Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'љубав' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 127 results

  1. А ја бих вам рекао да је прича о блудном сину прича о Љубави, о несхватљивој, безграничној Љубави Небеског Оца према нама грешној и блудној деци Његовој. Крштењем добивши залог спасења оних који су усиновљени Богу, ми више нисмо робови, нисмо најамници, ми смо његови синови и кћери – наследници Царства свога Небеског Оца. Љубав очева нас обгрљује, она је божанска и свемоћна – милосрдна је, дуго трпи и што је најважније – никада не престаје. Она је способна да са дна ада позове и врати достојанство синова свима који у покајању припадну Оцу. Ко се неће сетити тренутака у своме животу, када је слично блудном сину одбацивао Божју Љубав, разарајући се на рачун слободе својих безумних жеља и планова? Ко од нас, добивши у наследство дарова Божјих, дубоки ум, таланте, није их приписао себи, заборављајући на дародавца и користећи дарове на зло и самом себи, а често и другим људима. Ко то, примивши у потпуности реч Божју за путовођу у животу, није ју изопачио или потпуно одбацио? А Отац нас све чека, Отац, у чијим је рукама свемоћни Промисао о сваком човеку, једним мигом могући да заблудело чедо врати у разм Истине, чека, дарујући жељену и за сина потребну слободу. Очева љубав чека само узвратну љубав, не лишавајући нас слободе избора у животу. Отац наставља да чезне и чека наш повратак. У причи су Отац и Његова два сина. Старији, који је одрастао у Очевом дому, чуо је од Оца: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје (Лк. 15, 31). Млађи, као онај који има потребу у нарочитој Очевој бризи, вољени. И ето, он, не препознавши сву благодет живота под окриљем Очеве Љубави, не познајући сву превртљивост и стрмоглавост житејског мора, не познавши себе, пожелео је слободу, да се без очевог благог савета и надзора отисне на свој неизвесни животни пут. Сурово својевољно срце не осећа бол коју причињава другима, заборавља на све добро што му је било даровано љубављу. „И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку“ (Лк. 15, 13). Али где побећи од лица Божјег? Божји Промисао посматра бегунца, и из жаљења према заблуделом попушта на њега сурове животне лекције. Наследство добијено од Оца брзо се топи у вихору саблазни. Опијум слободе и ласкања користољубивих „пријатеља“ заглушују ум, призрак среће изазива вртоглавицу. А грех неприметно, али господарски почиње свој застрашујући и разарајући посао. И ево, младић је већ у потпуности роб греха: „просу имање своје живећи развратно“ (Лк. 15, 13). Са грехом у живот улази пустош, тело се мучи, душа скапава од глади. Сумрак усамљености и сурова тишина царују тамо где је до недавно киптело весеље. Пријатељи га напустили, нема ни ко би му помогао, нити ко да саосећа… Сиромаштво је узело свој жалосни данак, бришући и сећање на живот у изобиљу. „А кад потроши све, настаде велика глад у земљи…, и он поче оскудијевати“ (Лк. 15, 14). Ужасавајуће жалосно стање за размаженог сластољупца. Скотоподобно стање душе низводи га у друштво свиња и „жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху“ (Лк. 15, 16), али и тога је био лишен. Божји Промисао је неумољив, а они који су били око њега јесу само оруђа његове власти. Тако Човекољубиви Господ, не желећи смрти грешника, различитим путевима и разноврсним начинима допушта да се осети Његово присуство, призива на покајање. Душа палога преживљава тешке тренутке. Може ли да смогне снаге да се сети очеве љубави или ће наставити на ђавољем поводцу до краја, бесмртном душом давши исплату за учињене грехе? Размишљај, размишљај… Осмишљавање свега што се догодило разоткрива сву мрскост греха: васкрсавање у сећању светлих тренутака живота у Очевом дому рађа грижу савести и мења грешни облик мисли. Душа се враћа у живот кроз снажну борбу, носталгију и муку духа. „А кад дође себи“ (Лк. 15, 17), постепено све схвата и догађа се дубоки препород у души грешника, његов препорођај за нови живот. Покајање је у њему уништило самољубље, гордост и стид и у смиреном се срцу јавила одлучност да моли за помиловање: „И уставши отиде оцу својему“ (Лк. 15, 20) Колико нам само примера даје свето Јеванђеље, када у тренутку раскајања и отвореног противљења добру и злу, само воља грешника чини последњи избор. Бог се бори са ђаволом, а бојно поље је људско срце. Бог чини чудо једино као одговор на веру и поверење самога грешника. Господ чека. Пошто је продао Господа и издао крв невину, Јуда се раскајао. И то је био последњи призив Божије Љубави. Његово покајање ђаво је уграбио очајањем и он „отиде те се обеси“ (Мт. 27, 5). Апостол Петар, који је исповедио Христа као Сина Божјег, одрекао се Господа, али кротки поглед божанственог страдалца пробо је његово срце и он „изишавши напоље, плакаше горко“ (Мт. 26, 75). Осећај скрушености због греха, вера, нада и љубав, вратили су му достојанство Христовог Апостола. И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу. Грешник је још далеко, споро, али већ се приближава, са намером да се каје, „угледа га отац… и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби“. Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника. „Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо“ (Лк. 15, 22,23). Победа живота над смрћу увела је покајање у дом. „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15, 10). Сачувајмо и ми у срцу, браћо и сестре, ову истину речи Божје, да би се и ми радовали због себе, заједно са Анђелима. Увек имајмо на уму то да не постоји грех који би победио милосрђе и човекољубље Божје. Зато, ма како да се догоди да сагрешимо, ма у какве вражије обмане у животу да се уплетемо, никада не очајавајмо у Божјој милости, већ да се са вером, надом и покајањем враћамо Оцу нашем Небеском, знајући да нас Његова милост чека, а љубав неће закаснити да нам изађе у сусрет и прими нас у Своје Очинско наручје, омије наше греховне ране, исцели болести, да би живот вечно живео у нама. „Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богаство милосрђа Твога. Јер Теби Господе у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби“. Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-jovan-krestjankin-ljubav-je-iznad-zakona/
  2. У име Оца и Сина и Светога Духа. Пријатељи моји, синови и кћери Оца нашег Небеског, друга припремна недеља пред Великим Постом назива се недеља о блудном сину. Ту је причу окупљенима изговорио сам Спаситељ и њој претходе речи: „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15, 10). Приближава се време покајања и Отац Небески нас уверава да се због грешника који схвата своје несрећно стање, који тражи милост Божју кроз покајање, „треба радовати и веселити, јер мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се“ (уп. Лк. 15, 24). Грех јесте смрт, покајање – повратак у живот. Прожмимо се овом истином и пост ће за нас постати време исцељења душе и Господ ће се зарадовати због нас, грешника који се кајемо. А ја бих вам рекао да је прича о блудном сину прича о Љубави, о несхватљивој, безграничној Љубави Небеског Оца према нама грешној и блудној деци Његовој. Крштењем добивши залог спасења оних који су усиновљени Богу, ми више нисмо робови, нисмо најамници, ми смо његови синови и кћери – наследници Царства свога Небеског Оца. Љубав очева нас обгрљује, она је божанска и свемоћна – милосрдна је, дуго трпи и што је најважније – никада не престаје. Она је способна да са дна ада позове и врати достојанство синова свима који у покајању припадну Оцу. Ко се неће сетити тренутака у своме животу, када је слично блудном сину одбацивао Божју Љубав, разарајући се на рачун слободе својих безумних жеља и планова? Ко од нас, добивши у наследство дарова Божјих, дубоки ум, таланте, није их приписао себи, заборављајући на дародавца и користећи дарове на зло и самом себи, а често и другим људима. Ко то, примивши у потпуности реч Божју за путовођу у животу, није ју изопачио или потпуно одбацио? А Отац нас све чека, Отац, у чијим је рукама свемоћни Промисао о сваком човеку, једним мигом могући да заблудело чедо врати у разм Истине, чека, дарујући жељену и за сина потребну слободу. Очева љубав чека само узвратну љубав, не лишавајући нас слободе избора у животу. Отац наставља да чезне и чека наш повратак. У причи су Отац и Његова два сина. Старији, који је одрастао у Очевом дому, чуо је од Оца: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје (Лк. 15, 31). Млађи, као онај који има потребу у нарочитој Очевој бризи, вољени. И ето, он, не препознавши сву благодет живота под окриљем Очеве Љубави, не познајући сву превртљивост и стрмоглавост житејског мора, не познавши себе, пожелео је слободу, да се без очевог благог савета и надзора отисне на свој неизвесни животни пут. Сурово својевољно срце не осећа бол коју причињава другима, заборавља на све добро што му је било даровано љубављу. „И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку“ (Лк. 15, 13). Али где побећи од лица Божјег? Божји Промисао посматра бегунца, и из жаљења према заблуделом попушта на њега сурове животне лекције. Наследство добијено од Оца брзо се топи у вихору саблазни. Опијум слободе и ласкања користољубивих „пријатеља“ заглушују ум, призрак среће изазива вртоглавицу. А грех неприметно, али господарски почиње свој застрашујући и разарајући посао. И ево, младић је већ у потпуности роб греха: „просу имање своје живећи развратно“ (Лк. 15, 13). Са грехом у живот улази пустош, тело се мучи, душа скапава од глади. Сумрак усамљености и сурова тишина царују тамо где је до недавно киптело весеље. Пријатељи га напустили, нема ни ко би му помогао, нити ко да саосећа… Сиромаштво је узело свој жалосни данак, бришући и сећање на живот у изобиљу. „А кад потроши све, настаде велика глад у земљи…, и он поче оскудијевати“ (Лк. 15, 14). Ужасавајуће жалосно стање за размаженог сластољупца. Скотоподобно стање душе низводи га у друштво свиња и „жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху“ (Лк. 15, 16), али и тога је био лишен. Божји Промисао је неумољив, а они који су били око њега јесу само оруђа његове власти. Тако Човекољубиви Господ, не желећи смрти грешника, различитим путевима и разноврсним начинима допушта да се осети Његово присуство, призива на покајање. Душа палога преживљава тешке тренутке. Може ли да смогне снаге да се сети очеве љубави или ће наставити на ђавољем поводцу до краја, бесмртном душом давши исплату за учињене грехе? Размишљај, размишљај… Осмишљавање свега што се догодило разоткрива сву мрскост греха: васкрсавање у сећању светлих тренутака живота у Очевом дому рађа грижу савести и мења грешни облик мисли. Душа се враћа у живот кроз снажну борбу, носталгију и муку духа. „А кад дође себи“ (Лк. 15, 17), постепено све схвата и догађа се дубоки препород у души грешника, његов препорођај за нови живот. Покајање је у њему уништило самољубље, гордост и стид и у смиреном се срцу јавила одлучност да моли за помиловање: „И уставши отиде оцу својему“ (Лк. 15, 20) Колико нам само примера даје свето Јеванђеље, када у тренутку раскајања и отвореног противљења добру и злу, само воља грешника чини последњи избор. Бог се бори са ђаволом, а бојно поље је људско срце. Бог чини чудо једино као одговор на веру и поверење самога грешника. Господ чека. Пошто је продао Господа и издао крв невину, Јуда се раскајао. И то је био последњи призив Божије Љубави. Његово покајање ђаво је уграбио очајањем и он „отиде те се обеси“ (Мт. 27, 5). Апостол Петар, који је исповедио Христа као Сина Божјег, одрекао се Господа, али кротки поглед божанственог страдалца пробо је његово срце и он „изишавши напоље, плакаше горко“ (Мт. 26, 75). Осећај скрушености због греха, вера, нада и љубав, вратили су му достојанство Христовог Апостола. И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу. Грешник је још далеко, споро, али већ се приближава, са намером да се каје, „угледа га отац… и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби“. Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника. „Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо“ (Лк. 15, 22,23). Победа живота над смрћу увела је покајање у дом. „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15, 10). Сачувајмо и ми у срцу, браћо и сестре, ову истину речи Божје, да би се и ми радовали због себе, заједно са Анђелима. Увек имајмо на уму то да не постоји грех који би победио милосрђе и човекољубље Божје. Зато, ма како да се догоди да сагрешимо, ма у какве вражије обмане у животу да се уплетемо, никада не очајавајмо у Божјој милости, већ да се са вером, надом и покајањем враћамо Оцу нашем Небеском, знајући да нас Његова милост чека, а љубав неће закаснити да нам изађе у сусрет и прими нас у Своје Очинско наручје, омије наше греховне ране, исцели болести, да би живот вечно живео у нама. „Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богаство милосрђа Твога. Јер Теби Господе у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби“. Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-jovan-krestjankin-ljubav-je-iznad-zakona/ View full Странице
  3. Дејан

    Материнска Љубав

    Постоји много прича о великој материнској љубави. Но дешава се да ми заузети својим пословима и проблемима, исувише касно дознамо како нас је ватрено и нежно волела мајка. И касније се кајемо што смо љубећем материнском срцу нанели незацељиве ране... Но , ко зна, може бити, како се то каже, ,, ко зна зашто је то добро ‘‘ , наше мајке виде наше закаснело покајање и опраштају својој касно опамећеној деци. Јер материнско срце уме да воли и опрашта тако како нико на земљи... Не тако давно у једном граду у централном делу Русије живеле су мајка и ћерка . Мајка се звала Татјана Ивановна, и била је лекар-терапеут и предавач месног медицинског института. А њена једина ћерка, Нина, била је студент тог института. Обе су биле некрштене. Но, десило се да је једном Нина са две колегинице ушла у православни храм. Ближио се испитни рок, као што је познато студенти сматрају ,, стресним периодом ‘‘ и узнемиреношћу. Зато су Нинине колегинице, у нади у помоћ Божију у предстојећем испитном року решиле да закажу молебан за оне који уче. Баш у то време настојатељ храма, отац Димитрије, држао је проповед, која је веома заинтересовала Нину, зато што никада до тада није чула ништа слично. Нинине другарице су већ одавно напустиле храм, а она је остала у њему до краја литургије. Управо та посета храму одредила је сву Нинину даљу судбину – ускоро се крстила. Разуме се , учинила је то у тајности од неверујуће мајке, страхујући да ће је тиме расрдити. Духовни отац Нине постао је отац Димитрије који ју је и крстио. Нина није успела да дуго од мајке сачува тајну свог крштења. Татјана Ивановна је посумњала чак не зато, што је девојка одједном престала носити џинс и везену капицу с кићанкама, заменивши их са дугачком сукњом и марамом. И не зато што је сасвим престала да употребљава шминку. На жалост, Нина је , слично многим младим новообраћеним, потпуно престала да се интересује за учење, уобразивши да је то одвлачи од ,, једино потребног ‘‘. И у то време, док је она данима без предаха студирала том за томом Житија Светих и ,, Добротољубља ‘‘ , уџбенике и свеске покривао је све већи и већи слој прашине... Не једном је Татјана Ивановна покушавала да наговори Нину да не запушта учење. Но, све је било узалуд. Ћерка је била заузета искључиво спасењем сопствене душе. Што се више приближавао крај школске године, а уједно с његовим приближавањем повећавао се до астрономских цифара број радова које је Нина требала да уради, тиме су постајале жешће свађе између Нине и њене мајке. Једанпут је Татјана Ивановна, изгубивши контролу над собом, бурно гестикулирала рукама и нехотице закачила руком икону која је стајала на ћеркином столу. Икона је пала на под. И тада је Нина, проценивши мајчин поступак као скрнављење светиње, први пут у животу ударила мајку... Од тада су мајка и ћерка постајале све више и више туђе једна другој, мада су наставиле да живе у истом стану, повремено се вређајући. Свој су живот са мајком под истим кровом Нина је изједначавала са мучеништвом, и сматрала је Татјану Ивановну основном препреком свом даљем духовном узрастању, будући да је управо она побуђивала у својој кћерки страст гнева. Када би имала прилику, Нина би волела да се пријатељима и о. Димитрију жали на окрутност мајке. При том је , рачунајући да код њих изазове саосећање, она своје приче украшавала таквим фантастичним детаљима, да је слушаоцима Татјана Ивановна представљана својеврсним Диоклецијаном у сукњи. Истина , једном је отац Димитрије дозволио себи да посумња у истинитост Нинине приче. Тада је она раскинула сваку везу са својим духовним оцем и прешла у други храм, где је ускоро почела певати и читати за певницом, оставивши готово без посла претходну појкињу – самохрану старицу – украјинку... У новом храму Нини се допало више него у претходном , јер је његов настојатељ муштрао своја духовна чада епитимијама у виде десетине па и стотине метанија, што никоме није давало повода да посумња у исправност његовог духовног руковођења. Парохијани, а нарочито парохијанке, одевене у црно и убрађене да самих обрва тамним марамама, са бројаницама око корена леве шаке, личиле су не на мирјанке већ на искушенице неког манастира. При том су се многе од њих искрено гордиле тиме, што су по благослову баћушке из својих станова заувек истерали ,, идола и слугу ада ‘‘ , уобичајено речено телевизор, и као резултат тога добили несумњиву увереност у своје будуће спасење... Уосталом, строгост настојатеља тог храма према својој духовној деци касније су донели добре плодове – многи од њих, прошавши у својој парохији основну школу аскезе, касније су отишли у разне манастире и постали обрасци монасима и монахињама. Нину су ипак искључили са института због неполагања испита. Она и није покушавала да настави учење, сматрајући диплому лекара за ствар која није неопходна за вечни живот. Татјана Ивановна је успела да запосли ћерку као лаборанта на једној од катедри медицинског института, где је Нина почела радити, не показујући, уосталом, особиту ревност према свом послу. Слично јунакињама вољених житија светих, Нина је знала само три пута- у храм, на посао и касно увече кући. Нина се није удавала, понекад је желела да обавезно буде жена свештеника, или монахиња, а све остале варијанте је нису интересовале. За године свог пребивања у Цркви, она је прочитала много духовних књига, и научила скоро напамет Јеванђелске текстове, тако да је у неизбежним споровима и размимоилажењима у парохијском животу доказивала сопствену исправност, редом побијајући своје противнике ,, мачем речи Божјих ‘‘. За то време Татјана Ивановна је остарила и све чешће је о нечему размишљала. Понекад је Нина налазила код ње у торби брошуре и листиће, које су јој очигледно на улици давали секташи- јеховисти. Нина је с грдњом одузимала од мајке опасне књижице, и називајући је ,, секташицом ‘‘ , на њене очи цепала их на ситне комадиће и бацала у канту за смеће. Татјана Ивановна је безроптно ћутала. Нининим страдањима, принуђеној да живи под истим кровом са неверујућом мајком, дошао је крај када је Татјана Ивановна отишла у пензију и све чешће почела побољевати. Једне вечери, када је Нина, вративши се из цркве, са слашћу јела скувани за њу и мајку посни боршч, Татјана Ивановна је рекла ћерки : Ево шта Ниночка. Хоћу да прикупим документа за старачки дом. Нећу више да ти сметам у животу. Шта ти мислиш о томе ? Да је Нина у том моменту погледала у мајчине очи, видела би у њима сву бол страдајућег материнског срца. Но, она је не подижући очи са тањира са боршчом, промрмљала : Не знам. Уради како хоћеш. Свеједно ми је. Убрзо после тог разговора Татјана Ивановна успела је да прибави сва неопходна документа и прешла да живи у старачки дом који се налазио на крају града, поневши са собом само малени кофер са најнеопходнијим стварима. Нина није нашла за потребно чак ни да испрати мајку. После њеног одласка она је чак осећала радост – сматрала је да ју је Сам Господ избавио од неопходности живота са невољеном мајком. А касније – и од потребе да је негује. После тога, пошто је Нина остала сама, решила је да сада сама може градити сопствену судбину , онако , како је одавно желела. У суседној епархији био је женски манастир са строгим уставом и добро организованим духовним животом. Нина је више пута одлазила тамо, и у машти замишљала себе као искушеницу баш те обитељи. Истина , тамошња игуманија никога није примала у манастир без благослова прозорљивог старца Алипија из знаменитог манастира Воздвижења Часног Крста , који се налазио у тој епархији ,у граду В. Но Нина је била уверена да ће јој старац дати благослов за ступање у манастир. А може бити да ће је, на рачун њених претходних трудова у храму, одмах замонашити ? И како ће само лепо изгледати у одежди монахиње – у црној раси и камилавци, оивиченој крзном, с дугачким бројаницама у руци – истинска Христова невеста... Са таквим и сличним ружичастим маштањима Нина је и пошла старцу, купивши му на дар скупу грчку икону у сребрном окову. На Нинино запрепашћење, затраживши да разговара са старцем , он је одбио да је прими. Но, она није мислила тако лако да се преда, и пожурила је да се приближи старцу са групом поклоника. Приближивши се старцу, Нина му је пала пред ноге и стала молити благослов да ступи у женски манастир. На Нинино запрепашћење, прозорљиви старац јој је дао строги одговор : А шта си ти са својом мајком урадила ? Како кажеш да волиш Бога, ако мајку своју мрзиш ? И не маштај о манастиру – нема благослова ! Нина је хтела да одговори старцу, да он не може ни замислити какво је чудовиште била њена мајка. Но вероватно од узнемирености и срџбе није могла проговорити ни речи . Уосталом , када је први шок прошао, Нина је закључила, да старац Алипије или није такав прозорљивац, како о њему причају, или је просто погрешио. Јер, било је случајева, када су и будуће велике светитеље одбијали да приме у манастир... ... Прошло је око пола године од како је Нинина мајка отишла у старачки дом. Некако баш у то време у цркви, где је Нина певала, умрла је стара појкиња – украјинка. Суседи умрле донели су у храм њене ноте и свеске са записима Богослужбених текстова , и настојатељ је благословио Нини да их прегледа и одабере оно што би могло да се примени за певницом. Нинину пажњу привукла је једна од свески, чије су корице биле увијене у црно воштано платно. У њој су биле записиване коледне песме – руске и украјинске, а такође разни стихови духовног садржаја, које у народу обично називају ,, псалмима ‘‘. Између осталог тамо је било једно стихотворење, написано на украјинском, које је представљало не ,,псалам ‘‘ већ пре легенду. Суштина је отприлике била оваква : неки младић обећао је својој вољеној девојци да ће јој испунити сваку жељу. ,, Тада ми донеси срце своје мајке ‘‘, - затражила је сурова лепотица . И избезумљен од љубави младић је не трепнувши испунио њену жељу. Но , када се вратио к њој, носећи у марами страшан дар , материнско срце, спотакнуо се и пао. Очигледно, то је земља уздрхтала под ногама матероубице. И тада је материнско срце упитало сина : ,, да се ниси ударио сине ? ‘‘ При читању те легенде Нина се одједном сетила мајке. Како је она ? Шта је с њом ? Уосталом , сматрајући сећање на мајку ђаволским дошаптавањем, Нина га је одмах одбацила цитатом из Јеванђеља : ,, ...ко је Мати Моја ? ...ко изврши вољу Оца Мога Небесног, тај је Мој брат и сестра и Мајка ‘‘ (Мт. 12: 48, 50). И мисли о мајци исчезли су тако изненада, као што су се и појавиле. Но , ноћу је Нина уснила необичан сан. Као да је неко води по предивном рајском врту, препуном цвећа и дрвећа са зрелим воћем. И Нина види да усред тог врта стоји предивна кућа, боље рећи дворац. ,, Какав је дворац Господ припремио за мене ‘‘ , - помислила је Нина. И тада јој је њен сапутник , као да је читао њене мисли, одговорио : ,, Не , то је дворац твоје мајке ‘‘. ,, А шта је онда за мене ? ‘‘- упитала је Нина. Но њен сапутник је ћутао... И ту се Нина пробудила... Виђење у сну ју је потпуно смутило. Како то да јој Господ, после свега што је ради Њега Нина учинила , није припремио дворац у рају према њеним заслугама ? И ради чега таква част њеној мајци, неверујућој, па чак и некрштеној ? Разуме се да је Нина свој сан приписала ђавољим искушењима. Но , ипак ју је знатижеља вукла даље, и поневши са собом неке дарове она је узела благослов од настојатеља и пошла у старачки дом да посети мајку коју није видела већ пола године. Како Нина није знала број собе у којој је живела њена мајка, решила је да почне своје трагање од пулта где је дежурала медицинска сестра. Ту је затекла младу сестру, која је одвајала из бочица таблете за болесне. На њено велико изненађење , на полици са лековима приметила је невелику икону Казањске Мајке Божије, а на дасци од прозора, књижицу о св. Ксенији Петроградској. Поздравивши сестру, Нина је упитала у којој соби живи Татјана Ивановна Матвејева. - А ви сте дошли да је посетите ? – упитала је сестра. – На жалост, закаснили сте. Татјана Ивановна је умрла пре два месеца. Онда је отворила неки роковник и нашавши одређено место, рекла Нини тачан датум смрти њене мајке. Но, очигледно, при том се сестра сетила нечега значајног за њу, и наставила је да прича : - А ко сте јој ви? Ћерка ? Знате, Нина Николајевна, каква сте ви срећница ! Имали сте знамениту мајку. Ја нисам учила код ње, но много доброг сам слушала о њој од њених ученика. Њу су и овде сви волели. А умирала је тешко- пала је и сломила ногу. Затим су настале ране од лежења и ја сам одлазила да је превијам. Знате, таквог болесника никада у животу нисам неговала. Она није плакала , није уздисала и сваки пут ми је благодарила. Никада нисам видела да су људи умирали тако кротко и храбро као ваша мама. А два дана пре смрти упитала ме је :,,Гаљенка , позови ми свештеника, хтела бих да ме крсти ‘‘. Тада сам позвала нашег оца Ермогена, и он је ујутру дошао и крстио је. А следећег дана је умрла. Да сте само видели какво је било њено лице, светло и јасно, као да није умрла већ само уснула... Баш као светитељка... Нинином запрепашћењу није било краја. Значи, њена мајка је пред смрт поверовала и умрла, очистивши се Крштењем од свих својих претходних грехова. А слаткоречива сестра је наставила да прича даље : - А да знате , често вас је спомињала. И кад ју је отац Ермоген крстио, тражила је од њега да се моли за вас. Када се повредила предложила сам јој да вас позове. Но, она је одбила : не треба, Гаљенка, зашто Ниночку да оптерећујемо. Она и без тога има пуно обавеза. А и крива сам пред њом... Такође је тражила да вас не обавештавамо ни о њеној смрти да се не бисте беспотребно узнемиравали. Ја сам је послушала, опростите... Ето шта је Нина сазнала о последњим данима живота своје мајке. Разделивши сестрама и старицама из суседних соба донете поклоне, пошла је кући пешке , како би се мало смирила. Ходала је пустим улицама прекривеним снегом, не разазнајући пут . Но њу није погодило то што је сада остала без једине рођене особе, већ то, што она никако није могла да се помири с тим, како је Бог даровао тако прекрасно место у рају њеној мајци а не њој која се цео живот подвизавала ради Њега, а њена мајка се крстила дан пред смрт. И што је више размишљала о томе, тиме се све више у њеној души јављао ропот на Бога : ,,Господе, зашто њој а не мени ? Како Си то могао дозволити ? Где је Твоја праведност ? ‘‘ И ту је нестало тла под Нининим ногама и она је пропала у бездан. Не , то уопште није било неко чудо. Просто, погружена у своје мисли , Нина није ни приметила отворену канализациону шахту и пропала је право у зјапећу рупу. Од изненађења није успела ни крикнути , ни помолити се , чак ни уплашити се. Не мање неочекивано било је то, што су се њене ноге одједном ослониле на нешто чврсто . Вероватно је то био неки сандук који је неко бацио у шахту и који се заглавио у њој. Затим су нечије снажне руке ухватиле Нину и повукле је горе. Даљег се ничега не сећа. Када је Нина дошла к себи, око ње су се тискали људи , који су је псовали , држећи је за скитницу и лопова , који скидају металне поклопце са шахтова, и чудили се како је Нина могла да изађе напоље без ичије помоћи. Нина је махинално погледала у шахт и видела како на његовом дну, дубоко , дубоко, тече вода и стрчи некаква цев. А унутра никаквог сандука није било. И тада је опет изгубила свест... Одвезли су је у болницу, прегледали , и не нашавши никаквих повреда послали кући , посаветовавши је да узме лек за смирење . Дошавши кући Нина је узела таблету претходно се прекрстивши и попивши свете воде, и убрзо је утонула у сан. Уснула је како пада у бездан. И одједном чује : ,, не бој се ћеркице ‘‘ , и снажне , топле материнске руке прихватиле су је и носе је негде ка врху. А потом се Нина обрела у оном истом врту, који је сањала претходне вечери. И види чудесно дрвеће и цвеће. И још, онај дворац за који су јој рекли да у њему живи њена мајка. И поред тог дворца , заиста стоји њена мајка, млада и предивна, као на фотографијама из старог албума. - Да се ниси повредила, ћеркице ? – пита мајка Нину. И тада је Нина схватила шта ју је спасло од сигурне смрти. То је била материнска љубав и материнска молитва, која ,, и са дна мора подиже ‘‘ . И Нина је заридала и клекла да целива ноге мајчине, орошавајући их својим закаснелим покајним сузама. И тада је мајка , нагнувши се над њом, почела је нежно миловати по њеним већ проседим власима : - Не плачи , не плачи ћеркице... Господ нека ти опрости. А ја сам ти одавно све опростила. Живи, служи Богу и буди срећна. Само запамти : ,, Бог је љубав ‘‘ (1Јн. 4,16). Ако будеш волела људе и жалила, срешћемо се опет да се више никада не растанемо. А овај дом постаће и твој дом. Монахиња Евтимија ( Пашћенко) IZVOR
