуше и пали Луцифер), док други захтевају рушење сваког континуитета, заборављајући да човек није tabula rasa и „апсурдно биће осуђено на слободу“. У основи свих великих револуционара света лежи не само Прометејева гордост, већ и Прометејева храброст да се активно супротставе Моири, богињи судбине, савременим Ајслеровим речником казано, да се супротставе неочекиваним, непризваним, стравичним мутацијама, од човека још увек неуправљене историје. Уместо што би људи пасивно примали мутације које доносе смрт у разним видовима, човек-револуционар, занео се врхунским заносом: да сам произведе мутације (овде нам се неминовно намеће асоцијација из подручја савремене генетике, у којој човек такође производи мутације). Бије се велика битка у човеку и за човека. Очевидно је да уколико у човеку и човечанству слаби она врста идентитета који је, с једне стране, на негативно конзервативан начин одржавао животним менама већ озбиљно натрули континуитет прошлости, с друге стране је на позитиван начин потврђивао смисао човековог постојања и трајања, све су смелија и опаснија проналажења и делања човека која се крећу ван граница столећима посведоченог континуитета Разапињан између духа потврђивања који би да одржи свој идентитет и идентитет света, негирајући смрт, и духа одрицања који, наизглед, прихватајући смрт тежи мутацији некадашњег идентитета, узносећи себе као јединог господара неба и земље, који је већ данас у стању да разори један свет и створи (?) један нови – човек је на прекретници и у избору. Све слободнијем и личнијем избору. Владета Јеротић Извор: Теологија.нет
  5. Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић казао је за наш портал да је синоћ саслушан у станици полиције у Котору, због како каже наводног кршења прописа Института за јавно здравље. Такође, демантовао је наводе режимских медија да хапшен, већ да је само ријеч о информативном разговору. „Истина је да смо синоћ ја и мој син позвани на саслушање у станицу полиције. Нису нам конкретно рекли шта и како, али отприлике јер смо служили молебан. Објаснио сам да смо служили редовну службу и да је било присутно, свега 15-16″, каже отац Момо. Међутим, наглашава да је читаву причу дигао на тај ниво новинар радио Скала, Славко Мандић. „Наиме, кад је радио интервју са предсједником Општине Котор Жељком Апрцовићем, он је поставио питање шта ће се учинити против Српске цркве која не поштује мјере и препоруке Института за јавно здравље. Апрцовић је уљудно одговорио. Треба отворити сајт Скала радија. Синоћ је изашао чланак „СПЦ у Црној Гори отворено крши забрану јавних окупљања“, који објашњава све. Тако да би све ово могло просто насловити – Скала радио против Српске цркве а посебно против Момчила Кривокапића, каже он. Такође, додаје да у поступцима овог новинара има елемената за кривично гоњење. „Ово је страшно шта Славко Мандић ради. И планирам да поднесем тужбу против њега, изричит је отац Момо. Славко Мандић (Фото: Скала радио) Уједно, објаснио је да се у Котору молебан Пресветој Богородици служи од 17. вијека. „У току ускршњег поста свако вече. Управо у знак захвалности Богородици што је сачувала не само Боку него и Црну Гору од куге. Како тај молебан и даље служимо, ја кажем пошто нас је пресвета Богородица заштитила од куге давно, сад се молимо да нас сачува од куге овог новог времена. Ја сам чак рекао начелнику, ако буде потребно прекинућемо са тим служењем, али само у глави Славка Мандића је служба и молебани инкриминисани. То је просто човјек који не зна ништа а злобан је до бола. Мрзитељ је свега што је српско, бивши члан Народне странке и од његовог србовања се некад није могло живјети“, закључио је отац Момо. Подсјетимо, јеромонах Сава Вукајловић демантовао је синоћ у разговору са новинаром портала ИН4С писања Стандарда да је ухапшен и приведен код тужиоца. „Није ријеч о хапшењу нити сам приведен код тужиоца“, рекао је синоћ отац Сава из полицијске станице. Портал Стандард објавио информацију да је јеромонах Сава ухапшен и спроведен код тужиоца у Бијелом Пољу због илегалног преласка границе како би избјегао самоизолацију. У истом тексту, стандардно, одмах је направљена конструкција и поменуто име владике Јоаникија. У НАСТАВКУ ЈЕ СТАРА ВЕСТ ОД СИНОЋ: Како су пренели бројни медији, полиција Црне Горе привела је претходне вечери протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намесника бококоторског и његовог сина протопрезвитера Немању Кривокапића, парох которског и професора Богословије Светог Петра Цетињског. Свештеници су приведени непосредног по завршетку вечерњег богослужења у Саборном храму у Котору, а због наводног кршења забране окупљања које је увела Влада Црне Горе, а поводом епидемије вируса корона. Ово је само још један од доказа непрестаног напада на Цркву Божју, свештенство, монаштво и верни народ Митрополије црногорско-приморске, која се већ више деценија налази на једном виду распећа. Подсећамо прота Момчило Кривокапић, један од најугледнијих свештеника Српске Православне Цркве, прославио је прошле године велики јубилеј - пола века свештеничке службе. У наставку доносимо протино гостовање на таласима васељенског Радија Светигора, а поводом пола века неуморног служења Богу и роду. У наведеној емисији имаћете прилику да чујете сведочанства овог неуморног служитеља олтара Божјег који је казивао о крсто-васкрсном путу којим је храбро и са вером и љубављу ходио, а ето и данас ходи: Приредило уредништво портала ПОУКЕ.ОРГ
