Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јокић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Одлаже се суђење Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију и осморици никшићких свештеника - Слободану Јокићу, Драгану Крушићу, Данилу Зиројевићу, Василију Брборићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу и Николи Маројевићу, којима се на терет ставља кривично дело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести за које је предвиђена новчана или казна затвора до годину. Подсећамо, окривљени су за кршење здравствених мера о спречавању ширења заразних болести због литије, која је, прошле године, на празник Светог Василија Острошког, одржана у Никшићу. Суђење је требало да буде настављено у Основом суду у Никшићу, данас, сутра и прексутра, али је одложено, како је за Радио „Слово љубве“ саопштио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки, један од ових осморице никшићких свештеника. Звучни запис разговора „Ми смо још једини који се суде по том питању и питању мера које се одлазе мера које су биле у време короне прошле године. Суђење је било заказано за данас, сутра и прекосутра – та три дана су били везали да буде суђење Владици Јоаникију и осморици никшићких свештеника, међутим, један од свештеника је у изолацији пошто један део његове породице има корону, али, хвала Богу, сви су добро. Суђење је одложено, али не знамо када ће бити нови термин. Чекамо“, рекао је за Радио „Слово љубве“ прота Слободан и истакао оно што су сви заједно и тада истицали за свој прекршај – нисмо смели да оставимо народ који нас није оставио све време борбе за светиње. „Ми смо испоштовали вољу народа који је, када смо долазили ка цркви, говорио: „Не дамо светиње, хоћемо литију“! То је био глас народа Божијег, то је нешто што Црква у сваком времену, па и у овом нашем у коме ми живимо - мора да испоштује. Глас народа је глас Божији – то је оно што је за нас најбитније“, поручио је прота Слободан Јокић. Извор: Радио Слово љубве
  2. Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.” Извор: Острог ТВ студио
  4. Света литургија на Месопусну недјељу, у недјељу 7. марта, служена је у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Надахнутом литургијском бесједом окупљене вјерникеје поучио Архијерејски намјесник никшићки Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Ризница литургијског богословља и живота: Прота Слободан Јокић: Митрополит Амфилохије нас је учио да једини другима дугујемо једино љубав BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  5. Доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу 27. по Педесетници, 13. децембра 2020. лета Господњег на празник Светог Андреја Првозваног. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Твоја је слава човјек, кога си поставио за анђела, појца Твога сјаја! (Свети Григорије Богослов) Ове ријечи великог оца Цркве су најбољи и најдубљи показатељ смисла стварања и постојања човјека. Човјек је створен да буде слава Божија. Ако човјек није на том путу, онда се губи смисао његовог постојања. Човјек се претвара у прах и пепео. А ако остане на том путу онда је на путу светитеља Божијих, људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе и тумарања овим свијетом као долином смрти. Слободни и самовласни су синови и кћери Божији када у датој слободи пребивају волећи друге. Слободан, самовласан, непоновљив, био је блажене успомене Амфилохије Радовић, Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона Пећкога. Амфилохије, предводитељ водова небеске војске. Човјек је неопозиви свједок Бога, зато што је личност. Недовољан је цио свијет, сав универзум, све галаксије да сачине једну личност. Личност Митрополита Амфилохија је заиста превазилажење, самопревазилажење овог свијета. И заиста је мали свијет, универзум и сва васиона да би смјестили његову грандиозну личност. Он је био Архиепископ и Митрополит, човјек, пастир, исповједник, богослов, бесједник, неимар, писац, књижевник, државник, еклисиолог, тријадолог, мисионар, аскета, етичар, антрополог, тумач Светог писма, катихета, есејиста и преводилац високог умијећа. Али прије свега био је учитељ и отац. Као отац, Митрополит је показао својим примјером и животом да људски живот добија на вриједности онда када тежи циљу којему је назначен и истинитијој оригиналности, другачијој од садашње отуђености и палости. Био је човјек који се није бојао да постави питање свога постојања. Јер човјек је прави човјек онда када искрено и храбро себи постави проблем и питање. Ниједан проблем није истински постављен, ако није постављен неустрашиво, толико храбро да од њега у грозницу пада и разум човјечији и душа и срце. То је научио од свог духовног оца, Аве Јустина. Како је Ава учио њега, тако је он тај животни пут показао нама – да човјек мора да битује и бори се на пољу живота. Ту је највећа улога Митрополита Амфилохија, што је отргао човјека из његове самозатворености и ништавила и упутио га на тај двиг ка напријед, ка добру. Јер смисао није у томе шта је човјек био већ оно шта ће, шта може и шта треба да буде. Кроз двиг престајемо да будемо пасивне жртве смртности, већ се окрећемо новом начину живота, новом начину постојања, који нас чини истинским људским бићима. Тај почетак је у будућности. Човјек није биће прошлости већ биће