  4. Анђео Господњи јави пастирима који чуваше стада своја надомак Витлејема да се ту у њиховој непосредној близини ''родио Спас'' и да је ОН - Спаситељ ''Христос Господ'' (Лк.2,10-11). А они, чивши ову за њих изненађујућу вијест, одлучише да пођу до пећине и провјере да ли је та вијест тачна. ''И дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад Га видјеше, објавише све што им је казано за то дијете'' (Лк.2,16-17) Ту радосну вијест, рођеног Спаситеља свијета и човјека као круне створења божијих, ми, браћо и сестре, славимо, радујемо се и пјевамо, као некада анђели у Витлејему: ''Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Рођење Спаситеља свијета и човјека, који је сам по себи СВИЈЕТ У МАЛОМ - Микрокосмос, уистину је разлог наше радости. Пуноћа те родости је сам Спаситељ - оваплоћена Љубав божија, Љубав божија која се преизобилно излила према нама људима и читавом свијету. Празник рођења Господа Исуса Христа није само празник нас хришћана, како би могао неко помислити, већ је то празник цијелога свијета, - сваког човјека и свих народа. Управо то нам потврђује свети Јован Богослов ријечима да ''Бог тако завоље свијет, да је дао Сина својега Јединороднога, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни'' (Јн.3,16). Обратимо пажњу, браћо и сестре, на сваку ријеч ове божанске поруке. Бог воли свијет, којег створи, и којег видје да је веома добар. Овај је свијет - космос, објек трајне божанске љубави. Бог га је нама повјерио да га благословено као мудри економи божанског добра, обдјелавамо, чувамо и користимо, а све ради спасења свих и свега, али не и да га уништавамо. Божић је празник да се сјетимо те преизобиљне љубави божије, али исто тако и наших обавеза како према себи-самима, тако исто и према другима који су са нама и око нас, али и о нашем односу према свеукупној творевини божијој. Браћо и сестре, Дочекајмо Богомладенца Христа Емануила. Припремимо срца своја за Њега и смјестимо Га у срца наша како би Он постао и био Срце наших срца, Душа наших душа, Живот наших живота. Само тако ће Он уистину бити Емануил, а што преведено на српски језик значи -Бог је снама-! Осим наших празничних славља и весеља Он Емануил очекује да нашу љубав према Њему подјелимо са нашима ближњима, али не у контексу само наше уже или шире породице и родбине, већ свих људи који са нама живе у нашим селима, насељима, градовима, Држави и свијету. То је смисао наше хришћанске улоге и мисије како би се испунила божанска и вјечна порука свима и свакоме ''Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Ми, православни Срби, имамо диван божићни обичај, а то је мирбожење. Суштина мирбожења јесте да свима и свакоме благовјестимо РАДОСНУ ВИЈЕСТ о рoђењу Спаситеља свијета, и да подјелимо са свима оно што нам је СПАСИТЕЉ донио, а то је МИР БОЖИЈИ НА ЗЕМЉИ. Затим, да молимо Господа да Љубав и Добра воља буду и владају међу људима. Ово нам је као свом Наслијеђу оставио као богатство наше вјере Господ наш Исус Христос. Окупљени око Богомладенца Христа у нашим црквама, нашим домовима познајмо Га и славимо Га као некада анђели, пастири и мудраци са Истока и објавимо Га свима. Да би нам вјеровали они којима јављамо ову радосну вијест обратимо пажњу на све што и како чинимо и радимо, да не би, не дао Бог, недостојно славећи Христа били попут Адама и Еве избачени ван - из Царства небеског. Мир Божији и Срећан празник рођења Господа Исуса Христа желимо браћи свештеницима, монасима и монахињама, свим православним Србима наше Дабро-босанске митроплије, свим прогнаним са њихових вјековних огњишта, свим избјеглим и интерно расељеним нашим епархиотима. Посебно се данас пред Богомладенцом Христом молитвено сјећамо свих обесправљених у овој и оваквој напаћеној Земљи, свих сиромашних, гладних, жедних, болесних и неправедно заточених. Срдачно их поздрављамо и желимо да сву своју наду положе у Боголаденца Христа, али и у људе добре воље и пуних љубави божије. Истовремено, као Митрополит ове древне Светосавске митрополије молимо Власти ове Државе: правду за обесправљене, државни социјални програм за сиромашне, гладне, бескућнике и болесне, за незапослене. Све ове и овакве појаве тешко компромитују како нас грађане ове земље тако исто и још више саму Државу. Зар је могуће да у овој Земљи поред оволиких природних богатстава и ресурса, које благословом божијим има ова земља, у њој има толико гладних, сиромашних, незапослених и социјално поврјеђених људи. Апелујемо и молимо, да се чим прије Држава окрене својим грађанима и да постоји за њих, да раде за њих. У име великог празника Љубави божије према свима и свакоме очекујемо и захтјевамо од Власти ове Државе да укину све облике дискриминације и сегрегације по било којој основи, а прије свега по основи вјере и нације. Жалосна је чињеница да ми у 21. вијеку морамо помињати и говорити о овим неприхватљивим друштвеним, а прије свега политичким девијација. Управо, Христос Господ - Спаситељ и Искупитељ свијета својим рођењем, својим животом и науком својом показао нам је да се овај свијет увијек и непрестано мора мијењати и обнављати Љубављу и Добротом, Истином и Правдом Божијом да би био по мјери Бога и човјека истовремено! Срдачно честитамо Божић и свим неправославним хришћанима, који су га већ прославили по грегоријанском календару, молећи се Милостивом и Човјекољубивом Богу нашему да нам Он отвори путеве хришћанског зајеништва у сваком погледу. Срећан Божић и свима онима који се осјећају или изјашњавају као агностици, и онима који због страхова од овога и оваквог свијета дискриминације и сегрегације бораве скривени у својим скровиштима, који пате и страдају у својим самоћама. Позивамо их да се охрабре и изађу и да нам се придруже у слободи којом нас је Христос ослободио својим рођењем и васкрсењем. И још једанпут желимо срећан и благословен Божић свима Вама браћо и сестре радосним поздравом: МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Истовремено желимо Срећну и благословену Нову 2018. годину Благости Господње! Нека буде срећна и благословена свима људима и читавом свијету. Амин Боже! На многа и благаја љета! +Митрополит Хризостом дабро-босански У Сарајеву, О Божићу, 2017 (2018). године Извор: Митрополија дабробосанска
  5. Ево празника наше духовне радости и весеља! Празника који нас сабира и окупља сваке године око Тајне нашега Спасења. Анђео Господњи, као некада пастирима у Витлејему, и нама вијековима и ове године Благости господње јавља ''радост велику'' која би ''свему народу''. Анђео Господњи јави пастирима који чуваше стада своја надомак Витлејема да се ту у њиховој непосредној близини ''родио Спас'' и да је ОН - Спаситељ ''Христос Господ'' (Лк.2,10-11). А они, чивши ову за њих изненађујућу вијест, одлучише да пођу до пећине и провјере да ли је та вијест тачна. ''И дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад Га видјеше, објавише све што им је казано за то дијете'' (Лк.2,16-17) Ту радосну вијест, рођеног Спаситеља свијета и човјека као круне створења божијих, ми, браћо и сестре, славимо, радујемо се и пјевамо, као некада анђели у Витлејему: ''Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Рођење Спаситеља свијета и човјека, који је сам по себи СВИЈЕТ У МАЛОМ - Микрокосмос, уистину је разлог наше радости. Пуноћа те родости је сам Спаситељ - оваплоћена Љубав божија, Љубав божија која се преизобилно излила према нама људима и читавом свијету. Празник рођења Господа Исуса Христа није само празник нас хришћана, како би могао неко помислити, већ је то празник цијелога свијета, - сваког човјека и свих народа. Управо то нам потврђује свети Јован Богослов ријечима да ''Бог тако завоље свијет, да је дао Сина својега Јединороднога, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни'' (Јн.3,16). Обратимо пажњу, браћо и сестре, на сваку ријеч ове божанске поруке. Бог воли свијет, којег створи, и којег видје да је веома добар. Овај је свијет - космос, објек трајне божанске љубави. Бог га је нама повјерио да га благословено као мудри економи божанског добра, обдјелавамо, чувамо и користимо, а све ради спасења свих и свега, али не и да га уништавамо. Божић је празник да се сјетимо те преизобиљне љубави божије, али исто тако и наших обавеза како према себи-самима, тако исто и према другима који су са нама и око нас, али и о нашем односу према свеукупној творевини божијој. Браћо и сестре, Дочекајмо Богомладенца Христа Емануила. Припремимо срца своја за Њега и смјестимо Га у срца наша како би Он постао и био Срце наших срца, Душа наших душа, Живот наших живота. Само тако ће Он уистину бити Емануил, а што преведено на српски језик значи -Бог је снама-! Осим наших празничних славља и весеља Он Емануил очекује да нашу љубав према Њему подјелимо са нашима ближњима, али не у контексу само наше уже или шире породице и родбине, већ свих људи који са нама живе у нашим селима, насељима, градовима, Држави и свијету. То је смисао наше хришћанске улоге и мисије како би се испунила божанска и вјечна порука свима и свакоме ''Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Ми, православни Срби, имамо диван божићни обичај, а то је мирбожење. Суштина мирбожења јесте да свима и свакоме благовјестимо РАДОСНУ ВИЈЕСТ о рoђењу Спаситеља свијета, и да подјелимо са свима оно што нам је СПАСИТЕЉ донио, а то је МИР БОЖИЈИ НА ЗЕМЉИ. Затим, да молимо Господа да Љубав и Добра воља буду и владају међу људима. Ово нам је као свом Наслијеђу оставио као богатство наше вјере Господ наш Исус Христос. Окупљени око Богомладенца Христа у нашим црквама, нашим домовима познајмо Га и славимо Га као некада анђели, пастири и мудраци са Истока и објавимо Га свима. Да би нам вјеровали они којима јављамо ову радосну вијест обратимо пажњу на све што и како чинимо и радимо, да не би, не дао Бог, недостојно славећи Христа били попут Адама и Еве избачени ван - из Царства небеског. Мир Божији и Срећан празник рођења Господа Исуса Христа желимо браћи свештеницима, монасима и монахињама, свим православним Србима наше Дабро-босанске митроплије, свим прогнаним са њихових вјековних огњишта, свим избјеглим и интерно расељеним нашим епархиотима. Посебно се данас пред Богомладенцом Христом молитвено сјећамо свих обесправљених у овој и оваквој напаћеној Земљи, свих сиромашних, гладних, жедних, болесних и неправедно заточених. Срдачно их поздрављамо и желимо да сву своју наду положе у Боголаденца Христа, али и у људе добре воље и пуних љубави божије. Истовремено, као Митрополит ове древне Светосавске митрополије молимо Власти ове Државе: правду за обесправљене, државни социјални програм за сиромашне, гладне, бескућнике и болесне, за незапослене. Све ове и овакве појаве тешко компромитују како нас грађане ове земље тако исто и још више саму Државу. Зар је могуће да у овој Земљи поред оволиких природних богатстава и ресурса, које благословом божијим има ова земља, у њој има толико гладних, сиромашних, незапослених и социјално поврјеђених људи. Апелујемо и молимо, да се чим прије Држава окрене својим грађанима и да постоји за њих, да раде за њих. У име великог празника Љубави божије према свима и свакоме очекујемо и захтјевамо од Власти ове Државе да укину све облике дискриминације и сегрегације по било којој основи, а прије свега по основи вјере и нације. Жалосна је чињеница да ми у 21. вијеку морамо помињати и говорити о овим неприхватљивим друштвеним, а прије свега политичким девијација. Управо, Христос Господ - Спаситељ и Искупитељ свијета својим рођењем, својим животом и науком својом показао нам је да се овај свијет увијек и непрестано мора мијењати и обнављати Љубављу и Добротом, Истином и Правдом Божијом да би био по мјери Бога и човјека истовремено! Срдачно честитамо Божић и свим неправославним хришћанима, који су га већ прославили по грегоријанском календару, молећи се Милостивом и Човјекољубивом Богу нашему да нам Он отвори путеве хришћанског зајеништва у сваком погледу. Срећан Божић и свима онима који се осјећају или изјашњавају као агностици, и онима који због страхова од овога и оваквог свијета дискриминације и сегрегације бораве скривени у својим скровиштима, који пате и страдају у својим самоћама. Позивамо их да се охрабре и изађу и да нам се придруже у слободи којом нас је Христос ослободио својим рођењем и васкрсењем. И још једанпут желимо срећан и благословен Божић свима Вама браћо и сестре радосним поздравом: МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Истовремено желимо Срећну и благословену Нову 2018. годину Благости Господње! Нека буде срећна и благословена свима људима и читавом свијету. Амин Боже! На многа и благаја љета! +Митрополит Хризостом дабро-босански У Сарајеву, О Божићу, 2017 (2018). године Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице
  6. О значају доласка Господа Христа у свет Свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Празник Божића нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Зато у цркви о Божићу и певамо: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“ Бог се оваплотио да би могао да каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити: да нема више провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лицем у лице. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу и постао човек, проповедао Царство Божије, лечио људске болести, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса. Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних светитеље. Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, свих његових духовних и оралних напора? Одговор на ова питања, као и на питање смисла и циља Оваплоћења Сина Божијег, даје нам Свети апостол Павле: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Галатима 4, 4–5). Христос је, дакле, дошао у овај свет да све људе учини синовима Божијим. Стога се ми, захваљујући том усиновљењу, научени од самог Господа, пре свега на Литургији, али и у свакој прилици обраћамо Богу као своме оцу речима Оче наш. Ово је разлог да схватимо како је циљ човековог живота на земљи, односно једина сврха човечијег постојања - богосиновство. „А када смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Римљанима 8, 17). Богосиновство је, према томе, највећи идеал хришћанина, идеал који се мора непрекидно остваривати и доказивати (сравни Прва Јованова 3, 1–3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, а пре свега родослов Господа Исуса Христа, који сведочи и доказује да Син Божији, остајући оно што је био, постаје и оно што није био. Остајући истинити Бог, постаје истинити човек. Тиме је све људе који су у Њега поверовали учинио синовима Божијим. Јер, ко је могуће да Син Божији постане Син човечији, онда је исто тако могуће да и синови човечији постану синови Божији по благодати. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (Прва Јованова 3,1). Наше богосиновство је последица Оваплоћења Бога и показује се као највиша пројава љубави Божије према човечијем роду. Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима, доневши на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир и вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио јеванђелист Јован, љубљени ученик Господа Исуса Христа: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14). Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да донесе љубав међу људе. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело људског живота, начело друштвеног живота, начело живота уопште. Христова љубав јесте порицање свих видова егоизма, па зато једино она избавља из отровне таме самољубља, охолости и саможивоста. Једино Христовом љубављу, тим савршеним човекољубљем, условљена је хармонија, како у човековој личности, тако и у људском друштву. Љубав којом Христос љуби људски род јесте једино средство којим човек може правилно устројити свој однос према свима и свему у овом свету. Христова љубав је једини савршени закон за људски живот. „И који год буду живели по овом правилу, мир на њих и милост“ (Галатима 6, 16). Јер је Спаситељ рекао: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6, 31). У ових неколико речи изражено је цело Јеванђеље. Овим је Спаситељ обележио пут и начин којим се предокуша Царство Божије у човечијем животу. Христос је, надаље, мир наш. Својим миром Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе: „Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28); те су тако хришћани браћа међу собом. Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих речи коју налазимо у Новом Завету. Миром све започиње и миром се све завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ започиње миром: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2, 14), објавише свету рођење Господа анђели; и са њима мноштво војске небеске хвалили су Бога. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао и са позивом на мир од себе испраћао. Са благословом мира од својих ученика се раставио, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14, 27–28). И апостол Павле сваку своју посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима дотичних Цркава. Са позивом на мир започиње и Света Литургија. Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Људи, оптерећени својим унутрашњим раздорима и немирима, свуда око себе шире немир и несрећу. Кад човек зарати са Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом, са природом, људима и анђелима. „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лука 6, 45), учи нас Господ. Данас, више него икад, потребни су нам мир на земљи и добра воља међу људима и народима. Неће бити мира међу људима, неће бити мира међу народима, докле год људи не буду испуњени хришћанским човекољубљем, докле год сваки човек не заволи ближњег онолико колико себе воли, докле год савршена љубав не постане закон живота за све. Данас нам је потребан јеванђељски, Божански мир, мир који нам се роди у Витлејему – Новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Савремени човек услед брзог темпа живота, не стиже да се довољно унесе ни у породични, а ни у црквени живот. Све је мање међусобних разговора и разумевања и зато се често делимо међусобно, а свака подела са собом доноси слабљење вере и поверења, наде и љубави. Зато је Богомладенац Христос дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању, него да је овај празник животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког празника, али је неопходно да из њих извучемо поуку и смисао, а не да обичаји представљају пуко извршавање одређених радњи. Тако се догађа да се због обичаја животодавни смисао овог празника често превиђа и заборавља. Прослављање празника Христовог Рођења треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном хришћанском животу. Тај практични хришћански живот је заправо врлински живот без којег је немогуће да се човек усавршава, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са идеолошким учењима којих у савременом свету има много. Јасно је да Православље није идеологија, него живот по Јеванђељу на основу кога људи могу да нас препознају као истините православне вернике. Зато је важно да наше прослављање Бога и слављење празника најпре покажемо кроз врлине. Господ Исус Христос нам је својим личним примером, животом и делима указао шта су врлине и где је њихово место у човековом животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама на овај дан када је Христос постао човек и започео наше спасење. Дакле, Божић је својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском животу. Када говоримо о врлинама, јасно је да је њихов број еограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да су од свих врлина данашњем човеку најзначајније три: вера, нада и љубав, које представљају три реалности које су неопходне човеку у свим временима, зато што је он оробљен својом животном везаношћу за добра овог света, док веру, наду и љубав често доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову истину најпре треба да видимо у празнику Божића. Са овим жељама и молитвом Богомладенцу Христу, желимо вам, драга децо духовна, изобиље Божићног мира, слоге и љубави, поздрављајући вас Божићним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2018. година. Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  7. Рођење Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо неба и земље, историје и вечности (Прва Тимотеју 3, 16). Овај велики догађај човек може појмити само вером и чистим срцем. Своју љубав према нама Бог је показао слањем свог Јединородног Сина у овај свет и тако предвечни Син Божији постаје историјски Син човечији, да би нас људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учинио синовима Божијим. О значају доласка Господа Христа у свет Свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Празник Божића нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Зато у цркви о Божићу и певамо: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“ Бог се оваплотио да би могао да каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити: да нема више провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лицем у лице. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу и постао човек, проповедао Царство Божије, лечио људске болести, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса. Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних светитеље. Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, свих његових духовних и оралних напора? Одговор на ова питања, као и на питање смисла и циља Оваплоћења Сина Божијег, даје нам Свети апостол Павле: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Галатима 4, 4–5). Христос је, дакле, дошао у овај свет да све људе учини синовима Божијим. Стога се ми, захваљујући том усиновљењу, научени од самог Господа, пре свега на Литургији, али и у свакој прилици обраћамо Богу као своме оцу речима Оче наш. Ово је разлог да схватимо како је циљ човековог живота на земљи, односно једина сврха човечијег постојања - богосиновство. „А када смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Римљанима 8, 17). Богосиновство је, према томе, највећи идеал хришћанина, идеал који се мора непрекидно остваривати и доказивати (сравни Прва Јованова 3, 1–3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, а пре свега родослов Господа Исуса Христа, који сведочи и доказује да Син Божији, остајући оно што је био, постаје и оно што није био. Остајући истинити Бог, постаје истинити човек. Тиме је све људе који су у Њега поверовали учинио синовима Божијим. Јер, ко је могуће да Син Божији постане Син човечији, онда је исто тако могуће да и синови човечији постану синови Божији по благодати. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (Прва Јованова 3,1). Наше богосиновство је последица Оваплоћења Бога и показује се као највиша пројава љубави Божије према човечијем роду. Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима, доневши на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир и вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио јеванђелист Јован, љубљени ученик Господа Исуса Христа: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14). Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да донесе љубав међу људе. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело људског живота, начело друштвеног живота, начело живота уопште. Христова љубав јесте порицање свих видова егоизма, па зато једино она избавља из отровне таме самољубља, охолости и саможивоста. Једино Христовом љубављу, тим савршеним човекољубљем, условљена је хармонија, како у човековој личности, тако и у људском друштву. Љубав којом Христос љуби људски род јесте једино средство којим човек може правилно устројити свој однос према свима и свему у овом свету. Христова љубав је једини савршени закон за људски живот. „И који год буду живели по овом правилу, мир на њих и милост“ (Галатима 6, 16). Јер је Спаситељ рекао: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6, 31). У ових неколико речи изражено је цело Јеванђеље. Овим је Спаситељ обележио пут и начин којим се предокуша Царство Божије у човечијем животу. Христос је, надаље, мир наш. Својим миром Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе: „Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28); те су тако хришћани браћа међу собом. Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих речи коју налазимо у Новом Завету. Миром све започиње и миром се све завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ започиње миром: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2, 14), објавише свету рођење Господа анђели; и са њима мноштво војске небеске хвалили су Бога. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао и са позивом на мир од себе испраћао. Са благословом мира од својих ученика се раставио, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14, 27–28). И апостол Павле сваку своју посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима дотичних Цркава. Са позивом на мир започиње и Света Литургија. Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Људи, оптерећени својим унутрашњим раздорима и немирима, свуда око себе шире немир и несрећу. Кад човек зарати са Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом, са природом, људима и анђелима. „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лука 6, 45), учи нас Господ. Данас, више него икад, потребни су нам мир на земљи и добра воља међу људима и народима. Неће бити мира међу људима, неће бити мира међу народима, докле год људи не буду испуњени хришћанским човекољубљем, докле год сваки човек не заволи ближњег онолико колико себе воли, докле год савршена љубав не постане закон живота за све. Данас нам је потребан јеванђељски, Божански мир, мир који нам се роди у Витлејему – Новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Савремени човек услед брзог темпа живота, не стиже да се довољно унесе ни у породични, а ни у црквени живот. Све је мање међусобних разговора и разумевања и зато се често делимо међусобно, а свака подела са собом доноси слабљење вере и поверења, наде и љубави. Зато је Богомладенац Христос дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању, него да је овај празник животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког празника, али је неопходно да из њих извучемо поуку и смисао, а не да обичаји представљају пуко извршавање одређених радњи. Тако се догађа да се због обичаја животодавни смисао овог празника често превиђа и заборавља. Прослављање празника Христовог Рођења треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном хришћанском животу. Тај практични хришћански живот је заправо врлински живот без којег је немогуће да се човек усавршава, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са идеолошким учењима којих у савременом свету има много. Јасно је да Православље није идеологија, него живот по Јеванђељу на основу кога људи могу да нас препознају као истините православне вернике. Зато је важно да наше прослављање Бога и слављење празника најпре покажемо кроз врлине. Господ Исус Христос нам је својим личним примером, животом и делима указао шта су врлине и где је њихово место у човековом животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама на овај дан када је Христос постао човек и започео наше спасење. Дакле, Божић је својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском животу. Када говоримо о врлинама, јасно је да је њихов број еограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да су од свих врлина данашњем човеку најзначајније три: вера, нада и љубав, које представљају три реалности које су неопходне човеку у свим временима, зато што је он оробљен својом животном везаношћу за добра овог света, док веру, наду и љубав често доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову истину најпре треба да видимо у празнику Божића. Са овим жељама и молитвом Богомладенцу Христу, желимо вам, драга децо духовна, изобиље Божићног мира, слоге и љубави, поздрављајући вас Божићним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2018. година. Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска View full Странице
  8. На празник Материце, у овом храму окупио се веома велики број верника који су се у последњим данима Божићног поста причестили. У првом православном храму где је осликан лик Св. Порфирија Кавсокаливита, викар Његове Светости Патријарха српског Владика Антоније врло надахнуто је говорио о празнику Детинци који је претходио, Материцама које прослављамо данас и најавио празник Оци који обележавамо пред саме дане Рођења Христовог: „Постоје многи социјални проблеми и лоша васпитања, али угледајмо се на врлине и примере наших предака, прабака и наших светих угодника како су они то са велкиком љубављу чинили“, поручио је Владика Антоније. Извор: Радио Слово љубве
  9. „Много је важан наш однос према деци и са каквом љубављу и пажњом васпитавамо нашу децу. Они су будућност наше нације. Породична тајна је најважнија, и Бог даје сваком оцу и мајци благодат, силу и љубав да издрже све то. То је велики подвиг, то су стотине непроспаваних ноћи и других мука и брига, али то је љубав која веже човека са Богом“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ На празник Материце, у овом храму окупио се веома велики број верника који су се у последњим данима Божићног поста причестили. У првом православном храму где је осликан лик Св. Порфирија Кавсокаливита, викар Његове Светости Патријарха српског Владика Антоније врло надахнуто је говорио о празнику Детинци који је претходио, Материцама које прослављамо данас и најавио празник Оци који обележавамо пред саме дане Рођења Христовог: „Постоје многи социјални проблеми и лоша васпитања, али угледајмо се на врлине и примере наших предака, прабака и наших светих угодника како су они то са велкиком љубављу чинили“, поручио је Владика Антоније. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  10. Bokisha

    Ненад Илић:ДЕЛАТНА ЉУБАВ

    Бог нас, који смо били мртви, оживе са Христом и са Њим заједно васкрсе и заједно са Њим посади на Небесима! Тако нам данас говори апостол. Са Христом смо на Небесима. Наша будућност је већ сада прошлост. Догодило се оно најважније. А ипак смо свесни да је пред нама још увек трновит пут. "Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дела, да се не би ко хвалисао. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". Не спасавају нас наша добра дела, већ Христова љубав. А опет - не улази све од нас у Христову љубав. Губимо много времена које нам је дато да га слободно искористимо, трошимо ни на шта много снаге. А све то - свесни да смо већ са Христом на Небесима. Не спасавају нас наша добра дела, али смо ми створени за добра дела. Не чинимо ми њих нашом него Христовом снагом. Не да бисмо се ми хвалисали, него да бисмо Бога хвалили. Бог је за нас припремио добра дела, "да у њима ходимо". Али ако их не чинимо - шта чинимо? Покушавамо да живимо само сопственом снагом и памећу. Лукавством преварени, док исповедамо да ништа добро без Бога не можемо да урадимо - усмеравамо наше деловање ка испуњењу сопствене самовоље. И то нас од Њега удаљава. Не одричући се Бога, затварамо се у сопствену аутономију. Знамо ми да је Божија љубав безгранична, али детињасто заборављамо да чак и ако нам је и сама способност да волимо од Бога - ако не одговоримо на љубав нећемо испунити могућности, таленте које нам је Бог дао. А чињење добрих дела која нам је Он припремио и која Његовом силом чинимо јесте наша љубав. Све остало је само сентимент незрелих и егоистичних личности. Прихватиће нас Бог, као његова створења, и половична, изолована у заблудама, уклониће он све границе, али да ли ћемо ми кад постане Бог све у свему моћи да прихватимо себе такве? Промашене? Речи које су постале најважније у последњем таласу православне теолошке обнови код нас су "слобода", "љубав", "заједница". Слобода пречесто постаје покриће за лутање у самовољи, љубав за потребу да будемо вољени али не и да волимо, а заједница - идеолошки празна реч, одраз виртуелности у коју не можемо до краја да се изместимо већ остајемо заробљени у раскораку. И наш живот бледи, што нас, наравно, чини незадовољнима. Породица је заједница која нас, хтели ми то или не хтели, непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да пронађемо начине да чинимо "дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". У породици смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије. А слобода може постати само пут ка лакшем издвајању у аутономију која нас на крају оставља недовршеним и несрећним. А Црква без породичне блискости може се уместо живог сусрета са Богом претворити у идеологију. Брате, сестро, оче - нису та ословљавања остала у Цркви као фолклорни украс из прошлих "бољих" времена. Такво обраћање је стално опомињање да морамо од Цркве начинити породицу. А породице нема без делатне љубави, добрих дела, служења и пожртвованости. Наравно уз свест да за то нисмо ми заслужни и да немамо због чега ту да се гордимо. Непрекидна захвалност, евхаристија, је наш задатак који неодговорни према себи упорно покушавамо да претворимо само у свечану и важну форму или леп лични доживљај. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215106757290671
  11. Бог нас, који смо били мртви, оживе са Христом и са Њим заједно васкрсе и заједно са Њим посади на Небесима! Тако нам данас говори апостол. Са Христом смо на Небесима. Наша будућност је већ сада прошлост. Догодило се оно најважније. А ипак смо свесни да је пред нама још увек трновит пут. "Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дела, да се не би ко хвалисао. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". Не спасавају нас наша добра дела, већ Христова љубав. А опет - не улази све од нас у Христову љубав. Губимо много времена које нам је дато да га слободно искористимо, трошимо ни на шта много снаге. А све то - свесни да смо већ са Христом на Небесима. Не спасавају нас наша добра дела, али смо ми створени за добра дела. Не чинимо ми њих нашом него Христовом снагом. Не да бисмо се ми хвалисали, него да бисмо Бога хвалили. Бог је за нас припремио добра дела, "да у њима ходимо". Али ако их не чинимо - шта чинимо? Покушавамо да живимо само сопственом снагом и памећу. Лукавством преварени, док исповедамо да ништа добро без Бога не можемо да урадимо - усмеравамо наше деловање ка испуњењу сопствене самовоље. И то нас од Њега удаљава. Не одричући се Бога, затварамо се у сопствену аутономију. Знамо ми да је Божија љубав безгранична, али детињасто заборављамо да чак и ако нам је и сама способност да волимо од Бога - ако не одговоримо на љубав нећемо испунити могућности, таленте које нам је Бог дао. А чињење добрих дела која нам је Он припремио и која Његовом силом чинимо јесте наша љубав. Све остало је само сентимент незрелих и егоистичних личности. Прихватиће нас Бог, као његова створења, и половична, изолована у заблудама, уклониће он све границе, али да ли ћемо ми кад постане Бог све у свему моћи да прихватимо себе такве? Промашене? Речи које су постале најважније у последњем таласу православне теолошке обнови код нас су "слобода", "љубав", "заједница". Слобода пречесто постаје покриће за лутање у самовољи, љубав за потребу да будемо вољени али не и да волимо, а заједница - идеолошки празна реч, одраз виртуелности у коју не можемо до краја да се изместимо већ остајемо заробљени у раскораку. И наш живот бледи, што нас, наравно, чини незадовољнима. Породица је заједница која нас, хтели ми то или не хтели, непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да пронађемо начине да чинимо "дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". У породици смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије. А слобода може постати само пут ка лакшем издвајању у аутономију која нас на крају оставља недовршеним и несрећним. А Црква без породичне блискости може се уместо живог сусрета са Богом претворити у идеологију. Брате, сестро, оче - нису та ословљавања остала у Цркви као фолклорни украс из прошлих "бољих" времена. Такво обраћање је стално опомињање да морамо од Цркве начинити породицу. А породице нема без делатне љубави, добрих дела, служења и пожртвованости. Наравно уз свест да за то нисмо ми заслужни и да немамо због чега ту да се гордимо. Непрекидна захвалност, евхаристија, је наш задатак који неодговорни према себи упорно покушавамо да претворимо само у свечану и важну форму или леп лични доживљај. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215106757290671 View full Странице
  12. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г.Г. Арсенија, у четвртак 9. новембра у препуној сали Светосавског дома у Нишу, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, професор Теолошког факултета у Либертвилу, одржао је најављено предавање на тему "Да ли се љубав безусловно добија или је треба заслужити?" Звучни запис предавања http://eparhijaniska.rs/images/audio/09.11.2017.OMilosVesin.mp3 Извор: Епархија нишка View full Странице
  13. Људски живот понекад открива уникалне истине, иако се оне испољавају на најобичнији начин. 2006. године умро је бивши чилеански диктатор, 91-годишњи Августо Пиноче. Годину дана пре његове смрти, бивши вођа чилеанске комунистичке партије, 90-годишњи Луис Корвалан, који се целог живота борио против Пиночеа, изјавио је да ће из принципа надживети Пиночеа. И наступио је дан кад се, наизглед, испунила његова давнашња жеља, али је Корвалан неочекивано признао: „Страшно сам се зачудио кад сам добио вест да Пиночеа више нема. Кад умире највећи непријатељ у твом животу, појављује се нејасан осећај да ти нешто недостаје… Толико година сам чекао на ово, и сад сам, ето, дочекао… и шта даље?“Замислите: човек целог живота мрзи свог противника, бори се против њега, а после његове смрти одједном види да није стекао апсолутно ништа, да ништа тиме није добио, већ напротив, као да је чак изгубио једини смисао свог живота. Да ли нам је потребан такав смисао? И зашто све време наносимо штету једни другима уместо да осмишљавамо живот нечим чистим, јасним, светлим и светим, како би и други могли да захвате од нас радости и надахнућа за живот? „Има једна прича о томе како је неки човек купио себи нову кућу и воћњак. А поред је живео завидљиви комшија који је стално покушавао да му поквари расположење: час му баци смеће испред капије, час му направи неку другу пакост. Једном се човек пробудио лепо расположен, изашао је на трем, а тамо – кофа с помијама. Човек је узео кофу, пролио је помије, очистио је кофу тако да је заблистала, набрао је у њу највеће, најзрелије и најукусније јабуке и отишао је код комшије. Кад је чуо куцање на вратима сусед је злурадо помислио: „Напокон сам му дозлогрдио!“ Отвара врата надајући се скандалу, а човек му пружа канту с јабукама и каже: „Ко шта има, то и дели с другима!“ „Добар човек из добре клети срца свог износи добро, а зао човек из зле клети срца свог износи зло“ (Лк. 6, 45), – то је универзални закон људских односа. Нису нам дате друге варијанте: или да будемо зли и да чинимо зло другима, или да се трудимо да будемо добри и да нашим ближњима доносимо добро. Кад се љутимо на некога, чак и ако за то, како нам се чини, имамо све основе, потчињавамо се опасној страсти – злопамћењу. Наизглед, злопамћење те у потпуности одваја од човека којег мрзиш. У ствари, оно те као чврст прстен спаја с оним према коме осећаш злобу. Јер, у мислима стално имаш у виду супарника, размишљаш како би му се осветио. Ако си се с неким посвађао, потиштено у мислима водиш дијалог с њим желећи да из ових мислених битака изађеш као победник. А приликом сусрета с овим човеком, скрећеш поглед у страну, зато што ти је тешко да га гледаш – где је ту онда унутрашња слобода?
