Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јелена'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Снимајући кадрове, ишли смо животном путањом и стазом којом је ходио светитељ, желећи да пружимо што више аутентичних сведочанстава о њему, каже аутор филма катихета Бранислав Илић. Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, вероучитељ Бранислав Илић, са екипом ТВ Храм, телевизије Архиепископије београдско-карловачке, снимио је документарац о великом светитељу са ових простора, његовом животу и духовном узрастању, али и свему ономе што га и данас чини живим и присутним у цркви и верном народу. О томе сведоче бројни саговорници екипе филма, од патријарха српског Порфирија, који је о свецу говорио из београдског храма посвећеног Светом Василију на Бежанијској коси, до девојчица Анастасије и Дуње, које одрастају у Острогу. Сниман током летњих месеци који су за нама, документарни филм „Свети Василије Острошки, сведок васкрсења” биће премијерно приказан вечерас на Фестивалу хришћанске културе у Зајечару. Том приликом о њему ће говорити епископ тимочки Иларион, владика стобијски Давид, доцент др Јасмина Ћирић са Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, Мира Лолић Мочевић, главна уредница ТВ Храм и аутор филма Бранислав Илић. Овај катихета за „Политику” објашњава да се идеја о документарцу родила из десет радијских емисија о Светом Василију Острошком које је урадио за црквени радио Беседа, поводом годишњице упокојења светитеља, а које су касније преточене у телевизијске емисије на ТВ Храм, да би коначно пао предлог да се сними и филм о светитељу. – Овај филм је саборно дело, многи су својим предлозима, мишљењем и сугестијама уградили себе у документарац. Снимајући кадрове за филм, ишли смо животном путањом и стазом којом је ходио Свети Василије. Прва тачка је било место Мркоњићи, где је светитељ рођен и где се налазе темељи његове родне куће, а у ове наше дане ту настаје женски манастир. У непосредној близини родне куће Светог Василија налази се стари храм Светог оца Николаја, који по предању постоји још од времена Светог Василија, и где је он, по веровању, и крштен. Свега неколико корака од црквице налази се гроб Ане Јовановић, мајке Светог Василија. Нажалост, није пронађен гроб његовог оца Петра. Права духовна радост за мене била је посета гробу његове мајке: исти осећај у срцу је био и крај гроба светитељеве мајке и крај ћивота Светог Василија. Ту смо, баш крај родне куће Светог Василија, имали прилику да од једног брата чујемо о целом том поднебљу, али и о једном дрвету које се зове кошћела, за које се верује да је старо више од 500 година и да је са њега светац убирао плодове – описује Бранислав Илић. Како додаје, екипа је затим снимала манастир Завалу, где је свети примио монашки чин, Тврдош, где је наставио своје служење цркви и Богу, Никшић, где је као митрополит столовао, и Острог, где се повукао и живео као прави подвижник. – Боравећи у Острогу упознали смо две девојчице, Анастасију и Дуњу, чији родитељи раде већ више деценија у манастиру Острогу. Оне имају око 14 година и, како каже Анастасија, од кад знају за себе, знају и за манастир Острог и Светог Василија. Имали смо јединствену прилику да управо крај моштију светог о њему говори професор Цетињске богословије Александар Вујовић и управник архива манастира Острога мр Раде Булајић. У самом манастиру снимили смо још неколико сведочанстава поклоника који су се те вечери нашли у светињи. Посебно су били дирљиви моменти када видите да људи с једним изразом лица улазе у манастир, у црквицу где су мошти светитеља, а потпуно другачији излазе из ње. Оно што смо уживо видели и осетили то не може да се пренесе речима. И блаженопочивши митрополит Амфилохије је говорио да се људи из Острога не враћају исти – каже катихета Бранислав Илић. У острошком скиту у Јовандолу екипи је о чувеном острошком игуману Лазару Аџићу говорио садашњи намесник Острога протосинђел Сергије, архијерејски намесник никшићки Слободан Јокић причао је о месту светог у химнографији цркве, а у светињи у коју су мошти Светог Василија два пута склањане пред Турцима, у Цетињском манастиру, о светитељу је говорио и митрополит црногорско-приморски Јоаникије. – Себи сам ставио као задатак да дам неки допринос годишњици 350 година од упокојења Светог Василија јер сам везан за тог светитеља, који је непрестано присутан у мом животу, на овај или онај начин. Најраније детињство повезујем са одласком у Острог и увек се поново враћам тој светињи, где сам био више од 20 пута. Ниједан од тих одлазака није исти. А филм је био јединствено и ново искуство у мом животу. Желели смо да представимо да је Свети Василије заиста истински сведок васкрсења. Нисам превише инсистирао на историјским подацима јер то свако може да прочита у светитељевом житију, већ је акценат стављен на аутентична сведочанства оних људи који су доживели сусрет са светитељем, оних који бораве у светињи, наших духовних пастира – напомиње Бранислав Илић. Јелена Чалија Извор: Политика
  2. Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску цркву- поручио је владика Фото: Владислав Ћуп, GRACANICAONLINE У медијима и на друштвеним мрежама ових дана је одјекнула вијест да је супруга српског тениског аса Јелена Ђоковић посјетила Косово. Пошто је са својом фондацијом посјетила дјецу из велике Хоче и уручила им поклоне, Ђоковић је у пратњи индијског гуруа Моханђија обишла косовске светиње Грачаницу, Пећку Патријаршију и Високе Дечане. Дио јавности је осудио поступак супруге Новака Ђоковића. Након ове информације коју су пренијели бројни медији, реаговао је данас и епископ зворничко-тузлански владика Фотије, у бесједи након литургије. Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску цркву- поручио је владика. Гуру Моханђи је рођен 1965. године, а како тврди, за њега је духовност непроцјењива. Све медитације, семинаре и радионице одржава бесплатно. Овај нетипични гуру, бивши бизнисмен у индустрији нафте, често се, чак и када држи медитације, облачи у мајице и џинс. Проповиједа ненасилан живот и каже да му је животна сврха да уједини свијет љубављу и добротом. Није тајна да сарађује са Ђоковићима, а сарађује и са Владем Дивцем и његовом супругом Аном. Јелена Ђоковић на Косово довела индијског гуруа, реаговао владика Фотије - ИН4С WWW.IN4S.NET Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску...
  3. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче. Катихета Бранислав Илић: Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи Епископ Атанасије (Јевтић): О Светом цару Константину и царици Јелени Епископ Андреј (Ђилерџић) о Миланском едикту Епископи источноамерички Иринеј и филоменионски Илија: Беседа на празник Светих цара Константина и Јелене Протојереј-ставрофор Станимир Поповић: Беседа на празник светих равноапостолних царева Константина и Јелене Протојереј Синиша Смиљић: Беседа на празник Светих цара Константина и Јелене Свети Константин и Јелена у химнографији Вождовачки храм Светих цара Константина и Јелене Протођакон Радомир Ракић: Беседа о стогодишњици Вождовачког храма светих цара Константина и Јелене Радио Беседа: Свети Цар Константин и Царица Јелена Радио Светигора: Свети Цар Константин и Царица Јелена Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду. Извор: Ризница лиургијског богословља и живота
  4. Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић
  5. Гости Радија „Светигора“ били су Министарка здравља Црне Горе др Јелена Боровинић Бојовић и директор Института за јавно здравље Црне Горе др Игор Галић. Обоје су сагласни да је Црна Гора спремна за масовну вакцинацију против болести COVID-19 и да је у том смислу веома важно ово вријеме искористити за што боље упознавање грађана са свим важним информацијама, везаним за имунизацију већ доступним вакцинама и оним чији се долазак ускоро очекује. Министарка је констатовала да је вакцина доказано средство за борбу против короне. „На основу чега то можемо да тврдимо?! Ако погледамо рецимо Израел и видимо да је 70 одсто становништа ревакцинисано, а 97 одсто вакцинисано првом дозом вакцине и ако упоредимо њихове резултате на дневном нивоу о броју новозаражених, видјећете да је то земља у којој је готово, ајде не могу да кажем ерадициран, али свакако значајно елиминисан утицај вируса на нормални живот и нормалне стилове живота. Према томе, несумњиво је да, ако смо свјесни чињенице да је 3 милиона људи изгубило своје животе због ове пошасти која је задесила читави свијет и да су сви они који приме вакцину заштићени, можда ће се и разбољети неки од њих, али ће клиничке слике бити много блаже од оних какве би биле да нису вакцинисани, онда су то свакако чињенице које говоре у прилог вакцинацији. Наравно на крају, вакцинација је увијек добровољна и нико нема право да врши притисак на било који начин, на било којег грађанина. Одлука мора да буде његова, да буде лична, али ако сагледамо све ове елементе и чињенице онда је потпуно јасно колико је велики значај вакцинације“, казала је министарка. Коментаришући тренутну епидемиолошку ситуацију, др Галић је рекао да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо. „Имамо врло повољну ситуацију, тако да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо, поготово у сусрет масовној вакцинацији неопходно је баш да у овом наредном периоду, отприлике мјесец или два, строго се придржавамо мјера, како би ефекат вакцинације дао резултате. Поштована госпођа министарка је поменула примјер Израела. Они су најбољи примјер на који начин вакцинација уз придржавање мјера може да доведе до тога да они сада нормално живе. Јуче или прекјуче су буквално славили дан када су скинули маске и шетали слободно, без обавезе да их носе на улици, тако да и ми жељно ишчекујемо тај дан, али зато нам је неопходна помоћ наравно прије свега грађана, јер само на тај начин можемо да сузбијемо епидемију“, казао је др Галић. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Ова документа су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства СПЦ и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотиви деловања надбискупа Степинца, истиче историчар Милан Кољанин. Једно озбиљно историјско откриће, два писма надбискупа Алојзија Степинца из 1941. упућена папи Пију Дванаестом, стигло је до јавности захваљујући необичном споју: прво је о њима проговорио српски патријарх, а затим је делове објавио један хрватски историчар. У недавном интервјуу за хрватску телевизију патријарх српски Порфирије изјавио је да у рукама има Степинчева писма чији су делови „дубоко проблематични”, а ускоро су у медијима, захваљујући историчару Хрвоју Класићу, и објављени исечци ових писама у којима Степинац јасно и недвосмислено подржава Независну државу Хрватску, свестан њених расних закона, покрштавања Срба „шизматика” и Јевреја, о чему непосредно и пише. „Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под утиском да власт подржава католичанство. Али не може се порећи ни да их тера и сва беда шизматичке цркве... Верујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били сасвим ликвидирани из Хрватске...”, наводи се у писму које је Класић јавности пренео и у италијанском оригиналу – да не би било неке забуне, нарочито око глагола „liquidare”. До сада непозната стручњацима, писма загребачког надбискупа Алојзија Степинца, за историчара др Милана Кољанина, који је научну каријеру посветио управо проучавању Другог светског рата, имају несумњиву важност. Ова писма су неоспорно значајан допринос добијању потпуније слике о деловању надбискупа у усташкој држави и његовим напорима да ојача њен међународни положај, каже Кољанин у разговору за „Политику”. – Ради се о два писма која је надбискуп упутио папи, 16. маја и 14. јуна 1941, дакле у првим месецима постојања велике усташке хрватске државе. То је време када су већ донети репресивни и расистички закони, када је Српска православна црква стављена ван закона, када су почела масовна убијања и интернирања Срба. Већ почетком маја 1941. законски је регулисан прелаз с једне вере на другу што се пре свега односило на православне Србе. Поменута писма показују изразито афирмативан однос надбискупа Степинца према властима и деловању органа усташке државе. Она показују његово уверење у намеру државних вођа да НДХ претворе у католичку земљу. Писма су допринос досадашњим сазнањима о координацији деловања Римокатоличке цркве и усташке државе. Познато је да је надбискуп био добро обавештен о насиљима над Србима који су покушавали да спасу живот преласком на римокатоличку веру. Писма су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства Српске православне цркве и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотив деловања надбискупа Степинца и римокатоличке хијерархије у НДХ, без обзира на цену у људским животима – истиче др Кољанин. Он истиче да писмо папи од 14. јуна 1941. показује да се надбискуп Степинац поново залагао за признање НДХ од Свете столице. О ћутању Степинца на злочине НДХ, али о његовој нетрепељивости према православној цркви, о покрштавању Срба, прозелитизму, убијању свештеника и епископа, али и о убијању деце у НДХ папи Фрањи писао је тадашњи патријарх српски Иринеј 2014. године у време када се очекивало да ће потпис поглавара Римокатоличке цркве на канонизацију блаженог Алојзија Степинца бити ускоро стављен, чиме ће се