Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'људи!'.
Found 13 results
-
Епископ Исихије: Учимо на примерима Преподобног Киријака и свих светих Божјих људи!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Храм Преподобног Киријака Отшелника у селу Јошева и ове године свечано је обележио празник свог небеског заштитника. Литургијско сабрање предводио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника посавског протонамесника Слободана Илића и више епархијских свештенослужитеља. Дар монашког служења није свима дат, већ само онима који су изабрани. Посебан позив међу њима јесте служење отшелника, монаха који су Богу посвећени у осами. Они се моле пламеном молитвом за читав свет и захваљујући њиховој молитви опстаје свет, иако лежи у греху и немоћи, поучио је Владика Исихије о подвигу отшелништва коме је био предат Преподобни Киријак са Коринта, кога скоро петнаест векова прославља цео хришћански свет. Рођен у побожној породици (отац Јован, свештеник), као млад је био потпуно посвећен Христу. Чувши на Литургији речи Господа Христа:“Ко хоће за мном да иде…“, био је дубоко дотакнут и то га је одвело у Свету земљу, у јерусалимску пустињу. Читав свој живот провешће у манастирима великих учитеља подвижничког живота Светих Јевтимија и Харитона, а потом сам по благослову духовника, указао је Владика Исихије на неке појединости из живота великог Божјег угодника. То је за нас незамислив живот. Ту нема ни трунке угодности ни комфора. Он је све претворио у молитву и слављење Бога. Преподобни оци се повлаче из света, али не зато што им свет смета и што га не воле, већ из силне љубави која их гони да се моле за читав свет, као и борба против страсти у свом телу. Ми својим огрубелим погледом не бисмо могли да увидимо грех у њима, али они имају танану душу и сваку трунку нечистоте виде и дубоким покајањем и смиреноумљем не допуштају да се развија. И ми треба да се учимо на примерима светих људи, посебно људи који припадају црквама посвећеним неком од таквих монаха – казао је ваљевски архијереј у литургијској проповеди парохијанима Храма Преподобног Киријака у Јошеви. Понекад би требало да се повучемо из овог света – да угасимо телевизоре и компјутере. Да извадимо Свето писмо и читамо, размишљамо и молимо се Богу за себе и своје ближње, закључио је Епископ Исихије. На крају Литургије, он је заблагодарио надлежном пароху свештенику Слађану Филиповићу и свим учесницима сабрања, узмоливши Господа да сви на земљи будемо Његови ученици и прославимо Га попут Преподобног Киријака и свих светих. Овогодишњи домаћин славе био је Мирослав Рајковић, адвокат из Уба. Извор: Епархија ваљевска -
Прота Гојко Перовић за “Глас Српске”: Свако искушење је прилика да постанемо бољи људи!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Порука Васкрса је она спасоносна визија живота која нам и иначе треба и чини нас људима, а поготово у тренуцима оваквих земаљских невоља. У тим невољама, ако видимо само оно земаљско, осуђени смо на панику и страх, а за њих ће нам сваки љекар и епидемиолог рећи да нијесу добри савезници. Овим ријечима ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу за “Глас Српске” говори о највећем хришћанском празнику Васкрсу у вријеме епидемиолошке ситуације изазване вирусом корона. – Васкршња истина вјечног живота није нека измишљена утјеха, није нека “лијепа прича” која треба да нам замаже очи нечим нереалним, него управо подсјећање на основно својство нашег бића, а оно је да смо створени за живот, а не за смрт. Живот као дар од Бога. Живот наш и живот ближњих. То су светиње којима служимо, а служећи њима ми се на најбољи могући начин изграђујемо као људи – истакао је отац Гојко Перовић. ГЛАС: Свједоци смо да су људи у паници, јер “противник” је невидљив, опкољени смо неизвјесношћу и страхом. Колико је дух Васкрса, само његово празновање и обиљежавање значајно за сав православни народ? ПЕРОВИЋ: Вирус је, као што неко ових дана подсјети, исто тако Божија творевина, саставни дио природе. Ова епидемија је тек само једна од манифестација оног земаљског, пролазног, оног које данас јесте, а сјутра га већ нема. То земаљско, по мудрим Његошевим ријечима “данас жеже што јуче нивљаше”. Он додаје да многе стихије на овој