  6. У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости. Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF) Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника? Врло је важно оно што сте нагласили у самом питању, да славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих. Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог. *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и животних напора? Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни. *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага? Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима. *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете? Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година. Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим. *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема? Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог. *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни тога да је литургијска прослава темељ сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо. *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве? Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго. Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала на будућем Сабору. Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни. *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ? Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020) Извор: Православље
  7. Зашто је Господ то заповедио и шта је имао на уму кад је тај спомен од нас затражио? Да не будемо незахвални. Јер, заиста, некакво уздарје којим они што примише доброчинство узвраћају својим доброчинитељима јесте и то кад се сећају њих и њихових дела кроз која су те добродетељи примили. За такав спомен људи су многе начине смислили: гробове, кипове, споменике, празнике, светковине, борбе; сви они један циљ имају, а то је да ваљани људи не буду предати бездану заборава. 2. Тако је и са Спаситељем. Он као да каже: Људи траже неке друге лекове против заборава да би се сећали оних који су им добро чинили, а ви ово чините за мој спомен. Па као што градови на споменицима записују своје јунаке и њихове победе које су им донеле спасење и благостање, тако и ми на тим часним Даровима записујемо смрт Господњу, којом је остварена целокупна победа над лукавим. У изображеним ликовима градови имају само телесно обличје својих добротвора, док ми кроз овај принос немамо само телесно обличје, него и само Тело свога Доброчинитеља. 3. То исто што је Бог у Староме Завету кроз законе одредио – да се кроз праслике остварује сада је заповедио да се збива у истини и у стварности. Јер су Пасха и клање јагњета представљали спомен на заклање оне овце и на крв која је у Египту спасла првенце јеврејске. 4. У томе је, дакле, смисао спомена. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Потребно је да разјаснимо и ово: зашто свештеник не принесе на жртву све хлебове који су предложени, него приноси као дар и посвећује Богу само онај хлеб који исече, те га полаже на Жртвеник и свештенослужи? 2. И то је својство Христовог приноса. Јер, остале дарове су њихови власници изабрали између истородних и донели их у храм и предали свештеницима у руке; а свештеници су их примили и принели на Жртвеник и жртвовали, или су, опет, са сваким од њих учинили оно што му приличи. 3. Тело Господње је, међутим, Он Сам, као Свештеник, изабрао између осталих истородних и посветио га и узвисио и принео Богу и, коначно, жртвовао. Јер, Сам Син Божији је за Себе прихватио Своје Тело, издвајајући га из целовитости наше грађе; а опет, Он Сам га је дао Богу на Дар, полажући га у крило Очево као да се никада од тога крила није ни одвајао, него је тамо то Тело и саздао и узео на себе, тако да је оно истога трена и саздано и предато Богу. Коначно, Он Сам га је довео до Распећа и жртвовао. 4. Из тог разлога хлеб који ће бити претворен у оно Тело, сам свештеник одваја од сродних хлебова и приноси га Богу, полажући га на свештени дискос, а затим га доноси на Жртвеник и жртвује. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Велика и дивна светиња древни Самоград код Бијелог Поља, чији је храм посвећен Светом Пантелејмону, прославио је молитвено и свечано своју славу. Свету архијерејску Литургију, на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, 9. августа 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Јоаникије. Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха епархија Црногорско-приморске и Будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ тог краја. Сабранима речима пастирске беседе обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови: -Господ је преко преобраћеног Савла ширио хришћанство у свим крајевима васељене. Сијао је сјеме спасоносне ријечи Божје, оснивао Цркве, постављао Епископе, а неколико вјекова касније ријечи Благовијести Божје дошле су и до овог освештаног мјеста. Нажалост, ово мјесто било је и заборављено, али, хвала Богу, обнавља се и поново се овдје пјева спасоносна пјесма Богу. Као што је додирнуо срца многих људи у свим временима, тако је Господ додирнуо и срце младића Пантелејмона који је живио у Никомидији, чија је мајка била хришћанка, али се прерано упокојила, па је он био васпитан као незнабожац. Он је, ипак, задржао чистоту срца, коју Господ тражи од нас. -Срце Светог Пантелејмона распалило се љубављу према живом Богу и постао је Његов служитељ. Изучио је медицинске науке и помагао људима више од свега љубављу, молитвом и благодаћу Пресветог Духа. Хришћанство је у то вријеме било забрањена и гоњена религија. Кад су тадашње власти сазнале да је он хришћанин окомиле су се својом мржњом на њега, па је био мучен имена ради Христовог, али Свети Пантелејмон је био свјестан тога да ни по коју цијену не смије да се одрекне своје вјере. Спремност Светог великомученика Пантелејмона да својим животом посвједочи вјеру уједно је порука свима нама да вјера није само узвишено размишљање или осјећање, већ кретање ка Богу, живи однос са Богом и другим људима, поручио је протосинђел Евстатије. Сабрање је поздравио Преосвештени Епископ г. Јоаникије говорећи о древном Самограду у коме су старе светиње, подигнуте у славу Божју, вековима служиле и певале у славу Божју. Слава манастира Самограда прослављена је ломљењем славског колача. Празник је уједно и имендан настојатеља манастира, монаха Пантелејмона. На првом Тргу од ћирилице одржан је песнички час на којем је беседио Веселин Матовић, стихове су говорили Милица Бакрач и Рајко Палибрк, а уз гусле Самограду је певао Мијат Недовић. Извор: Српска Православна Црква