  14. СЕБЕДАРНА, ДЕЛОТВОРНА ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ Као људи, као створена психо-соматска бића, живимо увек у конкретним животним приликама, у одређеном времену, на одређеном простору, у сасвим одређеним друштвеним, политичким, цивилизацијским околностима. То су чињенице нашег живота, сâм наш живот. Као хришћани опет, дужни смо још да имамо на уму да је то и контекст нашег спасења и наше одговорности кога не смемо занемарити. Озбиљно схватање историјских и културолошких чињеница сваке епохе је одувек, такође, било и претпоставка успешне мисије Цркве. Она се обраћа конкретним људима у својим радостима и надама, жалостима и проблемима који чине њихов живот. Постмодерност као тренутну тачку друштвено-историјског развоја, између осталог, карактеришу и два нераскидиво повезана феномена: наглашени индивидуализам и криза свих великих система који су у прошлости давали смисао људском животу. Постмодерна култура је усмерена на појединца и подстиче његове личне вредности, жеље, амбиције, његову неприкосновену аутономију. Такав појединац више никоме не верује. Загњурен у своје неповерење и скептицизам онемогућује постојање и оправданост било ког система који се бави општим смислом попут Цркве и државе или се, пак, бави општим добром и општим вредностима. Оваква клима никако не значи престанак или нестајање религије како су то многи теоретичари, до само пре неколико деценија мислили и очекивали. Али значи да се вера дубоко индивидуализује и да је сваки појединац у потрази за властитом срећом и властитом вером. Наравно да све ово утиче на положај и разумевање улоге Цркве у друштву. Од институције која је вековима давала смисао постојања свих европских, хришћанских друштава, данас постаје тек једна од многобројних животних опција обавезујућа, мање или више, само за оне који се за њу опредељују. То је прва чињеница савременог друштва којој храбро треба да погледамо у очи, свесни и своје сопствене хришћанске одговорности али и разумевајући је као изазов који треба, не да нас води ка анахронизмима и увек јаловим и неодговорним жалом за прошлим временима, већ да пробуди најбоље и најснажније стваралачке силе које ће том изазову пружити аутентичан хришћански одговор. Друга чињеница коју сам поменуо је друштво у транзицији са својим многобројним проблемима, а пре свега проблемом социјалне правде. И ово је, такође, изазов за Цркву. Опет, не у смислу да Црква може да створи праведно друштво јер то није задатак Цркве али Црква може и треба утемељеном и промишљеном социјалном речју да укаже, а делом да покаже како се поједини аспекти друштвене неправде могу превазићи. Хришћански одговор на две поменуте чињенице и проблема савременог друштвеног тренутка који чине саму есенцију Христове поруке и чиме је, како би уосталом другачије и могло бити, проткан живот Светога Саве је – несебична, себедарна, делатна хришћанска љубав. Етос овога света је одувек био, јесте и биће властољубље и среброљубље на које савремени човек реагује својим повлачењем и скептицизмом. Сувише много лажи и изневерених идеала је било да би било коме беспоговорно веровао. Али савремени човек, такође, није мање човек од оног из прошлих времена. И он жуди за топлином, људскошћу, а понајвише за оним који ће га волети и своје поверење ће он поклонити али само ономе у коме препозна искреност и сагласје речи и дела. У односу на хришћанство то изгледа овако – аутентичност и веродостојност и хришћана појединаца и Цркве као заједнице и као институције он ће мерити, не по старим заслугама, већ по томе колико се јеванђелска порука преноси у конкретни живот. Етос Цркве је етос несебичне делатне љубави у коме категорија ближњег, брата јесте централна и мерило наше вере и нашег напретка ка спасењу. Делатна љубав према ближњему мора да буде видљива како у животу хришћана појединаца тако и на институционалном плану. Свако дело љубави према ближњем ће о Христу рећи више него хиљаду речи. Подсетимо се шта Свети Сава пише у свом Студеничком типику о давању на вратима: А оно што ће бити речено и што ви треба веома да чувате, не малу корист и спасење вам умножава. А шта је то? На вратима давање страним и немоћним који су нас покоја ради посетили, због њих и гостионицу сазидасмо… у којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже, колико моћ допушта да их удостојимо бриге. А наге и босе одевати и обувати старом вашом одећом и обућом… А треба хранити гладне и души давати, као што рекосмо, узакоњеним хлебом и вином и сочивом неким од хране ваше претекле… А ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а оно нека од сувишка буде… А не волимо да икога са врата наших празног отпустите… У 4. глави Јеванђеља по Луки Христос се у синагоги у Назарету поистовећује са Помазаником пророка Исаије чије су основне карактеристике солидарност са сиромашнима и потлаченима. Својим животом и делима Исус је непрестано потврђивао да је Месија сиромашних, и то без остатка кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40). Ово место и овај став су опште познати. Па ипак, и поред скандалозних неједнакости у нашем друштву које вређају људско достојанство примећује се недостатак дела милосрђа како у широј заједници, тако и унутар црквене заједнице. Таква се дела везују за богатство, за постојање сувишка. У вишедеценијским нашим условима кризе различитих узрока, нико се психолошки не осећа довољно богатим или довољно сигурним за своју будућност и свој начин живота да би се нечега одрекао. Можемо се запитати да ли у Новом Завету, проналазимо утемељење оваквом начину размишљања? Евергетидски, добротворни дух и менталитет срећемо и у грчком и у римском античком друштву, дух задужбинарста је до скоро био врло жив. И све је то похвала вредно. Али, Нови Завет нам говори и о другој врсти милосрђа и братољубља. Када апостол Павле у 2. Кор у 8. глави похваљује цркве Македоније на скупљеној милостињи он сведочи о пуком сиромаштву њиховом и да они по могућству и преко могућства добровољно даваху (2.Кор 8,2-3). Дакле, овде није реч о вертикалном доброчинству које полази од богатих и завршава се сиромашнима, већ о хоризонталном - свих према свим члановима црквене заједнице. Тако се етос доброчинства, у свету резервисан за неке, у Цркви претвара у свакодневни хришћански етос. Овај етос – задужбинарства, милосрђа, братољубља, етос служења ближњему ма ко он био, је нешто што се данас од Цркве и хришћана апсолутно очекује и што ставља нашу веру на истинску пробу јер је вера без таквих дела само још једна у низу светских идеологија. Време је да се служи Господу, по примеру свих светих, по примеру и светих из нашег рода на челу са Светим Савом, кроз несебичну, делатну хришћанску љубав према ближњему. Амин. Др Зоран Крстић Београд, Св. Сава 2010.
  15. Јако добро предавање оца Ненада Илића на тему љубави и брака. Врло јасно износи свој став и учествује у дијалогу са присутнима и покушава да одговори на горућа питања.
  16. Архимандрит Српске православне цркве, отац Данило Љуботина, необичан је свећеник и човјек комплексне животне судбине, потакнуте између осталог и хисторијским искуствима његових предака. Фамилија Љуботина потјече из Црне Горе у којој је вјековима живјела и коју је 1657. године морала напустити под притиском Турака, те се доселила на истарски полуоток у мјесто Перој, посебним указом тадашњих млетачких власти. Обитељ је преживљавала различита царства, државна уређења, вјерске притиске и политичке режиме али на крају, како каже отац Данило, „нити смо се ми проширили, нити нас је католичко море потопило“. У селу Пероју све до данас живи обитељ Љуботина мукотрпним тежачким животом али живи скромно и сретно, у миру са сусједима. Отац Данило завршио је теологију у Београду и постдипломске студије у Лондону али његова свећеничка служба започела је у родном мјесту и у малим православним заједницама у Хрватској. Службовао је отац Данило и као духовник у храму Св. Саве у Београду и био је представник Српске православне цркве при сједишту Европске уније у Бриселу, али најврједнија карактеристика по којој га многи познају јест његова једноставна спремност на сусрет, разговор и дијалог. Или како сам каже о увијек тешким приликама на овим просторима: „Без мудрости Срба и Хрвата Балкан не може напријед.“ О питањима суживота, православљу и католичанству, стању духовности и религиозности и актуалним приликама код нас и у свијету, разговарамо са оцем Данилом у тренутку када многи од тих питања живе у немиру и са којима се овај честити човјек суочава својом благошћу, мирољубивошћу и мудрошћу. Како гледате на податке који говоре да је у модерном свијету број кршћанских вјерника посвуда у опадању? Мислим да духовност у глобалу није у опадању него је у опадању само једна конкретна духовност; у порасту су напади на хришћанство, на католичанство с једне стране и на православље с друге. У случају Српске православне цркве то опадање је повезано и са сотонизирањем српске нације, на овим просторима и на европском нивоу, када је, свугдје у Европи, било страшно рећи да си Србин од почетка 90-их скоро до данас. Али, ја мислим да је тај анимозитет створен на један вјештачки начин. Друго, ми смо овдје имали катастрофалне посљедице Другог свјетског рата, а хисторијски, увијек је међу људима постојао осјећај да смо на граници двају свјетова, западног и источног, међу којима је постојала борба за превласт, која би понекад и утихнула. Рецимо, почетком 19. стољећа догодило се и то да је на простору Аустроугарске монархије, међу словенским народима; Чесима, Словацима, Словенцима па и Хрватима, постојала велика симпатија према православном начину живота. Како то објашњавате? Објашњавам то чињеницом да је православље међу тим народима у коријену доживљено топлим и аутентичним, ближе човјековој личној природи. Православље је схваћено као духовност која произлази из дубине антропологије а не, пежоративно речено, из црквених рјешења. У свијету, православље је и данас прихваћено као топла, „душевна“ и привлачна религија. Покушат ћу вам то показати на примјеру једне противречности. У Америци, онаквој каква она данас јест, моментално се догађа једна ренесанса православља. У тој земљи је створено преко тридесет манастира које углавном држе Грци, нешто православни Арапи, а нешто и православни Срби, о чему се овдје мало зна. Читав тај покрет тамо, маргиналан је у односу на свјетска збивања, али он постоји. С друге стране, у Европи као да духовност, смисао живота и метафизичка питања више нису тема у јавном оптицају… На Западу постоји значајна дистанца према религији и Црква на Западу се осипа. Мислим да је оно материјално пробило опну људске свијести, нарочито међу младима који, са друге стране, осјећају бунт према Цркви као ауторитету која није довољно духовна да би могла огријати људско срце. Постали смо схема која није у стању заинтересирати људе. То је страшно изражено у Словенији и у Аустрији: мој професор с постдипломских студија Цхристопх Сцхöнборн, кога јако волим и који је сада кардинал у Бечу, недавно је рекао како је Аустрија некада била 90 посто католичка земља, а сада је у њој 30 посто хришћана. У Енглеској и Француској имате катедрале чији су дијелови изнајмљени за друге намјене а мање цркве су претворене у кафиће. На југу Италије је другачије; они су топлији и духовност доживљавају као своје природно стање. Како се западна духовност носи са новим изазовима времена? Западна духовност и католичанство су од секуларизма били готово уништени али они су из свог миљеа изњедрили најбоље теологе, међу којима су рецимо Ив Конгар, Марсел Жак Дубоа, Кристоф фон Шнборн, Ханс Урс фон Балтазар, Јозеф Рацингер и други, који су учинили огроман напор да се врате на изворно хришћанство. Они су успели да препознају православље боље него ми, јер су се усредоточили на изворну слику хришћантва да би поправили своје стање. Због глобализације и материјализма, који је људима привлачнији него дубља духовна свијест, западна слика свијета се покварила. То је нажалост тако. Знате, ја сам Истријан и када су наши стари крајем 19. стољећа бјежали у Америку, једнако као и Талијани, онда је Америка била симбол раја. С том зарадом која је била стоструко већа него у Истри они су могли да живе пристојније и да помогну своје. А онда је благостање добило димензију бога, дивинизиран је материјални начин живота и дошло је до овога до чега је дошло. Дошло је до тога да се европска култура изјела изнутра. Мислим да има разлога бојати се за будућност, јер оно што гледамо је убрзање апокалиптичног хода… Може ли се пријашња слика свијета обновити? Наше стање је драматично локално и глобално. Православна црква је несретна због тога, али морам рећи да она није злурада и антикатолички расположена због стања на Западу. Православна црква је болесна од жеље да помогне да се Запад репарира и стане на своје ноге. Православни свијет мора помоћи да се католици поврате, јер човјечанство не може егзистирати тако да је само једна духовна страна добра а да је друга у проблему. У овој земљи се то не валоризира и православље се узима као зло. Али то није тако: наше подручје није узорак мјере хришћанске идеје и хришћанског живота на свјетском плану. Наше подручје је негативан примјер који смо овдје створили сви ми заједно. Али на свјетском нивоу ствари изгледају другачије. Овај