земљи ратују једна против друге, али на крају закључује да, у коначном, човјек и сам види да “за њега није земља”. Дакле, живот је у кретању и у оном што ће доћи. И зато оно “горе главу” и “гледај напријед” нијесу тек неке сугестивне фразе, него основни принципи нашег ваљаног, исправног постојања. ГЛАС: Да ли ће се људи можда више окренути породици или неким вриједностима које су давно изгубљене? ПЕРОВИЋ: Мислим да је свако искушење прилика, од Бога дата, да поправимо, да дорадимо, да доведемо до краја теме наших живота. И пошто “свако вријеме носи своје бреме”, ево новог времена у коме нам се нуди прилика да будемо бољи. Па ето, ни васкрсења наших породичних вриједности, ни наших хришћанских међусобних односа – можда не би било без ове тзв. редукције живота, коју је Бог попустио на нас. ГЛАС: Колико је битна улога Цркве у ситуацијама као што је ова епидемија? ПЕРОВИЋ: Ми као хришћани имамо обавезу да се у околностима опште грађанске невоље, каква је ова пандемија, држимо државних и здравствених прописа. Ми не можемо забрањивати људима да дођу у храм, али можемо упутити пастирски савјет како би било најбоље да се понашају. Државне службе су одговорне да се старају о реду и поретку, а ми свештеници не престајемо са молитвом. Како, када и гдје ћемо је вршити, то ће нас Бог научити. ГЛАС: Многи су критиковали чин причешћа и окупљања вјерника у храмовима у тренутку актуелне епидемије. ПЕРОВИЋ: Неразумијевање Светог причешћа и начина на које се оно обавља старо је колико и сама Црква. Могу да подсјетим да су они римски цареви који су прогонили и убијали хришћане, као један од приговора на адресу Цркве имали управо начин причешћивања. Они су тада, због помињања Тијела и Крви Христове – хришћане оптуживали за канибализам! И мање-више, гомила неразумних приговора створила се до данас, а на рачун Цркве, и то баш у погледу ове највеће, суштинске тајне. Али да не дужим, све се своди на основно неразумијевање. ГЛАС: Какав је Ваш став о том питању? ПЕРОВИЋ: Наравно, ова и оваква вјера је интерна ствар Цркве, нешто што лијепо стаје под израз “Тајна вечера”. Тајна у смислу да није никада до краја објашњива спољашњем свијету. И то ће тако бити увијек. Тема Светог причешћа треба да остане наша црквена ствар коју не износимо на дискусију по трговима и пијацама. Обављаћемо је, ако икако буде могуће, поштујући горепоменута правила. ГЛАС: Митрополија црногорско-приморска је одмах по увођењу мјера најавила да ће привремено прекинути организацију литија. Да ли ће оне бити настављене када се оконча актуелно стање? ПЕРОВИЋ: Чим се вратимо редовном животу, у њему ће једна од тема, свакако, бити законско уређење односа Цркве и државе. А то значи да Црква неће одустати од својих захтјева да овај, тек изгласани, закон буде замијењен бољим. ГЛАС: Користе ли власти у Црној Гори ову ситуацију да питање тзв. Закона о слободи вјероисповијести “гурну под тепих”. ПЕРОВИЋ: То запажање није без основа. Не може се знати да ли власти нешто сада “гурају под тепих” или можда “испод жита” спроводе, пошто је добар дио друштвених активности сведен на минимум. Наше правне службе будно мотре на рад катастара и не би требало да нам ту нешто промакне. Међутим, оно што јесте извјесно, то је невиђена и непримјерена кампања против Цркве, управо у вријеме ове епидемије. Црква се настоји приказати као неко ко “не поштује мјере”, ко “ради против државе”, коме “није стало до општег добра” и слично. Ништа од тога није истина! ГЛАС: Ко креира такве приче? ПЕРОВИЋ: Таква медијска пропаганда осмишљена је у оним кухињама којима је тешко пала црквена експанзија и духовно буђење народа. То се види по томе што се буквално не бирају средства. Дојучерашњим сепаратистима и антисрпски настројеним публицистима сада не смета било шта што долази из Србије, само ако је написано против Цркве. Онима који су декларативно тражили “аутокефалну цркву” и некакву “црногорску духовност” сада је предмет бласфемичног подсмијавања начин како се врши причешће, иако се оно тако вршило и у вријеме трајања Цркве у црногорској монархији током 19. и 20. вијека, а да не говоримо о претходним временима… ГЛАС: Митрополија је понудила и своје просторије за потенцијални смјештај обољелих од вируса. Да ли вам се власт обратила у вези с тим питањем? ПЕРОВИЋ: Јесмо понудили, и наша понуда је разматрана, али за сада, Богу хвала, нема потребе за тим просторијама. Постојећи болнички капацитети су довољни и ми се молимо Богу да тако и остане. Поред тога, Црква се ангажовала да буде од помоћи народу и држави у овој невољи. Помоћи ћемо и материјално у погледу куповине потребне љекарске технике, као и у погледу бриге о најугроженијима. Наше народне кухиње раде у већим црногорским градовима, али оно што је најважније, наше се молитве и црквене службе не гасе. Наша највећа нада и наш највећи ослонац у овој невољи је Господ Бог. ГЛАС: Да ли су власти Црне Горе почеле са примјеном тзв. Закона о слободи вјероисповијести независно од преговора Митрополије и Владе? ПЕРОВИЋ: Надам се да то није случај, нарочито у доба епидемије. Ми имамо начине да то надзиремо. Што се оно каже, држава је на потезу, јер су преговори замрзнути управо у моменту када је правни тим Цркве доставио минимум наших захтјева у погледу измјене закона. Остало је да се Владини људи изјасне о том нашем “доњем прагу” испод кога свака даља прича није смислена. ГЛАС: Како коментаришете одбијање респиратора од Србије, да ли је то показатељ односа ове власти према свему што је српско? ПЕРОВИЋ: Био је то баш јадан и биједан моменат са које год стране да га погледамо. И са оне која је “испоштовала процедуру” на такав начин да је заустављен пут респиратора из Београда у Црну Гору, али и са оне која се брже-боље “захвалила” Влади у Београду на даљој помоћи. Знам да нећу рећи ништа ново, али, збиља, ово није моменат за такву врсту политичког надгорњавања. ГЛАС: Ваше бесједе и поруке одјекивале су у цјелокупном православном свијету. Која је Ваша порука вјерницима и нашим читаоцима о Васкрсу 2020? ПЕРОВИЋ: Понављам поруку са почетка, живот као дар Божији. Не као нека наша самостална вриједност, појединачна и засебна, него увијек у релацији са другима, а највише у релацији са Богом. Зато нам треба молитва и требају нам црквене службе, то не смије да престане у овим околностима, него напротив, да се повећава и умножава. Свим православним хришћанима честитам највећи хришћански празник Васкрс традиционалним поздравом “Христос васкрсе”! Привођење митрополита ГЛАС: Прошле седмице црногорска полиција привела је митрополита Амфилохија због одржавања свете литургије у манастиру на Златици. ПЕРОВИЋ: Привођење митрополита Амфилохија је за сваку осуду. Није нам јасно по којим аршинима поступа црногорска полиција. Док се на другим јавним мјестима ових дана окупља пуно већи број народа него испред православних храмова, јер ми свештеници поштујемо прописе и не позивамо народ, полиција приводи митрополита због службе која је служена само са свештеницима и појцима. Тај дан био је лијеп празник, пун Божије благодати, али ово је нечувено! Умјесто дијалога и договора, који тражимо од почетка ових ванредних мјера, имамо привођење човјека са најпоштованијим звањем међу црногорским грађанством. Закон ГЛАС: Да ли је потребно донијети потпуно нови закон о слободама вјероисповијести или изгласати измјене овог спорног? ПЕРОВИЋ: Нема ту неке велике разлике. Формално-правно, мораће се изгласати нови закон. Или неки скроз нови, или тзв. закон о измјенама и допунама овог…. Обим тих евентуалних измјена је кључно питање, а захтјеви Цркве који су овдје поменути тичу се измјена које би поништиле све оне антиуставне и дискриминационе одредбе које су тренутно у њему. Закон без тих одредаба не би више био исти закон, и могао би се мирне душе сматрати новим, бољим, прихватљивим. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Патријарх српски г. Иринеј: Црква ће учунити све да нашем народу представи страхоту коју може да изазове вирус и коју можемо зауставити својом дисциплином, одговорним понашањем и слушањем онога што нам предлажу стручњаци као начина одбране од тог великог искушења. Повезана вест: Завршен састанак Патријарха и Председника Све информације у вези са корона вирусом грађанима су доступне на сајту Министарству здравља Републике Србије и интернет страници www.covid19.rs. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Ово Матица српска не памти: Отац Гојко Перовић говорио пред више од хиљаду људи!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