загребачки надбискуп уврстити у ред светих Католичке цркве. Као одговор на сада већ добро познату молбу патријарха папи да скине с дневног реда канонизацију и препусти Степинца непогрешивом суду божјем, основана је Мешовита православно-католичка комисија која је кроз неколико састанака разговарала о Степинчевом животу, спорним местима његове биографије. У њеном раду, на позив црквених великодостојника с обе стране, учествовали су и стручњаци, историчари, а међу њима и наш саговорник. – Рад мешовите комисије која је имала задатак да сагледа деловање надбискупа, потоњег кардинала, Алојзија Степинца током постојања НДХ је закључен, али не и окончан. Комисија је инсистирала на томе да се омогући истраживање извора из времена понтификата папе Пија Дванаестог, чему су следила одговарајућа обећања. Међутим, тек је одлука папе Фрање да се ова документација стави на увид научној јавности пре рока омогућила потпунија истраживања – истиче др Кољанин. Попут заседања, и закључци комисије за сада су недоступни јавности, али је упечатљиво да је један гласни део јавног мњења осудио што се о овој теми уопште разговара с „оним другима”. У Србији се тако могло чути мишљење да српски архијереји учествовањем у раду комисије дају легитимитет канонизацији Степинца, док су Хрвати све схватили као „треће суђење” загребачком надбискупу. Тешко је проценити шта би требало више да нас забрине: тај панични страх од сусрета с другим или наше незнање о догађајима из Другог светског рата. Надбискупови сведоци одбране Реагујући на изјаву патријарха Порфирија о проблематичним местима у Степинчевим писмима, свештеник Јурај Батеља, постулатор каузе за канонизацију Алојзија Степинца, навео је да сматра да би српски патријарх више допринео помирењу ако би споменуо како су владике СПЦ до 1935. одседале у двору загребачког надбискупа кад год би дошле у Загреб, као и да је владика Емилијан хтео да 1946. на суђењу надбискупу посведочи „о љубави и помоћи коју је Степинац пружио Србима у Другом светском рату”. Догађаји се не могу сагледавати у црно-белој техници, и то је у интервјуу хрватској телевизији поменуо патријарх Порфирије говорећи о Степинцу. После убиства тројице епископа и стотине свештеника на територији НДХ, а од последица мучења у усташком затвору преминуо је и загребачки владика Доситеј, православни епископ жели да сведочи у корист загребачког надбискупа који је о свему томе, у најмању руку, гласно ћутао? – Суђење надбискупу Степинцу октобра 1946. свакако није било у потпуности по данашњим мерилима праведног суђења. Уз остало, нису позивани сведоци који су хтели да сведоче о неким хуманим поступцима надбискупа што је оставило извесну сенку на судски поступак. С друге стране, суђење је недвосмислено показало да је надбискуп мирно посматрао како се пред његовим очима уништава једна хришћанска црква и масовно убијају њени великодостојници, свештенство и верници. Показало се да је одобравао одузимање њених храмова и имовине за сопствену цркву као и да је својим верским ауторитетом подржавао усташку државу до њених последњих дана – истиче Кољанин. Извор: Политика
  7. Да ли дијалог може да се води у четири зида? Право питање, које је уједно и изазов за све нас данас, јесте да ли желимо боље друштво и да ли желимо боље вернике? Ја мислим да желимо. Да желимо вернике који имају одређене грађанске вредности, грађане који разумеју потребе верника, људе уопште који имају одговорност према свом друштву, према својој држави, према свом ближњем. Све се то може постићи само и онда када сама религија буде извучена из четири зида, и када буде изазвана другим вредносним системима. У овом флуидном постмодерном времену, које је Жан Франсоа Лиотар можда прецизније одредио као „постмодерно стање“, одређени облици комуникације превагњују над другим, „на место дијалога, а услед постмодерног релативизовања појма истине, ступа реторика као вештина комуницирања која не тежи истини, него потврди комуникацијских вештина и моћи. Умеће аргументовања, као и монолошки облици дискурса, без претензија на истинитост, као крајњи исход комуницирања, доводе до маргинализовања дијалога – што на први поглед делује као парадокс у добу експанзије комуникација, као и оних технологија што их омогућавају.“ [1] Једна општа дефиниција дијалога би била и она наједноставнија, да је дијалог разговор између две или више особа које имају различите погледе у односу на предмет разговора, а чија је примарна сврха да сви учесници уче једни од других да би се и сами променили и напредовали. У дијалогу свака страна мора саслушати другу страну, отворено и са разумевањем, односно да разуме позицију другог што је боље могуће. У том и таквом дијалогу се међусобно упознајемо и заправо мењамо. Без упознавања остајемо само два одвојена херметички затворена система, што не користи никоме, најмање друштву. Дакле, да ли је нама циљ добро друштво и шта оно подразумева? По Свидлеру је у прошлости, религијско – идеолошка сфера била место где смо се налазили да заједно дискутујемо са друкчијима од нас, са циљем да се победи противник, или да се научи нешто о противнику како би се лакше обрачунали са њим. Ако смо се уопште и суочавали једни са другима то је био сукоб – некада у виду отворене полемике, некада суптилније, али увек са крајњим циљем да се победи онај други, јер смо били убеђени да само ми сами имамо апсолутну истину. Међутим, примарна сврха дијалога јесте учење да мењамо и унапређујемо нашу перцепцију и разумевање стварности, и да деламо у складу са тим. [2] Преговарење око повратка Верске наставе у школе важно је дијалошко питање, не само за религијске заједнице, него и за онај део друштва који себе сматра грађански орјентисаним. Сама Верска настава би морала подлегати неким друштвеним оквирима, план и програм би били доступни и јавни, видљиви, па би кроз сазнање о томе чиме се Верска настава заправо бави био могућ и здрав критички приступ, како према другом, тако и према себи у односу на тог другог. Исто тако се остварује могућност да кроз саживот и корелацију са другим дисциплинама које у школи постоје, сами верујући мењају оно што се подразумева под религиолошким. На тај начин се унапређује друштво. Уместо стављања дијалога и проблема на маргину, што никоме не одговара, ништа боље није него ставити Верску наставу у јавност и на тај начин омогућити и њено критиковање, али и развијање једног другачијег духа. Критиковање унапред, пре него што се захтев за увођењем Верске наставе уопште десио, у старту спречава упознавање и међусобну сарадњу, као и прилагођавање верских заједница контексту времена. Као пример бих узела православље које је изашло у јавност кроз укључивање у оквире екуменског покрета и тиме добило могућност да артикулише, вербализује, одбрани или одбаци идеје које је добило кроз дијалог са другима. На питање положаја жена у Цркви, које су наметнули протестанти, православни су били приморани да дају одговор који је у почетку био негативан. Међутим, данас у дијалогу и новом сазнавању, православље потпуно и отворено говори о женским службама у Цркви, теолошки процењује питање свештенства жена, као и улогу и значај ђакониса, јер је Александријска патријаршија увела службу ђакониса од 2016. године. Дакле, о женама у служби Цркве не бисмо ни разговарали да није било протестаната. Сам изазов протестантизма и дијалог са њима у оквиру Екуменског покрета натерао нас је да много брже почнемо да вреднујемо и ценимо јединство међу православнима. Када јавни простор заиста постане простор за све, он има ту моћ да људе мења и да они сами у оквиру своје традиције дају креативне одговоре који су пак изазови и много ближи неком грађанском идеалу. Све док су они у тајности биће само горе. Суштина није у томе да ли се ми слажемо са постојањем одређених проблема или не, већ да се у оваквим питањима трудимо да разумемо друге културе и будемо отворени за другачије друштвене односе од оних на које смо навикли, јер се на тај начин обогаћује наше искуство. Једно од нових лица стереотипног гледишта јесте и наводна клерикализација, термин који се све учесталије јавља. Оно што је важно јесте на који начин ће се разумети поједини појмови, с обзиром на то да се на основу њих гради јавно мњење. Тако је и веронаука постала опасност за секуларно и демократско друштво. Међутим, секуларно друштво подразумева раздвајање, али раздвајање без ограда. Још један од проблема је и очигледно неразликовање термина секуларно и секуларизам,[3] где други појам означава антицрквену идеологију. У савременом свету, у Европској унији се могу разликовати три система односа државе и Цркве: 1) концепт дистанциране неутралности, 2) концепт јавне неутралности, и 3) концепт државне цркве.[4] У први тип спадају случајеви где постоји потпуна одвојеност државе и Цркве, као на пример у Француској и Холандији. У великом степену одвојеност постоји и у Ирској. Други тип се одликује основном одвојеношћу државе и Цркве, али се прихвата да имају неке заједничке циљеве на основу којих развијају заједничка деловања. Такви су случајеви Белгије, Немачке, Шпаније, Италије, Аустрије и Португала. У трећем случају држава и Црква су међусобно повезане, премда се њихов однос разликује од државе до државе. Системи Енглеске, Данске, Финске, Норвешке, Линхенштајна, Монака, Кипра, Малте и Грчке у основи спадају у ову категорију.[5] На крају, све земље – чланице Европске уније, заснивају се на начелу власти народа и признају право на верску слободу. [6] Религијски идентитет је врло битна основа и важна компонента којом се одређују људи на целокупном Балканском полуострву. Он се у јавности и ширем друштву обично перципира као конзервативан, онај који нема слуха за модерне тежње и за савременост, и који нема реалног додира са светом. Религијске традиције, иако су замагљене и покривене прашином патине, иза своје површине крију мноштво либералних тенденција које нису довољно откривене услед постојећег конзервативног слоја. Сваки дијалог са другачијим, рачунајући на знање и искуство другог, би засигурно могао да помогне, као нека фина алатка која би омогућила да сваки онај који би се бавио религијским темама буде у стању да дешифрује и детектује све оне либералне слојеве које религијска традиција у себи задржава. Ослобађањем те либералне тенденције у религијској традицији ослобађа се и оно религиозно биће човека и на тај начин ослобађамо целокупно људско биће за грађански идентитет, а да притом не повређујемо религиозна осећања појединаца. Стога сматрамо да верници данас морају бити одговорни грађани друштва, освешћени, који ће умети да препознају оно либерално и ослобађајуће у сопственој традицији. Kао што су политика или феминизам јавна ствар, тако је исто и вера јавна ствар. Недостатак знања, љубави према другом, а све у циљу борбе за “истину и слободу”, јесте оно што плаши, јер секуларна држава није антитеистичка, већ религиозно неутрална. Представници Цркве, као и верници свих конфесија уопште, интегрални су део овог народа. Као што нас Хабермас учи, можда би требало да обрнемо питање: зар само религијски традиционализам треба да учи, а не и секуларизам? „У уставној држави све правно примењиве норме морају бити формулисане и образложене на језику који разумеју сви грађани. Неутралност државе не спречава могућност да се у политичкој јавности чује и глас вере, у случају да институционализовани процес одлучивања на нивоу парламента, судова, министарстава и извршне власти остаје јасно одвојен од неформалног протока политичке комуникације и формирања јавног мњења великог броја грађана. Уколико секуларни грађани својим религиозним суграђанима буду прилазили уздржано, гајећи сумњу да их је, због њиховог религиозног духовног понашања уопште могуће озбиљно схватити као модерне савременике, они се тиме спуштају на ниво пуког modus vivendi и тиме напуштају основу која им омогућава међусобно признавање као грађана државе.“ [7] Верска настава у Црној Гори би омогућила сарадњу и међу самим религијама у оквиру саме државе. Међусобна сарадња вероучитеља подразумева екуменски дијалог на свакодневном нивоу, као и дијалог са секуларним друштвом у јавном простору. Морамо бити способни да спознамо различитост и комплексност света, да се не збуњујемо, да не тргујемо унапред збуњивањем деце, него да им предајемо величанственост света, са мноштвом различитих приступа у његовој лепоти. Извор: Митрополија црногорско-приморска -------- [1] D. Vuksanović, Postmoderni mediji – Kultura dijaloga u eri interaktivnosti, https://pulse.rs/postmoderni-mediji-kultura-dijaloga-u-eri-interaktivnosti/ (приступљено 09.03.2021). [2] L. Swidler, Dekalog dijaloga, Osnovna pravila međureligijskog, međuideološkog dijaloga, https://static1.squarespace.com/static/5464ade0e4b055bfb204446e/t/551eaf21e4b001788e2e67ab/1428074273779/Dialogue+Decalogue+-+Serbian+(Latin+Alphabet).pdf (приступљено 09.03.2021). [3] Детаљно о различитим посматрањима појаве секуларизације в. M. Hamilton, The Sociology of Religion, London 22001, 185-214. [4] Детаљно о односима државе и Цркве у Европској унији и у њеним земљама-чланицама в. G. Robbers (ed.), State and Church in the Europian Union, Baden-Baden 1996. [5] Ј. С. Петру, Хришћанство и друштво, Каленић, Крагујевац 2018. [6] Ibid. [7] J. Habermas, – Eurozine, https://pulse.rs/dijalektika-sekularizacije/ (приступљено 09.03.2021).