  10. Администрација украјинског председника Пјотра Порошенка позива парохијане расколничке Цркве да се моле и раде на његовој победи на председничким изборима, изјавила је заменица председника Врховне Раде Оксана Сироид. Она каже да државне власти шаљу упуства врквама да у том смислу свештеници казују у својим проповедима. Према њеној изјави датој за телевизију, посебно се врши притисак на војску, јер су многа војна лица у првом кругу гласала за противкандидата Зеленског, „као и на све буџетске установе“. Архијереји и свештенство расколничке Цркве већ су се отворено залагали за Порошенка, што је чинила и Унијатска Црква. С друге стране, митрополит бориспољски и боварски Антоније, портпарол Украјинске Православне Цркве, није позвао вернике да гласају за било ког кандидата, него је само истакао: „На дан избора најпре отидите на недељну Литургију и молите се за просвећење од Господа, а тек онда на гласање. Али најважније од свега је да се не ослањате потпуно на политичаре.“ http://www.spc.rs/sr/poroshenko_trazhi_od_raskolnichke_crkve_da_se_moli_za_njegov_reizbor
  11. На данашњи дан 1919. године рођен је један од најзначајнијих српских интелектуалаца, светски познати класични филолог Мирослав Марковић. Поводом стогодишњице његовог рођења преносимо један раније објављени текст проф. Богољуба Шијаковића. (Ускоро ћемо објавити и превод текста Јарослава Пеликана о проф. Марковићу.) 1. Мирослав Марковић је рођен у Београду 18. марта 1919. Завршио је 1942. класичну филологију на Философском факултету Универзитета у Београду, гдје је био асистент од 1946. до 1954. Након боравка у Индији (1954-1955) на Универзитету Visva-Bharati у својству гостујућег истраживача, постаје професор на Универзитету Лос Андес у Мериди, Венецуела (1955-1969), одакле иде на Универзитет Илиноиса у Урбани (САД) за професора класичних наука (1969-1989), гдје је емеритовао, добио почасни докторат (15. маја 1994) и остао дјелатан до краја живота. Умро је у Урбани 14. јуна 2001. Мирослав Марковић је предавао на многим свјетским универзитетима (од Београда преко Индије, Венецуеле, Њемачке, Ирске до Америке и Канаде), добитник је великог броја научних признања и одликовања у разним државама (Венецуела, Грчка, Израел, САД), члан је многих престижних научних друштава, оснивач (Founding Editor) угледног часописа Illinois Classical Studies (излази од 1976), аутор неких 30 научних књига и монографија и преко 300 чланака[1] на српском, енглеском, њемачком, француском, италијанском и шпанском из области грчке, латинске и староиндијске књижевности и философије, грчке и латинске палеографије, историје религије и фолклористике, патристике и византологије, међу којима су незаобилазно критичко издање и коментар Хераклитових фрагмената (1967, 2001)[2] и дуго очекивано издање Диогена Лаерћанина (1999)[3], читав низ издања патристичких текстова код Берлинске академије (Иполит[4] 1986, Атинагора[5] 1990, Јустин[6] 1994. и 1997, Татијан[7] 1995, Теофил Антиохијски[8] 1995) и код Брила из Лајдена (Климент Александријски[9] 1995. и 2002, Атинагора[10] 2000, Ориген[11] 2001), као и сабрани радови из грчко-римске религије и гностицизма (1988)[12], грчког пјесништва (1991)[13] и патристичке текстуалне критике (1994)[14]. 2. Нека кратак приказ двију монографских публикација Мирослава Марковића послужи као илустрација његовог скрупулозног и минуциозног рада на пољу класичне филологије и историје идеја. У 200 година модерних издања Хераклитових фрагмената, од Шлајермахера (1807) до данас, посебно мјесто међу свега неколико подухвата незаобилазних за изучавање Ефежанинове загонетне мисли припада поменутој књизи професора Марковића, која се након првог издања из 1967, адаптираног италијанског издања из 1978. и популарног српског издања из 1983. појавила у репринту са додацима и исправкама: Miroslav Marcovich, Heraclitus, Greek text with a short commentary, second edition, Including fresh Addenda, Corrigenda and a Select Bibliography (1967-2000), Sankt Augustin: Academia 2001, XXVIII+681 стр. Прво издање је наишло на добар одзив заједнице истраживача[15]; друго издање долази у години ауторовог упокојења као његов не једини трајан споменик у науци о старини. За разлику од Дилса, који је одустао од успостављања смисаоног редослиједа Хераклитових сачуваних фрагмената, Мирослав Марковић их је сврстао у 25 група које су тематски организоване у три дијела: учење о логосу (фрг. 1-50), учење о ватри (фрг. 51-93), етика, политика и остало (фрг. 94-125). Овај поредак фрагмената захтијевао је нумерацију (дата је и конкорданција) која фрагментарне и афористичне мисли Ефежанинове лоцира унутар једне замишљене мисаоне цјелине. Сваки фрагмент је текстуално критички преиспитан, са многим добро образложеним емендацијама, дат је енглески превод Хераклитових исказа и кратак коментар који обилује паралелама из античких извора и упућивањима на најважнију критичку литературу. Након пописа литературе (стр. 605-620) и неколика индекса (стр. 621-663), друго издање доноси додатке и исправке уз фрагменте (стр. 667-669) и одабрану библиографију за период 1967-2000 (стр. 670-677). Њемачком издавачу Academia треба одати признање што је другим издањем учинио поново доступном књигу која остаје мјеродаван едиторски рад и трајно вриједан прилог изучавању загонетне мисли Хераклитове. За реномирану библиотеку патристичких текстова и студија, коју уређује Патристичка комисија