будућности. Омега одрећује Алфу, крај одређује почетак (Св. Максим Исповједник). У тој Омеги је нада успјешности и смисла двига. У тој будућности и грешник види своје избављење и наду. У том искуству наредовања као покајања, приоритет покајника – онога који се дозвао памети, који је дошао к себи, који се преумио – не односи се на евентуално повријеђени нарцизам у виду жаљења због грешака, него на познање индивидуалне недостатности, које динамички напаја самопредавање љубавном односу (Христо Јанарас). То је Митрополит Амфилохије најљепше умио да ради у животу – да воли човјека, сваког човјека. Да благовијести живот који „удостојава“ гријех: потврђује да нас у тежњи ка истинитом животу „предводе“ (показују нам пут) цариници, блудници, расипници и разбојници, тј. они који су се у једном тренутку живота окренули будућности, а не они који остају у прошлости, који су увјерени за себе да су праведни и тиме закуцавају себе у статичност живота и сјенку смрти, закуцавају се у своју створену природу. Заиста, предводници у слободи од природе су они који су стварно одустали од сваког повјерења у природу: у способност и успјехе владања собом, као и у психолошка задовољавања ега; они који виде да су толико грешни, да им то не оставља ни најмање простора да у себе имају повјерења. Једино што им преостаје јесте да се предају односу, да се препусте љубави Другога (Христо Јанарас). Знао је Митрополит да је нечија трагичност боља него пријатна фарисејска тобож сталност и привидна спољашња побожност, уљуљканост или савршенство. Они који се боре са трагичношћу свједоче свој неуспјех и не скривају га, али вапе за нечим вишим, а покајање је васкрсење у живот из гријеха, промашености и смрти. Због тога као дубоки и истински етичар, Митрополит зна да се хришћанска етика заснива на личности, а не на безличним начелима или вриједностима. Он свједочи да етика нема везе са спољашњим изгледом, нити са формализмом. Етика је ствар унутрашњег, ствар срца. Мјесто гдје Дух Свети обитава у човеку је срце, које је својеврсни олтар љубави. Срце као олтар љубави увијек тражи да човјек у себи направи мјеста за другу Л/личност. Митрополитово срце управо је било тај олтар љубави Божије. На том олтару сви смо приносили себе, наше успоне и падове, наше грешке, промашаје и успјехе, наше туге и радости, наше недоумице и маштања, а он нас је сабирао и грлио и стављао на тај олтар да све то принесе Господу. У том олтару љубави Божије мјесто су нашли и сиромах и богаташ, и неуки и образовани, и радници и министри, и пријатељи и непријатељи, и монахиње и монаси, и свештеници и епископи, и они који су га вољели али и они коју га нијесу вољели. Таквим односом показао је да се патологија гријеха и страсти надилази у тренутку када љубав изгна страх напоље. Тада аутономија и самодовољност постају беспредметни. За Митрополита је јасно и недвосмислено да не постоји „ја“ без „ти“, и да у сусрету са Другим, лицем к лицу, јесте човјекова вриједност, смисао и испуњење његовог живота. У том сусрету смрти нема, постоји само бесмртност. Он је учитељ који нас је учио да овим животом не тумарамо као долином смрти, него да живот живимо у његовој хришћанској пуноћи, без страха и непоколебиво, уздигнута чела; да ходимо као браћа и сестре; да љубимо један другог, и да ништа не дугујемо један другоме осим љубави; да љубимо непријатеље, које је и сам љубио; да се радујемо заједници различитости, гдје сви у тој различитости дијелимо харизме, подвиге, службе и радујемо се другачијем. И тако да тугу претварамо у радост. Учио нас је да литургијски живот заузима средишње мјесто у свеукупном црквеном животу, и чини темељ, суштину и сами смисао црквене заједнице. Да на Литургију треба ићи не тражећи ништа, срећан што си се тамо нашао. Учио је да је живот Цркве и оних који су у Цркви распеће и васкрсење, и да нема љепше вјере од хришћанске. Да је најдубљи и најистинитији позив Цркве дођи и види. Учио нас је да је слобода најскупоцјенија категорија, јер је положена у самом Божанском чину стварања човјека, и да је истинска слобода слобода у Христу кроз коју познајемо истину, истину која ће нас ослободити. Учио ме је да будем Слободан. Учио нас је богословљу. Али не само богословљу као науци, него богословљу као животу. Јер, богословље без примјене у свакидашњем животу, у мишљењу, у дјелању, није право и истинско богословље. Због тога је његово богословско и пастирско дјело неизоставни дио литургијског буђења у Православној Цркви у XX вијеку. Учио нас је да идемо путем Светога Саве, Светога Василија Острошког и Светога Петра Цетињског, и да кад идемо њиховим путем онда добро знамо ко смо и шта смо, и одакле крећемо, и куда идемо, и гдје треба да стигнемо. Да кад идемо тим путем нико и ништа не може да нас заведе на странпутице нити одвоји од пута истине и живота. Уводећи нас пострижењем у тајну свештенства, показивао нам је да је свештенство дар Божији, да суштину свештенства треба да свакодневно животно откривамо. Да је свештенство чудесна и благословена служба а не професија. Да као свештеници треба да уједињујемо људе, да стварамо црквене заједнице, да будемо оци и пријатељи људима а не „стручњаци” за обреде или гуруи. Показао нам је да је бити свештеник стил живота. Водио нас је изворима: Јерусалиму, мајци свих Божијих Цркава, која се пројавила у свој