_620x0.jpg.47855158ad65bd29dcad905db1253801.jpg)
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије био је вечерас гост Матице српске у Новом Саду где је бурно поздрављен од више од хиљаду људи одржао предавање насловљено „Савремени човек, савремени свет“, а које се односило на актуелне догаћаје у Црној Гори. ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ И ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА: - Ја се и вечерас, мада нисам у Црној Гори, осећам овде у Новом Саду као да сам део литије, јер је Свети Петар Цетињски хиротонисан у Сремским карловцима, а Његош и књаз Никола дружили су се са знаменитим Србима из Војводине. У недељу ћу предводити литију у Сремској каменици и ако ме они моји буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу, а ово што се догађа у црној гори, ту се баш о срцу ради –поручио је отац Перовић. Одушевљена публика у којој је било представника свих генерација, преплавила је степеништа, ходнике и свечану салу Матице српске да би поздравили, чули и стиснули руку једном од предводника литија у Црној Гори. - Оволико нас могао би да окупи још само Новак Ђоковић, прокоментарисао је један Новосађанин пробијајући се кроз згуснуту масу људи. Поздрављајући драгог госта, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић и књижевник Мирослав Алексић казали су да оволику посету народа Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године. Пре посете Матици српској, отац Перовић се сусрео у владичанском двору са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Сутра (петак) биће гост председника Покрајинске владе Игора Мировића, док ће у недељу ће предводити литију у Сремској Каменици. Извор: Новости -
Гост радија Светигора био је подгорички парох протојереј Предраг Шћепановић са којим смо разговарали о недавним догађајима као и о усвојеном дискриминаторном закону о слободи вјероисповјерсти и увјерења и правном положају вјерских заједница. Звучни запис разговора Отац Предраг је јуче био цијели дан са вјерним народом на Блажовом мосту у Подгорици гдје се и одржавао молебни протест против усвајања поменутог закона па је за слушаоце Светигоре подијелио своје утиске са тог молебана и навео планове за будуће дјеловање у заштити светиња и имовине Православне Цркве широм Црне Горе. Извор: Радио Светигора -
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Уђимо у пост као нови људи!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
„Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- јавност
- митрополије
- (и још 20 )
-
Протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Будимо бољи људи!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У цркви Ружици на Калемегдану Литургијским сабрањем прослављена је Света Петка - слава ове калемегданске светиње. Звучни запис беседе Литургијом је началствовао Архимандрит Прокопије (Тајар) уз саслужење протојереја-ставрофора Саве Јовића и ђакона Србољуба Убипариповића, док је апостол читао г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, уз присуство старешине храма протојереја-ставрофора Владимира Вукашиновића и великог мноштва верника. Пред причешће верника присутнима се својом беседом обратио старешина отац Владимир Вукашиновић. Пред крај Литургије пререзан је колач у славу и част Свете мати Параскеве, а потом одржан помен борцима који су свој живот положили за одбрану отаџбине. Извор: Радио Слово љубве -
Патријарх Иринеј: Господ је страдао ради свих људи!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је на Велику суботу, 27. априла 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, уз саслужење свештеника и ђакона и појање хора ове цркве. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/27.04.19 Patrijarh Markova crkva V subota.mp3 У надахнутој беседи после свете Литургије, Патријарх је указао да се "све што су пророци говорили испунило, а што тек да кажемо за оно што је Господ рекао а што ће се до последње јоте испунити"? "Христос је на земљу дошао да оснује Цркву своју - живу Цркву у којој борави живи Дух Свети", рекао је Свјатјејши. Страдање Христово није било по немоћи Његовој или по вољи људској, већ по вољи Божијој, да принесе тело своје као жртву за искупљење и опроштење свих грехова наших, подсетио је Патријарх Иринеј. "Није добро што заборављамо важне догађаје из нашег духовног живота" рекао је Патријарх Иринеј говорећи о мањем броју верника у светим храмовима, у овим важним и великим данима. "Нема веће трагедије наше, него да своју судбину и свој животни пут узимамо у своје руке" каже Свјатјејши и истиче да је "наша снага у Богу". Извор: Радио Слово љубве -