берлинске Академије наука, Мирослав Марковић је између осталог припремио и критичко издање Апологијâ за хришћане Јустина Философа и Мученика: Iustini Martyris Apologiae pro Christianis, edited by Miroslav Marcovich [Patristische Texte und Studien 38], Berlin, New York: Walter de Gruyter 1994, XII+211 стр. Јустин је након философског образовања у духу платонизма примио хришћанство и потом дјеловао као хришћански философ највећма у Риму, гдје је мученички пострадао око 165. г. по Христу. Упркос високом поштовању у старој Цркви многи од његових апологетских, антијеретичких и теолошких списа су изгубљени. Сачувани списи (двије Апологије и Дијалог с Јеврејином Трифоном), који пате од језичке неспретности, представљају га као заступника свјесне синтезе грчке философије и хришћанства. Он је најпознатији представник ране апологетике II стољећа, значајан за историју теологије и догматике, као и ране литургике, а његово учење о Логосу повезује стоичку философију и теологију Климента Александријског. И поред значаја Јустиновог дјела није постојало критичко издање његових Апологија, које су сачуване у једном једином грчком рукопису (кодекс Parisinus Graecus 450, преписан 1364. г.) с разним оштећењима. Након компликованог истраживачког рада у библиотекама Париза, Оксфорда, Кембриџа и Ватикана Мирослав Марковић је рестаурисао изворни текст Јустинов и припремио ову изванредну публикацију која доноси опсежан увод (стр. 1-30), критичко издање Велике и Мале апологије са изобилним упућивањем на Јустинове изворе и паралеле и критичким апаратом (стр. 31-168), а на крају индексе библијских и других мјеста, свих имена и ријечи (стр. 169-211). – У уводу је најприје ријеч о трансмисији текста двију Апологија и о претходним издањима, затим се расправља питање да ли се ради о двије апологије или о једној, утврђује се вријеме настанка текста, а онда је дат веома користан аналитички преглед садржаја Апологија са могућним изворима Јустинових ставова, да би на крају био укратко размотрен Јустинов однос према Светом Писму. – Што се тиче саме поставке грчког текста, њу карактеришу многе емендације и испуњене лакуне, јасноћа критичког апарата, драгоцјене лексикографске напомене, богато испостављени библијски цитати и алузије, као и паралеле хришћанских и профаних аутора. Као и остала критичка издања ауторова, и ово је узорно дјело које служи на част овом нашем интернационално признатом великом ерудити. 3. Огромна научна ерудиција и продукција Мирослава Марковића управо контрастно чине очигледном опору истину да нико није пророк у своме селу: у отаџбини није хтјело да се зна за њега, а они који су били принуђени да за њега знају приговарали су како је његов приступ класичним текстовима класичнофилолошки (sic!), па дакле научни. Он заиста јесте био посвећеник у науку о старини; да је о томе имао пуну свијест говори и ова његова меморабилна анегдота: „Приликом једне вечерње шетње (чика-Брана Петронијевић, Гарашанин и ја) од ‗Руског Цара’ до Калемегдана и натраг запита ме Αὐτός: ‗Платон или Аристотел?’ – ‗Аристотел’, одговорих ја. – ‗Е, онда од Вас никада филозоф неће постати’, одврати чика-Брана.“ (писмо од 17. 1. 2001)[16] Мирослав Марковић је знао за дуг роду и језику, о чему свједоче не само његови преводи са грчког, латинског, санскртског, руског на српски и његови радови закључно с последњом књигом писаном управо на српском[17], него и његово чувствовање народног страдања у последњој деценији XX вијека: „Иначе, због ситуације у Страдији једва да налазим снаге за стварање. Inter arma silent Musae. Бог помогао Црну Гору, кад већ неће Страдију!“ (писмо од 8. 6. 1992). 4. Књига Студије о религији антике отета је од смрти. – Има скоро десет година како сам професору Мирославу Марковићу замолбено саопштио жељу да на српском језику приредимо један тематски избор из његових радова објављених на свјетским језицима у многим угледним иностраним стручним часописима. Спремно и радо је прихватио, одајући тако да је то и његова жеља, да испоручи „у скорој будућности једну књигу било о Пресократовцима било о теми Грчка филозофија и црквени оци [црквени, не црвени!]“. (писмо од 24. 3. 1992) Међутим: тих година Мирослав Марковић је херкуловски радио на критичким издањима десетак великих дјела познохеленске и ранохришћанске баштине. Исто тако се подвижнички хрвао с неизљечивом болешћу: „Иначе живим ‗на Божју вересију’. Лекари су констатовали да ме је задесила Amyloidosis cordis (једна веома ретка и неизлечива болест), и дају ми не више од годину дана живота. Sapienti sat. … Жао ми је што Вам не могу послати обећани рукопис: Ultra posse nemo tenetur.“ (писмо од 1. 10. 2000) Али снажна воља понекад надмаши опрезну мудрост и учини немогуће: „хитам да Вам понудим скромну збирку мојих Студија о религији и филозофији антике: 20 студија, 200 страна“. (писмо од 17. 1. 2001) Коначно: „Као што сам Вам обећао, шаљем Вам рукопис књиге Студије о религији антике. Смрт ме је изненадила и спречила да Вам испоручим camera-ready copy књиге: дијагноза Amyloidosis, прогноза још 1 месец живота. Једва сам успео да завршим књигу. Надам се да нећете имати тешкоћа око издавања књиге, која мора бити процесована у Никшићу. … Ваш одани у Христу дијак-Мирослав.“ (писмо од 1. 5. 2001) Ова књига је завјетни дар; отета од смрти, она је удио покојног професора Мирослава Марковића у живом српском наслеђу из класичних наука. Објављивањем Студија о религији антике Српско друштво за хеленску философију и културу одужује се скромно и с пијететом свом почасном члану, свјетски славном класичару, који је дрхтавом руком своју последњу књигу журно исписивао баш на српском („приврженост родној груди“) управо док је другом руком заустављао смрт. Заупокојена литургија за почившег Мирослава одржана је 24. јуна 2001. у грчкој православној цркви Три Јерарха (Champaing, IL), чији је био парохијан. Господе, помени и помилуј слугу Свога – дијака Мирослава. Извор: Теологија.нет