својој пуноћи као икона небескога Јерусалима – Новог Сиона; кроз Кападокију откривао нам је Оце Цркве и њихово богословље; у Цариграду манастир Хору и Свету Софију – то чудесно оваплоћење небеске љепоте, највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога, гдје тихо отпјевасмо најљепше Христос Воскресе које се чуло као тихи бруј попут поја славуја. Учио нас је да волимо цијели свијет, цијелу васељену и универзум; учио нас је да волимо и да одлазимо на Косово и Метохију; да су Косово и Метохија најскупље српске ријечи, да је наше надање закопано на Косову, у једну гробницу, да је оно срце нашег народа и да га се никада не смијемо одрећи. Научио нас је како да зеница ока нашег буде гнијездо љепоте његове. Учио нас је да основе православног васпитања значе обнављање образа Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој; да је Богочовјек Христос крајеугаони камен, основа образовања и васпитања, и да кроз ту призму сагледавамо, осмишљавамо човјека. Да је православно образовање обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово храњење вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром. Једном ријечју, свим Божанским савршенствима. Учио нас је да се не бојимо смрти, јер је смрт побијеђена. Са његовог одра исијавао је лик на којем нема смрти већ осмјеха, истине и радости Васкрсења. Митрополитов уснули лик је био знак и свједочанство Васкрсења Христовог, Васкрслога Јагњета у којем је спас. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. “Најтеже је за истину у вријеме када све може да буде истина” (пољски писац Станислав Јежи Лец) Ових дана у Црној Гори много се говори о секуларном друштву, секуларној држави и улози вјере у њима. Велике полемике изазвала су два догађаја. Један је вршење вјерског обреда у Општини Будва пред почетак рада нове скупштинске већине и други позив учитељице из Бара дјеци из свога разреда да присуствују молебану у Цркви за почетак нове школске године (о овом другом наредних дана). Многи су осудили ова два догађаја као мијешање вјере а самим тим нарушавање секуларности државе и инсистирали на томе да је то повратак у неки средњи вијек ма шта он био и да то нема везе са цивилизованим друштвима и савременим државама у којима Црна Гора претендује да се нађе. Овим кратким освртом желимо да покажемо какав став данас имају савремене грађанске, демократске и секуларне Европске државе у односима са црквама и вјерским заједницама у јавној сфери. Ријеч секуларно развијала се током времена. На прву употреба појма секуларизације (saecularizatio) наилази се након преговора за мир у Вестфалији 1648 год. У току 19. в. значење појма секуларизације је дао G. J. Holyoake, а овим појмом бавили су се између осталог теоретичари Јингер, Даглас, теолози Мел и Меланд, историчар Калер, као и Макс Вебер, Антонио Грумел, Енрико Рускони, Мирча Елијаде и други. Када људи чују ријеч ’секуларно’ обично прво помисле на Запад гдје се чини да је религија било непостојећа, било маргинализована или приватизована тј. да је строго приватна ствар појединца и да нема и не смије имати никакве везе са јавним животом. Међутим, да ли је то тако на Западу? Иако све државе чланице ЕУ гарантују слободу вјероисповијести, у европским земљама нема једообразног модела односа између државе и цркава и вјерских заједница. Модели односа између њих могу да се одреде у ширем обиму, од релативно стриктне одвојености, али без изостанка узајамних веза и подршке, до постојања државних цркава, или доминантних религија. Трећи модел, поред два поменута који је мени и најближи, полази од обостране независности цркве и државе, али признаје да оне у исто вријеме обављају мноштво заједничких задатака и у много чему су преплетени. Ево неколико примјера. За најсекуларнију земљу ЕУ сматра се Француска али и поред тога у члану 2 закона из 1905. који је пренешен у важеће законодавство јасно се предвиђа обављање вјерских активности у јавним установама и по тим важећим решењима спроводе се у јавним болницама, затворима, војсци итд. (Када је недавно у Француској умро чувени француски шансоњер, композитор и глумац Шарл Азнавур Јерменског поријекла потпуно природно је било присуство комемаративној церемонији епископа коптске Цркве којој је као вјерник Шарл и припадао. Вјерска служба која иако обављена у кругу породице и блиских пријатеља је такође била дио државног протокола сахране па нико није доводио у питање секуларност Француске). У многим сјеверноевропским друштвима, иако је учествовање у религијском животу мало, званичне Лутеранске цркве и даље играју важну социјалну улогу у овим друштвима, што наилази на подршку већине грађана. У Енглеској краљица је истовремено и предстојатељ Англиканске цркве, а у Дому лордова који је горњи дом Парламента Уједињеног Краљевства сједе 25 бискупа. У Грчкој држава финансира плате и пензије за свештенство, осигурава монахе и црква има разне пореске олакшице. Држава је задужена за све трошкове свештеничког образовања. Свештеници служе у болницама, они служе и у војсци и полицији гдје им признат официрски положај а сви они примају плату из државног буџета. Прије неки дан читали смо вијест да је у Грчкој освећен парламент (нешто слично се десило у Будви додуше на локалном нивоу) на почетку његовог годишњег рада и да је службу освећења обавио Архиепископ атински у присуству посланика као и предсједника Грчке. Модел кооперативне одвојености између цркве и државе најизразитије егзистира у СР Њемачкој. У склопу тих односа на примјер Уставом је регулисано да недјеља и вјерски празници признати од стране државе су заштићени законом као нерадни дани и дани духовног просвећивања. Та кооперативност се види и у потреби за вјерском службом и пасторалном његом у војсци, болницама, у затворима или у другим јавним институцијама. У Њемачкој је иако постоји одвојеност, подјела цркава и вјерских заједница од државе, истовремено је уставно осигурана форма сарадње између њих а све зарад потреба људи. У Шпанији иако ниједна религија не може имати статус државне, Уставом је предвиђена сарадња између државе и Католичке цркве и других вјерских заједница што између осталог подразумијева да је у поједим јавним установама омогућено вршење вјерских активности. За вјернике католичке вјероисповијети предвиђено је да у војсци дјелују војни свештеници које одређује и којима управља војни бискуп именован сагласношћу Цркве и државе. Војни свештеници плаћају се из војних фондова а војска прославља поједине католичке вјерске празнике, или узима учешћа у њима. Суштински истовјетан систем предвиђен је и у јавим болницама. У САД је врло јасно да религија и даље игра веома важну јавну улогу, нарочито у политици, како у изборном процесу тако и у законским прописима у вези са контроверзним питањима. (Најновији случај избора кандидаткиње Ејми Кони Берет за судију Врховног суда коју је предложио предсједник Трамп је најбољи примјер. Наиме, ова кандидаткиња је присталица конзервативних ставова, традиционалне породице, противница абортуса и сл. Она своје ставове темељи на њеној римокатоличкој вјери којој припада. Када су јој пребацили да јој „догма јако куца у њој“ узвратила је: „ Ако ме питате да ли озбиљно схватам своју католичку вјеру: да схватам је озбиљно“ и наставила да њена религијска припадност и њена вјера неће утицати на њене обавезе као судује. Чак је на једном предавању рекла да је њена каријера у правосуђу само „средство до циља“ а да је циљ „изградња Царства Божијег“. Све то јој не смета да у Америци која је строго секуларна земља буде бирана на доживотно мјесто судије Врховног суда). Није згорег додати још неке религијске елементе у јавном животу САД-а. На свакој новчаници те секуларне државе пише: Ми вјерујемо у Бога. У централном холу Конгреса, на највидљивијем мјесту, огромним златним словима је исписано: Ми вјерујемо у Бога. Сједнице Представничког (Доњег) дома Конгреса почињу молитвом. У самом Конгресу постоји и конгресна Капела као молитвени, духовни простор који служи за духовне потребе конгресмена, сенатора и службеника Конгреса. Можемо закључити да је данас чињеница да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву на западу и да је на Западу присутно плуралистичко друштво чији грађани су заштићени законима који афирмишу њихова права и слободе вјере. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке религијске припадности која обликује културне и законске структуре, те у том смислу се покушава обезбиједити религијски плурализам, гдје све вјере имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома је важно запамтити да ако под ’секуларним’ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу. На Западу данас нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана као што данас у Црној Гори то неки покушавају да ураде позивајући се на западни секуларизам. Оно што би овдје додали да осим Француске па и код нас секуларност није уставна категорија. Одвојеност цркве и државе тако није исто што и секуларност. Тако да можемо слободно рећи да је кооперација данас кључни појам у односима између цркве и државе у државама Европске уније, а после пада комунизма и у цијелој Европи. Да завршимо са ставом проф. др Герхарда Роберса, судије Уставног суда СР Немачке, у којем посебно истиче да друштвено-политички ангажман цркава и вјерских заједница у развијеним демократијама је пожељан односно очекиван (нпр. принцип „јавне дужности” у Њемачкој) и ни на који начин не повређује принцип секуларности државе. Уставом загарантована слобода цркви и вјерских заједница постоји само онда када ове заједнице имају пуну слободу дјеловања у секуларном свијету. Он јасно наглашава да из перспективе европског права секуларна држава јесте држава која поштује и гарантује аутономију верских заједница, ствара услове за њихово несметано дјеловање и очекује њихов допринос демократском развоју друштва. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. „Као што су и многи у овом високом дому рекли: Тако ми Бог помогао!” Овим ријечима Алекса Бечић, новоизабрани предсједник Скупштине Црне Горе, положио је свечану заклетву. Ријечи заклетве које садрже дјелове „вјерског или религијског“ карактера су код једних наишле на одобравање а код других на осуду. Први су у томе видјели његово враћање традиционалној Црној Гори а други уплитање „вјере“ у савремено друштво и секуларну државу. У покушају да отклонимо евентуалне сумње и недоумице, направићемо кратки преглед полагања заклетве носилаца власти у историји Црне Горе, и на крају – како се данас врши полагање заклетве у појединим државама Европе. Задржаћемо се само на ријечима заклетви које имају вјерски карактер. Први законик донесен у Црној Гори, Стега Петра Првог Петровића, осим што је почињао ријечима: Во имја пресвјатија, јединосушчнија и јединославнија, приснопоклањаемија и нераздјелнија в тријех ипостасјех животворјашчија Троици, Отца и Сина и Св. Духа – Амин, садржао је у петом дијелу и ријечи којима су се главари, старјешине и цијели збор црногорски заклињали: Све ово вишеписано договорно рекосмо и нашом заклетвом утврдисмо, цјелујући честни и животворјашчи крест и свјатое евангелие и својеручно подписасмо и кресте који писат не умјесмо нашијема рукама учинисмо. И у наредном Законику општем црногорском и брдском 1803. имамо идентичне ријечи са додатком на крају: учинисмо свиколици заклетву, цјелујући честни и животворјашчи крст и свјатоје Евангелије, при том и свјатија мошчи великомученика Пантелеимона. Иако раздваја свјетовну од духовне власти, књаз Данило је у уводу свог првог закона из 1833, названог Закони отачаства, јасно нагласио да је законе потребно и дужно на општем скупу главарима и црногорскијема и берцкијема утврдити и заклети се на крст и Евангелије Спаситеља нашега Исуса Христа... Осим тога, црногорски сенатори су се заклињали на вјерност књазу 1852. ријечима: Заклињемо се... Богом живијем, пресветом матером Богородицом и светијем Петром... Тако нам овога часнога крста и светога јеванђеља, и тако нам сваке наше среће и напретка. Амин. Идентична је и заклетва капетана и перјаника из 1852. у њеном вјерском дијелу. И наредни законодавни акт, тзв. Данилов законик, потврђује се заклетвом на крст частни и свето јеванђеље. Његовим стопама ће ићи и наследник му, Никола I Петровић, који је приликом преузимања власти 8. септембра 1860. рекао: Мене је поставио Божиј промисао за књаза и господара... Ја се заклињем истинитим Богом да ћу вјеран бити моме народу... Заклињем се Богом да ћу свакога поштенога и правог бранити... Како се ја заклео, тако мени Бог помогао! У бесједи поводом проглашења Устава још једном се заклео: Пред лицем Господа Бога, свијех анђела и светитеља... да ћу по Уставу и земаљским законима владати... Како се право заклињем, онако ми Бог помогао, коме ћу на страшном суду одговор дати. Амин. Уставом Књажевине Црне Горе био је предвиђен текст заклетве коју књаз полаже приликом примања власти пред Народном скупштином (члан 22). Ту, између осталог, стоји: Ја (име) ступајући на црногорски Пријесто и примајући Књажевску власт као Књаз Господар Црне Горе, заклињем се Свемогућим Богом и свијем светитељима... Како се право заклео, онако ми Бог помогао, свето Еванђеље и овај часни крст, који с вјером и љубављу цјеливам. Амин. Чланом 63 истог Устава сви посланици, па међу њима и предсједник парламента, када ступају на дужност полажу заклетву која садржи и следеће ријечи: Заклињем се јединијем Богом... Како ово испунио, онако ми Бог помогао и овога и онога свијета. Тако је то било у старој Црној Гори. Сада да видимо какво је стање у савременој секуларној Европи. Наводимо заклетве са вјерским елементима у европским државама. У Аустрији, коју Устав одређује као секуларну државу, у ријечима предсједничке заклетве не налазимо ријечи вјерског садржаја. Међутим, уколико то жели предсједник може да дода и религијски дио. У Републици Ирској, која је 1972. одбацила католичанство као државну религију, преамбула Устава садржи значајну религиозну симболику. Предсједник Ирске полаже заклетву која садржи следеће ријечи: У присуству свемогућег Бога... Нека ме Бог води и одржи ме. Предсједник нема могућност да изостави и замијени вјерски дио заклетве, док парламентарци могу да бирају. Устав Пољске гарантује да ће цркве и остале вјерске заједнице имати једнака права. У преамбули Устава помиње се Бог. Начин заклињања је сличан аустријском – нема обавезног религијског елемента, али предсједник и чланови парламента могу да додају реченицу: Тако ми Бог помогао. Предсједник Грузије приликом ступања на дужност изговара текст који садржи вјерске елементе: Ја, предсједник Грузије, пред Богом и нацијом… У Румунији предсједник полаже заклетву коју завршава реченицом: Тако ми Бог помогао, а прије које ће рећи да ће се старати за духовно и материјално благостање румунског народа. Устав Румуније не предвиђа да се може изоставити дио са вјерским елементима. Основни закон СР Њемачке у преамбули Устава садржи одређену религиозну символику. Парламентарци не подносе заклетву док предсједник заклетву завршава са реченицом: Тако ми Бог помогао, коју према Уставу може да изостави ако жели. У Литванији постоји исто решење заклетве за предсједника и парламентарце. Наиме, они приликом изговарања текста заклетве имају право да изаберу да ли ће изговорити текст који у себи садржи религиозне елементе или неће а она се завршава са ријечима: Тако ми Бог помогао. У Уједињеном Краљевству Велике Британије и Сјеверне Ирске чланови парламента имају такође двије могућности. Прва је да текст заклетве садржи реченице Ја НН кунем се свемогућем Богу да ћу бити вјеран... Тако ми Бог помогао, док је друга могућност изостављање религиозних садржаја. Уставом Хрватске посланици полажу заклетву без вјерских елемената, док се предсједничка заклетва завршава ријечима: Тако ми Бог помогао. На крају да наведемо Грчку. Предсједнички текст заклетве у Грчкој гласи: Кунем се у име истобитне и нераздјељиве Свете Тројице да ћу се