сусрет данашњег папе и руског патријарха Кирила је велики хисторијски догађај како да Исток помогне Западу. Осјећа ли се ово данашње опадање вјере и код православних народа? Морам рећи да код православних народа није тако. Ми смо доживјели калварију комунизма и државног атеизма и Црква се у томе профилирала и очистила. Једна од наших цркава, у Румунији, очувала је срж православног духа. Они су духовно живи и православно практични. Исто можемо рећи и за Русе који су дошли до својих коријена, обновили су своје цркве и духовни и културни живот и сада су у фази непрестаног узрастања. Код Грка се догађа одређено комешање, али како су они као и Талијани на југу топао народ, онда они своју духовност доживљавају као своју природу. Они могу бити против Цркве као институције, али не могу бити против духовности и могу бити против клерикализма али не могу бити против живота у Цркви. Њихов говор и њихово свакодневно изражавање је онакво какво ми користимо у литургији. Када сам био млад изражавао сам се у терминима фудбалских утакмица, јер је то тада било модерно, а Грци се у свакодневном говору често изражавају језиком православне теологије зато јер је то и народна терминологија. Што се тиче Срба, морате знати да су они у почетку били варварски народ и када су прихватили хришћанство, већ је све било готово: све што је требало бити написано, већ је било написано, све што је требало бити насликано, насликано је; у фрескографији и мозаику осликани су квадратни километри и километри и написани су најбољи текстови и најбоље пјесме. Упозоравам вас да се тада, у шестом стољећу, није радило само о православљу него о универзалној хришћанској духовности, када су и западна и источна црква биле у истом амбијенту и када је све то било прихватљиво и једнима и другима и то је тако било све до средњег вијека. Колико је у новије вријеме учињено у дијалогу католика и православаца? У задњих педесет година јако је много учињено у разговору између Католичке и Православне цркве. Било је пуно семинара и састанака на којима су се суочавали једни са другима да би се видјело како би свима било боље сутра. И ти дијалози иду даље. То су сусрети најбољих католичких и православних теолога о томе како превазићи негативна мишљења једних о другима из прошлости и данас и како препознати разлике у којима сада живе Исток и Запад. Ја сам присуствовао дијалогу најбољег католичког теолога, већ споменутога Ивес Цонгарда и најбољег православног теолога из Румуније Думитру Станилоае у Женеви и било је уживање слушати њихове напоре за превазилажење онога што нас је раздвајало стољећима, управо ради исцјељења Цркве на глобалном пољу. Ја лично мислим да је управо такво исцјељење и источне и западне Цркве хтио папа Ратзингер и мислим да је он један од најбољих папа које је Католичка црква имала посљедњих вјекова. Што је потребно на свакодневном нивоу да би се пружила рука између католика у православаца? Ја мислим да сви ми пружамо руку једни другима у свакодневном животу, јер се желимо издигнути из наших ограничења, али потребно је исцијелити духовне ране на неком другом плану које су нанијеле једна Црква другој у вјековима када су биле у сукобу. Гледајте, Католичка црква је помогла православнима за вријеме комунизма посебно у Совјетском савезу да се кршћанство не удави и не угаси. Али то је била спољашња рука која је штампала књиге и слала пријеводе Светог писма и довијала се да се не угаси божја ријеч на угроженим просторима… Какав је био живот кршћана у вријеме комунизма у источном блоку? Кршћанство се на простору источне Европе никада није угасило. Они су из себе самих и из властитих извора били толико јаки да су сачували своју вјеру. Руске бабушке су сачувале руску цркву, као што је румунски сељак сачувао православну цркву у Румунији. Сјећам се репортаже једног британског новинара који је питао румунског сељака: „Хоће ли нестати православље у Румунији?“ Сељак је одговорио: „Док буде постојала и једна икона у кућама у Румунији, православље ће живјети.“ То је велика снага вјере. Том сељаку нико није пружио руку. Као млад студент у Лондону ја сам имао своје дилеме живећи у једној сасвим другачијој земљи, у другом начину размишљања и у другој хришћанској традицији, као што је англиканска. И када сам имао своје кризе и када је моја вјера била најтања помислио сам: „Мој ђед Димитрије, када се он крстио, као да су громови пуцали. Ако су ме у животу сви преварили, он ме није преварио. Његова је вјера исправна. Он није био ни теолог, нити је био учен али је вјеровао и сасвим другачије окружење му ништа није могло. Он је црпио своју вјеру из слиједа својих прађедова; ишао је у цркву али је ширио око себе мир и спокој. Имао је мудрост старца и ниједан посао није радио а да се није помолио или барем прекрстио. Црпио је силну милост и љубав. Једном ми је рекао један стари Тоне, наш сусјед који је био католик: „Твој дид је био добар човик, а његов отац је био свети човик.“ Како је заправо живјела ваша фамилија у Пероју у Истри, каквом је ви познајете? Ми смо у Пероју у Истри исто живјели у компликованој ситуацији, удаљени на три морске миље од Бријуна, гдје је ситуација била сасвим другачија. Наше жене из села су радиле на Бријунима и формално су морале бити атеисти, а као дјеца увијек смо имали неке свјетовне прославе баш на Божић или Ускрс. Било је то зато да би нас се одвојило од миљеа Цркве, али наши стари нису томе давали пуно на важности. Али знате, с друге стране, ни то новије рушење свих трагова бивших комунистичких режима није и не може бити добро. Нити су сви комунисти били ђаволи, нити су сви кршћани анђели. Ствари нису црно бијеле: да ли треба спалити радове умјетника атеиста или треба минирати мостове које су пројектирали архитекти невјерници? Једном сам у Москви питао једног високог вјерског службеника: „Хоћете ли макнути кип Лењина“ Он је одговорио: „Лењин припада нашој прошлости која је била трагична и болна, али је наша.“ Истра је прошла и комплексне фазе суживота различитих народа… Па ја вам могу испричати какве су биле разлике између нас у Пероју и дијела наше фамилије која је 1946. остала у Трсту, у Италији. До тада смо сви били краљевина Италија, Пула и Трст се уопће нису разликовали, а Истра и Фурланија су биле једно те исто; и ми и они смо имали магарце и краве, орало се и можда смо ми били чак у предности. Када смо ми постали Југославија, а они Италија, онда је њима нетко дотурио неки новац и за пет шест година ми се више уопће нисмо препознавали. Ми смо овдје остали исти какви смо били до данас а они су се потпуно измијенили. Истра се од сто тридесет хиљада становника попела на двјесто хиљада а Трст је са петсто хиљада становника спао на тристо хиљада. Постао је привлачни и ушминкани град пензионера у којем су Југовићи куповали њихове производе. Ето видите, човјек трчи за тим стварима… Ваша фамилија је прије неких 400 година била присиљена доћи из Црне Горе у Истру. Хисторијски, како се духовност православља преносила у свим тим миграцијама? У нашим крајевима није било факултета и вјеронаука, вјера се преносила увјерењем и животним искуством. У том појасу планина који зовемо Динариди живили су људи који су имали потпуно јасну слику живота и свијета и у таквом животу они су се тесали да досегну питања универзума и Бога. Вјековима су ти људи распознавали што је њихов идентитет, а што није и у што вјерују, а у што не. Моја фамилија су били млетачки Срби а послије смо потпали под Аустроугарску. У Аустроугарској је било три милиона Срба изван те мале земљице Србије, духовно средиште је било у Сремским Карловцима и сви они су снажно доприносили тој монархији, али су увијек знали тко су и што су. У времену када није било ни теологије ни вјеронаука, они су знали која је наша вјера, што је православље а што није. Рекли сте да су разлози данашњих секуларних немира, осим материјализма, у томе што је Црква постала схема. На овом просторима након пада комунизма и официјелне атеистичке доктрине, Црква је ускочила у један доста празан простор и ту се није снашла. Онда су апетити према моћима овога свијета нагло порасли, а моћи овога свијета стварају осјећај материјалног благостања. Српска православна црква је прије пада комунизма предњачила у свијету; имали смо бриљантне теологе и били смо далеко бољи чак и од Руса. То је било невјеројатно у мојим младим данима: од нас су били бољи само Грци, јер, као што рекох, за њих религија представља природно стање. То је између осталога и зато што је хришћанство настало у медитеранском базену гдје је постојала дуга традиције филозофског промишљања живота и ту се препознавање Христа догађало на припремљеном, плодном тлу. Остали то нису могли. Видите, ислам се јавља у шестом вијеку као пустињска религија, која је можда онтолошки чак и дубља од хришћанства, али то је религија преживљавања која није препознала Христа. Касније, са Отоманским царством, она је постала империјалним религија која је освојила пола културног свијета у оно доба. Али и кршћанска религија је у одређеном периоду била империјална? Како је хришћански Исток био осакаћен отоманским освајањима, предност у духовном животу је била на западној Цркви. Пазите, папска држава је била права држава са великом војском, која је данас у Ватикану остала само симболична, али у оно вријеме та војска је одлазила на исток против Отоманског царства. На том походу они су прекрштавали православне народе који су већ били крштени, тако да тај сукоб између хришћанског Запада и Истока потиче и отуда. Посљедица тог похода је била да сте у свакој патријаршији на истоку, у Јерусалиму, Антиохији, у Александрији и другдје, имали два патријарха; једног источног и једног латинског. Овај латински патријарх личио је на оријенталног али је припадао Латинима и често је преобраћао хришћане на латински обред. Овај данашњи хаос на средњем истоку, којег ми не познајемо у потпуности, понешто има везе и са догађајима из оног времена. Постоје ли повијесни гријеси православаца према католицима? Не знам да ли је било војних сукоба и ратних похода према просторима западне Цркве, у то нисам сигуран, али да смо били оштри једни према другима на језику – били смо. Били смо и злочести. Нарочито у тим великим дијалозима у фази покушаја тзв. глобалног унијатизма, да православни свијет приђе западној Цркви. Данас има доста православних теолога који негативно говоре о екуменизму, о приближавању источне и западне Цркве? Незгода је када се дијалог између западне и источне хришћанске Цркве гледа као неки релативизам и удробљеност свега; мало ти, мало ја, па ћемо све скупа стрпати у једно буре и то је онда то. Али то није екуменизам. Папа Ратзингер, као увјерени и свјесни католик, признавао је исправност и праведност православља и оно што је он хтио није било да од православља и католичанства направи неку мјешавину него да се дође до једне истине у коју би повјеровала и једна и друга Црква. На тај начин размишљају и велики теолози једне и друге Цркве које сам вам споменуо. Што мислите о данашњем Папи Фрањи? Мислим да је он исто један добар човјек пасторалне оријентације који се врло труди, јер је дошао из једног другог свијета из којег види да ће у Европи брзо доћи до онога што се већ догодило у САД и у Јужној Америци: да ће доћи до ситуације модерног робовласничког друштва у којем ће богати католици, који не иду у цркву, живјети у небодерима са базенима а католичка сиротиња, која иде у цркву, живјет ће у картонским кутијама. На који начин проповиједати у таквој ситуацији? Тко је ту у праву и што је ту исправно? При томе је и данашња Африка уништена, а Блиски Исток је у великом проблему. У Србији, на подручју гдје је доминантна Српска православна црква, такођер се биљежи пад броја вјерника. Посљедица разбијања Југославије је што смо сви ми постали неке мале губерније које служе бог зна коме и бог зна зашто и на неком вишем нивоу изгубили смо радост живота. Сви скупа смо дошли у дужничко ропство којега су људи постали свјесни. У бившој држави није био рај, али некада смо научили да имамо социјалну и материјалну сигурност. Ова нагла слобода погодовала је малом броју људи који су се обогатили, а већину је остављена без наде. Данас је тешко вратити се из града у село и почети испочетка на мјесту на којем је некад постојала радост фамилије. Ти људи нису имали бог зна што али су знали да су тако живјели вјековима и да ће и даље некако живјети, у некој радости унаточ напорном животу. Ове данашње велике социјалне разлике обесмислиле су живот већине људи. Ви сте дуго служили у православној цркви у Београду. Како видите Београд данас? Ја мислим да је Београд данас духовно три пута јачи него што је био и три пута сиромашнији. Ипак постоји у нашој Цркви нешто необјашњиво. Цркве у Београду су увијек пуне, без обзира на то што немамо довољно образовано свештенство, за време које је дошло и које долази. У осамдесетима Београд је био духовно умртвљен град, а онда је дошао један број младих врло талентованих свештеника и монаха који су се ухватили укоштац са проблемима времена, односа религије и атеизма и политичке затворености тога доба. За три–четири године тај град се потпуно промијенио. Одједном су њихова предавања и теолошке расправе пратиле хиљаде студената и цркве су постале пуне. То су били људи који су могли да се ухвате укоштац с највећим филозофима