  12. Дана 15. октобра 2018. године обретене су Свете мошти свештеномученика Милоша (Милана) Билбије, чијом руком је крштен Гаврило Принцип. О обретењу моштију, животу и страдању оца Милоша Билбије разговарали смо са ђаконом Немањом Рељићем, ђаконом Преосвећеног Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија. Свештеник Милош Билбија син је познатог Војводе проте Илије Билбије из босанскохерцеговачког Устанка а дјед протојереја-ставрофора Војислава Билбије пароха ротердамског Архијерејског намјесника за Холандију, који је за наш Радио говорио о свој ђеду свештеномученику Милану Билбији. Звучни запис разговора Свештеномученик Милош Билбија пострадао је мученички, тучен до смрти од стране аустроугарских војника. Говорећи о свештеномученику Милошу Билбији, на слави многострадалне Епархије Бихаћко-петреовачке 2014. године наш Митрополит Амфилохије је, између осталог, казао да је свештеномученик Милош био “врли син Крајине“. Извор: Радио Светигора
  13. У уводном дијелу емисије отац Сергије тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на Девету недјељу по Духовима- недјељу отаца Шестог Васељенског сабора, у којој нам Господ прича ону причу о ходу апостола по води. Како Хришћанин може бити од користи у парохијској заједници објаснио нам је отац Сергије, који је такође појаснио и кога можемо да позивамо за кума а коме ми можемо да кумујемо и које препреке ту могу да постоје. “Бројаница није амајлија“- каже отац Сергије у одговору на питање о бројаници- ,,Она се користи за молитву, подстичући и подсјећајући нас да је наша дужност, наша срећа и највеће богатство да се молимо, јер кад је Господ са нама ко ће против нас“. Отац Сергије нам је објаснио и појам “кожних хаљина“ у које су били обучени Адам и Ева. У овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање, чућете одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере. Извор: Радио Светигора
  14. У овом издању емисије “Питајте свештеника“ имали смо благослов да на наша питања одговара Протосинђел Сергије (Рекић) економ манастира Острог. Отац Сергије нам је најприје пренио благослов Светог Василија Острошког и наше велике Светиње- манастира Острог и говорио о томе како протичу ови љетњи мјесеци поред моштију Острошког Чудотворца, када највише вјерника долази у ову Светињу. Звучни запис емисије У уводном дијелу емисије отац Сергије тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на Девету недјељу по Духовима- недјељу отаца Шестог Васељенског сабора, у којој нам Господ прича ону причу о ходу апостола по води. Како Хришћанин може бити од користи у парохијској заједници објаснио нам је отац Сергије, који је такође појаснио и кога можемо да позивамо за кума а коме ми можемо да кумујемо и које препреке ту могу да постоје. “Бројаница није амајлија“- каже отац Сергије у одговору на питање о бројаници- ,,Она се користи за молитву, подстичући и подсјећајући нас да је наша дужност, наша срећа и највеће богатство да се молимо, јер кад је Господ са нама ко ће против нас“. Отац Сергије нам је објаснио и појам “кожних хаљина“ у које су били обучени Адам и Ева. У овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање, чућете одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере. Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)
  16. Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара) View full Странице
  17. Фото: РТС Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светога Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осећање за тајну човека, тако и без Светога Саве не бисмо осећали историју и у њој тајну Срба. Били смо сведоци многих (неуспелих) покушаја да се научно (па и философски) реши питање шта је то човек и шта је нација, па и покушаја да се научно (без душе и вере) одгонетне по чему је неко Србин и шта је то српски народ; но, шта је да је, то је народ Светога Саве, те може и да се одржи само као НАРОД СВЕТОГА САВЕ. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја. Протекле 1989. године славили смо шест стотина година од Косовске битке. Али значај те битке није у њој самој, него у завету! Косово је било искушење: да ли ће наши преци, на челу са Светим Кнезом (а онда са његовим ликом-иконом) остати верни завету и кад изгубе земаљско царство? и онда кад, као старозаветни Јов, изгубе сву земаљску, световну моћ? Наши преци су одолели Лукавом („демонском Месији“, како га назива владика будимски Данило), одолели Великом Кушачу (Матеј 4, 1–11) и остали верни завету: света река Светог Саве није пресушила, историја није прекинута. Зато смо ми могли читаве прошле године да славимо – не саму битку, него – њихову верност завету. То славље нас је пробудило и уздигло. Ми смо сад опет нови, препорођени. Но, завет којем су Свети Кнез и Косовски јунаци остали верни, а који ми славимо и који нас препорађа и чува – завет је СВЕТОСАВСКИ. Ако су Срби народ заветни, онда значи да су се Срби – и у свом Косовском завету, кад су били без одбране, земаљске силе и државе! – потврђивали од Косова и Светога Кнеза до данас само као НАРОД СВЕТОГА САВЕ. Јер Косовски завет не би био могућ да није током стотину и седамдесет година (од 1219. до 1389) био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светога Саве и Немањића. Но искушења не престају. Недавно смо у новинама видели оглас књиге „Срби, народ најстарији“, која нам се нуди као „плод дугогодишњег научног истраживања“ и као „теза одбрањена на Сорбони“! Можда то годи сујети (некаквој опасној националној сујети!), али нас та сујета одвраћа колико од истине (јер најстарији народ су наша браћа Јевреји!), толико и од Светога Саве, духовног оца Срба, па тако и од могућности да постанемо и останемо свесни