придржавати Устава и закона... Парламентарци полажу заклетву са истим елементима, само што они, за разлику од предсједника, могу да текст заклетве изговоре у складу са својим вјерским увјерењима. Да закључимо на крају: У Црној Гори је, кроз историју па све до Другог свјетског рата, заклетва вршилаца државних функција увијек садржавала елементе вјерског карактера. У неким европским државама (иако се оне самоодређују као секуларне, тј. као државе које не признају никакву религију за државну и имају различите политике према религијама) овакве заклетве постоје и данас. По нашем скромном мишљењу из различитих европских државних уређења и односа према црквама и вјерским заједницама можемо закључити да је најбоље уређење оно које државу и цркве и вјерске заједнице држи одвојеним али у таквом односу који подразумијева њихову међусобну везу и сарадњу. Можемо слободно рећи да је кооперација данас кључни појам у односима између цркве и државе у државама Европске уније, а после пада комунизма и у цијелој Европи. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  9. ,,На правди Бога, хапсили су нас као криминалце. Није лијепо да моја дјеца и моји парохијани гледају како ме одводи полицијска марица, али хапшењем ми нисмо понижени. Част је страдати, на правди Бога, за Светог Василија, јер Црква се у својој пуноћи највише пројављује у страдању“- казао је, између осталог, за Радио ,,Светигору протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић архијерејски намјесник никшићки. Звучни запис разговора Отац Слободан говорио је о Световасилијевској литији на празник небеског заштитника града под Требјесом, организованој од стране вјерног народа по традицији дугој 26 година, која је изазвала хапшење Владике Јоаникија и осморице свештеника. Отац Слободан је био један од утамничених свештеника, што је и узроковало погоршање његовог здравственог стања, тако да је након 72-часовног притвора био упућен на болничко лијечење, наприје у никшићку а потом у подгоричку болницу. Отац Слободан захваљује својим парохијанима и свима на подршци коју је добијао свих ових дана, додајући да се настављају богослужења у никшићким храмовима уз поштовање прописаних мјера НКТ, рекавши да вјерници једва чекају да буду настављене литије за одбрану Светиња. Отац Слободан каже да се настављају радови на градњи храма светог Нектарија у Никшићу и позива све, који су у могућности, да помогну ово богоугодно дјело. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. “Апостол Павле каже даде ми се жалац у тијело да себе исправим, ово је неки жалац у тијело васељене, тијело сваког човјека, да у себи нађе праве вриједности због којих смо створени. А створени смо да будемо иконе Божије, да пројављујемо слободу тако што ћемо да помажемо другоме, да живимо за другога јер превише живимо само за себе и свијет окрећемо само према себи”, казао је синоћ протојереј-ставрофор Слободан Јокић, парох никшићки, говорећи о овим данима када се сусрећемо са епидемијом коронавируса која је захватила готово цио свијет. Гостујући у емисији “Интернет литија” на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, прота је поручио да нам и ова данашња ситуација показује да без узајамног односа и заједнице не можемо. “Ми смо као људи, поготово хришћани, позвани да пројавимо светост као начин живота а то значи заборавити само на себе и мислити на друге”, нагласио је отац Слободан. Истакао је да је човјек биће заједнице, створен за њу а самоћа која му се некада деси је његова припрема за сусрет, загрљај, за заједничко слово и молитву, као и за заједнички тренутак, ако Бог да, да се сви нађемо у Царству небеском и препознамо једни друге као браћу и сестре, као слуге Христове, испунувши благослов по коме нас је Господ створио. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић је казао да наша Црква жели на сваки начин да помогне у борби против ове епидемије уколико за тим има потребе: “Расположење за то је на високом нивоу јер постоји истинска потреба да се као Црква и као хришћани пројавимо и не затварамо у оном људском ако се самозатварамо физички, и да то добро у духу и добрим дјелима искористимо у овим данима.” По његовим ријечима свијет овако модеран и напредан је стао и налази се у посту, што је доприњело да осјетимо да није смисао живота у свим тим достигнућима људске цивилазације, иако су нам и она потребна. Поновио је свој став да су хришћани најспремнији ушли у ову ситуацију јер они ту атмосферу одрицања већ живе кроз пост. Видјели смо да иако смо мислили да без многих ствари не можемо, данас, како је истакао, и без њих можемо. Мишљења је да је упркос веома озбиљној ситуацији, битно да из овога извучемо оно најбоље што можемо и да у том смислу овај пост треба да нам помогне да видимо човјека у крајњим његовим границама и могућностима и да у том човјеку опет нађемо човјека. “У човјеку који је пао, који је данас болестан и страда због свега овога, треба да нађемо човјека и да му будемо брат. Тај посни стил живота који треба увијек да градимо у животу а који се данас пројављује нажалост кроз болести и страдања, треба да искористимо и пројавимо себе као праве истинске хришћане, праве слуге Божије.” Истакао је да се амбијенат богослужења кроз историју мијењао, али је увијек остајао срж, темељ хришћанског живота без кога хришћани нијесу