  8. Након тематског дела јануарско-фебруарског 377. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Госпођом Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором из Београда. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Јелена Антић: За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно *Будући да сте себе предали у службу Цркви реците нам како доживљавате настанак једна иконе. Сликање једне иконе пре свега представља дар Божији, како за самог иконописца, тако и за Цркву или појединце који ће се пред њом молити Богу. Зато иконописац треба да приступи сликању са богобојажљивим трепетом, уз молитвени труд. Сликање иконе позива онога ко је слика да се утврди у молитви и да се труди да живи врлинским животом. Тада сликање иконе мења оног ко је слика, а сама икона мења онога ко је посматра. Бог је свакога од нас створио по свом лику и подобију како нас учи Реч Божија, због тога се сваки човек остварује у пуноћи својих потенцијала као икона Христова. Стога видим настанак иконе као део процеса нашег узрастања у Христу, како самих иконописаца, тако и молитвеника који се пред иконама моле. *Према основним начелима хришћанског етоса уметност над уметностима је успињање на светотајинској и световрлинској лествици, тако да долазимо до истине да је иконописање својеврсна служба и неодвојиво је од хришћанског живота у свеукупности. Замолио бих Вас да наше читаоце упознате са иконописањем као службом. Хришћанска вера нам, за сагледавање нашег сопственог живота и стварности која нас окружује, нуди перспективу која подразумева постојање наднебеског света и надвременске реалности Царства Божијег. То виђење човека као бића које је створено за вечност даје једном иконописцу и смелост и инспирацију. Наравно, ово је могуће само уз помоћ Божију. Када иконописац успе у томе да пренесе амбијент Царства Божијег у оквирима свог уметничког дела, тада то не можемо разумети као нешто његово, већ као дар од Бога. Наша вера је мртва без дела која је потврђују. Иконописац на делу исповеда своју веру ставивши свој таленат првенствено у службу Богу. На тај начин он служи читавој Цркви. Иконопис није само сликарство у оквиру кога се сликари надмећу својим умећем. Сликајући Господа, Пресвету Богородицу и све Свете, иконописац се учи животу у нади на Други Долазак Христов. Уједно, трудећи се на том свом путу он и себе мења, а уједно и оплемењује и умирује душе многих који долазе у додир са његовим радом. Управо се у томе огледа служба једног иконописца. *Шта подразумева рестаурација? Рестаурација у уметности подразумева потпуно обнављање оштећених споменика културе, било да се ради о оштећењима која су настала услед дотрајалости самих споменика или услед физичких и хемијских утицаја. Консервација се односи на максимално очување обновљених или сачуваних споменика културе у циљу њиховог што дужег века трајања. Сачувани споменици културе могу бити споменици у виду папира, у виду штафелајне или зидне слике (фреске), споменике у виду мозаика, или у виду споменика од камена. Рестауратори и консерватори се на терену баве очувањем набројаних споменика културе. Такође, постоје и институције - библиотеке, музеји и заводи за заштиту културне баштине који такође имају своја рестауратоска и консерваторска одељења. *Драга Јелена, будући да се бавите калиграфијом, упознајте нас са појмом калиграфија и како ви доживљавате исти. Реч калиграфија је грчког порекла и односи се на уметност лепог писања, код нас се користила и реч краснопис. Калиграфија је у себи садржала и сликани део у виду илуминација, минијатура и иницијала. Код нас се она развија са појавом писмености (X век). Битно је напоменути да је тада била неопходна, јер није постојао други вид бележења и умножавања било ког текста. Људи тога времена јако су се трудили и око најситнијих детаља, упркос томе што је израда калиграфије трајала доста дуго. Најлепше су се украшавале књиге за Богослужење, управо због узвишености њихове намене. Постојала су два писма Уставно и Континуирано. Уставно се користило за бележење свечаних текстова, док је Континуирано писмо било мање свечано. Данас, у овом брзом и модерном свету, калиграфија за мене представља једну од лепих уметности. Она је у прилици да промовише и популаризује дубоке и суштински важне текстове. Она може да комуницира са публиком приближавајући им неке од текстова са којима се никад нису сусрели, истовремено ненаметљиво оплемењујући им душу. Молитве и различити поучни текстови исписани на најлепши могући начин теше, преображавају, и дају наду посматрачу. *Шта повезује иконопис, калиграфију и рестаурацију? Све три наведене области црквене уметности: иконопис, калиграфија и рестаурација, имају сличне узвишене циљеве о којима сам говорила. Истовремено и приступ коме теже црквени уметници им је заједнички, а то је стварање кроз одрицање од самовоље и послушно и смирено прихватање ауторитета наших претходника. Стварање кроз послушност у иконопису се односи на поштовање канона. На првом месту за иконописца је изображавање личности светога, тј. етоса којим је живео и због кога сматрамо да је прослављен у Царству Божијем, те због чега за нас он представља модел хришћанског живота. Притом, печат самог иконописца треба да буде на последњем месту. Калиграфија на првом месту треба да истиче значај и смисао текста који је исписан и да нам приближи његову дубину, као и да нас научи да стремимо вишим идеалима. Рестаурација нас уводи у свет претходног ствараоца. Таленат рестауратора је у томе да што боље осети свет уметника чије дело обнављамо и да му служи, опет због виших циљева лишавајући се сопственог сликарског изражавања. Све три наведене дисциплине су потврда талента за оног уметника који је научио да ради на себи, који је научио да се смири пред задатком који се од њега тражи и да радећи на својој унутрашњости напредује и у ликовном смислу. *У каквом су односу икона и Литургија? Сама Литургија је икона на више начина. Прво Литургија је икона Царства Небеског по структури саме заједнице: у самој Литургији имамо Епископа који символизује Христа, свештенике који символизују Апостоле, ђаконе који символизују Анђеле, верни народ у Цркви који символизује Свете и вернике сабране око Христа. Литургија је такође и икона Тела Христовог по Светом Апостолу Павлу. Тако смо сви ми који се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, уједно и удеоници тог Тела чија је Глава сам Христос. Икона има и употребну функцију у Богослужењу, будући да ми иконе осветљавамо светлошћу свећа и кандила, кадимо их и целивамо, носимо у литије итд. Тако, поштујући иконе, ми градимо лични однос са Личношћу која је изображена на њима. Такође, и сам храм је једна јединствена икона. То је сасвим очигледно када данас уђемо у Храм Св. Саве на Врачару, који је сада у потпуности живописан мозаиком. Храм је блистави пример у томе како сваки храм можемо да доживимо као само Царство Небеско, у коме су Пресвета Богородица, сви Анђели и Свети, као и народ Божији сабрани око Христа. *У духу претходног питања шта бисте рекли о савременом човеку и иконопису? Човек изразито визуелно доживљава свет који га окружује. Међутим, савремена цивилизација често злоупотребљава човекову подложност утицају слике, те смо преко телевизије, филма, телефона итд. бомбардовани различитим визуелним садржајима. Та пријемчивост за визуелни доживљај указује на чињеницу да је икона неопходна савременом човеку. Она је прозор у Вечност, како се често каже теологија за неупућене. Једна икона говори хиљаду језика, те помоћу ње верници али и они који то нису могу да приме и разумеју истине хришћанске вере. Она привлачи својом једноставношћу, искреношћу и својим аскетским приступом сликарству. Све претходно наведено указује на чињеницу да је она контраст свету који нас свакодневно окружује, што је чини изузетно занимљивом за савременог посматрача. Икона за нас представља оприсутњење вечности односно оностраног. У наш видокруг она доводи сегмент вечности, и гледајући је ми се поучавамо. Она Јеванђеље у бојама које нас истовремено упућује на молитву и на живот у Христу. *Шта Вам се чини као најважније за нас савремене вернике? Ми савремени хришћани, као и толике генерације хришћана пре нас, морамо улагати труд у то да еванђелске и предањске идеале покајања и истрајне молитве непрестано враћамо у центар свога живота. Сви смо свесни тога да појам греха у саврменој цивилизацији представља нешто готово неприхватљиво, нешто што и ми сами често избегавамо. Савременом човеку чини се да је свака врста уживања и слободе нормална. Међутим, Свето Писмо и црквено предање, ако у њих мало загребемо, видећемо да постоји много тога што нас може одвести у вечну пропаст. Зато основна духовна хигијена од нас тражи да сагледавамо своје поступке и да се за оне који нису у складу са Еванђељем искрено покајемо. То овога може да нас доведе само ако промишљамо о свом вечном спасењу. Истрајност у молитви подразумева да се наша молитва не завршава оног момента кад се завршила Света Литургија на којој смо присуствовали једном недељно, већ да молитва постане наше дисање. Трудимо се да у сваки моменат нашег живота удахнемо речи молитве, опет бивајући непрестано свесни долазећег будућег Суда и Царства Божијег. *Како утиче молитвени живот на једну савремену породицу? Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце. *Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? Порука за ваше читаоце била би крајње једноставна: сви треба да се трудимо да пронађемо своје инспирације за духовни живот. Не треба да се бавимо лошим причама које могу само да ране наше душе и да нас заведу па да помислимо да узрастамо тако што се бавимо нпр. туђим грешкама. За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно. Разговор водио: катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 51-54) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. “Лијечити блаженопочившег Митрополита Амфилохија била је огромна част и одговорност. Вријеме проведено поред њега за мене је представљало велико духовно уздизање и свакако оставило неизбрисив траг у мом сјећању. Његов одлазак за мене је био један од најемотивнијих догађаја икад, то је заправо одлазак духовног оца једне читаве епохе”, казала је министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић за портал ИН4С. Говорећи о црногорском здравству др Боровинић Бојовић поручила је да ће се својим бићем, прво као љекар, затим као човјек и, наравно, као министарка здравља, трудити да здравство Црне Горе доведе у боље стање него што јесте: “Да вратим пољуљано повјерење грађана у здравствени систем. Квалитета има, прегалаштва и пожртвовања има такође пуно међу здравственим радницима. Вјерујем да ћемо заједнички успјети да превазиђемо постојећу епидемиолошку кризу и из свега изађемо снажнији, зрелији и бољи”, казала је министарка здравља у интервјуу за ИН4С. Одговарајући на питања о новоформираном Савјету за борбу против корона вирус, којим предсједава, новим мјерама и одлуци да вјерници могу присуствовати вјерским обредима, што је НКТ у претходном периоду забрањивао, министарка је истакла да се очигледно радило “о селективним приступима и покушају да се једна захтјевна, угрожавајућа здравствена ситуација искористи”. “И, на неки начин, злоупотријеби за обрачун са већ таргетираним политичким противницима. Дакле, мјере се нијесу доносиле само према стручним, већ и према партијским директивама, што свакако не смије и неће бити случај у даљем раду надлежних институција у здравству. Национално координационо тијело формирано и расформирано противзаконито. У веома вулнерабилном тренутку за Црну Гору, одлучили су да се расформирају и напусте све своје обавезе према грађанима, а све то прије формалног успостављања нове Владе, чиме су додатно угрозили безбједност и сигурност грађана Црне Горе. На самом почетку пандемије, грађани су поштовали мјере, али када су мјере почеле да се примјењују селективно и у циљу промовисања и одбране интереса владајуће партије, изгубило се повјерење и у мјере и у струку“, закључила је министарка здравља у интервјуу за ИН4С. Недавно је гостујући у јутарњем програму ТВ Вијести, одговарајући на питање да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Нове мјере које се односе на вјерске заједнице: Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи. Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце. На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра. Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе. Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте. До 8. децембра 2020. године важиле су мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести. Приредила Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Алимпија Столпника, у среду 9. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и девето издање емисије "Живе речи" коју смо посветили блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), игуману острошком, а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. Специјални гости емисије био су: Мати Јелена (Станишић), игуманија свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић). Емисију су употпуниле: Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности, као и млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисију у спомен на блаженопочившег оца Лазара почели смо песмом Сретена Вујовића о оцу Лазару. У уводном делу емисије Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности из Никшића, прочитала је животопис блаженопочившег и незаборавног оца Лазара - златног крила Митрополије црногорско-приморске. Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, поделила је са нама сећања на први сусрет са својим духовним оцем игуманом острошким Лазаром: Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим, истакла је мати Јелена и наставила причу о првом сусрету са острошким игуманом. Монахиња Јулија (Радомировић) је уводну причу употпунила својим запажањем говорећи о оцу Лазару као претечи митрополита Амфилохија у Црној Гори. Говорећи о особинама које су красиле оца Лазара, мати Јелена је нагласила његову мудрост, учитељски дух, христолику љубав, молитвеност и спремност да својим животом посведочи своју веру. Сви смо били задивљени том тишином и скромношћу оца Лазара. Након двадесет година схватила сам да је отац Лазар имао кротост, то је било његово перманентно стање. Када се отац разболео није престајао да се моли, ја у њему нисам могла да гледам болесника, већ човека који непрестано пребива у молитви, истакла је сестра Јулија присећајући се последњих дана овоземаљског живота оца Лазара. Када је мати Јелена почела да пише књигу то је била чудесна инспирација, да она ни у цркви није могла да нормално прати богослужење, већ би повремено одлазила за леву певницу како би записивала мисли и сећања на оца Лазара, рекла је сестра Јулија чинећи увод за наш разговор о књизи мати Јелене "Положи наду на Господа". Аутор књиге и игуманија Ћелије Пиперске говорила је о настанку књиге која је настала на чудесан начин и за кратко време. У завршном делу емисије мати Јелена се осврнула на излагање које је припремила за симпосион о монаштву који је одржан у Епархији врањској. Тема овог изузетног рада је Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија. Свог неизмерног удела у настанку овог рада имао је блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у болесничкој постељи читао и кориговао излагање мати Јелене. На самом крају емисије мати Јелена и сестра Јулија су упутиле поруку којом су закључиле целокупно промишљање о блаженопочившем митрополиту Амфилохију и архимандриту Лазару острошком. Двоједина поука мати Јелене и сестре Јулије била је да су митрополит и отац Лазар васцелим животом живели реалност вечности. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Василљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Гостујући у јутарњем програму Тв Вијести нова Министарка Здравља Јелена Боровинић-Бојовић је одговарајући на питање новенарке, да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој Тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Додала је да су мјере које се односе на вјерске заједнице јасне и прецизне и нема потребе да се додатно појашњавају. Нове мјере које се односе на вјерске заједнице: Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи. Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце. На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра. Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе. Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте. Подсјећамо да су до 8. децембра 2020. године важиле мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У навечерје празникâ светих краљева Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и мати им краљице Јелене (у монаштву Јелисавете) и Светог Варнаве Хвостанског Исповедника, 11. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и петом издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су јеромонах Петар (Драгојловић), игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској, као и Јелена Антић, иконописац и рестауратор. Са уваженим гостима разговарао је катихета Бранислав Илић. На самом почетку овог издања наше емисије игуман Петар (Драгојловић) је казивао о Светом и богоносном оцу нашем Арсенију Сремцу, другом архиепископу српком, чији свештени спомен смо прославили. У духу предочавања житија овог равноапостолног светитеља који је наставио пут и дело нашег Светог Саве, отац Петар је казивао и о светитељима које управо прослављамо. У наставку овог уводног дела игуман Петар је говорио о светињи у којој се подвизава, а која у нашим данима доживљава велику духовну и материјалну обнову. Будући да је јеромонах Петар пострижник Цетињског манастира ово је била дивна прилика да нашег госта замолимо да са нама подели своја сећања из монашког живљења у Митрополији црногорско-приморској. Богу сам благодаран што сам упознао и живео уз великог митрополита Амфилохија, био је то велики молитвеник и свети човек који ће се тек прославити, рекао је отац Петар присећајући се лика и дела блаженопочившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Наша уважена уметничка гошћа Јелена Антић, иконописац и рестауратор, говорила је о својој љубави према иконопису. Присећајући се почетака хришћанског живота Јелена је са нама поделила сећање на блаженопочившег епископа јегарског Јеронима (Мочевића), који је поред Епископа новосадског и бачког др Иринеја, оставио велики траг у њеним првим корацима духовног живота. Настанак једне иконе подразумева приступ са једним богобојажљивим трепетом, а сликање иконе треба да нас подстиче на усрднију молитву подстичући нас да се уподобимо Христу Господу, истакла је наша сестра Јелена говорећи о њеном дожљивају иконописања. Наша гошћа је у наставку говорила о љубави према уметности лепог писања - краснопису (калиграфији). Уметност лепог писања је изузетан вид уметности који има свој значај и у богослужењу цркве, јер су калиграфска дела присутна у еванђељима и неким богослужбеним књигама, нагласила је Јелена Антић. Очи су огледало душе код сваког хришћанина, јер онај који је истински хришћанин чак и својим изгледом сведочи небеску красоту. Уметност је одраз вечног и непролазног Уметника, који сам јесте извор сваке уметности и извор сваке лепоте, речи су игумана Петра који се осврнуо на мудре речи и савете иконописца Јелене Антић. Говорећи о савременим искушењима и савладавању истих, отац Петар нас је поучио следећим речима: Вођени саветом Светог Апостола и јеванђелиста Јована Богословља, љубљеног ученика Христовог, све што чинимо треба да бива у љубави, С тога, сва искушења која нас сналазе можемо да савладамо искреном љубављу према Богу и ближњима. На самом крају емисије игуман Петар и Јелена су упутили своје поруке. Нека нам све бива неусиљено, у радости и љубави, јер када тако чинимо у животу засигурно смо на сигурном путу спасења, речи су пастирске поруке оца Петра (Драгојловића). Наша драга гошћа Јелена Антић упутила је кратку, али веома важну поруку коју смо сви понели у својим срцима: За покајање, преображење и нови почетак никад није касно! Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Начелница Пулмолошке клинике Клиничког центра (КЦ) Јелена Боровинић Бојовић казала је “Вијестима” да никад није довела у ризик пацијенте и колеге, па ни присуством на сахрани Митрополита Амфилохија у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. “Никада и ни у једном тренутки нисам довела у ризик нити пацијенте, нити своје колеге из простог разлога што од 16. марта буквално 24 сата дневно радим са ковид пацијентима због чега сам у више наврата редовно тестирана на присуство антитијела, имунизована сам на вирус, те због великог броја антитијела ИгГ нити могу да угрозим друге, нити могу да угрозим себе”, рекла је она. Епидемиолози са којима су “Вијести” разговарале објаснили су да то што је др Боровинић Бојовић тренутно имунизована и да има јака антитијела значи да је у неком тренутку била инфицирана коронавирусом. Начелница Пулмологије у КЦ потврдила је редакцији и да се старјешина Саборног храма у Подгорици о. Драган Митровић лијечи у КЦ од коронавируса. На питање да ли је упркос томе, како су објавили неки медији данас, изашао из болесничке собе да би испратио посмртне остатке Митрополита, др Боровинић Бојовић је казала да је Митровић и сада на лијечењу, али да није напуштао простор ковид центра. “Он се и сада налази на лијечењу, добро се осјећа и сви параметри и налази су у значајном побољшању. Оно што се види на фотографији је простор ковид центра. Отац Драган Митровић ни у једном тренутку није напуштао ковид центар. Кретање пацијената у оквиру ковид центра није прецизирано протоколом КЦ”, рекла је она “Вијестима”. И из Митрополије црногорско-приморске је негирано да је отац Драган био на сахрани Митрополита, како су то објавили неки медији. “Протојереј-ставрофор Драган Митровић није посљедњих дана учествовао нити уопште био присутан на богослужењима или у храмовима у којима смо испратили Митрополита Амфилохија, нити на Цетињу, нити у Подгорици”, казали су “Вијестима” из Секретаријата Митрополије и додали да би “било неодговорно и према себи и према другима да неко напусти лијечење од овакве болести и оде међу народ”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Др Јелена Боровинић Бојовић, начелница пулмолошке клинике КЦЦГ у изјави за наш портал, нешто послије поноћи истакла је да се митрополитово здравствено стање, сада већ јуче нагло погоршало због развијања пнеумомедиастинума као последице обостране дифузне упале плућа узроковане коронавирусом, на који је митрополит негативан већ десет дана, као и последицом дуготрајне оксигене терапије. Након урађеног скенера плућа и плућних артерија и напредовања респираторне инсуфициенције Митрополит је интубиран и постављен на мод инвазивне вентилације на којем се налази и у овом тренутку. Стање је озбиљно, укључен је комплетан љекарски тим и пратимо непрекидно све параметре. Хемодинамитски је стабилан и боримо се да тако и остане. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Др Јелена Боровинић Бојовић, начелница пулмолошке клинике КЦЦГ у разговору за наш портал изјавила је да је здравствено стање митрополита Амфилохија и вечерас стабилно, витални параметри уредни. “Управо сам обавила редовну визиту и још једном се уверила да је Митрополит стабилан, са добром сатурацијом, да нема повишену тјелесну температуру, и да је притисак и срце у реду”, рекла је др Боровинић Бојовић истакавши да, ” Нико не може са сигурношћу да каже шта ће се дешавати наредних дана али оно што је у овом тренутку једина тачна информација да опоравак митрополита Амфилохија од коронавируса и упале плућа која је она изазвала иде редовном путем”, закључује докторка и моли још једном медије да не пласирају непровјерене информације већ да се информишу искључиво путем званичних гласила Митрополије са којима имамо редовну комуникацију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У ове немирне дане испуњене паником око COVID-19 вируса (у даљем тексту корона-вирус) и пандемије са дискутабилним бројевима, увукао се у народ велики страх око свега што је неразумљиво и непознато. Страх се јавља пре свега од вируса, од болести и преношења истих, а у основи леже егзистенцијални страх и исконски страх од смрти. У условима свеопште смутње и пометње на удару се нашло и Свето Причешће као Света неупитна Тајна за хришћане, а тајна, тојест непознаница за оне који то нису или се хришћанима само условно назвати могу. У тексту Епископа бачког др Иринеја „Причешће – извор здравља или извор болести?“ Епископ на свеобухватан начин у потпуности разјашњава новонасталу проблематику из теолошког угла и наводи значајне теолошке и историјско- медицинске чињенице. Једноставно разјашњење ситуације – свако има право да верује у шта жели Ситуација је крајње једноставна. За све нас је питање вере: верујем ли у Васкрслог Господа? Ако верујем и себе називам хришћанином, онда следим Христа и Његове заповести. Избор је, дакле, једноставан: или верујем или не! Ово право није само Богом дан избор већ и право регулисано и Уставом и Законом о Црквама и верским заједницама, у којима су гарантована верска права и слободе. У данашње време сведоци смо увођења разних нових интерпретација такозване равноправности, нових права и подела, слобода, ненормалности, а вербално се свакодневно крше основна људска права и верске слободе. Скандалозно је да се у емисијама забавног карактера Црква и вера извргавају руглу. Недопустиво је да се јавно улази у конфликте у црквеним круговима и да се још више збуњује народ. У Цркви постоји јасна хијерархија која мора да се поштује. Срамно је да неко себи даје за право да јавно коментарише и критикује црквене великодостојнике. Да подсетимо и да ниједна држава ни у једном тренутку није забранила богослужења, нити причешћивање верника, јер на то нема ни права, али се упркос томе подигла непотребна медијска хајка. Да л` се то враћамо у доба првих векова кад су хришћани гоњени само зато што су хришћани? Када су добровољно страдали за Христа? Чак и тада, када су их убијали и гонили, бацали пред дивље звери, нису им забрањивали Свете Тајне. Напротив, хришћани су их носили са собом. Да л` то данас руља поново виче: „Распни га, распни га!