себе! Јер заводећи нас и „ласкајући“ нам представом о Србима као „народу најстаријем“ – старијем и од појаве Христа! – они траже наш идентитет у паганству! у варварству! Тако је у 15. столећу чувени хуманистички, грчко-ренесансни философ Георгије Гемист Плитон препоручивао својим сународницима Грцима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну варварску снагу потребну за отпор Турцима, као што су стари Грци побеђивали Персијанце (Иранце). А да би своје сународнике и наговорио на повратак паганству (снази варварства као „младости народа“), Плитон је – са далеко више разлога него у наших српских етнолога (универзитетских пагана хуманиста!) – настојао да докаже како су Грци „народ најстарији“, тј. да су они народ по вери која је у њима тобоже једина изворна и жива, а старија од Христове! На то је цариградски патријарх одговорио Плитону: „Ми нисмо Грци! ми смо православни Ромеји!“. Грци су, наиме, крштавањем постали сасвим други народ; преображајем су стекли другачији идентитет! „Гле, све је ново!“, каже зато апостол. Ни ми више нисмо онај (заиста пагански, варварски) народ који су били наши телесни преци (али само телесни!) пре Светога Саве, нашег духовног оца! На Бадњи дан по подне је београдска телевизија преносила дивну бадњачку свечаност са трга испред Народног позоришта; али је при томе позвала етнолога (професора универзитета, универзитетског хуманисту, тј. неопаганина) да коментарише ту свечаност; он је покушао да нас увери у изворност и животворну историјску вредност „српског паганства“ и у пагански карактер Бадњака, очуван „упркос Цркви“ или захваљујући „мудрости Цркве“ да се не противи паганству! После тих коментара наступила је група девојака звана „Паганке“. Тај коров неопаганизма гаје, после Велике Сеобе (1690), наши хуманисти као „младост и снагу“ нашег националног „универзитетског неопаганизма“. У свом спису „О врховном богу у старој српској митологији“ Веселин Чајкановић је настојао да лик Светога Саве прикаже као маску јединог живог и и присутног „српског божанства“: паганског гневног божанства, „Вучјег пастира“, божанство „Доњег света“ (попут Мефиста Фаустовог, како га је тумачила романтичарска школа немачке етнологије, све до Хитлера). Тако је испало да Срби нису заветни народ Светога Саве, народ вођен иконом Небеске Србије, него вучје стадо које, у интересу цивилизације, треба тек да буде крштено или истребљено! Тако је у Србима несвесно изазивано осећање кривице потребно њиховим (нашим) непријатељима! Додуше, сви смо ми пагани у оној мери у којој смо острашћени, грехом оптерећени. Смисао хришћанства и завета је зато у томе да у сваком човеку пробуди и одржи свест о сопственом греху, да бисмо се чистили и, одазивајући се позиву завета, уздизали у Небеско царство Цркве, Небеске Србије, Светог Кнеза и Светога Саве. У томе уздизању се ослобађамо идола и фетиша који годе нашој острашћености, који требају нашем Греху, а којима смо робовали, до јуче бесловесно! Комунистичка идеологија је приказивала паганство као безазлену идеологију „бескласног друштва“, а пљачку и безакоње као правду револуције! Но српски народ се најзад усправио. И читава источна Европа се усправља у свом достојанству, спремна да одбаци паганство. Бог нас је погледао. Уздизање је тек почело. Оно је пред нама као задатак и позив да се тек освестимо. Икона и завет Светога Саве – историјски потврђен заветом Косовским! – јесу тај позив. Он нас не позива у „предисторијске прашуме“ паганства, него у висине у којима и Европа треба тек да се потврди. И наше Сеобе су показале да ми вером нисмо везани за тло и земаљско царство (хтонском вером, као пагани), него заветом за Небеско царство које је у човеку! Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству (или утопији хуманиста), тај не разуме ни Косовски завет, ни Светог Кнеза, ни Светога Саву. А без њих ми нити имамо историју нити можемо знати ко смо! Извор: Православље, бр. 548 (15. јануар 1990), стр. 2. Текст прекуцао: Дарко Стефановић
  18. Текст професора Жарка Видовића, објављен у "Православљу - новинама Српске патријаршије", почетком 1990. године, задржао је своју актуелност и у наше доба, у коме се још више него тада шири прича о "Србима као народу најстаријем" и паганском. Захваљујемо господину Дарку Стефановићу, на помоћи у припреми текста за читаоце Поука. Фото: РТС Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светога Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осећање за тајну човека, тако и без Светога Саве не бисмо осећали историју и у њој тајну Срба. Били смо сведоци многих (неуспелих) покушаја да се научно (па и философски) реши питање шта је то човек и шта је нација, па и покушаја да се научно (без душе и вере) одгонетне по чему је неко Србин и шта је то српски народ; но, шта је да је, то је народ Светога Саве, те може и да се одржи само као НАРОД СВЕТОГА САВЕ. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја. Протекле 1989. године славили смо шест стотина година од Косовске битке. Али значај те битке није у њој самој, него у завету! Косово је било искушење: да ли ће наши преци, на челу са Светим Кнезом (а онда са његовим ликом-иконом) остати верни завету и кад изгубе земаљско царство? и онда кад, као старозаветни Јов, изгубе сву земаљску, световну моћ? Наши преци су одолели Лукавом („демонском Месији“, како га назива владика будимски Данило), одолели Великом Кушачу (Матеј 4, 1–11) и остали верни завету: света река Светог Саве није пресушила, историја није прекинута. Зато смо ми могли читаве прошле године да славимо – не саму битку, него – њихову верност завету. То славље нас је пробудило и уздигло. Ми смо сад опет нови, препорођени. Но, завет којем су Свети Кнез и Косовски јунаци остали верни, а који ми славимо и који нас препорађа и чува – завет је СВЕТОСАВСКИ. Ако су Срби народ заветни, онда значи да су се Срби – и у свом Косовском завету, кад су били без одбране, земаљске силе и државе! – потврђивали од Косова и Светога Кнеза до данас само као НАРОД СВЕТОГА САВЕ. Јер Косовски завет не би био могућ да није током стотину и седамдесет година (од 1219. до 1389) био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светога Саве и Немањића. Но искушења не престају. Недавно смо у новинама видели оглас књиге „Срби, народ најстарији“, која нам се нуди као „плод дугогодишњег научног истраживања“ и као „теза одбрањена на Сорбони“! Можда то годи сујети (некаквој опасној националној сујети!), али нас та сујета одвраћа колико од истине (јер најстарији народ су наша браћа Јевреји!), толико и од Светога Саве, духовног оца Срба, па тако и од могућности да постанемо и останемо свесни себе! Јер заводећи нас и „ласкајући“ нам представом о Србима као „народу најстаријем“ – старијем и од појаве Христа! – они траже наш идентитет у паганству! у варварству! Тако је у 15. столећу чувени хуманистички, грчко-ренесансни философ Георгије Гемист Плитон препоручивао својим сународницима Грцима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну варварску снагу потребну за отпор Турцима, као што су стари Грци побеђивали Персијанце (Иранце). А да би своје сународнике и наговорио на повратак паганству (снази варварства као „младости народа“), Плитон је – са далеко више разлога него у наших српских етнолога (универзитетских пагана хуманиста!) – настојао да докаже како су Грци „народ најстарији“, тј. да су они народ по вери која је у њима тобоже једина изворна и жива, а старија од Христове! На то је цариградски патријарх одговорио Плитону: „Ми нисмо Грци! ми смо православни Ромеји!“. Грци су, наиме, крштавањем постали сасвим други народ; преображајем су стекли другачији идентитет! „Гле, све је ново!“, каже зато апостол. Ни ми више нисмо онај (заиста пагански, варварски) народ који су били наши телесни преци (али само телесни!) пре Светога Саве, нашег духовног оца! На Бадњи дан по подне је београдска телевизија преносила дивну бадњачку свечаност са трга испред Народног позоришта; али је при томе позвала етнолога (професора универзитета, универзитетског хуманисту, тј. неопаганина) да коментарише ту свечаност; он је покушао да нас увери у изворност и животворну историјску вредност „српског паганства“ и у пагански карактер Бадњака, очуван „упркос Цркви“ или захваљујући „мудрости Цркве“ да се не противи паганству! После тих коментара наступила је група девојака звана „Паганке“. Тај коров неопаганизма гаје, после Велике Сеобе (1690), наши хуманисти као „младост и снагу“ нашег националног „универзитетског неопаганизма“. У свом спису „О врховном богу у старој српској митологији“ Веселин Чајкановић је настојао да лик Светога Саве прикаже као маску јединог живог и и присутног „српског божанства“: паганског гневног божанства, „Вучјег пастира“, божанство „Доњег света“ (попут Мефиста Фаустовог, како га је тумачила романтичарска школа немачке етнологије, све до Хитлера). Тако је испало да Срби нису заветни народ Светога Саве, народ вођен иконом Небеске Србије, него вучје стадо које, у интересу цивилизације, треба тек да буде крштено или истребљено! Тако је у Србима несвесно изазивано осећање кривице потребно њиховим (нашим) непријатељима! Додуше, сви смо ми пагани у оној мери у којој смо острашћени, грехом оптерећени. Смисао хришћанства и завета је зато у томе да у сваком човеку пробуди и одржи свест о сопственом греху, да бисмо се чистили и, одазивајући се позиву завета, уздизали у Небеско царство Цркве, Небеске Србије, Светог Кнеза и Светога Саве. У томе уздизању се ослобађамо идола и фетиша који годе нашој острашћености, који требају нашем Греху, а којима смо робовали, до јуче бесловесно! Комунистичка идеологија је приказивала паганство као безазлену идеологију „бескласног друштва“, а пљачку и безакоње као правду револуције! Но српски народ се најзад усправио. И читава источна Европа се усправља у свом достојанству, спремна да одбаци паганство. Бог нас је погледао. Уздизање је тек почело. Оно је пред нама као задатак и позив да се тек освестимо. Икона и завет Светога Саве – историјски потврђен заветом Косовским! – јесу тај позив. Он нас не позива у „предисторијске прашуме“ паганства, него у висине у којима и Европа треба тек да се потврди. И наше Сеобе су показале да ми вером нисмо везани за тло и земаљско царство (хтонском вером, као пагани), него заветом за Небеско царство које је у човеку! Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству (или утопији хуманиста), тај не разуме ни Косовски завет, ни Светог Кнеза, ни Светога Саву. А без њих ми нити имамо историју нити можемо знати ко смо! Извор: Православље, бр. 548 (15. јануар 1990), стр. 2. Текст прекуцао: Дарко Стефановић View full Странице
  19. Свечаности су присуствовали бројни професори универзитета, изасланик архиепископа атинског и све Јеладе господина Јеронима, митрополити Грчке цркве, епископи брегалнички Марко и стобијски Давид. Хор свештеника Пирејске митрополије увеличао је свечаност. Извор:ПОА Пун текст бесједе архиепископа Јована:"Ка новом Светом и Великом Сабору", можете да прочитате овдје: kon_nov_sobor-sr.pdf
  20. На предлог Факултета за социјалну теологију Национални - Каподистријски универзитет у Атини додијелио је Блажењејшем архиепископу охридском господину Јовану звање почасног доктора. Том приликом, по добрим академским обичајима, архиепископ Јован је произнео приступну бесједу (реферат) "Ка новом Светом и Великом Сабору". Свечаности су присуствовали бројни професори универзитета, изасланик архиепископа атинског и све Јеладе господина Јеронима, митрополити Грчке цркве, епископи брегалнички Марко и стобијски Давид. Хор свештеника Пирејске митрополије увеличао је свечаност. Извор:ПОА Пун текст бесједе архиепископа Јована:"Ка новом Светом и Великом Сабору", можете да прочитате овдје: kon_nov_sobor-sr.pdf View full Странице