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Будимо људи!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Прије пар недјеља имао сам част да учествујем у раду научног скупа ”Коријени и посљедице црногорских подјела”, који је организован у Дворцу Петровића на Крушевцу, од стране Удружења правника Црне Горе, а великим личним прегнућем неколицине људи – од којих лично познајем само др Бранислава Радуловића, предсједника поменутог Удружења. Рекло би се, и на први и на други поглед, да се не ради о нечему посебном, јер имамо и подјела, и скупова, и удружења – на све стране Црне Горе. Поготово је данас ”ризично” причати о идентитетским подјелама код нас. Ем прича распирује нове и жешће подјеле, ем се она злоупотребљава као параван да се сакрију оне драматичније и неморалније подјеле које дијеле богате од сиромашних, преваране од оних који варају и обмањују. Па ипак, сматрам значајним, што је неко хтио и истрајао у томе, да за једним столом, довољно округлим, сједну црногорски интелектуалци који идентитетска питања виде различито, и чак толико опречно да било какав њихов међусобни разговор изгледа немогућ. У том смислу, била је привилегија, бити ту, посматрати, слушати… па понешто и рећи. Без ичије претензије да се убјеђујемо, да једни друге разувјеримо, да једни друге демантујемо… Било је нечег узвишеног у том међусобном уважавању, па скоро – страхопоштвовању, у неком осјећају да је важније саслушати другог, него изрећи свој став! Ријеч је о томе да су сви присутни знали у чијем се друштву налазе. Сви су знали за ставове (више пута публиковане) својих саговорника, а домаћин (организатор) се потрудио – и успио – да наметне императив пажљивог слушања оног шта има да каже други. Ма… толико пута смо се извикали једни на друге, толико пута смо једни друге оговарали најружнијим ријечима (издајниици, окупатори, сепаратисти, агресори, анти-Срби, анти-Црногорци…)… и то јавно, ”преко новина” (како се то обично каже за најрадикалнију форму оглашавања) – да је било очигледно, како сви желе, како просто наше душе вапију за тим предахом, за тим свештеним тренутком пажње – коју ћемо усмјерити на другог, а не на себе и своје ”уважено” мишљење. Зато, ако је неко очекивао ”декларацију о помирењу” или сагласје свих о ”непобитној истини” – такав је морао бити разочаран ефектима овог јануарског окупљања. Али они који траже пут до тога да ”будемо људи”… до тога да није обавезно да ”исто мислимо” али јесте обавезно да једни друге поштујемо и уважавамо… е такви су могли бити охрабрени – да је такво нешто ипак могуће. Подјеле ове врсте мора да су озбиљне и велике – чим је за нас несвакидашњи домет да се поздравимо, да за истим столом сједимо, и да слушамо једни друге – без прекидања и упадања саговорнику у ријеч. Да није жалосно, било би смијешно. Али, није ни жалосно ни смијешно – него је обавезујуће да тај анимозитет моментално обуставимо, и да се вјежбамо у том слушању, у том поздрављању и у тој трпељивости. Није узалуд, блаженопочивши Патријарх Павле без престанка понављао ”Будимо људи”, ”Будимо људи”… па опет – ”Будимо људи”… Раније сам се питао зашто је он толико инсистирао на том позиву. Мислио сам да се то некако подразумијева. То да смо људи… Али што вријеме више пролази, гледајући самог себе, и људе око себе, схватам да је огроман посао пред нама. Да једни друге братски, комшијски, кумовски, пријатељски поздравимо, да се саслушамо, да се измиримо… а не да једни друге ућуткујемо и показујемо само – шта све овом другом недостаје. Овакви разговори и дружења неће потријети ничији идентитет, нити ће икоме умањити важност сопственог става. Моја теза на поменутом скупу је била да су се из једне историјске, етничке, културне, духовне и географске цјелине на подручју данашње државе Црне Горе, у протеклом вијеку, током