“? Новонастала ситуација се може посматрати као сензационалистичко-политичка медијска кампања против Светог Причешћа, суштински против саме Цркве. Напад на Причешће је напад на верника, на Цркву, на Христа лично. С тим у вези је још у марту, на почетку кризе, Синод Српске Православне Цркве издао саопштење у коме се између осталог каже да ће се у Цркви поштовати прописане мере за овај тешки период, али да нико нема права да улази у литургијски простор и било шта мења било у начину богослужења било у начину причешћивања верника, као и да Свето Причешће као најсветије и најважније за вернике не сме да им се ускрати. Уосталом, нико се не причешћује на силу већ добровољно. На тај начин се Синод оградио од будућих манипулација и на време стао у заштиту верника и православне вере и традиције. Избор хришћанина и шта за њега представља Свето Причешће Од када је одслужена прва Литургија, причешћивање Светим Телом и Крвљу, којима смо скупо искупљени, представља за хришћане сједињавање са Христом, Богом Живим, на исцељење душе и тела. Свето Причешће је Лек бесмртности, Лек за душу и тело. Сврха служења Литургије је узношење славословља и молитве Богу, силазак Светог Духа на Часне Дарове, тојест хлеб и вино, претварање истих у само Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа и сједињавање са Христом кроз причешћивање. За хришћанина, у Чаши, тојест у Светом Путиру, налази се само Тело и Крв Христова, највећа Светиња, те је самим тим немогуће да се било шта рђаво у њему нађе. Несумњиво је да се у црквеном простору, као и у простору уопште, налазе голим оком невидљиви микроорганизми, и то на предметима и људима, али не и у Светој Чаши. То представља суштину хришћанског веровања. Свако од нас има пред собом логичан избор: да верује да Живи Бог постоји или не. Ако не постоји, веровао или не, резултат је исти, последица је иста. Али ако постоји, а вера изостаје, пропаст је неминовна. Ако верујеш – спасен си за вечност. Из угла неверујућих – одакле долази страх Зашто се одједном Причешћем баве они који се можда никад нису причестили или се засигурно не причешћују? Зашто се диже толика бука? Људи се боје заразе. За оне који не верују, у Чаши се налази обичан хлеб и вино у коме могу да се нађу и микроорганизми. Они не разумеју потребе и начин размишљања верујућих и осећају се угрожено. Страх је одговор. Људи не поштују једни друге нити туђе изборе. Ово је нарочито изражено када се нађу у егзистенцијалној кризи. Ако упоредимо број активних хришћана који учествују у светој Литургији, и то у свим градовима, у односу на укупан број становника, видимо колико мали број верника, нажалост, уопште долази на Литургију и колико се мало њих од тог броја причести. Шансе за заразу у храму много су мање него у кафићима, ресторанима, супермаркетима, лифтовима, јавном превозу и тако даље. Замислимо колико хиљада људи дневно седи на седиштима у јавним просторима, колико руку дотакне шипке у јавном превозу, колико је људи у кафићима пило из исте чаше и користило исту кашичицу која је вероватно ручно опрана и није дезинфикована ни стерилисана? Колико пушача баца опушке по улици и унаоколо као потенцијални извор заразе? Пљувачка се налази и на опушцима и потенцијално је заражена корона-вирусом. Зашто нико од душебрижника за ствар јавног здравља није предложио да се забрани пушење у читавој земљи јер се у форсираном издахнутом ваздуху из плућа приликом пушења теоретски налази већа количина вируса него приликом нормалног дисања? Да се направе специјални бункери у којима може да пуши петоро људи на 1,5 метара одстојања? Звучи бесмислено, зар не? Колики је број пушача у земљи у односу на број верника који се причешћује? Колико је потенцијално заражених међу њима? Шансе да се човек зарази постоје свуда, а највеће су тамо где је велика концентрација вируса, на пример у болницама, и тамо где је велика концентрација људи. Чак и ако стварима не бисмо приступили као верници, закључили бисмо да је много већа вероватноћа да се неко зарази хватањем за кваку него причешћивањем. Ризик од преношења заразе преко усана је мањи него преко руку. Да ли заиста мислите да можете у потпуности да се изолујете и 100% да се заштитите? Зашто се бојати да би шачица верника или свештеника и теоретски могла да, не дај Боже, прошири епидемију? Опасности од заразе вребају на сваком кораку. Шта ако је баш онај који меси хлеб који свакодневно купујемо заражен, а нема симптоме и није тестиран? Кроз колико руку прође и са ким дође у додир тај хлеб, као и већина ствари које свакодневно купујемо и употребљавамо? Не заваравајмо се да ми бирамо – вирус бира нас! Једино у шта се можемо поуздати је одбрана, то јест добар имуни систем и Божја помоћ. Ни у јединицама интензивне неге и у изолацији није могућа 100% изолација и заштита. Чак ни хирушке маске не штите у потпуности. Оне су важна мера предострожности, али већ после сат времена, или чим се овлаже, треба их заменити јер више нису непропусне. На њима се такође могу размножавати микроорганизми. Зато их треба што мање додиривати, редовно мењати и, уколико су платнене, често прати на високој температури. Колико само људи пије лекове верујући да им помажу, и помажу им, упркос доказаним нежељеним ефектима. Причешће нема нежељених ефеката. Свети Владика Николај је експлицитан: „Како се неко може разболети од лека?“ Колико се људи свесно трује и трује своје ближње дуванским димом? Колико људи свакодневно у тело добровољно уноси разне хемикалије, а дошло се до тога да се доводи у питање Свето Причешће? Човек се може заразити на разне начине, а више независних студија је показало да је ризик од заразе приликом причешћивања минималан и занемарљив у поређењу са другим начинима заразе. Резултати студија су објективни и заснивају се на истраживањима, без могућности утицаја личних или религиозних убеђења научника и лекара који су их објавили. Инфектолог O.N. Gill 1988. године објавиo jе студију „Света Чаша као извор инфекције“. У закључку је навео да нема података да се преко Свете Чаше могу пренети микроорганизми. Разлог је синергистичко антибактеријско дејство метала од ког је Чаша направљена и алкохола у вину, али и чињеница да се ланеном крпом бришу уста верника и сасуди. Навео је и да трансмисија микроорганизама не значи обавезно и инфекцију. Питање је која количина вируса је потребна да би се човек заразио. Вирус ван људског тела не може да се размножава и сигурно не у тако кратком временском року. Закључио је и да нема доказа ни да се HIV и Hepatitis B могу пренети Причешћем. Постоје, по овом аутору, индиције да би се можда директно, али у ретким случајевима, могао пренети вирус херпеса уколико неко има рану на устима, али је у односу на друге начине преношења херпеса овај пут преноса занемарљив. G. Dorff објавио је 1980. године студију „Ризик од Причесне Чаше“. Закључак његове студије је био да је број микроорганизама нађених на рубу Чаше после причешћивања занемарљиво мали и да варира од особе до особе. Ризик од евентуалног преношења заразе је знатно мањи у односу на друге начине трансмисије. Године 1997. објављена је и епидемиолошка студија у којој је праћено 621 особа које се редовно причешћују, чак и свакодневно. Дошло се до закључка да они нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују. Године 1998. у америчком Journal of Infection Control објављена је студија „Ризик од инфекција пренетих преко Причесне Чаше“. Закључак ове студије је идентичан као и у претходним студијама. Значајно је да се ова студија позива на још осам референтних студија са сличном тематиком везаном за микроорганизме и Причешће. Године 1999. Америчко друштво за контролу инфекција и болничку епидемиологију (Тhe Society for Healthcare Epidemiology of America) објавило је као одговор на контроверзне расправе о могућности заразе приликом Светог Причешћа студију „Мали ризик од заразе преко Причесне Чаше“. Тестирано је 681 причасника и дошло се до закључка да постоји само теоретски ризик од трансмисије, али је толико мали да је занемарљив. Људи који се причешћују редовно и/или свакодневно нису под већим ризиком од инфекције у поређењу са онима који се не причешћују. У закључку стоји још и да се ризик, иако веома мали, додатно смањује брисањем уста причасника и Сасуда. Већину верника који редовно долазе у цркву на богослужења и причешћују се чине стари и болесни људи. Да се Причешћем може проширити зараза, колико би се њих кроз векове заразило и умрло? Ко би се добровољно причешћивао? У условима ван и/или у току епидемија грипа, али и куге, колере и тако даље, прво би се разболели свештеници, јер они употребе (читај: попију из Чаше) остатак Причешћа после причешћивања верника на свакој Литургији. Ко би добровољно постао свештеник? Заразила би се сигурно и већина, ако не и сви присутни верници, што, како је вишевековно искуство показало, никако није случај. У време епидемије великих богиња (Variola vera) 1972. године у тадашњој Југославији власти су тражиле од Цркве да се уведе причешћивање сваког верника стерилизованом кашичицом, на што Црква, наравно, није пристала, али се епидемија због тога није раширила. У свом тексту Епископ бачки др Иринеј износи примере свештенослужитеља, па и наших савременика, као пример да Свето Причешће никад није било и самим тим не може бити извор заразе. Бројни су свештеници који су служили при болницама и на инфективним клиникама и причешћивали пацијенте оболеле од туберкулозе и разних других инфективних болести, па чак и губаве, и користили Свете Дарове после њих, а да се при том нису заразили. Свети Филарет Московски је храбро служио и за време епидемије куге, која је много опаснија од корона-вируса. Владика Макарије је само један од примера бројних мисионара, који је служио и мисионарио преко четрдесет година у Африци, где још увек владају озбиљне инфективне болести, и никада се није заразио. Свети Јован Шангајски је једном приликом причестио жену која је оболела од беснила. Она је, мученица, доживела напад непосредно после Причешћа и испљунула, заједно са пеном из уста, и Свето Причешће. Како честица Светог Прицешћа не сме да буде бачена, Владика је покупио честице са пода помешане са пеном и ставио их у уста. На упозорење присутних да је беснило јако заразно, он је мирно одговорио да су то Свети Дарови и ништа му се није догодило. Није се заразио. Аргумент да ми не знамо како је раније било не може послужити као аргумент. Ми и те како знамо из историје медицине како је било у првим вековима и касније, у каквим се нехигијенским условима живело: није било средстава за хигијену, није било ни тоалета, ни тоалет-папира, градске канализације су се тек касније појавиле. Врло често није било ни чисте воде, није било прибора за јело, па се јело се рукама, није било дезинфекционих средстава, није било лекова већ су се користиле биљке као медикаменти. Људи су често умирали од разних инфекција. После разних терапијских поступака и хирушких интервенција, у почетку углавном ампутација, а касније, са развојем хирургије, и других интервенција, постоперативне инфекције односиле су преко половине оперисаних. Масовно се умирало и у доба епидемија. Људи су се обраћали Цркви, веровало се у лековитост молитве, освећене воде и Светих Тајни. Обраћали су се Богородици и светитељима са молитвом да зауставе епидемију и пошасти, баш као што чине и данас. У условима који са данашњима не могу да се пореде, људи су живели, учествовали у богослужењима и причешћивали се око две хиљаде година. Оно што сигурно знамо јесте да им Причешће нису стављали у салвете, јер салвета и папирних корпица тада није ни било. Свако време носи своје бреме. Људи долазе и пролазе, а Црква и традиција опстају. Израз је крајње гордости у мишљењу да је новонастала ситуација посебна и другачија од историјских чињеница, као и да је могуће бити изолован од других људских бића и од живота. Лично мишљење једног лекара Хаџи др Јелена Јанковић Као лекар, анестезиолог у Немачкој, на одељењу интензивне неге, свакодневно се суочавам са критично оболелим пацијентима, између осталих и са оболелима од корона-вируса у терминалној фази. Ми, анестезиолози, свакодневно доносимо одлуке у оквиру максималне интензивне терапије, између осталог и кога ћемо да интубирамо и ставимо на респиратор, а за кога више нема шансе. Константно корачамо по танкој линији између живота и смрти. Свакодневно сам сведок колико су наше људске могућности и са најсавременијом опремом, достигнућима и лековима ограничене. Лекар лечи, а Бог исцељује. Ми лекари урадимо све што је у нашој моћи, користимо сва знања, ресурсе и искуство које смо по Божјој милости имали прилике до тог тренутка да стекнемо да бисмо помогли пацијенту, а онда чекамо, јер Бог има последњу реч. Није лако ујутру кад кренем на посао. Знам да ћу бити у контакту са корона-вирусом и да могу да се заразим сваког тренутка. Најтеже ми је ових дана да гледам неке од својих колега, сада као пацијенте, како се боре за ваздух, да их гледам у кревету, без свести, беспомоћне, прикључене на респираторе, сећајући се заједничке борбе за пацијенте и њиховог осмеха негде у пролазу. Питам се ко је следећи. Иако знам да за њих чинимо све што је у људској моћи, често нема побољшања. Једино могу да их препустим Богу и да се надам да у некој широј слици у вечности све ово има смисла и да ће неко добро да донесе. Свако јутро пре него што кренем на посао, прекрстим се и кажем себи: идем, па како ми Бог да! Нека буде воља Твоја! И, исто тако, знам да сам се причестила и чврсто верујем да сам заштићена. Хвала Богу, и после три месеца и небројено много пацијената, још увек сам здрава, што за велики број својих колега, на жалост, не могу да кажем. Пацијенти, када су суочени са смрћу, сви верују у нешто. Већина њих се тада сети Бога. Из искуства знам да најбоље пролазе они пацијенти који имају поверења у лекара, који верују у излечење и који се уздају у Божју помоћ. Чак и ако дође њихов час, они умиру мирно и спокојно. Страшне су муке безбожника и оних који ни у шта не верују, који умиру бесни и очајни. У болести су сви исти. А смрт је неминовна за све нас. Питање је: шта ћемо после тога? Истраживања су показала да позитивна антиципација значајно утиче на смањење постоперативних компликација и повољно утиче на позитиван ток болести. Нема бољег лека ни превенције од вере. Као лекар и верник причешћујем се, по благослову, редовно. Свето Причешће сматрам универзалним леком за душу и тело. Чврсто верујем да Причешћем Светим Тајнама свако добија лек по својој потреби и не би ми пало напамет да се не причестим иако често знам ко се испред мене причешћује и од чега болује, јер знам и Кога примам. У медицини је познат плацебо ефекат. „По вери вашој нека вам буде“ (Мт. 9:29)! Али у Светом Причешћу нема плацеба. Ми верујемо да је само Тело и Крв Господа Исуса Христа лек. Да ли је ова Тајна икад истражена? Не би смела да буде, јер то би било светогрђе и унижавање Причешћа. „Ко има уши, да чује!