могли и у овим условима физичке самоизолације упућује на личну и породичну молитву: “Направимо ту атмосферу заједничког богослужења, домаће цркве. Заборавили смо да се молимо и то радимо само кад је нека мука а сад је прилика да личну молитву, која је увијек била дио човјековог живота, његовог бића, упражњавамо у свом дому, да је умножимо и проширимо на цијели свијет. Помолимо се за ближње, за све људе било да су у Кини, Италији, Шпанији.. и за себе саме. Наша љубав допријеће до свих јер молитва је израз наше љубави”, закључио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Емисија “Интернет литија” се емитује сваке недјеље и четвртка и представља наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. „Мошти Светог Василија остају вечерас и сјутра у Никшићу. Данас смо поновили завјет Светом Василију да ћемо чувати своје Светиње“. Звучни запис разговора Због поклоника који данас на великом црквено-народном сабору у Никшићу, нијесу успјели да се поклоне и цјеливају мошти Светога Василија Острошког, мошти ће вечерас преноћити у Никшићком Саборном храму гдје ће вјерници моћи ће им се поклоне вечерас у току свечаног бденија, и сјутра до завршетка Свете архијерејске литургије, коју ће у никшићком Саборном храму служити преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије, са почетком у 9 часова, рекао је за Радио ,,Светигору“ Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Oтац Слободан подсјећа да су се Никшићани данас понијели домаћински, уступивши мјесто људима који су дошли са стране да се поклоне Светом оцу нашем Василију. Он се осврнуо и на процјене полиције да је на данашњем сабору у Никшићу било сабрано око 6000 људи, рекавши да оне нијесу тачне и да је то обично спиновање јавности. „По мојој слободној процјени, данашњи скуп је, по бројности, превазишао Тројичиндански сабор у Подгорици. Људи су се данас сабрали у великом броју осјетивши потребу да опет кажу: Амин на онај завјет који смо дали љетос у Подгорици. Дали смо данас завјет Светом Василију да ћемо чувати своје Светиње, гробља, манастире и Цркве и то је најбитније. Све је прошло онако како Бог заповиједа. Још једном смо показали да ми нијесмо неки који роваре по Црној Гори, да се наш народ окупља око светиња онако како приличи вјерницима и цивилизованим људима. Још једном смо показали да нема мјеста спекулацијама да ће наш народ и наши вјерници данас направити неки хаос и некога угрозити. Ово је прије свега био молитвени, литургијски сабор, за мир и братску љубав цијелог народа у Црној Гори“- каже отац Слободан Јокић. Он је додао да се колоне вјерника и даље сливају у Никшићки саборни храм на поклоњење Светом Василију Острошком. Слава му и милост! Извор: Радио Светигора
  12. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки позива вјернике на Свету Архијерејску Литургију, велики црквено-народни сабор и поклоњење моштима Светог Василија Острошког у суботу 21. децембра у никшићком Саборном храму Светог Васија Острошког. Звучни запис разговора „Свети Василије је одлучио да дође у Никшић. Не доносимо ми Светог Василија као што неки кажу него га дочекујемо. Он долази у свој храм чији је патрон. Сабор у Никшићу ће носити идеју мира, братства и љубави, и сви смо позвани да то јединство искажемо кроз заједничку молитву која ће тога дана бити узнијета ка Господу“-каже отац Слободан. Сабору ће претходити предавања која организује Епархија будимљанско-никшићка под слоганом: Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена. На тему ,,Наметање предлога закона о вјерским заједницама и право Цркве на опстанак“ у црквено-народном дому у Никшићу у недјељу 15. децембра у 19 часова говориће др Владимир Лепосавић и протојереј Предраг Шћепановић, Протојереј-ставрофор Гојка Перовића Ректор Цетињске богословије одржаће у недјељу 15. децембра у 18 часова у Центру за културу у Плужинама предавање на тему ,,Црква у сусрет Божићу“, а дан раније у суботу 14. децембра предавање на исту тему у манастиру Косијерево са почетком у 18 часова одржаће Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић Архијерејски намјесник бококоторски. Извор: Радио Светигора
  13. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.” Извор: Острог ТВ студијо
  14. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на трећу, Крстопоклону недјељу Часног поста, говорећи о значају Крста Христовог за православне вјернике, као и о правилима и значају Часног поста. Звучни запис емисије Поучавајући нас да су разна заклињања и давање завјета непотребни, отац Слободан нас позива да послушамо ријеч Господњу да ваше да буде да а не-не. Било је ријчи и о сујевјерју, које се врло често огледа у ношењу црвеног кончића око руке па до много озбиљнијих ствари. “Купите крстић и ставите дјетету око врата. Или бројаницу. То су права хришћанска обиљежја. Црвени кончићи су само знак сујевјерја и то оног најнижег“-каже отац Бобан. Било је ријечи још и о томе како носити крст тешке болести и страдања као и о томе како црква гледа на трансплантацију органа. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  15. Протопрезвитер-ставрофор Слободан - Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки, одржао је 24. марта 2019. године предавање на тему: Богослужење и Велики пост. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине код Будве.