  21. Лабораторијска хемијска анализа грунда показала је да је слика настала крајем XVIII или на самом почетку XIX века. -- Скидајући пажљиво слојеве слике, остављао сам трагове различитих времена, зато што су сами по себи интересантни. Такође, платно је остало неравно. Када посматрате ово дело, ви видите да оно има своју историју. Види се да је портрет био поштован и чуван. У слоју боје било је много чађи и места ухваћених пламеном, што значи да је испред слике паљена свећа или уљано кандило. Пре доласка у музеј плато је више пута чишћено од патине, освежавано новим бојама, па чак и мењано -- рекао је рестауратор Николај Малиновски. Испоставило се да је неко накнадно продужио изрез беле кошуље, изменио рамена и додао женственију фризуру, зато што се на најстаријем слоју види контура краће косе. Приликом чишћења слике показале су се проседе власи. Интересантно је да је лице осликано конкретно, а позадина, груди са крстом и кошуља условније. -- Портрет је насликан спонтано, брзо и сигурно, у једном даху. Сликар је основне контуре вероватно скицирао док је Ксенија седела. У сваком случају, портрет је крајње индивидуалан. Очи сликара су засигурно виделе насликану особу -- сматра Малиновски. Иако је, како истраживачи претпостављају, био аматер, аутор портрета је успео да дочара и мудру сигурост у погледу, и дувоу усредсређеност, па чак и унутарњу светлост којом зрачи средовечна жена, погледа упућеног испред себе. Портрет је, свакако, лице, а не симболички лик. У томе и јесте разлог сензационалности. Блажена Ксенија је канонизована релативно недавно, 1988. године (у Руској заграничој Цркви десет година раније). Тек тада посвећена јој је иконографска пажња. А с обзиром на то да је аутор портрета највероватије видео блажену Ксенију, ово је, у извесном смислу, карика која повезује сакралу фигуру и реалну особу из XVIII века. Блажена Ксенија Петроградска била је супруга дворског појца царице Јелисавете Петровне. Са 26 година остаје удовица и узима на себе подвиг јуродства: имање дели сиромашнима, почиње да се представља мужевљевим именом, носи његову одећу, лута Петроградом. Умире са 71 годином. Тача датум рођења и смрти се не зна. Лик јуродиве Ксеније саткан је од прича које су се сачувале у народу. Црква је прославља 6. фебруара. Извор оргинала: http://izvestia.ru/news/662558 За Поуке.орг превели Иван и Јелена Недић
  22. У Ермитажу је пронађен портрет блажене Ксеније у техници уље на платну. Истраживачи претпостављају да је то једина слика свете заштитнице Санкт-Петербурга начињена за њеног живота. Дело је рестаурирано и изложено у јавном делу Центра музеја Ермитаж за рестаурацију и чување "Старо село". -- Када неки музеј има огромну збирку, природна је ствар да неки предмети не улазе одмах у научни оптицај. Приликом систематизације фондова запазили смо један портрет на који раније нико није обраћао посебну пажњу. -- рекао је чувар у Одељењу историје руске културе, Дмитриј Гусев. Омање платно је доспело у Ермитаж из Руског музеја, у који ју је 1930. са Смоленског гробља донео сакупљач Фјодор Морозов, у чије је радне обавезе као запосленог у Руском музеју улазило проучавање гробаља у циљу проналажења уметичких дела. Морозов је слику у документима описао као "портрет Ксеније Блажене". Лабораторијска хемијска анализа грунда показала је да је слика настала крајем XVIII или на самом почетку XIX века. -- Скидајући пажљиво слојеве слике, остављао сам трагове различитих времена, зато што су сами по себи интересантни. Такође, платно је остало неравно. Када посматрате ово дело, ви видите да оно има своју историју. Види се да је портрет био поштован и чуван. У слоју боје било је много чађи и места ухваћених пламеном, што значи да је испред слике паљена свећа или уљано кандило. Пре доласка у музеј плато је више пута чишћено од патине, освежавано новим бојама, па чак и мењано -- рекао је рестауратор Николај Малиновски. Испоставило се да је неко накнадно продужио изрез беле кошуље, изменио рамена и додао женственију фризуру, зато што се на најстаријем слоју види контура краће косе. Приликом чишћења слике показале су се проседе власи. Интересантно је да је лице осликано конкретно, а позадина, груди са крстом и кошуља условније. -- Портрет је насликан спонтано, брзо и сигурно, у једном даху. Сликар је основне контуре вероватно скицирао док је Ксенија седела. У сваком случају, портрет је крајње индивидуалан. Очи сликара су засигурно виделе насликану особу -- сматра Малиновски. Иако је, како истраживачи претпостављају, био аматер, аутор портрета је успео да дочара и мудру сигурост у погледу, и дувоу усредсређеност, па чак и унутарњу светлост којом зрачи средовечна жена, погледа упућеног испред себе. Портрет је, свакако, лице, а не симболички лик. У томе и јесте разлог сензационалности. Блажена Ксенија је канонизована релативно недавно, 1988. године (у Руској заграничој Цркви десет година раније). Тек тада посвећена јој је иконографска пажња. А с обзиром на то да је аутор портрета највероватије видео блажену Ксенију, ово је, у извесном смислу, карика која повезује сакралу фигуру и реалну особу из XVIII века. Блажена Ксенија Петроградска била је супруга дворског појца царице Јелисавете Петровне. Са 26 година остаје удовица и узима на себе подвиг јуродства: имање дели сиромашнима, почиње да се представља мужевљевим именом, носи његову одећу, лута Петроградом. Умире са 71 годином. Тача датум рођења и смрти се не зна. Лик јуродиве Ксеније саткан је од прича које су се сачувале у народу. Црква је прославља 6. фебруара. Извор оргинала: http://izvestia.ru/news/662558 За Поуке.орг превели Иван и Јелена Недић View full Странице
×
×
  • Креирај ново...