“ (Мт. 13:9). Па ипак, по Својој великој милости, снисходећи раслабљеном човеку, Господ нам се често открива. Тако нам је у осмом веку објавио чудо у малом италијанском градићу Ланчано (Lanciano) док је још Христова Црква била јединствена. Наиме, током Литургије, у време Свете Тајне Евхаристије, у срцу свештеника који је служио изненада се јавила сумња да ли су заиста Тело и Крв Господња скривени иза хлеба и вина. Покушавао је да се ослободи тих сумњи, али су се оне упорно враћале. Јављале су му се мисли: „Зашто сам дужан да верујем? Ко ће доказати да вино постаје Крв, а хлеб Тело? Они се никако не мењају, мора да су то само символи!“ Док је изговарао речи Канона Евхаристије: „Те ноћи у којој беше предан Он узе хлеб у своје Свете руке и, благословивши, преломивши, даде Својим ученицима говорећи: Примите, једите, ово је Тело моје које се за вас ломи на опроштење грехова; тако и чашу по вечери говорећи: Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на опроштење грехова“, сумње га нису напуштале. „Није ли света Евхаристија само обред и не више од тога, није ли се Тајна вазнела заједно са Христом и отишла на Небо?“ У међувремену дошло је и претварање Дарова. Уз речи молитве он је преломио евхаристијски хлеб и тада је избезумљено вриснуо јер се у његовим рукама преломљени хлеб претворио у комад меса, тојест Тела, а у Чаши више није било вино већ житка Крв. Монаси који су се налазили у олтару били су у чуду, а свештеник избезумљен. Он је тада исповедио своје мисли и сумње које су чудесно разрешене. У овој цркви St. Legontian у Ланчану већ дванаест векова чувају се ови за време Литургије материјализовани Тело и Крв. Наравно да су ови чудесни Дарови привукли пажњу ходочасникâ и научникâ. Професор медицинског факултета Odardo Linoldi, стручњак за анатомију, патолошку хистологију, хемију и клиничку микроскопију при болници Arezzo, спровео је са својим тимом 1970-1971. године истраживање и дошао до закључка да Свети Дарови представљају људску крв и тело. Тело је део мишићног влакна срца и садржи делове миокарда, ендокарда, нерва вагуса и део леве коморе срца. Oвaкав део представља и потпуно срце у његовој основној структури. Тело и крв припадају мушкарцу старом тридесет три године са крвном групом АБ. Крв садржи серум, протеине и минерале у процентуалном односу нормалном за човека. Задивљујуће је да су се Тело и Крв дванест векова сачували без икакве заштите, конзервирања или примене специјалних мера. Крв је течна и поседује сва својства свеже крви. Ruggero Bartelli, професор анатомије на Сијенском универзитету, радио је паралелна истраживања и добио потпуно исте резултате. У току каснијих поновљених експеримената, 1981. године, од стране др Linoli-ја са савршенијим апаратима резултати су поново потврђени. Лепотом овог чуда потврђене су нам Христове речи: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате Живота у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6:53-54). Остала нам је као доказ и Торинска Плаштаница, платно у које је Христово Тело било умотано пре него што је положено у Гроб после Распећа. Године 1889. први пут је фотографисана и на негативу се појавио Христов Лик и Тело Христово. О пореклу Плаштанице говори чињеница да је направљена на начин који се примењивао пре две хиљаде година на Блиском Истоку и да су на њој пронађени и остаци полена биљака које расту само у Палестини. На њој се јасно уочавају отисци ранâ од бичевања, од трновог венца на глави и пробадања копљем. Ране одговарају страдањима Господа Христа баш као што су у Светом Писму описана. На Плаштаници је откривена крв АБ-крвне групе и нису откривене никакве хемикалије ни вештачке супстанце. Научници сматрају да је лик на платну могао остати осликан само под утицајем јаке светлости унутар Плаштанице и да је овако јака светлост могла засјати само у тренутку Васкрсења. Сваке године на Велику Суботу у Кувуклију у Храму Христовог Васкрсења у Јерусалиму силази Благодатни Огањ и пали свеће у рукама Јерусалимског Патријарха. Огањ који гори, а не пече и не сагорева. Невероватно је да и поред толико опипљивих доказа већина људи на планети и даље не верује у Њега! Божанско присуство обожује нас и храни. Читајући Свето Писмо, можемо да приметимо да свако ко је дошао у контакт са Господом Христом од најобичнијег грешног човека до краја свог овоземаљског живота постао је свет. Господ их је све примио и прославио. Исто тако верујем да се наше тело освети када се причестимо и сјединимо са Господом и да су и Чаша, тојест Путир, и кашичица освећени самим Христовим присуством. Христос се не доказује научно Вера није нешто што се научно доказује. Христос се не ставља под микроскоп. Вера се не прилагођава околностима. Христос се не прилагођава нама. Он је исти јуче, данас и сутра, ми смо ти који смо трулежни и пролазни. За све нас је извесно једно: у праху ћемо завршити. Ми хришћани верујемо у вечни живот. Има и оних који не верују. То право нам је свима Богом дано. Бог нас ставља у разне ситуације, а на нама је како ћемо да се понашамо. То је слобода и избор који нам је дат. Покушај доказивања Христовог постојања представља светогрђе. “Благо онима који повероваше, а не видеше” (Јн. 20:29). Медицина и наука имају своје границе, Бог не. Питање „која стручна, научна анализа доказује да се стварно никада и нико није заразио причешћујући се“ светогрдно је питање. Као верујући лекар посматрам пацијента не само као тело већ као целог човека са душом и духом. Мора да постоји нека танана нит која научницима промиче. Како објаснити како трулежно постаје непропадиво? Како иконе мироточе? Како се дешавају необјашњиве ствари? Колико би људи данас дозволило да Господ Своју пљувачку помеша са блатом и њиме им намаже очи да би прогледали? Колико је Христос болесника исцелио? Да ли се и данас широм света постом и молитвом људи исцељују? Да ли пред кивотом светог Василија Острошког и данас неми проговоре, непокретни устају, а болесни се исцељују? Зашто толики народ хрли моштима светих? Зато што не помажу? Не исцељују? Због тога што се чуда и даље дешавају онима који верују. Како? Није ли то питање последицâ оне „јабуке” са дрвета познања са које су прародитељи недозвољено окусили? Ко смо ми да тражимо објашњење? Зато и јесу тајне, Свете Тајне. Верујемо и нема потребе да разумемо. Не можемо научно доказати како тела светитељâ не труле, зашто им расту нокти и коса, како иконе мироточе и крвоточе, зашто је температура тела светитељâ као код живог човека, зашто им крв има особине живог човека, не хемолизира и не пропада. Не могу се медицински објаснити небројена исцељења којима сам и сама била сведок. Не може се на кантару измерити љубав. Јесте ли се икад запитали шта вам даје живот, како то да сте уопште живи? Да л` верујете да сте случајност у овом универзуму? Не може се доказати, нема ни потребе да се докаже. То је разлика између вере и невере. Оно над чим сви треба да се замислимо јесте: зашто је Господ ову ситуацију допустио, тојест колико је до нас? Осврт на добронамерне модерне теологе и поверење у Мајку Цркву Пандемија корона-вируса узбуркала је и јавност и црквене кругове. Они добронамерни “модерни теолози”, модерни фарисеји и садукеји, који, и лаицима је јасно, одступају од црквеног учења уносећи непотребну духовну пометњу и разједињујући православне, требало би да се сете да ћемо сви ми једног дана стати пред Господа и колики смо део колача добили, а неки су и Агнец примили у руке, толики ћемо одговор Господу морати да дамо. „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:16), поручио нам је Господ наш. За оне што хоће хришћанство без Христа и да не искушавају Бога свога, помолимо се усрдно речима: опрости им, Боже, не знају шта раде! Кренули смо у вечност, пловимо са нашим Патријархом и нашим духовницима на кормилу. А добронамернима желимо да буду послушни Мајци Цркви да бисмо и ми њима били послушни и да на истом курсу сви заједно, сједињени у Христу, и останемо. Вера наша православна и Свето Причешће су ствар слободног избора који је Господ сваком човеку оставио. Онај ко сумња боље да не прилази Путиру и да се не причешћује, да не стекне осуду души својој. Ко приступа „са страхом Божјим, вером и љубављу“ претходно изговара речи молитве: „Верујем Господе и исповедам да си Ти ваистину Христос... и да је ово сâмо пречасно Тело Твоје и ово сâма Часна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме..., нека ми Причешће Светим Тајнама Твојим не буде на суд или на осуду већ на исцељење душе и тела. Амин (нека тако буде!). Суштина и порука јесте у питању које је, како Свето Писмо сведочи, Христос често постављао, а и данас га поставља и мени и теби: Верујеш ли? По вери твојој нека ти буде... Хаџи др Јелена Јанковић У Штутгарту, 3. јуна 2020. Извор: Епархија крушевачка преузмите текст у пдф формату ОВДЕ
  17. Празник успомене на Светог цара Константина и његову мајку Свету царицу Јелену, свечано је прослављен у храму посвећеном овим дивним угодницима Божијим у Сељашници код Пријепоља, у среду 3. јуна 2020. године Божанском Литургијом коју је савршио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Колика је радост на Небесима, када се верни окупе у храму на Светој Литургији, указао је Епископ Атанасије, честитајући празник свима присутнима: – Ми који смо успели да се одазовемо позиву Божије љубави и сабрали се овде у овом светом храму, посвећеном онима који су љубили Бога, цару Константину и царици Јелени, ми смо такође данас обрадовали Небеса, обрадовали Господа творца нашега, јер је Он могао да види управо из овог нашег одзива Његовој љубави, да смо и ми живи. Живи смо, то се види по томе што смо показали да можемо и ми чинити богоугодна дела. Јер ово сабирање овде у овоме светоме храму јесте угодно Богу. И све ово што смо данас изразили својим срцем, својим умом, својим речима. Замислите само те доброте Божије да Господ не само да прима из руку нас грешних дарове него се и радује да их прими од нас. – Може Бог без нас по својој свемоћи, али по својој љубави као да не може без нас, јер нас воли. И баш због тога што нас воли ми смо Њему потребни… У свакој часној професији могуће је угодити Богу. Од чега то зависи? Не од тога која је врста професије него од тога какви смо ми, колико је срце наше оплемењено, колико је отворено за добро, да се у њега усели љубав Божија, да се усели у њега врлина, колико се може добро уселити у наше срце. Црква данас слави и цареве земаљске који су знали како да свој статус искористе часно, за корист људи, за Цркву, за спасење човека. Епископ је затим укратко подсетио чиме су то свети цар Константин и његова мајка царица Јелена заслужили да их Бог прослави и да их ми данас прослављамо: – Они имају јединствен положај у историји, јединствену улогу. То је привилегија којом је Бог почаствовао царицу Јелену да она из рушевина откопа затрпани Крст Господњи. – Кад год видимо Крст Господњи ми се подсећамо на ту љубав Божију исказану на њему. Јер је на њему Господ за нас положио свој живот, на њему је за нас страдао. Ако неко нас хришћане пита шта је Крст, то је знак који нас подсећа на љубав Христову према нама. То је и чудотворан знак који чудодејствује у животу свакога од нас. Ми истичемо и показујемо свуда Крст Господњи, али је најважније да Крст Господњи сместимо у себи, унутра, и да Он светли у нашем срцу, да Он чудодејствује у нама. Крст је за нас такође наставак оне борбе коју је Христос водио, против греха, против палости, против трулежи, против смрти. И Крст у нама распиње нашу жељу да служимо греху. То он распиње, то он разгони. Разгони таму. Крст Господњи нас унутра ојачава. Постајемо јачи и способнији за добро, за љубав, нагласио је Епископ Атанасије. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач и освештано славско жито које је за ову годину припремио г. Зоран Нинчић из Пријепоља са својом породицом. Старешина храма Светих Константина и Јелене у Сељашници протојереј-ставрофор Слободан Симић захвалио се Богу на овом дивном дану, Епископу на љубави коју показује према верном народу овога краја својим посетама и служењем у овом храму, свима присутнима на учешћу у Божанској Литургији а кумовима овогодишњег славља на њиховом труду и помоћи да се што достојније прослави храмовна слава. За домаћина славе за наредну годину јавио се г. Радоица Тописировић из Сељашнице. Након Божанске службе, домаћин славе је са породицом у порти храма приредио славски ручак за све присутне па су уз послужење, верни овога краја и њихови гости имали прилику да поразговарају са својим Епископом о свим аспектима вере и живота у Богу. Извор: Епархија милешевска