атеистичке оријентације. И они су их надвладали. Дошло је до бојазни владајуће класе да ће они направити некакав преврат, али они то нису хтјели, него су хтјели у том граду отворити духовно поље за којим су људи били гладни. И они су то успјели. Колика је одговорност српских црквених кругова за рат на простору Југославије? Оно што се крајем 80-их десило било је распуштање комунизма у СССР-у и ломови у Југославији. Ја мислим да није било те ренесансе теологије, код нас би ситуација била још гора и национализам би ескалирао до лудила. Ипак је дана сол хришћанске теологије томе народу који се како тако изборио да не буде најгори. Имали смо патријарха Павла који је врло мудро водио тај народ, усред припрема на многим странама да дође до потпуне катастрофе. Сада је духовна ситуација гора него што је била у атеизму и ситуација ће вјеројатно бити још и тежа и доћи ће и до већих ломова, али ће се у једном тренутку доћи до нуле и онда ће се духовност опет почети обнављати. Узмите Црну Гору: тамо је ситуација била црна да црња не може бити, када је у читавој Црној Гори остало можда пет свештеника. Данас тамо има 80 до 100 монаха и 200 монахиња и исто толико свештеника. То је аутентичност вјере која се увијек изнова рађа у дубини човјекове душе: Црногорци су монтањарски и планински народ који је одувијек живио шкрто, али су то били аутентични и мудри људи који нису пуно давали до својих егзистенцијалних прилика. У тој природи људи су се вјековима тесали у духовности и вјери која се тамо проповиједала још од старе Диоклеје. Како доживљавате данашњи положај Срба у Хрватској? Данас Србима у Хрватској није лако. Недавно сам гледао једну овдашњу телевизију и нисам могао да схватим одакле извори толике антрополошке мржње према Србима. Нисам чуо да у Србији постоји толика мржња, ни у Македонији и Црној Гори, па ни у Босни и Херцеговини. Боже, не могу да схватим одакле то, одакле таква конфликтна атмосфера. Таква силина анимозитета није рационално објашњива. Како живи православна заједница у Хрватској? Постоји стандардни број наших вјерника и они се редовно појављују на литургијама. Има пуно и оних који на литургије дођу тек једном, али највише имамо сахрана. Код тих сахрана има и немогућих ситуација, јер се људи боје да се сахрана обави јавно по православном обичају, у страху шта ће им рећи у подузећу и хоће ли остати без посла. Често ми кажу, „оче, хајде ви обавите опело док смо сами а када дођу људи нека изгледа као да је то цивилна сахрана.“ Не разумем зашто је тај страх толико велики? То су тешке и потпуно ирационалне ситуације. Ви сте у једном интервјуу прије пар година рекли да би Срби и Хрвати требали живјети нормално. Да ли је то могуће? Па ја мислим да је то је нормално и природно и то јест хисторијски слијед. Ја сам рођен у Истри у амбијенту гдје ми често и нисмо знали тко је католик, а тко православац. Било је немогуће да ми не би отишли својим пријатељима католицима на погреб или обратно. Ми смо туговали за њима и они за нама. Мржња је самоубилачка доктрина. То није аутентичан став ових народа, то је дошло негдје извана и није објашњиво. Имате ли неки данашњи примјер доброг суживота католика и православних у Хрватској? Па ево узмите случај оца Гаврила у манастиру Лепавина поред Копривнице који је сада тешко болестан. Он је у тај манастир дошао из источне Србије, сам као ћук и са годинама је обновио манастир који је био зарастао у коров, да би на крају манастир Лепавина постало мјесто гдје на његове литургије долази по 500 људи различитих вјера и нација. Отац Гаврило је организирао у манастиру и неку врсту етничке трпезе па након литургије сви ти различити људи сједе и једу заједно. Духовна љубав се препознаје у доброти и у сусрету са људима који су различити или који нису чак ни вјерни. Она се препознаје у једноставности, у разноврсности и молитвености. Молитвеност нема неки посебан карактер, боју ни нацију. Рађамо се и умиремо сви једнако, а не као православци, католици и атеисти. Ми на жалост гледамо те разлике, а не гледамо доброту, креативност и ствари које имају вјечну вриједност и поруку. Како се свећеници Српске православне цркве сналазе у данашњим приликама у Хрватској, којима не мањка тензија и напетости? Мислим да се наш Митрополит Порфирије поломио да покаже љубав, искреност и једноставност у својим сусретима у Загребу. Све то није лако. Овдје постоји страх од погледа других и од тога да ће нам неко наудити, али не можемо непрестано бити негативно расположени једни према другима. Ја сам недавно одржао проповијед на сахрани једног човјека који је радио у полицији и било је бојазни како ће та сахрана са православним попом изгледати. Било је тристо људи и ја сам на проповиједи рекао да је тај полицајац радио за добро човјека и да је желио помоћи у успостављању мира и реда. Па и наш задатак је да помажемо у том миру и реду у чијем средишту према нашем вјеровању стоји Бог. Бог није створио каос него је из каоса створио козмос. Да вас подсјетим, ријеч козмос на грчком оригиналу значи љепота. Ми данас мислим да козмос значи „летење у козмос“ или да је то „козметика“ али оно што је Бог створио је љепота. Мислим да смо сви ми неспретни да пренесемо ту љепоту живота једни другима. Како је побогу могао отац Гаврило сакупити толике различите људе. Ми смо сиромашни и недовољно духовно инспирисани. И ви сами пролазили сте опасности и неразумијевања… Једном сам од предсједника Туђмана добио орден Хрватске Данице за пасторални рад па су ме хтјели објесити на Теразијама. У исто вријеме ми је била постављена бомба у православној цркви у Пероју и у Пули, која је направила ужасну штету, а црква је покрадена. Ја нисам желио бјежати у Србију, остао сам ту с народом али сам тражио талијанског конзула да ме заштити. Тада је насиље престало. У то вријеме ме је градоначелник Трста звао да дођем у Трст и нудио ми је талијански пасош. Рекао је како и Туђман има три пасоша. „Нека их има и пет“, рекао сам, „било би ме срамота да о мени људи говоре какав сам ја свештеник када бјежим у другу земљу и имам туђи пасош. Да сам узео тај пасош, можда бих сада имао и већу пензију… Бојан МУЊИН
  17. Да бисмо разумели значење везе Великог поста са молитвама за умрле, потребно је да имамо на уму да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ заповест да љубе један другога. Љубав представља основ и суштину Цркве. Грех је увек одсуство љубави а самим тим и одвајање, изолованост, рат против свих. Молећи се за мртве ми их сусрећемо у Христу. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Наша љубав у Христу одржава их живим. Извор: Парохијски гласник храма Светог Димитрија, Нови Београд Вера
  18. У суботу пред Месопусну недељу (18./5. фебруар) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су уснули у нади на Васкрсење и на живот вечни. Да бисмо разумели значење везе Великог поста са молитвама за умрле, потребно је да имамо на уму да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ заповест да љубе један другога. Љубав представља основ и суштину Цркве. Грех је увек одсуство љубави а самим тим и одвајање, изолованост, рат против свих. Молећи се за мртве ми их сусрећемо у Христу. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Наша љубав у Христу одржава их живим. Извор: Парохијски гласник храма Светог Димитрија, Нови Београд Вера View full Странице
  19. Сматрам да је безусловна љубав плеоназам - или је љубав или није. Зашто уопште постоји подела на условну и безусловну љубав? Your thoughts on this?
  20. 'И ако имам пророштво, и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премијештам а љубави немам, ништа сам... Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима'. (И Кор. 13). Ко би се усудио ово оспоравати? Овако је могао говорити само онај, који је кроз тешка искушења прошао и помоћу милости Божје успењао се до на врх лествице хришћанског савршенства; а тај врх јесте света и светла љубав. Али, ако би узлетео на тај врх без постепености, без муке и труда, крваво пузајући на више, томе и љубав не би била слатка. Јасна нам је дакле наука свих апостола, да ће по свршетку света и времена престати потреба и за веру и за наду као и за чудотворство које стоји у служби вере и наде. Само ће љубав остати.
  21. Човек воли другу личност не само зато што му она при извесном одношају доставља насладу, већ је воли зарад ње саме, њега задовољава срећа те личности и та љубав доставља му највећу пријатност. О љубави – мисли су исказиване у безброј различитих облика. У специфичној форми којом су социјалистички теоретичари 19. века износили своја схватања, писао је Светозар Марковић. У његовом делима о друштву и предлозима социјалних реформи, место је нашла и мисао о љубави. Рефлексија о емоцији која се мења кроз друштвени развој. О љубави каква је некад била и љубави каква треба да постане. Породично осећање у први мах основано је на егоистичном осећању. Тежња за намиривањем сполног инстинкта то је прва побуда љубави између човека и жене и њиховог супружанског живота. И једна и друга страна налазе насладу у љубави. Сам избор жене основан је на осећању наклоности спрам ње. Разуме се да ова наклоност код првобитног човека није ништа друго већ расположење, што га осећамо према неком предмету који нам служи за насладу. Ове брачне свезе морале су бити веома лабаве – за једну или више година, но свакојако на неопредељено време, јер се жена моглa сваки час „обручити“ са другим човеком, који је био јачи или имућнији или уопште имао неко преимућство. http://www.youtube.com/watch?v=AkQN_0_CvnE Аутор препоручује да уз текст пустите ову музичку подлогу Савремени човек би требало да се разликује од првобитног човека. По мислима Светозара Марковића, друштвени развитак условљава промену породичних одношаја. Наместо егоизма долази друштвени инстинкт. Себичност се гаси, а морално осећање у човеку, које је засновано на друштвеном инстинкту, утиче на осећање љубави и уздиже га до највећег савршенства. Човек коме је морално осећање веома развијено тежи да свака личност буде срећна. Човек који одиста љуби женску као личност, која осећа и мисли, тај ће својом љубављу тежити само да достави њој срећу и већ та њена срећа за њега је највећа наслада, а неће никад тежити да је употреби за предмет или ствар свог уживања. То је највећи ступањ до кога се може узвисити човекова љубав према женскињу. Ми видимо да се тај ступањ достиже само онда ако сматра жену као личност тј. као равноправног члана друштва, који је властан да располаже својим осећањем по својој вољи. Сaмо је слободна жена кадра да љуби правом љубављу. Само је слободна љубав – права љубав. Савршена, идеална љубав би захтевала другачије опхођење супружника. Данас уобичајене праксе понашања једноставно би биле искорењене. За завист и љубомору више не би било места. Такав човек ако не нађе одговора у љубави, неће никада сматрати себе као повређена, ако „не присвоји“ љубљену личност. Код праве љубави између мушкиња и женскиња не може бити ревновања. Ревновање је осећање неразвијених људи – оно понижава човеково достојанство. Поштовање достојанства сваке особе произвело би још једну последицу у супружним односима. Свака независна личност сматра се пониженом ако живи од тућег рада и туђе зараде. Нема сумње да човек вазда тежи, да материјалнијм добрима задовољи жену коју воли, па је с тога тежио да присвоји или стече што више може добара. То га је исто побуђивало да се кицоши или да се размеће својим богатством итд. Али кад жена престане бити лутка, која живи од милостиње мужевље, онда човек неће моћи да своју љубав изјављује жени шареним поклонима, већ на против, његова тежња мора бити управљена на то, да жена сама зарађује за све што јој је потребно; дакле он ће се старати да жена развије и употреби све своје природне способности. Од друге половине 19. века, када су изнети ови ставови, па све до данас, много тога је промењено. Другачији је положај жена. Другачији су услови живота. Друштво је постало сложеније. Међутим, мисао о љубави делује и даље актуелна. Завист, љубомора, поседовање, превара, себичност и даље постоје. Штавише, често су доминантни појмови јавног дискурса о љубави. Према томе, уколико се прихвати теза да љубавни односи напредују са развитком морала у човеку, значи ли то да између 19. века, када су изречена ова схватања, и данашег стања друштва нема значајнијих разлика? Да је егоизам и даље основа међуљудских односа и емоција? Да није дошло до јачања моралног осећања међу људима? Јасног одговора на ово питање нема. Не треба га ни тражити. Пре свега јер је питање погрешно формулисано. Уместо разматрања друштва треба се усмерити на конкретан однос. На конкретну особу. Увидети колико је од постојећег односа удаљена љубав уздигнута до највишег савршенста. И посветити се смањењу те разлике. У томе донекле лежи замерка Светозару Марковићу. Уместо чекања да у се складу са универзалним кретањем човечанства друштвени инстинкт усади у људе, а морални закон наметне као основ друштвених кретања, треба се посветити конкретном односу. Радити на томе да он постане идеалан. Одустати од ишчекивања да савршено друштво постане узрок савршене љубави, већ учинити да савршена љубав буде темељ савршеног друштва. http://akademskikrug.rs/na-putu-savrsene-ljubavi/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...