различитих друштвених и идеолошких процеса, утицајем различитих идентитетских фактора – формирале двије националне свијести. Другим ријечима, из једнога народа (од истих рођака, од рођене браће) обликовала су се два политичка идентитета, или оно што се модерним језиком зове ”нација”. Једни су свој ”национални” идентитет формирали искључиво према границама и имену државе у којој живе (каквих примјера је обиље у Европи и Америци), а други према традицији и предању који постоје на простору исте те државе (каквих примјера има више на Истоку). А како су сљедбеници те двије различите политичке свијести, и даље остали најрођенији, и крвно, и традиционално и духовно, наш је задатак да те идентитетске подјеле не продубљујемо, него да их залијечимо међусобним уважавањем. Пошто смо изданци исте историје, и како потичемо од истих предака (родитеља) и исту Светињу поштујемо – не бисмо смјели једни друге оптуживати ни за издају, ни за превару, нити за окупацију. Тешко да у данашњој Црној Гори има фамилије, огранка или племена, чији припадници нијесу били на обје зараћене и супротстављене стране. И скоро да нема устанка и рата у протеклом црногорском вијеку, који истовремено није био и братоубиство. Зато, као нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу – да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Оно што се данас међусобно не разумије, што првог храни мржњом према овом другом и што сије нетрпељивост међу рођеном браћом и најбилижим рођацима – јесте политички идентитет (а не крвна или духовна разлика), који се обоготворава, коме се даје на важности и тежини, више него што је то нормално. То је, кажем, била моја теза. Чуле су се и друге. Другачије. Морамо почети да се слушамо. Да пажљиво слушамо једни друге. Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- гојко
- (и још 3 )
-
Епископ Фотије: Божић нам даје наду да живимо истински као људи!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква -
Једино Божић нам може дати неку наду да живимо истински као људи. Без Бога ни преко прага, тако је говорио наш народ. Без Бога постајемо очајници који живимо у сивилу, депресији, медикаментима. Млади траже утјеху у дрогама и алкохолу. Када човјек повјерује у Бога, када се сусретне са живим Христом, онда му не треба ништа, онда је пронашао оно што је тражио и што му треба, у ствари. То посебно треба приближити, да нису сами и да нису очајници, рекао је за Глас Српске Епископ зворничко-тузлански г. Фотије који је послије 18 година проведених у Далмацији дошао у Семберију. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
На много рекламираном "5. Молитвеном црквено-народном сабрању" на имању Грешног Милоја у Лозници код Чачка скупило се судећи по јединој фотографији коју објављује официјелни сајт артемијеваца стотинак људи. Наравно утолико лакше је усвојена "Саборска посланица"(http://www.eparhija-prizren.org/?p=17724):- 27 нових одговора
-
- 3
-
-
- артемијевском
- годишњем
- (и још 5 )
-
Погледајте на ту слику. Она репродукује популарну идеју, пониклу из идеологије индивидуализма: човек у борби „сам против свих“ може да победи. Главно је – веруј у себе, у свој успех и своје циљеве – и успећеш. Но је гледам у ту слику и размишљам, шта ако ствари код главног хероја заиста стоје тако, како је нацртано – он не само да неће достићи циљ, он неће ништа ни покушати да уради. Можда ће много да размишља о циљу – но с места се неће померити. А ако се ипак и помери – неће далеко стићи. Зашто? Зато што идеја, да је наша личност нешто изолирано од целог света и да може функционисати чак и против целог света, није истинита, мада је та мисао веома саблажњива. Веома волим песму Киплинга „Ако“. Заиста је чудесна – декларација храбрости човека пред лицем изазова, које му живот баца у лице. Ако можеш да сабереш све што имаш И једним замахом ставиш све на коцку, Изгубиш, и поново почнеш да стичеш И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак; Моћне речи. Но тамо постоји један моменат, који сву ту храброст чини нереалном. То су заправо први стихови песме. Ако можеш да сачуваш присебну главу, када сви око тебе губе своју, и окривљују те за то, Ако можеш да верујеш себи, када сви у тебе сумњају и сам придодајеш њиховим сумњама