  18. “У име свих љекара и здравствених радника хтјела бих да се захвалим Митрополији црногорско приморској на прилогу у виду два респиратора која су у овом периоду епидемије коронавируса добродошла нашем здравственом систему”, изјавила је начелница пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе др Јелена Боровинић Бојовић гостујући вечерас у четвртој епизоди серијала Интернет литије. Говорећи о дјеловању короне вируса на човјеков респираторни систем др Бојовић је истакла да је проблем код овога вируса који припада широј фамилији Корона вируса тај, што се први пут јавља код људске популације на коју је пренешен са животињског свијета. “Као свака нова болест или нови вирус и овај тренутни представља неминован изазов за глобални здравствени систем”, казала је начелница пулмолошке клинике. Она је навела и то да је додатни проблем тај што се симптоми јављају индивидуално и да им је потребан период од 3-4 до 14 дана. “Период инкубације односи се на тренутак када вирус уђе у човјеков организам до појаве првих симптома. Битно је навести и постојање асимптомата, то јест особа код којих су симптоми минимални али који су такође потенцијална опасност за друге људе и околину. Због тога је битан период самоизолације у трајању од 14 дана.” Када је у питању примјена респиратора она се користе у најтежим случајевима којих има у процентима 5-6% а који захтијевају вјештачко дисање посредством респиратора. “Оно што је јако битно за нас јесте да се број обољелих држи на пристојном нивоу како се здравствени систем не би затрпавао. Огромни прилив пацијената представља проблем не само за наш већ и за сваки здравствени систем у свијети јер у таквим ситуацијама није могућа квалитетна пажња и опхођење према обољелима. За сада наше здравство посједује довољан број респиратора али свакако бих још једном апеловала на јавност да се придржавају превентивних мјера издатих од стране Националног координационог тима”, истакла је на крају разговора др Јелена Боровинић Бојовић начелница пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске, предводи вечерас интернет литију која се уживо емитује на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, са почетком у 19 часова. Специјални гост интернет литије је др Јелена Боровинић Бојовић, начелник Одјељења пулмологије Интерне клинике Клиничког центра Црне Горе. Интернет литија вечерас говори о мјерама Владе везаним за богослужења, хуманитарном раду Митрополије црногорско-приморске, тренутном епидемиолошком стању у држави и значају респиратора у лијечењу обољелих. Интернет литије се одржавају сваке недјеље и четвртка и представљају наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Демократија је друштвено уређење у ком власт потиче од народа, народ је извршава, и служи његовим интересима. Била би то једна општија, уџбеничка, дефиниција демократије, инспирисана речима које је 1863. године изговорио Абрахам Линколн у Гетисбургу: „government of the people, by the people, for the people“. Међутим, у стварности се много тога подводи под овај појам, управо зато што се демократија остварује на најразноврсније начине, те тако његов садржај заправо зависи од интерпретације демократског идеала у конкретном друштву. Али ма како да је у практичној примени извитоперен, чини се да појам демократије никако не губи позитивну конотацију. Као што Черчил рече: „Нико се не претвара да је демократија савршена (…) Заиста, демократија је најгори облик уређења државе ако изузмемо све остале.“ Пуна је недостатака, али је најбоља опција коју имамо. Стога већина модерних друштава и инситутуција тежи да се окити епитетом „демократски“ и тиме себи обезбеди неоспориви кредибилитет. „Да бисмо неки режим сматрали демократским, у њему морају бити заштићена права индивидуа и мањина – другим речима, мора бити гарантована слобода његових грађана.“ Нажалост, демократија, чију окосницу представља поштовање људских права и слобода, ретко кад је апсолутно остваривана. Чак ни у древној Атини која је изнедрила, демократија се није тицала свих људи, него само ограниченог слоја друштва. О свему су одлучивали носиоци грађанских права – слободни пунолетни мушкарци Атињани, од оца и мајке Атињана, док хиљаде жена, деце, досељеника и робова нису учествовали у политичком животу града. У директној, античкој демократији, за разлику од модерне посредничке, није било ни политичких партија за које би људи гласали на изборима, већ би се грађани сами окупљали, гласали о некој измени и потом враћали свакодневним обавезама. Чини се да је једини изузетак представљало античко позориште, институција која је у почетку имала религијски, али је временом стекла и снажан друштвени карактер. Наиме, Аристотел је писао да нам се у позоришту ствари предочавају делањем, а не приповедањем. Сартровским језиком речено оно што позориште може, а остале уметничке форме не могу, или бар не у тој мери, јесте да ангажује. О Дионисијевим светковинама у Атини, представе су могли да прате сви. Истини за вољу, робови су долазили у пратњи господара, жене нису ишле са мужевима него су седеле у последњим редовима, али ипак ником није био ограничен приступ овој психагогији. А античко позориште је то заиста и било, вођење, неговање и оплемењивање људских душа (од гр. ψυχή-душа и αγωγία-вођење), а не пука разонода, како се данас та реч употребљава. Кроз позориште су гледаоци увођени у неку „другачију стварност“, различиту од свакодневног живота, која их је трајно преображавала. Трагедију су сматрали поводом за дубока преиситивања и доживљаје, а Аристотел таква осећања које трагедија избацује из дубина наших подсвести назива катарзом. Једини дакле простор и време где се демократија заиста остваривала у пракси било је позориште, у ком су сви, без разлике, макар на кратко били слободни и имали једнак приступ уздизању ума и душе. Тај степен истинске демократије се ретко остваривао у људском друштву. Усудићемо се да кажемо да се у најпотпунијем облику поновио само у хришћанском богослужењу, или чак да је било његова праслика. У цркви, на богослужењу, сав сабрани народ, без обзира на узраст, пол, друштвени положај, имовинско стање, расну или националну припадност, и на било коју разлику која може постојати међу људима, једним срцем узводи своје душе ка Богу. У богoслужењу par excellence – Светој евхаристији, сједињује се у једно Тело Његово и у целости улази у „другачију стварност“, истиниту и аутентичну. Свака разлика престаје да буде узрок поделе и преображава се у лепоту богатства творевине. Свако има исто право на молитву, док га љубав ограничава у угрожавању другога и његовог права. Свакако да се овај идеални поредак међу људима не може остварити у оквирима историје. Он постоји као блесак, као што је истинска демократија у Атини постојала само у позоришту. Јавља се у оним тренуцима када есхатон изађе у сусрет историји, да би нам показао шта нас очекује и за шта треба да се припремамо. А ту припрему вршимо сада и овде, покушавајући да остваримо есхатолошку задатост у највећој могућој мери, како у Цркви као историјској институцији у коју су хришћани организовани, тако и шире у друштву. Демократија је, као уређење које се заснива на поштовању права и слобода сваког грађанина у мери у којој њихово остваривање не угрожава права и слободе другога, заиста позитивни идеал коме треба да тежи свако друштво. Није достојно човека и његове величине ниједно друштво које гази или занемарује његову слободу. А хришћани су, као они који живе ту слободу у црквеном богослужењу, тога можда најсвеснији. „Логика евхаристијске теологије захтева постојање демократске државе“, јер су хришћани, сједињени у различитости, позвани да преобразе свет, а тој мисији је најкомплементарније друштво засновано на демократским вредностима и принципима. У последње време смо сведоци призора који се ретко среће. Грађани Црне Горе се неуморно, већ више од два месеца, окупљају у литије, тражећи од државе да поштује демократска начела и да уважава вољу народа. Окупљају се под ведрим небом где им улица даје услове привременог укидања свих хијерархијских разлика и баријера међу људима. Слободан фамилијарно-улични контакт међу људима не зна ни за какву дистанцу међу њима. Међутим, нису окупљени као случајна, аморфна маса, него као литија, која освешћује њихов ход. Литија, која потиче из старогрчких богослужбених процесија, добила је свој хришћански смисао када су крајем 4. века мошти светитеља у саборном ходу пренете из Свете Софије Цариградске у 13 километара удаљену цркву апостола Томе. Друштвени карактер јој је дао Свети Јован Златоусти позивајући верни народ да се окупља на јавним местима да би певајући псалме надгласали аријанце. Ни данашње „лице са улице“ није појединац у реци случајно сабраних људи. Оно је свесна личност која се у богослужбеном ходу креће ка бољем друштву, док је улица, налик на простор грчког театра, организована као простор заједништва. Сједињени у чину трагедије, антички гледаоци, као и глумци, губе свакодневну свест о себи и увиђајући грехе ликова на начин на који никада нису у стању да сагледају своје, долазе до прочишћења. Литијска шетња као катарзични корак напред и још дубље, у себе, отвара управо такав покрет, покрет ослобађања од конвеционалних норми. Актуелност литијских шетњи стога није локалног карактера. Иако су чврсто укорењене у наш животни простор, оне су ван нашег времена. Те литије су по свом духу дубоко универзалне, способне да комуницирају и са онима изван пригодног круга у коме су настале. Нису те литије покушај клерикализације друштва и његовог повратка у „мрачни Средњи век“. Оне су хор из античке драме који изражава вољу народа. Полазе из јединог простора истинске слободе – из црквеног богослужења, и крећу се ка друштву у настојању да га оплемене. Оне се не могу окарактерисати као израз великосрпске националистичке пропаганде само зато што тај простор слободе институционално припада Српској православној цркви. Не могу служити ни утврђењу црногорске нације, јер њихов извор није у прошлости, него у будућности. Њени учесници – народ Црне Горе, се хамлетовски налази између два света. Један је овоземаљски свет у коме је све неизвесно, неодређено и несигурно, у коме убице имају осмех на лицу. Други је свет из кога долази Дух, у који је Хамлету било дато да баци један поглед, и у коме је све извесно, сигурно, одређено и дефинисано. Баш зато што су богослужбени покрет, укорењен „у свету Духа“, у есхатону, литије не губе на својој снази. Уколико своје тежиште преместе у било шта историјско, престаће као што све у историји пролази, не постигавши никакав преображај и не оставивши суштинског трага. У својој књизи Узбудљиво позориште Владимир Јевтовић пише да небо изнад Епидауруса током представе постаје саставни део архитектуре самог театра. Небо као снажно огледало појачава значења и утиске током представе. Над свим краљевима и боговима из трагедија је небо као врхунски владар коме су сви подређени. Понеки поветарац доживљава се као одговор неба на збивања на тлу. Тај ветар у Епидаурусу, сличан звуку жице из Чеховљевог Вишњика, делује као „знак ниоткуда“ који нагло шири простор у коме се радња представе догађа и даје друге димензије радњи и ликовима. Тај ефекат такође помаже „просветљавању“, схватању смисла. Грчко позориште је рачунало са природом, са народом. Оно је на врло успешан начин одговарало на потребу људи да реше битна егзистенцијална питања, да се искупе сви на једном месту и да, под једнаким условима за све, поделе искуство које је деловало катарзично и уједначавајуће. Свест о свом Полису, о домаћем огњишту, о владајућим етичким вредностима, чинила је суштину колективног бића. Можда је ово у Црној Гори само генерална проба пред судбоносни корак који ће нас одвести даље у иницирању промена, у простор слободе која je блесaк вечности у пролазном свету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. марија97

    Јелена Анжујска

    Јелена Анжујска Стојим мртва поред твог живог одра. Потпуно избледела, у твом постојању међу нама, већ одавно изгубљеним људима. Ти, која својим ликом испуњаваш оног који ти свесно прилази у нади спаса, Богатим изливима јединствене љубави дарујеш пример једнакости оних који желе да је прихвате. Непомично будна бдиш над нашим срцима Литургијског сабрања, откривајући нам исту ону веру, утврђену на сваком камену Градца.