  16. У свијету се 8. фебруара обиљежава Свјетски дан брака. Идеја о обиљежавању овог Дана започела је у Луизијани 1981. године, док је двије године касније уведен појам “Свјетски дан брака“. Само један дан није довољан да се брак очува али је прилика да се подјети на Свету тајну, његову вриједност, смисао и значење, о чему смо разговарали са протојерејем-ставрофор Слободан Јокић архијерејским намјесником никшићким. “Не смијемо себе себично стављати изнад свог супружника. Себичност је оно што данас највише квари хришћански брак“-каже отац Слободан Јокић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  17. Ово слово посветио сам човјеку Божијем. Кратко слово које је измијешано будућношћу, садашњошћу и прошлошћу. Јер све три димензије ме вежу за овога човјека Божјег. Биће и лично и заједничко, јер једно не могу одвојити од другога, па ће можда и изгледати као набацано. Ово је слово о човјеку који је своје намјере и живот поистовјетио са вољом Божијом, који је допустио да кроз њега дјелује Бог. Јер, духовни живот је живот који је надахнут, руковођен, усмјераван, заодјенут Духом Светим. Духовни живот је двиг ка небесима. Човјек који живи духовним животом, иако ходи по земљи, узлази на небеса, празнује на небесима. Преносе га крила Духа Светога и небо је циљ његов, чежња његова, бивствовање његово, свакодневна брига његова. Такав је био живот оца Лазара. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Иако је желио светогорску тишину и скривеност и жељу да се напаја атонским неизрецивим искуством, Бог другачије мисли и за њега и за нас. Господ је у њему видио способност и практичност за извршење тешког послушања. Шаље га другим изгубљеним људима, Својим изгубљеним овцама, у свијет. Шаље га нама. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије. Једна од његових највећих одлика је та да је увидио да је свима и праведнима и грешнима потребна љубав. Свима недостаје истинска и чиста љубав. Он је видио људе као дјецу немирну, неухрањену, престрашену, тужну, завађену, усплахирену, храњену бездушним и анемичним животом. То је био човјек који је све проживљавао са нама тј. са човјеком са којим се сусретао. Удубљивао се у сваки наш тренутак живота, у сваки наш трептај и проживљавао га, а да притом није гушио нашу слободу. Подједнако је све волио и то стално персирање другога, за које смо мислили да нас некада удаљава од њега, на крају схватиш да је то његово Ви било најљепше и најближе Ти. Надограђивао нас је дубљом причом. Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Он је говорио лично, изражавао се слободно. Није судио већ лијечио. Понекад грдио, али те и тада чинио радосним. Омекшавао нам је душе својом духовитошћу, а да то нијесмо очекивали. Разријешио би нам питања и недоумице, прије него што бисмо га и питали. Послије тога све је новорођено, аутентично и бескрајно. „Ушавши у наш простор, говорио нам је, не језиком наше логике већ би нам једноставно отварао душу, срце, цијело биће, кроз који је ушао тихи повјетарац чист и свјеж, и одувао духовну учмалост и измаглицу. Оживотворио нам је свијет изнутра. Он разговара и говори са љубављу и смиреноумљем. Није самовољан, не намеће се, не приморава. Он живи тајну вјере и све остале позива на једини могући пут непосредног стицања знања и свесвијетлог искуства по ријечима: „Окусите и видите да је добар Господ“. Код њега се све само усаглашава топлином вјере и Божанском љубављу, која ври у њему и стиже до другога као благослов и изненађење. Његовим благословом живимо и сада као и тада и биће тако све до новог сусрета у молитвама и помињањима и оног најљепшег и најдубљег сусрета у Царству Христа Васкрслога. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  19. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  20. У 25. недјељу по Духовима, 18. новембра 2018, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију је служило никшићко свештенство, а сабраним вјерницима ријечима пастирске бесједе обратио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је тумачећи данашње свето Јеванђеље, казао да смо створени за вјечност, због вјечности постојимо, јер нас је Бог саздао да будемо непролазна бића. Каква је то љепота и милост Божја да не буде никада да нећемо постојати! Звучни запис беседе „Због тога је вјечност наш императив, наша заповијест да је живимо у љубави, са Господом, јер може бити и она вјечност да нећемо бити са Господом и са ближњима, гдје ће бити тама, гдје нема љубави. Али, ми се, овдје и сада, трудимо да задобијемо да живимо у свјетлости и у љубави, да живимо са Господом овдје и сада, а онда да то наше живљење пређе на живљење на Небесима“, казао је, између осталог, у својој бесједи свештеник Јокић. Извор: Радио Светигора
  21. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Излагање протојереја-ставрофора Слободана Јокића на тему “Богослужбени живот и дјела настали у манастиру Стањевићи“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“. Звучни запис излагања
  24. Излагање протојереја-ставрофора Слободана Јокића на тему “Богослужбени живот и дјела настали у манастиру Стањевићи“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“. Звучни запис излагања View full Странице
  25. Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...