  22. марија97

    Исповест Јелени Анжујској

    Краљица Јоргована Краљице, да ли је то једино што од тебе примамо? Да ли нам је твоја круна једино што помињемо? Да ли су твоји плодови једино манастири којих се сећамо? Да ли од твојих борби једино твоју земљу рачунамо? Шта смо постали када смо заборављајући себе, заборавили тебе? Да ли смо те достојни, ми недостојни, који те се још због јоргована сећамо? Као да не постоје они због тебе, него ти због њих. Немамо више ни грам оне твоје сузе, продали смо душу онима који је немају, за шаку туђе земље. Не познају те они, али те краљице више, не познајемо ни ми. Знај, успели смо да заборавимо и оно што ти ниси. И оно што си створила више не знамо, а како да знамо кад смо те одавно напустили. Пoтпуно смо изгубили ону веру, којом си нас учила. А толико смо тога издали и продали, да више не знам имамо ли чега и да се сећамо? Обукли смо туђу одећу оних, који имена нису имали, хоћемо бољи живот као оних, који су Га распели. Заборавили смо и твоју смрт, и смрт оних због којих живимо. Чак и ону смрт која је смрћу уништена. Немо нас слушаш? Ћутиш нама, али Господу говориш, јер одавно би нам вода била сопствена суза, а живот изумрла сплачина. Ако нас питаш како смо, рећићу ти горе него што смо мислили, теже него што смо хтели, углавном добили оно што смо скројили. Немам ти шта више рећи, осим хвала што си ту. Што не заборављаш наша имена, јер ко боље познаје овај народ од тебе. Хвала ти што чуваш твоје место за нас, можда ти се једном вратимо, да ти пригрлимо живи одар. Ако смемо, овако укаљани од своје сопствености да ти ишта тражимо, нека то буде оно што и сама чиниш. Чувај њих нама, јер оне су још разлог што чувајући сећање на тебе, некад се присетимо нас.
  23. У наставку следи житије ових угодника Божјих: Свети краљ Милутин - Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља". Свети краљ Драгутин - Старији син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина. Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II, Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној. Изучи он и свете и божанствене књиге, разумно се наслађујући добрим и красним речима њиховим, јер су се родитељи његови увек бринули о овом свом душељубазном им чеду и васпитавали га у страху Божјем, благоверју и свакој чистоти, те га научише сваком богољубљу и добром владању. Драгутин је заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такође и одан подвижничком начину живота. Света Јелена краљица Српска - Супруга благоверног краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. “Не постоји тамна страна Месеца-у ствари, он је сав таман“ (Pink Floyd, 1973.) Када се шездесетих година прошлог века појавио нови покрет познат као underground манифестујући се кроз разне видове уметности, заменио је својом провокацијом старе парадигме новим, старе демагогије провокативнијим погледима на свет, и увео нас у идеју слободе бити другачији, и веру да човек може да буде већи од себе. У једном великом историјском тренутку пре око 2.000 година, изгледало је да ће један тадашњи покрет својом револуцијом и заносом заувек изменити дотадашњу слику света, ширећи свој утицај ка свим сегментима друштва, филозофији која досеже немогуће, испреплетеном културолошким и социолошким променама. Филозофија слободе, равноправности, мира, љубави, толеранције, вере, саосећајности. Била је то филозофија прогреса у којој су моралне потребе биле јасне и директне. Филозофија освећења недостатности, фрагилности, освешћивања наших личних судбина пред величином Бога. Нажалост, још увек смо далеко од остваривања тог идеала, али са умећем препознавања потенцијално лоших примера и указивања на исте. Постоје микрокосмоси таме који нас одвлаче од личног напретка, који нас удаљавају од поменуте филозофије, постоје мозгови који у свом сивилу вуку себе на дно, али постоје и они који храбро грабе пут прогреса којим иду знањем и искуством, на путу константне промене себе и света око себе. Да би превладали реакционарне свести времена, многобројне предрасуде, морамо добро да познајемо ту свест. Реакционарна свест је, како то Крлежа примећује, као идеолог, мислилац, техничко лице, које је присутно али га нема, као маскирана друштвена појава, која трује себе и све око себе разним бесмислицама.[1] У међувремену храброст и хуманизам тог времена су полако почели да се губе. Свако од нас гради свој свет и живот, свако бира струне односа, неко тање, неко дебље, неко их стално затеже док други опушта, скривајући или делећи осећања. Живот је кретање у покушају да докучимо све проповедане идеале. Избегавајући поделе, мислећи само на оне борбе које се одигравају унутар сваког човека, градећи веру у храброст у смутном времену, живимо. У том животу имамо сви могућност да злу судимо директно, без великог патоса, да у свом кутку дочекујемо Човека који долази из најудаљенијих и неочекиваних места. Понекад као бродоломци на сплаву Контики, а понекад као они на Биглу, спремни за нова сазнања. У том и таквом животу треба да бирамо неомеђен стил мишљења, јер ломаче су одавно већ све запаљене. Данас смо сведоци савремених ломача које су припремљене за носиоце претерано изазовних идеја за наше богословље. Не схватамо да прогрес зависи од фундаменталних истраживања и да та истраживања доносе сазнања која можемо искористити за дубље разумевање Христове филозофије. Појединци страхују да њихова позиција и место неће заблистати у очима савременика, да неће бити довољно модерни у својим амбицијама, а други се опет грчевито бране од „новотарске мисли“. „А амбиција не уме да пише“, како рече песник. И док се свет сећа једног од највећих подвига 20.века, одласка човека у свемир и отиска стопала База Олдрина на Месецу, ми аутистично живимо сан првих векова нове ере. Неповерљиви ће додати да је велики Аполо пројекат превара, да није само део научног истраживања, да је он продукт хладноратовске политичке превласти, али за човеков успех и надрастање себе, последњи аргумент постаје неважан. Човек је био на Месецу! У пројекту Аполо 11 учествовало је 400.000 људи, довољан доказ. Размишљам колико овај наш аутизам подсећа на ону Овенову[2] нетрпељивост према Чарлсу Дарвину. Овде су и Овен и Дарвин само добра илустрација. Борбу Овена који је стварајући дубоке, стабилне темеље политичког утицаја, омиљеног у кругу конзервативне викторијанске елите тог времена, али не и у кругу озбиљних научника, који га описују као „особу склону садизму, вођену ароганцијом и лудилом“, чак и оптуженог за плагијат, и Дарвина кога се данас бојимо као архетипа човека који је био назначен за свештеника а постао човек науке?[3] А да ли би све ишло много лакше да се црква суздржала од отворене борбе против исте? Ако је живот путовање из тачке А до тачке Б, ако је стално кретање, за некога у месту, али кретање у времену ипак, а то нас учи још праотац Аврам који је био спреман да креће у непознато, шта спречава савременог човека да се отргне из зазиданости и отисне се на путовање? Да ли би наука имала овакав прогрес да Дарвин није мудро и темељно приступио тада одбаченој идеји трансформиста о спорој промени јединки, и да је био једнако затворен као Жорж Кувије? У 21.столећу Папа Фрања често подсећа и помиње оно што је у енциклици именовао као „искрена научна дебата“. Познато је да је прозвао политичаре да нису успели у борби предвиђеној Монтреалским споразумом из 1989.и да ће се „човечанство постиндустријске ере памтити као најнеодговорнији нараштај људског рода у историји“.[4] Не смемо занемаривати природу и свет уколико верујемо да је Божија творевина. Морамо имати слуха за науку и радити на ширењу научне писмености свих нас. Зашто тачније и ближе постаје учење адвентистичких креациониста од једног озбиљног научника? Негирањем савремене науке на мала врата нам улазе алтернативна учења, као што је креационизам, где заборављамо да та иста учења долазе из извесник субкултура, религиозних група које имају политичку моћ, баш као онај Овенов покушај с почетка текста. [5] Поменућу само Haruna Yahye чије је право име Adnan Oktar, исламског креационисту који пише књиге о интелигентном дизајну. Или је тај аутизам борба инквизиције и Галилеја, када је црква изгубила цивилизацијски рат. А ко чини цркву до та иста цивилизација? Данас нам треба лудачка храброст да изађемо са било каквим научним доказом који се коси са већ познатом представом тумачења Писма. Тешко је сабијати мислећег човека у уске оквире конвеционалности и калупе кодекса кроз које он упада у константан ризик од туђег мишљења. Па шта и ако покушамо да изађемо из тог унапред осмишљеног калупа, па шта и ако погрешимо, ако будемо онај који се играо ватром и опекао се, време је ту да пресуди? Само да не престанемо да мислимо јер знамо да Дух дише где хоће. Између „традиције“ и „прогреса“ стоји Христолики Човек. Човек који је увек на почетку учења, коме је задатак да свет и свест промени са разумљивим ставовима, прво променом себе. Путовањем у Истини. Дуг је пут од Папе Иноћентија IV из XIII столећа и данашњих епископа. Знам рећи ћете опет: то је црква на западу. Али дајте да се не лажемо, у питању је борба против науке и страх од губљења превласти. Тајне оптужбе, анонимна потказивања, шапутања, подсећа на нас. У тиму саветника је било и теолога, учених правника, чувара истине, а ти тимови су како бележи историја спалили око 30000 живих људи, протерали 18 000, а на друге начине казнили око 300 000.Када је Коперник ставио Сунце у центар универзума, око кога је кружила Земља, обрћући се истовремено око своје осе, директно се супротставио учењу цркве која је поштовала Птоломејеву филозофију по којој су сва небеска тела кружила око планете Земље. Како вам изгледа човек који то оспорава данас? Смешно, зар не? Данас под појмом Коперниканси обрт илуструјемо разлику тог учења у односу на традиционално и конзервативно схватање метафизичких питања. Мученик науке, Ђордано Бруно, је искорачио даље са учењем да је Сунце звезда и да постоји бесконачно много насељивих светова. Данас смо у потрази за њима, и није искључено да их Човек неће пронаћи. Али и ако откријемо живот на другим планетама то неће умањити важност Човека, библијског Адама, нас пред Христом. Размислите о разлици страдања светог Ђорђа и Ђордана, ја у оба случаја налазим мучеништво. Научници су потврдили детекцију гравитационих таласа. Откривен је систем егзопланета, које су удаљене око 39 светлосних година од нас и састоји се од седам планета приближне величини Земље.[6] Ово су само неки од примера напретка у науци. Јапанци су због изумирања инсеката креирали мини дрон за опрашивање цвећа. И ту треба да буде највећа брига, ту где не показујемо љубав за потомство, јер нам прети масовно изумирање пчела, јер су нам мора пуна пластике, јер се због људске руке наша планета загрева 170 пута брже од природног процеса. Где би били данас да Галилео није уперио телескоп пут неба у том 17.веку? Сетите се да је црква тек у 19.веку престала да се опире хелиоцентризму. У 20.веку папа Јован Павле II се каје због поступања цркве према истом научнику. У животу се не одвија све по устаљеном реду. Срећнима и оним паметнијим од нас који умеју да делују без компромиса, понекад и успе да испливају из плитких мерила оних који масакрирају прогрес, а тим и самог човека. Стивен Хокинг Галилеа назначује као најодговорнијег за рађање и развој модерне физике. Четири Јупитерова месеца се називају Галилеовим сателитима. Он има један Астероид назван у његову част, и једну свемирску летелицу. А они заслепљени , са много лица притворности и нетрпељивости према неистомишљеницима, можда заслуже толико да им унуче понесе њихово име, а можда ни толико. --------------------------------------------------------------------------------------------- [1] Мирослав Крлежа „Прије тридесет година“, 1947. [2] Ричард Овен је био присталица Кувијеа и његовог схватања еволуције. Био је велики противник Дарвина и учио је да је сваку врсту на свету дизајнирао Бог. Овде морамо имати на уму да ако нисте мислили тако у то време, нисте ни имали подршку англиканског научног естаблишмента. [3] http://www.kosmodrom.rs/darvin-i-oven-rat-ideologija/ [4] http://espresso.repubblica.it/attualita/2015/06/15/news/papa-bergoglio-e-la-lezione-di-francesco-d-assisi-in-anteprima-l-enciclica-sull-ambiente-laudato-si-mi-signore-1.216897?refresh_ce [5] Stefaan Blancke, Peter C. Kjærgaard, „Creationism Invades Europe“, Scientific American, October 1, 2016; [6] https://www.nature.com/articles/nature21360 Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...